ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

QuoteNego, kako znate koja je moja?

Znači, nije ona na kojoj si se potpisao?

Quote from: Stipan on 19-05-2012, 05:36:50

Quote from: saturnica on 18-05-2012, 23:01:02
tko zna jel Stipan glasao....

Nije i neće. Eto - priznao sam.


....dokle tako Stipane...?...najprije me dovučeš ovdje, a onda klisneš...

Quote from: dzimi gitara on 19-05-2012, 02:00:51
Ja sam mu dao glas na tajnom. Nije mi ušla u top 5 za javno glasanje. 

...nije mi jasno zašto iznenada promijenite mišljenje kad treba glasati JAVNO?....jel to samo znači da zapravo niste glasali niti tajno, pa se samo vadite...?

Quote from: Stipan on 19-05-2012, 05:36:50

Quote from: saturnica on 18-05-2012, 23:01:02
tko zna jel Stipan glasao....

Nije i neće. Eto - priznao sam.


Uzgred - hvala svima koji su počeli da prate moj blog. 

Eto kakav si ti čovek.

Jevtropijevićka?...jel on oduvijek bio takav?

Nego!

Eh, lepo su meni govorili: cure će ti glave doći Stipane. Kad - tad. 

Aman Stipane, kakve cure?! To sve rospije.

Jel'da Plut? Vidiš li šta mi rade?

Quote from: Stipan on 19-05-2012, 05:36:50
Nije i neće. Eto - priznao sam.


Uzgred - hvala svima koji su počeli da prate moj blog. 

Znači, došao si na temu da hejtuješ radionicu, ali i da reklamiraš svoj blog? 

Došao sam da odgovorim Saturnici, Učinilo mi se da je to zaslužila.

I da usput reklamiraš blog?

Svestan si kako je ispalo sad? "Ko jebe radionicu, dođite na moj blog"? 

Zaista misliš da se taj smajli uklapa u ostatak rečenice?

Da.

,,Fiona,, je otpala pa mogu komentarisati. Priča je dobra i uživao sam u čitanju, međutim dužina je tu ključna i verovatno bi izgubila svoju lepotu da je skraćena na 6k. Nema dinamičnu radnju i upotrebljeno je mnogo opisa da se oživi. Lepo urađeno, ali predugo za radionicu.

Glasao i ja.

Sa'će tenis, a ja još nisam pročitao sve priče.  Voting closes 20-05-2012, 03:10:14, važi li ovo ili važi usmeni dogovor - večeras do ponoći?

Gledao si svog Nadala, a sad možeš i da čitaš priče.   Dogovor sa Bobanom je ono šta on smatra dogovorm.

 

Kad neće Stipan: tika-tak, tika-tak, tika-tika-tika-tak.

Obavio sam svoju radioničarsku dužnost. Građansku ću sutra, kao i pre dve nedelje, elegantno eskivirati.

Quote from: Mica Milovanovic on 19-05-2012, 08:11:19

QuoteNego, kako znate koja je moja?

Znači, nije ona na kojoj si se potpisao?

Valjda nije a možda i jeste; kao što rekoh, znanje je krhko.

Mico, kad već sumnjaš i spočitavaš koja je moja, obavezujem te da je i komentarišeš kada bude javno objavljeno.
Nekako mi tvoj sud znači, verovatno bi ga i uzeo u obzir, kad već ostale ne uzimam.

Mislimk kako da vrednujem komente čiji autori nisu znali da prepoznaju lepotu i savršen iskaz u "Vatrene orhideje bleštavila?"

A što se vide samo rezultati tajnog glasanja ?

Zato što se pokupe sami, a za javno glasanje mora nešto i da se radi.

Dal odmah da se ubijem ili prvo da okačim komentare?

Ne vredi. Stipan je potrošio onaj rumunski konopac sa tavana i, eno ga, visi. Popij prvo kafu.

Јел могу коментари? Јес да моји коментари немају баш тежину и неки велик значај, ал је фер да их дам, а пошто журим и неко други ће висити овде преко мог ника, да ја то обавим ....


*****


Овај круг је бољи од претходног, а неки аутори су, богами, високо засукали рукаве и дали добре приче. Нећу се бавити тиме да ли су приче испуниле задатак, у смислу задате теме. Нека у овом кругу неко други каже нешто о томе да ли су приче поштовале задату тему.

ЗНАМЕЊЕ У ТАЛОГУ КАФЕ

Прича има добар ритам, али се на моменте губи у покушајима стварања исфорсиране, наметљиве неуобичајености изражавања. Има нејасноћа - шта се догодило са Аном, са Јакобом на крају, да ли га је старица отровала гљивама...

СВАКИ ЧОВЕК ЈЕ ОСТРВО

Изузетан уводни пасус. Иако је употребљенa шака стручних израза, не делује наметљиво, не делује фолирантски, него је добро описано како изгледа кад ми, не-лекари, лаици, које, на жалост, задеси каква болест, силом прилика научимо и почнемо користити у описивањима кумовима, комшијама и онима што седе поред нас у лекарским чекаоницама, својих болесничких мука, те латинске изразе. Много прикладније употребљени стручни изрази од оног мукуса из прошлог круга.
Чини ми се да је прича насилно скраћивана, па је испала здепаста на крају. Фале ту бар још једна-две стране.

ГЉИВА ДЕМОН И ГЉИВА ДЕМОДЕ

Неки делови помало дувају у исту тикву са чаробњаком из Оза. Или бар као да је нешто мало Далијевих сновиђења побегло и спустило се на папир испред овог аутора. Шарене пилуле за лилуле. Само сам чекао кад ће заиграти љубичасти слонови. Вешто написано, маштовито, занатски дотерано (ако ја то могу рећи), али ипак остаје међу вицевима.

ЦВИЈАНСКА ШУМА

Ово је добра прича. Док сам читао, нисам се могао одупрети слутњи да се аутор борио са самим собом да не употреби некакав архаичнији облик језика (говора). На моменте сам могао више наслутити него заиста препознати прозне призвуке, или бар наговештаје да су то делови приче замало постали. Нема ту грешака, исписаном руком написано и дотерано.

ИНФЕКЦИЈА СВЕТОГ МАРКА

Намерно смишљена варијанта пијења слина да би читаоци били шокирани и згађени. И ту је грешка! Непотребно шокирање (огађивање) читаоца је узело данак. На ћуприји добијено, на мосту изгубљено. Мања корист од губитка. Могло се наћи другачије решење за стварања те божанске супстанце. Слине кваре комплетан утисак о иначе солидној причи, зато што не изазивају читаоца на реакције типа: "Браво, генијално, ко би се сетио, оригинално...". Поправљиво упропаштена прича. Може исправити за два минута!

ИСПОВЕСТ ПРЕВАРЕНЕ ГОСПОЂЕ

Нејасно је како дође до крађе девојчиног тела. Магијом, психоделичним супстанцама, високо развијеном технологијом? Учествују и печурке, сигурно, али прецизнијег објашњења нема. Због тога прича помало не функционише.

ТИХИ ВУК

Ту и тамо фали нешто зареза. Једним притиском типке ЕНТЕР реченица се пребацује у нови пасус, након завршетка управног говора. Можда је до ових грешкица дошло због брзине писања.
Не свиђа ми се што је у финишу приче умирућа жена стављена у исто стање као и онај атлетски развијени вођа љубитеља коња из Игара престола, како оно беше, Дрого са титулом "кал" (исправите ме ако сам погрешио). Тело без душе, живо, а боље да није. Још само да је Лазар јастуком удавио несрећну Марију и било би јасно где аутор нађе иснпирацију.

ГЉИВИЧНО ОБОЉЕЊЕ

Изузетно увођење у причу првим пасусом. Верујем да сви знамо да је циљ, али и тежак посао, увести читаоца у кратку причу првим пасусом, чак и првом реченицом. Овде је то урађено првим пасусом. И то добро.
После иде оно са Онаном. Хмммм... Могло је то и боље и ефектније. Сигуран сам да овај аутор то уме.
У принципу солидна прича, лако води читаоца кроз себе, нема нејасноћа, помало има Корта Малтезеа, а откаченост је таман колико треба дозирана.
Последња реченица је непотребна, као да је накалемљена. Прича би функционисала боље без ње.

МОЈЕ ГОДИНЕ ЗА ТВОЈЕ

Као да аутор није баш имао инспирације, али је решио да ипак истраје, па се мучио да је напише. Није питка, не тече глатко. Обрад је комотно могао и без клања Турака да се посвети работи са печуркама и оним уз печурке.

ХОД ДО ДЕПОНИЈЕ

Добро написан виц, који, на жалост, у самој идеји не држи воду - не би ванземаљци ишли по планетама и рециклирали. Али то не треба узети за ману, јер ова прича не претендује да показује истине о свемиру, него да нас духовитошћу натера да мало размислимо о истинама које нас непосредно окружују.
Рекао бих да у маниру сатире аутор процесуира локални актуелни моменат, а у исто време као да прича личи на политички памфлет, додуше вешто сакривен у духовитостима. Само што не знам за кога аутор навија. Што и није битно, јер је прича допадљива. И на моменте измамљује осмех, а богами и гласан смех.

БАСНА О ЗЛОСРЕЋНОМ ПРИЈАТЕЉСТВУ

Откачено и духовито, али не и неозбиљно. Добро вођење приче. Успева да задржи пажњу читаоца сво време. Сви пију чајеве, разне, па и од  коцкастих печурака (чуј, коцкасте печурке, како ли се само тог сетио). Видим да се аутор добро забављао док је ово писао, а забава ће му достићи врхунац ако га ко у коментарима упита "Какав си ти то чај пио док си ово писао?".

НАРЦИС, БРШЉАН И САСТАВ СУСЕДОВЕ МОНЕТЕ

Милорад Павић (?). Није лоше написано, аутор добро барата изненадним, неочекиваним и необичним реченичним склоповима. Мада, помало дави у том настојању да буде што више оригиналности у изразу.

СНОВИЊАРИЈЕ У ТРИ БОЈЕ (УГЛАВНОМ)

Наслов је несрећно изабран. Није објашњен однос између Рајка и гљива, и осталих и гљива. Помало прича делује збркано и неразумљиво.

НИЈЕ ПРОШЛО ВРЕМЕ ОКРУТНИХ ЧУДА

Не видим јаку везу између наслова и приче. Допала ми се идеја да би негде неко некад могао користити лишајева као декоративни модни, како данас воле да кажу, "фенси" детаљ. Нејасно на крају тј. нисам ухватио објашњење зашто се Ксенији се све то догађало.

ЗНАЧИ, НИСТЕ НОРМАЛНИ

Добро описан кокошар са асвалта. Речник од десет речи, а од тих десет четири су реч "значи". Као да гледам неког из оних Булићевих "Бисера", или неког од браће Ђогај. (Слаџо, тражи те Ансвер.)
Добро смишљена прича око певања на киши. У ствари, ко је главни лик у овој причи? Тебра из, вероватно, Мунзе Конза, печурке, или певање на киши?

ЗРНО ПРАШИНЕ И КЛИЦА ЖИВОТА

Нисам задовољан јер се већ на почетку приче, кад се изврши оно скенирање, открије да је ту почетни организам, отац свег живота, или већ шта је. Требало је ово крити до краја приче, до последњег пасуса, чак и до последње реченице, па онда завртети читаоцу у лице оно што је најмање очекивао.
Само део замерки: како ми да знамо колико је дебела лијана ако је дебела попут пипка неког монструозног кракена. Колико је дебела? Пола метра? Метар? И зар постоји неки кракен који није монструозан? Хоћу рећи да  те акционе сцене мало шкрипе у описима...

ФИОНА

Ова прича је обрисана, тј. дисквалификована, па, иако је нема у коначној листи прича, ја ћу да дам коментар, јер је била у првој понуди и око ње су се ломила копља. А и рекао сам да ћу је коментарисати кад се оно била појавила.

Увод, разрада, крај, панчлајн.... ма ништа од тога овде није битно, јер је ово одлична прича. Најбоља у овом кругу. Али, пропозиције су пропозиције, предугачка је и сад је нема.
Допала ми се оригиналност. Можда се могло објаснити откуд и зашто на све стране печурке и печуркетине, но добро, ово је кратка прича, а то објашњење је изгледа небитно за њу. Додуше, мало ми фале звери и друге животиње, некако ми је кус свет настањен инсектима. Али, то су само моји афинитети, јер волим мало режања и арлаукања тиграстих, медведастих и сличних зверова, а овде све сам инсект. Није да нису опасни и смртоносни. Имају и све особине звери са неких других светова, али ... Но, ко сам ја да одлучујем шта може све постојати у бескрајном свемиру.
Још нешто - имам осећај да аутор много воли да једе печурке, па је можда у овој причи испунио свој сан, а то је да се печурке једу у већим количинама, за сваки оброк. И мене је ту нашао - ако не свој сан, остварио је мој кроз ову заиста одличну причу!

Veoma loše glasanje. Pitam se da li su se zaista konzumirale pečurke koje deluju na psihu i razum.

ZNAMENJE U TALOGU KAFE

Ovo je jedna vrlo čudna, pomalo mistična i bajkovita priča. Atmosferična do bola.
Posebno je zanimljivo da se priča može dešifrovati na mnogo načina. Mnogo je pitanja na koja nema odgovora, rekao bih namerno.

Ko je ovde negativac - Jacob ili starica? Ima li uopšte negativca? A pozitivca?
Ko je Ana? Kakva je to srna i da li je srna? Zašto Ana beži?

Neko će možda reći da je priča nedorečena, ali moje mišljenje je drugačije.
Priča je ostala otvorena za maštanje. 

Dobro zamišljeno, još bolje napisano.



MOJE GODINE ZA TVOJE

Zanimljiva priča, lepo rukovanje fantasy elementima, ali imam nekoliko zamerki.

Kao prvo kraj je zbrzan. To bi, po meni, trebalo da bude veliko finale, eksplozija osećaja. Cela priča je prilično dobro vođena i pred kraj tok pripovedanja pada, umesto da se zažari od osećaja, a imam utisak da je tako trebalo da bude.

Kao drugo, Obrad se uspali usred okršaja, što baš i nije sasvim uobičajeno. Opis Turkinje - čarobnice je klišetiziran.

Sa malo truda na doradi može biti vrlo dobra storija.

Kako je moguće da Cvijanska šuma nema najviše glasova? Kako je moguće da nema duplo više od prve sledeće priče, čija god da je? Je li ovo skrivena kamera, šta vi ljudi radite ovde?

 
1. Znamenje u talogu kave

Ova priča ne otkriva mnogo, ne vodi nigde, a može da vodi na različita fantastična mesta, sve za visi od mašte čitaoca. Interpretacije mogu biti brojne, a ja sa ne bih bavio njima, jer pijem kavu, a kad pijem kavu, ne volim da interpretiram.
Postoje dva toka priče, jedan širi sa jasno postavljenom scenografijom i atmosferom, sa određenim likovima, i drugi, uži, koji priču i uvodi u deltu brojnih mogućnosti - u kojem se tek kao dosadni komarac čitaocu predstavlja postojanje nekih motiva, neke prošlosti protagonista koja ih je i postavila u unapred predstavljenu scenu i situaciju. Ti motivi su nepoznati, i autor nam je ostavio mogućnost da ih istražujemo, to jest, da komarca utamanimo i počešemo ujedeno mesto. Mene mrzi, pa to ostavljam drugima.
Priča je dobra, takvom je čini osećaj skučenosti koji izbija iz čitave postavke - koliba - šuma - noć - puška, i ono što posebno cenim kod likova u pričama: ovde su napravljeni tako da iz svake njihove rečenice prosto vrišti ono što prećutkuju. Likovi govore, ali čini mi se da je taj govor samo potreba da sakriju ono što zaista žele da kažu, žele, ali se plaše.
Jeza postoji, osećaj da će se nešto desiti. Treba obratiti pažnju na motiv puške. Tri metka? Šta je starica videla u pušci?
Stil pisanja je previše štur za moj ukus. Nema tu nikakvih zamerki na pismenost, ali je mnogo toga telegrafski odrađeno, pogotovo kako priča odmiče.
 
2. Svaki čovek je ostrvo

Neko će reći (već je rekao), da je pretenciozno, da se koristi terminologija, da se čitaoc zbunjuje. U ovoj priči to ne važi, jer - Engivukov medicinski priručnik upućuje me, što bi značilo da je pretencioznost, ako je i ima, opravdana, jer protagonista čita (nemojte mi reći da se to ne sme), priručnik vrste medicinski, za čiju će se upotrebu i ponuditi razložno razjašnjenje kako se priča bude bližila kraju. Dakle, ako neko ima primedbe i prigovore, neka uloži amandman kod gosn. Engivuka, molim vas lepo. Pretencioznost = 0.
Ova priča je proizvela jedan mali zaokret u mom razmišljanju. Na početku je sve delovalo kao jedna obična hipohondrija, ili bolest, svejedno, sa prilično ubedljivo prikazanim stanjem (umišljene) bolesnice, njenim "ratom" sa gljivicima i suočavanja sa strahovima i traumama koje se manifestuju kroz gljivice, stvarne ili umišljene. Priča puca na visoko, dotiče se najmrskijeg, neprijatelja broj jedan savremenog čoveka - samoće. Mislim da autor pati od nedostatka vere. U nešto ili nekog.
Pad kvaliteta priče počinje njenim razjašnjavanjem, uključivanjem u nju novih likova, proširivanjem vidika, i kao što to često biva, fantastika je ugušila nešto što je moglo da bude, kako bi rekli, dobra introspektivna priča. Ovako, dobili smo entitet u stranom okruženju, entitet čije telo nije otporno na uslove života (kiseonik), i koji čeka svoj kraj. Tu se i razvodnilo i razredilo traganje za bogom ili verom, za ljubavlju i pažnjom sa početka, a trebalo se nastaviti. Naravno da se nikakav bog ne bi našao, osim onog koji postoji, a nema ga, ali bi bar time, poraz junakinje bio uzvišeniji, možda teatralniji, ali svakako mojoj duši draži.
Stil, sa čestim rečima - rečenicama, kratkim, odsečnim rečenicama uklapa se u zadatu postavku, nadograđuje je i verno predstavlja stanja koja bolest izaziva: nespokoj i teskobu. Priča je Dobrina, još nedorasla Dobra, što znači da može da bude bolja i da postane Dobrija.  

3. Gljiva demon i gljiva demode

Kako javlja Jordan Ivanović, ovde imamo još jedno izrugivanje radionici, treba samo utvrditi ko je ko. Dobro je što autor prikazuje grozote narkomanije na ovako morbidan način, kroz pink ovce, snošajeve ježeva i kornjača, krilate pse i slične bedastoće, jer u nacionalsocijalističkom društvu kakvom težimo, neće biti mesta za ovakve oblike devijantnosti, i treba težiti tome da se one pokažu u svoj ružnoći, da se razgolite i sa njihovim opasnim posledicama upoznaju ljudi, posebno omladina.
Neka autor ponovo pročita svoju priču i neka odstrani delove koji se ne mogu pohvaliti pismenošću, lako su uočljivi. Ne znam da li je bilo pokušaja humorisanja, jer humora nema, ili je nevešt. Uostalom, možda autor i želi da se neveštim pisanjem, dodatno izruguje radionici? Uspeo je da pokaže da bi medicina zaista trebala da se pozabavi uticajem na zdravlje čoveka virtualnog sveta, virtualnih ljudi i simuliranih situacija.
Ima interesantih detalja, na primer - lupio glavom u dugu, što je jedna, moramo priznati, metafora brojnih tumačenja. Šteta što u priči nisu neki Gljivan i Gljivana, Gljivica, Gljivka, Gljivoje, Gljivoveva, Gljivinston, Gljivio, Gljivov, Gljivojević, Gljivašin, Liu Li Gljiv, Gljivandez, Gljivhan, Gljivler, Gljivša, Gljivce, Gljivo, Gljivardan, Gljivardašijan, Gljivgold, Gljivamura, Gljivaldinjo, Gljivara, Gljivkica, Gljivkura, Gljivsana, Gljivšana, Gljivijia, Gljivamija, Gljivona, Gljives, Gljivadmila... 

4. Cvijanska šuma

Ovo je "Znamenje u talogu kave" u ogledalu ili obratno. Slična postavka - nešto se dešava, što ima svoju istoriju, ustaljene rituale i pravila, zakonitosti, uzrok - posledicu, ali mi ne znamo šta je to, možemo da nagađamo, da sami biramo put, odnosno koju ćemo pečurku pojesti: da li zlataču ili veštičje srce.
Poslednja rečenica otkriva mnogo toga. Ta rečenica svojom snagom ponekad može da neutrališe sve prethodne slabosti, da nadomesti manjkavosti, ali isto tako i da upropasti ceo prethodni trud, čitav tekst. Šta je ovde slučaj? Aporopo silne priče o karakterizaciji - Joka je marioneta, slaba volja koja ne upravlja sopstvenim životom, ne veruje u sopstvene snage (možda ih i nema?), ali koju običaji sile da se uklopi u svoje okruženje, i učini ono što se od nje očekuje, u ovom slučaju, da se uda, što mi svakako pozdravljamo, i to je jedna plemenita poruka. Bolje da se uda. no da noge širi kojekuda.
Malo mi nešto zapinje u prikazivanju ruralnog sveta, deluje kao da je to sve naučeno, a ne doživljeno, samim tim moguće je da nije do kraja ni shvaćeno, time je i neiskreno. Neisrekno = najčešće nedovoljno dobro. Opet o karakterizaciji (ona je, po meni, uvek u moći prepoznavanja i mašti čitaoca, možda i više nego pisca), koja je dobra u onoj meri što pokazuje šta Joka želi, dakle daje se motiv priči, a iskreno, odaje mi utisak onako jedre, prsate devojke koju bi u seniku svaki delija rado povaljao, pa i ja. Loše je što su likovi popa i vračare nekako magloviti, nejasni, nepoznato je šta oni uopšte traže u priči, osim što su poluge, Jokina sredstva, odnosno alatke autora kojima pravi Joku. A takvi likovi su bezvredni najčešće, oduzimaju prostor i obično, kada se se priča iščita, ne nedostaju nikome osim piscu, ako je samozaljubljen.
 
5. Infekcija Svetog Marka

Ovo je mogla biti daleko bolja priča da joj se ozbiljnije prišlo, sa više pažnje, i manje prepričavanja (na kraju). Ako izuzmemo sitne greške: Prihvatila sam ju, sama
priča stoji na čvrstim stubovima, rekli bi - nema problema. Da li je baš tako? Dakle, sve je određeno, razjašnjeno rečenicu po rečenicu, fali ona doza (nekad manja nekad veća) intrigantosti koju mora da nosi svaka priča. Na primer: dobar narator će lošiji vic ispričati duhovitije od onog lošeg koji će pričati smešniji vic. Nešto nas mora uvući u priču, mora postojati nešto što čitalac ne zna, mora se u njemu probuditi želja za otkrivanjem, mora mu se dati ako ne cilj, a ono bar neki put koji će slediti, ili više njih. Bolestan, čovek na samrti koji saznaje da će umreti baš kada je na pragu nekog epohalnog otkrića, koji danju naporno radi u svom podrumu na rešavanju tajne "božje čestice", a noću slini u krevetu, je već pređen, dobro utaban put, i nema potrebe da se njime ide. Dobro, Marko je hrabar, odlučan, želi da se žrtvuje za čovečanstvo, ali postavlja se pitanje zašto. Da ne bi bilo ratova, kako kaže autor? Ali, ratova će uvek biti. Život je rat. Bez ratova ne bi bilo sveta kakvim ga poznajemo, možda ni čoveka. Zbog ljubavi? Šta je ljubav? Ili, šta nije ljubav?
Ne sme se žuriti kada se piše. Ovaj autor je žurio. Posebno je da žurba vidljiva pri kraju kada počinje klasično objašnjavanje, ne pripovedanje, kljukanje čitaoca informacijama koje nisu nikako uklopljive u priču osim kao njeno razjašnjenje. Tolike rečenice su upotrebljenje da se objasni šta se može postići upotrebom "leka" iz Markovih slina (!), a čini mi se, niti jednom, šta on o tome misli, šta on očekuje, kao zaveštanik "eliksira sreće" šta želi da se njime postigne. Možda je on hteo da se upotrebi za jedan superrat, do istrebljenja, do poslednje koščice. Jer, koliko znamo o Marku, možda je bio poremećen, zao. Zašto, pišče, ne znamo više o Marku?
 
6- Ispovest prevarene gospođe

Ova gospodja se zove Branka. Svakako je u mladosti bila lepa i levitira između ludila i ludila. Ona se hrve sa drugim po značaju demonom koji progoni savremenog čoveka - Uspomenom.
Priča je ispričana monologom, kroz dijalog. Lik devojke, čiju ni jednu reč ne možemo pročitati, tu je, oživljen u rečima gospođe Branke. Devojka priča, pita, interesuje se, upoznaje. Tempo priče nije dobar, prebrz je, osećanja i razmišljanja koja iskazuje Branka su nagomilana, nesređena, haotična, kao takva produkt su snage demona Uspomene, što uklopljeno sa samoćom, meni daje vernu sliku jedne usamljene starice koja želi da posavetuje, ali koga, šta i kako? Ponekad je bolje ne savetovati, već umreti bez reči i svedoka. Ipak, priča se može posmatrati i kao deo nekih memoara, oporuka, testament. Branka, mada ne govori to, pati što će uskoro umreti. Sama. A toga se straši, iako odaje utisak hrabre, sa sudbinom pomirene žene. Ona želi da povuče još nekog za sobom, u grob, ona želi da neko podeli sa njom teret njene smrti, da joj olakša, da je prevede. Ona će ubiti, ako treba. Ili, ako je moguće, zameniti uloge.
Kada se oljušti pečurka ove priče (da li se pečurke ljušte, zna li neko?), dobijamo jedan ukusniji, primarni sloj koji kušamo sa mnogo više slasti, ali sa demonom koji se sada razjario, pa ujeda, bljuje vatru i prdi. O čemu je reč? Očekujete šta ću da kažem, je li? Pa, ljubitelji psihoanalize bi našli obilje materijala da se pozabave Brankom. Za nju, Pera, voljeni kraljev gardist, još uvek živi, živi kroz gljive, živi u sećanju staričinom do patologije. Vidimo jedan slučaj nemogućnosti da se prežali gubitak, da se nastavi život, da se zaboravi. Da li se, zaista, ikada i zaboravlja? Reći ću vam kada umrem, ako tada budem bio živ...
Dobra priča, ali kao i sve na ovom svetu, osim ponekih vrsta piva, može da bude bolja. 

7. Tihi vuk

Da, eto kako odmerena, pravilno dozirana fantastika može dobro da deluje na priču. Ništa što štipa za oči, bez čega priča može da postoji i da bude dobra, sa čim postaje bolja.
Svakako da je protraćeno dosta prostora da bi se "objasnilo", nepotrebno je opisana cela predistorija porodice, ko s kim, kako, nauštrb same srži priče, odnosno kičme koja nosi poruku: nijedna sreća nije potpuna. Interesenatan je izbor koji je načinio Lazar - da ostane da priča sa pečurkama, tačnije Marijom, radije nego da uzme njeno telo. Šta god da je izabrao, dobitak bi bio nepotpun, sa određenim posledicama po njega samog. Ljubav (muško - ženska) je spoj duhovnog i telesnog. Lazar se odlučuje za jednu od dve sakatosti ljubavi, za jednu od dve Marije. U tom slučaju, ima moje saučešće i ne bih želeo da se nađem na njegovom mestu i na njegovim mukama. Mada, možda te pečurke imaju moć da sve prenesu na jedan viši stadijum poimanja, do neke spiritualne predstave ljubavi, nadsvesne i nadtelesne, pa je njegovo opštenje sa Marijom U Pečurkama nepojmljivo nama, običnim Zborašima i Sagitašima?
Nemam zamerki na pismenost, ali bih, naravno, ja sve ovo drukčije napisao.
Dakle, povesti računa o racionalnosti, o razdvajanju korisno - nekorisno, i odbacivanju ovog drugog. Lazarev brat, otac, pa i majka, svi osim njega, Marije i starca u planini nemaju šta da traže u ovoj priči, niti ih treba pomenuti. Ionako samo umiru i kukumavče. Pa kome to treba? Ne želimo valjda čitaoce da opterećujemo takvim tricama, kao što su besmislene smrti?
Dobrica priča, sestra one Dobrine.  

8. Gljivično oboljenje

Zbog rečenice - "Oduvek sam tvrdio da je Ingmar lud", ova priča je za mene diskvalifikovana i ne želim uopšre da razmišljam o njoj, a autor neka se pripazi da me ne sretne na ulici. 

9. Šitaki

Zaista, ženama je svojstveno da u svemu nalaze život, da od nečega što je u suštini besmisleno one pronalaze svoje hobije i zanimanja. To je fascinantno. Recimo, ženska opsednutost cvećem. Tako da ja mogu da poverujem autoru u lik ove Ane koja do fanatizma brani svoje pečurke. I u ranijim pričama, a moguće i u ostalim koje ću pročitati, poseže se pečurkama kao vratima koja vode u neki drugi svet ili stvarnost, nekoj drugačijem stanju svesti i načinima njene manifestacije. Bilo je to očekivano i samo po sebi nije ništa loše, osim što su moguća rešenja prilično skučena i jednosmerna.
Priča pati od preteranog objašnjavanja, zadržavanja na nebitnim detaljima, na primer na oluji, koja je bespotrebno opširno opisivana. Oluja je oluja, njena funkcija u priči je tu samo radi pečurki, koje su u glavnoj ulozi, i nebitno je da li je reč o orkanu, tornadu, ili Umereno Do Potpuno Oblačno ala Omer Karabeg.
Problem je i što je autoru potrebno mnogo prostora da iskaže jednostavne stvari, na primer: "Извукла је повелик смотак дебеле пластичне фолије и потрчала
ка цепаницама и печуркама". Umesto toga - Izvuka je veliku foliju i potrčala ka pečurkama. Nebitno da li je smotak, smotuljak folije, debela = velika, a već je rečeno da pečurke rastu na cepanicama.
Plaši me ovolika potreba autora da traže neke alternativne svetove, drukčije stvarnosti i stanja svesti. Šta fali ovome što imamo? Ako i nije dobro, bar je naše, i treba se hrabro suočavati, hrabro propasti. Man'te se gljiva! A opet, sve to govori o jednom sociološkom problemu današnjice. Ljudi ne znaju ili se plaše da žive. Ili očekuju život koji je samo med i mleko. 

10. Moje godine za tvoje

Dobro, devojčica je sedela. Nemam ništa protiv. Ali, zar druga rečenica: "Oči su joj bile sklopljene, a usne su se pomerale tiho pevušeći" ne može biti napisana ovako - Sklopljenih očiju, pevušila je? Jednostavnije, a efektnije? Da bi neko pevušio, mora da pomera usne, onda ne vidim razlog da mi opterećujemo sopstveni tekst pisanjem i pokazivanjem nečega što je tako jasno i očigledno.
Jednom prilikom sam ukazao da se ne može u jednom kratkom pasusu, nabacati obilje informacija, često međusobno nezavisnih, teško uklopljivih, termina, pojmova, bića koja su nepoznata čitaocu, jer će on svu svoju pažnju tada usmeriti na tumačenje pročitanog, a zanemariće samu priču i ono osnovno što svaka sa sobom treba da nosi - podstrek da se u priči uživa i da izazove emociju ili razmišljanja. Počinje sa devojčicom, pa se ubacuje Obrad, pa gljive kao grom iz vedra neba, pa onda termin dete - čuvar. Nagomilano, zbrzano.
Kao i iz prethodne priče, sličan primer: "Obrad. Nekad beše poznat i pod nadimkom Surovi." Ovako - Obrad, (nekada) znan i kao Surovi.
I odjednom, nestaje devojčice koja sedi prekštenih nogu i opa! eto Osmanlija i Čarobnik planine. Zatim, sledi nešto što svakako želimo da izbegnemo: "Noge duge, vitke, od kojih zastaje dah." Ma šta vam rekli, znajte da od dugih nogu ne zastaje dah, nemojte da vas lažu. Dešavaju se, doduše, promene na određenim delovima muškog tela, ali one nikako ne mogu da se poistovete sa organima za disanje. Naći rečenice slične ovoj u daljem tekstu i odreći ih se.
Opet imamo pečurke kao medijum ka onosrtanom, u počinjem da verujem da se autori domunđavaju preko privatnih poruka, samo ne znam sa kojom namerom. Ili ste, sačuvaj me bože, svi hipici koji bi da gutaju gljive?!
Priča ima problem sa postavkom tj. koncepcijom. Ono što treba da bude pre, dolazi posle, ono što je nepotrebno ističe se, a važno se zabašuruje. Problem prepričavanja, tako čest i na sreću, lako rešiv. Ako je autor nov, a rekao bih da jeste, neka procunja po forumu šta se govorilo o prepričavanju, odnosno nabacivanju događaja jedan za drugim, ali bez ikakvog dramskog efekta.
Naravno, neće nam izmaći motiv žrtvovanja za druge, za njihovu sreću, što svakako pozdravljamo u ova smutna vremena sebičnjaštva.  

11. Hod do deponije

Mršt. Smrz. Smrd. Grud. Zvižd. Volim ovakve reči. Ali karakuke, za mene, vazduhoplovca, na letilicama, znače misteriju nesagledivih razmera. Šta su, sunce ti, karakuke?
Eto, vidite kako izbori, dovedni do besmislenosti u takozvanoj demokratiji, utiču na rasuđivanje ljudi. Čovek je pod utiskom nedavno završene Đurđevdanske farse, napisao priču o pećurkama koje nije ni pomenuo. Zaista, gde su pečurke? Pa pojeo ih đubretar, pa od nasukanog šlepa kod Pančevačkog mosta, umislio da se spustio vanzemaljski brod. Naravno, mome srcu godi ovo malecno izrugivanje takozvanoj Evropskoj i takozvanoj uniji, i vrlim intergatorima domaće sorte, od Prokletija do Bulevara sumraka, od Butana do Gazimestana.
Nemam zamerke na pismenost, samu tehniku, ali, kako uvek kažem, ja bih to drugačije.
Postavlja se pitanje da li se na đubretu može nešto vredno naći? Može, ako dovoljno kukumavčite, može se naći stan, makar i u kontejneru, a i škola i zdravstveno osiguranje, samo ako ste "sekundarac". Čak i u gradu Romula i Rema, pričali su mi, može, ako na CD rom spakujete uverljiv CV, čak i ako rominja kiša vatre i padaju bombe, za njih uvek ima. Ima i ako čoporativno siluju po parkovima desetogodišnje devojčice, čisto da ne promakne, ta nisu hromi!
Šta se dešava sa cipelama i čarapama ovog čoveka? Infekcija? Pa, naravno. Ali i dalje ostajem pri tome da se on nagutao gljiva ludara.
Humor? Ne. Parodjia. Možda, parodija čudnog kova.  

12. Basna o zlosrećnom prijateljstvu

Zbilja se preteralo sa konzumiranjem gljiva i njihovim sposobnostima da menjaju. Jahati prijatelja, to je ipak previše. Ovo je burleska kojoj ne bih imao šta da dodam ili oduzmem. Humoreska koja na nesvakidašnji način postavlja večitu nedoumicu: jahati li ne, pitanje je sad?  

13. Narcis, bršljan i sastav susedove monete

Moram da kažem, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, da ovo nije priča. Rekao sam šta mislim o pseudofilozofiranju, pa se ne bih ponavljao. Nedostaje deo teksta, pa mi možda izmiče nešto značajno. Ne kaže se "svo vreme", nego sve vreme. Vidim u ovoj priči čitaoca koji čita Aristotelova dela, toliko uranja u njih da ga svaka pojava slova "A" asocira na drevnog Helena, čita i upija antičku mudrost do ovaploćena i telesne manifestacije Aristotela, izazvane naravno, halucinacijama, koje su opet, naravno, izazvane dobrim starim, pogodite, gljivama. Kroz potragu o staroj, zaboravljnoj mudrosti, nekada i prokaženoj i zabranjivanoj (scena na kraju u Sikstinskoj kapeli, kao metafori za papiste koji su anatemisali antičke spise) protagonista traga za sopstvenim identitetom i smislom. Njegov unutrašnji, dušovni sukob i suprotstavljenosti očituje se kroz zamišljeni sukob dve škole, Platonizma i Aristotelizma, kroz dva pogleda na svet, on se nalazi na raskršću i upreže sve snage da izabere pravi put, ophrvan dilemom da li je pravi put tamo gde svi idu (Platonov) ili onaj drugi, kojim se ređe hodi i koji je potencijalno opasniji, ali i zagonetniji (Aristotel). Na kraju, ostaje samo smrt, u ekstazi, nedoumice se ne razrešavaju, duša ostaje rasčerečena. Bog se ne nalazi.
 
14. Snovinjarije u tri boje (uglavnom)

Mislim da ovakav stil, sa naglim pasažima, kojima se povezuju dve celine teksta, na radionici nismo imali, bar ne u ovom obliku. Ovakvo pisanje treba da dočara izmenjeno stanje svesti, potiskivanje sećanja jednog ubice i njegov "život" u nekom paralelnom svetu izazvan halucinacijama. Ponovo se postavlja pitanje zašto su pečurke, kao i u nekim prethodnim pričama, uzete samo kao medijum, kao neka vrsta transportnog sredstva, a ne kao suština promene ili njen uzročnik. Time se gubi na važnosti funkcije pečuraka, svođenje na običan halucinogen koji samo treba da nas uvede u hram psihodelije, da kao čitaoci razumemo priču kao obično bulažnjenje zavedenog uma, gde i likovi i doživljaji mogu biti imaginarni, nestvarni pa i nemogući, što dovodi u pitanje i sam smisao priče. Mislim da ceo krug pati od nedostatka čvršće interakcije između čoveka i gljive, one koja bi mogla da izazove promenu koja zaokružuje priču i osmišljava je.
 
15. Nije prošlo vreme okrutnih čuda

Evo konačno još jedne od retkih priča koja nije posegla za lakim rešenjem i koja ima dubinu. Zamislite da svaka emocija, svaki susret i dodir, ostavlja trag na ljudskom telu, na šta bi to telo ličilo? Ili, na šta liči ljudska duša u koju se tokom trajanja života, utiskuje baš sve, radosti i tuge, porazi i pobede? Kao panj prekiven lišajevima? Da li je to sudbina, da ispod kozmetički doteranog tela, obučenog u novu odeću, imamo golu, mahovinom, gljivama i sporama prekrivenu dušu?
Svako pročišćenje je ujedno i prljanje. Očistiti telo od bolesti, znači i menjati svoju suštinu, znači navikavati se na novo stanje. Isti je slučaj i u obrnutom smeru. Normalno je plakati za izgubljenim blagostanjem, zdravljem, ali plakati za urokom, bolešću, sa kojom su srasli i vaše telo i vaša duša, to je već nešto novo. Ili tamo negde, u svetu gde je smeštena ova priča, van Zemlje, gde su izrasline na koži dekoracija, možda je to sasvim prihvatljiva, uobičajena stvar. Simbioza, više nego parazitizam. A opet, možda je to posledica otuđenja od sopstvene vrste, od bližnjih, kao posledica razočaranja u njih, pokušaj da se samoća prevari tako što će se sa njome sroditi, postati samoća bez ograničenja i bez svesti da išta drugo i postoji.
Dobrijana, sestra Dobine i Dobrice. 

16. Znači, niste normalni

Nikada mi nije bila prisna dizelaška ikonografija, čak ni kada se pokušava predstaviti na humorističan način. Poverovaću da je ovo izrugivanje svemu tome. Neka mi pisac ne zameri, ali ja prezirem pojave poput ovog Gileta, njihov sleng, njihovu blejačko - hip hop cup - turbo dizel - eurosong - boljenje kurca - multikulti - Exit Guča - Kušadasi - Ivan Ivanović - Novak Đoković - BMW - kladža - urbano urbano - Metallica - kao jebemo - cool od hiljadu cola - a u stvari smo pičke i budale - ekipu.
Dakle, prezirem ovaj sleng, ovaj govor "omladine", i ne volim da ga čujem ni uživo, a kamoli da ga čitam u knjigama. Pri tom me baš zabole ako je to "pečat našeg vremena", ako je to "evolucija jezika pred našim očima".
Znači, brate, imamo primer božanske pravde na delu, znači tip koji je taslačio sve živo i mrtvo, znači jedan jebač, biva kažnjen tako što mu među gaćama raste pečurka i znači ejakulira mu u facu. Brate! Tek da vidi kako je to.  

17. Fiona

Ova priča je duža od dozvoljenog i ne bih je komentarisao, jer je reč o kršenju pravila. 

18. Zrno prašine i klica života

Ovo je klasičan SF, ali na neki način se dotiče religioznosti, odnosno osećaja nepotunosti ljudskog bića, nedovršenosti, necelovistosti, izolovanosti od Vaskolikog Postojanja, potrebe da se vrati u "toplo krilo pramaterije" u praroditeljski zagrljaj, tamo odakle smo došli i gde ćemo ponovo biti deo Celine. Jedinstvo života na Izvoru, na nekom drugom svetu u dubini Galaksije, može da se poistoveti sa izgubljenim zemaljskim Rajem, tamo negde, u dubini Mlečnog puta, kao na Jelisejskim poljima, životinja i biljka su jedno, spojeni, srasli, prožeti, kao u Bibliji, gde jagnje spava pored lava. Odlazak je, istinski, povratak. Nema smrti. Jer je život jedan. Ne postoji granica.
Priča je napisana sa merom, jasno profilišući postavku i odmeravajući u pravilnim količinama opise, motive, okolnosti i dešavanja, do konačnog otkrovenja i raspleta, bez mnogo uvijanja, sa jasnom porukom koja treba da utiče na čovekovu savest i koja ga poziva da poštuje Život.
Dobrila, sestra Dobrice, Dobrine i Dobrijane.

Quote from: mac on 20-05-2012, 10:44:02
Kako je moguće da Cvijanska šuma nema najviše glasova? Kako je moguće da nema duplo više od prve sledeće priče, čija god da je? Je li ovo skrivena kamera, šta vi ljudi radite ovde?

I ovo što je dobila joj je mnogo, čija god da je.

Maca za predsednika!
Ahm. Evo komentara, molim-bez ljutnje, ako bude trebalo, rado ću dodati nešto. Pored naslova prebrojan i ovomesečni lajtmotiv žene sa gubitkom.

01 — Znamenje u talogu kave (žena s gubitkom: 1)

Ova priča deluje kao da ju je pisao neko prilično talentovan  ali i neiskusan; pre svega, nema dovoljno neophodnih informacija. Recimo: uopšte ne saznajemo šta je starica ovom bračnom paru. Njena majka? Najverovatnije, ali po ponuđenom mogla bi biti i njegova majka, služavka, komšinica u gostima... Nedorečenost dela o ubistvu takođe samo delimično izgleda kao nameran izbor a više kao neuspeh da se pisac izbori sa građom.
Sa druge strane, preteruje se sa psihoanalizom junaka:
Protrne. Nešto od straha a najviše od mržnje. Emocije sličnoga naboja izazovu srdžbu od čega mu ruke zadrhte. (...) stvarala je u Jacobu prividnu nemoć. Zbog toga, u njemu kao da se morao nešto drugo gomilati kad već nije mogla snaga. Ljutnja je bila najočitija.
Ne samo što je najveći deo ovoga izlišan (sve podvučeno) nego je i nezgrapno formulisan. Isto važi i za dijalog koji je ne samo patetičan (mana izražena u ovom krugu) nego i uopšte ne odgovara realnom jeziku šumara i seoske veštice.


02 — Svaki čovek je ostrvo (žena s gubitkom: 2)
Ova priča ima prvi pasus koji je čisto sprdanje sa nekim kritikama iz prošlog kruga. Ili se to meni priviđa. Ako sam u pravu, šteta što će dosta čitaoca tim prvim pasusom odbiti, jer je priča inače vrlo pristojna varijacija na temu samoosvešćivanja veštačke inteligencije, mada je ispunjenje zadatka (rđa kao gljivice) blago diskutabilno. ,,Identitet je razlika." O brate, zar moraju roboti da čitaju Hegela? I što smo morali da uvlačimo Engivuka ako inače nema neke veze sa Beskrajnom pričom? Ali kao što rekoh, osim prvog pasusa i sitnijih iskliznuća tipa ,,opšetavanje" priča je dobra. Pošto rđa nije gljiva, poen, inače bila bi dva.

03 — GLJIVA DEMON I GLJIVA DEMODE (žena s gubitkom: 3)
Ah, Loni. Teška srca priznajem da mu je ova priča čak napola pristojna i relativno duhovita iako još nije naučio srpski. Nizanje halucinantnih prizora mu leži a čak je uspeo da ih poveže u donekle logičnu celinu. Pančlajn je besmislen, ali treba nagraditi uspeh. Poen!

04 — Cvijanska čuma (žena s gubitkom: 4)
Tri poena. A da može bilo bi i četiri. Dogvil na seosku! Mnogo dobro, lep ritam usmenog pripovedanja, ubedljiva atmosfera a teška priča, sjajan lik, preokret koji nije jeftina poenta. Prosto da se rasplačem od zavisti kad vidim šta je sve ovde stalo u tri šlajfne, koja muka i tegoba, i kako se lepo polako gradi i zahuktava priča. Tri poena ko kuća.

05 — Infekcija Svetog Marka (žena s gubitkom: 5)
U ovoj priči je sve lepo osmišljeno i svaka stvar na svom mestu. Pet na tehniku. A opet, nekako beživotno. A sa poslednjim pasusom postaje jasno i zašto. Svetska ljubav, mir, oda radosti! I čaj od Markovih slina. Jasno je da se pisac sprdao sa svojom temom a očekivao da se čitaoci prime i likovi mu nisu zaživeli, ali nimalo. Dobro, za razliku od nekih drugih u ovom krugu, sprdačinu je pošteno odradio,  ali meni za ode radosti nije dovoljno odrađivanje.

06 — ISPOVEST PREVARENE GOSPOĐE (žena s gubitkom: 6)
Ovo nije tako loše, priču kvari samo zaplet. Glas pripovedačice je odlično pogođen, baka raspreda i raspreda i polako odvlači gošću u šumu. Ali zaplet! Čemu ćerka i unuče sa debilnim imenima? Gde je zet? Od čega su umrli tako rano? Ovo sa Perom i zamenom tela, ajde de, mada mi ni to ne deluje baš uverljivo. Najjače mi je, zapravo, poslednje obraćanje devojci, ona 'ladna i bezdušna procena ,,ni za život nisi". Da je priča mogla da se svede samo na to, bez Pere i familije, bila bi mnogo bolja. Poen.


07 — TIHI VUK
Pljunuta Igra prestola i Kal Drogo! Ahm. Ne znam šta mi je u ovom krugu, sve mi na nešto liči. Nemam nekih krupnijih zamerki osim što mi je priča bila predvidljiva (pazi da je ne izleči) i nekako isuviše patetična (što je pre nje moralo da pomre pola porodice? Na priču se to ne bi odrazilo). Napisano sasvim pristojno.

08 — Гљивично обољење
Stokholm, nije Štokholm. Neko rođen u Upsali to bi morao znati. A što se tiče ostalog... nekako nemam snage.

09 — ШИТАКИ (žena s gubitkom: 7)
Ova priča od ostalih u ovom krugu odskače po tome što joj mana nije nedorečenost već preterano podvlačenje i nepotrebno objašnjavanje, počev od uvodne scene do ,,telegrafisanja" da je razgovor halucinacija. Oseća se trud u konstruisanju priče, ali i potreba da se ispriča sve što se o priči saznalo ili za nju smislilo (benzin, drva, grad). Ima sitnijih jezičkih omaški, ne i ozbiljnih, ali ta potreba za objašnjavanjem često umrtvljuje stil, npr: ,,нервирао ју је кад год би изразио сумњу у њену способност да нешто уради ваљано" em je izlišan iskaz em je nezgrapno. Nezgrapno je izveden i završetak: ,,И причала је са Робертом! Он се вратио!"
Otkud ovoliki skok u zaključivanju? Jedino da pomislim kako dejstvo pečuraka nije sasvim iščilelo.

10 — Moje godine za tvoje

Ova priča ne samo što je patetična do bola nego ima i drugih problema. Ali redom: pridevi. Da Stipan nije povukao priču, mislila bih da je ova njegova. Negativac je kamenog lica, grudi su bujne a noge duge, ručerde krupne (e, ovo je pleonazam) itd.
Ostali problemi: pre svega, neke stvari nisu dovoljno promišljene. Koliko Obrad ima godina? Sve do pred kraj deluje kao da je čovek u naponu snage a onda odjednom saznajemo da se više ne oseća kao starac. Dalje, prepoznavanje izvedeno skoro komično:
,,Crne, krupne oči, oštar, orlovski nos, gusta crna kosa... a lice devojčice bilo je kao da gleda u
sopstveni odraz." Pa ako je sve to povukla na majku, kako onda da bude odraz...
Nije jasno šta se događa u ključnom trenutku: on se ubije? Srce mu prepukne? Ona ga ubije pa vaskrsne? To nam se baš moglo reći. I konačno, fraza ,,pokloni joj na dlan" potpuno ubije zaključak usred zamaha.

11 — HOD DO DEPONIJE
Ovo je malo zbunjujuća, nesređena priča. Je li u pitanju SF satira, ili metafora o polnoj bolesti, ili samo tužna priča o tihom raspadu braka? Da se autor koncentrisao na jednu od tih stvari, imali bismo usredsređeniju i bolju priču, ovako isuviše toga ostaje nejasno, a ni gljive ne figuriraju previše osim ako ne uzmemo da su vanzemaljci koji niču preko noći gljive.

12 — Basna o zlosrećnom prijateljstvu
Ova priča me se nije baš dojmila. Prvo, i ona počinje dosta otvorenim pozivanjem na prošli krug. Mislim, dobro, ali ništa ne govori onima koji prošli krug nisu pratili. Drugo, imala sam teške flešbekove na Peljevina, pre svega Generaciju P, što nije loše samo po sebi, ali više bih volela da su bili manje teški. Treće i ključno: apsurdni humor meni uopšte ne leži i nije mi smešan, pa je ova priča teško omanula u postizanju efekta. Četvrto: sam početak ima nekoliko tipfelera i omaški, ali se ostatak priče popravlja, pa to možemo da zanemarimo.


13 — Narcis, bršljan i sastav susedove monete
*Gleda*
*gleda*
*gleda*
Mili bože, na svemu ti fala. Negde u svemu ovome sakrivena je priča kako je Aristotel – slučajno, iz ljubavi – otrovao Aleksandra i kako se poverava nekom učeniku zaljubljenom u njega. Valjda. Da je jasnije, sad bismo povukli paralelu o tome kako gej ljubav u literaturi kod nas još mora da se završi smrću. Ovako samo da pomenem kako automatsko pisanje i nije idealan spisateljski postupak.

14 — Сновињарије у три боје (углавном)
Još jedna pripovetka ispričana kroz halucinacije. Zbog toga ima dosta nejasnosti (koji genetičari, zar su ono bile jedine gljive, itd), skakanje napred-nazad me je primoralo da priču pročitam dvaput a i tako su srne ostale nejasne.

15 — Није прошло време окрутних чуда (žena s gubitkom:
Ovo je zanimljiva ideja koja je loše upotrebljena jer autor nije pametno iskoristio prostor za razvijanje priče već mu ga je dao po emociji (sentimentalnoj) i po dugim rečenicama. Osim toga, raspada se u dva manje-više nezavisna dela od kojih bi svaki, razrađen, bolje funkcionisao samostalno. Jeste vrlo pismeno, ali to nije dovoljno.

16 — Znači, niste normalni
Simpatiča sprdačina koja je zbog lakoće i opuštenosti, te kvalitetne upotrebe dizelaškog žargona, zaslužila poen. Trebalo je više pažnje posvetiti detaljima (,,Krenuo je uz brdo gacajući blato" , zarezi i slične stvari) ali kako je u ovom krugu jedina humoreska koja je zbilja smešna, nosi zasluženi poen. Zapravo, dva. Problem je što meni obe priče kojima bih inače dala dva poena (Svaki čovek je ostrvo, Fiona) flagrantno krše pravila, a ove preostale poenaške su uglavnom ujednačene. Da se uzme u obzir.

17 — FIONA (žena s gubitkom: 9)
Da nije tako kao što jeste, ova priča bi dobila dva poena. Avaj. Ali fakat, krajnje nepoštena prednost stečena kršenjem osnovnog pravila. Fudbal se ne igra rukama.

18 — Zrno prašine i klica života
Jedan! Planete imaju satelite, ne asteroide. Dva! Kaže se skener i skenirati. Tri! Ovde početak baš isuviše liči na ,,Prostranija od carstava i sporija", ali dobro, odbićemo na potonji pokušaj da se krene u drugom smeru. Nažalost, taj drugi smer nije dobro promišljen niti ispričan. Gljiva predak... mhm. Gljiva koja ubija redom silesiju svemirskih brodova (ili nisam razumela?) a da niko ne primeti... mhm. Sve u svemu, ništa.

Quote from: Jevtropijevićka on 20-05-2012, 11:13:15

08 — Гљивично обољење
Stokholm, nije Štokholm. Neko rođen u Upsali to bi morao znati. A što se tiče ostalog... nekako nemam snage.

Zaista?    Divim se vašoj upornosti. 

ZNAMENJE U TALOGU KAVE- Šta znače štrigunske oči ? Blage predstave nemam šta taj izraz predstavlja i znači.
Autor je pismen, to se vidi iz teksta, ali ritam priče je prespor, deluje nepotrebno razvučena i ne događa se ništa što bi me zainteresovalo. Meni je ovo klasičan primer priče gde je tehnika i tačnost potpuno ubila sadržaj.

SVAKI ČOVEK JE OSTRVO-Infekcija, gljivice, šetanje... važi slično kao i za prvu priču. Aman, shvatam da autor barata uspešno medicinskim terminima, ali treba imati u vidu da ne zanima baš svakoga baratanje istim. Previše toga teškog nakrcano u kratku priču.

GLJIVA DEMON I GLJIVA DEMODE- Ajoj, u jednom momentu sam pomislio da je priča Brem u malom, i da će se kao na Nojevoj barci, izređati svi trenutno živeći predstavnici i primerci živuljki.  ,, Pristupe nama, grupi demona ''- ova rečenica je klasičan primer kako ne treba pisati, vući čitaoca za rukav i objašnjavati mu nepotrebno.

CVIJANSKA ŠUMA- Ne znam šta mi tačno smeta u ovoj priči, do jednog momenta mi je lepo tekla... negde pred kraj, nešto se desilo u priči što mi je pokvarilo celokupan utisak.

INFEKCIJA SVETOG MARKA- Ideja nije loša, ali je prešlo u filozofiranje i objašnjavanje, a moglo je mnogo bolje da se iskoristi.

ISPOVEST PREVARENE GOSPOĐE- Prva priča u krugu koja mi se dopala. Vešto je utkala emocije i osećanja u niti radnje, ne prelazeći granicu patetike. Sviđa mi se ritam ove priče. Preokret na kraju je dobar, nešto između zabavnog i užasnog. Inteligentno napisana priča. Bod.

TIHI VUK- Donekle simpatično, ali nedovoljno. Kraj zvuči kao neka poslovica, naravnoučenije iz bajke. Nije loše napisana, ali nema neku dubinu, nekako površno. Kao da se išlo na to da se u nešto bajkovito nekako ubace gljive, i trud se tu
završio.

GLJIVIČNO OBOLJENJE- O bezdano grotlo njene ženstvenosti! Od opisa polnih organa u sagitaškim pričama, ne znam da li da se smejem ili da momentalno gasim računar. Međutim, priča ipak u suštini nije loša. Ako izuzmemo grotlo ženstvenosti i još par ( po meni nepotrebnih ) izleta sa teškim konstrukcijama, priča je vešto napisana, neobična i zanimljiva, ima neki sanjalački, psihodelični šmek. Odlučio sam da ne budem namćor, i u ovom slučaju dobrim stranama priče dam prednost u odnosu na loše. Bod.

ŠITAKI- Ovoj priči sam dao tri boda, uprkos manjkavostima koje ima, a posebno objašnjavanju i loše izvedenom kraju.
Autor bi trebao da izmeni zadnji deo priče gde nam bukvalno prepriča i objasni i razjasni sve.
Lepota ove priče je u jednom laganom, lepršavom pripovedanju koje uspeva na jedan simpatičan način da prenese emociju čitaocu. Barem je meni uspela, uhvatila me je na emocije i atmosferu, i eto, nagradio sam je sa tri boda.

MOJE GODINE ZA TVOJE- Lepa ideja, ali pomalo nejasno. Autor se dotiče snažnih emocija, ljubavi i strasti, ali kraj možda prelazi i crtu patetike. Pomalo su nejasni i istorijski motivi u priči. Ritam pada kako priča odmiče. Moglo se dosta bolje izvući iz ovoga.

HOD DO DEPONIJE- Jedna od najlošijih priča u krugu. Nije ispala zabavna, nešto se pokušalo sa lokalnim miljeom, ali ni tu sreće. Ono što me je najviše iznerviralo u priči je način na koji se spominje politika i lokalne prilike... aman, ovo je 2012, danas svako može da oplete po svakome, od komšije do predsednika, javno, kome je više interesantno zakukuljeno prozivanje moćnika ? To više nije u modi ima 20 godina najmanje.

BASNA O ZLOSREĆNOM PRIJATELJSTVU- Ova priča većinu svojih nedostataka pokušava nadoknaditi i zabašuriti nekim šaljivim tonom, ali u ovom krugu humor ( uglavnom ) nije baš uspeo, pa ni u ovoj priči.

NARCIS, BRŠLJAN I SASTAV SUSEDOVE MONETE- Ovo nije priča, već jedno smorno filozofsko predavanje. Zaista nemam šta da kažem više povodom ove priče.

SNOVINJARIJE U TRI BOJE( UGLAVNOM )- Nejasna priča. Zamorna, teška, ne funkcioniše dobro. Skače tamo amo i stalno ruši tok i ritam radnje.

NIJE PROŠLO VREME OKRUTNIH PRIČA- Konačno posle Šitakija, još jedna priča koju sam sa uživanjem čitao. Maštovita i neobična, polako teče, ali za razliku od nekih drugih to ovde nije smetnja već funkcioniše dobro. Možda i najbolja upotreba gljiva, iliti lišajeva u zadatku. Likovi su životni, lepo su predstavljena osećanja glavnog lika, a ima i neobičnu atmosferu, kao neki morbidni bal ili tako nešto. Sasvim dovoljno za dva boda, a dvoumio sam se između nje i Šitaki za prvo mesto.

ZNAČI, NISTE NORMALNI- Konačno da uspe i humor u ovom krugu. Autor je lepo pokazao šta je pripovedanje, on nam ne objašnjava niti prepričava ( osim možda u rečenici, dve ) kakav je njegov junak, već ga predstavlja kroz govor, način razmišljanja, i prosto steknemo sami neku sliku tebra barabe uličara  . Lagan ritam, zabavno, interesantno. Kvalitetno odrađen zadatak. Jedan bod.

ZRNO PRAŠINE I KLICA ŽIVOTA- Simpatična sf pričica, ali način na koji se u ovoj priči dotiče božansko ili univerzalno je već dosta puta viđen, tako da ne nudi ništa specijalno novo, ni posebno dobro odrađeno. Nije loše, ali za više od toga priča bi zahtevala dosta prepravki.

I na kraju, nesrećna Fiona koja je zbog dužine ( opravdano ) izbačena... Jedna od najsmornijih priča za skoro godinu i po radionice. Sama je na svetu... pa malo razmišlja... pa se malo seća... pa opet malo razmišlja... i tako...

Quote from: Jevtropijevićka on 20-05-2012, 11:13:15
Ova priča ne samo što je patetična do bola nego ima i drugih problema. Ali redom: pridevi. Da Stipan nije povukao priču, mislila bih da je ova njegova.

Voli Jevtra Stipana, samo joj teško da prizna...

Raspodela bodova ukazuje na izjednačeniji kvalitet nego inače...

Nisam glasala, izvinjavam se. Zbog nedostatka vremena, komentarisaću samo one priče čiji me autori zamole da ih komentarišem.

Quote from: Stipan on 20-05-2012, 14:21:05

Quote from: Jevtropijevićka on 20-05-2012, 11:13:15
Ova priča ne samo što je patetična do bola nego ima i drugih problema. Ali redom: pridevi. Da Stipan nije povukao priču, mislila bih da je ova njegova.

Voli Jevtra Stipana, samo joj teško da prizna...

Duribabo, u ćošak. 

QuoteNARCIS, BRŠLJAN I SASTAV SUSEDOVE MONETE- Ovo nije priča, već jedno smorno filozofsko predavanje. Zaista nemam šta da kažem više povodom ove priče.

u bre loki 

QuoteNe kaže se "svo vreme", nego sve vreme

imaš petnaest minuta da prelistaš sve one priručnike i da se ispraviš, a posle ću da te razuverim. : ))))))

QuoteOva priča je duža od dozvoljenog i ne bih je komentarisao, jer je reč o kršenju pravila. 

pa nije valjda kršenje pravila da komentarišemo priču , šta ako je malko duža?! dajte bre

nego, je l je završeno glasanje, da kažem šta imadem? 

 U ovako kratkim pričama idealno bi bilo da svaka rečenica bude potrebna i dobro uklopljena. Da ne bude zabune, da znam kako se to u praksi izvodi, dosad biste već uživali u mojim sabranim delima, ali zato ima mnogo pisaca koji znaju pa treba učiti od njih. Dakle, nijedna primedba ma kojoj priči ne znači da umem da napišem bolje, jer ne umem, nego samo da kao čitalac tražim nešto bolje, jer ima mnogo pisaca koji to nude.



1. Znamenje u talogu kafe
,,Par puta" uopšte ne bi trebalo da se javlja u naraciji, sem kad je pripovedač neko ko govori u slengu.
Čitajte rečenice naglas. Jeste da pravila o položaju enklitike spadaju u ,,tajna filološka znanja" iliti niko ih van struke ne kapira, ali svaki govornik srpskog i susjednih jezika nagonski zna gde da je stavi u govoru tako da se akcenatski nasloni na prethodnu reč, i samo posle treba tako i da napiše. Ovde, konkretno, ne bismo rekli: ,,Tek tada strovali se na klimavi stolac i natoči rakijom čašu do vrha." Prirodno bi bilo: ,,Tek tada se strovali na..." U srpskom se ne može čaša ,,natočiti rakijom", nego je u nešto moguće natočiti rakiju ili natočiti rakije. Iz istog razloga čudna su i ,,pluća napukla dimom".Tuđice poput emocija, analize, monotonog, ekstremno, monstruoznih dimenzija odskaču od sena u kolibi, blatnjavih čizama i opšte atmosfere priče. Dobro, ja ih ni inače ne volim, ali u SF-u ili u priči o savremenim likovima ne smetaju, a ovde štrče. Nikako ja ,,bi ih izgubio", samo ,,bih ih izgubio". Ova je rečenica vrlo loša: ,,Sve što sam želio bio je pokušaj da joj spriječim bijeg."
I tako bi se moglo cepidlačiti do kraja priče, a štošta sam propustila i sa početka, ali i ovo je dosta da skrene pažnju na to da autor treba da pročita svoj tekst nekoliko puta i dobro ga ispegla ako želi da ga svi ostali pročitaju jednom a da im ništa ne odvlači pažnju od suštine. Što se same priče tiče, na početku je obećavala, ali onda su prevladale nelogičnosti u postupcima i razgovoru likova, ono što je rečeno o njima nije u skladu s onim što rade (ako je baba sve videla u šolji, što bi se bojala da izađe, ako se Jakob boji babe veštice ne bi smeo da jede ništa što mu spremi, a kamoli gljive).
02 — Svaki čovek je ostrvo
Engivuk – volim to ime. ,,Priručnik me upućuje ka imenima" – nešto tu škripi, čovek ili znak vas mogu uputiti KA pijaci, ali priručnici i rečnici upućuju NA odrednice i imena ili vas upućuju U neko znanje. Potpuno mi je nejasno kako se nekom omakne zarez između subjekta i predikata ili obrnuto, kao u kombinaciji ,,preplavljuje, jednjak", a nešto slično se javilo i u prvoj priči. Neke rečenice fino vire iz gomile medicinskih izraza, to mi se dopalo:
,,Tada sednem, zagrlim kolena i ubeđujem pluća da su mala i da to tako treba. Nekad pomogne."
,,Sama sam. I to mi je." Nažalost, posle potonje rečenice priča kreće u neki tinejdžerski monolog, koji se obično javlja u dva oblika ,,ja, pa ja, i svet kroz moju prizmu" ili ,,šta sve ne valja u ovom svetu", pri čemu mi je ovaj drugi čak i podnošljiviji, dok mi je prvi bio nezanimljiv čak i kad sam sama u gimnaziji pisala u tom ključu (a i kako bih drugačije), i ovde mi ni kraj ne popravlja utisak, dotle je Eva već prestala da me zanima pa i ne saosećam s njom. ,,Prepričljiva", ehm.
3. GLJIVA DEMON I GLJIVA DEMODE
Skroz simpatična, naročito izrazi ,,ružičaste majka", ,,zlatne svekrva". I ovde ima pravopisnih omaški, još kako (za vokativ će verovatno ciknuti i Jevtra), ali ne iskaču u prvi plan jer ih priča prevazilazi... u prvom delu, a onda mnogo pada kad ponudi ono objašnjenje na kraju. Šaljive priče nije mnogo lakše pisati nego ,,ozbiljne", ali ih jeste zabavnije čitati, pod pretpostavkom da održe tempo do poente. Drugačije je trebalo rešiti deo od ,,draga komisijo" do ,,tužnu Magdu", bez ikakvog prepričavanja prvog dela. U prvom delu sam se bukvalno smejala, a onda skroz razočarala. Bila bi mi bolja da se prosto završila posle epizode sa Danilkom.
4. Cvijanska šuma
Sviđa mi se kako je napisano, ali me potpuno ravnodušnom ostavlja to o čemu je pisano, čak je i tupavo.
5. Infekcija Svetog Marka
Nažalost se piše sastavljeno, sem kad se precizira o čijoj se žalosti radi. Amputiranje lica me je potpuno zbunilo, kao i to da se neko zarazi gljivičnom infekcijom tek kad mu se iskuva maramica, a dotle je sasvim bezbedan iako provodi vreme sa zaraženim. Uglavnom, priča mi nije legla i učinilo mi se da oscilira između nedorečenosti i preteranog objašnjavanja, ali nije nečitljiva niti nečim bode u oko.
6. ISPOVEST PREVARENE GOSPOĐE
Petrijo, ti li si? Samo, kao za maler, sa obrtom iz jednog od ono malo horora koje sam gledala u životu, pod nazivom The Skeleton Key.
7.  TIHI VUK
Vokativ se odvaja zarezima. Eto, to je prosto pravilo, važilo je otkako smo počeli da koristimo zareze, uči se u školi i zato nema opravdanja da se ne poštuje u pričama. Ovde nedostaje i zarez posle apozicije, a bitan je jer menja značenje rečenice. Ako napišete ,,Kao da ju je čula Marija, žena Lazarova ispusti uzdah u snu" to znači da je Lazarova žena ispustila uzdah kao da ju je Marija čula, tj. da žena i Marija nisu ista osoba. Ako jesu, mora da stoji: ,, Kao da ju je čula Marija, žena Lazarova, ispusti uzdah u snu", s tim što je meni, budući da se lik uvodi u priču, prirodnije da se kaže ,,Lazarova žena Marija ispusti uzdah u snu" (onda nema zareza jer je širi pojam došao pre užeg, kao opis uz ime (moja mama Jelena, naš drug Petar), kao što je i u samoj priči trebalo da stoji ,,njegova žena Ruža", bez zareza. Zašto ,,napredka"?  Nijanse boja sastavljeno: svetloplav, krvavocrven, maslinastozelen, snežnobeo. Ovde stajem s jezičkim zamerkama, iako ima ih još mnogo.
Bolje je uopšte ne koristiti poređenja nego da budu izlizana tipa ,,kao sneg bela kosa". I atributa ima suvišnih onoliko, ali ih ,,vremešni starac" sve šije. Ne pisati ono što je očito (,,odvrati Lazar takođe pitanjem).
8. Гљивично обољење
Атрибути типа ,,праксителовски" налазе се на другом крају лествице у односу на поређења драга савременим списатељицама типа ,,коврџава као Никол Кидман" или ,,згодан као Клуни", али је то ипак иста та лествица у којој се од читалаца очекује знање или гуглање нечега што није у самој причи, а и представља одређен показатељ да писац жели да се представи као начитан односно модеран (у случају поређења са филмским звездама), што мени помало делује и као да га мрзи да се бакће правим описивањем. Али вероватно претерујем,  можда писац (Хрунди?) у причи користи апсолутно нормалан и природан речник, чак управо тако разговара са пријатељима, а мој је проблем што том интелектуалном нивоу нисам дорасла, па ми је тешко да прокоментаришем причу коју не разумем, почев од реченице: ,,Надарен да препозна надареност, манастирски закукуљеним Еросом, пробуђеним у Њој, због којег сам пренебрегавао теозофско у његовим филмовима, створио је од дотичне Персоне култ тотемисан оријашким фалусом." Добро, проналазим теозофско у речнику. Оријашки и фалус су већ лепе речи, нарочито кад су комбиноване, али шта ли би значило тотемисан, будући да је реч скована само за ову причу? Претпоставићемо да то значи да фалус представља тотем тог култа. Да видимо онда овако, упрошћено колико може: Редитељ од надарене глумице ствара култ чији је тотем оријашки фалус (после се то лепо надовезује на Онана и онанију) тако што је у њој пробудио Ероса (сигурно је у питању бог, а не ерос као похота, либидо, пожуда (речник ми је још при руци  ), иначе не би било велико слово), због кога је наратор пренебрегнуо теозофско у његовим филмовима. Овако ми је јаснија, али ми није заиста јасна, мада је ово трагање за значењем врло забавно и подсећа ме на анализу модерних песама на часовима српског, али ту је ипак било неопходно утуцати 45 минута, док је питање колико ће времена читаоци посветити овоме. Ја не бих да нисам и сама послала причу па би било у најмању руку неукусно да не прочитам све, али ја сам лења читатељка, не волим ни Борхесовог ,,Алефа", те се мој отпор може схватити и као комплимент, што ће писац вероватно и учинити.   Како прича одмиче, постаје све боља, нарочито у непретенциозним деловима, премда ни ту нисам штошта укапирала, овог пута не у лексичком него у мотивском слоју, сем ако је функција гљиве просто да од онанисте направи јебача и доведе до убедљиве еротске сцене. Што и није лоша функција. 
9. ШИТАКИ
Овде је било гомилања речи на почетку. У првој се реченици понавља једно-једну, у другој је део ,,није пала у замку нестрпљивости па да листа и по неколико страница одједном, него је листала једну по једну" требало скратити у ,,није
пала у замку нестрпљивости, него је листала једну по једну страницу", а из реченице ,,како то обично бива кад нешто тражимо у књигама, пронашла је одговарајућу слику тек при крају књиге" избацити део ,,кад нешто тражимо у књигама". Нису ово крупне замерке, али почетак јесте веома битан и њега би, уз крај, требало стилски највише брусити. Иначе, ова ме прича подсећа на Лонијеве, у којима ми се обично допадне идеја, нарочито у причи Дочек, али имам бројне замерке на реализацију, па увек пожелим да се костур приче обложи много пажљивије.
10. Moje godine za tvoje
Pa dobro, nemam neke zamerke, zaokružena je priča, mada mi svejedno nije po ukusu, ali to u radioničarskom smislu nije bitno. Pisac se mogao više potruditi u opisu lepotice i  nije trebalo toliko otkrivati u naslovu.
11. HOD DO DEPONIJE
Ova mi se vrlo sviđa, pa uopšte ne želim da je potanko analiziram i pokvarim utisak. 3
12. Basna o zlosrećnom prijateljstvu
Reč Indijanac piše se velikim slovom, čak i kad se precizira o kom je plemenu reč. Ne tretira se kao ime ,,crvene rase", nego kao ime naroda, poput Slovena ili Germana.
Priča je uvrnuta, šašava, ugodna za čitanje. Problem je jedino ako je pisac hteo da priča bude i smešna, jer meni  nije bila,  u stvari, malčice mi je ličila na ono kad vam neko priča ,,i onda smo se tol'ko smejali, suze su nam pošle" i sve u tom stilu, pritom se sam ponovo cereka, a nikako da ispriča šta je uopšte izazvalo smeh. 1
13. Narcis, bršljan i sastav susedove monete
Ovde baš svega i svačega, i dobrog i lošeg, ne bih umela da je procenim u celini sem ako bi me neko baš primorao.
14. Сновињарије у три боје (углавном)
Толико волим те изразе типа ,,бију ли бију" и ,,беже ли беже" да бих и само због њих причи дала бод.   А онда га одузела јер енклитика никако, али никако не може да стоји после зареза, као у реченици: ,,Громаде крвавих кошуља, а опрали руке, се мешкоље", а кад се већ користи имперфекат, нек буде правилан – они параху и кидаху, не ,,параше и кидаше". Опет, свиђају ми се рмпови и цвиџе, и све оне форе и фазони, нека бода.   1
15. Није прошло време окрутних чуда
Комплетна, школски написана прича, у добром смислу те речи, ако занемаримо предуг увод. 2 (Tek na kraju sam se prelomila da ona dobije 2 poena, a Hod do deponije 3, sasvim je moglo i obrnuto.)
16. Znači, niste normalni
I bilo je vreme da Džek glavninu priče ispiše u dijalogu, kad već ume.1
      17. Zrno prašine i klica života
Solidan SF, ali utisak kvari to što sam dosta pre kraja znala kako će se završiti.

Au, ispalo je da mi se neke priče vrlo sviđaju uprkos ozbiljnim manama, dok su one koje su dobile poene izazvale manje emocija a više poštovanja, pa sam ipak ovim faličnim a zanimljivim dala poneki bod u tajnom glasanju. 


Tajno glasanje: 3, 15, 14, 11, 9



 
 

Devet žena sa gubitkom! Nešto slično sam postovao prijatelju na Skajpu. Mizantropija je neverovatno intenzivnija od mizoginije. Muškići su u svojim pričama daleko emotivniji prema ženama. Muka je što sam od pet priča izabrao četiri "sa gubitkom".


U glasanju sam se ogrešio za Gljivično oboljenje i Snovinjarije. Gljivično oboljenje je lukava priča koja me je vratila do Zorana Babića i njegove avanture, a Snovinjarije su fini triler koji mi je za malo izmakao iz glasanja. Kod čitanja bih upozorio da rđa nije gljivica iako se protagonistkinji to tako čini (Svaki čovek je ostrvo), a da lišajevi (u priči isto tako lošeg imena) jesu simbiotski organizam algi i gljiva. Još ponegde gljive nisu prepoznate, ali o tome ćemo kasnije. Još nešto, "demon i demode gljiva" nije Lonijevo delo.

Quote from: scallop on 20-05-2012, 15:26:12
Mizantropija je neverovatno intenzivnija od mizoginije.

Mizantropija uključuje mizoginiju. 

Ti ćeš mi kažeš?

Ali kakve veze ima intenzitet muške ili ženske emotivnosti prema suprotnom polu sa mizantropijom ili mizoginijom?

Ima veze samo ti nemaš nikakvo iskustvo. Ja to imam u kući. "Samo da se jednom i ja odmorim." A mene u šake hvataju grčevi čitavo popodne od pripreme da bi se ona umorila.

   Ovo tajno glasanje ne vredi mnogo jer sam kliknuo u tajnom upravo priče koje mi nisu stale u bodovanju.
   Detaljnu analizu postaviću sutra.

   Sad ću samo reći da sam, kao predstavnik humorističnog klana, najvećim brojem bodova nagradio humorističnu priču - Znači, niste normalni sa 3 boda.
   Za razliku od Hrundija mislim da autor nije želeo da mi bukvalno shvatimo da se dizelašu među nogama pojavila gljiva. Imao sam utisak da je reč o simbolu. Dizel se gljivicama lečio, a među nogama vaskrsnulo je nešto...  khm khm... daleko prostije.

Sad već pogađamo čija je koja, Džekova, Lonijeva ? Pravila ? Drži li ih se iko ? 
Oće li to javno glasanje, da vidim je li mojoj katastrofi od priče iko udelio bod...

Quote from: RedSonja on 20-05-2012, 15:14:48
imaš petnaest minuta da prelistaš sve one priručnike i da se ispraviš, a posle ću da te razuverim. : ))))))

Nema potrebe, bespogovorno ti verujem. 

Quotepa nije valjda kršenje pravila da komentarišemo priču , šta ako je malko duža?! dajte bre

nego, je l je završeno glasanje, da kažem šta imadem? 

Komentarisaću priču samo ako autor uradi tri serije po dvadeset trbušnjaka, tri serije po deset zgibova i tri serije po dvadeset sklekova, bez molbe. Pa ukoliko se slaže, dobiće moj komentar, negde u utorak, kada se vratim iz Stokholma.

Quote from: Hrundi V. Bakshi on 20-05-2012, 16:03:45
Komentarisaću priču samo ako autor uradi tri serije po dvadeset trbušnjaka, tri serije po deset zgibova i tri serije po dvadeset sklekova, bez molbe. Pa ukoliko se slaže, dobiće moj komentar, negde u utorak, kada se vratim iz Stokholma.

Pazi se, Hrundi, ambasador je ubijen u Stokholmu!

Quote from: scallop on 20-05-2012, 15:26:12
Devet žena sa gubitkom! Nešto slično sam postovao prijatelju na Skajpu. Mizantropija je neverovatno intenzivnija od mizoginije. Muškići su u svojim pričama daleko emotivniji prema ženama. Muka je što sam od pet priča izabrao četiri "sa gubitkom".


U glasanju sam se ogrešio za Gljivično oboljenje i Snovinjarije. Gljivično oboljenje je lukava priča koja me je vratila do Zorana Babića i njegove avanture, a Snovinjarije su fini triler koji mi je za malo izmakao iz glasanja. Kod čitanja bih upozorio da rđa nije gljivica iako se protagonistkinji to tako čini (Svaki čovek je ostrvo), a da lišajevi (u priči isto tako lošeg imena) jesu simbiotski organizam algi i gljiva. Još ponegde gljive nisu prepoznate, ali o tome ćemo kasnije. Još nešto, "demon i demode gljiva" nije Lonijevo delo.

Sve je to lepo, ali ja bih volela nešto detaljnije komentare, ili makar spisak za javno glasanje da saznam šta nije izmaklo.