ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

OBIČAN DAN ZA PECANJE

Ja volim da pecam. Na Tamišu. Tamo ima ribe od šest ujutro do četiri popodne. Ponekad bih voleo da odem i u neko drugo vreme, ali, takav je Tamiš. Nije da nisam probao. Nosio sam i vreću za spavanje, nabavio Cijanamid plovke koji svetle noću, ali ćorava su to posla. Nikada ništa. Tako mi i treba kad ne čitam uputstva. Na kesici u ko­joj se plovci isporučuju jasno piše za koje reke važe. Te reke ne volim, a voleo bih da noću pecam na Tamišu.
Odem tako predveče, raspakujem se kraj drveta gde uvek stojim dok pecam i ce­lu noć razmišljam o tome zašto se plovci zovu plovci, kad svoje plovke, one obič­ne, dnev­ne, pravim od guščijih pera. Kao da su plovke bolji plivači od gusaka. Kad gu­ske zaplivaju, kao da su labudovi, talase prave oko sebe.
Dobar sam ja pecaroš, inače. U kraju svi tako misle. Nije to zbog toga što, kad predveče stignem na ćošak, podelim najveći deo upecane ribe. Sednem s njima ispred prodavnice u kojoj Marta ostaje sve dok svaki od nas ne popije svoje tri flaše piva. Ili granatu od litar i po, svejedno. To je onoliko koliko nam je dozvoljeno. Ja ne mogu da popijem sve tri, pa jednu ustupim nekom od onih kojima nikada nije dosta. Bio sam opo­menut nekoliko puta zbog toga, ali šta mogu kad moji bubrezi mogu da podnesu sa­mo dve flaše, a oni me gledaju, kao da nisam samo pecao ribu, već i tu treću flašu koju ću njima da dam.
Nego, da se vratim na Tamiš, jer vas sigurno ne zanima koliko piva mogu da po­pijem. Imam najbolji Stren najlon, baš za ribu do pet kila, meni ni ne trebaju veće, a te­ško da bi Tamiš to mogao da iznedri. Udice su Mustadove, a mašinica Zepko. Jedino mi je štap malo preuređen, zbog Tamiša. On ima gusto zarasle obale i svoje mesto sam jedva odabrao i pripremio ga da odatle mogu da pecam. Bilo je važno da tu bude i ta vrba na koju se naslanjam.
Dok pecam stojim. Samo bi mi falilo da i tamo sedim; žulj na dupetu mi je skoro kao u babuna; da mogu da ga vidim u ogledalu sigurno bih pomislio da mi je babun od pozadi. To mi je od sedenja za računarom. Svaki radni dan najmanje dvanaest sati. Pola dana za sopstveno obrazovanje, takav je propis. Pokušavam ja da stojim, da šetam i či­tam sa ekrana, ali onda ne uspevam da ispunim kvotu. Na Tamišu, u moja tri dana u ne­delji, mogu da stojim do mile volje.
Čini mi se da zbog stojanja i idem na Tamiš. Možda ja i ne volim da pecam, već da stojim ili ležim u travi. Možda volim da sedim za računarom i da kopam po svemu i svačemu, a da mi je Tamiš i pecanje nešto zbog čega uspevam da ponovo sednem i bu­ljim u ekran. Đavo bi ga znao šta ja volim, a šta je propis.
*          *          *
Već neko vreme sam zadužen za Dragana. Posao, kao posao. Dobio sam stan na ivici Kolonije, tek toliko da se kaže da im pripadam. Upoznao sam se s ljudima. To je po Protokolu: najpre se upoznati s ljudima i biti prihvaćen. Dvojica od njih (po Proto­ko­lu treba da bude najmanje dve osobe), bili su na ćošku i ispijali pivo kad sam im se pri­družio. Tako sam upoznao i ostale. Bilo je sasvim prirodno da upoznam Dragana kada se prvi put pojavio sa upecanom ribom. Visok gotovo metar i devedeset, malo pogrb­ljen, neredovno obrijan. Mora da mu je zimi stalno hladno, jer je slabo obučen i ima po­trebu da se stresa. Kad to uradi čini mi se da inje pada sa njega. Ne razumem ljude koji vole da osete hladnoću. Mene hladnoća zakiva u kuću. Sem ako nisam na zadatku. A Dragan je moj zadatak i mrzim ga što na reku izlazi i kad novembar zagudi i pokaže da može da bude deo zime.
Nije mi sasvim jasno zašto je jedna takva osoba važna Službi. Uredno odrađuje svojih dvanaest sati nedeljno. Četiri dana uz računar, tri dana na pecanju. Kada sam do­bijao osnovne podatke rekli su mi: on stoji dok peca. Pa, šta ako stoji dok peca? Svako može da potroši svoja tri dana onako kako želi. On suviše luta po računarskim memori­jama. Bog te maz'o, ko još razmišlja o tome. Šta je to – suvišno? Ko prati i ocenjuje tak­vo ponašanje? Mora da, tamo negde, postoji armija ljudi koja u softverskom moru svo­jih dvanaest sati troši vreme na to gde neki drugi troše svojih dvanaest sati. Ima tu nešto trulo, ali ja ne pitam ništa. Može da se dogodi da i sa mnom bude neko zadužen, da prati kako trošim svoje vreme za praćenje, a kako svojih šest sati za računarskom konzo­lom.
Dragan podeli najveći deo ulovljene ribe, popije dve boce piva ili načne granatu, pa je ne dovrši. Ne vidim šta je loše u tome što deli ribu. I sam sam jednom uzeo par prot­fiša i ispržio ih sebi za večeru. Ne popije svoju porciju piva, pa šta? Ni meni nije uvek do toliko piva kad izađem na ćošak, a ne izlazim svaki dan, jer može da postane sumnjivo. Znam da su ga prijavljivali oni mali, sa deset procenata obaveze nadzora, ali ja imam privilegiju 50% nadzora i moj zadatak nije da brojim piva ili ribu koju upeca i donese, već nešto više. Šta je to – više, ne znam. To mi i nije rečeno. Moje je da sam ot­krijem.
*             *             *
Novi čovek na ćošku uvek znači problem. Dimitrije, Mitar, Mića ili kako se već zvao ili su ga zvali, pojavio se tek tako. Znali smo da se doselio. Mi uvek sve znamo. Po­mene takve neko iz komšiluka, vidimo ih više puta u nekoj prodavnici, o njima kaže ponešto kasapin. Me-ni najbolje zna. Kad kupuješ samo krmenadle ili juneće šnicle, on­da je to neki naduvani tip koji pokušava da se prikaže kao neko ko zna znanje. A ako su mu glavni biftek ili teleći ribić (možete misliti kad kaže da je to za supu), onda nema di­leme. Nabio na neki način pare u džep i sad se prikazuje ljudima. Drugu krajnost pred­stavljaju oni koji uvek kupuju najjeftinije. Mleveno meso. Ono koje je odrezano kao ot­padak od nekog boljeg parčeta. Ili pileća leđa. Kao, to najviše voli. Takvi nemaju lovu i snalaze se kako znaju.
Mitar je bio krajnje neodredljiv. Jednog dana kupi biftek i to ceo kao da nema ve­ze koliko košta, a već drugog dana pokupi sve juneće bubrege ili par svinjskih papa­ka. Da poludiš od neizvesnosti. Provalio sam ga kad je tražio da papci budu dobro izbri­jani. Neće sam da ih brije kod kuće, jer nije brica. Ha, tu sam ga čekao. Čovek zna da spremi ono što kupuje i svejedno mu je da li je skupo ili jeftino. Izem ti informaciju: ku­var za kućnu upotrebu. Jedina fajda, ako se sprijateljimo toliko da me pozove na klo­pu.
Na ćošku je bio odmeren, nije se uvaljivao u rasprave, čak i kad bi neko pokuša­vao da odvali nešto o kulinarstvu, kao on zna kako to treba pripremati, Mitar nije nase­dao da se umeša. I sam sam pokušavao da ga navučem, ali uzalud. Kao da je čekao Dra­gana. Tada bi se raspričao o ribljim specijalitetima, o prednostima tekućih voda nad sta­jaćim, o posebnom ukusu nekih od riba koje niko nije zarezivao ni za pišiv bob. Mislim da ga je zbog toga Dragan pozvao da zajedno odu na pecanje. Ili je razlog bio to što je Mitar imao kola, a Dragan je mrzeo autobuse, jer bi se neko uvek češao o njegova ranac ili stavljao primedbe na miris ribe koji se širio po autobusu, iz tog ranca.
Šta mogu, ne volim nove ljude na ćošku. Kada se pojave, odjednom počinjem sa njima da delim, ne samo pivo, već i sve one druge susrete i godine kada smo razgovarali o ženskama, o našim uspesima kod njih ili lagali o tim uspesima, svejedno. Dođe tako, neko nov, pokupi sve tvoje priče, istinite ili lažne, a sa tobom podeli tek nešto malo, sa ko zna kojeg ćoška, na kome je on odrastao. I ne znaš, da li ti govori istinu ili laže sve. I mi lažemo čitavog života, jedni druge, ali to se zna, to su naše laži i istine, prilično do­bro znamo šta je šta i nije red da to delimo sa nekim za koga ne znamo šta laže, a šta ne. Mitar nam je odveo Dragana, a da ništa nismo saznali o njemu.
*             *          *
Pecanje na reci nije pojava koju bismo mogli jednostavno objasniti. Za neke je to iskakanje iz svakodnevnice, promena kojom bitno odstupaju od uobičajenog načina življenja, vreme u kome promišljaju ono što im se događa u realnom životu. Neki drugi to vreme posmatraju kao život sam, žive na reci i uz reku, život kod kuće im je izgublje­no vreme koje tek pokušavaju da nadoknade. Neki, opet, vole da jedu ribu.
Ne znamo kojoj grupi pripada Dragan. Vreme provedeno kod kuće mu je bilo iz­gubljeno, čak mu je nanosilo fizički bol. Vreme na reci nije bilo manje sumorno. Za­mis­lite čoveka koji peca stojeći uz vrbu, čoveka koji ulovljenu ribu podeli drugima, koji na svom ćošku, sa poznanicima, vre­me provodi kao deo obaveze, a ne kao odstupanje od svega drugog što bi moglo da mu smeta.
Mitra smo odabrali dobro. Za veoma kratko vreme se ubacio u grupu na ćošku i činilo se da mu je još manje vremena trebalo da bude pozvan na pecanje. To što su ga odmah prijavili kao sumnjivog, malo je umanjilo ukupan uspeh, moglo bi se pomisliti da je nastupio suviše direktno, ali ako pretpostavimo da su svi naši ljudi odabrani, obu­čeni i sa debelim iskustvom, ne može se mnogo zameriti taj propust.
Nezgoda je što naše zadatke moramo da obavljamo krajnje diskretno.
Lokalno nadgledanje je u nadležnosti opština. Oni biraju ljude, oni ih obučavaju, oni im određuju zadatke. Nemaju obavezu da nas obaveštavaju o tome. To je osnova di­s­krecije. Što manje ukrštenih informacija to veća verovatnoća da sistem ne može da bu­de oboren u celini. Nije prijatno kad se sukobiš sa samim sobom. Događaju se kolizije, tako nazivamo kad se postavljeni zadaci preklope, pa jedan onemogući uspešnost nekog drugog. Na višem nivou je zaključeno da je to manja šteta nego da se zadatak vodi po­greš­no po samo jednoj liniji.
Mislim da to i nije neki dobar zaključak. Konfuzija nikad ne daje rezultate, po­sebno ako se nema dovoljno vremena. U vremenskoj oskudici se prave najveće greške. Dragan će uskoro učiniti ono što znamo da će da učini. Lokalni nadzor je izgubio kon­tro­lu, Mitar je ima ali trošimo vreme na uklanjanje smetnji koje pravi lokalni nadzor. Niko ne odustaje od svoje nadležnosti - svi veruju da je njihov izbor najbolji. Sve je to sranje, jer nulti sat se približava, a mi ne znamo da li smo na pravom putu i da li će se dogoditi baš na tom pecanju, oko kog smo se toliko zamajali.
U trenucima, čini mi se, bilo bi bolje da ima informacija o neočekivanim pojava­ma i osobama. To bi značilo da smo na pravom putu. Ovako, može sve da ispadne peca­nje, k'o pecanje, nit', luk jeo, nit' luk mirisao.
*             *          *
Dragana sam ulovio na amino kiselinama. Voli čovek da proba novotarije. Neko mu je rekao da su amino kiseline najbolji mamac za okupljanje ribe. Kao, te kiseline bu­de apetit kod ribe, pa grizu kao blesave. Pitao me čovek, mislio da sve znam, jer tako sam nastupio na ćošku. Kako ko zine da nešto zna, ja ga poklopim sa gomilom informa­cija i popisom knjiga koje bi trebalo da pročita da bi shvatio ono što mu govorim. Nije to popularna metoda. Ljudi ne vole pametnjakoviće. Dođe tako, neko, pa im soli pamet, a oni ne znaju da li je to tačno ili se taj samo sprda sa njima. Moje iskustvo potvrđuje da to pali. Ne moraju da me vole, ovaj posao je hitan, a posle će biti svejedno da li sam bio omiljen ili ne.
Dakle, pitao on mene da li da kupi bočicu sa amino kiselinama da zasoli 'leba ko­jim 'rani ribu pre pecanja, a ja ga dočekam cerekanjem i komentarom: "Šta će ti ta bo­čica, kad si ceo preliven amino kiselinama?". Naravno, tu je usledila priča o zaustavlja­nju pene piva koje bi da iscuri iz čaše, iako su svi uvek pivo pili iz flaša. Prst u penu da stane. Pa, amino kiseline. Dobra priča, ako znaš kako ide, a mi moramo da znamo. Na kraju se dogovorimo da samo duže mulja 'leba koji će da nabaca na svoje mesto. Može i malo da ga protrlja ispod miške ili oko jaja. Šta mogu kad ne umem da se uzdržim – ja volim svoj posao upravo zato što mi razbuktava maštu. Pomenuo je i tvrdo kuvano žu­mance, a ja mu odgovorim da je to za mlađ, da ima šta da gricne, a da je za krupnu ribu dovoljno i sirovo. Kao, da ne propadnu proteini kuvanjem.
Eto, tako. Ide me ovaj moj posao. Kad se prilepim za nekoga bolji sam od čička. K'o bokvica, da mu zalečim sve telesne i duševne rane. Idu i ova kola koja su mi dodeli­li za ovaj posao. Dvadesetak kilometara po asfaltu, a posle, parkiranje u kukuruze (zalo­mićemo desetak pri povratku, ako bude povratka), i pešice ka Tamišu, najpre niz utaba­nu stazu, a potom, kroz plitku močvaru sve do reke.
Dragan voli taj put. Misli da time zameće trag nekim drugim pecarošima, koji bi mogli da ustanu ranije, da stignu pre njega i da se uvale baš na njegovo mesto. Znam da postoji bolji put. Već sam nekoliko puta prošao tuda, tek da proverim sve detalje. Ipak, on više voli kroz taj muljavi predeo. Upozorio me je pa sam poneo gumene čizme. Nije me upozorio da je blato, ispod plitkog sloja vode i trske, propusno i lepljivo. Teško sam ga pratio, onako pogrbljenog i brzog, sa priborom za pecanje u jednoj ruci, sa meredo­vom u drugoj i sa rancem na leđima. Gde je taj Tamiš, pitao sam se, izvlačeći čizme iz blata i bivajući sa svakim sledećim korakom sve sporiji. Osvrtao se da vidi gde sam, a ja sam pokušavao da požurim, sve dok mi jedna čizma nije ostala u blatu. A onda sam ski­nuo i drugu čizmu, opsovao ceo spisak kojeg sam mogao da se setim, zabacio čizme na leđa i nastavio za njim, razmišljajući o tome da ja više nisam za taj posao i da bi neko već mogao da se doseti da me prebaci na neko manje blatnjavo i suvlje mesto.   
*             *          *
Niko ne sme da nas vidi niti čuje. Jednostavno, ne smemo da budemo primećeni. Sve je to idiotski. Pošalju nas, tako, par stotina godina unazad, zbog nečega što se dogo­di­lo i što može da bitno utiče na budućnost, odnosno, na naše vreme. Niko iz budućnosti ne dolazi da ispravi vreme kod nas ili mi to ne znamo. Možda dolaze i imaju ista pravila kao i mi: ništa se ne sme izmeniti! Ako bilo šta izmenimo može da nam se dogodi da ne­stanemo. Ne samo nas dvojica što se smrzavamo kraj ove baruštine, nego i sve ono u čemu smo živeli. Teorija je traumatična. Ako nešto izmenimo to utiče na sve što će da se dogodi kasnije. Zašto uopšte dolazimo, ako ništa ne smemo da izmenimo?
Može to i drugačije da se postavi: mi smo voajeri, možemo da posmatramo žen­sku dok se skida, ali ne smemo da joj uskočimo u krevet. Možeš da gledaš u izloge, ali ništa, ama baš ništa ne smeš da kupiš ili ukradeš ili da probaš da vidiš kako ti stoji, pa da to vratiš na svoje mesto. Ko zna šta može time da se promeni.
Ja se nerviram zbog toga, ali znam da to mora da bude tako i sve posmatram kao objektiv kamere. Zapisujem očima, a tek u izveštaju moći ću da iskažem i svoje mišlje­nje o viđenom. Tamo, odakle dolazimo, ne možemo ništa da izmenimo. Greg je pose­ban. Njemu sve smeta tako da to može da se vidi. Biti posmatrač, ali ne i navijač, njemu teško pada. Smeta mu taj tip koji se prilepio za Dragana i sada sedi kraj njega, gric­ka vlat trave, kao da je došao na izlet i kao da nije svestan, da ako neko sve nadgle­da, sa strane, ne može da ga prevari. "Bar da peca..." mrmlja i izdiže se iz šaše, da bolje vidi. Plašim se da će da se zaleti, tamo preko kanala i da zgrabi za gušu i Dragana i tog nepo­znatog tipa. Mislim da mi Uprava nije odabrala pravog partnera i da bi mogao sve da zasere. Vučem ga za rub kaputa nadole, prsti mi klize i zaustavljaju se na kaišu pan­ta­lona. "Je­bote, skinuću mu gaće...", mislim i u sebi pucam od smeha. A ništa nije smeš­no.
*             *          *
Raspoređujem oko sebe pribor. Pobadam raklje za štapove tako da mogu da sto­je čvrsto i nisko. Vrh štapa treba da bude tik uz površinu vode. Desetak santimetara sa­mo. Kad riba povuče da dotakne vodu. Tada znam da će dobra kontra da odradi svoje. Neko je sedeo na mom mestu pre par dana. Vidim po tome što mu se bulja klizala niz ivi­ce, a nešto niže, tamo gde se spuštam kad vadim ribu, ukopao je pete pa ću i to morati da zaravnam pre nego što zabacim udice. Da je po meni – tu bi rasla trava. Moja je vrba.
Meredov spuštam sa leve strane. Desnom rukom kontrolišem štapove, levom – po­duhvatam ribu. Ranac guram pod žbunje, neka bude u 'ladovini. Dobro je da ulovlje­na riba ne bude na suncu, a i pivo je u rancu. Mamce, one žive: gliste, crviće i kedere, turam ispod ranca. Iz kese izvučem 'leba, ceo, još vruć, uzeli smo ga u pekari u selu. Nek' se najedu ribice pre nego što počnem da ih vadim. Raskopčam košulju i pogledam Mitra. On već seo, upozorio me je da on ne voli da peca, već samo da gleda. Voli priro­du, ali ne i da peca. Ako bude neka žaba ili pečurka... Gleda me i kao da se smeška. Dal' se raduje prirodi ili misli kako me je zajeb'o.
Ko ga jebe, ako me je zajeb'o. Odlomim malo okrajka i zagrizem. Još je topao, mek. I ribe će se radovati. Dam parče Mitru i on ga strpa u usta. Sa osmehom. Ma, nek' se nosi i on i njegove teorije. Zgužvam 'leba, zamesim ga malo, pa sve zavučem pod ru­kav košulje. Jebale ga amino kiseline. "I po jajima..." dodade on i ceri se. "'O'š i po tvo­ji­ma?" I meni je smešno, pa se i ja smejem. Natrljamo zgužvani 'leba, pa ga iskidam na parčiće i nabacam na moje mesto u vodi.
"Samo tu ćeš da pecaš?" pita Mitar, a ja klimam glavom. Ko god da je dolazio sa mnom, svi su se čudili što od sveg Tamiša pecam samo na tih malenih pola metra vode­ne površine. Ne znaju oni da ja baš tu godinama čistim deo dna, da mi se ne kače udice i olova, da se to parče od mirne vode napravi nešto k'o brzak, jer riba baš to voli, tuda re­ka nanese komade hrane koje bi inače morale da traže. Tu nabacam i 'leba, da im "po­bolj­šam" jelovnik. Zabacim ja jedan štap i na druga mesta, ako neka štuka, smuđ ili bad­njar nemaju druga posla. Ipak, glavno mesto je baš ovo gde 'ranim ribu.
Pošto još nema šest sati, naslonim se na drvo i zapalim cigaretu. Zapali i Mitar. Tišina na sve strane. Najlepše vreme za tišinu. Kroz glavu mi prolazi ono što čitam na računaru. Mogao bih i ja jednom nešto veliko da napravim. Imam jednu ideju...
*             *          *
Video sam onu dvojicu na drugoj obali Tamiša. Zaluđenici koji su i sami došli da pecaju ili nešto drugo. Usađeno mi je da u sve sumnjam i činilo mi se da su više za­bavljeni da posmatraju nas nego da za sebe pronađu zgodno mesto. Munuo sam malo Dragana, prekinuo ga u zabludelom razgledanju oblaka duvanskog dima u kome je pot­puno potonuo. "Š'a?" pitao me je. "Neki nas gledaju sa druge strane." šapnuo sam i otre­sao svoj pikavac u travu. Jedna omanja žaba mi je odvukla pogled na drugu stranu. Kao da nije obraćala pažnju što smo mi prisutni. "Biraju mesto. To su oni koji nikad ne upe­ca­ju dovoljno." nemarno mi je odgovorio Dragan, a onda, posle male pauze: "Uvek iz­gleda da je na drugoj obali bolje."
Znao sam da na drugoj strani sve izgleda bolje. I livade su travnatije preko reke. Zbog toga je crkao Buridanov magarac. Ovi su, ipak, vidljivo bili više zainteresovani za nas dvojicu nego za pecanje. Ili samo za Dragana. Moj posao je da primetim sve i ako je Dragan bio predmet njihove pažnje, onda imam problem. Za njega su zainteresovani sa­mo ovakvi kao ja. Ili manji od mene. Ili neki drugi koji su izvan kontrole. I takvi su pod nečijom kontrolom, ali ako ja to ne znam, onda to nije dobro.
Prisustvo takvih, van kontrole, može da znači samo jedno: neko iz budućnosti smatra da mi sami ne možemo da izađemo na kraj sa onim što predstoji. Ugasio sam pikavac o travu, vodeći računa da sav žar nestane, a onda sam posegnuo rukom za mo­bil. "Da, da, imamo jednog lokalca sa vaše strane reke. Možeš da računaš sa njim. Da, kontaktirali su nas iz... Dvojica... Budale, ako ste ih već primetili..." Kao da je čuo moj razgovor, Dragan opsova mater svim radoznalima ovog sveta i zabaci udicu. Plovak se zaustavio tačno na sredini "njegovog mesta". Bilo šest i pet ujutro. Ribe su bile puštene i pecanje je moglo da počne.
Prethodna psovka je bila ravna molitvi u crkvi u odnosu na ono što je usledilo za dva minuta. Vrh štapa je posrnuo u vodu, Dragan je potegao kontru i na licu mu se pojavio zadovoljan osmeh. Neki titraj sa druge strane najlonske niti javio mu je da se zakačila neka riba. Osećaj koji imate tom prilikom uvek je intenzivniji od stvarnosti. Či­ni vam se da je riba ogromna, njen pokušaj da se otrgne ima toliku snagu da se količi­na adrenalina u vašoj krvi odmah utrostruči. Kad izvučete ribu, ona je uvek manja od oče­kivane. Kad je ne izvučete – ona je veća. Ta riba, što se zakačila, bila je ogromna. U stvari, najlonska struna je pukla i ono što je Dragan izvukao završavalo se vezom za udi­cu i olovo.
Sve ono što je, tom prilikom, izgovorio Dragan neću moći da napišem u svom izveštaju. Da sam nemušta riba iskočio bih iz vode u njegovo naručje da ne kalja Božji svet i sve što taj svet čini. Da sam zlatna ribica ne bih mu ispunio nijednu želju. Razapet između te dve ribe dočekao sam podne, a da Dragan nije ništa ulovio. Jedna istrulela gra­na, plastična kesa sa upotrebljenim ženskim ulošcima, komad obrađenog drveta od neke ograde koji je ko zna gde u vodu upao, gde se vode napio i potonuo i koji ga je plavni talas do Draganovog mesta isporučio – ne računaju se. Ono što se računalo bile su izgubljene udice i olova, njegovo raspoloženje koje je gubilo na verbalnoj strani, ali se nagomilavalo ispod obrva i, čini mi se, presudan je bio trenutak u kome nije izgubio ni udicu, ni olovo. Na udici, koja se, uz fijukanje ravno vrisku, našla na njegovom dlanu ostao je komad usnog dela, zajedno sa brkovima, nekog šarana, koji će po tamiškim za­bitima doveka da muca šta mu se dogodilo.
"Bar tri kile..." prošaputao je Dragan i po prvi put seo na blatnu ivicu obale.
*             *          *
Ljudsko biće zbog kojeg smo se spustili na ledinu iza tamiške obale ponašalo se krajnje neobično. Počeo sam da shvatam da zadatak i nije tako bezazlen. Naravno da sam se bunio kada su dali nalog za posmatranje baš tamo. Evropa, Balkan, Tamiš... Šta je, bre, sa Amerikom? To su bili pravi zadaci, do tada. Odeš u Ameriku, nadrljaš pogon­skim snopom kojekakve šare po poljima kukuruza ili soje, blokiraš rad svih motora i pogonskih uređaja u okolini, a ako treba, prikažeš im se u onom obliku koji su smislili još u vreme Rozvela.
Eh, koje je to dobro vreme bilo! Nije bilo potrebno ni da idemo tamo. Uključiš se na njihovu masovnu transmisiju i gledaš šta si sve uradio, a da prstom ne mrdneš. Na takvu maštu nismo nailazili nigde u svemiru. Tamo znaju da slažu tebe, sebe, svoj ili tuđi narod dok trepneš. Te laži nisu uvek bile bezazlene, ponekad su zapodevali i ratove na taj način. Pobiju gomile ljudi i – nikom ništa. Nevolja je što smo i mi bili razlog, po­nekad. Sede, tako, u nekom generalštabu ili kriznom savetu, prvi su uvek u uniforma­ma, a drugi u tamnim odelima. Ozbiljno iznesu neku teoriju u koju niko ne veruje i svi ras­pravljaju o tome "da li može da prođe". Onda neko bude "odlučan", a neki drugi, sa nji­hovog "platnog spiska" se slože da je to pametno i mudro. Gadno je ako ne mogu ni­čeg normalnog da se sete, pa potegnu da se "vanzemaljci" pojavljuju i kod protivničke stra­ne i da to može da bude "katastrofalno", ako ta protivnička strana "uspostavi kontakt".
To se onda završi ratom, kod njih, a mi dobijemo svoje kod šefa. Te, nismo bili dovoljno oprezni, te, možemo da ugrozimo čitav Univerzum. A mi nismo ni bili tamo. Sedimo i gledamo televiziju, čitamo novine i beležimo ljudske gluposti. Kad smo ispo­vrteli da su počeli da kontrolišu vremenske niti Anabobaz Olim­dar je načisto pomah­ni­tao. Naš izraz za to je: da je bio oatično ibdak! Može da se prevede i sa: potpuno po­lu­deo, ali meni više odgovara – pomahnitao.
Ne znam ko je rekao da možda i nije trebalo da se usredsredimo na Ameriku, da smo godinama znali da su nesposobni lažovi i da se možda negde drugde događaju važ­nije stvari. Anabobaz je napustio sastanak, ali kad smo i mi hteli da krenemo za njim, zakovao nas je na mestima gde smo se našli. Meni se to već događalo, pa sam mirno uto­nuo u san o jasnim d'aplade. Teško je to prevesti, ali se radi o protoku sećanja, ne onako kako to ljudi rade, već sa zadržavanjima na važnim mestima i preispitivanjem dru­gih mogućih ishoda. Izgleda da je veliki šef imao uvid u ono što apladujemo, pa je zadatak poverio meni. Ko mi je kriv što apladujem bolje od drugih.
Tahve je imao niz predloga kako da se približimo sceni, ali sam sve odbio pa smo ušli kao najobičniji seljaci, koji bi da izvide koliko kontrole ima na obali, pa da pu­ste butan bocu da izduva u vodu ili da sa malo plastike, žice i baterijom od 1,5V pobi­ju ribu unaokolo i pokupe je za nastupajući post. Bog će nam to već oprostiti, uživeo sam se u ulogu.
Registrovali smo još dvojicu. Ti su se dosmucali iz budućnosti. Bila je to pot­vr­da da je Anabobaz bio u pravu što nas je baš ovde poslao. Možda i on nešto mulja sa vre­menom. Na drugoj obali sedeo je Dragan i zurio u vodu. Štap za pecanje je ležao kraj njega kao nešto suvišno. Plovak drugog štapa je plutao nizvodno, niz Tamiš, i činilo se da ga je baš briga da li će se na njega nešto uhvatiti ili ne.
*             *          *
Podne je i Dragan nije ništa upecao. Štap za pecanje je ležao kraj njega kao ne­što suvišno. Mitar je bio tik uz njega. Kao da je bio spreman da ga uhvati za rukav ako pokuša bilo šta nekontrolisano. Ne znamo kakva je njegova uloga. Tom je rekao da ne­ma podatke da je iz neke od mogućih budućnosti. Možda jeste, a možda i nije. 'Bem ti situaciju u kojoj ne znaš sve. A, i kad smo znali? Pošalju nas, tako, da nadgledamo, a ne znamo da li je to značajno ili ne. Neko će, tamo u našem vremenu sve da prouči. Šta ako se dogodi nešto što će bilo kakvo proučavanje da učini suvišnim, nemogućim.
Ne volim da živim u mogućim prošlostima. Ne volim ni moguće budućnosti. Zašto postoji toliko mogućnosti i zašto su sve moguće. Glupost. Moja. Ako postoje mo­gućnosti, postoji i moguće. Šta će se dogoditi, ako bi ona budala, što peca tamo preko re­ke, na neki način izmenila budućnost? Hoću li prestati da postojim? Ako sad naletim preko reke i zveknem ga tako da prestane da bude pretnja, da li će nastupiti promena ili će nastupiti ako to ne uradim? Za šta je on, uopšte, važan? Mutavi majmun baca čitavo jutro udicu u pola kvadratna metra i izvlači koješta, a ja ne znam da li je to dobro ili bi bilo dobro da izvlači ribu i pakuje je u svoju torbu.
Onaj drugi, nisu nam rekli da neće biti sam, sedi nezainteresovano, samo što ne počne da zeva od dosade, a nas dvojica netremice pratimo šta se dešava i ne znamo šta bi moglo da bude znak. Jebeš posao u kojem ne znaš šta radiš! Tom je vođa ove misije i on bi morao da zna više od mene. "Tome, kako ćemo znati da je sve u redu?", pitam ga, a on, pošto mi za malo nije skinuo pantalone, povlačeći me na dole, da ne bih bio viđen, mirno odgovara: "Ostavi me na miru i posmatraj."
Petlja mi puca i bacam se na njega. Obaram ga između trski. One se njišu. Tom više posmatra da li to može da bude primećeno, sa druge strane, nego što se brani od me­ne. "Budalo, videće da smo tu!" šišti njegov glas. "Baš me briga, hoću da znam zašto sam ovde i šta je to zbog čega su nas uputili u ovo glupo vreme, na pecanje, na Ta­mišu, da gledamo hoće li neki Dragan upecati ribu ili levu cipelu!" Potpuno pridav­ljen Tom grca ispod mene i čini mi se da je spreman da mi kaže ono što očekujem. Po­puštam pri­tisak. "Dragan je... pronašao vremeplov..." njegovo grcanje nosi u sebi i mrž­nju, koja će postati stvarna... ako se vratimo.
"I baš sada, baš ovde...?", nastavljam, jer me nije utešio, nije me smirio, već me je još više ubedio da sam u smrtnoj opasnosti. "Sve ostalo je ispitano... i provereno..." krklja i dalje Tom. Sve ostalo je ispitano i provereno. Lepa uteha. Ako ona budala, tamo preko, počne da peca ribu kako je očekivao, onda će otići kući i kroz nekoliko dana na­pra­viti uređaj koji će nama, dve stotine godina kasnije da omogući da živimo, da imamo stalan posao, da se ženimo i imamo decu. A, ako ne bude tako, onda će sve da bude dru­gačije, ja ću biti ko zna čiji sin, imaću ko zna kakvo obrazovanje, radiću ko zna koji po­sao. Voleću neke druge žene, imaću neku drugu decu... Ili, neko neće jebati moju mater, pa neću ni biti rođen, ostaću spermatozoid koji nije uspeo da se domogne membrane jaj­ne ćelije... Jebem ti život, od čega on zavisi! Ako neko napravi tu mašinu, onda će da bude jedno, ako ne napravi, onda će biti ko zna šta.
Ne pokušavam da se domognem uređaja za prenošenje u naše vreme. Koj' će mi moj! Onaj tamo, preko, jedini odlučuje. Da li da krenem i da ga onemogućim...? Šta da onemogućim? Da peca? Da ne peca? Šta odlučuje da ne nestanem? Odjednom adre­na­lin počinje da se povlači. Ja ništa ne mogu da uradim. To je zemljotres, vulkanska erupcija, sumanuta supremacija čoveka nad životom... Puštam Toma kao da mu se izvi­njavam i posmatram, tamo preko reke, jer ono što se bude dogodilo imaće svoje posle­di­ce, a ja ne mogu da dokučim koje će da budu, mogu samo da gledam i da verujem da ću moći da zapamtim, ako bude bilo potrebe da pamtim.
*             *          *
Danas moram da izađem na ćošak. Doći će drugari da sačekaju Dragana i njego­vog današnjeg pratioca na pecanju. Bilo da su ulovili nešto ili ne. Najčešće to i nije važ­no. Važna je zajebancija koja sledi. Uvek stiže posle šest. Znamo da ribe nema iza če­tiri po podne. Onda pokupi pribor i ulovljenu ribu, otpešači do autobuske stanice u Čen­ti i hvata autobus u pet sati. Danas je išao sa Mitrom i stići će ranije. Videćemo i tu vari­jantu. Priča je uvek najvažniji deo događaja. Dragan laže dobro, ali očekujemo da će i Mitar da doprinese nešto.
Najbolje je bilo kad je Aca bio s Draganom. Očekivali smo uobičajenu priču. I ribu koju će da podeli. Međutim, Aca se pokazao iznad svakih očekivanja. Ponudio nam je priču u kojoj je Dragan najbolju ribu zamenio za gajbu paradajza i dve lubenice u Čen­ti. Sranje je bilo u tome što smo svi mogli da vidimo u Mitrovom paktregeru i dve lubenice i gajbu paradajza. Šta su oni dali za to i da li su to bila dva šarana i smuđ od kilo i po nismo mogli da znamo. Znali smo da Aca ume da izmisli svašta, ali da laže ta­ko dobro, da zameni dobar ulov sa lošom trampom, nismo mogli da progutamo. Sve je bilo tu: ulovljena riba, dve lubenice i gajba paradajza. Ko bi posumnjao u odsustvo ša­rana i smuđa. Priča je ostala da traje, a nama je ostalo da u buduće budemo oprezniji.
Izašao sam na ćošak pre četiri. Nema veze što je prerano. Doći će i svi drugi ka­da bude vreme. Ja sam plaćen da budem tu. Da vidim šta je Dragan uradio i šta je ulo­vio. Seo sam na betonsku ploču pred Martinom radnjom i pozvao je da donese jedno pi­vo. Obično pivo, u flaši, granata mi ubija volju da pijem. Sa sobom sam poneo pod­guz, to vam je nešto što možete da strpate pod guzicu da vam hladnoća ne navuče pre­hladu. Svi nose podguze sa sobom.
Ne volim što najčešće budem prvi. Može da bude sumnjivo. Ali, propis kaže da moram da se pojavim na vreme. Vreme je trenutak kad može nešto da se dogodi. Ne zna se tačno kad je vreme i zato izlazim pre nego što bi moglo bilo šta ozbiljno da se do­go­di. Rečeno mi je da bi Dragan mogao da napravi sranje. Jebeš informaciju koja ne od­re­đuje tačan trenutak. Izgleda da to ne znaju ni oni koji me zapošljavaju. Dragan bi mo­gao da napravi sranje! Ovde? Tamo na pecanju? Kako ja mogu bilo šta da učinim ako se to sranje očekuje na pecanju? Ako se to očekuje ovde, šta ovde treba da uradim? Znam da će da se pojave, on i Mitar, Mitar ga je vozio svojim kolima. Doneće ribu. Da li će do­ne­ti ribu? Ako sve bude u redu, biće ribe, Dragan će da je podeli, kenjaće svašta o sa­mom pecanju, može da bude zanimljivo kako će Mitar da odradi svoje, a onda, otići će kući i biće gotovo za ovaj put.
Šta ako ne bude tako?
*             *          *
Ne dopada mi se kako izgleda Dragan. Pecanje nije okrenulo onim putem koji sam ja očekivao. Trebalo je da ima sreće u lovu, a ja da uživam u njegovom zadovolj­stvu i da gledam svoja posla. Niko nije napravljen samo da rinta i obavlja poslove za koje je plaćen. Postoje i trenuci u kojima ne zarađujemo ništa, ali volimo da budemo deo događaja, da posmatramo okolinu, da udišemo mirise koje nam priroda daruje, da ugrabimo od nje ponešto, da, jednostavno, budemo deo nje.
Ne mogu da kažem da mi se nije dopalo gacanje po blatu. Samo da mi je neko na­govestio. Uzeo bih bolje čizme. Mene su u Službu i uzeli zato što sam dobar posma­trač. I što me sve zanima. Jednostavno, vidim bolje detalje od bilo kojeg pripadnika Službe. Mislio sam da će to biti dobar dan. Izlazak u prirodu, sedenje uz reku, sitno pod­jebavanje pecaroša kome ide ili ne ide. Ako lovi ribu, zašto nije krupnija, ako ne lovi, zašto ne lovi. Draganu je ovaj dan bio toliko baksuzan da sam samo čekao da se okrene ka meni i kaže da sam ja za sve kriv i da bi bilo bolje da uopšte nisam pošao. Samo mi je to još falilo.
Dragan je radio svoje kao da nisam bio prisutan. Kada je prvi put ostao bez dela pribora, skinuo je sve svece, ali ja nisam bio među njima. Kasnije je sve manje psovao, a sve više bio usredsređen na ono parče reke, veliko ne više od pola kvadratnog metra, koje je smatrao svojim i koje mu nije davalo ono što je očekivao od njega. Menjao je udice, olova i plovke kao da će sledećeg trenutka sve da bude u redu i kao da je ono što se dešavalo samo privremeno i da će sledeći put kad zabaci udicu sve da bude u redu.
Negde oko podne, kada je seo i ponovo zapušio cigaretu, znao sam da se doga­đaji usmeravaju u neželjenom pravcu. Seo je. Znao sam za njegove probleme sa buljom i da, ako je zanemario bol, ima na umu mnogo ozbiljnija pitanja. Zapalio sam i ja. Uvek je dobro biti u sklopu. Tako ja nazivam stanja u kojima se pridružujem ponašanju onih koje nadzirem. Ako on puši – i ja ću. Ako nategne bocu, tražiću i da meni da. Tako po­stajem deo njegovog problema i izbegavam da budem smetnja na koju će obratiti paž­nju. Ako počne da kenja o nečemu, ja ću o istome, malo drugačije, da održim temu. Kad imaš problem, potrudi se da budeš što manje vidljiv.
"Ti, inače, ne pušiš..." promumlao je i ja sam znao da sam pogrešio. Kako je sa­mo mogao, u svom haosu od neuspeha, da primeti da ja pušim, a ne pušim. Inače. "Jebi­ga, živcira me što te ne ide..." pokušao sam nasumice. "A, živcira te?" rekao je. Gde gre­šim? Gde grešim? Po glavi su mi se motala i druga rešenja koja sam mogao da upo­trebim, a nisam. "Ma, jok, nema to veze sa pecanjem. Uvek možemo da onima tamo, na ćošku, uvalimo priču koju neće moći da ne progutaju..."
Odjednom je ustao i raskopčao i skinuo postavljeni prsluk. Zatim je skinuo ko­šu­lju kao da naokolo nije samo desetak stepeni iznad nule. Skidanje gumenih čizama bio je znak koji nisam mogao da zanemarim. Pokušavao sam da se razgolitim što više, pre njega, jer bilo je jasno šta će da uradi. "Idem da raščistim dno." rekao je. Ja sam se bacio u vodu za njim.
*             *          *
"Tahve, brišemo odavde!" vrisnuo je Zaum i zaboravio na diskreciju, neophodnu u akcijama na Zemlji. Jurio sam za njim kao sumanut. Naš brod je bio daleko ispred i bi­lo je pitanje da li ćemo da stignemo na vreme. Gde da stignemo na vreme? Kako je Za­um shvatio da je trenutak kritičan? Baš me briga. Brišemo sa ove lude Zemlje pre ne­go što naprave nešto što se ne može popraviti. Dobro što brod nije daleko. Ulećemo unu­tra i Zaum startuje pre nego što sam uspeo da mu postavim bilo koje pitanje.
"Šta će da se dogodi?" pitam ga. Kao meteor brišemo iz zone Zemlje i tek kad je bio ubeđen da smo izvan domašaja prostornih koordinata, on odgovara: "Budale, izbri­saće..." Još imam snage da pitam: "Šta?" Zaum izdahne vazduh koji je sve vreme držao kao da će svisnuti ako ga ispusti: "Ko zna šta, ali je bolje da ne budemo tamo.".
"Zar nemamo zadatak da posmatramo..."
"Da utvrdimo, zaključimo, saznamo, ali ne i da posmatramo."
"Pa kako ćemo...?
"Baš ovako. Gledamo do poslednjeg trenutka, pa brišemo. Onda se vratimo i opet gledamo. Razlike. Ako ih ima. Ako nema, onda smo se zeznuli, pa opet gledamo do poslednjeg trenutka..."
*             *          *
"Stani, Greg, kud si navr'o?" vrišti za mnom Tom. Ona budala preko se skinula do gola, malte ne, i bacila u vodu. Onaj drugi, za koga ne znamo ko je, bacio se za njim, kao da je taj trenutak sudbonosan. Mora da jeste i ne tiče me se šta o tome misli Tom. Moram da ih zaustavim. Tog Dragana ili onoga što je skočio za njim. Ko zna koga mo­ram da zaustavim, ali moram u vodu, moram da ih ulovim pre nego što učine ono što su naumili.
Plivam preko Tamiša i čujem da je Tom skočio za mnom. Da me zaustavi ili da mi se pridruži, ne znam. Reka je uska, nema ni dvadeset metara širine. To je tek nekoli­ko zamaha, a onda moram da zaronim i nađem ono za čim je zaronio Dragan, a za njim i onaj drugi. Zašto nam niko nije dao njegovo ime?
Gledam pod vodom i mogu da vidim. Čudno da je Tamiš toliko bistar. Ne baš sasvim, ali dovoljno. Verovatno da je nekad bio i da će nekad biti, ali sada...? Tamo is­pred mene, nejasno, vidim dva tela kako se kovitlaju pri dnu reke. Reka nije duboka. Tri do četiri metra i ništa više. Dno je krš svega i svačega. Mogu da razaznam nanesene pa­njeve, reka nije menjala tok pa to nisu prirodno ukopani panjevi. To su delovi iskore­nje­nih stabala koja su negde bila deo obale, pa su ih vode oborile, iskrzale grane i ostat­ke ponele nizvodno, onda kad su dovoljno jake da mogu da pomere i teže stvari nego što bi bio ostatak nekog debla. Ima i potonulih komada za koje bih se mogao zakleti da su ob­rađivani ljudskom rukom. Drvenih i metalnih. Neverovatno je da drvo može da po­tone. Može. Kad se napije vode toliko da u njemu ostanu samo materije teže od vode.
Dragan i Mitar su se okomili na jedan panj zariven duboko u dno reke, kao da je tu rastao pre početka sveta. Pošto su se oko njih uzdigli oblaci mulja, teško je bilo reći da li se Dragan okomio na panj, a Mitar na njega. Ili su obojica, zajedno, pokušavali da pomere taj panj, koji je bio ukopan u dno, naopačke, tako da je odsečeni deo zapeo za dno, a sa gornje strane, kao kose Gorgone, vitlalo se korenje, kao da je ono granje.
*             *          *
Jebote, otkud ovoliki panj? Pa, sve sam uklonio poodavno. Pružio korenje, kao granje, na sve strane, a moje udice i olova vise po njemu k'o šljive. Šljiva olovo i pe­telj­ka udica. Hvatam za kosu tu Meduzu, a ona se brani, pomera grane, čine se kao zmije i mislim kad će da me ujedu. Osećam neke od njih kako me hvataju za stopala. Otkud to­like zmije ovde? Prodirem sve dublje rukama kroz ta telesa što se komešaju. Hoću da uhvatim njenu glavu, da joj zabijem prste u oči. Ako me vidi, ako je vidim... Ma, glu­po­sti, to je običan panj i treba samo da ga obuhvatim i gurnem. Ali šta me onda drži za no­gu? Velika zmija se pretvara u niz malih zmija. Sada znam da su to Mitrovi prsti, jer sam osetio kad je skočio u vodu za mnom.
Što drži mene za nogu, umesto da poduhvati panj sa druge strane? Budala on što ne zna da misli, budala ja što sam ga poveo. Trzam nogom da se oslobodim, ali on ne pušta. Rukama se držim za kvrgavi panj i imam osećaj da sam i sam grana koju matica želi da otkine i ponese, da sam deo panja koji neko drugi želi da pomeri sa ovoga mesta gde se okuplja najbolja riba u Tamišu. Ah, Tamiš... Ne, to ja pokušavam da odgurnem panj i pokušavam da se oslobodim Mitra koji me drži ili se drži za mene da ga voda ne bi odnela.
Razapet poput žabe koju je ulovila zmija i poslednjim naporima pokušava da se zavuče dublje u podvodni gustiš, konačno uspevam potpuno da obgrlim panj. Sada mo­gu da slobodnom nogom ritnem Mitra i da ga se oslobodim. Zamahujem nogom, ali je njegov stisak već popustio. Možda je shvatio, a možda je izgubio vazduh i sad će da is­pliva na površinu i udahne svež. Ljuljam panj i on se polako pokreće. Meni pada na pa­met da Mitar možda i nije skočio da meni pomogne, već da me spreči. Kad je video da njegovo povlačenje povećava mogućnost da iščupam panj, jer sam ga već dohvatio, odu­stao je da bi mi smanjio šansu da to uradim.
Sad sam besan. Jeste, to je bio razlog. Ali, ne zna Mitar šta Dragan može da ura­di kad se nadrka da preliva. Trzam panj poslednjom snagom i on polako klizi iz dna gde je bio uklješten, izlazi kao čep iz boce. Još samo da pukne, kao iz šampanjca, pa da pro­slavimo. Čime li je nasuta ta boca koju sam otvorio? Sa svih strana navaljuju mehurići i ribe. Fish Champagne. Sve se pomera i komeša oko mene. Voda se muti kao da je bio zemljotres. Zar su ribe bile zatvorene pod čepom ovog panja? Guram nogama panj u stranu i naniže i osećam se kao Herkul koji je obavio jedan od svojih zadataka.
Izranjam iz vode. Jebote, koja sam ja budala da se kupam u Tamišu početkom no­vembra. Mokar sam, hladno mi je.
*             *          *
Dok se presvlačim, uvek u rancu imam rezervnu odeću, baš zbog ovakvih slu­ča­jeva, gledam svuda naokolo. Možda me je neko video i sada se smeje. Preko, na drugoj strani Tamiša, nema nikoga. Ko bi bio blesav da sedi na obali ceo dan. Koliko je, zapra­vo, sati. Zavlačim ruku u ranac i vadim sat. Četiri i pet. Pravo vreme za ribu koja bi da mezne nešto predveče. Zamenim kedera na štapu koji vadim svakih pola sata i bacim ga nešto nizvodno. Voda će da zanese kedera do matice. Tamo će da se batrga dovoljno značajno da ga neka štuka ili smuđ poželi. Smuđ je bolji, ali ja više volim štuku.
Onda otkinem parče hleba, zatrljam ga pri dnu da može da se veže na udicu, sa gornje strane ga ostavim raštrkanog. To zovem cvet – kraće traje, ali se radoznaloj ribi čini veći. Manje ribe ga štrpkaju, a onda se zalete one veće. Poželim da cvet protrljam i ispod pazuha, da zamiriše. Zašto mi takve gluposti padaju na pamet? Nataknem ga, onakvog kakav je, na udicu i zabacim na svoje mesto. Čini mi se da olovo nije dotaklo dno, a već nešto trza. Dajem kontru i vrh štapa se savija u luk. Po krivini luka znam da li je riba veća ili manja. Po zvuku najlona koji motam, kad moram da popustim, a kad samo da vučem, znam i koja je riba. Ovo je deverika, ona velika kojoj poneke krljušti izgledaju kao kamenje.
I bila je. Biće večeras kenjanja na ćošku i piva sve dok ne oteturam kući da očis­tim ribu. Pre spavanja moraću da ponovo napojim firnajzom toaletni sto sa ogledalom iz XIX veka. Pije k'o da je moja kuća kafana. Ne mogu da objasnim naručiocu da za ob­nav­ljanje starog nameštaja treba vremena i najfinijih materijala. Nije to mačji kašalj. Mislim o tome i natičem novi cvet na udicu. Zašto sam opet poželeo da ga protrljam is­pod pazuha? Opet sam pogodio svoje mesto. Ne mogu da promašim. Uloviću taman to­liko da svi tamo budu zadovoljni.
Ovo je običan dan za pecanje.

Jel pročitao neko ovo? Ili čitate samo svoje priče. 

Ja ću danas na poslu...

Upravo čitam...

Ja pre više godina i dao joj prvo mesto na jednom od konkursa.
Ovo je jedna od najboljih scallopovih priča.
Dobila je i Lazara Komarcica za 2003. godinu.

Raspištoljeni Scallop.

Pročitao još juče. Dobra...

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 13-09-2012, 08:56:57
Raspištoljeni Scallop.

To i pokušavam da vas naučim: da biste se lepo raspištoljili, morate prvo da se opištoljite.

Predobra!!

Eh, komentatori... analitičari... Do dvadeset slovnih znakova na četrdeset hiljada. Pih!

Ja nisam ni jedno ni drugo.......i ne znam bolje. Al sad će doći oni koji znaju, samo malo...

Dobro veče.

Još u osnovnoj školi se uči da se tekst ne započinje sa "ja". Prvo zato što je ta zamenica suvišna, a drugo, zato što zvuči veoma egoistički.
Pročitaću priču u subotu, u 16 časova, pa ću dati mišljenje, do tada ČEŠLJAJTE MANGULICE, GENIJALCI!

Dobro veče.


Šta ćete, ja sam već zaboravio da sam išao u osnovnu školu. Moguće je i da sam megaloman, pa mi mene nikad nije dosta, ali isto tako, postoji i verovatnoća da mi to izdajničko "ja" treba zbog ritma u rečenici.

Quote from: scallop on 13-09-2012, 09:51:50
Eh, komentatori... analitičari... Do dvadeset slovnih znakova na četrdeset hiljada. Pih!

Pa dobro onda, sam si tražio.

Kao prvo, evo šta je meni jednom Boban rekao povodom jedne moje priče slične dužine:

Quote from: Boban on 14-01-2011, 15:21:16
biraš direktno obraćanje čitaocu kao znak potpune nemoći da me opčiniš svetom koji opisuješ, sugestivno mi sipaš u mozak šta treba da mislim i osećam.

Dakle, šta je u pitanju Scallope?

Jesi li toliko nemoćan da opčiniš čitaoca svetom koji opisuješ, ili je bilo nekog konkretnog razloga da izabereš takav način pripovedanja?
Ovo pitam sa vrlo određenim ciljem - otkad me je Boban onako nagrdio više se ne usuđujem da koristim tu formu, koju inače obožavam.

Dalje:

Ako zanemarim Zauma, diskreciju, akcije na Zemlji, brod i ostale fantastične elemente, ovo me neodoljivo podseća na Momu Kapora.
Ima tu neke ironije i lakoće, gotovo lenosti u pripovedanju.
Jedino sam to još (od radioničara) primetio kod Steve, ali on u odnosu na ovo još mnogo zapinje.
Više je nego očito da je tvoj učenik... 

I tako, priča je baš dobra...

Eto.

Quote from: Stipan on 13-09-2012, 10:41:23

Dakle, šta je u pitanju Scallope?

Mora da imamo različite levkove sa usipavanje.

Tamiš nije balkanska reka (ovo sam, naravno, morao  ).


Meni ovde SF više neg' pomalo smeta. Đilkoši iz Čuruga špijuniraju Gospođinčane na Velikoj bari, a Žabljani kao i uvek samo smetaju i plaše ribu.

QuoteMitar je bio krajnje neodredljiv. Jednog dana kupi biftek i to ceo kao da nema ve­ze koliko košta, a već drugog dana pokupi sve juneće bubrege ili par svinjskih papa­ka. Da poludiš od neizvesnosti.

Citirano je među najboljim karakterizacijama koje sam ikada pročitala.

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 13-09-2012, 11:05:10
Tamiš nije balkanska reka (ovo sam, naravno, morao  ).


Meni ovde SF više neg' pomalo smeta. Đilkoši iz Čuruga špijuniraju Gospođinčane na Velikoj bari, a Žabljani kao i uvek samo smetaju i plaše ribu.

Znao sam da moraš, pa sam te pustio dok moraš. Ovo je priča o nadziračima i o tome da se ne zna gde nadziranje počinje i dokle dopire. Zato jednog klipana koji čitav život peca u frtalj metra vodene površine (a i to ima svoje značenje, kao i to da je Tamiš balkanska reka) nadziru i kraj kioska i dok peca i sa jedne i sa druge obale, pa i oni iz ovog ili nekog drugog svemira.

Ne da mi "onaj" da još jednom editujem, a sve se mislim, opet će se nadrndati Mrgud na mene, pa se bez preke potrebe nećemo razumeti.
A, di smem da puno hvalim, upiraće prstom.


SF ovde smeta, jbg, smeta. Ćošak, kederi, vrba, blato, podjebavanja, guzica (rascvetana i ona skoro gola), firnajs, posmatrači i loši igrači...pa šta ćeš više?! Pa, tu je snaga, ako iste u životu ima.    A jok, moraju da se učepe i "svemirske taljige" 
Više mi je neg' interesantno bilo čitati opuštenog Scallopa. Kažem "opuštenog" jer mi se čini da je uživao pišući Običan dan. Nije imao cilj "za ispuniti" (osim standardno edukativnih momenata, al' to je već profesionalno tehnološka deformacija  ).
Pogubio sam se u likovima. Tek kad sam one "treće" video kao Žabljane - sve mi bilo jasno.


(evo ga, utrč'o mi, šaljem što pre)

Eh, Stevo, da sam ja Mrgud ti bi meni odavno visio na Stipanovoj štranjki.


A, priča je pisana u inat Bobanu. Čak sam i potpisao brljavog Dragana, da me ne ulovi da učestvujem na konkursu. I, napisao sam ono šta sam stvarno doživeo na tom pecanju (zato je uverljivo ako jeste), ali i razne dogodovštine iz svih prošlih života. Zato i izgleda opušteno.

Quote from: scallop on 13-09-2012, 13:56:20
Eh, Stevo, da sam ja Mrgud ti bi meni odavno visio na Stipanovoj štranjki.

Pa to se valjda podrazumeva.
(da Stipan ima trulave štranjge)

Svi se nešto ustežu, il' što baš i nisu razumeli pa ih stra' da pisnu il' što im se sviđa pa ne bi da posle bude "vid' ga što su uturiva", il' što im se ne sviđa, al' misle da nije red. No, no, nemojte oma skakati, ne kritikujem nikoga, više onako... polemišem sa sobom (slabo mi se danas usmeno obraćaju pa mi sve neka zamuka, nisam navikla).
Elem, nije baš dobro kad se ovako nešto čita na poslu pa još na ekranu, pa sve zbijeno. Setih se na polovini da odštampam i tada je sve postalo mnogo bolje.


Ovo je priča koja zahteva pažnju i povremeno vraćanje na određene rečenice. I mislim da nije za svakoga, to bi već bilo previše i ne dobro. Npr. onima koji vole neprestanu akciju i pevanje sa pucanjem bi verovatno bila dosadna. Što, opet, nije kritika upućena njima, jednostavno i ne treba sve da bude za svakoga.
Meni SF ne smeta. Čak je fino legao, mada mislim da bi i bez njega priča jako lepo funkcionisala. Po naslovu sam mislila da će ovo biti jedna opuštena i usporena priča o zabacivanju, mrdanju najlona, širenju krugova oko plovka, buljenju u udaljeno ništa i tako to. Moram da priznam da pecanje ne volim, žao mi riba, išla nekoliko puta i bilo mi dosadno, dok mi nisu dali da zabacujem varalicu, a kad sam bubnula dupetom u veliku baru, sve se završilo. Od tada niti idem niti gledam emisije, niti čitam o tome.
Predrasuda je učinila da sa uzdahom započnem čitanje i prvih nekoliko pasusa mi delovalo kao da će biti tako. Onda me Marta trgla i mislila sam da će priča otići u emotivne sfere, pa sam na nju vremenom zaboravila i lepo je što se pri kraju ona ponovo pojavila, kao privezak na pivskoj flaši. Fin detalj.


Imala sam problem dok nisam pohvatala ko tu kome šta. Pardon, dok nisam shvatila da tu ima nekoga ko tu kome šta, ali i dalje nisam najsigurnija ko je ko. Ne bih sad nešto puno da hvalim, ali što je priča odmicala bivala je sve interesantnija.
Mnogo je simpatično to prebacivanje fokusa sa jednog na drugog, a sve u prvom licu, zato i nije tako lako pohvatati konce. Sreća u zvezdice!!!
Vrlo mi se dopao pokušaj otkrivanja lika kroz kupovinu mesa. Ima vrlo duhovitih momenata a nenametljivih, to je bio jedan od. Takođe, ima ovde i mnogo filozofije, ali one jednostavne životne (pecaroške, kako god to nazvali), a ja jednostavnost volim.


Šta mi se još dopalo? A da, ta apsurdnost ko koga i zašto nadgleda, šta kad treba da uradi i da li, ko je kome šta, ko koga primetio i zašto i kada. Svi tu zbog posla, a šta je posao? Neko opšte ludilo koje me tako podseća na moj posao, kad ti fale informacije a imaš nalog da uradiš nešto, ni sam ne znaš tačno šta, i da obavestiš a ne znaš koga i kada i u kom obliku, eh tuge...


A zasmetalo mi je, čini mi se, 2x obraćanje "nama". Moguće da nisam bila pažljiva u tom delu, ali to mi je malo odskakalo.
Sve u svemu, meni je ovo jedna od scallopovih priča koja mi je najbolje sela. Jednostavna, opuštena, bez preteranog filozofiranja, stranih reči i rovarenja po istoriji. Jednostavno brate pa da te svet vidi.
I nije ovo bila analiza, ni komentar, samo impresija.

Ja sam zapeo kod piva. A šta da su pecaroši pušili jointe 

Quote from: Plut on 13-09-2012, 14:24:58
Ovo je priča koja zahteva pažnju i povremeno vraćanje na određene rečenice. I mislim da nije za svakoga, to bi već bilo previše i ne dobro.

Svaka Scallopova priča iziskuje posebnu pažnju pri čitanju. Iz toga proizlazi da Scallop ne piše za svakoga.
Čudno, ova priča od mene nije iziskivala uključivanje "dodatnih resursa", koji su mi obično neophodni pri čitanju njegovih pisanija. Iako nisam ljubitelj pecanja, priča Običan dan za pecanje mi je izuzetno prijala. Autor je uspeo da mi u više navrata izmami osmeh i zada domaći zadatak, jer, dok sam čitao priču javila se misao - 'oću i ja ovako. 

Quote from: Miljan Markovic on 14-09-2012, 10:28:03

Svaka Scallopova priča iziskuje posebnu pažnju pri čitanju. Iz toga proizlazi da Scallop ne piše za svakoga.

Istina živa.