ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

 

Ово за Штази ћу богме да цитирам!

Pogledao sam OFFICER DOWN Briana Millera, DTV rad Stephena Dorffa koji kao i njegovi drugi filmovi u ovom formatu pretenduje da bude nešto više od rutinskog DTVa i eventualno dobaci do bioskopa ili barem do "bioskopskog kvaliteta". Ipak, ono što mu je uspelo sa filmovima FELON i BRAKE nije mu uspelo sa OFFICER DOWN što je šteta jer su pored Dorffa tu prisutni i i James Woods, David Borenaz i Stephen Lang. Međutim, Millerov film je s jedne strane klasična priča o korpumpiranom policajcu koji želi da se iskupi a sa druge pokušava to da osveži motivima preuzetim iz filmova kao što je MEMENTO čime samo proizvodi konfuziju i umesto kilšea završavamo sa konfuznom egzekucijom već dobro poznatih stvari.

Miller nije dovoljno vešt reditelj kao Waugh ili Torres da unapredi ovu priču i realizuje je sa neophodnim žarom i njegova inscenacija je u najboljem slučaju kompetentna. U glumačkoj podeli se samo Dorff trudi dok su se ostali poput Woodsa tu pre svega skupili da za što manje vremena urade posao, no to što rade nesumnjivo rade na pristojnom nivou.

Tako OFFICER DOWN na kraju ne uspeva da želju za kvalitetom isprati mogućnostima autora.

* * / * * * *

Pogledao sam REBELLE Kim Nguyena, kanadski kandidat za oskara u kategoriji filma van engleskog govornog područja. Nguyen je snimio film o deci ratnicima u Africi, tema je dosta bajata, i na tu temu je već snimljen prilično efektan celovečernji film JOHNNY MAD DOG koji je producirao Mathieu Kassovitz. REBELLE je kao lirski JOHNNY MAD DOG iz vzure devojčice koja postaje dete-ratnik, i umesto napetog miljea potpunog haosa, REBELLE od početka odlazi u pravcu nekih psihodeličnih stzremljenja koja su doduše u skladu sa okolnostima u koje je priča smeštena, u subsaharske predele gde je sujeverje vrlo rasprostranjeno i natprirodna bića i događaji se tretiraju kao nešto nesumnjivo prisutno.

Kim Nguyen, kao i mnogi kanadski reditelji, pati od neskladnog spajanja evropskog senzibiliteta i angloameričke pripovedačke efikasnosti. Tako i ovde, on pokušava da bude kontemplativan ali istovremeno želi da očuva dramsku strukturu, jasnu kauzalnost, pa onda na kraju ni jedno ni drugo funkcioniše. Problem nije samo u tome što film ne uspeva ne uspeva da ostvari punu hipnotičnost svoje atmosfere jer se to u jednom trenutku prekida da bi se priča pokrenula napred, već u određenom smislu Nguyen i u glavnoj junakinji ima svojevrsni konvencionalni character arc.

U ovakvoj konfuziji, entropija koja pritiska junakinju i njenu sudbinu postaje više degutantna nego mučna, a zapadnjački pogled na uslove života se implicitno kroz zapadnjački pogled na dramaturgiju uvodi u ovu priču koja samim tim postaje potpuno nepodnošljiva, gotovo karikaturalna.

Nguyenov film je bio zahtevniji u glumačkom nego u logističkom pogledu, u pojedinim segmentima je i prilično konfuzan. Ukupan utisak je da Nguyen ipak pripada drugoj ligi reditelja kojima se posrećilo da sticajem okolnosti kapitalizuju temu u pravom trenutku, iako je zapravo ni eksploatisali prvi.

* * / * * * *

Our Kind Of Traitor
Ewan McGregor has scored the unspecified lead role in "Snowtown" director Justin Kurzel's adaptation of John Le Carré's "Our Kind Of Traitor." Hossein Amini ("Drive," "Snow White and the Huntsman") penned the script.

The story follows an English couple who gets mixed up with a Russian oligarch and major money launderer. Caught up in his plans to defect, they are soon positioned between the Russian Mafia and the British Secret Service. [Source: The Daily Mail]

Pogledao sam NOT FADE AWAY Davida Chasea, vrlo pozni rediteljski debi televizijskog velikana koji je prošao mnogo toga ali je pre svega zapamćen po SOPRANOSima sa kojima je uveo televizijsku seriju kao formu u jednu novu eru. NOT FADE AWAY je njegov film nostalgije koji po mnogo čemu nije savršeno ostvarenje, ali spada u red vrlo zanačajnih filmova o anatomiji rokenrola, prikazuje temu društvenog uticaja rokenrola iz jednog svežeg ugla i na polju dramaturgije prilazi iz drugačije vizure.

Naime, NOT FADE AWAY je priča o onima koji su na neki način omasovili rokenrol i držali ga u životu, što na neki način rade i danas, a to su neuspešni bendovi. Rokenrol film se u principu ili bavi preplitanjem etosa rokenrol pesama sa životnim svetonazorom junaka i konfliktima sa zajednicom, ili talentovanim umetnicima - stvarnim ili fikcionalnim - ali se vrlo retko bavi muzičarima koji nisu ni naročito talentovani ni naročito netalentovani, koji su mogli ali nisu postigli uspeh ili bilo kakvu karijeru. U tom pogledu NOT FADE AWAY u sebi ne nosi onaj polet i energiju da ne kažem "smisao" koji bi nosile priče o usponu i padu i sl. ali je jako zanimljiv kao slika umetničkog stvaralaštva u formi rokenrol benda, prelasku rokenrola iz reproduktivne u autorsku fazu i svim onim kontingentnim događajma koji većinu bendova učini nepoznatim i zaboravljenim, čak i kada potencijalno ne zaostaju za manjinom koja je uspela da se ostvari.

U tom pogledu NOT FADE AWAY zauzima zapaženo mesto u tradiciji filmova koji se bave delikatnom temom umetničkog stvaralaštva u kojoj je uvek jako teško objasniti publici da li je protagonista, osim ako nije reč o etabliranoj ličnosti, zapravo talentovan ili nije. Chase nas vrlo vešto ubeđuje upravo da su njegovi junaci u toj sivoj zoni u kojoj ljudi mogu da pomisle da bi iz hobista mogli da prerastu u profesionalce.

Smešten u Džersi, NOT FADE AWAY u klasnom smislu takođe nudi nov pogled na rokenrol scenu, govori o džukcima iz pedgrađa, iz radničke klase koja gravitira drugim vidovima ispoljavanja koji su odlučili da uđu na rokenrol scenu, i u tom pogledu deli njihovu skepsu prema rokenrol miljeu kome oni hoće da se priključe ali mu suštinski ne pripadaju. Chase uspeva da istovremeno vrlo inspirativno obuhvati sve ono zbog čega su kontakulturni pokreti šezdesetioh bili značajni i neophodni ali prikazuje i njihovu mračnu stranu koja je do danas ostala polu-tabu, između ostalog i zbog novoholivudskih reditelja koji su je proslavili na filmu i danas su neprikosnovene veličine.

Međutim, Chase iako je star nije to, on je uostalom dok su Scorsese i ostali bećari pravili svetsku slavu radio na televizijskim serijama, i uprkos generacijskoj vezi on je blue collar on u odnosu na njih. Tako i njegov junak uprkos tome što ga zanimaju rokenrol i umetnost ipak ostaje blue collar u odnosu na Jaggera i Richardsa koji su pre njega postali elita.

U tom pogledu i Chaseov film je kao i bend njegovih junaka, zanimljiv, srčan, svež i nesposoban da postigne uspeh kakav su na tu temu postizale "elite".

U stilskom pogledu, Chase nije konzervativan. Čak bi se reklo da mu je rad na SOPRANOSima koji su često imali gotovo nadrealističku, košmarnu atmosferu i dramaturgiju ređanja događaja, pomogao da danas bude konzervativniji od nekadašnjih zvezda koje su svojim radom renovirale Holivud i postavile nove standarde filmskog pripovedanja. Ponovo, Chase liči na svoje likove, i pravi amalgam raznoraznih uticaja svoje epohe - njegov junak obožava TWILIGHT ZONE ali se u jednoj sceni izloži i Antonionijevom BLOW UPu, pa tako i ovde mešaju se antonionijevski potezi u pogledu puštanja da se scene gomilaju i da se iz događaja crpe značenja i konstituiše priče, a sa druge strane sami događaji su ipak vrlo jasno, i anglosaksonski precizno formulisani.

Ono što međutim nedopustivo ostaje na pola puta jeste glumačka podela koja je negde između random ljudi iz francuskog novog talasa i sugestivnih personality zvezda sa američke televizije. U pojedinim fazama se čini da bi glumci morali biti diferenciraniji. Svakako dakle da je, rokenrol rečnikom, NOT FADE AWAY svoju marginalnu poziciju zaslužio i time što nije imao dobrog frontmena.

Pošto je NOT FADE AWAY od starta priča o bendu koji nije postao poznat, nije preveliko kvarenje ugođaja ukoliko se ova teza iznese i još malo elaborira. Ako govorimo striktno iz vizure muzike, i zanemarimo kontingentne događaje koji su omeli bend, razlog njihovog neuspeha bio je u tome što nisu imali dovoljno autentičan koncept. Pesma koju je Steven Van Zandt, autor muzike, preuzeo od svojih štićenica iz norveškog benda Cocktail Slippers i dao junacima filma je dobra, ali su oni previše želeli da se uklope u postojeće Brit invasion koncepte umesto da su forsirali ono što jesu a to su momci iz predgrađa, što će potom verovatno najviše kapitalizovati Bruce Springsteen.

NOT FADE AWAY prepoznaje snagu svog koncepta i sa njom stiže daleko. Dalje bi sigurno stigao sa boljim frontmenom. Još dalje bi stigao da je rokenrol danas onoliko relevantan kao pre. Međutim, kada se na kraju filma začuje "Roadrunner" Jonathana Richmana u izvođenju Sex Pistolsa, mislim da i neko ko potpuno otpisuje tradiciju neće moći da ne pomisli kako je u ovom filmu prikazano barem zrno nečega bez čega M.I.A. ne bi mogla da snimi "Bamboo Banga".

* * * / * * * *

HBO has confirmed it is developing a third World War II miniseries from Tom Hanks and Steven Spielberg following their successful collaborations on "Band of Brothers" and "The Pacific."

The untitled miniseries will deal with aerial wars through the eyes of enlisted men of the Eighth Air Force - known as the men of the Mighty Eighth.

Historian Donald L. Miller's nonfiction book "Masters of the Air: America's Bomber Boys Who Fought the Air War Against Nazi Germany" will serve as the source material.

Spielberg, Hanks and Gary Goetzman again will serve as executive producers.

Source: The Live Feed

Pogledao sam HITCHCOCK Sache Gervasija, veliki ovogodišnji promašaj na temu Hitchockovog rada na filmu PSYCHO. Za razliku od filma THE GIRL koji se inteligentnije i ubedljivije bavi Hitchcockovim odnosom sa Tippi Hedren koja je delovala kao lepotica na kojoj će se slomiti kola, PSYCHO se između ostalog dotiče problema Hitchovih nedovršenih simpatija sa glumicama, ali pokušava da na jedan mnogo širi način obuhvati traume koje su obeležile njegov rad na filmu PSYCHO. Od tih teza, naravno najtanja je ona da je Hitchcock doživljavao Eda Geina kao ličnost sa kojom se mogao identifikovati, a još je bizarniji način kako su scenarista McLoughlin (koji nas je već zadužio stupidnim scenarijem za BLACK SWAN sa kojim je pokazao da ne razume bavljenje umetnošću i nadahnuće) pokazao tu vezanost Hitcha i Geina. U tom pogledu, HITCHCOCK deluje zaista uvredljivo, nezavisno od reputacije koju PSYCHO i ovaj autor imaju u istoriji filma. To rešenje ne bi imalo smisla ni da se ovaj film bavi nekim kao što je William Castle.

U principu, William Castle nije ličnost koja zaslužuje otpisivanje, ali u slučaju filma HITCHCOCK mora poslužiti kao primer svega onoga što Hitchock nije bio. Međutim, nažalost posle ovog filma Hitch jedino može delovati gledaocima kao Castle, oportunista sklon rizicima, samoreklamerstvu, stunt promocijama. Niz premisa koje autori uspostavljaju među kojima je ona osnovna a to je da Hitch mnogo rizikuje snimajući PSYCHO uopšte nisu razjašnjene, a ono šo Hitcha uzbuđuje u tom filmu sudeći po ovom Gervasijevom upravo spada u Castleov registar. U tom pogledu, Hitch pravi potpuno neopravdan rizik iz vizure publike, a na kraju, kada se taj rizik isplati, sve deluje kao klasičan zaplet o junaku u koga niko nije verovao.

Kada se tome doda i character arc unutar koga Hitch shvati da mu je Alma zapravo prava saputnica i stavi tačku na svoja mentalna lutanja deluje krajnje jeftino, a i naročito apsurdno ako imamo u vidu da njihove krize zapravo tek kreću sa THE BIRDS tokom kog se Hitch ponašao prilično nevaljalo.

Tony Hopkins je neubedljiv kao Hitch, niti liči na njega, niti zvuči kao on, a ne liči ni na sebe. Ne liči ni na šta. Helen Mirren donosi dosta energije u Almin lik, iako fizički ne liči na nju, čak naprotiv, ali barem je napravila kakav-takav lik koliko god scenario bio isprazan.

HITCHCOCK je u principu i naišao na otpor uprkos tome što je od teme do glumačke podele delovao kao film koji će "industrija" voleti. Gervasi je napravio odličan film o svojim netalentovanim drugarima iz Anvila. Šteta što nije u međuvremenu naučio kako da napravi film o talentovanim ljudima.

Katolici shvataju da gube u mačo dvoboju od kada je Monika Beluči posetila Dodika, otud vest da je Mel Gibson otac sinova Džodi Foster.

http://dobanevinosti.blogspot.com/2013/01/fb-polemika-dragojevic-vs-vojnov-srpski.html?m=1

Stari Kadar i Srđan Dragojević u raspuštenoj atmosferi diskutuju o problemima srpske kinematografije. To jest, nekim od problema.

Lepo ste se ispričali. Ljudski. Korisno, nadam se.

Hm, da je na snazi prosvećeni apsolutizam Dragojević ne bi snimio nijedan film u ovom milenijumu 

Interesantno je to sa producentima, danas neko poput Mihića ne bi mogao ni da uđe u kinematografiju sve i da hoće, a to upravo čine ove festivalske i bioskopske ''kvote''.

Konkurs, komisija koja čita scenarija, šifrovana imena, prosvećeni apsolutizam, pa da vidimo šta bi se snimalo. Parada i Georgije sigurno ne bi. Ne bi ni Srpski film i Klip, ali i oni su bolji od Dragojevića.

Poslednji pozdrav Michaelu Winneru.

http://www.dobanevinosti.blogspot.com/2013/01/michael-winner-1935-2013.html

Мени се свиђа Партинг Схотс.

Ima recimo velikih fanova filma LAWMAN. A da ne govorimo o tome da zapravo najveću reputaciju imaju ti njegovi raniji "umetnički vredni" filmovi.

Pogledao sam ALL SUPERHEROES MUST DIE Jasona Trosta čiji kultni film THE FP još nisam pogledao, ali nadam se sa je reč o zanimljivijem ostvarenju od ovoga. Naime, THE FP je nailazio na nerazumevanje kod gledalaca koji nisu "shvatali" da je reč o parodiji. U slučaju ALL SUPERHEROES MUST DIE prilično sam siguran da nema prostora za tu vrstu nesporazuma. Ovaj film je niskobudžetni indie rad na temu superheroja koji pokušava da je produbi u nekom pravcu u kom mejnstrim film to ne radi. svakako sa dosta ironije, ali u tome na kraju ne uspeva.
Nizak budžet u ovom filmu nije prevaziđen kvalitetnim rešenjima i svežim idejama, i autorima nije doneo nikakvu "slobodu". Štaviše, ove godine je definitvno bilo čak i boljih ikonoklastičnih filmova na temu superheroja iz indie produkcije.

 
The East

Undercover anxieties drive satisfying eco-minded suspense film.
Venue

Sundance Film Festival (Premieres)
Cast

Brit Marling, Alexander Skarsgard, Ellen Page, Toby Kebbell, Shiloh Fernandez, Julia Ormond, Patricia Clarkson
Director

Zal Batmanglij
Environmental-justice themes are put to smart use in Zal Batmanglij's corporate espionage film.

PARK CITY — A social-conscience espionage film that has actually thought about its "eco-terrorism" themes beyond figuring out how to mine them for suspense, The East sends a straight-laced overachiever undercover with a violent eco-vigilante group. Zal Batmanglij and cowriter/star Brit Marling deliver a consistently tense, morally alert story that has plenty of box-office appeal.
our editor recommends
'True Blood' Star Alexander Skarsgard in Talks to Join Thriller 'The East' (Exclusive)

Marling plays Sarah, a former FBI agent now seeking her fortune in the private sector. Her first assignment for Hiller/Brood, a secretive company providing undercover risk assessments for multinational corporations, requires her to infiltrate a new anarchist group, The East, which has targeted polluters in a series of let-the-punishment-fit-the-crime "jams."

PHOTOS: Sundance 2013: The Scene in Park City

Telling her patient boyfriend (Jason Ritter) she's off to Dubai for business, Sarah actually hits the streets not far from her Washington, D.C. home -- getting grubby with freegans and hobos while watching for someone whose political rants sound likely to produce action. After an enjoyable bit of improvised role-playing, she winds up at the burned-up mansion The East calls home.

The group looks a bit like a cult, especially given the shaggy, Jesus-like appearance of head strategist Benji (Alexander Skarsgard), but is more of a democracy than it seems. Members like Doc (Toby Kebbell) and Izzy (Ellen Page) offer villains from their own pasts -- a reckless drug manufacturer, say, whose wares injured loved ones -- and together they decide how to get close enough to do that company well-publicized harm.

VIDEO: Sundance 2013: THR's Video Diaries

The tidy paybacks will appeal to many viewers: Who hasn't thought execs who knowingly pollute waterways should have to bathe in their own slurry? But putting a secret agent in the middle of their execution allows us to live the fantasy and question its justice simultaneously. Sarah will inevitably be changed by this group. But will it be in the expected, manageable way -- as her sharklike boss (Patricia Clarkson) warns, some sympathy is inevitable when you devote every waking moment to earning someone's trust -- or will she go rogue?

The actors bringing this band of anarchists to life project enough wounded, uncertain self-righteousness to distance them from the generic zealots more often seen in this kind of tale, and Marling, working behind a couple of layers of role-playing, keeps audiences guessing about what Sarah actually believes. Batmanglij balances emotional tension with practical danger nicely, a must in a story whose activist protagonists can make no distinction between the personal and the political.

Production Company: Scott Free
Cast: Brit Marling, Alexander Skarsgard, Ellen Page, Toby Kebbell, Shiloh Fernandez, Julia Ormond, Patricia Clarkson
Director: Zal Batmanglij
Screenwriters: Zal Batmanglij, Brit Marling
Producers: Ridley Scott, Michael Costigan, Jocelyn Hayes-Simpson, Brit Marling
Executive producers: Tony Scott
Director of photography: Roman Vasyanov
Production designer: Alex Digerlando
Music: Harry Gregson-Williams, Halli Cauthery
Costume designer: Jenny Gering
Editors: Andrew Weisblum, Bill Pankow
Rated R, 115 minutes

Stari Kadar na B92 govori o FESTu, Oskarima i tako tome.

http://podcast.b92.net/mp3/Snenokle-2013-01-22-14-55-1.mp3

http://podcast.b92.net/mp3/Snenokle-2013-01-22-14-55-2.mp3

 Crip,bio si super !!     


 

Bio, više nisam.

"Dugogodišnji kustos Muzej medicine Srpskog lekarskog društva prim. dr Budimir Pavlović kaže da postoji i prvi dokaz o postojanju HIV virusa jer je dr Kosta Dinić, koji je najpre radio u Belgiji, a zatim je sredinom 19. veka otišao u afričku državu Kongo da bude doktor ljudima koji su bili angažovani na izgradnji železnice, sačuvao zapis da je otkrio dva slučaja koji su verovatno nastali kao komplikacija usled postojanja HIV virusa."

Pogledao sam ATOLLADERO Oscara Aibara, španski postapokaliptični špageti vestern smešten u Teksas, sniman u Španiji, sa svim obeležjima exploitationa, ali u vreme kad exploitationu vreme nije, 1995. godine. Aibar dakle nešto posle Alexa Coxa a pre Alexa De La Iglesije snima ekscentrični pseudo exploitation SF špageti vestern u kom se susreću MAD MAX i Jodorowski, tradicije filma, stripa i rokenrola s tim što osim naslovne pesme i prilično krupne role Iggy Popa, ta rokenrol dimenzija ne biva istražena što je šteta. Rekao bih da je Alex Cox u svojim filmovima u kojima su glumili muzičari nudio veće prožimanje sa njihovim radom i tradicijom punka.
ATOLLADERO je prilično drastičan u radikalan u mnogim zahvatima i postavkama. Aibar je dovoljno hrabar da preduzme takve korake ali nije dovoljno snažan reditelj da kapitalizuje tu ekstremnost. To je šteta jer ovo je ipak film u kome pas sodomizuje sveštenika, dakle Aibar je imao prilično odrešene ruke da radi šta hoće.
Nažalost, odrešene ruke su rezultirale praznim hodom, velikim brojem likova, epizodičnom i vrlo statičnom postavkom, čudnim smenjivanjem vrlo otvorenih vizuelnih rešenja i prepričavanja umesto pokazivanja.
Aibar naravno koketira sa estetikom treša, ali ovaj film nema onaj utisak "sklepanosti" koji bi se dao prevesti kao autorski stav.
* 1/2 / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 10-01-2013, 20:30:52

Quote from: Meho Krljic on 10-01-2013, 18:29:12
Hm... zvuči otprilike kako smo i očekivali. Tarantinu bi koristilo malo umanjivanje budžeta i teranje da snima pod nekim težim uslovima, kako bi možda uhvatio parčence magije Reservoir Dogs...

Moguce. Izgleda da mu ovo potpuno opustanje bez ikakve kontrole i ogranicenja ne prija. Nazalost, ovo je Tarantinov film u kome vrlo rano krenes da gledas na sat...

Avengerski istinito, bojim se. Django je film koji kreće tek posle prvih sat vremena, a naznake drame tj. dramskog zapleta se pojave posle sat i po. Glavni junak je sveden na epizodu i potpuno neuverljiv kada treba da iznese poslednjih pola sata na svojim plećima, zahvaljujući sasvim zavisnom položaju u kome se nalazi do tada i odsustvu ikakve uverljive preduzimljivosti koja bi mu dala za pravo da se istakne kao THAT nigga na kraju. Naravno, sama emancipatorska fantazija je prilično površna i uvredljiva za crne ljude - ne postoji ni obris rasne svesti koji bi doveo do buđenja crnog gneva, Django je naprosto baš ono što DiKaprio i objašnjava - genetska mutacija, a ne izdanak nekakve crne svesti i kao takav ne osvaja slobodu već mu je poklanjaju a onda kad je dobije zadovoljava se za Tarantina sad već tradicionalnom revenge fantazijom koja revidira istoriju i umesto da deluje katarzično, deluje detinjasto.

Makar Samuel L. Jackson izgleda živo ovde.

Quoteovo je ipak film u kome pas sodomizuje sveštenika

Jeste. Šta je, tu je...

Pogledao sam PROMISED LAND Gusa Van Santa, snimljen po scenariju koji su napisali Matt Damon i John Krasinski po priči Dave Eggersa, izuzetno solidnu "problemsku" dramu u duhu jednostavnog i ubitačnog američkog filma sedamdesetih. matt Damon igra trgovačkog puitnika koji ubeđuje narod u varošicama da počnu sa eksploatacijom prirdonog gasa metodom "frackinga" koja u pojedinim slučajevima može izazvati ekološku katastrofu, ali kada je uspešna dovodi do velike dobrobiti za mesto u kome se sprovodi.

Damonov junak je ubeđen u surovu istinu o doumiranju tradcionalnih farmerskih zajednica i uprkos svesti o ekološkim rizicima, zna da takvi krajevi ne mogu da prežive bez neke vrste industrije u svojoj blizini. Međutim, u jednoj varošici mu se dešavaju relativno ozbiljan konflikt sa lokalcima, zatim ljubav i susret sa arhi-nemezisom koga pre toga nije sreo - ekološkim aktivistom koji je harizmatičniji od njega i vrlo lako preokreće odluku meštana protiv njegovih ambicija.

Uzevši vizuru prodavca kao noseći pogled na priču, ali uz svest o ozbiljnosti argumenata protiv, Van Sant stvara svet teških odluka u savremenoj ekonomskoj klimi u kome naizgled nema jasno profilisanih pozitivaca i negativaca. Međutim, kako priča odmiče tako se otkriva šira slika koja nudi jasniju profilisanost. To razotkrivanje je praćeno sa informacijama koje zajedno sa publikom oktrivaju i gledaoci, i na kraju umesto opozicije poljoprivreda-industrija, korporacije-domaćini i sl. sve se zapravo svodi na pitanje informacija čak i u jednom izrazito blue collar miljeu u kome se susreću šljakeri i zemljoradnici.

Otud je PROMISED LAND pre svega priča o tome kako je rat informacijama u određenoj formi postao bitan i u miljeu koji deluje izrazito antiintelektualistički, baziran na gledanju oči u oči i stiskanju ruke.

Nažalost, za razliku od vremena kada je Damonov scenaristički rad u filmu GOOD WILL HUNTING i u režiji istog Van Santa mogao da postigne status blokbastera, PROMISED LAND, daleko sofisticiraniji i ne manje zanimljiv, čak ni mnogo manje komunikativan film, ipak postiže samo tradicionalni indie rezultat.

* * * 1/2 / * * * *

Pogledao sam PLATILLOS VOLANTES Oscara Aibara, crnohumornu istinitu priču o dvojici NLO entuzijasta u danima poznog frankizma. Aibar se ovde kreće linijom Alexa De La Iglesije iz pozne faze, zapravo anticipirajući je. De La Iglesijin odnos prema frankizmu je mnogo angažovaniji i groteksniji, Aibar je u tom pogledu uverljiviji, pokazuje birokratizovanost i učmalost jednog umornog društva koje je zrelo za promenu.

U suštini, upravo ta učmalost i podstiče dvojicu usamljenih, frustriranih ljudi da se ozbiljno posvete NLO-fenomenima i na određeni način izađu u fokus globalne pažnje, ubeđeni da im vanzemaljci, slično filmu THE DAY THE EARTH STOOD STILL donose poruku mira i žele da organizuju pregovore između supersila.

Aibar na početku filma insistira na tome da je film baziran na istinitoj priči i zvaničnim dokumentima, i zapravo, osim par ekscentričnosti nijedan od događaja suštinski ne deluje nemoguće. Međutim, način na koji su ti događaji prikazani, na tragu De La Iglesije, sa dosta apsurdnog humora, groteske i sporadične stilizacije čini da PLATILLOS VOLANTES od početka do kraja deluje kao vrlo efektna fikcija. Tome je sigurno doprineo i De La Iglesijin stalni scenarista Jorge Guerricaechevarria.

I posle ovog filma iz 2003. godine Aibar je ostao u senci što samo govori o snazi španske kinematografije čija je produkcija dovoljno jaka da jedan ovako solidan film ne izbacuje u prvi plan.

* * * / * * * *

Pogledao sam ROBOT & FRANK Jake Schreiera, po scenariju Christophera Forda. Uz SAFETY NOT GUARANTEED, ovaj film je bio jedan od SF filmova koji su obeležili prošlogodišnji Sundance. Posle dobrih kritika na festivalu nažalost nije dobio ozbiljniju priliku u bioskopima što je šteta jer je pre svega reč o zanimljivom i pitkom filmu koji nema one elemente na koje računaju veliki studiji u pogledu zvezda i vizuelnog spektakla, ali ima vrlo interesantnu i svežu priču, dinamičan je i imao je kapaciteta da komunicira.

Frank Langella igra starelog lopova koji je polako počeo da gubi pamet usled staračke demencije. Sin shvata da ne može dovoljno redovno da putuje kako bi posaćivao i oprema ga robotom koji mu pomaže, smišlja aktivnosti i vežbe za čuvanje sećanja. Ubrzo stari uspeva da ga izmanipuliše da počnu sa krađama kao najboljim vidom vežbe za očuvanje vitalnosti.

Film je vrlo precizno realizovan i Schreirer sa malim budžetom uspeva da stvori vrlo efektan film u kome pored glumačkih bravura i zanimljivih karaktera donosi dosta humora, napetosti i visokoestetizovan pristup bliskoj budućnosti koja odlično spaja dosadašnje pronalaske sa fino odabranim detaljima koji donose blagi dah budućnosti.

Langella i glas Petera Sarsgaarda uspevaju da izrade odnos između čovek i mašine, a Schreier izuzetno vešto uspeva da "stvori ličnost" od robota koji je bilži Wall-Wju nego humanoidnim androidima.

ROBOT & FRANK je pun pogodak i uprkos tome što nije imao veliku distribuciju nadam se da će doneti dobre poslove svojim autorima.

* * * 1/2 / * * * *

Ovih dana se javlja priča koja deluje prilično neizvodljivo, i svakako neuverljivo da Vlada Srbije neće uložiti ni dinar u film.

Međutim, šta su potencijalne implikacije takve odluke, analizira Danger Room.

http://dobanevinosti.blogspot.com/2013/01/kominike-20-pat-pozicija.html

Pogledao sam BRITANSKI GAMBIT, televizijsku dramu Božidara Zečevića koju je za potrebe RTSa režirao Vladimir Momčilović, svakako jednu od najbizarnijih i zapravo vrlo retkih interpretacija srpskog nacionalizma u sklopu igranog programa. Ako izuzmemo nadraživanje naroda VUKOM KARADŽIĆEM i BOJEM NA KOSOVU, RTS je kasnije smanjio doživljaj i vili se bavio pavićevskim eskapizmom ili se bavio zlehudim posledicama sankcijama u serijama kao što su ona o propasti srednje klase GORE-DOLE ili TV film Zdravka Šotre DNEVNIK UVREDA. Međutim, nacionalna agenda se kasnije marginalno javljala, a od 1994. godine se uostalom i desio Miloševićev zaokret u odnosu na Krajišnike i bosanske Srbe.

Stoga, "prozor" u koji su se mogle uglaviti propagandne stvari je bio prilično tesan, u njemu se eventualna propaganda više manifestovala u starom maniru glorifikovanja istorije, mnogo pre nego bavljenjem aktuelnim temama osim u užen socijalnom kontekstu.

Zečevićeva drama izlazi 1998. kada se temperatura pojačala na Kosovu i kada s ponovo kreće tvrđim nacionalnim putem.

Ona govori o dvojici penzionisanih, već ostarelih britanskih oficira koji jedne noći u klubu veterana Specijalnih snaga iznose svoja sukobljena viđenja Drugog svetskog rata - naime jedan je bio delegiran kod četnika, jedan kod partizana. Onaj koji je bio kod partizana je više napredovao, i ovaj koji je bio kod četnika i voli Srbe sluti da drugi zna neku tajnu koja se rasplela u Drugom svetskom ratu i koštala Srbe.

Do kraja BRITANSKOG GAMBITA mi saznajemo "teoriju zavere" koja nam objašnjava zašto su Srbi stradali. Ipak, mora se priznati da drama, koja se dešava 1991. ima u sebi dosta virilnosti i optimizma spram ishoda novog rata u koji su Srbi ušli, a recimo u jednom dijalogu, srbofil-oficir kaže kako ide u Republiku Srpsku kod jednog svog prijatelja koji je "ministar u tamošnjoj vladi".

Dakle, ovo je jedan od retkih primera da se u formi polemičke drame, dakle praktično isključivo svedeno na ispaljivanje teza, prikazuje relativno aktuelna politička situacija, tražeći korene za to u dnevnopolitičkim ćoškovima istorije.

U tom smislu, BRITANSKI GAMBIT je prilično veran prikaz osnovnih fantazama koji su se formirali u kratkom periodu između Titove smrti i Petog oktobra i kao takav je vrlo vredan dokument.

Sve dobija dodatnu dimenziju pošto penzionisane oficire igraju Ljuba Tadić i Stevo Žigon, obojica suptilno i manje suptilno politički angžovani u vreme Miloševića.

I ideologija i realizacija ovog dela su trećerazredni, ali opet mora se pozdraviti barem pokušaj da se snimi nešto uslovno rečeno "sorkinovsko" što se danas sigurno ne bi desilo.

Pogledao sam film HO-CHA Young Ju-Byuna. Film je vrlo zanimljiv i sporadično je na granici da se ispostavi kao sjajan rad koji odstupa od već potrošenih konvencija korejskog trilera, međutim, u jednom trenutku kada krene da se razotkriva osnova misterija oko koje je sve izgrađeno, a to je identitet junakove nestale neveste, gotovo da estaje drame i odlazi se u retrospekcije čiji je sadržaj neočekivan ali je ishod gledaocima već poznat. Naprosto, čini se da je HO-CHA jedan od onih trilera u kojima prošlost utiče na sadašnjost koji se previše izgube u toj prošlosti. To je baš šteta jer Young pokazuje vrlo solidne pripovedačke veštine, umeren je, ima ukusa, neke od već poznatih konvencija korejskog trilera koje su malo dosadile fino sprovodi. U tom smislu, HO-CHA ostaje film koji vredi videti kao svojevrsno osveženje u okvirima ovog podžanra.

* * 1/2 / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 30-01-2013, 17:15:06
Pogledao sam film HO-CHA Young Ju-Byuna.

jebo te HOČA - nit se naslov tako transkribuje (treba 'Hoa-cha') nit se ime reditelja tako piše (nije Young Ju-Byun nego Young-Joo Byun), pa ti sad nađi i guglaj o čemu se ovde zapravo govori. 

ko da je tolko teško pisati na jezicima koje svi ovde znamo i razumemo, pa mora HOČA umesto lepo HELPLESS - samo da bude ezoterično, makar i netačno i neupotrebljivo napisano... 

http://www.imdb.com/title/tt2308725/

Tom Hardy and Noomi Rapace are in negotiations to team up to star in Child 44, a Soviet-era thriller being produced by Ridley Scott and Michael Costigan via the Scott Free banner.
our editor recommends
Tom Hardy Attached to Star in 'Splinter Cell'
'Dead Man Down' Trailer: Colin Farrell, Noomi Rapace Out For Blood (Video)

Daniel Espinosa is directing the thriller, which is set in the 1950s and follows a member of the Soviet police who, while investigating a series of child murders, finds himself the target of his own government's suspicions.

PHOTOS: The Many Faces of Tom Hardy

Hardy will play the Soviet officer while Rapace will play his wife, who pretends to be doting partner but is concealing many thoughts and feelings.

Richard Price wrote the script adapting the Tom Rob Smith novel.

Hardy (CAA, Sloane Offer, and UK's United Agents) starred as Bane in The Dark Knight Rises while Rapace (UTA, Magnolia Entertainment) and was the lead in Scott's giant sci-fi movie Prometheus.

The two will first work together on Fox Searchlight's drama Animal Rescue, which is due to shoot in March before segueing to Child 44, which is eyeing a start in Budapest towards the end of May. 

RJ nam se bori za život:

Ron Jeremy In Critical Condition With Heart Aneurysm In California

Quote
Ron Jeremy is fighting for his life at a Los Angeles hospital and is being treated for an aneurysm near his heart.
The world's most celebrated porn star drove himself to Cedars-Sinai hospital on Tuesday after experiencing severe chest pain, TMZ reports. His manager, Mike Esterman, told the site that his condition has worsened after doctors discovered the aneurysm and he was transferred to the intensive care unit.
Jeremy, 59, was being prepped for surgery this morning. It's yet unclear what led to the chest pain.
The adult film actor, who has starred in more than 2,000 films -- pornography and non-porno -- has been an outspoken opponent of the new law in Los Angeles that would require adult film actors to wear condoms while filming . He campaigned against Measure B in the weeks before the election.
He was also reportedly recruited last year to help catch Luka Magnotta, the alleged porn-star-gone-Canadian cannibal.

Pratim!

Produžetak priče na temu kontradikcija koje postoje u vezi sa finansiranjem/nefinansiranjem kinematografije.

http://dobanevinosti.blogspot.com/2013/01/kominike-21-dvocas-anatomije.html?m=0

Iz spoljne perspektive, čitav esnaf izgleda previše ldpovski decenijama, pa nije ni čudo što su i pozorište i kinematografija pod pritiskom. Biće to šok terapija, možda ne crna lista ali svakako nekakva cenzura. Da li iz toga može nešto dobro da izađe pojma nemam, ali iskreno ako je Klip reprezentativan primjerak bolje da ''industrija'' odmori malo.


elem

Ako je Crippled Corner spao na to da se stavljaju humori o Kimovma sa 9gaga, onda nemam reči...

Mala ilustracija ko su ljudi kojima mi plaćamo platu, odnosno kojima plaćaju platu oni koji još uvek plaćaju pretplatu za RTS.

"Šešir" odleteo na Prvu
J. GRBIĆ | 01. februar 2013. 11:25 | Komentara: 1

Serija nastala iz filma "Šešir profesora Koste Vujića", najavljivana za RTS, emitovaće na Prvoj srpskoj televiziji od 16. februara, subotom u 21.00

ČINI se da je "zlatno doba" (domaćeg) serijskog programa na Medijskom javnom servisu iza nas. A, teško da će se, osim kroz reprize starih hitova, uskoro stvari popraviti. To potvrđuje i poslednja vest, da će se serija nastala iz filma "Šešir profesora Koste Vujića", najavljivana za RTS, emitovati na Prvoj srpskoj televiziji (od 16. februara, subotom u 21.00).

Da je "Šešir" sa RTS "odleteo" potvrdili su nam i producent "Košutnjak filma" Zoran Janković i Prva srpska televizija, dok na RTS ništa ne znaju o tome. Da su ostali bez serije, ne znaju ni direktor programa RTS Vladan Čkrkić, kao ni urednik serijskog programa Marko Novaković.

- Prvi put čujem za to. Kako je to moguće, nismo raskinuli ugovor - kaže za "Novosti" Čkrkić, dok Novaković dodaje da je bilo u planu da se "Šešir" prikazuje kod njih i da ne zna koji su razlozi producenta da napusti Javni servis, ali pretpostavlja da su samo finansije u pitanju.

OD JUNA BEZ REŠENJA
RTS i "Košutnjak film" jesu potpisali ugovor da se serija "Šešir profesora Koste Vujića" emituje na Javnom servisu, ali, prema rečima producenta Zorana Jankovića, ugovor je raskinut jer RTS nije mogao da ispuni uslove o kojima su se dogovorili. - Zaista sam hteo da se "Šešir" emituje na RTS, jer smo uvek imali odičnu saradnju. Od juna se dogovaramo, oni nemaju novac da isplate seriju i morao sam da nađem drugo rešenje. Sam sam finansirao ovaj projekat i nisam mogao da svoju produkcijsku kuću ostavim bez prihoda i da čekam novac od RTS - koji bi došao ko zna kad.

- Mi smo u teškoj finansijskoj situaciji. Plaćanje TV pretplate je palo na 30 odsto. Teško da u tim finansijskim okolnostima možemo da emitujemo program tempom na koji su građani navikli - kaže Novaković. - To je činjenično stanje na koje ne možemo da utičemo. Nadamo se da će država stati iza nas i pomoći nam finansijski. Pitam građane Srbije zbog čega ne plaćaju pretplatu?

Na našu konstataciju da su gledaoci ogorčeni što 10. put Medijski javni servis emituje seriju "Bolji život", kao i brojne reprize serija nastalih od osamdesetih do danas, Marko Novaković odgovara:

- Ne plaća se pretplata za "Bolji život", već za Javni servis. Tako je svuda na Zapadu, pa bi trebalo da bude i kod nas. A zašto je baš "Bolji život" izabran ponovo da se reprizira, pitajte direktora programa.

Rešenje za tešku finansijsku situaciju u RTS Novaković ne vidi i dodaje da o tome odlučuju u vrhu kuće.

- Programski mogu da vam kažem da je "Šešir profesora Koste Vujića", po oceni kvaliteta, serija koja bi mogla da se emituje na RTS bez problema i žao mi je ako se to neće desiti.

Osim najavljenog "Šešira", RTS bi, po rečima urednika, trebalo da posle serije "Na putu za Montevideo" emituje još tri nastale iz filmova: "Led", "Čekrk" i "Ustanička ulica".

- Nemamo gotove i otkupljene serije osim ova tri filma koja ćemo prikazivati ove godine - objašnjava Novaković. - Što se tiče produkcije RTS, za sada snima samo "Ravnu goru", u koprodukciji s produkcijskom kućom "Kontrast studio" Radoša Bajića. Trenutno je pauza, čekamo lepo vreme i trudimo se maksimalno da nastavimo snimanje. Nećemo odustati od "Ravne gore" - zaključuje Novaković, koji najavljuje emitovanje priče o četnicima i partizanima najranije za sledeću sezonu.

pa sad, imaš i na cracked-u...

Pogledao sam ZENITRAM Luisa Baronea, film koji je vrlo zanimljivo zamišljen ali nažalost uopšte nije uspeo da ispuni svoj potencijal. Reč je o politički angažovanom argentinskom superherojskom filmu koji koketira i sa elementima parodije žanra, u sklopu sa svojim političkim ubeđenjem koje naravno ne dopušta straight glorifikaciju superheroja jer bi se time verovatno implicitno priznala snaga "imperijalističkog" filma. Zaplet govori o praktično dnevnopolitičkoj temi, privatizaciji vodovoda i hidroresursa u Argentini što je bezmalo na isti način tretirano i u QUANTUM OF SOLACE, samo u Boliviji i naravno u drugom žanrovskom ključu. Međutim, suština je isti, negativci žele da zarobe, privatizuju i eksploatišu južnoameričke hidroresurse i ožednelom narodu prodaju vodu, ugrožavajući uspšut i poljoprivredu i ekološku stabilnost.

Zenitram je junak iz radničke klase koji dobija supermoći u vezi sa vodom i može da pomogne da se tokovi, u bukvalnom smislu, preokrenu. Međutim, Barone utapa film u raznoraznim digresijama, lutanjima, nevažnim detaljima, lošoj komediji, opštim mestima, i na kraju nije baš relevantan ni kao politička kritika ni kao parodija žanra.

To je šteta, sa Jordi Mollom i Steven Bauerom u sporednim ulogama imao je perspektivu za neki širi plasman, a sasvim sigurno i za kultno mesto. Nažalost, ZENITRAM uprkos nisu obežavajućih detalja naprosto ne zaslužuje pažnju.

* 1/2 / * * * *

"The Girl With The Dragon Tattoo" (Swedish version) and "A Royal Affair" scribes Nikolaj Arcel and Rasmus Heisterberg are penning an adaptation of "Savages" author Don Winslow's bestseller "The Power Of The Dog" at The Story Factory.

The story deals the drug war and a thirty-year struggle between a hard DEA agent and a family of cartel kingpins in Mexico. Characters include an Irish assassin, a heroine with uncertain loyalties, a crusading priest and a dangerously obsessed DEA agent.

Arcel will direct while he, Arcel and Shane Salerno are co-writing the script. Salerno will produce.

Lektira za jesen/zimu našeg nezadovoljstva...

http://www.citymagazine.rs/u-vazduhu/4263/dimitrije-vojnov-limonov/

Одличан је Прилепин. "Ципеле пуне вруће вотке" су више хит него мис, мада има и једног и другог; али тренутно читам "Сањку" и много ми се допада, делове бих чак назвао феноменалним. После две-три странице сам чак направио музичку плејлисту уз коју сам наставио читање. Занимљиво је да је код нас још увек избегао гласну хистерију о "руском фашисти", већ су критике бојажљиво позитивне.

Verovatno zato što kod nas ima previše izdanja na tržištu i onda kritičari ni ne uspevaju da isprate sve, a naročito ovi ideološki ostrašćeni koji ili pišu o svojim istomišljenicima ili pljuju neprijatelje, pa se situacijom na terenu ni ne bave....

Pogledao sam SUPPORTING CHARACTERS Daniela Schechtera, novu indie komediju o filmmejkerima. Ovog puta su u centru pažnje montažeri koji su već obeležili ovaj podžanr u filmu Alberta Brooksa MODERN ROMANCE. Nekim labavim vezama, ovaj film se može povezati sa Lenom Dunham, ona u njemu igra epizodnu ulogu a glavnu ulogu igra njen partner iz TINY FURNITURE i serije GIRLS Alex Karpovsky. Lena Dunham se u svm prvom srednjemetražnom filmu CREATIVE NONFICTION a zatim i u TINY FURNITURE a u tragovima i u GIRLS bavila umetničkom scenom pa i filmadžijama. Ove godine ona je nastupila kao scenarista vrlo zanimljivog indie filma NOBODY WALKS koji je najdirektnije posvećen procesu nastanka filma, tako da bi se moglo reći da Lena Dunham i njena ekipa gravitiraju ovoj temi.
SUPPORTING CHARACTERS je vešto sažeo svoju temu na svim nivoima u naslov. Montažeri su protagonisti ove priče i ona zapravo iz senke prikazuje sudbine ljudi koji donose značajne odluke a nisu prominentni, a opet u lastitim životima nemaju moć da preusmere stvari, i sudbina im ponekad servia upravo onu vrstu koincidencije, nevažnih likova ili viškova koji mogu odneti prevagu i pokvariti im sve.
Film je vrlo lo-fi u realizaciji a Alex Karpovsky iako je tačan i prilično samouveren u glavnoj ulozi ipak nije dovoljno veliki kalibar da iznese takav lik koji drži čitav film. Međutim, Karpovsky se ponaša kao da jeste. U tom pogledu još je bleđi Tariq Lowe, tipičan epizodista koji je u ovom filmu bio i koscenarista ali uprkos šarmu nema potencijala za glanog glumca.
I upravo u tome i leži osnovni problem ovog filma, glumci u glavnim ulogama nisu dovoljn iznad igranja supporting charactera da bi izneli cel priču, i možda bi sve imalo više smisla da formalne leadove igraju ljudi koji su u nekom kontekstu bili leadovi nekada ili jesu i dalje.
SUPPORTIN CHARACTERS zato ostaje tek smpatičan film. Međutim, gubi na onom nivou kojim je pokrio svoje praznine NOBODY WALKS a to je tačna, talentovana i popularna podela u svim ulogama.

* * 1/2 / * * * *

Renny Harlin ("Cliffhanger," "Deep Blue Sea") is set to direct the $70 million-budget "Hercules 3D" at Millennium Films.

Millennium has been developing this revisionist take on the legend since 2007. Sean Hood and Hanna Weg penned the script which ditches the comic book and fantasy elements in favour of a "Gladiator" and "Troy"-style approach.

Eight leading roles are expected to be in the next few weeks, with production aiming to begin this coming May in Sofia, Bulgaria.

The aim is to get the film in theaters by March 2014, ahead of Brett Ratner's rival "Hercules" film at Paramount and MGM. That film stars Dwayne Johnson and is set for an August 8th 2014 release, and is expected to have more of a fantasy tone.

Les Weldon and Danny Lerner are producing.

Source: THR

Zanimljiv uvod pred gledanje izvanrednog Disneyevog animiranog filma WRECK IT RALPH je esej "Video-igre i kasni kapitalizam" koji su napisali Darinka Pop-Mitić i Svebor Midžić za časopis PRELOM.

http://www.prelomkolektiv.org/pdf/prelom01.pdf

Prelom je nezgodno prelomljen ali tekst deluje sveborovski zanimljivo 

Edit: Naravno, pati od određenih stilstičkih indiosinkrazija i ima neke blatantne materijalne greške (Namco nije u vlasništvu Sonyja), ali dobro, nije to dilbrejker. Mada... ja nikad nisam čuo da se vizuelni reprezentativni nivo igre naziva chromeom (chrome je interfejs, dakle, u slučaju recimo browsera to su toolbarovi i favorites bar itd., ne reprezentativna grafika) i bojim se da su zaključci teksta, da stavim na stranu da su izvedeni iz pogrešne premise o vlasništvu Tekken franšize od strane Sonyja, potpuno artificijelni. Ne uspevam da povučem jasnu liniju od s jedne strane globalizacionog zaravnjenja identiteta i sa druge strane proizvođenja virtuelnih identiteta kroz ovaj dokazni postupak iako mogu da se složim sa idejama.

Madrid - Svi igrači legendarne ekipe Real Sosijedada iz sezone 2002/03, kojoj je nedostajalo samo dva boda da dođe do titule, bili su dopingovani i do odličnog rezultata došli su uz korišćenje nedozvoljenih supstanci.

Ovo tvrdi bivši predsjednik kluba koji su predvodili srpski i turski golgeteri Darko Kovačević i Nihat Kahveči, Injaki Badiola, u intervjuu za španski dnevni list "As".

On je potvrdio da su klupski doktori kupovali doping supstance nekoliko godina i davali ih igračima.

Badiola nije bio predsjednik ni cijelu godinu, međutim, bio je tu u najboljem periodu kluba u novijoj istoriji. Ipak, odlučio je da o svemu javno progovori, a doktori za koje se sumnja da su kupovali i davali nedozvoljene supstance igračima su Eduardo Eskobar i Anton Goroćategi.

- Oni su davali "crni" novac za te supstance - rekao je Badiola.

Naveo je da su i bivši predsjednici kluba davali dozvole da se doping supstance kupuju, a za ove tvrdnje ima dva dokaza - račun koji je dobio od jedne prethodne kupovine dopinga i mejl u kojem doktor Goroćategi traži novac kako bi kupio još nedozvoljenih supstanci.

On je napomenuo da je klub potrošio ukupno 327.000 evra za kupovinu doping sredstava.

Badiola tvrdi i da je, u vrijeme dok je on bio predsjednik, bilo zaustavljeno konzumiranje tih supstanci i dodaje da je o tom skandalu govorio i tokom 2008. godine.

Eskobar i Goroćategi su još prije pet godina odbacili optužbe na svoj račun, međutim, optužbe su potvrđene iste godine, kada su otkrivena čuvena dokumenta doktora Eufemijana Fuentesa, koji je uhapšen tokom 2006. godine zbog umiješanosti u dopingovanje velikog broja čuvenih biciklista i favorita za osvajanje Tur de Fransa.

Kasnije se ispostavilo da je upravo Fuentes bio glavni distributer doping supstanci i u svijetu fudbala, naročito u slučaju Real Sosijedada. Čuveni doktor nedavno je priznao da je davao nedozvoljene supstance fudbalerima, što je raspršilo mit o timu koji je te, sada već davne 2003, bio jedan od najomiljenijih klubova u Evropi.

Generacija
Klub sa "Anoete" tih godina činili su sljedeći igrači: Čabi Alonso, Havijer de Pedro, Lopez Rekarte, Dmitri Hohlov, Valerij Karpin, Hoze Barkero, Nihat Kahveči, Darko Kovačević i mnogi drugi poznati igrači. Sosijedad je pomenutu sezonu završio na drugom mjestu sa 76 bodova, dok je Real Madrid imao 78. Baski su bili bez poraza kod kuće, sa 71 postignutim golom, i samo šest poraza ukupno, da bi u Ligi šampiona sljedeće godine došli do osmine finala i ispali od tada moćnog Liona ukupnim rezultatom 0:2. Poslije raspada ekipe, Sosijedad je ispao iz Primere u sezoni 2006/2007, a u nju se vratio 2010. godine.