ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Već neko vreme pišem... nešto duže.
Pomislio sam da jedan odlomak postavim ovde: pet-šest strana, tek da vidim kako auditorijum reaguje, i da li bi čitali još .
Naravno, lakše bi bilo da postujem na zatvorenom delu foruma, pa da me ocenjuju samo drugari.
Ovako je interesantnije - trust kritičara    , plus neke individue koje me baš ne mirišu... OK!
Pa rekoh, da li je ovo prava adresa?

Ne znam da l' je prava adresa, ali što se mene tiče, postavljaj!

Alooo, gdje je ta prica?

Imaš ti i lakša rešenja.

Srećo, jeste,  imam i lakša rešenja, al da probamo...
Dakle, ovo nije početak , ovo je posle:



... Iako moj srpski pomalo zapinje, sagovornik - sitan čovek lisičjeg lica - odlično me je razumeo sve do sada.  Ali lozinka je bila ... neobična.
  Navodni civil  podiže obrve u čudu: "Ponovite to, molim vas".
  Osmehnuh se. "Čime je bio proklet obućar iz Jerusalima ?"   
  Fiksirao me je nekoliko trenutaka. "I kome treba da prenesem to ...  pitanje ?"
  Uzdahnuh. "Kapetane, ostalo je malo starih operativaca, možda trojica - četvorica. Oni će znati. Osim  ako u međuvremenu nije sve napušteno. Čovek koga tražim boravio je neko vreme u Srbiji. Još bi mogao biti tamo, ne znam ".
"A naše kolege iz BND, ako saznaju ? Ima ih ovde. "
"Prihvatam taj rizik, pod uslovom da  poruka stigne kome treba".
  Ustao je. "Poručniče Bertran, najradije bih vas najurio s nekoliko vrlo folklornih izraza, ali video sam razna sranja... Liči na onu narodnu priču: Donesi to, ne znam što. Pa, pokušaću da predam vašu poruku."
Nadao sam se da neću dugo čekati.


Kasnije, Dažino me pitao mogu li verovati  tom Srbinu.
"Mislim da mogu. Mada, jebi ga, nikad nisi siguran."
"Što se tiče onog tvog drugara  koji te voli, ali ne ume baš da pokaže... Javili smo u Štab u Obanju, kako smo se dogovorili. Odgovor je da pojma nemaju o Amerikancu, ali da će ispitati sa svoje strane, i to brzo."
  Naravno da pojma nemaju. Oni će sad da uključe DGSE, koja bi možda mogla i da pronađe neki hladan trag, ali ništa upotrbljivo. To je Štraser.
  Da im pomognem, da kažem kako je bio i legionar?
  Da je u Vijetnamu učestvovao u čuvenom desantu na Kok Ksa: noćni skok padobranom u klanac vertikalnih zidova?
  A da je u Alžiru bio među padorancima – pučistima?
  I da on nije samo čudak nego glavni lik u ovom filmu. Kako je isplanirao sve – da bi ovamo dovukao mene.
  Onda treba da kažem i ko sam ja.
  A tek to ne bi poverovali. I zato, tražim pomoć tamo gde jedino mogu.

  Dobra strana mog posla je što službeno mogu da kontaktiram kolege  obaveštajce, čak i Srbe, i što to nikog neće šokirati. A ovo je bio najbrži put da pronađem... svog  čoveka.
  Kada sam prekomandovan na Kosovo, nisam  pomišljao da će mi trebati lozinka. Priština je ličila na rutinski posao, zatim na antiterorističku operaciju, a onda su me napali i podsetili, onom porukom, da postoji  i prošlost  i u njoj neprijatelji.
  A lozinka? Pripada sistemu davno uspostavljenih veza, između prijatelja koji jedan drugom duguju. Mreža izvan svih obaveštajnih mreža. Stvar poznata malom broju ljudi, od kojih treba zatražiti pomoć ako sve drugo omane. Mada, ovaj paralelni svet uvek je zdravije izbegavati: Veze mogu biti provaljene, dogovori odbačeni, prijatelji preobraćeni u nešto drugo, i mogao bih se jako iznenaditi ako krenem starom stazom.  Ali izgleda da nemam izbora.
  Dok jedan pakosni glasić odnekud sa dna svesti, kao iz najdubljeg podruma, ponavlja u mojoj glavi reči poput stihova dečije pesmice: Konig, Konigin,  Karnoffel, Teufel ...  Pevuši, varira redosled.
             Karnoffel, Konig,  Teufel, Gedža, Kralj, Đavo ... odzvanja kroz hodnike i sećanje,  i znam da mi je Gedža  vrlo važan, ali za pakost ne mogu da se setim zašto.  I ko je Đavo ?
Stresam glavom i pesmica prestaje. Ipak me je uzdrmao onaj napad, više nego što bih hteo da priznam. Izgleda da sam dobro uradio što sam potražio nekoga ... na koga radije ne bih ni pomislio.



  Zaista, kapetan  VBA  pozvao me je idućeg dana.
  Ponovo smo u njegovoj nevelikoj kancelariji (na ulazu je firma nekakvog trgovinskog predstavništva), naručio je kafe i sad otpija svoju, zagledan u mene sa zagonetnim poluosmehom.
" Odgovor na vaše pitanje glasi: Obućar iz Jerusalima proklet je tako da ne može da umre - sve dok Spasitelj ponovo ne siđe na Zemlju. Da li sam citirao ispravno ? Rečeno mi je da je to važno."
"Sve ispravno", osmehnuh se. "Upravo smo ispričali smo priču o Jevrejinu - lutalici."
            "Bili ste u pravu poručniče, neko se sećao. Rečeno mi je da je to stara veza, koju je moj prethodni starešina ostavio u nasleđe ovom sadašnjem. Navodno, mi treba samo da povežemo dve strane, i tako odužujemo nešto što smo davno zadužili. I najsimpatičnije, rečeno mi je da ne pitam ništa! Vi ste baš čudan baja, poručniče. No, dogovor je ovakav: Moje druženje s vama sad prestaje. Večeras ćete se sresti s našim čovekom - zove se Lazar - i on će vas odvesti do onog koga tražite. Na sastanak doći ćete sami. Koliko shvatam, Lazar, stari vuk, i sam zna deo ove priče. To me nervira jer  ovde jedini ja ne znam ništa o tome, ali jebeš posao! Srešćete se večeras u sedam.Lazar će prići vama. To je sve."
            Ustali smo da se pozdravimo, kad on reče: "Da, umalo da zaboravim. Lazar vas vozi preko granice, u Srbiju."


            U minut do sedam stajao sam na dogovorenom uglu, obučen kao civil:  pilotska jakna, farmerke, kratke čizme. Oko mene mnogo prolaznika. Pikoli i Dažino bili su protiv toga da idem sam, i morao sam da ih uveravam da sam potpuno bezbedan: Samo sam aktivirao odavno pripremljen kanal. Ako bi se nešto ipak desilo - odmazda pada na glave vrlo konkretnih ljudi iz VBA. Ali, siguran sam da oni ne ubijaju legionare.
"Ja sam Lazar", zabrunda dubok glas iza mene. Okrenuh se - da vidim visokog starca, obučenog u iznošenu crnu kožnu jaknu, crne pantalone, neke teške cokule, a na glavi je imao podvijenu vunenu kapu, crnu, navučenu do obrva. Onda sam shvatio da ne mora biti starac: obrve, povijeni brkovi i kosa, što je ispod kape provirivala u pramenovima skoro do ramena, bili su sivobeli - ali on je mogao i osedeti prerano. Njegovo lice nije imalo više bora nego moje. S takvim stasom i licem, najbolje bih ga opisao kao Hulk Hogana s vunenom kapicom. Ali pogled crnih očiju što je počivao na meni - nešto čudno bilo je s njim, te zenice bile su nepomične kao da su gledale eone - ili, previše umiranja.
" Ja sam Francuz ", rekoh.
" Znam ", odgovori on. " Idemo u kola."
  Ubrzo nas je izveo iz grada, a razmenili smo svega nekoliko reči. Vožnja je potrajala, i stari golf oprezno se peo zavojitim putem, osvetljavajući farovima šiprag s obe strane. Oko nas potpuni mrak - tek nekoliko zvezda visoko gore. Kad je skrenuo na uzan neravan put, zapitah kuda idemo. "Još samo malo", reče umesto odgovora.
   Prešli smo na izlokan šumki put. Prođosmo i pored table što je na nekoliko jezika upozoravala na minsko polje, koju je Lazar potpuno ignorisao. Zaustavili smo se na jednoj čistini usred šume. Lazar isključi motor, ugasi farove, pogleda na sat i reče: "Moramo da sačekamo".
"Ko čuva ovaj sektor, Lazare?"
"Turci. Imamo neke male dogovore s njima".
  Ponovo je pogledao na sat, onda tri puta upalio i ugasio farove. S drugog kraja čistine bljesnu svetlost neke lampe, isto tri puta. "Dobro", reče Lazar i pokrenu golf.  Vozili smo nekoliko minuta u tišini, a onda iznenada izbili na makadamski put.  Lazar dodade gas i reče: "Ovo je Srbija".
   Uskoro smo se uključili na pristojan asfaltni put. U tišini smo vozili na sever, prolazeći pored osvetljenih naselja. Pokušao sam da povedem razgovor.
" Znaš li nešto o tom čoveku ? "
" Pomalo ", odgovorio je lakonski. Zatim tišina.
" Šta si ti, Lazare ? Oficir ? Specijalac ? "
" Samo Lazar. Sasvim običan ".
  Karnoffel, Konig, Teufel ...
  Skranuli smo na neki seoski put bez putokaza. Samo krug svetlosti ispred nas i tama svuda oko nas.
  Upravo tada, zaustavio je golf  pred visokom gvozdenom kapijom. Uz kapiju je bila limena kućica, iz koje u svetlost farova stupi čuvar. Levo i desno od kapije protezao se zid od cigala, malo viši od čoveka. U dvorištu se videla kuća na sprat, slabo osvetljena.
"Šta je ovo ?"
"Stigli smo", odgovori on.
  Čuvar mrzovoljno otključava kapiju, mi izlazimo iz kola i ulazimo u dvorište. Kratka pošljunčana staza vodi kroz zapušten vrt do ulaza u kuću. Lazar otvara vrata i ulazi prvi. Tek sad čujem glasove: Neko je pevušio, ponavljajući samo dva tona. Neko je tiho jaukao. Neko je ... pa, režao. Uđoh i sam. Ugledah hodnik duž koga su se s obe strane, sve do zavijutka, nizala vrata što su nekad bila bela – ali bez kvake. Na svakima prozorče  zatvoreno kapkom.
" Šta je ovo, Lazare ?! "
" Ludnica ", reče on vodeći me kroz hodnik.
   Gospode !!
   Nisam stigao da se puno zapanjim, zastali smo pred jednim vratima (jedina su imala kvaku, stigoh da primetim ), Lazar kratko pokuca i otvori ih, pa uđe. Ušao sam odmah za njim, i  polako zatvorio vrata za sobom.
  Ovo... nisam očekivao.
  U sobici osvetljenoj sa plafona sijalicom u žičanoj mreži bili su sto i ležaj, pokriven grubim vojničkim ćebetom. Na ležaju, sputan u ludačkoj košulji, sedeo je čovek čije lice mi je bilo tako poznato, i cerio se poluotvorenih usta, sretno baleći.
  Ništa nisam mogao da kažem.
"Vaš momak", tiho reče Lazar.
  Karnoffel, Teuffel ... Ober.
  A onda, usledio je trenutak isceljenja dostojan svetilišta u Lurdu: Moj ludak uspravi se i u dva poteza smače sa sebe prljavo - smeđu košulju bez rukava. Odloživši na sto scorpion koji je svo vreme držao ispod košulje, obrisao je bradu nadlanicom i zagladivši plavu kosu, pružio mi obe ruke. "Stari Bertran, glavom i bradom !", rekao je na srpskom smešeći se, samo taj osmeh sad je bio i srdačan, i podrugljiv.
Morao sam da udahnem duboko. "Dobro, idiote, čemu ovaj circus ?!"
"A, to! Vidiš, kerovi haškog tribunala ponovo su se uzmuvali u poslednje vreme. Sve zbog nekih tužibaba, još iz ratnih dana. Ludnica je prilično bezbedno mesto od njih ...  ali i od nekih drugih, boga mi !"
  I tada, puče mi pred očima - on je bio Ober, Pub, a ja sam Gedža ... ali Kralj je mrtav. A ko je Đavo ?
"Kako se sad zoveš ? ", upitah .
"Milan. Sad sam Srbin. U poslednjem ratu dobrovoljac, bre !"
  Ostao je isti.
  Onda ... U trenu, crna plima uspomena podiže se i preli kao talas, preko svih nasipa i bedema selektivnog zaborava: Buđenje je bilo takvo da osetih vrtoglavicu i slabost u nogama. Morao sam da se rukom oslonim o zid.
Lazar reče: "Pripaziću napolju", i izađe u hodnik.
Sadašnji Milan gleda me i zabavlja se. "Vidim, probudio si se. Vraća ti se, a ? Nego, otkud ti kod mene, posle... koliko godina ? "
"Štraser se pojavio, i to ovde. Štaviše, poslao mi je poruku: Dolazi po mene. Možda  će te zanimati."
"Stig'o vampir ?" Moj Milan smeši se plavim očima dečaka. "Ali desile su se  stvari malo gore i od Štrasera: To je drugi razlog zašto stanujem ovde ".
Onda, onaj tamni talas sećanja polako se spustio, uspomene  razlile poput vode što je poplavila ogromnu ravnicu - i ja se sada sećam svega...
Svega.

Ne znam Vlado što TEBI treba potvrda da umeš — kad umeš. Oću još.

Takođe.

Pridružujem se zahtevu.

Imaš padorance umesto padobrance, jednom su skranuli umesto skrenuli. Problem sa spejsom ispred znakova interpunkcije ! i ?. Treba da ga nema. I, nekako mi se ne dopada distribucija lozinke. Mnogo je otvorena. I, dugačka je. Imao bih predloge za diskretniju. Inače, liči. Zakk ima pravo.

HVALA SVIMA, posebno pedantnom Skalopu!!!
Častiću vas sutra još jednim odlomkom, ako vam se ovo svidelo.   

Sad, ako hoćete još, ovo ću valjda i završiti... 

Zgodno je kad malo spustiš pantalone, a? Mogao si da dobiješ isti odgovor i bez skidanja. Baci look i na Vitezove Uzaluda.

Pravo je olakšanje pročitati nešto, bez obzira na tematiku koja mene možda baš i ne interesuje, gde su rečenice smislene i ne opterećene pa im nije problem da se lako nižu. Jedino što mi, eventualno, smeta su one standardne poštapalice a posle znakova navoda, tipa: rekoh, odgovori on, tiho reče on... Nema toga mnogo, biće da je problem u meni.

Quote from: pokojni Steva on 23-03-2013, 22:01:15
Pravo je olakšanje pročitati nešto, bez obzira na tematiku koja mene možda baš i ne interesuje, gde su rečenice smislene i ne opterećene pa im nije problem da se lako nižu. Jedino što mi, eventualno, smeta su one standardne poštapalice a posle znakova navoda, tipa: rekoh, odgovori on, tiho reče on... Nema toga mnogo, biće da je problem u meni.

A nesto se mora rec: kaze, dopuni, izjavi, kimne,...kako drugacije.

Mera ne postoji, odnosno, ima je - jedan prema ofrlje. Ide kad je to značajno za sliku (čitamo, a ne gledamo) ili kad pisac ima osećaj da će mu se čitalac izgubiti među likovima, pa zabode zastavicu sa imenom.

Nadam se da neću razočarati prisutne - evo još jednog odlomka, pa dosta.
Ista je priča, da ne bude zabune , ali epoha je druga. Treba tako.
Elem, napišite da li bi čitali ovo u celini.




...         Naravno, igrao se  Karnoffelspiel.
             Doboš, visok skoro dve stope, bio je baš dobar sto za igru: Posedasmo oko njega, ja i naš četni feltscher protiv grofa Lindea i jednog  zastavnika, koji se obradovao kao da je samo čekao pajtaše za igru. Oto i mali Ugo nisu imali novca, i mogli su jedino da posmatraju sa ostalima.
             Onda iza sebe začuh: "Jel' slobodno da igram s vama, gospodo?"
            "Zauzeto", odgovorih ne okrećući se. "Već smo se podelili".
            "Šteta", reče taj iza mene. "Imam nešto para koje bih da potrošim."
             I baci na doboš, pred mene, dva  sjajna srebrna talera. Polovina  mesečne plate običnog landsknehta.
             Ovaj baš ume da se predstavi. Okrenuh se da vidim ko je.
             Zbunio me za trenutak u crno obojen grudni oklop prošaran finim linijama zlata. I sve ostalo – šešir, rukavi, nogavice – sve je bilo iste boje. Ali najupečatljivije beše njegovo lice – kao od kamena, s četvrtasto potkresanom smeđom bradom, i par sjajnih zelenih očiju, koje su sagovornika gledale kao s nekim podsmehom. Ne, nije mi se svideo.
             "Već sam pomislio da je neko  iz Crne Bande ", rekoh.
             "Razumem. Oklop mi se dopao, skinuo sam ga s jednog njihovog."
             "Taj bolje nije zaslužio. Veleuvaženi gospodine i kolega",  reče grof mešajući karte,  "puni smo poštovanja prema tvojoj ponudi i tvojim parama, ali sačekaj jednu partiju: Garantujem da će ovde neki ostati golog dupeta, i da će se osloboditi mesto za dobošem!"         
            "Pa dobro", složi se i došljak u crnom. "Verujem ti, sačekaću".
            "Odlično", odjednom trezan, fon Linde je vodio glavnu reč kao i uvek za kockarskim stolom, "onda počinjemo! Da posle ne bi bilo - Nisam znao, nismo rekli!, podsećam  ovde prisutnu bagru: Igra se osam deljenja, kao što igraju gospoda.  Dobija par koji odnese tri puta  u jednom deljenju. Imamo pošten nemački špil, nikakve švajcarske zajebancije. Ulog počinje od 6 krajcara. Da tupadžije ne bi lupale glavu – jedan carski taler ima 60 krajcara, ili 240 feniga, ili 30 šilinga, ili 360 helera, ili 36 groša! Igranja na dug nema. Svi se slažu? Onda vucite kartu!"
             Najaču kartu izvukao je grof, što je značilo da će i da deli.
            "Ovi stvarno imaju dvostruke plate", gunđao je zavidljivo  neko iza mene. "Kod Fride funta pečenja košta 4 krajcare, a funta ribe osam!"
           "Ja sam mora biti nešto propustio", reče moj partner felčer  ne okrećući se. "Frida jeste debela krava, ali nisam znao da svoju ribu  nudi na funtu!"
            Krug gledalaca složno se nasmeja. Od igrača nije se nasmejao niko: Sve oči netremice su pratile Lindeove šake, očekujući da počne s deljenjem.
           "Previše priče", dobaci neko drugi. "Šta ima da ih uči, lepše je kad se pobiju!"
           "Slažem se", reče naš grof, "ali da ne potežemo noževe već kod prvog deljenja. Idemo, vi razbojnici!" I baci svakome po jednu kartu s licem na gore. Trojka, četvorka, osmica, kralj. Trojka pik najmanja. Trenutak mrtve tišine, onda Linde objavi: "Pik je adut!" Istovremeno, svima  je podelio još po četiri karte, ovaj put s licem na dole. Pokupismo svoje karte  i partija poče.
             Imao sam kralja herc (na slici kralj i doglavnik šetaju, doglavnik iza leđa drži bodež da ga sjuri kralju),  ispod njega  složio  sam ostale karte i počeo polako da gustiram, otvarajući jednu po jednu.
             Četvorka zvono (baba preko kolena prebacila devojčuru - ćerku, i tuče je brezovom metlom po goloj stražnjici).
             Trojka  zvono (muž i žena hvataju se za guše).
              Dvojka pik (kaluđer na kuli drži vrč s vinom, trgovac ispod kule podiže rog da dobije malo vina, pijani kaluđer povraća u rog).
              Gedža žir (stari lovokradica, ima obramicu i na njoj ulovljenog zeca). Osrednja ruka, Gedža mi nije u adutu, da vidim šta mogu s ovom dvojkom.
            Prvi  baca moj par felčer, sedeo je desno od grofa. Gleda me upitno. Fon Linde me gleda i smeška se, njega neću lako izblefirati. Uzdišem i sležem ramenima, neću da adutiram u prvom bacanju. Felčer baca desetku herc, zna da imam kralja. Zastavnik Hans baca žir, ja kralja, Linde zvono. Imam najaču kartu u pozvanom znaku,  i dobijam  bacanje. Lepo.
             Pošto sam nosio u ovom bacanju, sad ja bacam prvi. Ponudio sam im Gedžu žir. Linde izbacuje devetku žir, felčer se kliberi, kaže:"Samo ubogi Đavo!" i baca sedmicu žir,  Hans psuje i baca peticu žir. Moj Gedža odradio posao iako nije adut!
              Nosim, zato ponovo bacam prvi – četvorku zvono. Ovde me isekao zastavnik, on i Linde nose ovo bacanje. Kao i sledeće. U poslednjem bacanju Hans  baca prvi i to damu  pik. Dobar je on, sad  bacam svoju adutsku dvojku, moj Car jači je od  njegovog Ober.      Adutska dvojka uvek je Car, od nje su jači samo Papa - adutska šestica, i Unter - adutski Gedža. Da li Linde ima išta od toga?
             Grof nam kroz zube pominje mater i nešto nerazgovetno ali i  njegova  adutska četvorka slabija je od mog  aduta – i ja i felčer dobijamo treće bacanje. Ova ruka je naša.
            "Gospodo, šest krajcara svaki!", poslovno kaže felčer našim protivnicima, dok se obazire koga da pošalje po pivo.
            "Konrade, džukelo," kaže mi grof prijateljski, "da li si čuo da svako  ko onu crvenokosu Katarinu uhvati između nogu pa se tom rukom protrlja po nosu,  posle ima sreće u kartama?"
            "Je li to savet, visosti? Ne, nisam čuo, ali zato sam čuo da svako ko izgovori nešto glasno  Katarini među nogama ostane  zbunjen, jer čuje odjek!"
           "Nije to ništa!", spremno upade jedan od kibicera. "Ja sam jednom bio kod te dame, i kao počeo da je mazim po tom mestu, kad ona reče: Ej, skini taj prsten, grebeš me! Ja pogledam, pa kažem: Ej, nije to prsten, to je moj štitnik za lakat ! "
            Hans prasnu: "Dobro, hoćete li vi da opevate Katarininu  devičansku lepotu, ili da igramo?"
             "Konrade", tiho reče grof malo prignuvši glavu prema meni, "zašto mi se čini da onaj drčni momak u crnom ne skida pogled sa tebe?"
            Za trenutk sam se kolebao da li da se osvrnem i proverim i sam. Odustao sam. "Rekao bih da ga ne poznajem. Ali nisam siguran, a sam Bog zna koliko ima ljudi kojima sam se nešto zamerio."
             Grof se tiho nasmeja. ,,Ali ne možeš ih imati više nego što ih imam ja", reče. "Dobro, hoće li to pivo? Usta su mi suva od pametnog razgovora. Idemo, begunci ispod dželatove sekire, delim ponovo!"
              Stiglo je pivo i partija je živnula. Sledeća četiri deljenja zaredom dobili su fon Linde i zastavnik. Nas karta nije htela, a njih  je služila kao budalu ona stvar: Grof bi vikao: "Puni, puni!", ozareni Hans bi bacao, a felčer i ja mogli smo samo da im skidamo sve svece. Odrali su nas. 
             Onda smo mi nešto dobili – puno sveta al' malo pazara, rekli bi na vašaru – i stigosmo do poslednjeg deljenja. Pogledao sam karte, pa mog partnera, i da nas povratim – podigoh ulog na dvadeset šilinga. Grof još jednom virnu u karte, iskezi se i reče: "Evo pravog  viteza! Neka bude svih trideset!" Gledaoci zagrajaše, prihvatismo ulog od po jednog talera – i nas dvojica izgubismo.
             Felčer se mrzovoljno diže i reče: "Konrade, dobar si momak ali drčan si, brate, sad nemam ni za piće!"
           "Druže moj, napuštaš nas i ti ili ne?", upita grof.
           "Ne. Ostaću još jednu partiju", rekoh.
           "Nemoj, budalo!", oglasi se Oto iza mene. "Nastavi, i bićeš slepac kao ja!"
           "Opominjem badavadžije da ne zamajavaju igrače! Svako ko hoće slobodan je da izgubi sve pare, tako je od Boga dato, ni car ni papa tu ne mogu ništa!" Tu grof pljesnu dlanovima: "Sad imamo jedno mesto prazno i..."
           "Popunjeno", reče onaj u crnom sedajući na felčerovu cepanicu. "Ima li kakav poštenjak da mi razmeni taler u nešto sitnije, pa da zaigramo? Ili vam odgovara da uložimo odmah ceo srebrnjak?"
           "Uhh, plemeniti gospodine, nemoj tako žestoko", začkilji na njega fon Linde. "Da počnemo od nižih uloga, da se malo upoznamo!"
           "Kako vam drago", reče ovaj. Ali gledao je mene.
           "Polako", rekoh. "Ja neću da igram u paru s tobom!"
            "Kad bolje razmislim", podiže se i Hans, "uzeo sam lepu paricu za jednu partiju, meni dosta! Evo još jednog slobodnog mesta."
            "Kopile jedno ziheraško", isprati ga grof. "Ima li još nekog raspoloženog da okuša sreću?"
             Iz grupe posmatrača izdvoji se jedan Feldweibel. "Evo ja bih mogao, delujete mi kao fini ljudi." Na ovo publika odgovori cerekanjem i njakanjem.
            "E, lako je njemu", dobaci neko, "ima platu 12 talera!"
            "Nije to tako mnogo, ako voliš karte kao ja...", progunđa Feldweibel. "Onda gospodo, ko s kim igra?"
             Sad smo se razmestili, ja i grof protiv feldvajbela i čoveka u crnom. Linde mi dobaci: "Ovo mi se dopada!"
            "Ali meni se ne dopada! Zar niko od vas veseljaka ne haje više za red ?!", grmnu neko, odmah sam znao ko je. Naš Hurenweibel stajao je raskrečen, zaturivši jednu ruku za opasač, a drugom podižući šešir visoko na potiljak.
           "Dobro, samo ne počinji propoved, molim te! Evo četiri  krajcare, jel' dovoljno? " Grof mu mrzovoljno pruži novac koji za tren nestade u  Hurenweibel -ovom džepu.
          "Ako vas ovde vidim posle podne, uzeću vam još četiri ", reče oficir. "Da je naišao Profoss, uzeo bi vam duplo."
          "Ti i tvoj Profoss  imate krajcaru od svake kurve i svake pivske bačve. Otimači! ", dobaci neko glasno.
          "Koji junačina je to rekao? ", zareža  Hurenweibel. Naravno, niko se nije javio.
          "Imamo udeo, jasno. Ja sam Weibel! Zato se u logoru zna ko šta radi, šta se pije i šta se kreše. Nije ti ovo kao nekad, balavče: Onda je cela regimenta imala samo četiri kurve  pod ugovorom, dve
krajcare na dan svakoj. Pa kakve su – takve su, drugih nema!!"
             "Jebeš budale", reče grof okrenuvši se nama. "Da mi počnemo!" Vukli smo karte, i ispade da deli došljak u crnom.

Imaš najaču kartu.

Da, čitala bih u celini. Kad i gde će biti? 

Опет прича о томе да све што припремиш стрпаш у причу. Ољушти мало те карте, убише ме плаузибилношћу.

Opet, hvala svima koji su bacili pogled na ovo (malo ih se javilo, doduše...   )

Projektovana dužina OVOGA je negde oko 250 kartica, a još se dvoumim oko  kraja. Tek, očekujem da bude gotovo ove godine.
Onda ću rukopis ponuditi na čitanje ljudima kojima bih i ranije ponudio (Angel, na tom spisku si sada, a Skalop bi dobio i da ne traži!    )
Nisam slučajno birao baš ove odlomke, Skalop je uočio nešto a to je jedna od stvari koja me zanimala... Svaka povratna informacija je dragocena.
Ali kako pisac da odoli kad, na primer,  vidi slike špila karata kojim su plaćenici i barabe igrali u šesnaestom veku ?!?! Ma prelepo!!!
Hvala, do sledećeg čitanja.

Ma, potrošiš onoliki prostor da pokažeš svima da si video špil karata iz XVI veka!   Nit' će čitaocu biti jasno šta gledaju, niti zašto je to u romanu.

Imaš li načina da u roman ubaciš slike karata?

Sve je moguće, ako je to bitno za priču. Samo, meni se čini da te karte služe samo da se protagonista dovede u vezu sa antagonistom (ili nekim drugim značajnijim likom u priči). Jasno je da priča zahvata veliki vremenski period i da je odlomak samo jedan od više vremenskih pomaka. Varvarin zna o čemu govorim.

QuoteDa tupadžije ne bi lupale glavu – jedan carski taler ima 60 krajcara, ili 240 feniga, ili 30 šilinga, ili 360 helera, ili 36 groša! Igranja na dug nema...

Scallop je u pravu. Povremeno ima previše informacija...


Na primer, ja bih informacije o kartama pokušao da provučem kroz priču, a ne da ih strpam na gomilu...


Inače, dopada mi se...

Quote from: Mica Milovanovic on 25-03-2013, 11:18:42

Inače, dopada mi se...

Hej, ovo je dobro, od tebe odavno nisam dobio više!!   

Dojadilo mu da čita svašta i kolešta.

Ma jok. Znate vi da sam dosta trpeljiv. Ovo me je baš zaintrigiralo.

Suprotno ranijem protokolu, doboćeš primerak za čitanje, ako hoćeš.
Kad bude gotovo.

Naravno da hocu.

`Oću ovo da čitam.

Celo.

   'Fala!     

Prvi odlomak me je vrlo brzo uvukao u svoj svet i rado bih čitala nastavak. Drugi odlomak me je zaintrigirao ali i suviše smorio... ne znam koliko dugo bih imala strapljenja.