ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ако из Београда кренете према југу, па се са аутопута искључите код Младеновца, прођете  кроз град, те кренете према Аранђеловцу, а потом одатле опет ка Београду, али преко Барајева, негде на тридесетом километру долазите до старог бунара, са китњастом дрвеном оградом и оронулим цреповим кровом. Благог септембарског јутра када је Борис са педесет динара за ужину у џепу и страшном мучнином у стомаку кренуо у први разред основне школе, старији дечаци из краја су у тај бунар убацили стару мачку са њена два младунчета. Мачићи сасвим поуздано нису могли да досегну врх бунара, те се преко дрвене ограде искобељају из понора, док неки тврде да су мачку касније виђали како куња на станици и тек с времена на време подигне главу да види кола, која би, исто тако, с времена на време, пролетела путем. Они занесенији и поетичнији, уметни са речима, вични говоранцији, најчешће непризнати сеоски домаћини или сићушни мужеви, који се,причајући занимљиве или језиве приче недељом увече, труде да уђу у историју села, оставе забележје о свом незграпном обитавању, како би неки њихов несрећни потомак сутра рекао: 'ал што је тај знао паметних ствари да исприча..., говорили су да су виђали мачку како обилази око бунара, гребе сантраш и мјауче гледајући у свој лик у воденом кругу, док су старице наклапале да се после поноћи никако не сме нагињати над тим бунаром, јер би четири жута ока, са узаним, косим зеницама, очас посла повукла у бездан. Било како било, мушкарци су престали да из њега узимају воду, жене нису мариле што се хризантеме око њега суше и што их савлађује коров, камено корито из ког су деценијама напајане сеоске краве настаниле су безопасне змије, а дечаци нису добили ни ћушку.
,,Немој ти мени онај твој!" – говориле су жене једна другој. ,,Као да моје дете нема преча посла него да убацује којекакве распале мачкетине у бунар! Ене га код куће, учи га отац да вози трактор." Нико се није сетио да извади несрећна створења, нико ни помислио није да очисти племениту грађевину, цревом извуче воду и пусти нову да избије – тренутка када нешто престане да служи сврси, сељаци се тога отарасе. Једино се луда Славка, која је у њега скакала богами седам пута, и седам је пута вадише, усуђивала да загази дубоко у травуљину, не хајући за змије, и да пипа познату дрвену ограду. Дечаци би је издалека наговарали да захвати и нагне мало воде, што би јадница и урадила, а када би јој рекли да трупови три шугаве мачкетине још леже у његовом муљу, она би их клела најстрашније.
,,Дабогда вам змије попиле очи, и увукле се међу ребра!"
Међутим, иста прича понављала се безрој пута – најпре мало воде, па после неколико клетви и најпрљавијих сељачких псовки. Чудно пак, клетве бачене на ту силну децу никада се нису обистиниле. Недалеко од бунара, налазио се узани калдрмисани пут који је кроз такише и липе водио до куће у којој је са својим родитељима и бабом и дедом живео Борис. Код последње липе у реду почиње виноград, који са две стране наставља да окружује оно прeостало пута. Ушушкана између засађене шуме и лозе, ниче висока, двоспратна кућа, излепљена белим плочицама. Тек на неколико метара од ње, стидљиво се накривила много мања, стара двособна кућица, у којој живи Драгина свекрва, а Борисова прабаба Вида.
Никада није знао шта да мисли о њој, нити каква осећања гаји према тој измученој ругоби. Њена омиљена пепељива марама крила је бусен кратке, седе косе, невешто, једним потезом маказа одсечене; лице, одавно претворено у драперије коже, мирисало је на прошлост, на нешто што се више не да дохватити, што је давно отишло, али је заправо још увек ту. Говорила је како никад није сама, да увек има с ким да размени по неку, да је упућена у сва догађања у селу, али богами и на ономе свету. Беше тако уверена да види нешто што други не видеше, да људи са њом причаше као са дететом, смејаше јој се у браду и намигиваше једни другима када би старица почела са својим причама и новим абровима одозго.
,,Каже ми Милева синоћ да онај њен не може да се скраси ни на оном свету. Ено га, каже, јури за оном Слајином, Мора га уморила." Жена која би чула нешто овакво, само би се прекрстила, замрачила обрвама, рекла: пу, пу, пу, и померила се један корак уназад: ,,Ћути стара, о мртвима све најбоље." Њено лудило, како је Драга говорила, ухватило би је за време пуног месеца, или још чешће – за време олујних ноћи. Најпре би била смртно преплашена, те би узнемирено шетала лево десно по старој кућици, затим би се смирила и седела замишљено, гледала по просторији као да још некога има поред ње; најпре би почела да клима главом, одмахује рукама, осмехује се и мрда уснама, док потом не би стала да прича – помињала би познате људе, ословљавала их по имену, и говорила оно што је истинито и у вези са њима. Касније би почела да их ставља у немогуће ситуације, да прича о нечему што су наводно урадили, иако то вероватно никада није могло да се деси; доводила их је у везу са људима које никада нису могли да упознају. На крају би дошла у стање екстатичности, потпуног младалачког усхићења, те би сва полетна изашла напоље, и шетала би по дворишту. Није била тајна да је понекад ноћу одлазила недалеко од куће, у врбаке. Ту би обилазила гробове људи који су у Борисовој кући радили као слуге када се она удала. Иако јој је вид био слаб, а натписи на камену готово нестали због падавина и деценија које су прошле, она је тачно знала где је ко сахрањен.
Седам поцрнелих гробова зараслих у маховину и бршљен, деценијама су слушали једну те исту причу. Понекад би јој додуше било необично тешко да прича са њима, јер слика на камену није било – само један крст, име и година смрти – али то се ретко дешавало.
- Огрешили смо се о њи' – мислила је. –Саранисмо и' сто педаља од овчије кошаре и ђубрета. Кад наиђу неке велике кише, а ондак оно све... Треба и' повадити и преместити. Ја ћу и' извадити, рукама и' откопати ако требадне.
Овде лежи Јова, најстарији од свих слугу које је она знала. Радио је на имању Бог свети зна откад, а његовима се сваки траг заметнуо.
- Побеже нам његова жена једнога дана откуће и одведе децу. Једном се само јавила, из Беча, каже удала ћерку у жабаре. Сина није помињала. Иза Јове куња стара Љубица, она нам куварица беше. Правила сам јој колаче од суви' шљива. Једино је мене волела, била млого пргава. Кад остари те више не могаде да се бакће по кујни, ја наговори' оног мога да је пусти да умре код нас, нигде никог није имала кукавица. Тиха беше, реч од себе није пуштала, једино ако би понекад изашла да нарани пчеле ил' убере мало пелина. Справљала чај од њега. Само пред смрт јој се затражи гробљанске погаче, те ми рече: Дедер газдарице, не било ти заповеђено,  направ' де л' ми патишпањ.То је прво научила кад је дошла у нашу кућу. Ал' беланца да лупаш док не буду к'о снег. Умрла је после неколко дана.
- Ено тамо, Радови дечаци, што и' уби буква у Кусом рту. 'Тели да краду, па да се дадну у бели свет, 'оће забога да се ослободе ропства. А какво те ропство уватило, јадан ли си? Па боље живели него неке домаћинске куће одоздо, из центра.  Био је ту и Раде, отац им. Он се бавио коњима, умро у бразди.  И Тодор беше ту, добри чичица, и Ангелина, унука му. Она је била најфинија од послуге, чистила нам собе, најбољи пос'о обављала. Млого сам је волела. Била сам млада кад сам дошла, нигде другу нисам имала у околини, нигде женског чељадета да проџакам коју. Она ми беше једино друштво. Лепу сам јој сарану спремила, ту нема шта. И жито сам јој била самлела. И направила сам била крст од ораја на вр'у. А не онако кад га само укувају и пошећере, оставе зрневље да се зоба, ко живина да смо. Тамо, гле, Бабарогин гроб. Али њу нема да видиш у њему – увек заноћи негде у селу. Те била код овог, те омркнула код оног. Ал чим после дванес, ето ти ње, лупа на врата. Пробуди ме, мамицу јој њену. Само уђе у кућу и меље ко воденица: Е данас што сам зеца једног уватила. Их! Они доле, из Реке, продали краву. Каже она Слајина, 'оће кућу да прекрече. Ајд' Видо, Бога ти, направ' де л' ми једну турску. Не памтим кад попи' задњи пут.
И друге служинчади беше ту. И она што им је радила у градини, и онај што је муз'о краве, и онај напирлитани што је држ'о ковчег са парама. Па кад нешто треба да се купи за укућу, а он све упија устима, к'о да ће да снесе: Па, је л те, госпа-Видо, па знате л' госн-Саво... Сви ту, на окупу, к'о некад што су били. Слика није било, али она их знаде све понаособ. Вида је хтела да је насликају на споменику, црно-белу слику да ураде на белој, овалној подлози, уоквирену овалним, позлаћеним рамом. Желела је да их види када јој дођу, бојала се Tаме, а слика је била њено једино спасење. Споменици Тодора, Ангелине и осталих били су и слепи и неми, али опет, као да су говорили међ' собом, сашаптавали се, домунђавали, хтели нешто да сакрију од ње.
,,Ма говори гласније Јово, тако ти Бога! Што ми то чиниш? Немој иза леђа душмане! Причај са мном!"
Обгрливши споменик рукама, ударала је главом о плеснив камен, плакала и зубима кидала маховину са њега.
,,Не остављајте ме саму мили моји, не идите, не говорите ми иза леђа проклетници!"
На тренутке би јој се чинило да камење око ње дише, убрзано, испрекидано, крвнички. Земља под њом као да је урањала, а рупе се подизале, док се пламен свеће лелујао, а слабашна ватра, што дуго гореше на имању, лагано се гасила. Вида је дрхтала и нешто тихо говорила, ишла од једног до другог, стављајући нежно руку на сваки, као да хоће да их помази пред спавање. Били су као њени заклети непријатељи, које је очајнички покушавала да умилостиви, и да избегне казну којом је толико пута била кажњавана. Неколико надгробних плоча, чије је дисање постало толико гласно, осећало се као да јој неко дише за вратом, биле су њена једина веза са животом. Међу њима је била она витална, млада Вида, коју су дворили, руку на срце, блага газдарица, с места се не померила ако лаже - никад их попреко није погледала, а камоли ошинула. Црница што су је изровариле кртице, те је често упадала у мање и веће рупе, које би се потом још додатно продубиле, била је, не хладна – топла! Топла попут мајчиног загрљаја. Старицу су и даље волели, а њен се глас чуо међу њима.
У даљини се чује врисак. Јаруга се ломи да се сакрије, шума вришти од страха, псећи лавежи су замукли. Вида постаде камен међу каменом. Затим још један, продорнији, самоуверенији, пискавији, ближи, попут мекета јарета, налик влажном, млечном плачу одојчета. Али превише јак за дете, доста дивљи за јаре, одвећ уцвељен и животињски. Ангелинин споменик као да прошапта: дрекавци, и као да непомичној, старој жени, са заустављеним сузама у очима, повика: ,,Бежи газдарице! Трчи! Ниси ти крива!" Но ова остаде скамењена, претворена у погурени стуб, држећи се руком за главу, а другом чврсто стезавши свећу која се угасила, гледајући у обрис божура који је донела Ангелини. Дозволила је да је Тама, која се нечујно приближавала одоздо, загрли као своју, да је привије на своје усахле, изуједане груди, а онда је баци пред своју децу, да је изгризу и начну са свих страна – меким, слабашним деснима, која нису поштено ни повукла из дојке материне.
Однекуд изби стара, црна мачка, Вида је није ни приметила. Села је поред плоче, репом обавила шапе и посматрала згрчену старицу, како чврсто стеже свећу и повремено плашљиво махне лево десно. Њени покрети су били непромишљени, не смеде чак ни да погледа где удара. Тама стаји иза ње, прекрштених руку. Пред њеном необично високом, витком фигуром, мачка не дрхти. Посматра је као да је зна од памтивека, и њену пажњу заправо заокупља старица. Наједном, она скочи и канџама растера ситна створења која су кидисала на Виду, те јој се обрати:
,,Доста је, нема их."
Жена у неверици престаде да удара рукама, и лагано, опрезно отвори очи. Једино што испред себе виде беху два ужарена ока са крупним, косим зеницама – плутају у мраку. Потом стаде да се окреће али не виде ништа – живахну ноћ пуну месечине поклопио је облак који ће ујутро плавити нејаке стабљике купуса у Јазбини, обрадовати жабе у Мочварама, и охрабрити прве рудњаче.
Када дође за покојног Саву, беше сиромашна и ружна жена, не девојка – удала се са двадесетседам година – нико је није хтео, била грдна ко ђаво, каже њена снаха Драга. Пламен на тровековном том огњишту почео је да гори негде за време Великих сеоба – док народ бежаше у Аустрију, једном старом Мостарлији дозлогрди самачки живот те оде у Нови Пазар и нађе себи жену. Понесен масом, пође са њом на север, али му опет дозлогрди – отуда ваљда та лења црта у данашњих Симоновића, отуда то лако ћемо и дедин иритантан, опуштен осмех, лице које не хаје за време и проблеме које оно носи – дозлогрди му да хода те се настани на ћудљивом обронку, који се после свих великих киша полако спуштао доле до јаруге и Придворице. Дан за даном, мала, једнособна грађевина расла је на брду, поред шатора у ком су боравили и даноноћно се јебали новопечени младенци. После непуна три месеца, први дрхтаји младе, уплашене ватре обасјаше четири зида, први пут замириса качамак изнад јаруге, први пут младенци водише љубав у својој кући и први пут ископаше иза куће рупу за говна – трећа породица на том плодном парчету шумадијског тла беше основана. До Видиног времена, кућа Симоновића нарасте у прву кућу у селу – дадоше многе војнике, што за Први, што за Други устанак, а многе се јебаше са Турцима. Дадоше војску и за Први и за Други светски рат, а преко многих пређоше и Немци. ,,Да се покојна Вида није јебала са неким Швабом, Борис нам не би био овако плав" – Драгине речи, овога ми крста. ,,Виду није поседовао Шваба, јер Вида даље од прага и крављег репа није видела", опет Драгине речи, ко ће га знати. Међутим, та иста Вида дође у кућу која је управљала селом, чија су имања и виногради обрађивани недељама, у кућу коју служише дванаест слуга, доживе да њен син први купи кола, да њена снаха уведе моду и струју у село и прва купи телевизор и  телефон.
Били су усамљени, Вида и Борис. Док су укућани били на послу, он би се играо у дворишту, или би се попео на капију и сатима чекао да се мајка врати кући. Никада јој није рекао колико му је недостајала. Сам мирис њене одеће био му је довољан да осети њено присуство, те би се завлачио у њен орман и седео ту док не огладни. Старица би за то време била у својој кући, ретко кад би излазила. Некада би причала са неким, а осим њих двоје, никога није било на имању. Опет, заиста му се чинило да бар једанпут недељно чује да јој неко одговара: два смеха, два плача, два гласа у песми, два шаптаја, свађу. Драга му је често говорила да не лупа на прабабина врата и да јој не упада у собу. Желећи да му скрене пажњу на друге ствари, она оде у Београд и купи му прегршт бојанки и играчака. Но њему све убрзо досади.
- А зашто бако? Само сам једном био код ње. Хоћу да видим како јој је у соби, да скинем икону са зида и да отворим сандук испод кревета. Саша каже да је у њему прадедин костур, са све мртвачком главом. А Стефа и Фића мисле да испод сандука има тајни пролаз, и да води у подрум. А ту прабаба чува благо.
- Ех, дете. Нема никаквог костура и никакве мртвачке главе. Он је сахрањен неколико година пре него што си се ти родио. Тамо је само његова униформа, неко ордење из рата чини ми се, и то је то. А вештица ти то неће дати ни да пипнеш, а камоли да га понесеш са собом.
- А што је вештица? Ти си јуче рекла да је врачара, а сад кажеш да је вештица.
- Вештица, врачара, исти ђаво. Она је радила чудне ствари да напакости другој деци као што си ти, и њиховим мајкама. А кад сам се ја удала за твог деду, она ме није хтела. Стално ме је грдила и наговарала деду да ме бије. Она је хтела да ти немаш баку.
Детету то беше сасвим довољно. И заиста није улазио. Обилазио је око куће као киша око Крагујевца, али нос унутра није помаљао. Ослушкивао је кроз прозор, пипкао зидове, покушао да гледа кроз рупе које су жишци направили у капцима, али ништа. Једном се био љуљао на љуљашци под њеним прозором - била закачена за два стуба што су држала винову лозу. Помисли да ће, ако се заљуља довољно јако, успети да јој скочи на прозор, ухвати се за капке, упадне унутра и убије стару вештицу, што је мрзела његову баку. Ланци су шкрипали од снажног љуљања, а он је зајапурен, нетремице гледао колико простора за ноге ће имати пре него што се ухвати за капке. Отворивши уста широко, летевши напред-назад, покуша да изарачуна за колико секунди мора да уради све што је испланирао. Цича зарђалог ланца беше толико неподношљива да се у једном тренутку, када беше полетео уназад, прозор нагло отвори, а на њему се појави жена белих очију, која као да имаше рог насред чела. А он јој је управо летео у загрљај. Мислио је да је готово, да никада више неће окусити принцес-крофне, да никада неће осетити мирис мајчине одеће, да се никада неће наслонити на бакине велике и меке груди, да нема више Дизнија недељом, ни бака-Вуке за лаку ноћ. Жена са прозора га ухвати и скиде га са љуљашке, те му рече:
- Ајде бре мали, иди играј се негде. Шта си наш'о да ми цигуљаш с том љуљашком!
До смрти уплашен тим лицем из пакла, он не могаде ни да заплаче. Глас му је нестајао у грлу, давио се, није могао да изађе. Пошто га спусти на земљу, он брже-боље отрча у мајчину собу и завуче јој се у орман. Када га отац пронађе касније, панталоне су му биле готово суве.
Не прође много, а он опет пожеле да искуси исто узбуђење. Нешто га је терало, није му дало мира – када би мислио о њеној соби, нешто би му колало телом, нешто што му је стварало жмарце и терало га у купатило. Одлучи стога да једном за свагдаупадне у ту кућу страве и ужаса и  да се суочи са злом бабетином. С тим циљем он узе дрвени мач што му је деда био направио, но глас здравог разума га убеди да јој са дрветом не може ништа. Можда једино да изравна чело оној рогатој, њеној другарици.  За сваки случај га поли богојављенском водицом, и упаде јој у собу док је спавала. Лежала је окренута зиду и није давала гласа од себе. Он прође поред зеленог креденца и оде у другу собу. У њој већ годинама нико није боравио. Две црвене фотеље биле су окренуте западном зиду и прозору што је гледао на кокошињац и море шуме у даљини. У ћошку је стајала пластична столица на којој су биле наслагане мараме. Још само црни регал са широм отвореним вратима, без преграда, са неколико ћилима напакованих један на другом, и један душек на металним шипкама. Поред прозора је стајао умиваоник – бела, метална посуда на постољу, ексерима прикована за зид. На њему беху  насликана два анђела, држе лале у рукама и лебде на облаку. Сцена бејаше сликовита, обојена јарким бојама и допаде му сена први поглед, више од свих које је икада видео у књигама. У металном лавору били су сапун и чешаљ, испод њега беше бокал са водом, а преко прозора пребачен пешкир. Пода није било – само патос, утабана земља пуна рупа. Коначно, на другој страни собе виде икону свете Петке, коју је желео да скине још кад је први пут угледао. Стога стаде иза фотеље те поче да је гура до зида, како би се попео, а чврсти дрвени ногари правише бразде преко собе. Када једном узе слику у руке, не могаде да је остави. Жена у црној одећи, обучена тако да се испод монашке хаље видело само лице, имала је топле очи. Уруци држаше крст и гранчицу неког четинара, стајаше негде усред пустиње, а иза ње, у даљини, назираше се црква. Размишљао је о човеку који ју је насликао, док тако стајаше и чекаше са крстом и четинаром у руци. Мора да је умирао од врућине док слика није била готова. Поглед му поново паде на њене крупне, црне очи, које га гледаше нетремице, као да знају све што је он икада сазнао, и више, као да су негде из прикрајка виделе све што је он био урадио у највећој тајности – од њих се ништа није могло сакрити. Али гледаху га са пуно љубави и нежности, као да ће му опростити све, као да знају да ће он, упркос свему, упак бити добар човек, да неће погрешити, те му прирастоше за срце и узе да слику извади из рама. Слабашном руком, споро али стрпљиво, извуче четири танка ексера, што беху држала чврсто парче картона што држаше слику приљубљену уз стакло. У његовим рукама се, гле, нађе хрпа хартије! Листао је папире попут сликовнице, а сцене су се ређале: беше ту ратник на прелепом белом коњу – убија аждају, беше ту и старац што изгледа као свештеник – стоји на обали мора, и старица са три ћерке беше ту. Оне као да су му се смешиле. Па онај што као да излази из бунара беше међу њима, па неки што вуче крст са собом. Много њих беше стављено иза Свете Петке и оног парчета картона. Но пре него што ће доћи до светитељке, мала, црно-бела слика паде на земљу; саже се да је подигне, мању од осталих, храпавих ивица, али умало је поново не испусти. На дебелом папиру беше од појаса усликан човек, носио војничку униформу, пуну ордења. Очи му пак беху обојене, зенице се помераху, а трепавице преклапаху на сваких неколико секунди. Иако непомичан, изгледаше као да се смеје. На лицу насликаном  израженим, дебелим линијама, играху две маслине. Премда је силно желео да их све понесе са собом, неки нови, непознати, унутарњи глас рече му да је боље да све остави како је и било. Поређа их онако како их је и нашао, али се не усуђиваше да слику са живим очима стави међу њих. Младић на њој имаше двадесетчетири године, а тек што је био прогледао.
- Извини – рече му. Мораћу да те вратим у таму, али пронаћи ћу те једног дана.

VКада икона беше стављена на зид, и када њена тајна са њом беше окачена тамо где годинама чекаше да буде откривена, он пожури да извуче ковчег испод кревета. Помисли само на све што се крије у њему – када пронађе костур са све лобањом, неће се више ни играти са браћом. Доказаће се. На њима ће бити да пронађу друге реликвије - он ће поставити задатак. А тек благо кад пронађе! Сакриће га на једном од тавана, или у кућици на дрвету. Али то је превише глупо - помисли. Како ће га изнети горе? А може да падне киша те ће да зарђа! Не. Благо остаје овде док прабаба не умре. Лако ће после са њим. Но да прво види шта је то освојио.
Одважно приђе прашњавом кревету и клекну да испод њега извади сандук затрпан у земљи што су је изровариле кртице. Уз велики напор успе да га извади, тежег и већег него што је изгледало, а мало, ушушкано гнездо са голуждравим мишевима остаде без крова. Сав полетан, хтеде да га отвори, али га нешто спречи. А шта ако је унутра стварно костур? И то са све главом! Шта ако је ту уствари зли човек, који, шћућурен, само чека да га ухвати. Или још горе – можда се у сандуку притајио кловн, те само жели да се поклопац отвори, да искочи, шчепа прво дете које му падне шака и поједе га оним великим, искеженим устима и шиљатим зубима. О ужаса! Али шчепа га прабаба. Ухвати га с леђа и дечак врисну што је јаче могао; она га је брже-боље мазила по глави, да се смири и престане да вришти у једном даху. Анђели на умиваонику набораше својаумилна лица, запушише уши, и лале им испадоше из руку, а сапун ускочи у бокал са водом.
- Шшш, де, де. Немој да се кревељиш, к'o да си од дивљине. Их, љубила га баба, како се уплашио, к'o зец. Хвала Богу драгоме, те дочека' да ме обиђе праунук. Подмлади ми се кућа после тол'ко година. Покојни Сава ми је говорио што на ум – то на друм. Болела га брига шта ће други да мисле. Таква ти је и баба, јебем ли јој све до Бога. Д' извинеш, њи' двоје се стално нешто подјебавали и зачикивали, ал' су се волели. Никад тај ништа ружно за снајку није рек'о. Ја сам водила политику, политику сам водила ја. Нећу да се излећем к'o нека ћурка, к'o ћурка нека да се излећем. Ја ти све изокола, полако, како ми се ћефне. А они 'нако, а ја 'нако, а они 'вако, а ја 'вако, ал' све за свој грош.Нисам ћурка. А ћурке што сам имала, па није и' у селу било. То кад крене да брбоће, то целу јаругу бре пробуди. Дедер, седи, немој ту да ми стојиш. Ајд са мном.
Борис пође у другу собу, а она га посади на столицу поред прозора, па седе поред фуруне и узе млин да самеље кафе.  Зид иза чунка беше чађав, а паучина по ћошковима била је црна, пуна угљене прашине.
- Је л си поч'o да пијеш кафу? Ма јашта море да си поч'o. Матор човек! Научићу те једног дана како се кува турска, па има и мене да зајебеш.
- Ћурке што сам имала, па није и' селу било. Ал' закла и' твоја баба, јебем ли јој све до Бога – да је не буде и пре но што треба д'устане. Осветила ми се за штагод је стигла. А и требала је. Нисам  испала човек према њој. Било ми слатко да је кињим и сапињем к'о вола кад је дошла, из града кад је дошла. У овој кући неће ми се нико играти господе, господе да ми се игра. Нос што је подигнут, ја спуштам још на капији. Нас мрзе мали, радују се што смо пропали. Завидан је народ овде, то све богомрзно. Па јебем му све до Бога, ја сам волела да видим кад код неког цвета, радовала сам се к'o рођенима. Ал' народ је стока. Кад је мој свекар запошљав'о и прехрањив'о, лепо им било. Ал' чим продадосмо прву њиву, цело село се прекрсти изахвали Богу, то се лепо зарадовали, свануло им. Па сад кад дођу, а они све нешто важни, заметнули се, испрсили, па подигли носеве. Ал' не дам ја. Спустим нос на капији. Пре седамдесет година не би могли ни да причају са мном, а сад све ми они нешто битни. Нас мрзе. То је твоја бака лепо знала, зато је и газила гдегод је стигла. И то те прво научила, и ту сам јој захвална, јебем ли јој све до Бога. А не ко деда твој – целог века се некоме завлачи у дупе. Ал' покла ми ћуране, ћуране само да ми не покла. Једном ме пита једна одозго, с брда: а је л бака-Видо, ти се разумеш у те ствари – шта да радим да се затворим доле? Не могу више да поднесем, петоро сам родила, 'оћу д' изданем једног дана. А ја кажем: Уз'еш желудац од певца, затрпаш га у земљу, ал' ни да је мачка пређе, ни куче да је попиша, па га онда извадиш првог петка што наиђе и метнеш га доле. Има да се затвориш к'oшто се човек затвори од суве 'ране. Дође друга па пита: рец' де л ми тетка-Видо, шта да урадим да зачнем. Неће па неће. Бојим се да ме не врати мојима. Ем нема стомака, ем ме ни моји нису нешто богзна како отпремили кад дођох овде. Која му вајда од мене. А ја кажем: узи воде из црквеног бунара и једну јабуку кожару, што се од ње прави пита о Мратиндану, те отиди на гробље и нађи ону што је највише родевала, па подели с њом то што си јој задушу донела. А она, да је чујеш: па јебем ли је, како да знам која је највише родевала?
Чуј како? Па јеб'о те онај што те направио так'у глупу. Нађеш 'де пише: ,,спомен подиже" па гледаш кол'ко је њи' дигло. Па јој даш пола јабуке и мало воде да нагне из лончета. Врати се она после некол'ко дана, па каже није нашла: нема је тетка-Видо.
- Ма как'и нема, велим ја. Ајд' са мном. Стигнемо ти ми на гробље а ја питам: Нађе л' макар некуда је бар више од њи' троје на свет донела?
- Нека Милева, ене је тамо, код јеле.
- А, то Милева Раканова, јеб'о ли је он у дупе да је јеб'о. Котила се ко зечица. Кажу људи, ни недељом није постила, није силазила. Пу стрвине! А на Велики Петак јој беше некако најмилије – све је чули како виче: ,,Јој, Рако, јој, јој, ах, Рако". Сутрадан им поправљали кревет, ударали нове федере. Дођем ти ја са снашом код Милеве па викнем: Ајде курво, 'де си загинула?
Кад, ето ти је она виче: Шта је вештице матора, је л то само у визиту ил' си дошла за стално.
- Как'и стално, језик прегризла, у гробу се превртала. Немо' да ми се правиш луда, него помози девојци, знаш што смо дошле.
А она ти пружи једну руку кроз слику, те узе ону јабуку и загризе пола. Следећег месеца ми рече твој деда да је та и та, снаја од тог и тог, постала носећа. Отишле ми после поново код Милеве, да јој се млада захвали и да јој донесе нешто задушу. Кренемо кући, а она виче из раке: Еј, Видо, цркла дабогда па да пијемо турску!
- И' црв ти уш'о тамо 'де му није место, овол'ко ми гробље, а ја с тобом да пијем турску!
Дечакова уста беху широм отворена, док је старица уједначено окретала ручку на позлаћеном млину за кафу и причала и причала и причала.
- Једном је и твоја бака дошла, јебем ли јој све до Бога. Каже... Не знам сад шта је беше рекла, није ни важно. Ал' знам да нисам могла, то нисам могла никако. Па да ме печеш.
- Зову нас људи и Секирићи, не знам јеси л' знао за то. У давна времена, још кад се Мостарлија ожени Пазарком, па њини  унуци... Е, видиш, беше и' тројица. Један беше ситан, к'о корнишон, а двојица му браће к'о џинови, момчадија у цвету – широка плећа, руке к'о лопате, маље за'ватиле свуде. Дође им отац пред смрт, ал' не знаде ком' да остави имање, не може да преломи па то ти је. Знао и' у памет как'и су, и како ће да скоче ако малом јади препише наследство. Ал' између њих' двојице не могаде да се одлучи никако. Окупи ти он њи' око постеље, те им рече: Децо моја драга, моји соколови, ја нећу још дуго, а Симоновићи морају да раде ову земљу, а Симоновића жене да рађају на овом огњишту. А пошто је наше имање настало секиром, јер деда ваш себи прокрчи за кућу и окућницу, све што имадох ја, сад иде оном ко ми боље наоштри оне секире моје, буковаче. Донесоше ти момци два наковња на леђима, те стадоше клепати. И онда ти ђаво умеша прсте, прдне им у памет и они обојица погледаше један у другог; плач гвожђа између чекића и наковња замуче, а они приђоше један другом закрвављених очију. Зама'нуше секирама у исто време и скратише један другог за главу. Страдасмо где стигосмо, и стопут најбасмо к'о мачак у чунку,  ал само једном, откад је света и века, две главе Симоновића полетоше у ваздух у исто време. Отац умре истог дана, мајка побенави од жалости, а имање допаде оном ситан што бејаше. Ожени ти се он неком враголанком, што лако падала на колена; родила му била силну неку децу, шесторицу синова.
A беше у стара времена и луда Стана, што се није удавала, а волела лепо женско да види. Све мушкарци бежали од ње, имала два метра, била здумина од жене. Та кад гура копачицу, волови не могу да постигну, све липсавају поњиви. А она ти оде напред, подигне ти и' обојицу, па и' вуче – и њи' и копачицу. По три џака брашна је та носила – два подпазом, а један на рамену. Све је звали људи кад се пласти сено, да им по две бабице  баца на вр' – онај што дене не може да постигне, 'оће луда Стана да га претури – и њега и пласт. Па кад се купе шљиве, домаћин само јутри оде увоће и викне: Стана ће вас вечерас, их! Кад она почне да млати. Кад, да ви'ш, шљиве само падају, једна за другом, звече повоћу к'о дукати. А кокоши, каже Бабарога, саме завртале шије кад је виде. Мачка јој се јадна вукла по земљи, јер 'де Стана стави руку, то само залеже и бауља. Била јој исправила кичму, сву је јадну издужила. Чак је научила и да говори. После мачки дозлогрди, oбу чизме те оде у бели свет, поможе неком краљевићу и силно се обогати. А кад Стана пође у шуму са секиром, дрвеће све креће да бега. Кажу људи, била некад два дрвета што на једном писало курац, а на другоме пичка. Кад чуше Стану да грми низ јаругу к'о свети Илија, пичка ти повади корење те се даде пут под ноге па побеже. Ено је и дан-данас доле, код старе цркве. А Стана одсече курац. Легенда вели да се удавила у Бунарачи, кад је појила коње на Огњену Марију. Ал ја у то не верујем. Онак'а људина па да се удави у напуштеном бунару. Но, да ви'ш чуда: сваки пут пред крај јула, Бунарача се излије и поплави јаругу. Овога ми крста, отиди па види сам.
А беше још и неки наврндеда твој, што му жена умре од трипера, па се ожени Циганчицом; па један што му очи биле ко две маслине – изгубио био своју љубав, па се претворио у храст. Кад се сети кол'ко га био волео, тад му најболније, а жирови  само котрљају низ ливаду.Па беше и једна што стално ноћу ишла по таванима – ене је, постала совуљага. Јави ми се понекад, све ме тера да јој повадим ону гамад што се запатила под сандуком, а мени их жао. Прича једна из давнине каже да нам беше и једна што млого волела да ради у градини,  код Мочваре. Гледају је тако људи како лупа бусење мотиком, и кад – само ти нестаде жене, а мотика паде у прашину. Кад, гле, жабица једна одскакута у бару из баште. Не прође пуно, а ето ти ње – закрекета пар пута, чисто ради реда и врати се у башту. Одједном ето ти и жене, лупа бусење и брише повезачом чело од врућине.
А што се Бабарога појави код нас – Бог свети зна, нисам паметна. Дође само тако једног дана, а слуге ми перу црева за кавурму и гледају је како оде на гробље, у врбаке. Ја ти брже за њом, а она сва љута – види јој се по кораку. Накашљем се ја, да види да сам ту, а она се окрете, сва бесна. Очи оне њене к'о две пуслице што су, само што не искоче од јарости:
- Јеб'о ли ме онај ко ми вас је дао! Нема ме сто година, а гроб ми се већ затрп'о!
Отад често дође, сврати, тражи турску да јој кувам, прича ми шта се ради по селу. Увече крене да се мота око туђи' кућа, каже млого воли децу, ал само ону немирну.
- Ја иза ћошка, каже, а он, ето ти га и он за мном – мали Бошков – видео ме ваљда кад сам ушла на капију. Фала Богу, ја угледа' неки шимшир изакуће, те уђо' у њега и чучну' – све мислим: саће он укућу. Кад, 'оћеш ђавола – ете ти га, иде ка мени. А ја шта ћу, знам кол'ко ме нагрђује овај рог мој насред чела, па се јадна скупим, све ме нестало, нема да дишем. Ал' мали навалио, 'оће да види шта шушка па то ти је. Размаче ти он онај шимшир, а ја шта ћу, реко': ,,Па 'де си сине, љубила те баба!'' Кад то поче да вришти, сунце га јебало! К'о магарац се драо. Ене га, и дан-данас, има жену, облизнила се била пре пар месеци, а он се још упишава у гаће.
Да ми није ње било, не би знала ни како изгледаш. Него све она тако дође код тебе усобу, гледа те док спаваш, па ми прича како растеш, како се развијаш. А Света Петка је добра светитељка.Добра је она. Преподобна, мати душевна. Огњена Марија уме да буде зајебана, а Блага је добра. Кажу старе књиге: курва она била, па јој Господ Бог опростио. Умело то с мушкарцима. На Свету Варвару увек да вариш жито, гдегод да си, с ким год да си. Традиција је традиција, и то има да се поштује, да се зна за ред. Никад да се не заборави. С бабом, јебем ли јој све до Бога, да пијучеш око куће на Бадње вече, а у шуму да идеш за дрен и бадњак. А у цркву бар једном годишње. Пусти ти што попови серу, да се иде забога сваке недеље – к'о да немаш преча посла. Ал' једном годишње – ваља се. Севап је. Славу да славиш и босиљак за уво да мећеш. Руши се Перичина колиба, а твоја бака не мари. Дед, питај је, како се провела једанпут тамо. Слова на слугама се излизала, а деда ти не хаје за његове дедове. Унуци ми и не долазе, а ја кад се удадох, у овој авлији трчало шесн'ес' дечака и осам девојчица. Не знам што ми свекрва стави прозор на западној страни, Сунца жељна остадох, кад се јутри пробија преко брда. Ал' сам зато сачекала думре, па се премести' у њену собу. Блага Марија је умела с мушкарцима, кажу старе књиге. Све и' чувам у оном сандуку, под креветом. И њи', и униформу што ти је носио прадеда, и ордење његово. Само да ми она гамад не погризе. Поватаћу и' једног дана па ћу и' дати Совуљаги, па нек' ми грешна душа. Нек' ми грешна душа. Она што сам је била завезала, да не рађа, умрла. Не да ми мира никако. Чувам све у сандуку, па кад умрем, а ти да имаш шта да покажеш својој деци.
- А подрум? – огласи се дечак – Подрума значи нема. А како би га и било кад ти кућа нема под, него земљу. Баба, имаш кртице и мишеве под креветом.
- Ма ко каже да нема подрума!?
Дошао је код ње после неколико месеци. Чуо је како прича са дедом о баки, а деда после изгрди баку, па она поче да плаче. Хтеде да се освети старици за зло што је направила. Спавала је поред фуруне, држећи штап у рукама, а млин у крилу. Он приђе кревету, извуче њену ноћну посуду што је била испод и изручи њен садржај на ћебад и чаршаве. Истог тренутка ова скочи, стеже штап обема рукама, те га њиме удари преко лица. Борис поче да плаче, а и стара жена са њим.
- Па што ти је то требало дете? Што се петљаш тамо 'де не треба?
Његова бака Лена, која га је чувала, утрча у собу и као и увек, својим благим, пријатним гласом, смири их обоје. Натера их да се помире и да обећају да ништа неће помињати овима, када се врате с посла.
- Ћути стара, сад ћу ја теби да скувам једну лепу кафу. А теби ћу да направим крофне – има да буду шупље у средини, видећеш, има само да дишу.
После сат времена постељина беше опрана, летеше на огради док се спремала олуја. Крофне су мирисале из мале куће, а Вида је опомињала ташту свог унука: затвори Лено та вратанца, бога ти! Знаш ли да 'оће гром и кроз оџак.Убиће нас.
Дечак је кафу сркутао из мале шоље, као и њих две. Жене се погледаше значајно, и климнуше главом једна другој – пет година, може да почне. Са радија одјекиваше чудан, промукао, женски глас.
- Индира Радић – рече Лена.
- Ко је она бако?
- То је једна певачица коврџаве косе.
- Упознаћу је једног дана.

   Упорно је наваљивао да уђе, али му отац није дао. Стајали су испред мале куће, кад деда изађе, одмахну руком и рече: умрла је.
Жени очију боје меда  позли, а Драга несебично поможе снахи. Само Лена поче да плаче: Ех, Видо! Колико смо само кафа попиле заједно. Одгајиле смо га. Па шта ћемо сад нас двоје без твојих прича!
Претпоследњег дана децембра не беше снега, али је био Мраз. Поздравио се са свима, упалио свећу и отишао. Кад га видеше, хризантеме се заледише. Беше седам сати ујутро, није још било ни свануло, а у дворишту је сијало три стотине свећа. Стајао је на тераси и посматрао нејасне тамне контуре људи погнутих глава, окренутих ка малој кући. Мушкарци изнесоше ковчег, а бака поче да плаче: Волела сам је цркла дабогда. Навикла сам била на њу и на њене пакости. И друге жене јој се придружише. Беху ту дедине сестре Радмила  и Милена – прва поче да кука и да виче мајко, па мајко, па што оде, мајко, док је друга ћутала, гутала сузе што су лиле и држала старију сестру, породичног матријарха. Страх и мучнина су у дечаку расли још од тренутка када на прагу виде два прва човека, што изнад главе држаше ковчег са преминулом. Чувши јецаје и запевање Видиних кћери, нешто чудно му прође телом и гомила људи у црном, са свећама, као да му се стопи у једно, цело, магловито. И све се заљуља – и такише, и виноград, и земља под њим. Ноге му заклецаше и баш кад помисли да пада на земљу, иза њега се створи Јелена,  која га хитро подиже у наручје и однесе га иза куће. Сећа се само да га је питала да ли му је мука, након што га целог исполива водом.
- Еј, мишу. Знаш ли ону велику трешњу иза моје куће? Показаћу ти како да се пењеш на њу, и то кроз прозор моје собе. Причала сам ти са мамом, на пролеће има да те пусти да дођеш код мене на неколико дана, па ћемо да чекамо другу децу да дођу код нас, и после дванаест се пењете на дрво – морате по мраку, нико не сме да вас види. Крајње је време да упознаш Чаробну трешњу. Замисли само: ноћ, ви се окачили о сваку грану, можете да једете колико хоћете – у три сата долазе патуљци и стрпљиво раде на свакој грани док се поново не окити трешњама. У неко доба ћеш видети Јабучила како лети небом, а Русалке ће искакати из реке – ма права забава ће да настане. А ће се две звезде сударити и бићете засути небеским поленом. Само, види, можеш ти и да причаш са патуљцима. Готово са свима, осим са једним. Он обува чизме наопако и уместо носа има црвено-белу печурку. Увек иде уназад и има неколико лица – показаће ти оно које ти буде најлепше и понудиће ти нешто што највише желиш. Али само ако прихватиш његов поклон, зграбиће те и одвести код Баба-Јаге, у њену колибу што чучи на кокошјим ногама, а она ће те скувати и појести.
- Нисам ја толико мали, па да ми причаш глупости.
Жена се насмеја на његову примедбу, те га поведе натраг. Двориште беше празно, а велика црна колона са свећама, попут даждевњака је милила путем. Чула се само лепа, звонка, јасна, тужна, страшна посмртна песма свештеникова, што мирисаше на трулеж, црнинуи босиљак.
- Да је жива – насмеја се Јелена својој сестри Лени – сад би му рекла: Ајде бре попе, шта ми завијаш ту, јебем ли ти све до Бога. Терај ме у гробље, чекају ме људи да им кувам турску.



   Бака је вриснула када је отворила сандук што беше испод кревета. Брзо га затвори и изведе Бориса који се био мотао по соби, те закључа стару кућу. Целог тог дана, она и деда беху сложнији него икада; причаше тихо да их нико не чује, а у једном тренутку он јој спусти руку на раме. У новогодишњој вечери музика што се чула одасвуд и боје којима је ватромет из центра села мрљао небо, не успеше да скрену Борисову пажњу, усредсређену на ломњаву што се чула из дворишта. Нешто велико се рушило. Гледао је кроз прозор али из његове собе се не виде ништа. Маљ би повремено лупио у нешто тврдо, а онда би се некакав зид ломио, те би уследио туп прасак нечега што паде на земљу. Када хтеде да погледа кроз прозор мамине собе, Лена, која га је чувала јер му родитељи беху у граду, нареди му да се врати у кревет и спава.
Када ујутро изађе из куће, виде да старе куће беше нестало. Неко је био срушио. Тајанствено скровиште старе Виде и њихове рођаке Совуљаге, беше само рушевина са које се дизала прашина. Ништа није остало – уместо ње, виде само кокошињац и море шуме у даљини.
Тетка беше стигла, пила је чај заогрнута бакином бундом и гледала гомилу ствари напакованих ван дворишта. Борис препозна старе црвене фотеље, прашњави душек са кревета и ћилиме што су били у орману, па потрча ка капији. Мајка га стиже и рече му да ван дворишта могу само баба и деда. Драга приђе гомили што је изгледала као сметлиште и извади кутију шибица. На лицу јој се видеше умор и некакво олакшање – одједном, као да је њена вечита борба окончана, њеном победом. Коначно може да одахне.
- Мислиш ли да треба и слике да спалимо? – питао је деда.
- Све! – одбруси жена. – У сну се не снила!
Она гордо кресну шибицу и баци је на душек, те победоносно гледаше у пламен што се рађао. Нека стара, ружна птица, стаде да хуче и клепеће крилима око ватре, и она се претвори у стихију, те деда брже-боље отрча за кофу воде. Борис и тетка се померише неколико корака уназад, иако стајаше у дворишту и ватра им не могаде ништа. Отац је пушио цигару и равнодушно посматрао дим, а брат се клатио на капији. Мајка оде у кућу, седе испред свог платна па поче да слика пустињу, јеле, жену у црном што стоји испред цркве. Одавно беше одлучила да је наслика. Једино бака, пркосно и самоуверено, стајаше на корак од ватре.
- Доста је било – шапутала је.
Касније видеше икону коју је насликала Жена очију боје меда. Светитељкине очи изгледаше као две маслине, и нимало им се не допадоше.
...
- А ковчег? А подрум? – питала је тетка.
- Какав подрум? Нема подрума, где може да има подрум у кући са патосом! – одговори јој деда.
-  Ајде тата, немој да се правиш луд. Шта је у њему?
-  Ако га је и било, више га нема! – прекиде је бака. Цигле су га затрпале. Прекосутра ћу овде почети нову кућу. Има да буде двоспратна.


- Ма ко каже да нема подрума!? – рече му Вида. У подруму је злато што су га први Симоновићи накупили. То све само сија, не може се у њега погледати. Три пуна ковчега дуката, жути' к'о преврели сир; сребрњаци се беле к'о млад месец о Светом Јовану, и ношња породична окачена на зиду, па две проклете секире, па даире оне Циганке што роди шесторицу синова, па гроб луде Стане, у јужном ћошку, где је некад био мали кућни бунар – има му два метра, била људина од жене. Свашта доле има, само што нико не може да уђе. Један од твојих предака се био полакомио, па покушао да изнесе благо и побегне у Аустрију. Ал' оћеш! Не да неки ђаво...
- ... Не да ђаво – и дан-данас сикће луда Славка док обилази око вољеног јој бунара са лепом дрвеном оградом.
- Само што изађе на пут, млого ожедне те дође да узе мало воде. Ал' вуку очи из дубина. Упаде и нема да изађе. Никад. Благо им је у подруму, проклетницима. Ал нема да уђу. Нико нема да уђе. Кад источни ветар дуне у прозор са западне стране, а млин крене да меље кафу, малтер ћесам да спада са старе куће. Совуљага ће одувати прашину са врата да западни ветар прође кроз кључаоницу, а црна мачка ће их отворити шапом. До тад нема да уђу. Симоновићи-Секирићи. Нема! Јер не сачуваше ништа.

''Књига о љубави'' (одломак), Милош Перишић

Зашто нема коментара? Ајде људи, пуцајте чак и ако не ваља.

Beograd- Mladenovac-Arandjelovac-Barajevo?
Koja putanja!Što ne udari preko Belih voda pravo preko Lipovačkih šuma Ibarskom pa kod autobaze, gde panduri vrebaju, uzbrdo,  i tu si u Barajevu?

 

Šta da mu radim kada sam pobornik ekonomičnosti u pisanju. Višak reči krije tanku misao, ta logoreja u govoru preneta na papir ukazuje na nedostatak značenja i fascinaciju pukom izvedbom, užitkom tokom kreiranja reči. To može spisatelju biti zanimljivo ali čitatelju zna stvoriti zamor u percepciji dela.
A što se putanje tiče, vaistinu je bliža.Mada,ako bi krenula na Ralju, skrenula kod Baba... Ili može do Sopota, kad dodje do prvog semafora, raskrsnice, gde je kafana "Sunce", samo produži pravo i izbija za cirka pola sata do Barajeva.Predeli su mnogo lepi u proleće. Tu i tamo poneko derište lovi mačiće trčeći gologuzo, zaslinavljeno, a seljaci se tuku budacima, s prvim mrakom, kada nabasaju jedan na drugog po urvinama tražeći dukate vojvode Duke...

Srbija je cudo. Odes 50 km od bgd a tamo se osecas kao da si 5 000 km daleko. Zlokobni lelek unutrasnjosti. Malo sam zavirio u Kafu. Cini mi se da on(ona) to lepo pise. Podseca me malo na Andrica, mada... 2013 je... alo!
Za razliku od ljudi iz gradova, ljudi sa sela nemaju bas nesto razvijen alter-ego. Zato imaju ego. Cvrsto stoje na svojim dosadnim pozicijama. Nema promene. Prociscenja. Samo gomila paganizma. Jadni macici. Ne mogu to da citam. Ne prija mi. Pominje se i Indira Radic. Zlokobni lelek unutrasnjosti.

Sreća te su svi beograđani super-ultra-mega-kul i ne slušaju Indiru Radić. Kad ovako nešto pročitam nije mi dobro. Jel, SS, a oklen su tvoji došli i neselili se u prestonici?

 Седам поцрнелих гробова:

1.) Овде лежи Јова
2.) Иза Јове куња стара Љубица
3.) Ено тамо, Радови дечаци (+2?)
4.) И Тодор беше ту
5.) и Ангелина, унука му
6.) Тамо, гле, Бабарогин гроб

И друге служинчади беше ту.

7.) И она што им је радила у градини
8.) и онај што је муз'о краве
9.) и онај напирлитани што је држ'о ковчег са парама.

Сви ту, на окупу, к'о некад што су били... (?)


Bez obzira na sve sto bi se moglo zameriti (i ispraviti), ovo najbolja prica koju sam procitao na ZS. 

Karle, u pravu si.

Beooogradjani se razjare na pomen unutrasnjosti i mitskog mesta negde juzno od Beograda odakle su dosli uglavnom njihovi roditelji.

1. Гробови и цифре... Па има их седам. А доле помињем још троје ако се не варам. Лично, нисам мислио на гробове, већ на људе који су једноставно закопани у земљи, а чије место починка ничим није обележено. Међутим, морам да признам да јесте мало конфузно (или изгледа као грешка која се поткрала), те ћу то вероватно променити.

2. Што се тиче силних путања поменутих, ту стварно не знам шта да кажем. 

3. Не видим шта има лоше у вези са Индиром Радић. Па зар та врста музике не ''бије'' са радија широм Србије, не само ''унутрашњости''? Драго ми је што је аутор коментара схватио лепоту и богатство српског села.

Хвала свима на коментарима, заиста ми пуно значи.