ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Magnet Releasing has announced production of "The ABCs of Death 2" to follow-up the recent anthology hit containing 26 dark tales from various celebrated genre directors.

This entry will include the likes of Álex de la Iglesia, Vincenzo Natali, Marcus Dunstan, Rodney Ascher, Dennison Ramalho, Erik Matti, Lancelot Imasuen, Julien Maury and Alexandre Bustillo.

Producer Ant Timpson says "This time around we're all determined to expand the concept to even more hyperkinetic, comically deranged and mortally dizzying heights of how someone can shuffle off this mortal coil." A 2014 release is planned.

Pogledao sam A NEW LEAF Elaine May, nekadašnje supruge Mikea Nicholsa lpka je uspela da napravi karijeru i u saradnji sa njim ali i nezavisno od njega, i to na tri fronta, kao glumica, reditelj i scenarista. Prirodno, više je glumila i pisala nego što je režirala, međutim, njn opus je zanimljiv raznovrsni su joj filmovi, i u tom pogledu je slična Nicholsu. S druge strane, Elaine May ima nešto alternativniji pristup u pojedinim radovima, a potom i nogo više je sklona satiri i komediji. Kada se sve sabere, njen najčuveniji rediteljski pokušaj je ISHTAR, jedan od najvećih promašaja u istoriji Holivuda što je zasenilo solidne filmove koje je snimala. Ipak, Elaine May je doživela preporod kada je Holivud ušao u fazu besomučnog rimejkovanja i mnogi njeni radovi su ponovo prerađeni a nekima sledi ta sudbina.

A NEW LEAF je komedija koje se Elaine May odrekla pošto ju je studio premontirao i ovaj film zbilja ima problem u samima temeljima. Naime, od zabavne postavke gde Walter Matthau igra bogataša pred bankrotstvom koji odlučuje da se unosno oženi kako bi ubio ženu i uzeo njeno nasledstvo i nerdy bogatašicom koju igra Elaine May i za koju se opredeljuje, film nikako ne uspeva da definišđe razvoj pšriče do one ključne i sasvim očekivane tačke u kojoj Matthau shvata da neće da je ubije. Tu odluku on naprosto donosi, unutar jedne scene, a Elaine May nema apsolutno nikakvu transformaciju lika osim što mu postane simpatična.

Ti hendikepi na nivou priče u krajnje neobični, i retko se sreću u holivudskim filmovima koji barem pokušavaju da strukturalno isprate očekivanu formu. Otud mislim da je film verovatno bruitalno premontiran i time ugrožen. S druge strane, sa trajanjem od stotinak minuta, A NEW LEAF nije nimalo nežan niti brz pa bi duža verzija možda bila koherentnija ali bi svakako bila i mnogo izazovnija za gledanje.

No, fanovi Waltera Matthaua svakako treba da vide ovaj film. U njemu Matthau eksploatiše svoju vintage personu i to već garantuje da vreme nije uzalud potrošeno.

* * 1/2 / * * * *

New Entrant to Venice Biennale: the Vatican
By RACHEL DONADIO

VATICAN CITY — It commissioned the Sistine Chapel, countless portraits of popes and even Matisse's chapel in Vence. Now the Roman Catholic Church will host its first pavilion at the Venice Biennale, featuring the Czech photographer Josef Koudelka, the Milan-based multimedia group Studio Azzurro and the artist Lawrence Carroll.

The Vatican's presence at the Biennale is the brainchild of Cardinal Gianfranco Ravasi, an exuberant polymath who as president of the Pontifical Council for Culture since 2009 has tried to build bridges between the Church and contemporary culture, two worlds that have often clashed.

Rather than requiring the artists to create liturgical art, Cardinal Ravasi said he had asked them to explore the theme of "Creation, De-Creation and Re-Creation" for the 55th edition of the international art exhibition, which opens later this month and includes pavilions from more than 80 countries.

"We want to create an atmosphere of dialogue between art and faith," Cardinal Ravasi said at a news conference on Tuesday.

In the past the Catholic Church has fiercely criticized some works of contemporary art, especially those using religious symbols — most notably Andres Serrano's 1987 "Piss Christ," a photograph in which a crucifix is suspended in a vial of urine.

But Paolo Baratta, the director of the Venice Biennale, said he didn't expect such controversies involving works at the show this year.

"I'm not ready to say whether a priest or a cardinal will have a neutral reaction in the face of a sculpture or painting," he said, referring to the other works that will be on display in Venice this year. "But this is a problem of theirs, not mine," he added.

For the theme of "Creation," Studio Azzurro, a collective founded in Milan in 1982, will present an interactive video, "In Principle (and beyond)," which includes images of deaf mutes and women prison inmates  who tell their family histories. The collective is known for its large-scale interactive videos, which often break down the wall between viewer and subject. When a visitor steps on an image of a human form, for instance, the form moves in response.

Paolo Rosa, a founder of Studio Azzurro, said the group had been concerned that the Vatican would dictate what they should produce. "But there was no type of interference," he said.

On the theme of "De-creation," Mr. Koudelka, a photographer with Magnum who is known for his rich black-and-white photographs on the theme of exile and the lingering presence of antiquity, will display 18 large-scale black-and-white photographs.

Mr. Carroll, who was born in Australia to Irish parents but lives between the United States and Europe, will show five abstract multimedia paintings informed by the post-war Italian movement Arte Povera that engage with the theme of "Re-Creation."

He said that while he was raised Catholic — and his Irish Catholic mother was thrilled at his inclusion in the exhibit — he had had no previous rapport with the Vatican. "They asked no questions about my religious belief," Mr. Carroll said on Tuesday. He said he had been working round the clock in a studio he rented north of Rome to create the paintings that will be shown in Venice.

The Vatican paid some of the expenses for the artists to create the works works, but Mr. Carroll said he didn't know who would ultimately own them after the Biennale ended. The Vatican said that the pavilion would cost 750,000 euros ($974,000), all donated by  sponsors, including the Italian energy utility ENI.

The artists were chosen by a small committee led by Cardinal Ravasi and Micol Forti, the director of contemporary art at the Vatican Museums.

Reprizirao sam Hitchcockovo remek-delo NOTORIOUS, izuzetnu melodramu kojom je iskoračio iz svog prosedea a jednim delom izvukao i nešto drugačiju glumačku kreaciju iz Cary Granta. Iz ove priče o nacistima koji u Rio De Žaneiru pokušavaju da naprave atomsku bombu, i agentu koji ubacuje svoju devojku na tajni zadatak među njih, Hitchcock ne pravi čist suspense triler kao što bi sama tema diktirala, i kao što bi se od gospodara suspensea očekivalo već kleše vrlo zanimljivu melodramu o prirodi romanse, greha, iskupljenja kroz žrtvu i pozitivni stereotip, i porodičnih odnosa. NOTORIOUS u određenom smislu više govori o bračnim i porodičnim odnosima od nekih Hitchovih filmova koji su se eksplicitnije bavili tom temom i miljeom.

Međutim, ono što je najzanimljivije zapravo nije samo ono o čemu tahj film govori inače, već ono štonam taj film govori danas. Naime, NOTORIOUS je naslov koji se odnosi na glavnu junakinju, ćerku nacističkog simpatizera, kako saznajemo sklonu piću i promiskuitetu koja zasluži ljubav glavnog junaka tako što se žrtvuje na patriotskoj misiji i tajnom zadatku koji uključuje da potvrdi svoje distanciranje od nacizma ali i da se uda za osumnjičenog nacistu. Junakinja je dakle NOTORIOUS a ne negativac kojim se film bavi. Iz današnje vizure, ova priča je čitljiva, ali čini mi se da je u vreme izlaska filma bila znatno provokativnija jer je u tadašnjim okvirima ovo govorilo o junakinji koja je dostigla apsolutno moralno i ljudsko dno.

Otud je NOTORIOUS bio film koji je za današnje standarde pitom a za tadašnje standarde je jedva snimljen, a FBI se ogradio od mogućnosti da Cary Grant bude njihov agent, jednim delom jer je priča smeštena u "prijateljski Brazil" a prevashodno zato što je junakinja toliko NOTORIOUS.

Stoga, u prvom čitanju filma, junakinja se iskupljuje i dokazuje junaku da je vredna pažnje i braka svojom žrtvom. A u današnjem ovde je mnogo više stvar u fetišizmu i junaku koji se vezuje za žena tek kada je u potpunosti preda drugom muškarcu. Naravno, jedno čitanje ne isključuje drugo, ali odlično svedoči o promeni paradigme koja je nastupila od 1946. godine do danas i snazi Hitchcockovog dela koje ostaje intrigantno uprkos svim tim transformacijama.

Scenario Bena Hechta, na kome je sarađivao Clifford Odets, danas deluje paradoksalno sporan upravo u onom delu u kome se uvodi lik Ingrid Bergman. Današnjem gledaocu taj uvod je spor i pun ne naročito zanimljivih detalja iz njenog života, dočim je iz vizure 1946. taj uvod zapravo esencijalan jer definiše njen greh za koji treba da se iskupi. Dakle, na kraju protok vremena je možda ponajviše uticao na utisak o formalnom skladu filma koji je zapravo vrlo uravnotežen.

* * * * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 15-05-2013, 21:30:32
Magnet Releasing has announced production of "The ABCs of Death 2" to follow-up the recent anthology hit containing 26 dark tales from various celebrated genre directors.

This entry will include the likes of Álex de la Iglesia, Vincenzo Natali, Marcus Dunstan, Rodney Ascher, Dennison Ramalho, Erik Matti, Lancelot Imasuen, Julien Maury and Alexandre Bustillo.

Producer Ant Timpson says "This time around we're all determined to expand the concept to even more hyperkinetic, comically deranged and mortally dizzying heights of how someone can shuffle off this mortal coil." A 2014 release is planned.

Чуо сам за прву тројицу, а ко су дођавола ови остали?

Quote from: Harvester on 16-05-2013, 15:23:29

Quote from: crippled_avenger on 15-05-2013, 21:30:32This entry will include the likes of Álex de la Iglesia, Vincenzo Natali, Marcus Dunstan, Rodney Ascher, Dennison Ramalho, Erik Matti, Lancelot Imasuen, Julien Maury and Alexandre Bustillo.

Чуо сам за прву тројицу, а ко су дођавола ови остали?

bio sam ubeđen da si fan filma A L'INTERIEUR - ili barem da si ga gledo, ako ništa više; pa si možda čak čuo i za njihov LIVIDE...

Quote from: crippled_avenger on 16-05-2013, 14:10:25
Scenario Bena Hechta, na kome je sarađivao Clifford Odets, danas deluje paradoksalno sporan upravo u onom delu u kome se uvodi lik Ingrid Bergman. Današnjem gledaocu taj uvod je spor i pun ne naročito zanimljivih detalja iz njenog života, dočim je iz vizure 1946. taj uvod zapravo esencijalan jer definiše njen greh za koji treba da se iskupi. Dakle, na kraju protok vremena je možda ponajviše uticao na utisak o formalnom skladu filma koji je zapravo vrlo uravnotežen.

jedno pitanje: na osnovu čega procjenjuješ da je današnjem gledaocu uvod filma spor a formalni sklad problematičan?

Mislim, jasno mi je da se tako nešto ne bi danas snimilo i da se gledaocima nude drugačija rješenja, samo ne mislim da je problem do gledalaca, mada nemam nikakav dokaz za to.

Problematičan je zbog toga što nam Hitch pokazuje da je junakinja imala neke kombinacije sa tipovima neposredno pre Cary Granta i da je tog tipa dosta lako odjavila, zatim vidimo da pije i vozi. U principu to su stvari koje gledaocima deluju redundantno jer se takvo ponašanje podrazumeva, ali u vreme NOTORIOUSovog izlaska nije bilo tako. I onda savremenom gledaocu to deluje kao neki niz detalja iz svakodnevice a film nije o tome... S druge strane, upravo su to osnovne premise filma u ono vreme. Da žena koja ima lakoću u komunikaciji sa muškarcima, voli da popije, i uopšte nije za udaju biva ubačena da uradi "pošten" posao.

Reprizirao sam SLAP SHOT George Roy Hilla, svakako jednu od ključnih sportskih komedija, smeštenu u milje nižerazrednih hokejaških liga. Paul Newman u ovom filmu nastavalja uspešnu saradnji su Hillom, jednim od zanimljivijih i u osnovi potcenjenih reditelja šezdesetih i sedamdesetih, uprkos tome što je snimio niz odličnih i barem dva kapitalna filma, BUTCH & SUNDANCE i THE STING.

SLAP SHOT je takođe izuzetan film, pošto se ne oslanja na klasične holivudske žanrove vesterna i krimića i ne preispituje ih kao što su radili SUNDANCE i STING onda nije uspeo da se nametne kao istorijski bitan naslov. S druge strane, u vreme kada se ovaj film pojavio slične priče o kompeticiji unutar američkog društva i uopšte o tamošnjoj kulturi takmičenja, između ostalog i u sportu radio je Michael Ritchie, na čiji opus SLAP SHOT svakako može da se referiše.

Naime, Ritchie je snimio BAD NEWS BEARS po scenariju čuvenog Billa Lancastera od timu netalentovane dece koja počinju da pobeđuju u bejzbolu igrajući prljavo. Hill je snimao po scenariju takođe čuvene Nancy Dowd (koja se često potpisivala muškim imenom i SLAP SHOT je iznenađujuće muževan scenario) je priča o nižerazrednom hokejaškom timu koji shvata da će propasti ukoliko ne počne da pobeđuje i prvilači pažnju. Oni odlučuju da postanu goonovi, i tučom i skandalima nerviraju protivnike. To dovodi do preporoda tima, počinju da pobeđuju, pridružuje im se publika ali polako počinju da osećaju da su se udaljili od same suštine sporta ali i da im se ne isplati da joj se vraćaju.

BAD NEWS BEARS je priča o kompeticiji i ljudima koji u njoj učestvuju na jednom apsurno malom nivou, među netalentovanom decom. SLAP SHOT je smešten među odrasle koji su ceo svoj životni vek posvetili sportu u kome nisu puno toga postigli i bave se poslom u kome neki ljudi zarađuju milione a oni pak jedva krpe kraj sa krajem, putuju razdrndanim autobusom i spavaju po ćumezima. Oba filma pokazuju kako se do pobede dolazi zapravo odustajanjem od pravila sporta, s tim što se BAD NEWS BEARS bavi samom prirodom sporta nasuprot kompeticije a SLAP SHOT se bavi odnosom sporta i gledališta.

Ritchiejev film ima mahom decu u glavnim ulogama tako da je humor više nestašan nego prljav. Hill i Dowd sa druge strane pored samog terena prikazuju i sliku van terena, pesimistično rasulo američkog društva poznih sedamdesetih, dotiču se bračnih odnosa, seksualne politike, ekonomske krize i naravno moralnog sunovrata.

Hill izvanredno balansira između komedije, često gross outa i nasilja, sa ozbiljnim tonovima, odlično ih prepliće, o čemu možda najbolje svedoči sam kraj filma koji je maestralan.

Hill je u ovoj formi imao konkurenciju i nije bio jedini koji se bavio ovom vrstom društvene kritike u spoju sa raspojasanom komedijom ali je u tome bio možda i najboli.

* * * 1/2 / * * * *

Pogledao sam WARM BODIES Jonathana Levinea. Nisam siguran da je neki veliki kompliment za film ako se kaže da je superiorniji u aktuelnom talasu romantičnih omladinskih koketiranja sa horor mitologijom kojj je nastao posle Kevina Williamsona i doživela svoj vrhunac u serijalu TWILIGHT. U tom pogledu WARM BODIES je svakako znatno bolji film, uostalom od Levinea se i očekivalo da će snimiti nešto pristojno. Međutim, ovo je daleko od nečega što bismo mogli smatrati "pristojnim" jer ovaj film definitivno ne stoji naročito dobro van konteksta te ponude.

Nije osnovni problem ovog filma u tome što je akcenat na pravljenju romantične priče za tinejdžerke već u tome što je došlo do jedne apsurdne transformacje zombija kao horor mitologije u nešto što ne samo da je ispražnjeno od svih onih horor elemenata u domenu strave i užasa pa sve do ideologije. No, WARM BODIES nije usamljen u toj ideji "rehabilitacije" zombija, i BBCjeva serija IN THE FLESH se bavi zombijima koji se "izleče". Međutim, tamo je lečenje medicinska stvar i dovodi do "suočavanja" zombija sa onim što su činili, diskriminacjom i sl. Ovde međutim zombiji postaju Drugo koje se polako vraća uživanju u "uobičajenom" načinu života, uz bizarnu distinkcijumeđu njima, dakle potrebe da ipak neko ostane protivnik.

Slom civilizacije u kome zombiji postaju glavni protagonisti, ovde dobija apsurdnu dimenziju jer oni "ožive od ljubavi" i susreta sa romantičnim prizorima koje doduše konzumiraju hraneći se mozgovima i tuđim sećanjima. To samo po sebi u nekoj formi parodije ne bi bilo nezanimljivo i možda to rešenje Levine tako i brani pred sobom. Međutim, iz filma se ne vidi da on ima ironijski odmak.

Ono što je kod Levinea vredno pohvale, to je izbor lokacija, recimo postapokaliptčni aerodrom koji podseća na posledice Pekićevog BESNILA. S druge strane, po formi, WARM BODEIS koketira sa horor akcijom, ali je u osnovi ljubavni film. I u tom pogledu je Levine konzistentan.

Međutim, u samoj svojoj suštini ta melodrama ne funkcioniše jer govori o jednom neuverljivom i besmislenom odnosu. No, ukoliko funkcioniše ciljnoj grupi, onda valjda sve to ima neku svrhu koja je meni izmakla.

* * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 17-05-2013, 17:24:05
U principu to su stvari koje gledaocima deluju redundantno jer se takvo ponašanje podrazumeva, ali u vreme NOTORIOUSovog izlaska nije bilo tako.

Moram da priznam da ne pamtim početak filma kao provokativan, ako je tako kao što kažeš onda vjerovatno jeste bio, ali to onda znači da nije Psiho daleko odmakao s prikazom slobodnih žena, koliko se ističe.

Inače, ne bih redundansu povezivao sa sporošću i nezanimljivim detaljima, prosto jer je redundansa vrlo komunikativna, poželjna stvar, korisna za pričanje priče, što je posebno važno danas kad filmovi djeluju kao niz skokova, jer upravo redundansa povezuje priču.

Dakle, jedno je sporost, dok je redundansa sprečavanje da film postane telegram, što se sve češće dešava.

Vjerovatno zato što nisam iz branše pod sporošću smatram mnogo viši nivo redundanse od onog iz NOTORIOUS-a, i to sam htio da kažem, možda branši to djeluje sporo ali nisam siguran za prosječnog gledaoca. Gledaoci su obožavali filmove poput Šošenka ili Kuma a oni umnogome jesu bili redundantni, ali ne i spori.

Mislim da ta granica treba da se odredi.

Vidi, NOTORIOUS je remek-delo, kad je reč o branši nema dilema, ona je na njegovoj strani, ovde govorim baš o publici koja gleda prizore i detalje koje pamti a ne može da ih adekvatno procesuira to jest razume njihovo značenje ukoliko nije dovoljno koncentrisana na kontekst. Publika 1946. u tim scenama vidi jednu propalu ženu neizvesne budućnosti a publika danas vidi jednu običnu ženu koja voli da se zeza i to je to...

U tom smislu taj film današnjoj publici "počinje kasnije". Uostalom pogledaj sinopsise koji najavljuju taj film. Svi kratki sadržaji filma potpuno apstrahuju taj uvodni deo zbog kog je glavna junakinja NOTORIOUS i bave se njenom undercover misijom.

Pogledao sam METRO Antona Magerdičeva. Reč je o filmu katastrofe koji me je podsetio da se ponovo dam u potragu za jednim filmom na gotovo identičnu temu koji je, čini mi se nastao šezdesetih ili sedamdesetih u SSSRu, a reč je filmu katastrofe koji tematizuje potapanje lenjingradskog metroa.

Magerdičevljev film govori o tragediji u moskovskom metrou kada poplava ugrozi putnike ali nažalost nije ni blizu značajnih, kvalitetnih filmova katasrofe kao što je bio recimo EKIPAŽ kakvi su nastajali u SSSRu. Pošto ona društvena formacija iz SSSRa više ne postoji a ona je činila da se tamošnji filmovi katasrofe razlikuju od američkih, onda se ovaj novi razlikuje još manje osim što je znatno slabiji.

Likovi su jednodimenzionalni, bez ijednog upečatljivog odnosa ili karaktera na ekranu. Akcija je u pojedinim fazama spekatakularna ali konfuzna i nije baš najjasnije šta nosi koja pretnja i kako bi stvari trebalo da se raspliću. U filmu katasrofe sa lošim likovima, nejasnom pretnjom i mutnim ciljevima preživelih, zaista malo šta može da se pohvali osim par inventvno rešenih akcionih situacija.

* 1/2 / * * * *

Ode Balabanov...

Preliminarne informacije o Balabanovljevoj smrti http://novikadrovi.blogspot.com/2013/05/preminuo-balabanov.html

Бедак...  Одличан је био Балабанов.

Stvarno.

Reprizirao sam THE GREAT WALDO PEPPER George Roy Hilla, film u kome je iskazao svoje potšovanje prema starim pilotima-zabavljačima koji su posle Prvog svetskog rata lutali američkom provincijom i organizovali manje ili veće leteće cirkuse. George Roy Hill je bio pilot tako da mu je ova tema naravno naročito bliska i uzbudljiva, a scenario je po njegovoj ideji napisao William Goldman sa kojim je snimio svoje najsupešnije filmove i upravo mu izgradio ime kao jednom od najvećih holivudskih scenarista u istoriji. Nažalost, uptkos tome što je Robert Redford u glavnoj ulozi, THE GREAT WALDO PEPPER je bio promašaj na blagajnama iako je u sebi sadžao niz elemenata koji su ponavljali uspešni formu ranijih Hillovih saradnji sa Redfordom, doduše bez Newmana.

Šteta je što ovaj film nije postao blokbaster jer je reč o izuzetno uzbudljivoj priči o padu američkog sna i još jednoj od brojnih komercijalizacija autentičnog duha pobune. Film prati naslovnog junaka u poslednjim danima barnstorminga kada je zahvaljujući tome što ima avion i lovačke priče iz rata bio neka vrsta superheroja. Suočen sa opasnostima svog posla s jedne strane, i pritiskom inspekcije sa druge koja želi da ukloni pilote zabavljače jer smatra da će avio saobraćaj uskoro postati veliki biznis i da ljudi moraju da imaju utisak kako je letenje avionom bezbedno.

Otud se ovi sanjari suočavaju sa pesimističkom i vrlo pragmatičnom vizurom svoje okoline i počinju sami da shvataju kako je veliki deo njihovog herojstva zapravo ludist i egzibicionizam.

THE GREAT WALDO PEPPER je u pogledu pripovedačkih tehnika klasičan holivudski film, ali se po pitanju preispitivanja arhetipskih osobina filmskih heroja na neki način javlja kao anticipacija THE HURT LOCKERa pošto na sličan način, istovremeno reprodukuje žanr i dekonstruiše patoogiju junaka čije je oboljenje sine qua non samog žanra baziranog na herojstvu.

George Roy Hill je kao letač inisitirao na autentičnosti i u saradnji sa direktorom fotografije Robertom Surteesom i čuvenim pilotom Frankom Tallmanom napravio je impresivne stuntove i set-pieceove koji su znatznim delom zbilja provedeni u praksi i čini mi se da THE GREAT WALDO PEPPER spada u red najimpresivnijih i svakako najvažnijih letačkih filmova.

Zanimljivo je da se u samom finalu filma pravi omaž Tallmanovoj sorti kada Waldo Pepper odlazi da bude stunt pilot na setu holivudskog filma o pilotima u Prvom svetskom ratu. Film se dešava 1926. godine tako da je taj izmišljeni film verovatno aluzija na Wellmanov WINGS koji je izašao 1927. i osvojio prvog "oskara". Međutim, letački filmovi su ponos Holivuda tog vremena, pored WINGSa ne smemo zaboraviti ni Hughesov HELL'S ANGELS čije je snimanje rekonstruisano u AVIATORu. Ipak film-u-filmu kod Hilla više podseća na WINGS no taj ceo segment je naravno mnogo pregnantniji jer u njemu Waldo Pepper sreće najvećeg nemačkog letačkog asa iz Velikog rata i dobija priliku da se sa njim ogleda na nebu.

Tačka u kojoj buntovnik i lutalica zajedno sa nemačkim ratnim aristokratom postaje komodifikovan na setu istog holivudskog filma na moćan način zaokružuje ovaj istovremeno veseo i bolan film.

* * * * / * * * *

Pogledao sam COPS AND ROBBERS Arama Avakiana, ekranizaciju romana Donalda Westlakea o dva policajca kojinezadovoljni svojom društvenom pozicijom i primanjima odlučuju da naprave veliku pljačku koja će im doneti milione. U pogledu glumače podele Avakianov film dosta podseća na SUPER COPS, ima dosta neupečartljive glavne glumce, nema prave zvezde ali to pokušava da nadoknadi autentičnim njujorškim lokacijama koje su zaista živopisne. Nažalost, pored upečatljivih glumaca, filmu nedostaje i razrađenija drmataurgija, kako na planu scenarija koji je ekstremno pojednostavljen tako i u pogledu režije koja nije previše razradila ovu priču ni u pogledu karaktera ni u pogledu žanrovskih zahteva. Međutim, ovaj film iz 1973. dolazi sa jedne dosta sirove strane koja je u to vreme postojala nasuprot stylish trilerima koje su tada radili veliki majstori, u krajnjoj linji i sa Westlakeovim materijalom.

Vrlo je očigledna razlika u pristupu između Starka i Westlakea, dve literarne strane istog žanrovskog pisca, i Avakian je to ispratio, iako je Westaleka mnogo bolje ekranizovan kod Yatesa u HOT ROCKu i u nekim drugim filmovima.

* * / * * * *

Pogledao sam I DEAL IN DANGER, film koji je nastao kao kompilacija epizoda televizijske serije BLUE LIGHT. Otud je ovaj akcioni špij8unski film po scenariju Larry Cohena neuporedivo dinamičniji od tipičnog Bond-derivata svog vremena a produkcija je izuzetno bogata za televizijske okolnosti tog vremena. Otud I DEAL IN DANGER, ako se izuzme što backstory glavnog lika, Amerikanca koji je napustio SAD i otišao u Nemačku jer veruje u nacizam a zapravo je dvostruki agent sa bondovskim veštinama i namerama.

Robert Goulet, inače pevač iz tog vremena, igra glavnu ulogu i vrlo je šarmantan, rekao bih čak i u ubedljiv kao bondovski leading man, rekao bih da je u seriji verovatno bio perfektan.

Scenografija u filmu je jednim delom kenadamovska i u tom pogledu podseća na OPERATION CROSSBOW Michaela Andersona.

Uprkos tome što I DEAL IN DANGER evidentno nije film već kompilacija televizijskih epizoda, ona je zaista izuzetno vešto urađena i zato zaslužuje svaku pohvalu.

* * * / * * * *

Pogledao sam SNITCH Ric Roman Waugha. Posle filma FELON Waigh se nametnuo kao reditelj na kog treba obratiti pažnju a sada zajedno sa svojim bratom Scottom, on predvodi talas ljudi koji primenjuju DTV estetiku unutar bioskopsog filma. Suština njihove estetike je da na ekran vrate "borce", tvrde tipove kojima gluma nije osnovna vokacija već novo zanimanje i da pormene post- MATRIX paradigmu u kojoj su glumci potpuno preuzeli akcioni film od kaskadera i autentičnih martial artista.

Waughovi su tome dodali  visok stepen šire socijalne autentičnosti, Ric je snimao FELON u pravom zatvoru, a Scottu su Navy SEALovi igrali u ACT OF VALORu.

SNITCH je korak dalje. U glavnoj ulozi je Rock, reč je o istinitoj priči, apsurdno neuverljivoj, i mnogo bližoj istrošenim matricama akcionog filma u kojoj Rock, pripitomljena "sirovina" igra porodičnog čoveka u filmu u kome dramske scene daleko nadilaze koeficijent akcije. Uprkos tome što bi se osnovna slabost filma mogla tražiti u tome što Rock igra "dramsku" ulogu, smatram da to samo po sebi nije nevolja. Rock je solidan u glumačkom pogledu, relativno ubedljiv na nivou drame, s tim što naravno uvek ostaje pitanje da li tako brižljivo oblikovana gromada od čoveka zaista može da prođe kao gazda građevinskog stovarišta?

No, ono gde film pada jeste osnovna uobrazilja kako će sada Porodica kao mitov moći da zameni sve dosadašnje ideje koje su opravdavale upotrebu nasilja kao što su patriotizam ili osveta, ili stara dobra borba protiv kriminala. U SNITCHu, vrlo slično kao i u FELONu Waugh hipertrofira motiv porodice uvodeći ga u domen koji je pravno neuverljiv i emotivno jako tanak, mešajući sirovost i jednostavnot rediteljskog pristuipa sa sirovošću i jednostavnošću efekta koji se time postižu. Otud SNITCH nije tough guy's weepie, već naprosto jedan prilično rudimentaran film.

U toj rudimentarnosti, uspeva da potpadne pod svaki kliše krimića i da se nimalo ne osveži tobožnjom istinitom pričom, ali i da uprkos preteranom trajanju, na kraju ima relativnu pitkost. Waugh u tom smislu zbilja ima neki primitvni instinkt za pričanje priče kakav se često sreće baš kod kaskadera koji režiraju.

No, taj kult Porodice i Očinstva je postao jedan obnovljeni standard u savremenom Holivudu. Naravno, oduvek je bio prisutan, sa naročitim akcentom tokom sedamdesetih ali sada doživljava potpuni revival u čitavom dijapazonu filmova u rasponu od SRPSKOG FILMA pa sve do SNITCHa. Čini se da je porodica kao osnovna ćelija društva ostala poslednji perpetuum mobile žanrovskog filma. No, mumlanje grubijana o tome kako je biti otac dovodi ovaj film do granice southparkovske parodije i umalo je prekoračuje.

SNITCH spada u red zanimljivih ali obrni-okreni ipak polovičnig Rockovih vehiclea u koje se recimo može ubrojati i FASTER.

* * 1/2 / * * * *

"Carlos" and "Summer Hours" filmmaker Olivier Assayas will make his first U.S.-shot crime thriller "Hubris" at CG Cinema, Bluegrass Films, Film 360, Emjag Productions and Orange Studios.

Inspired by Hillel Levin's true story article, Hillel Levin, HUBRIS is a fast-paced story that follows a crew of thieves who rob a pawn shop and discover it is a front for the most brutal crime boss in Chicago history, Tony Accardo.

Charles Gillibert, Scott Stuber, Alexandra Milchan, and Scott Lambert are producing. Shooting is slated to begin in the second quarter of 2014.

Steven Spielberg and 343 Studios are set to produce a live-action TV series based on Microsoft's ever popular "Halo" game series.

The news was revealed at this morning's "XBox One" reveal and was arguably the biggest news at the event as it confirms Microsoft's attempt to move into Netflix and Amazon territory of producing original content for its VOD service.

The announcement was introduced by Nancy Tellem, who heads up Xbox Entertainment Studios.

Author Dennis Lehane ("Shutter Island") has been hired to pen the script for the sleuth drama "Travis McGee" at 20th Century Fox.

The film will be based on John D. McDonald's "Deep Blue Good-by," one of nearly two dozen mystery books featuring the character of Travis Magee and set around Ft. Lauderdale, Florida.

Leonardo DiCaprio was once attached and things are being worked out to get him back. Peter Chernin and Amy Robinson will produce.

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268&yyyy=2013&mm=05&nav_id=716255

Fino. Pretpostavljam da ne smeš da otkrivaš detalje ali slobodno mi šani premisu scenarija na PP kad budeš mogao.

Pogledao sam THE WORLD OF HENRY ORIENT, ekranizaciju romana Nore Johnson, koju su napisali ona i njen suprug Nunnally, čuveni scenarista. Film je režirao George Roy Hill, u nezavisnoj produkciji i reklo bi se da je Peter Sellers u naslovnoj ulozi trebalo da bude osnovi komercijalni oslonac filma. Međutim, ovaj film je sve osim vehicle za Sellersa i rekao bih da je njegov angažman zapravo jedini krupan problem ovog filma. Naime, u svojim scenama, Sellers se ponaša kao da je ovo film isključivo o njemu i njegovim manirizmima, u ovom slučaju ne uspeva da se potčini rediteljskoj viziji kao što je to uradio u, uslovno rečeno, sličnom Kubrickovom filmu.

Naime, Sellers ovde igra pijanistu čijim životom postaju opsednute dve raspuštene nestašne devojčice koje počinju da ga prate i remete njegove navike. Uprkos Sellersovom imenu glavni junaci i glavni glumački adut filma su upravo njih dve. Zanimljivo je da njedna od dve glumice kasnije nije ozbiljnije nastavila sa karijerom ali su junakinji iz HENRY ORIENTa stekle kultni status i postakle su svojevrsni simbol jedne ere i pogleda na svet.

Hillov film ima formu mejnstrim komedije ali zapravo je vrlo oštar, satiričan i problemski u svom pristupu, sa humorom koji je naizmenično konvencionalan i vrlo apsurdan. U određenom smislu, HENRY ORIENT je anticipirao današnje indie filmove kao što je GHOST WORLD iako je u svoje vreme bio znatno prijemčiviji od njih.

* * * / * * * *

Reprizirao sam THE LITTLE DRUMMER GIRL George Roy Hilla. Gledao sam ovaj film u više navrata ranije kao fan Johna le Carrea i uvek mi je ostavljao drugačiji utisak. Međutim, ono što je najzanimljivije jeste opšti utisak koji je vladao o ovom filmu kada je izašao. Naime, kritika se usaglašavala da je film konfuzan, nerazumljiv, prekompleksan. Iz današnje vizure međutim THE LITTLE DRUMMER GIRL je vrlo lak za praćenje jer su sadržaji na ovu temu, od serija poput 24 sve do ZERO DARK THIRTY toliko senzibilizirali publiku da ona vrlo lako razume sve špijunske tehnike kojima se junaci služe i koje su u vreme izlaska verovatno delovale presofisticirano.

THE LITTLE DRUMMER GIRL se bavi zanimljivim konceptom, Mossad otima britansku glumciu koja podržava Palestince (navodno je lik insipirisan Vanessom Redgrave) i počinje da je priprema da se inflitrira u PLO kako bi locirali jednog od njihovih najradikalnijih vođa. Kako bi je savršeno pripremili za cover, pripremaju period u kome će ona steći "lažna sećanja" na odnos sa njegovim bratiom kako bi što spontanije mogla da se ubaci među teroriste.

U tom pogledu je THE LITTLE DRUMMER GIRL i najzanimljiviji, govori o prirodi glume, odnosu scene i stvarnosti i bavi se temom "proživljavanja iskustva", kada ličnost prolazi kroz simulacijsu iskustva umesto da se pripremi kroz brifing. Junakinja naravno na tom putu prolazi korz razne lomove koje administrira Mossadov agent kog igra Klaus Kinski.

Film je sasvim po meri današnje publike, možda je po pokušaju da spoji sofisticirani psihološki sloj sa špijunskom dimenzijom bio ispred svog vremena. U osnovi spada među jasnije i zapravo dinamičnije, među solidnim le Carreovim ekranizacijama. Ovo je jedan od filmova koji pokazuje da je ispravnije angažovati reditelje psihološki profilisanih filmova za špijunske priče nego reditelje akcijaša.

Film je estetizovan u ključu Euro Crime polished looka i jedinu primedbu koja je ozbiljnija imam u pogledu uneasy internacionalne glumačke podele koja se po stilovima glume ne uklapa uvek. Diane Keaton i Klaus Kinski prosto nemaju blizak senziilitet, tako da se najbolje zapravo snalaze vibrantni Arapi.

* * * / * * * *

Reprizirao sam THE LITTLE DRUMMER GIRL George Roy Hilla. Gledao sam ovaj film u više navrata ranije kao fan Johna le Carrea i uvek mi je ostavljao drugačiji utisak. Međutim, ono što je najzanimljivije jeste opšti utisak koji je vladao o ovom filmu kada je izašao. Naime, kritika se usaglašavala da je film konfuzan, nerazumljiv, prekompleksan. Iz današnje vizure međutim THE LITTLE DRUMMER GIRL je vrlo lak za praćenje jer su sadržaji na ovu temu, od serija poput 24 sve do ZERO DARK THIRTY toliko senzibilizirali publiku da ona vrlo lako razume sve špijunske tehnike kojima se junaci služe i koje su u vreme izlaska verovatno delovale presofisticirano.

THE LITTLE DRUMMER GIRL se bavi zanimljivim konceptom, Mossad otima britansku glumciu koja podržava Palestince (navodno je lik insipirisan Vanessom Redgrave) i počinje da je priprema da se inflitrira u PLO kako bi locirali jednog od njihovih najradikalnijih vođa. Kako bi je savršeno pripremili za cover, pripremaju period u kome će ona steći "lažna sećanja" na odnos sa njegovim bratiom kako bi što spontanije mogla da se ubaci među teroriste.

U tom pogledu je THE LITTLE DRUMMER GIRL i najzanimljiviji, govori o prirodi glume, odnosu scene i stvarnosti i bavi se temom "proživljavanja iskustva", kada ličnost prolazi kroz simulacijsu iskustva umesto da se pripremi kroz brifing. Junakinja naravno na tom putu prolazi korz razne lomove koje administrira Mossadov agent kog igra Klaus Kinski.

Film je sasvim po meri današnje publike, možda je po pokušaju da spoji sofisticirani psihološki sloj sa špijunskom dimenzijom bio ispred svog vremena. U osnovi spada među jasnije i zapravo dinamičnije, među solidnim le Carreovim ekranizacijama. Ovo je jedan od filmova koji pokazuje da je ispravnije angažovati reditelje psihološki profilisanih filmova za špijunske priče nego reditelje akcijaša.

Film je estetizovan u ključu Euro Crime polished looka i jedinu primedbu koja je ozbiljnija imam u pogledu uneasy internacionalne glumačke podele koja se po stilovima glume ne uklapa uvek. Diane Keaton i Klaus Kinski prosto nemaju blizak senziilitet, tako da se najbolje zapravo snalaze vibrantni Arapi.

* * * / * * * *

FRONTAŠ je televizijska drama iz ciklusa BEOGRADSKE PRIČE po Simi Matavulju. Adaptaciju je napisao Mirko Kovač a režirao je Branko Pleša koji je pored ogromnog glumačkog opusa ostvario i vrlo solidan i intrigantan rediteljski angažman, u pozorištu, na failmu i televiziji. Pleša je jedan od retkih uspelih primera "glumaca-inteletualaca" u našem filmu koji su uspeli da prerastu okvire osnovne profesije a da ne postanu antiglumci.

Matavuljev FRONTAŠ kod Pleše i Kovača dobija solidnu, filmičnu ekranizaciju ali nažalost dramska nerazvijenost razrešenja same priče ne uspeva da bude rešena ni u ovoj televizijskoj drami. Naime, kraj u kome oficir-frontaš postaje istovremeni učesnik i protivnik puča protiv Obrenovića nosi u sebi dosta simbolike, potrebu da se osveti establišmentu koji mu je onemoguićio da radi ono što voli iako smatra da je to zaslužio, izazivanje jednog malog unutrašnjeg rata u kome bi ponovo mogao pokušati da se istakne... No, nijedan od tih potencijalnih motiva nije do kraja razjašnjen i reklo bi se kao da su u montaži žrtvovane neke od scena koje bi razjasnile ovaj kraj.

Doduše i kod Matavulja, a naročito kod Kovača, u razrešenju priča ima elipsi, i one ponekad imaju snažniji efekat u prozi nego na filmu.

Plešin rediteljski postupak je vrlo solidan, smiren, Adem Čejvan je ostvario vrlo ubedljivu ulogu kakve se ne bi postideo ni Gene Hackman, a naročito su simpatične scene posete pozorištu kada glavni junak gleda predstave o Milošu Obiliću.

U ideološkom pogledu, ova priča smeštena u vreme obrenovićevske Srbije sadrži dosta srbovanja rezigniranih oficira-frontaša, ali je s druge strane sama vlast u monarhiji prikazana kao kafkijanski aparat pa je time amortizovan nacional-romantizam glavnog junaka i premešten u drugi kontekst.

Pogledao sam THE FORTUNE COOKIE Billyja Wildera, jedan od njegovih uspešnijih ali u ukupnom zbiru manje važnih, odnosno u okvirima njegovog opusa manje ključnih ostvarenja. Ovaj film je doneo oskara Walteru Matthauu za glavnu ulogu advokata-prevaranta a scenario je osvojio nominaciju što mnogi Wilderovi klasici nisu postizali, ali čini mi se da je sve ove teme on obradio u drugim izdanjima na još upečatljiviji način. To naravno ne znači da je THE FORTUNE COOKIE slab ili nevažan film, mnogim rediteljima bi lako predstavljao vrhunac karijere, ali Wilderov opus je specifičan po broju klasika ali i po tome koliko je žanrova najdirektnije transformisao ili zadužio svojim radom.

Zbilja, mnoge forme američkog filma dobile su svoje prve ili najbolje predstavnike u Wilderovoj režiji, tako i ovaj cinični pogled na prirodu američkog sistema, javnosti i međuljudskih odnosa je već načet u njegovim drugim filmovima. Isto tako, međutim, Wilder u ovom filmu spaja komediju sa svojim apsolutno pesimističkim pogledom na ljudsku prirodu i odnose bazirane na laži, dominaciji i manipulaciji.

Matthau i Lemmon su uigran tandem kome će se sam Wilder kao i mnogi drugi reditelji često vraćati, i obojica u ovom filmu imaju čime da se istaknu. Matthau kao cinični advokat i Lemmon kao klijent koji shvata da će svoje snove ispuniti samo ako bude ekstremno pokvaren i zbog toga prolazi kroz teške lomove.

Za razliku od tipičnih komedija, ljubavna priča koja čini jednu od okosnica filma ali se on ne razrešava kroz nju, a u određenom smislu ona predstavlja najmračniji segment ovog filma. U tom pogledu se THE FORTUNE COOKIE može posmatrati kao vrlo mizogin film. No, to je možda i jedno od najprepoznatljivijih obeležja ovog filma i odstupanje od konvencija.

* * * / * * * *

Johnathon Schaech: Renny is the guy who really reinvigorated action in the late 80's and 90's and he's doing it again on Hercules. We're shooting this in 3D with the same kind of immersive rig they're using on The Hobbit so it continues to blow me away every day when you're standing in a tent watching them shoot and then watching it with your 3D glasses just a few feet away. The technology is amazing and I think it's going to be really cool to see Renny's huge, sweeping action epic in 3D on the big screen. It's definitely a man-fest on set, and I think Renny's going to deliver a stellar piece of machismo cinema when Hercules gets released.

http://twitchfilm.com/2013/05/scott-adkins-crowned-king-in-renny-harlins-hercules-3d.html

Lepo je videti da kritika ima samilosti za Waltera Hilla, reditelja koji je snimio 48 HRS, jedan od rodonačelnika buddy filma koji je u svoje vreme smatran Hillovim pristajanjem na linearnost tipičnog trilera iako se danas smatra virilnim klasikom. Međutim, BULLET TO THE HEAD je film koji nažalost ne zaslužuje samilost jer ovaj film ne samo da ne liči na Hillove radove i ne nudi ni iskru njegovog talenta već u određenom smislu teško da se i može posmatrati kao delo koje je sa njim imalo bilo kakve veze čak i u pogledu gledalačko iskustva ekipe koja ga je radila. BULLET TO THE HEAD je film reditelja 48 HRS koji izgleda kao da ga je snimio neko ko nije ni gledao taj film. Odnosi među likovima funkcionišu na nivou jednog smetlišta klišea u kome oni dobijaju nekakav hipnotički efekat, i gledalac više veruje da je video i prepoznao neke odnose nego što zaista jeste. Tako recimo Sung Kang, simpatični trećepozivac iz FAST AND FURIOUS serijala igra Stalloneovog mladog mismatched partnera više zato što mi znamo da mu je to funkcija nego zato što smo to zaključili iz dešavanja na ekranu. Stallone je isto tako heroj koji sve radi do te mere lišen ubeđenja da više liči na filmofila koji naslućuje kako bi plaćeni ubica trebalo da se ponaša kada ga neko prevari nego kao plaćeni ubica koji to sve spontano radi.

U filmu ima par lucidnih akcionih rešenja u trajanju od po nekoliko sekundi a film toliko postame drugačiji kada krene akcija a je evidentan disbalans između rada prve i druge ekipe. Ambijenti u kojima se film dešava su ispod DTV nivoa i jedini kome je nažalost sve ovo potpuno idealan ambijent jeste Christian Slater u ulozi sporednog negtivca.

Hill je režirao Arnolda u vrlo efektnom RED HEATu tako da uparivanje sa Slyem deluje kao dugo očekivani bookend ovih karijera. Rezultat je nažalost film koji izgleda kao surova C-produkcija, sa nekim konceptima iz osamdesetih, dekade u kojoj su doživeli zenit, ali bez snage da makar po sećanju rekonstruišu ono što se nekada umeli da naprave. 

BULLET TO THE HEAD je film koji bi najbolje bilo zaboraviti što pre. Problem je u tome što bi vrlo lako mogao biti upamćen kao posednji Hillov rediteljski rad.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam STAR TREK: INTO DARKNESS J.J. Abramsa u kome smo videli ono što je očigledno a to je prvi susret posade Enterprisea sa Khanom. U čitavoj seriji misleading reklama, ali i referenci koje su navodile da će Benedict Cumberbatch zapravo biti Khan, krilo se nešto što je prilično očigledno i to skrivanje se prenelo i na film. Sve negde do druge polovine, od gledalaca se krije da je John Harrison Khan, što doduše ne remeti njegove planirane aktivnosti, ali se isto tako preveliki akcenat stavlja na nešto što je svima od početka očigledno, čime INTO DARKNESS neumitno biva doveden u senku klasika WRATH OF KHAN s jedne strane (što su autori verovatno želeli da izbegnu) a sa druge strane deluje kao priča o "misteriji" koja je svima u publici i više nego jasna.

INTO DARKNESS je mogao da prevaziđe ove dve prepreke na samo jedan način, time što bi uspeo da se osloni na fundamente, a to su odnosi među likovima i susret istraživača svemira sa novim svetovima i prirodnim nepogodama koje bi svemu dale arhetipsku dimenziju. No, nažalost, INTO DARKNESS je prilično kompetentan i dinamičan akcioni film u STAR TREK univerzumu koji liči na dobar sequel u epohi raznoraznih Marvelovih sapunskih opera koje toj časnoj formi grade lošu reputaciju, ali bez one jake karakterne interakcije kakvu je imao WRATH OF KHAN, bez onog osećaja istraživanja i avanture koja je ipek bila važna komponentna STAR TREKa i bez one svežine koja je neumitno morala nestati kada se drugi put vraćamo na mesto odličnog reboota.

INTO DARKNESS je film koji stilski skače samom sebi u usta. Naime, priča je kritika militarizacije Starfleeta a INTO DARKNESS je najklasičnija militarizacija serijala u kojoj se Khan pojavljuje kao jedan efektan, zanimljiv negativac, pre svega zahvaljujući tome što ga igra Sherlock (Cumberbatch kao glumac je ovde ipak pre svega Sherlock pa tek onda onaj as kao inače) ali je u svojoj osnovi vrlo generic, sa apstraktnim opštim motivima koje dele svi mogući negativci ovog meseca i ličnom interakcijom koja se ni po čemu ne izdvaja.

Zanimljivo je da INTO DARKNESS ima par plot deviceova baš vezanih za Khana koji su prisutni u AVENGERSu i IRON MAN 3 što čini ovaj film u pojdinim detaljima blago deplasiranim pred današnjom publikom iako je reč o superiornom delu u odnosu na oba pomenuta. Ipak, kad je reč o tako skupom projektu koji režira čovek sa reputacijom veštog scenariste i rukovodioca scenarista očekivalo bi se nešto više inventivnosti.

No, sve ove mane na stranu, uprkos tome što INTO DARKNESS nema snagu filma WRATH OF KHAN i nema svežinu reboota iz koga je nastao, očigledno je posao 2009. godine urađen toliko dobro da je sada rezultirao vrlo solidnim sequelom, koji ima smisla i kao standalone film, koji može da crossoveruje i kod ljudi koji nisu Trekkies. Dakle, Abrams i dalje uspeva da čini STAR TREK relevantnim u filmskom pogledu, uprkos tome što INTO DARKNESS nije najmaštovitiji film koji se na tu temu mogao snimiti. No, ono što je naumio, Abrams uspeva da uradi na solidan način i na kraju cele priče, uprkos svim nedostacima uspeva da ojača svoju reputaciju ovim filmom.

Jedna od stvari koja mi je prijala je možda čak i ta, uslovno rečeno, nemaštovitost - u lavini raznoraznih rebootova, rimejkova i pokušaja da se silom promeni žanrovski ili stilski predznak određenih stvari, Abrams vrlo jasno pokazuje da mu je jasno šta je u osnovi STAR TREK i koji su njegovi kapaciteti za pretenciozne zahvate. U tom pogledu, on ovoj priči ne nameće usiljene filozofske ili psihološke implikacije, ne traži duboko motivisanu realističku dramu tamo gde ne može da je bude, već vrlo vešto prilagođava space operu konvencijama savremenog pogleda na svet, i to je sve.

* * * / * * * *

Pogledao sam THE FRONT PAGE Billyja Wildera, jedan od njegovih minornih radova. Do tog trenutka treći (kasnije će biti još) rimejk brodvejskog komada Bena Hechta i Charlesa MacArthura o East Coast novinarima s kraja dvadesetih, predstavlja solidnu reintrepretaciju popularne priče o uredniku koji želi da po svaku cenu zadrži svog najplodnijeg novinara u redakciji. Wilder u ovom filmu 1974. godine ponovo okuplja Lemmona i Matthaua, u epohu unosi priču o komunistima i njihovom progonu, i nešto više psovki nego što je do tada bilo uobičajeno.

Nažalost, Lemon i Matthau imaju dosta ograničen screentime zajedno, ali imaju i dosta ograničen screentime i pojedinačno, i nikada se nijedan od njih ne nameće kao glavni lik u ovom vodvilju. Čini se kao da je Wilderu u ovom filmu bitnija priča od likova, tako da se do kraja zapravo niti profilišu glavni likovi niti se njihove dileme i želje postavljaju kao glavne već se tretiraju ravnomerno sa nekim drugim. U tom pogledu THE FRONT PAGE deluje kao dinamična vodviljska hronika jednog doba, pokušaj da se u filmskom pogledu jednoj epohi priđe na drugi način.

Uprkos strukturalnim nedostacima, i slabosti glavnih likova oko kojih se cela priča kreće, THE FRONT PAGE je zabavan i duhovit film u kome je Wilder neuspešno odstupio od formule gubeći jasan fokus priče. Međutim, sam zaplet, ukupan ansambl likova i atmosfea su prilično efektni i čine ovaj film vrlo pitkim.

* * *  / * * * *

Justin Lin je u četvrtom nastupu u serijalu FAST AND THE FUROUS uspeo da pronađe pravi balans u ovom serijalu i prava je šteta što FURIOUS SIX izlazi opterećen nekim već inherentnim manama ranijih delova i problemima koji su se dotle nagomilavali jer atmosfera kou Lin stvara nije loša, akcija je konačno u spoju pravih stuntova i animacija uspela da prevagne u pravcu iluzije da je reč o pravim stuntovima, a uvedeno je nekoliko novih interesantnih faca. Nažalost, ako izuzmemo Stathama koji je na kraju filma najavljen kao novi negativac, najveće pojačanje je Gina Carano koja se vrlo verovatno neće dalje pojavljivati u serijalu što je šteta jer je ona dosta osvežila stvari i gurnula film u pravcu više fizičkih konfrontacija, tuča, autentičnijih obračuna.

No, opterećenje ogromnim brojem likova koji više ne mogu da imaju pravu funkciju, Lin ne uspeva da reši, i tom inflacijom u broju likova gubi i mogućnost neke ozbiljne karakterne interakcija koja bi dala težinu inače vrlo šematizovanom i površnom scenariju Chrisa Morgana koji bi sigurno bolje funkcionisao da je manje junaka u igri.

No, Rock, Paul Walker i Vin Diesel su već uigran tim. Luke Evans je efektan negativac koji bi svakako dobio veći prostor u filmu koji je manje prenatrpan likovima, i akcija je istovremeno apsurdno neverovatna i dovoljno maštovita da opravda dva sata gledanja ovog spektakla. Čini se da je robovanje zaostavštini ranijih nastavaka dosta hendikperialo ovaj film i sprečilo ga da se otme ograničenjima serijala i postane istinski pristojan film. No, FAST FIVE i FURIOUS SIX svakako pokazuju tendenciju poboljšanja unutar ove franšize koja vešto koristi krizu klasičnog akcionog filma.

James Wan kao reditelj predstojećeg filma zapravo možda može da unapredi stvari i bude taj koji će snimiti prvi istinski dobar film u seriji.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam BEHIND THE CANDELABRA Stevena Soderbergha, zanimljivu priču iz Liberaceovog života koja se može smatrati svojevrsnim biopicom, premda se ovaj film više bavi sadržajem knjige na kojoj je baziran a to je autobiografija Scotta Thorsona njegovog mezimca koji će u sudskom procesu u potpunosti razobličiti Liberaceov skriveni način života. Doduše, Liberace je više držao do forme svog closetovanja nego do suštinskog prikrivanja svojih sklonosti i sada kada se sagleda njegov nastup, Elton John deluje kao elegantni minimalista. Otud bi se za Liberacea moglo reći da je u određenom smislu bio inspirativna figura za sve closetovane američke homoseksualce pokazujući da je moguće ispoljiti se javno a ne priznati.

Thorson nije prvi koji je načep Liberaceovu closetovnu fasadu, on je imao sporove sa medijima i ranije ali je bio prvi koji je javno izneo sve bizarnme detalje iz njegovog promiskuitetnog načina života, rasipništva, razvrata i okrenutosti plastičnoj hirurgiji i opijatima. U tom smislu, čini mi se da BEHIND THE CANDELABRA nije proglašen da je suviše gej za holivudske studije zato što je bio suviše afirmativan za gej zajednicu već upravo zbog toga što nije.

Soderbergh i scenarista Richard LaGravenese nisu snimili film sa homofobnim namerama, ali Liberace jeste prikazan kao kapriciozni seksualni predator koji mladiće, naivne i manje naivne korumpira bogatstvom i udobnošću. Nema nikakve sumnje da je Soderbergh sa Douglasom i Damonom u glavnim ulogama izgradio punokrvne likove sa jasnim emotivnim odnosom, ali isto tako ovo je redak primer savremenog filma u kome nema herojske dimenzije kod junaka iz LGBT zajednice.

U vreme filma MILK, pominjano je da Van Sant nije prikazao mnoge aspekte ličnosti Harveya Milka, i detalje iz biografije. Soderbergh s druge strane nije štedeo Liberacea i njegov film dosta podseća na Scorseseove priče o eroziji ličnosti kao što je recimo bio CASINO.

U određenom trenutku, jednim delom zbog poznate Liberaceove životne priče, jednim delom zbog toga što su se stvari očekivano razvijale, film ima tendenciju da postane malo repetitivan, i pokazuje kako su vrlo neobični ljudi na kraju krakeva imali prilično očekivanu sudbinu. Film prati Liberaceov život od susreta sa Thorsonom do Liberaceove smrti od AIDSa, koju je pokušao da prikrije kako ga bolest ne bi autirala ali to mu kao ni Rocku Hudsonu na kraju ipak nije uspelo.

Soderberghov rediteljski postupak je u ovom filmu klasicistički i BEHIND THE CANDELABRA je verovatno vrlo zanimljiv za gledanje u bioskopu, kao što će ga i gledati ostatak sveta dok je u Americi rezervisan za HBO. Čini mi se da je ovo jedan od Soderberghovih recentnih filmova koji možda i najviše zaslužuju da se gledaju u bioskopu. No, sasvim sigurno je da će u nekom od formata biti vrlo ozbiljan kandidat za nagrade.

* * * / * * * *

"Drive" and "Only God Forgives" director Nicolas Winding Refn has various projects in the works, and a new one has just come to light.

France Inter (via Indiewire) reports that he and collaborator Alejandro Jodorowsky are working on an adaptation of Jodorowsky and Moebius' early 1980s six-part graphic novel serial "The Incal."

Set in a dystopian future, the story details various factions battling to control the powerful Incal crystal.

The project notably followed the collapse of Jodorowsky's ambitious and ultimately abandoned film adaptation of Frank Herbert's "Dune" which lead to some of his ideas being poured into this property instead.

No word at present on where the project is setup, or what kind of time table it is currently operating under.

STRANDED Rogera Christiana je još jedan stepenik nizbrdo za ovog nekadašnjeg oskarovca, Lucasovog štićenika, surov DTV rad smešten na svemirskoj stanici koja prvo strada od kiše meteora a onda od humanoidnog bića koje se izrodilo iz spore koja je došla na jednom od njih. Nažalost, STRANDED je ne samo derivat niza starih i novih filmova na ove teme, koje je lako naslutiti već na nivou sinopsisa, već je i žanrovski krajnje konfuzan i veći deo filma prođe u pripremi za scenu koja će ga žanrovski oderediti. U tom čudnom lutanju između saspensa, trilera i horora, prođe nenametljivih sat i po ovog priličnog promašaja.

* 1/2 / * * * *

NOĆNI IGRAČI je televizijski film Miroslava Živanovića, jedan od onih primera kako se sudbina može surovo poigrati sa čovekom i dovesti ga u situaciju da u jednom trenutku nimalo podseća na sebe iz najboljih dana. Živanović je imao tu privilegiju da snimi jedan od loših srpskih filmova koje niko nije zaboravio, čime se izdvojio iz mase zaboravljenih loših srpskih filmova. Potpisavši pre svega ideološki atipično smeće USLOVNA SLOBODA, redak primer DSSovskog filma, Živanović je etiketiran verovatno na duže vreme kao jedan od upečatljivijih morona koji su isplivali u periodu ministrovanja Dragana Kojadinovića, "srpskog Rogera Cormana".

Međutim, NOĆNI IGRAČI kao Živanovićev dugometražni debi pokazuje nešto sasvim drugo, petnaestak godina pre USLOVNE SLOBODE. Naime, taj TV film pokazuje reditelja solidne vizuelne kulture koga zanima nešto pretencioznija šabrolovska faktura, inspirišu ga filmovi kao što je MY DINNER WITH ANDRE Louisa Mallea, pokušava da se izrazi stilski precizno, i da proizvede klasičnu melodramu u našim uslovima.

Dakle, Živanovićev debi uprkos pojedinim ozbiljnim nedostacima obećava puno, a ti nedostaci se upravo mogu otpisati zbog mladosti. NOĆNI IGRAČI najveće probleme imaju u pogledu prikaza krize srednjih godina koji daju iz vizure mladih ljudi koji o tome imaju krajnje šablonska viđenja, i scenario vrvi od neautentičnosti koja nimalo nije relaksirana smislom za humor.

U određenom smislu, Živanovićev ko-scenarista na ovom filmu Mladen Matičević će se vratiti ovoj temi, na svoj agresivniji način u filmu ZAJEDNO koji je bio prilično besmislen u bioskopu ali je delovao znatno pristojnije upravo na televiziji.

Milan Spasić, DP koji je u to vreme bio u najboljoj formi, u poslednje vreme prisutan kao snimatelj paskaljevićevih (zlo)dela, ponudio je izuzetnu fotografiju, vrlo zanimljive pokrete kamere, daleko nadilazeći vizuelnu pismenost velikog dela filmskih reditelja tog vremena i apsolutno prevazilazeći inače prilično visoke standarde našeg televizijskog filma.

Isto važi i za dizajn filma, koji je smešten u novobeogradski Blok 30, opremljen Jugoexportovom robom u kadru, kasnije se vide puste noćne beogradske ulice, i Kalemegdan, i deluje kao tačka kada je jugoslovenski konzumerizam dostigao svoj vrhunac, za koji danas znamo da je imao balardovski ishod.

NOĆNI IGRAČI su najava jednog talentovanog reditelja i odlična vremenska kapsula. Problem je u tome što na kraju ovo delo koje obećava nije rezultiralo onim što bi se očekivalo. Živanović je postao upamćen u kinematografiji po nečemu što je simbol njenog sunovrata, pozni post-titoizam je završio takođe tragično i to bi gotovo opravdalo ideju da se uradi bookend nastavak NOĆNIH IGRAČA u kome dolazimo četvrt veka kasnije na ruševine ovih ljudi i ambijenata. Naravno, NOĆNI IGRAČI nemaju tu reputaciju da iz njih proistekne nastavak ali bi bilo zanimljivo uraditi ga barem kao eksperimentalni film, upravo zbog izvornikove funkcije vremenske kapsule.

Reprizirao sam WITNESS FOR THE PROSECUTION, Wilderovu adaptaciju pozorišnog komada koji je po svojoj priči napisala Agatha Christie. Ova Wilderova adaptacija je kasnije poslužila kao osnov za još neke ekranizacije i zbilja reč je o vrlo efektnom scenariju u kome je priča modernizovana, dodata joj je nova doza šarma i solidno je razbijena teatralnost izvornog predloška, koja se ipak u određenom smislu oseća. Wilder deo inspiracije za "proširenje" komada pronalazi u svom filmu A FOREIGN AFFAIR iz koga aproprira lik Marlene Dietrich, i postavlja ga kao podršku glavnom glumačkom stubu ovog filma a to je briljantni Charles Laughton sa kojim je Wilder inače imao saradnju punu uvažavanja i međusobne inspiracije.

Laughton je ovde ponudio jedan od prototipa za Wilderove smpatične namćore koje će kasnije sa velikim uspehom recimo igrati Walter Matthau.

Iz današne vizure, čini se da su flešbekovi koje Wilder koristi morali biti nešto skladnije raspoređeni ali za tadašnje standarde korišćenja ovog rešenja, reč je o vrlo dobroj upotrebi. Film je stilski konzistentan i dobro balansira između intrige o ubistvu, ubedljivog postavljanja socijalnih okolnosti koje motivišu junake i humora koji svemu daje naročitu ljupkost

* * * 1/2 / * * * *

Weirdsville

http://novikadrovi.blogspot.com/2013/06/biljana-srbljanovic-dnevnik-uvreda.html

U pič... pa kad će da završi tu dramu pored onoliko tvitova? Totalni meltdaun.

A kakva su nova O. vrata? Meni su i stara bila ogavna, da ne bude zabune.

Gora su od starih OTVORENIH VRATA koja su ionako mogla da funkcionišu samo u tom kratkom vremenskom džepu između Markala i Srebrenice. Kao stari forenzičar nisam izdržao duže od dve epizode....

No ovaj meltdown je potencijalno gamechanger jer ona ovde udara na masu ljudi koji su osnov njenog socijalnog statusa ovde. Gorčin je sa svojih šesnaest godina mandata, nekih desetak upravo proveo čineći JDP njenim pozorištem, režirao joj je PAD ranije, trebalo da joj režira film po BEOGRADSKOJ TRILOGIJI, zvao je da glumi u LISICAMA. Dakle, to je bila velika ljubav i obrtala se velika lova u toj ljubavi. Ovakav napad na njega je potpuno neočekivan i prilično licemeran, ne zato što on to ne zaslužuje, nego zato što je on još koliko u svojoj trinaestoj ili četrnaestoj godini mandata uredno postavljao njene komade.

Zatim OTVORENA VRATA, kapiram da je tu sve isplaćeno, sve rešeno, kad je prikazana prva epizoda nove sezone, Biljana je pokazala određenu vrstu podrške za sve. Odjednom i tu kreće meltdown.

Plus, političko osporavanje Milene Marković, čiji odnos prema Kosovu, ako imamo u vidu na kojoj sceni radi sasvim sigurno ne može da joj donese korist. Još sa onim dodatkom kako joj je pomogla i podržavala je...

I neki random napadi, tipa na Ivana Lalića koji se praktično više ni ne bavi pisanjem, vodi Mikser festival i sl. dakle irelevantno je da li je netalentovan ili ne.

Ево и музичке подлоге за читање тих твитова:

Eric Clapton- Cocaine

Evo i političke podloge za čitanje tih tvitova...

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:436815-Od-Gavrila-Principa-prave-Bin-Ladena

Original je prespor za ove tvitove, zato mora obrada...

https://www.youtube.com/watch?v=VmIN9ulmy-E

No, vratimo se gorućim kinematografskim temama... Šta piše u Peticiji evropskih filmskih autora & onih koji se tako osećaju odnosno šta je rekao Soderbergh u govoru...

http://www.citymagazine.rs/u-vazduhu/urban-flash/4600/dimitrije-vojnov-memorandumi/

Та Србљановићка очигледно има неких психичких проблема, то би могао да дијагности(фи)кује неко ко је стручан из психологије. Мислим да заправо пати од некаквог мазохизма, оно као кад си дијете па те родитељи измлате или на неки други начин казне, а ти цмиздриш али истовремено си и на неки перверзан начин задовољан јер можеш "оправдано" да мрзиш читав свијет, е па тако је и код ње, мутатис мутандис. Гомила њених наступа, што на ТВ-у, што на Твитеру, чиста су намјерна провокација, а онда плаче и цмиздри кад добије по ушима. Ријетко виђена лудача. Осим тога, Отворена врата нисам гледо, ал сам имао несрећу да једном приликом присуствујем извођењу њене представе Породичне приче и то је било тешко смеће. Штета физичког изгледа, да је бар одабрала каријеру глумице у софткор филмовима, било би нешто од ње.

harvester, koliko sam informisan Srbljanovićkin scenario za nova Otvorena vrata nije bio dovoljno politički korektan ( što će reći - bio je previše dobar ) zbog čega je pisanje prepušteno daleko lošijim od nje...samim tim dobili smo seriju u kojoj se ništa ne dešava, samo se vrte neduhoviti dijalozi. Šteta...