ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Давно је некада била једна у нашој породици, што бејаше почела да губи сан. Онa беше праунука Пазарке и Мостарлије, што пре три века у Шумадији основаше лозу  Симоновића. Говорили су људи да је чула Кукумију, да се очима нагледала Месеца, а устима најела месечине, да је прешла преко земље што је вукови чапркаше, да јој врачара завезала сан, да је прелетео слепи миш. У причама идоше чак и дотле, да се не ваља окретати истоку кад легне, јер исток је за јутро, а запад за вече. Само једна, ту из куће, у послузи што нам беше, рече:
,,Газдарици је у постељу долазила Мора, те ова више не сме да заспи."
И то се, изгледа, испостави тачним. Опасне им муке Мора задаваше у селу те године. Кажу, 'оће кад су велике ватре и кад удари суша. А нема жабе да се чује у Мочварама, а ете ти ње. И уистину, не беше куће у селу да не имаше ноћобдију. Гумна падаше у пламен изненада, пси лајаше к'о пред редњу, а људи ломише ноге по басамацима и завијаше к'о вуци. Једаред неки од Симоновића слугу радио у шуми, те омркнуо. Простре ти он гуњ уз једну букву, што била имала велику дубљу, те заноћи ту. Кад у неко доба ноћи, чуше се петлови отуд, из села, те устаде да протегне ноге и припали цигару пре него што ће кренути газдиној кући. Ал' таман што шибица кресну, те мала ватра њена разби Мрак што му бејаше мрско да оде из шуме, он ти у дупљи угледа жену бела лица, дуге црне косе, носаше дугу белу хаљину, и гледаше га, злобно се осмехујући. Човек се престрави и даде се у трк, а кад стиже кући, оно му цела глава бејаше бела, и сав се некако сасушио. Не прође много, а он побенави скроз, те му Симоновићи дадоше једну колибицу на имању, подаље од куће, да са женом живи, а онa да га пази. Људи касније кадише дрво, једни га китише босиљком и часним крстом, други белим луком и букагијама, све само да отерају нечисту силу. И гле чуда! Људи се дозваше памети, те почеше спавати к'o одојчад. Само Симоновића снаша, не могаде те не могаде. Све нешто 'ода пособи кад омркне, а кад прође дванаес', она ти се увелико латила нечег уруке, те послује к'o у по бела дана.
,,Устане тако из кревета, па ми аминује покући, а ја вичем: Дођи укревет Ленка, дођи проклетињо!, кад ли она одговара: Саћу, Боро, саћу, само још пету да наплетем.
Године пролазише, а женина сна немаде да се врати.  Да невоља буде још већа, сад почела да се пење на таван, те да размиче ћерамиду, да броји звезде. Све Месецу беше нелагодно, некак'а језа га подилазила што два ока, плава к'o зорњача, вире испод крова, а њега гледају, чекају да у зору оде на починак, па и она да се сакрију испод ћерамиде, да се повуку унутра. Једном се стари Бора трже из сна – а бејаше имао дубок сан – пробуди га нека птица. Чуј, бубуљина на крову – мислио је. А кад сувељага чучи на омаији, ту нема добро да буде за кућу. Узе ти он своју преламачу, па изађе, онако у чакширама и вуненим чарапама, како је и спавао. Кад ти он тамо, црепови размакнути, а Ленка вири кроз кров, гледа прекокуће у Месец, те хуче. Игле што их била у пунђу забола још кад се удаде за њега, извукоше се, те се стадоше котрљати низ кров, а седа коса њена се завијори на прохладном, ноћном ветру што бије одоздо, из јаруге. Лице јој не могаде видети, ал' знаде да то може бити само она, његова Ленка, лепотица какве не беше у селу, домаћица да се о њеној умешности причало.
,,Жено луда, шта ти би!? Дед' сиђи де л ми доле, искамџијаћу те, има мешина да ти спадне!"
Кад ти она окрете главу, к'o лимени певац што се на крову окреће, к'o вратило што мандрља на бунару. А очи јој некако црне, к'o две рупе – да је ближа, не би знао шта је зеница, а 'де беше беоњача. Ленка га ни не виде – само погледну у правцу из ког чу звук, и шмугну под кров к'o какав гуштер. Отад изађе још само једаред. Ускоро јој порасте кљун, а крила се богато расклопише једне ноћи пуног месеца. Сва прашина се подиже по тавану, те излете испод стреје. Сувељага отад чучаше на крову сваке ноћи, и гребаше канџама по ћерамиди све док јој човек некадашњи не паде у постељу. Е, тек тад сиђе с куће да га обиђе, кришом се увуче у собу, а док он не отвори очи и не повика Ленка, она већ беше напољу. Остави му само дрвену икону човека, што као да је излазио из бунара, ал' га стари Бора препознаде, те испусти душу знајући да га посматра будно око Светог Алимпија Столпника, што педесет година на стубу стојаше и Богу се молише. Сувељага се отад више никада не појави међу укућанима, а син њен и Борин, што живеше у уџерици једној, у дворишту, пресели се у родитељску кућу, а преподобног свеца узе за крсну славу своју.
II
Син Сувељагин беше добар човек, ал млого слаб на пићу и женама. Волео добро вино да нагне, ко лепу жену што је љубио, или можда женскиње љубише, ко што из бокала потезаше. Касно се ожени – ниједна не хтеде за њега. Оно, јес да се нису много ни питале, ал не беше тог родитеља, што би ћерку дао за пијаног Симоновића.
,,Пре ћеш гром на Савиндан, или снег на Тројице видети, нег њега трезнога," – говорили су.
Овај ти године проведе којегде, скиташе се по свету, све га под женским сукњама налазише, а онда се врати кући својој, без динара додуше, а са болешћу оном, што је звали француска. Таман да помислиш: скрасио се, а он ти се диже на Турке. Нико више не букаше и брже од њега кавгу задеваше.
,,Арапи! То су Арапи! Четирсто година алахових, шејтанских!" – викао би кад би се разговор повео на ту тему.
О Светом Алимпију његовом, све се мушкарци виђенији скупљаше, те се договараху што ће и како чинити. Жена му беше убога, дође за њега рачунавши да ће се усрећити, лепо удомити у богаташкој кући, ал једино што горко зажали. Волела га је, несрећника, ал да га мења, од тога одавно диже руке. Тај се родио као бекрија и женскарош, и као такав ће и умрети. А она, како зна и уме. По два дана она за славу спремала, да се покаже пред селом, да јој се о слави прича. Ал жене нигде једне не беше да јој дође. За столом све мушкарци, а ти би појели и печену мачку, те би рекли да нема ништа док се не закоље марва. То што њој руке промрзоше у расолу, то немаде ко да сажали, а и та сарма што се крчкала на ватри, од које цела кућа мирисаше, што се у сваки кут увукла, па нема да је истераш до Божића, ни то нико не имаде да похвали. А надасве муке, она још и за децом трчи, да не сметају мушким разговорима, да не зановетају.
,,Вид њега, стао те баба! Шта бабаш, пусти баба, виш да имаде важнијег разговора и посла обавити."
Кад ли крене да смркњава, а они се дижу од совре, па се крсте пред свецом.
,,Даће Бог Свевишњи и Свети Алемпије Стулбник да следеће године зборимо о другијем стварима," – све су говорили.
После кад орашачки властелин поведе против Турака, наш домаћин се лепо истрча с јатаганом, па се врати кући. И опет да мислиш: смирио се, зрелост неку добио, скрасио се поред женице и силне оне деце што је поправи, кад ли он потера по старом. И би се вратило ко што је и било, да му се жена не разболи, те паде у постељу, а живе ране јој се отвараше где беше лежала. Дуго је била боловала, а деца је двораху  и око кревета играху и дан и ноћ, а један слуга ког су имали, што за шталу био задужен, сад се даде у све. Не беше посла што га он не обављаше – и да покоси, и да окопа, и јаја да откупи, ко жена нека што мараму повеже, па кокошар преврће. А једном га чак видеше где перунике залива.
,,Ја све чекам дувене, ал она неће па неће, па реко, е сад ћу да те залијем изината."
А Симоновић ко и пре. Још се беше спанђао с неком Циганчицом, што му задњи грош беше узимала, и све сокове из њега исцедила. Сасуши се човек, пропаде између две трепавице. Кућа поче да се распада, дрво било слабо, па кренуло да трули, а он ни да се повуче, ни да се потера. Једном дође те насилу подиже жену те покупи неколко дуката, што их беше сакрила у постељи.
,,Немој бато, живота ти. Изгинусмо!"
,,Ћут! Јеси ли јих ти зарадила? Да јих нијеси у мираз донијела?"
Те ноћи он доведе Циганку у кућу, а ова само ли уђе на врата, кад осети млого гадан неки смрад што се ширио по кући, и кад виде жене, где се на кревету жива распада, а она ти се окрете, па увати џаду. Симоновић млого бесан био, све по кући поломио. Викао, кажу, до предзору. Сутрадан раба његова беше мртва. Саранише је тихо, ко и она што је била. А овом ко да нешто кврцну у глави, ко неки гајтан да му се развеза, те се све стаде Богу молити, и пред свеца кућнога падати. И деца му се сажалише, сирочићи његови, помагаху му ко матори, а њему све тешко око срца док их гледа, па би и руку на себе дигао, само да имаду с киме да остану. У кући се одједном све покрену, све живо што се помераше, као да се пробуди, као да се родише још једаред.
- Преображење свето им се десило – говорила је касније Бабарога. Па јебо га ја, је л једном треба да се смркне, док другом не сване?
Ал побожан Симоновић што постаде, па таквога не беше у селу. Богу се молише и богоугодно живеше, све док се и сам не разболи, те паде у кревет и црче од грудобоље. Кад осети да не може више, он даде један забран, што беше доле, поред реке, да се од њега црква брвнара направи, да му на свету споменик остане, и задужбина за душе што ће се тек родити. Млого лепу је оправише, и Светом Пантелејмону је посветише, па се све у августу вашер прави, и људи околи ње коло играју, пију и веселе се. Касније и Прота Матеја наврати са неким девојчурком, те је у цркви обавести да је за жену узима.
III
Крај века се примицаше, а Симоновића кућа цветаше, први у селу постадосмо. Богић покојни, нека му лака црна земљица, беше изабран за сеоског старешину, а како данас, тако и онда, те куће увек најбргије напредоваше и големо богатство стицаше. Прострло се било Симоновића имање по целом каменичком обронку. Шума где бејаше, то сад њивом постало, камењар где бејаше, ту воћњаке засадили, а воће где бејаше, ту сад мајстори три нове куће зидаху. Осамнаесторо слугу трчаху да оперу и обришу, да копају и залију, да помузу и баце нову простирку, да закољу и испеку, да покосе и садену. Осамнаесторо њих, а мало за силну чељад што у кући живеше – за Богића и браћу му, за децу њихову и децу њихове деце. Да земље имадоше, и да се могу скућити куд који, а да им ништа не зафали, то знадоше и сами. Али знадоше да велико богатство њино, од слоге и заједништва долази, те остадоше на једноме огњишту читаво десетлеће. Само што ону икону дрвену у цркву однеше, а нова дадоше да се направи, и то са стаклом, ко градски свет што их има.
Ал као што то увек бива, не могу два добра без једна зла, не може се стадо на броју вратити, а вук сит заноћити, не може се на ражањ ставити, а црева да се не поваде. Тако и код нас дође једног дана момак један наочит, да се у службу понуди. Стара Јевда, што главна у послузи бејаше, одма му даде два џака брашна да их подигне, а он ти их зграби подпазу' ко да су два душека газдаричина, пачјим перјем напуњена. Брже-боље га  примише и за коњушара дадоше, ал му плату обећаше тек за два месеца, кад се докаже и са осталима лепо саживи. Како се звао, то нико до Јевде не знаде, нити он причу волеше, а сво женско што у кући бејаше, жарко се занимаше да дозна. Кад, гле ти чуда, младић се вичним послу не показаше – коњи све ђипали и ногама задњим тукли кад им приђе, не могаде ни да их пипне, а камоли истимари. Јевда га даде да служи старог Јордана, брата Богићевог, што много воће посадио. По рачуници његовој, на Симоновића поседу шесто стабала воћа свакојака бејаше. И радо се момак лати посла, предано помагаше старцу. Свако јутро у зору устајаше, те на обраницу две кофе с водом меташе, да залије зову што је бејаху посадили на улазу на имање, за добро здравље да их служи, и благостање да влада. Он нове воћке калемише, оне од оломлане резаше, а старе стаде да сече и да их за огрев спрема. Хвалио Јордан младића, све само лепо о њему да чујеш:
,,Па тај кад замане сикиром, па дрвеће лепо плаче!" Слуга убрзо беше послат да посече и ону зову, што је посадише поред пута, јер се стаде сушити, а смрт зова никако не ваља да сачека. И лепо ти је он исече, и пањ извади, те посади нову, а газдарица главна га лепо награди, даде му прву зараду и са штале га у кућу за служинчад премести.
Девојке што су биле у послузи, све главе погубише за младим сељаком. А ниси могао да не приметиш његове шаке, венама избраздане, и мишице његове, што се надимаше ко облак пред олују, а оним црним очима кад крене да сече, оне све у постељу падају. Ајд што се одједном све олењише, и ајд што Јевда поштено ишамара једну што са њим цвркутала иза штале, него што се и младе газдарице, Симоновића кћери полакомише за лепим слугом. Сва им разонода бејаше да ујутру изиђу као да се прошетају по пољу, а оно иду да њега гледају, како скине кошуљу, па крушку пепелом прска.
Воће нам те године беше пропало. Кајсија закасни да цвета, а трешња и што је цветала, то је Мраз изненадио па јој бехар обалио. Крушке трулише још зелене док су биле, а брескве опадоше и ниједна не остаде на грани, да се окуси и сок да се исцеди. Једино јабуке још што се држаше, пркосише и Сунцу и непогодама, све се црвене, ко рубини, па их милина само гледати. Једном Јордан набра пуну котарицу, па посла младића да је однесе газди:
,,Дедер сине, однес де л ово Богићу, да види чиме нас је земљица благословила."
Спусти се овај низ ливаду, а јабуке се у кошари крупне, румене, сијају ко изгланцане. Ал кад беше предкућом, гуја нека дебела измиле испод прага те стаде шиштати на њега, и недаде му да уђе.  А он се сав презноји, стаде се гушити и за врат хватати, да не препознаш оног красног момка што нам дође у службу. Изиђе Богић напоље, те само погледну гују, а и она њега пркосно, па се врати под праг.
,,Послао ти газда-Јордан мало јабука," – рече овај, премда прибран, грашке зноја му се сливаше низ лице.
,,Дедер, пробај де л газда једну, живо ме занима какве су," – рече Јевда љубопитљиво.
Љутљиве природе беше газда - тај је праскао за сваку ситницу. Али бејаше нешто умиљато у том момку што им дође у кућу, некако ти топло око срца кад гледаш у то црнпурасто лице, па се изненади стари Богић кад схвати да му беше криво да га ражалости, иако није много љубио воће.
Он узе једну јабуку, па је загризе, кад ли у њој, три црва се испреплитали један око другог. Богић брже-боље испљуну онај залогај, па узе другу, али тек што је принесе устима, други један пробуши рупу, па изиђе напоље, реко би човек – црв жути, што се само у кори храстовој леже, те пуче и упогани воћку.
И у Богићу пуче, бес му покуља на уши:
,,Црвљиве ли ми јабуке доносиш, проклетниче!"
Па га распали камџијом преко лица, да му направи бразду што иђаше од ува до ува, а крв мрка и густа стаде да шикља ко из назимета.
- Дед, ајд са мном  – притрча му стара служавка. Сад ћу ја теби то исперем светом водицом, па ће да зарасте ко дланом од длан, има домрака краста да се увати. А газди ти не замери. Преке је нарави, уме да ошине, ал на леб можеш да га мажеш, само ако умеш с њиме.
- Нека, не треба. Проћи ће само – одврати јој младић, те оде и покупи своје прње, па се врати на таван, где је био одпре.
   Мало се смири прича  о газдином бесу, а и беса његова нестаде, те му све беше жао што ошину младића.
- Будало матора, шта ти би! Ко да је дете криво што јалова година – говорила му снаха, Јорданова жена.
И јабуке прођоше, откотрљаше се ко ђулад, а нико нехтеде ни да их помирише, а камоли узбере ил компот прави. Млади слуга се опасно замилова са Богићевом ћерком, са Маром, најстаријом. Одавно она беше стасала за удају, ал газда чекаше праву прилику. Јес да беше мршава, али не беше ружна девојка – очи јој плаве, а веђе густе и мрке, ко у свих Симоновића што су. Још летос почеше да чаврљају, одмахују једном другом у пролазу, а сјесени већ стадоше размењивати миловања и љубависати где стигоше. Лепо се знадоше сакрити од укућана, ал од Јевде не могадоше никако.
Ал гле, ћутала је старица, није се обазирала. Камда се била уморила од трчања за женскијем аљама што сваки час замицаше по ћошковима. Одавно беше размишљала да преда посо, да од газде тражи Перичину колибу, да седи и чека Смрт. Не рече им стара жена ништа.
Једне вечери он се кроз прозор увуче у Марину собу, преко прага не смеде никако, силе није било да га натера, а и чуо би га неко од укућана, то сигурно. Те ноћи он је милова као никад пре. Некако бесан и распомамљен, узе је дивљачки – све му нека ватра сијала у очима. Кад ти у неко доба ноћи, газда стаде викати и запомагати, а слуге се разбудише те утрчаше у кућу у чакширама и опанцима, како се заденуше, неки са тигањима, а неки и ножеве понеше. Тамо му газдарица већ била поред узглавља , мази га по лицу ко одојче што се мази, а он се сав тресе и презнаја. Јастук му беше крвав, ал нико од послуге се не усуди да пита која сила одгризе уво газдино.
Ујутру се Јевда неком чудном снагом попе на шталски таван, са све послужавником пуним којекаквих ђаконија. Полете стара уз лотру ко девојчица, ко некад што је по таванима јаја тражила, што их кокоши остављаше где их мука натера. Она ти горе, а он, слуга, тек што беше устао, па стао да зева и да се протеже.
,,Ја ти сине донела нешто да окусиш, реко, није лако спавати овде," – рече опрезно.
Он је погледа захвално, те узе мало меда око кашичице, и један гутљај воде, да га протера. Само што прогута, а он намах погледа старицу, злобно се смешећи, а очи му искочише из главе од оне воде што беше мирисала на босиљак, и од оног сјајног послужавника, што беше уствари икона кућна. Ни не обуче се, већ само ђипи са сламе, те скочи са тавана и даде се у бег. Отад га никада не видеше. Где се део, и где је завршио, ни то не дознадоше. Једино траг од копита што остаде на путу, ал га земља брзо затрпа, и реп неки што га деда-Јордан донесе из воћа, ал га Јевда одма закопа у мравињак.
Старица после сиђе са штале, старија и тромија но што беше кад се попела, те оде кући, да икону окачи на зид, па се прекрсти испред ње:
,,Хвала теби Свети Алимпије. Нек ти служе ко и ти мени данас што си послужио. А ти не замери."
Кад оде у Марину собу, а оно тамо мачка на кревету, сва побеснела што је држаше затворену, те скочи преко старице и побеже напоље. И дан-данас се врзма око куће, али преко прага не прелази.
А Јевди лепу сахрану направише, и не закопаше је у гробљу за служинчад, већ је у сеоском, поред газде ставише, што му дуго и одано служила и кућу му од нечастивог сачувала.
IV
Дуг је и буран пут Преподобног, што га виша сила додели да га прелази са мојим прецима. Почетком двадесетог века, негде баш пред Велики рат, један од дедова мог деде ожени се Аустријанком. Госпом Аном су је звали кад дође, и остаде госпа до смрти, једина што је икада било у Симоновића. Никада није та хладна, оштрих црта лица, жена са севера марила за породичног свеца. Она имаде своју Девицу и њојзи се клањаше. Али кад свекар јој сина, још одојче док је био, изненада једне вечери изнесе из куће, те га однесе на бунар и тамо остави, она пред Столпника ничице падаше и кандило данима гореше. Мали се био разболео на хладноме бунарском камену, где Симоновићи стоку појише, те кашљао, што би рекли: из доњег стомака. После јој и муж оде у рат, а дуго се крио по земуницама каменичким. Није било да га видиш. Она му све храну и вино носила, и чисте гаће му у зору додавала. Кад дође децембар, те се за славу ваљаде припремати, он јој заповеди да свеца донесе у рупу, још колач славски и једну свећу, те кума да позове, да се свети дан достојно обележи. Тако и би. Кад ли се у куму разбуди бес те га стаде кудити и у образ мушки га нападати што не прти гуњ и пушку па на фронт. Сутрадан га откри, те га одведоше на Солун. Госпа његова остаде са децом и лудим свекром, што буку никако није подносио. Повери јој се једаред да јој дете беше однео у ноћи јер млого било кукало и кмечало кагод назиме кад се коље.
Војник њен остави кости у Грчкој, а њој нико не смеде да каже – већ била почела да губи разум, богомољка, кажу људи, постала. Све кувала храну те је крила под креветом – њена тајна вечера, говорила је. А кад је младина, она ти била цртала лице и лепе хаљине шила, да се, каже, спрема за свадбу у Кани. Од Света писма се није одвајала, носила га са собом и јаја кад је откупљала. А људи гадни ко и увек што су, те с њоме шале збијају:
- А је л ви госпа-Ана то тропар за пре ил после петла? А је л бисте очитали молебствије и мојим кокама, да не морам крст на јајима за Ускрс цртати?
Она се свецу ваљда била начисто предала, живот му заветовала. Он јој ваљда и поможе кад јој туберкулоза однесе сина, оног што беше одлежао на студеноме бунару. Само се беше надала да ће јој се муж жив и здрав из битке вратити.
Тако у јутро децембра деветог, 1920. године, док је свећа славска на трпези горела, она виде мужа где јој иде на капију. Брже боље ти госпа пожури у собу, гости невелики где седаше, хитро повеза мараму те пожудно пољуби Столпника, прекрсти се те рече:
- Мој човек се вратио. Ја одох, а ви како оћете. Остављам вам Алимпија.
Онако повезана и још увек некако пуна хладне лепоте своје, она затеже сукњу на коленима и намести блузу на раменима те пође на капију. Успут убра једну хризантему што је мраз био укочио, те стајаше чврсто, румена и густа. Тамо на капији она му паде у наручје и чврсто га стеже те заплака.
Ови из куће видеше где се газдарица сручи у снег, одакле не устаде никада.
V
После дође моја бака што у црвена времена славу не хтеде да остави. Са јетрвом својом се свађала, не могадоше две жене никако заједно у једној кући. А била жена наопака, рођена суманута, све јој нешто горело међ ногама. Да Душан јој покојни никада не могаде задовољства причинити, то знаде цело село. Али само они у породици  знадоше даје  свекра гледала док је пишао иза куће. Она ти још и чланом партије постала, те икону кућну беше крила којекуде и са опаснима се беше спанђала.
- Немој Верка, сунце ти пољубим. Остави се Марка и Стојана, Марко и Стојан су цркву мазали говнима, пребијали су крстоноше и људима упадају на славе те им преврћу столове и ломе свеће.
А Верка мало са једним, мало са другим – имало је за обојицу. Једаред их доведе у кућу, у свој део додуше, што јој остаде од покојног мужа, те целу ноћ са њима вриштала и лудовала до зоре. Народ их беше омрзо, тату мог беху нападали у школи, викали му да је комуњара, а тетки жваку залепише у косу, те јој бака одсече прамен и окачи га на шљиву, да иде на напредак. Косу, кажу, не ваља у ђубре ил у ватру бацати.
И тако баки мојој дозлогрди да се са јетрвом свађа, а село да је попреко гледа и у децу да јој дира. Дозлогрди јој и икону по таванима, и у воћу да налази, да је пере од земље и суши од кише. А најмучније јој беше кад Верка опере дедине гаће, те их стане мирисати и на жицу качити. То јој лепо гадно бејаше.
Оде ти моја бака једног дана у собу где је Столпник на зиду окачен стајао, те је скиде и изнесе пред кућу. Ту се прекрсти, пољуби свеца, те рече:
- Боже, опрости ми, грешној, али ово је за добро заједнице, ово је за благостање колектива.
Лупи га Драга о земљу из све снаге. Оно стакло што скоро сто година беше чувало слику старца што на стубу стајаше, и икону Исусову у рукама држаше, сад пуче у парампарчад, и комади његови просуше се по тераси. А и рам стари пуче на четири дела, да га више нико не могаде склопити.
Бака стаде викати и Бога у помоћ призивати, те отрча деди, да му каже какво зло учини снаја његова, за његовим покојним братом што бејаше, а што им у кући до дана-данашњег остаде, беду на врат да им навлачи.
Сутрадан је отпремише пут Младеновца, код бабе јој, још жива што је била. Она радо признаде шта је учинила, сва бејаше поносна и просто нечим исијаваше. Стојан и Марко касније пред цркву дођоше, пиштоље повадише те мозак један другоме просуше. Има нешто, говоре људи и дан-данас кад им виде гробове у порти. А бака ново стакло беше купила за слику. – И било је крајње време, оно старо сво беше умазано. – говорила је касније. И у позлаћен рам је ставила, их, какав рам!
VI
Дођоше и деведесете, када, како рече моја мајка, сви постадоше велики верници.
Алимпије се и даље славио, али се чудни људи око трпезе окупљаше. Биле су ту и заове моје тетке, и сестре њене свекрве, и пријатељи маминог ујака и многи други што сам их виђао само о том дану. Чудни се разговори водише, и тога се сећам. Мајци никада не беше пријатно – њена деликатна уметничка душа није схватала сеоске приче. Те жене са брковима, мушкарци, што имадоше једну обрву, што им од ува до ува ишла, жене у старим, широким џемперима и мушкарци прљавих руку, што им се испод ноктију црнило, жене што мирисаше на шталу и краве, мушкарци што причаше гласно да им храна испадаше из уста, сви они беху сели за сто и стадоше јести а да се ни прекрстили нису. Сви они стадоше причати гадости и уживаше у њима. Док један беше причао како само две године пре беше јуришао на Хрвате и слатко им гркљане резао, други се посвађа са једним што беше седео до њега, а о председнику ружно бејаше зборио. Жена једна, зубе што није имала, те све руку на устима држала док беше причала, исповеди своје муке кад беше телила краву.
- Нигде мушко укући нема, а ја шта ћу, сама како знам и умем. Ишчупам ти ја теле некако, их како ми је било слатко, јебем ли га у дупе, ал не знам шта ћу са постељицом. Оно, знам да крава може њу и сама да исере, ал опет, ко велим, пропашће ми живуљка, Ружа моја, ку'ћу пос од онога мога кад га увати алампрц? А ја ти руку у пизду, д'извинеш, па чапркај, чапркај, чапркај и нађем је некако.
Мајка је била час бледа, час зелена: ,,Шта је ово? Је л ово слава?" – говорила би у кухињи.
- Срби што су стока, па то нема нигде! – викао је човек што беше седео у челу стола. – Твој рођени што може да те изака, па то не може нико. Ја посло оног мог у Београд, на школу за рударе, велим, да га запослим у базену у Лазаревцу... (у базену... – поновила је мајка), кад ти се он даде у писце, маму му педерску, па џврља нешто по артији. Још живи са неком, цимерком, а никако да је приведе, све виче: другарица ћале, другарица. Пусти другарицу, велим ја. Тито за другарицу, курац за девојчицу – то д'уватиш па да јебеш.
На његове речи пола стола се гласно засмеја – удараше се лактовима и говорише: добар је стари, исти ко што је и бијо. Друга половина стола помно слушаше старицу једну што је причала о лапоту – у велико ухо се претворили. Све док ће једна: Их серем ти се на лапот, огади ми сарму. Ал добро, саће риба.
На те речи мајка просто беше ван себе те крупним, одлучним корацима оде у свој атеље. Велика сликарка је била. Сећам се, кад сам био мали па јој тихо провирим иза леђа, да је гледам како слика, она би пустила кичицу која би сама плесала по платну, те би јој говорила где да згази јаче, да нијанса буде тамнија, а где да заигра на прстима, када светлији тон треба дочарати. И слушала је кичица, и слика се рађала пред мојим очима – слика мене како стојим иза мајке.
Упаде мајка у свечарску собу са великим платном, уљаним бојама осликаним. Лепо одевени људи беху насликани како седе за столом. Једни су наздрављали, други су се смејали, тихо, пристојно, трећи су ручали у миру, четврти су били озбиљни јер причаше о озбиљним стварима. Били су чисти, у чисто одевени, и јела беху укуснија. Косе су им лепо мирисале, руке беху испуцале од рада, али беле, опране.
- Гледај стоко! Гледај! Је л ово слава? Је л се овако слави? Где вам нестаде светац?
И гле, заиста, Алимпије беше сишао са свог стуба, изашао из бунара и нестало га било негде.
- Ту сам, ту сам, само ми мало тешко у стомаку – чуло се са слике.
На мамине речи велики број људи устаде, те одјури од стола као опарен. Она остаде са својим платном, које им беше показивала да га добро осмотре, а они бежаше ко од бела лука. Опасно мајка увреди силну ту родбину. Неколико људи остаде до вечере, неколико њих којима ручак беше непријатан и који не дођоше до речи.
VII
A ja пре пар година спаковах Столпника у кофер, па са њим у авион. Сад, ево, Симоновићи девети децембар обележавају у мојој кући, у једном граду пуном лала, што га са свих страна опасују ветрењаче, у једној сивој земљи воде, где се икони не клањају.
И гледају људи те се чуде што ми са Истока имамо идоле. Чуде се, али лепо једу сарме, и не знају да их је сликарка целе ноћи пажљиво завијала, и онако стара, готово без очију остала. А тек стара сова – колики је само пут она превалила.
- Ја лепо полетела кад паде мрак, рачунам, стићи ћу до зоре, даћу ти ову храну што ти мајка послала, те ћу се сакрити негде. Али кад стаде да свиће! Крете Сунце да излази, па никако да изађе! У пет земаља ми свануло, умало душу нисам испустила.
И пати Столпник, био се лепо навикао на ту собицу што му доделише. Заволео био ледену воду са Симоновића бунара, укус смокава што забран направише у камењару, и мирис наше жутице када прође олуја са Космаја. Годило му медитеранско Сунце, и душу му хранило плаво небо изнад Србије. Сав био припао тровековном том огњишту, на ком грејаше своје оронуле византијске кости. Са Истока беше гледао рађање Запада, слушао његов плач, посматрао прве кораке, тетурање и пад. Сада дође време да придржава једну стару породицу и доноси јој воде кад устреба, да води рачуна о једној ватри што вековима беше горела попут буктиње, а сада готова да се загрцне па да је поједе пепео – сада дође време да са Запада гледа старење и смрт древног Истока.

Meni je ovo mnogo naporno za čitanje, razumem potrebu za autentičnim izrazom određene sredine, ali teško se probijam kroz sve to.
A zapravo najveća zamerka s moje tačke gledišta je pripovest koju kao da je smislila i postavila Danijela Stil... radnja koja traje decenijama i tek tu i tamo dobijemo poneki podatak ili događaj, pa sve to liči na prepričavanje i nabrajanje, a ne pripovedanje.
Dakle, to su ukupno dve zamerke: pretežak izveštačeno autentičan izraz i nedostatak klasične priče sa zapletom i raspletom.
I nemoj da je nekom palo na pamet da pita odakle znam kako piše Danijela Stil...

Био си јој уредник?

Siguran sam da bi bilo vrlo zanimljivo saznati odakle znas kako pise Danijela Stil...

Zar se vama nikad nije desilo da nemate šta da čitate osim...?
Ja sam jednom u gostima proučila ''Priručnih za komandira odeljenja'' iz 1981. godine. Otkrivanje nuklearne i hemijske opasnosti mi je bilo posebno interesantno.

To šta si ti čitala je dajdžest verzija. Meni je to bio posao čitav radni vek.

Ovde je glavni problem... ne, postoje dva glavna problema. Jedan je ovaj koji pominje Boban, pripovedanje koje deluje kao neobrađeno usmeno pripovedanje, razliveno, preopširno i sa isuviše digresija; to inače može da funkcioniše, ali samo ako je pisac svestan celine i - ma kako digresivno - vodi priču nekim određenim ritmom tako da smo svesni njenog razvoja; ovde toga nema već ide samo ono epsko "a onda se desilo ovo, a onda se desilo ono" umesto romanesknog "desilo se ovo i zbog toga se desilo ono".
Drugi je stilska neujednačenost koja je žestoka, naročito pošto autor hoće istovremeno da koristi dijalekat (ovo je neki koji ne prepoznajem) i arhaična glagoska vremena (kojima ne vlada u potpunosti, tipičan primer: "Богу се молише" upotrebljen je za jednu osobu, a tu može da ide samo "moljaše", "moliše" je množina) i 'poetski' red reči; kad se pomeša previše stilova, rezultat je... nezadovoljavajući.

Obaška što kad se sve razgrne ostanu sentimentalnost koja ume da pređe u izveštačenost (tad krenu i materijalne greške), a kad usred imperfekta proviri ovakav iskaz "Мајци никада не беше пријатно – њена деликатна уметничка душа није схватала сеоске приче" mogu samo da kažem, ma hajde.

Ovaj komentar je jedini konstuktivan.
Svestan sam primedbi i računao sam na njih. Prvo, drugi deo postaje ''čisto epski'', dinamičniji (a onda se desilo ovo, a onda se desilo ono) iz prostog razloga što je ovo dokument koji sam poslao na jedan konkurs, gde se od mene očekivalo da napišem priču ne dužu od 23.000 karaktera. Drugi deo je stoga jaaaako uprošćen i isečen kako bih ispunio (se vratio) na kvotu. U celini, ova priča ima 54.000 karaktera i (meni bar) teče lepo.
Što se tiče upotrebe glagolskih vremena, pa ovako... Ja, kao student Filološkog fakulteta... (mada, i da nisam, opet) znam da koristim glagolska vremena. To je govor ljudi koji žive u selima u okolini Beograda, naročito u okolini Lazarevca, Aranđelovca, Mladenovca, Obrenovca, a ja, kao dete sela, koje se u grad preselilo pred upis u srednju (a u pravi grad tek pred upis na fakultet) sam odrastao slušajući taj govor. Jedna seljanka nikada neće reći ''moljaše, moljahu'' - ona zna za ''moliše'' (valjda je to ''še'' podseća na množinu, šta li) i ona taj oblik koristi za apsolutno svaku prošlu radnju, koju je vršilo nekoliko ljudi. I to je jednostavno tako. Svaka druga opcija predstavlja borbu protiv lokalnog seoskog govora, a ja ne želim da se borim, već da ga sačuvam.
Što se tiče zamerke u vezi sa sentimentalnošću, tu nemam šta da kažem. Da li je ona lažna, previše naglašena, iskrena i topla, to zavisi isključivo od čitaoca, od toga kako će on da doživi moj tekst.
Drago mi je što sam dobio kritike, kako pozitivne (koje hrane sujetu), tako i negativne (ali konstruktivne). Moram da priznam da sam se registrovao na sajtu jer sam želeo da neko drugi, ko mi nije prijatelj, ko mi nije profesor, kaže šta misli o ovome što radim. Ja uvek mislim da to nije dobro, a ljudi mi govore da je odlično, da je toplokrvno, magijski-realistično, novo. I opet, drago mi je što sam naišao na nekakav odziv. Moja priča izlazi sledećeg meseca, a roman krajem godine, i veoma se radujem tome. Odluka je doneta, a moje mišljenje da Srbija ovo treba da čita ne može ništa da poljulja. Ali, ljudi, samo jedna opaska: mnogo negativne energije ovde, mnogo neizlečenih kompleksa i frustracija. Posmatrajte stvari vedrije, recite sebi: e neću da počinjem da čitam sa unapred pripremljenim negativnim stavom, neću da prolazim kroz tekst sa ciljem da nađem ono što ne valja. Jednog dana će se pojaviti neko ko piše dosta bolje od mene, ko će možda biti veliki pisac, a vi mu nećete ni pružiti priliku, a još ako je malo nesigurniji, uništićete ga, sravnićete ga sa zemljom.
Od mene toliko, neću više postavljati svoje radove.
Peace!

Nešto za usput. Nisam do sada imao komentar. Nikada, ali nikada, ne piši roman pre nego što napišeš i izložiš javnosti više priča. To naprosto ne pije vodu. A, ako želiš da vidiš kako se piše dobro lokalno narečje, klikni na searh - Premeštaj i videćeš kako to treba da izgleda.

Jedino suvislo u tvome postu je da ovde više nećeš postavljati radove, dragi moj Veliki Pišče.

Sagita je mesto gde samo najluđi preživljavaju.

Čestitke za roman i priču... Peace!

Quote from: betidejvis on 24-05-2013, 12:55:15
Što se tiče upotrebe glagolskih vremena, pa ovako... Ja, kao student Filološkog fakulteta... (mada, i da nisam, opet) znam da koristim glagolska vremena. To je govor ljudi koji žive u selima u okolini Beograda, naročito u okolini Lazarevca, Aranđelovca, Mladenovca, Obrenovca, a ja, kao dete sela, koje se u grad preselilo pred upis u srednju (a u pravi grad tek pred upis na fakultet) sam odrastao slušajući taj govor. Jedna seljanka nikada neće reći ''moljaše, moljahu'' - ona zna za ''moliše'' (valjda je to ''še'' podseća na množinu, šta li) i ona taj oblik koristi za apsolutno svaku prošlu radnju, koju je vršilo nekoliko ljudi. I to je jednostavno tako. Svaka druga opcija predstavlja borbu protiv lokalnog seoskog govora, a ja ne želim da se borim, već da ga sačuvam.

Dobro, to je ok opredeljenje, kod nas ima relativno malo pisaca koji pišu dijalektom, ali opet je kod tebe previše vidljivo mešanje stilova. Ako imaš rečenicu "Све нешто 'ода пособи кад омркне, а кад прође дванаес', она ти се увелико латила нечег уруке, те послује к'o у по бела дана", to je jedan i vrlo određen pripovedni stil blizak govornom jeziku (skaz), ali kad isti narator kaže "Сав био припао тровековном том огњишту, на ком грејаше своје оронуле византијске кости. Са Истока беше гледао рађање Запада, слушао његов плач, посматрао прве кораке, тетурање и пад" to je sasvim drugi tonalitet. Da su jasno odeljeni, ili da je bar jasno kad i zašto pripovedač prelazi iz jednog tona u drugi, to bi moglo, ali ti to ne radiš.


O negativnom stavu: mogu samo da se izjasnim o svom ja, naime, svaki put kad nešto počnem da čitam, ponadam se da je dobro, da nije tako, ne bih ni čitala, da nemam dobre volje, ne bih ni komentarisala ili bi mi se komentar sveo na pljuvku (što, mislim i nadam se, nije slučaj).

Quote from: betidejvis on 24-05-2013, 12:55:15

U celini, ova priča ima 54.000 karaktera i (meni bar) teče lepo.

Ja uvek mislim da to nije dobro, a ljudi mi govore da je odlično, da je toplokrvno, magijski-realistično, novo.

Ove tvoje dve rečenice izvučene iz istog posta, ukazuju koliko si ti, pored neobjektivnosti, zapravo i podeljena ličnost; neizgrađenog stila, lutaš u tmini koju često i ne razumeš.
Ovo što si postavio NIJE DOBRO, ne može da se čita bez muke i zastajkivanja i što je čitalac književno obrazovani, to će imati više problema.
Ti ne vladaš elementarnim pripovedačkim postupkom i svako ko ti hvali ovakvo delo, irelevantan je.
Pisanje priče nije dokumentarističko prepričavanje sećanja tvoje babe, već osmišljena struktura koja tvori zanimljivu i privlačnu celinu, koja nagrađuje čitaoca.
Ne možeš nas mrcvariti od prve do poslednje rečenice i očekivati ushićenje na našim licima.

Ne, Bobane, ne očekujem ja od tebe ništa. Ne mogu svi ni da te vole, i ne možeš svačijoj želji udovoljiti. Ne moraš da čitaš moju knjigu.

Quote from: betidejvis on 25-05-2013, 01:12:21
Ne, Bobane. Ne mogu svi ni da te vole, i ne možeš svačijoj želji udovoljiti.

Hahah!!!! Kad bi samo ti znao...

Jbt. Betidejvis i avatar koji koristiš su ženski likovi...
Jesi li siguran da nisi curica?

Quote from: betidejvis on 25-05-2013, 01:12:21
Ne moraš da čitaš moju knjigu.

Ne brini. Neće.

Stipane, popuši kurac curici.

Je, bilo je pitanje momenta kad će pući...

Ovaj te napusi Stipane. Strasno. Ha, ha, ha. Lepo covek pise. Stvarno. Ali jbg. Meni to ne lezi. Mislim, epska fantastika ili sta vec? Pojma nemam. Hronika srpskog naroda? Jel to? Mi smo komunisti. Nihilisti. Pomozi Boze. Ko smo mi u stvari? Strasno.

Gde si Sintetik? Malo, malo pa nestaneš!

Samo vas gledam.

Quote from: betidejvis on 26-05-2013, 03:38:42
Stipane, popuši kurac curici.

E moj Stipane...
"Princezo, curice" ... Kad ono Kleopatra.
Kako je krenulo, moraćeš  da se malko zapereš i opereš zube pre nego što počneš diskutovati.

Jebem li ga, nisam uvek u mogućnosti da biram s kime, kada i kako...

Quote from: Stipan on 24-05-2013, 13:10:42

Sagita je mesto gde samo najluđi preživljavaju.

Jer ste je vi napravili takvom. Mogla je biti zapravo mesto podrške, dobrih namera, konstruktivnih komentara. Još kad kažeš tako ponosno to, utisak je još gadniji.

Je, to što nazivaš ponosom obično ostavlja vrlo gadan utisak...

A onda, sa verovatnoćom da se desi 99,99%, odgovor koji izbegava svu suštinu izrečenog i pokušava da prebaci loptu na drugu stranu. Patetično...
Mene lično apsolutno nije briga za vas sve, meni je samo krivo što Sagita kao ideja koju jako cenim i smatram potrebnom - nije uspela, već je izvorište otrova i zluradosti. "A moglo je bolje..."

A šta je bila suština, ako nije tajna i zašto se petljaš u ono za šta te apsolutno nije briga?

Što se ovog prvog tiče, kao što rekoh:

Quote from: Chgr on 27-05-2013, 17:56:40
Mogla je biti zapravo mesto podrške, dobrih namera, konstruktivnih komentara.

Za drugo, takođe kao što rekoh - mene je briga za sve vas pojedinačno, moja ogorčenost i razočaranje nisu zbog nekih tamo "ljudi sa interneta", već jer je ideja za koju mislim da je odlična - upropaštena.

Stipane, i ovo šta napisa Chgr je patetika. Nije čuo da je put do pakla popločan dobrim namerama. Od mene je BetDejvis dobio najbolji mogući komentar - Ne pisati romane pre nego što se napišu priče.

@scallop, nisam mislio samo na ovaj konkretan topic, već generalno, na "vajb" Sagite. Doduše, primećujem da postoje ljudi kojima je takvo stanje stvari jednako odvratno kao meni, ali su prihvatili tu nisku igru koju uporno forsira nekolicina ovde, te to i nije neka uteha.

Quote from: Chgr on 27-05-2013, 19:02:37
Mene lično apsolutno nije briga za vas sve, meni je samo krivo što Sagita kao ideja koju jako cenim i smatram potrebnom - nije uspela, već je izvorište otrova i zluradosti. "A moglo je bolje..."

Kad ne haješ za pojedince, teško ćeš ikog ubediti da ti je stalo do celine. Pa još kad dodaš da ''nije uspelo''!

Pojma ovaj nema šta je patetika, Scallope, a još manje kako je treba upotrebiti.

Stipane, kako je to upuštati se u polemiku iz koje uvek misliš da si izašao kao pobednik? Ne zamara te i nije ti nimalo sumnjivo?

Ma jok bre, pišem nešto mnogo dugačko, pa još kolaboracija, pa mi dobro dođe da osvežim mozak na ovim glupostima.

Ja te pitam jedno, ti mi govoriš kako plastiš seno.

A šta ti imaš protiv sena u plastovima?

Bolje kad je balirano. Lakše prisloniti snašu. Znaš li ti, jado, kako bocka strnjika? nemaš tu mnogo posla. I uz to zaklonjen u ravnici zidom mrtve trave. Probaj.

Vidiš, i ti ponekad imaš zanimljive ideje.

Quote from: Stipan on 27-05-2013, 20:18:47
Vidiš, i ti ponekad imaš zanimljive ideje.

Ne ponekad, uvijek...

Joooj, zaboravih kako ovde ume biti zabavno.
Nateraćete me da pokušam sa čitanjem ovoga!

Dobar savet para vredi.
Nego, da rečem i ja neku za ovu priču, koja izazva toliko polemike.
Autor je student književnosti, te ne bi trebalo da čudi ovakav način pripovedanja - asocijativan. Takvu, sličnu vrstu estetike, gradio je i Vladan Desnica, takođe poznavalac italijanske književnosti. Neubičajeno je ovde što stil odudara od onog što se naviklo u brzom čitanju kratke koncetracije koji se dešava kod čitanja na internetu. Tu igra ulogu kratka forma, sa vicom, dosetkom na kraju. Svaka, iole sintaksički složenija rečenica, gušća fonetika, poigravanje sa dijalektom ili iščašenjem rečinka kroz dijalekt, zahteva veći stepen pažnje. Nije čudo što velik broj učesnika navodi kako ovo ne može da čita i kako mu je naporno. Na papiru ne bi bilo tako.
Ergo, meni se dopalo. Moj sud nije da imam bilo kakvog prava savetovati autora u bilo čemu, ali i kad se primenjuje sistem asocijacija, digresija, one moraju (ne obavezno ali je poželjno) voditi do neke čvrste, minijature, nekog jezgra koje se kasnije ugrađuje u složeniju ideju. Ovde je, mžda, problem u ideji i neusaglašenosti, kako neko primeti, prelaska sa "savremenog" na "govorni" model. I meni je to zaškripalo, jer ne deluje prirodno, više artistički. Ali, i to je posledica mladosti i poleta.
Neki, odavano u petoj deceniji, to rade i ne mogu ispraviti sve u oko da im guraš rečenice u kojima greši.

Quote from: Chgr on 27-05-2013, 19:02:37
A onda, sa verovatnoćom da se desi 99,99%, odgovor koji izbegava svu suštinu izrečenog i pokušava da prebaci loptu na drugu stranu. Patetično...
Mene lično apsolutno nije briga za vas sve, meni je samo krivo što Sagita kao ideja koju jako cenim i smatram potrebnom - nije uspela, već je izvorište otrova i zluradosti. "A moglo je bolje..."

Ako ima toliko pitomih mesta gde ljudi hvale jedni druge do besvesti, onda obitavaj tamo.
Problem sa tim pitomim mestima je što tamo, istina, ne dobijaš pokude, ali ni korisne pohvale. Ne dobijaš ništa sem klimoglavljenja i izveštačene podrške.

Na ovom topiku, kao i na mnogim drugim, pisac u pokušaju je dobio utiske o svom delu vrlo korektno i objektivno.
Niko, čak ni oni koji tvrde da im se ovakav stil sviđa, ne spore pomenute manjkavosti u strukturi, postavci, logici...
Dakle, sve je do jednog trenutka delovalo korektno, a onda je autor počeo da nas napušava po sistemu da ga zabole za naše mišljenje i da mi ovo ili ono; posle toga, sve je prirodna posledica neuštrojene gomile.

Zar ne primećujete da se to stalno dešava. Čovek postavi svoj pokušaj pisanja, to vidi više ljudi nego što je ikada bacilo oko na neko njegovo delo, pojedinci čak pokušaju da izvuku nešto konstruktivno iz gomile trabunjanja i onda se pisac-mladunac brecne, pa kada dobije nazad po gubici, onda najednom Sagita ne valja i ovde su sve go kreten do kretena.

Znam da nema lepog načina nekome reći da piše loše i da je netalentovan, to je pomalo kao kada treba saopštiti vest o smrti voljene osobe - kako god da uviješ suštinu, gorčina se ne može izbeći.

Pre nego što i Boban dobije po labrnji podsetiću da je kroz podforum Književna radionica u poslednje tri godine proveo stotinak neobjavljenih i skoro neobjavljenih autora i da je u izdanju Znak Sagite 20 objavio 43 priče sa nje, od toga dvadesetak prvenaca. Izvolite pa nađite još jedan sajt sa književnim forumom gde je tako nešto ostvareno. Čik!

Mislim da ljude najviše boli što ovde upravo nema izveštačenosti i ako dobiješ smrtonosno lošu kritiku od svih onda nema šanse da nisi beznadežno piskaralo.
To suočenje sa istinom je ono na šta većina nije spremna. Svi bi da se isture al da prođu dobro. E, pa ne ide to tako; hol slavnih nije suđen za znatnu većinu nas...

Kao što rekoh:

Quote from: Stipan on 24-05-2013, 13:10:42
Sagita je mesto gde samo najluđi preživljavaju.

Mislim da posećenost, staž i veličina ovog foruma dovoljno govore o kvalitetu, kompetencijama pojedinih učesnika isl. Međutim postoji i mračnija strana. Nju ne možemo pravdati izjavom da najjači opstaju, jer ona pije vodu samo u prvoj rečenici ovoga što napisah. Viđali smo ovde i paušalne kritike, nesuvisle prozivke isl. Na svakom učesniku je da proceni da li mu takva klima prija, i glupo je bilo kome kačiti epitet slabića ili gladijatora u zavisnosti od toga za šta se opredeli....

E, moj Hiddene, svaka budala ima svoje veselje. Neko o mračnoj, a neko o svetloj strani. Budući da i svetla strana postoji, lako je izdvojiti korisno od štetnog, pa pazariti dobro umesto poželjnog. Boban je i govorio o tome.

Nikad tu nije bilo niti paušalnih kritika, niti nesuvislih prozivki.
Sve što se ovde dešava ima svoju predistoriju, uzroke i razloge.

Podela na zle i dobre postoji u epskoj književnosti.
Stvarnost je, ipak, malo drugačija.

Quote from: scallop on 28-05-2013, 11:28:07
E, moj Hiddene, svaka budala ima svoje veselje. Neko o mračnoj, a neko o svetloj strani. Budući da i svetla strana postoji, lako je izdvojiti korisno od štetnog, pa pazariti dobro umesto poželjnog. Boban je i govorio o tome.

Nadam se da me nisi razumeo pogrešno, zato i napisah da je na svakome da proceni da li mu prija. Ovde ima ljudi čije su bibliografije duže od pojedinih biografija. Na svakome jeste da proceni i odvoji šta mu valja a šta ne. Forum je kao i sto u kafani, kad god se uključiš u diskusiju, svi su već malo popili pa šta ti bog da. Pogledaš ga mrko, pa nastane tuča, a ponekad se i zapeva.
Zlo je kada se umesto pevanija, kao glavna karakteristika počne negovati šorka. Tada kafana vrlo lako postane lokalna birtija. Prođe malo vremena pa i konobarice prestanu da briju noge....

E sad, da ne budem shvaćen krivo, poseban problem je u onome koji uđe u kafanu pa je nezadovoljan zbog toga što mu na uvce nije pevao hor bečkih dečaka