ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ja naravno pojma nemam o čemu se radi
Može li malo detaljnije?

http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=916&nav_id=517348

http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=916&nav_id=517347

"разговарамо са Наташом Кандић, Борком Павићевићем, Костом Чавошким и Љиљаном Булатовићем" WTF?! 

Pa realno,za Borku nije pogrešila u polu.

Quote from: SIMERIJANAC on 15-06-2011, 15:49:42
pomislio sam kako se uredništvo B92 žešće zajebalo  

Mislim da je u ovome bila poenta - B92 je nedavno promenio vlasnicku strukturu a izgleda pocinje da se menja i uredjivanje programa.

PS

Rasprava se bila zakuvala do 200 komentara, od kojih je nekoliko citirano i u e-novinama.

http://blog.b92.net/text/18071/O-odlasku-Pescanika-sa-radijskog-etra-/ 

Majka


Blondie imaju novi album! Panic of Girls donosi jedanaest novih pesama koje se prostiru u rasponu od elektro popa do rege ritmova. Debi Hari, zena u svojoj sezdeset petoj godini, jos uvek izgleda odlicno a bend predvodjen Krisom Stajnom ume da isporuci i jake gitarske rifove i interesantne i uverljive obrade pesama iz sasvim drugacijih sfera muzickog izraza (Sunday Smile od grupe Beirut).


Zahvaljujuci plejlisti radija B92 ste vec sigurno culi prvi singl Mother. Pesma koja obara s nogu, kada sam je prvi put cuo pomislio sam:  "Kako je bezveze ovako sjajnu stvar ostaviti kao neki otpadak za ko zna koju po redu Best of kompilaciju ..." kad ono pre neki dan k'o grom iz vedra neba saznajem da je to u stvari pesma sa novog Blondie albuma! Ja sam naime mislio da su se Blondie raspali onomad posle The Curse of Blondie i one turneje u okviru koje su posetili i nase krajeve ... Ako ne racunamo povremena best of preslusavanja - matori njujorcani se mi bili izvana radara vise od pola decenije! Ali vratimo se pesmi Mother ...

Blondie - "Mother" - Official Video

Koja stvarcina! Poletni ritam, elektro sintisajzer i pankerski gitarski rif sluze kao perfektan uvod u refren koji nas dovodi do prave ekstaze. Blondi u top formi, glas jak i stabilan, kao da nikada nisu odlazili sa scene, kao da nikada nisu napustali binu, kao da nikada nisu zaista ostarili ... A tek spot! Blondie nastupaju u nekom hipsterskom andergraund klubu, na bini mocno izgledajuci bend, na podijumima plesuce aveti umetnickog 70's Njujorka. Dileri, trandze, homici, frikovi i umetnici svi sabijeni u prljavi klub lose reputacije.  Odnekud, glasna muzika i zapaljivi refren "Mother in the night ..." budi uspavane zombije iz podruma kluba koji zedni krvi, mesa i (zasto da ne) seksa upadaju na podijum i pozudno prozdiru uznojene plesace i klupske pozere...

Na Panic of Girls ce vas oduseviti skoro svaka pesma - od D Day koja otvara album, preko synthy drama-every-night  poletne What I Heard, preslatkog rege bisera The End The End, pa dok stignete do rokerski darkerske Love doesn't frighten me to je tek pola albuma ... Jedanaest pesama, na oko cetrdeset minuta donosi sjajnu letnju zabavu za svakog postovaoca dobre muzike, a siguran sam da ni Blondie fanovi nece biti razocarani, uveren sam cak ni ravnodusni!  Blondie su u vrhunskoj formi i ostaje jos samo da se nadamo sto vecoj i sto obuhvatnijoj turneji ... Come back Debbie, come back!

KONCERT: Dátum Výroby, 12. 08. 2011. Club Two Wheels, Padina



Dátum Výroby, 12. 08. 2011. Club Two Wheels, Padina

Datum Vyroby Láska je ojeb


U principu pocelo je tako sto kola nisu htela da upale. Na mojoj 128-ci je jutros crko akumulator i przeci se na suncu cekajuci autobus za Pancevo poceo sam da razmisljam o tome treba li ici veceras na svirku ili ne. Dumao sam o tome celo prepodne, treba li u petak uvece ici na koncert grupe koju cu ionako videti i u subotu?! Lomeci tako glavu nad tom prilicno jednostavnom dilemom uspeo sam svojim starackim rukama da u kesu punu upravo kupljenih knjiga strpam nezatvorenu flasu kokakole. Hladan napitak je naravno procureo po knjigama (oko 5000 dinara), dosta naruzivsi svaku a narocito preskupu knjigu/dnevnik/slikovnicu sa Rolling Thunder turneje Boba Dilana. Na kraju sam nekako dosao do zakljucka da cu ici na svirku ali samo pod uslovom uspem da nagovorim jos nekoga da ide sa mnom ... 

Dovukoh se nekako kuci i popodne je vise-manje proteklu u staroj dobroj igri cija pravila su mi odavno poznata: Ja posaljem SMS sa pitanjem "Svira taj i taj bend tamo i tamo, je li bi isla/isao sa mnom?" - a oni mi (sa ili bez vadjenja, uz ovo ili ono opravdanje - koje god im je tog momenta izgledalo najuverljivije) odgovore "Ne -  (- mogu, - ide mi se, - pobogu, naravno da ne!"). Na kraju sam imao skor od 0 voljnih da idu sa mnom na svirku te veceri. I tu se ja naravno zainatim, razjarim i na koncert odem sam ...

Posto je bio zakazan za 21:00 je sam se u Padini pojavio taman da popijem jedno pivo pre nego sto svirka krene, eventualno da oborim jos jedno dok se predgrupa (onako kako samo jedan ex-YU rock covers bend zna) divljacki ne izživi nad publikom. Naravno, kao sto to uvek biva ja pravim planove a neko se negde grohotom smeje - posto nisam znao gde je taj klub u kojem se odrzava koncert nazvao sam organizatora Živana da mi da neko uputstvo kako da stignem do Two Wheelsa (jedan od razloga zasto mi se nije islo na ovu svirku je upravo cinjenica da se odrzava u bajkerskom lokalu) samo da bi mi ovaj rekao da je sa bendom jos uvek tek na putu do Padine i da ce stici za jedno pola sata... Dakle, u tom momentu sam imao oko sat i po do koncerta, dva sata do svirke benda zbog kojeg sam dosao...

Nista, sjurih se do prve prodavnice uzeh pivo i odoh u park da buljim u prazno i guzvam limenku (cigarete sam ostavio davno). Posle piva iz ciste dosade odoh da jedem u pljeskavicarnicu simpaticnog naziva Pera Zdera. I posle klope doslo je vreme da predgrupa pocne da davi sa njihovim vidjenjem exYU hitova u rasponu od Riblje Corbe do Goblina. Sva sreca pa Two Wheels  nije bio daleko od parka pa sam  mogao da sedim tamo i otprilike procenim kada su priveli kraju taj njihov performans. Ipak, u klub sam upao bas kada su zavrsavali sa svojim nastupom i primetih da i maju publiku koja ocigledno voli to sto oni rade pa sam na kraju stekao nekvo kakvo-takvo postovanje.

Konacno, tacno u ponoc na binu izlaze Dátum Výroby, hiperbrzi melodicni HC punk sastav iz mesta Bardejov u Slovackoj. Pet momaka na bini  -  Raďo - pevač, Tomáš - bas, Kamil - gitara, Kyjo - gitara i Maťo - bubnjar  =  praše nesto nalik No Use For A Name, Pennywise,  Millencolin, NOFX ... Ko prati savremeni slovacki pank lice pomalo i na Iné Kafe. Posto sebe nazivaju speed punk bendom dodaju i ultrabrze ritmove a koriste i duplu bas papuču. Nastup su poceli sa pesmom Táto Spoločnosť, čisto da otprilike postave pravila igre i  pokazu publici sta treba da ocekuje ove veceri. Usledila je jednako hiperbrza Druhý - i ono sto me je odmah odusevilo je to sto je bend svirao pesme jednu za drugom bez nekih pauzi. Na ovoj pesmi je postala vidljiva i efektna upotreba pratecih vokala sto opet doprinosi melodicnosti muzike koja bi mogla da se izgubi u tom sumanutom rasporedu gde brze ritmove smenjuju jos brzi ritmovi koje smenjuju efektni brejkovi. Treca je bila malo umerenija pesma Vahy spravodlivosti. Onda je isla pesma Viem ...


... i tu je atmosfera u klubu postajala sve nepodnosljivija i ispred bine je ostalo mozda dvadesetak ljudi dok se ostala publika preselila napolje u bastu (pojma nemam zasto koncert nije bio na otvorenom). Momci se ipak nisu dali obeshrabriti i usledila je opet jedna ultrabrza - Viem. I opet ispod naslaga buke koju stvaraju dve gitare, bas i bubnjevi, buke koju za razliku od zive svirke na studijskim snimcima necujemo - izvire melodija koja sve to nekako drzi zajedno. Iako pesma Duchoprazdno na snimku (sa svakakvim gitarskim efektima i  klavirom) zvuci kao laka balada, veceras to niko ne bi nazvao baladom! Prvi kakav-takav kontakt sa publikom je bio pre sedme pesme - Pravidla. Momci su pokusavali nesto oko pesme da objasne publici ali se malo toga moglo cuti i razumeti. Malo ko je tu uopste znao nesto vise o bendu na bini i poenta je bila u tome da su ljudi dosli da se zabave i da skacu a ne da kontaju o cemu se radi u pesmama. Slede: Nemozne, Urob čo chceš, i Eva. Pred kraj je konacno je na red dosla moja omiljena pesma Laska je ojeb ...




... koja ima sjajan stih  Láska je ojeb, romantika pretvárka Ja nemám chuť na sladké lízatka Rozbije ti srdce, ukradne kamošov Kedy skončí tato trápna šou (jbg. stavite u google translator mrzi me sad da radim prepev)

I onda je kao bio kraj nastupa da bi na neku vrstu bisa bend izveo jos i pesme Divadlo, EU i Zaletnik. Koncert je zahvaljujuci sumanutom rasporedu i ludackom tempu zavrsen za sat vremena to jest tacno u 01:00.

Posle svirke sam progovorio par reci sa pevacem i otpalio brze bolje u pravcu parkinga. Bio sam izuzetno zadovoljan svirkom i presrecan sto je ispalo da su se svi koju su me danas popodne iskulirali ostali uskraceni za jednu odlicnu svirku ... Sutra je koncert u Tomasevcu, bice na otvroenom pa ce sigurno biti jos bolje!

Vidimo se tamo ...

TUP FESTIVAL # 6

Subota je pocela tako sto sam ustao oko ustao oko 11 i otpalio da malo vozim bajs. Ne znam zasto ali palo mi je na pamet da posle par godina slusam radio Beograd 202 koji sam nekada slusao non-stop. Iako sam primetio da su promenili programsku semu - cak je i emisija Hit nedelje promenjena -  i dalje su tu manje-vise isti ljudi. Secam se da sam veoma cenio autorske emisije - Linija za Rock and roll (koja je bila sjajna u ono vreme izmedju nestanka stampanih muzickih casopisa i rasirene upotrebe interneta), Linija za jazz i blues, Ludi sesirdzija (na kojoj sam prvi put cuo Tiger Lillies), Deca XX veka (koja jos uvek ide subotom popodne) ... Pa onda odlicne pricaonice kao na primer Dole na uglu (ovu je Aca Seltik radio), a narocito su jedno vreme imali sjajan nocni program, sa emisijama posvecenim socijalnim manjinama, svake veceri nekoj drugoj - narkomani, alkoholicari, homoseksualci... . Prestao da ih slusam kada mi je pomalo dosadila njihova prilicno jednolicna i nekako zastarela hard&heavy plejlista. I tako vozeci bicikl podsetio sam se na dvestadvojku i drago mi je sto su jos uvek imaju solidan program ...

Popodne sam sastavljao dva clanka za omladinski casopis za koji pisem = radi se o mesecniku vojvodjanskih slovaka Vzlet - prvo recenziju novog albuma Hladnog piva (solidno, ali liseno hitova, izdanje pod nazivom Svijet glamura) a onda i izvestaj sa svirke u Padini. Uvece je bilo vreme da otpalim za Tomasevac. Naravno sam, posto je cela moja ekipa na festival krenula popodne vozom. Stigao sam tamo posle 9h, zatekavsi drugare u razlicitim stadijumima pijanstva i raspustenosti, a bilo je i smorenih posto se ipak pokazalo predugo cekanje od popodneva do pocetka svirke - u to vreme jos ni tonske probe nisu bile pocele. Nasao sam se sa starim drugarima iz Temerina i posto se nismo videli skoro tri godine (od nekog festivala u Molu 2008. kada sam ja skoro umro od hladnoce - tako sto sam smoren od premora, guzve i dima kluba u kojem se odrzavala svirka, u gluvo doba noci, na nekih -20 otisao da spavam u kombi bez grejanja). Krenuse price ko je gde i ko je s kim i go sta radi i ko je dokle dogurao, ko je ziv a ko je umro sto rekose onomad Jelica i Gorica - prici nikad kraja.

Negde oko 22 su pocele tonske probe a ubrzo i sam festival. Prvo sto se dalo primetiti je veliki broj novinara i medijskih kuca - mislim da se tu motalo cak cetvoro kamermana! Svi koji su bili neko i nesto su davali intervjue i izjave! Izgleda da je ovaj vikend bio bas bas lisen svih vecih desavanja pa su se svi sjatili u maleni Tomasevac na maleni pank festival... Drugo sto sam primetio je bilo mnogo manje veselo ...Cetso se desi da na svirku ne dodje ocekivani broj ljudi. Bio sam na milion festivala malih, opskurnih, pank, noise, crust, grind, anarcho ... bendova i mnogi se mogu svrstati u neku od ove cetiri grupe:

1) Kada na festival dodje malo ljudi, ali se radi o posvecenicima koji znaju pesme, tekstove, poznaju se medjusobno i nekako iz nicega naprave sjajnu atmosferu i uprilice odlican sebi i bendovima na bini odlican provod.

2) Kada na festival dodje tako malo ljudi da se moze reci da publike ni nema jer su i na bini i ispred bine clanovi bendova koji ili sviraju ili gledaju svirku - medjusobno se podrzavajuci i hrabreci.

3) Kada na svirku dodje depresivan broj ljudi - kada u publici ima tako malo ljudi da se clanovi benda medjusobno trve oko potrebe da uopste izadju na binu i oko zelje da nastave da se u daljem zivotu uopste bave muzikom.

4) Kada na svirku ne dodje niko - kada se bendovi odluce da batale svirku i spakuju se u kombi i otpale kuci. Licno sam prisustvovao jednoj takvoj svirci kada su clanovi jednog poznatog benda shvativsi da su prodali samo 7 karata spakovali opremu i posle jednog pica za sankom krenuli kuci.

U Tomesevcu smo imali nesto izmedju trece i cetvrte opcije. Dakle ako bi poredjali sve clanovi svih bendova koji su nastupili te veceri - njih bi bilo otprilike onoliko (ako ne i vise) koliko je bilo publike sa placenim kartama. No uprkos svemu oko pola 11 na binu izlaze Marienfeld   iz Vojlovice-Panceva. Hrabri momci su krajnje profesionalno i stojicki prosetali kroz svoj repertoar sprorog, teskog, neko bi rekao ramstajnovskog vidjenja slovacke tradicionalne muzike: Hej, dolina, dolina, Ked som ja bol maly chlapcok,  Ej, Rozmarín, Rozmarín ... Zvuci vam cudno? Pa i jeste, ali nije lose ... Svirali su desetak pesama i zavrsili oko jedanaest.

http://www.myspace.com/marienfeldmusic

Zrenjanince Madres Egoistas  sam zapamtio od prosle godine kada su nastupili u Tomasevcu i bili zaista sjajni! Ova trojka svira punk rock u fazonu Green Daya i Ramonesa. Ako zanemarimo par obrada koje smo culi, repertoar im je sacinjen od autorskih pesama, prilicno su uverljivi, zivi na bini (narocito ludi bubnjar), dosta komuniciraju sa publikom i prava je steta sto ispred bine nije bilo nikoga da pokrene sutku i skakanje jer su to momci zaista zasluzili. Culi smo sledeci repertoar: R'N'R, Bas steta, Udri ga bre!, Zbogom Jelena, Odvedi me odavde, Blitzkrieg Bop (Ramones), Bla, bla ..., NLO, Pesma o tebi, Vremenska masina, She (Green day), It's only turbo folk i za kraj Psihoterapija. Sve u svemu - nesto jace od pola sata odlicne svirke!

www.myspace.com/madresegoistas

Slovaci Datum Vyroby su organizatora festivala dugo drzali u neizvesnosti svojim nepojavljivanjem u Tomasevcu. Parkirali su svoj kombi iza bine tek kada su Madres Egoistas zavrsavali svoj nastup. Posto su koristili svoju opremu trebalo je oko pola sata da se jedan set pojacala i bubnjeva skloni i postavi drugi sto je i mene i ostalu publiku prilicno smorilo. Posto sam cuo da su posle jucerasnjeg koncerta posteno zaglavili u Padini (do 8 sati ujutru) i da su dan proveli u Kovacici na bazenu u Relaksu, mogao sam da pretpostavim da ce biti manje-vise smoreni i neraspolozeni za svirku. Iako sam bio u pravu i iako su imali neke manje probleme sa zvukom kod prve pesme - momci su svirku odradili 100% profestionalno. dakle niko nije mogao da primeti da otaljavaju ili da se muce. Ono sto me je takodje nije iznenadilo je i veoma slican repertoar pesama kao u Padini, dakle posle uvodnog dela sa pesmama Táto Spoločnosť, Druhý, Vahy spravodlivosti, Viem, pa su onda u srednjem delu odvirali Dnes vecer, Pravidla, Nemozne, ?, Urob co chces, Eva i onda za kraj Laska je ojeb, Divadlo, Europa i Zatocnik.

Poslednji bend koji je - negde posle 2h ujutru - nastupio na festivalu je bio alternativni musko-zenski post pank sastav Vise od Milimetra   iz Temerina. U tom momentu je ispred bine bilo bukvalno troje ljudi, racunajuci mene! Iza furioznog i na momente haoticnog gitarske buke kriju se anarhoidni i do bola cinicni politicki i socijalni komentari. Izmedju ostalog culi smo i sledece pesme: Putuj, Sivo, Slobodni radikali, Ljubim bebe (ljubim bebe za kamere, ljubim bebe za medije, dajem dedi za kamere, dajem babi za medije, robim tate za glasove, varam mame za glasove), Cika Pahomije (moralne amebe, drustveni paraziti, lako je decu guziti, iza mantije se skrivati), Marionete (udri po pameti druze, slomi kosti inteligencije, pogledaj kolone su sve duze, ne prezi od intervencije, pokazi svoje vernosti meru, ne obracaj paznju na ljude, misli na svoju karijeru, narod je stoka, tako treba da bude, marionete, opet daju svoj doprinos nauci, njiihova nastavna sredstva su njihovi pendreci), Stari smradovi ... Posto nisu svirali puno novih pesama uzivao sam ponovo slusajuci meni dobro poznat repertoar. Zao mi je sto moram da ponovim ali uveren sam da da je bilo ljudi izginuli bi od sutke i skakanja slusajuci energican nastup ove grupe. Ovako - da citiram drugaricu Dijanu, Tomasevac, 0 bodova!

http://www.myspace.com/viseodmilimetra

Malo kasnije tokom svirke mi je prisao jedan poznanik koji je na festivalu bio zaduzen za ozvucenje i binsku opremu sav  zacudjen potpunim odsustvom publike na festivalu, kroz pricu sam shvatio da oni jos nisu placeni i da je sav njihov celodnevni posao najverovatnije ispao za dzabe ... Teska stvar za svariti u tri ujutru pa sam sa festivala brze bolje otpalio ni trideset sekundi nakon poslednjeg udarca po dobosu ... Prilicno nezadovoljan celokupnim utiskom oko posecenosti festivala, jureci kroz puste i pitch black mracne predele, opustao sam se nagarivsi u kolima Sisterse do daske, neizmerno uzivajuci u pesmi Afterhours. Ali to jos nije bio kraj, trebalo je i otici u kafanu da se sa drustvom koje je bilo na festivalu malo srede utisci i zalije gorak osecaj razocarenja, ali to je vec druga prica ...  

One day I came home very late. It was the next day!

Sad mi u kafani prijavise...

Prvi glas Srbije #1 - Zlatko Karlečik

Nije Markov kraj, ali je iz Markovog kraja ...

FTW!!!       

Jedna (dubiozno) lepa vest:

Krajem oktobra sam poslao svoju prvu kratku pricu na jedan konkurs i pre neki dan mi javise da sam sa njom osvojio trece mesto u konkurenciji od 22 kratke price. Inace, bio je to konkurs casopisa Nový život, jedinog ozbiljnog knjizevnog casopisa vojvodjanskih slovaka. Dakle moja prica je, pogadjate, na slovackom jeziku (da je na srpskom postavio bih je ovde negde). Nagrada koju treba da dobijem je 5000 dinara i objavljena prica u navedenom casopisu.

E, sad.

Juce sam doznao da po tom konkursu prva nagrada nije dodeljena! Dodeljene su samo nagrade za drugo i trece mesto! Sta vi mislite, sta to znaci kada u konkurenciji od 22 dela komisija ne nadje za shodno da proglasi jedno delo kao najbolje dodelivsi mu prvu nagradu? Meni to sad izgleda kao da je komisija konstatovala da su sve price vise-manje lose i da tek par njih ima smisla pohvaliti, i to dodeljivanjem samo druge i trece nagrade.

Hm ...

No, ja sam i u tom slucaju presrecan, ipak se radi o 22 price u konkurenciji i o cinjenici da je to moja prva prica koju sam ikada napisao a da je kompletna, smislena, prava, na 9 A4 strana, ... A ni para nije losa! 

Čestitam. Pitaj žiri. Stvarno zvuči jadno...

Mark večeras na RTV Vojvodina 2, u 21:30. Na slovačkom jeziku. Pa koga zanima...

Честитам. Нека те не оптерећује то што жири није доделио прву награду. Ко каже да су чланови жирија баш сви компетентни да одлучују о уметничкој вредности књижевности? С обзиром да знам како то често иде са жиријима, претпостављам да су чланови жирија били председник општине - градоначелник, председник скупштине, члан општинског - градског већа задужен за културу, бар један локални тајкун близак круговима власти, једна до две љубавнице неких јаких политичара са вишег нивоа, пар уредника и главних уредника и можда неки локални песник, сликар, или нешто слично, чији се глас није чуо јер јадничак очекује спонзорство од општине за свој нови пројекат  . И, шта онда можеш очекивати од таквог жирија? Компетенцију и објективност? Ма нема шансе, јер је таквима на памети само да што пре заврше седницу жирија, како би могли у неки ресторан на мачевање (израз за кркање на службеним ручковима). Према томе, немој се обесхрабнрити, само напред, пиши. Ако пишеш на словачком, претпостављам твом матерњем језику, желим ти да ускоро будеш прво перо словачке мањине у Србији.

Quote from: Mark on 15-01-2012, 20:30:22
Mark večeras na RTV Vojvodina 2, u 21:30. Na slovačkom jeziku. Pa koga zanima...

ja taj kanal i nemam u ponudi. zar rtv vojvodina 2 postoji?

Quote from: Alexdelarge on 15-01-2012, 23:34:06
ja taj kanal i nemam u ponudi. zar rtv vojvodina 2 postoji?

Постоји. Служи да се на њему емитују репортаже, емисије из културе и инфо програми на језицима националних мањина из Војводине (Мађари, Хрвати, Словаци...). Понекад, доста ретко, буде нешто и на српском, или дају неку емисију са српским преводом.

Quote from: Skalar on 15-01-2012, 23:48:34
Постоји. Служи да се на њему емитују репортаже, емисије из културе и инфо програми на језицима националних мањина из Војводине (Мађари, Хрвати, Словаци...). Понекад, доста ретко, буде нешто и на српском, или дају неку емисију са српским преводом.

Da, taj kanal je sramotan, svako ima svoj geto. Ko ne zna jezik, šta ga briga o čemu se priča. Uredno se grebu za pretplatu javnom servisu a ne pada im na pamet da nas počaste kakvim titlom. Bude tu i dramskog programa, onog iz osamdesetih, mađarska redakcija je imala par svetlih trenutaka tad, ulovim dramu koja me je zanimala - nema titla. Sasvim žalosno. Čekao sam i ovu emisiju sad, sa Markom, jbg brzo smo odustali. Šta znam, možda me i pcuju a ja glup pa ne znam.

Stevo, pa ko vam je kriv što vam ukinuše predmet Jezik društvene sredine u osnovnoj školi ....   

Inače emisija je išla uživo, ja sam se pomalo izgubio i nisam rekao ni 20 posto svega što je trebalo da kažem... Sada tek shvatam koliko je televizija dinamičan medijum i zaiste su sekunde u pitanju kada je živa emisija poput ove... Nema mesta za razmišljanje jer ne sme da bude praznog hoda, a prazan hod ti je i pola sekunde tišine ... Bar mi se tako činilo.

Lepo iskustvo, sve u svemu.

Quote from: Skalar on 15-01-2012, 21:46:51
Према томе, немој се обесхрабнрити, само напред, пиши. Ако пишеш на словачком, претпостављам твом матерњем језику, желим ти да ускоро будеш прво перо словачке мањине у Србији.

Pa da legnu neka sponzorstva i krkanluci na račun poreskih obaveznika ... 

Све смо сазнали осим оно о чему је Марк причао. 

Quote from: Джон Рейнольдс on 16-01-2012, 11:27:30
Све смо сазнали осим оно о чему је Марк причао. 

Hi, hi ... Priča je bilo oko mog pisanja za lokalne slovačke novine (Hlas Ludu i Vzlet) koje izlaze u Novom Sadu i z akoje sam pobrao neke nagrade.

Ja i New Order

New Order- Waiting for the Sirens' Call



Desilo se to jedne kasne zime, mislim da je to bila 2001. Na spratu novosadskog Spensa je onako pomalo zabacena, radila jedna od onih zaostalih radnji-relikvija iz ilegalnih devedesetih koja je najnormalnije - sa sve računom, karticom za popuste i reklamnim kesicama pride - podavala piratske audio kasete i CD-ove.

Na povratku sa fakulteta, imajuci prilicno vremena do prvog autobusa za Zrenjanin, provodio sam dosta vremena na Spensu, obilazeci knjizare - tamo besramno citajuci velike delove knjiga za koje nisam imao para da kupim - i radnje sa diskovima i kasetama . Tog dana sam - posle autobuske karte (sa studentskim popustom, zato sam morao da cekam bas odredjeni Vojvodinin autobus) i cigareta (meki plavi "export" Best su uvek bile cigarete po mom izboru) imao para za jednu kasetu.

Dakle, ne za tada vec opšteprihvaceni CD (čak sam i ja imao CD plejer) vec za upola jeftiniju kasetu. Obilazivši tu radnju godinama pre toga znao sam vec otprilike šta bih hteo da uzmem, tog dana sam se dvoumio izmedju albuma grupa Oi Polloii (koji sam u principu mogao da presnimim od drugara) i grupe Total Chaos (za koju sam čuo dosta toga - dobrog i lošeg - ali koju nisam slušao i mogao sam da se opečem kupujuci  za zadnej pare nešto što ne znam kakvo je). I ja sad baš i ne znam tacno sta se desilo ali upala mi je u oči kaseta grupe New Order i to meni tada omraženo Best of  izdanje (uvek sam smatrao priličnom lenjošcu kupovati sva ta "greatest hits" i "best of" izdanja, a i danas rado krotikujem bendove koji snime neku novu - cesto shit -  pesmu samo da bi motivisali ljude poput mene da nabave još jedno bespotrebno "best of" izdanje). New Order mi do tada nisu bili na radaru. Obožavao sam Joy Division naravno, ali New Order je bio "nešto što bi moj brat slušao" (iako sam kao klinac slušao sve ono što i moj brat - heavy metal - vremenom su se naši ukusi veoma veoma razišli, naročito kako sam ja prešao na anarhični HC punk a kasnije i na dark i gothic zvuk) a to sam pomislio valjda zato što je je moj brat tada dosta slušao Pet Shop Boys a oni su početkom devesetih saradjivali sa Bernardom Samnerom iz New Ordera na projektu (isto tako sjajnom) Electronic. U svakom slučaju - blago, melodično, disko-ritmično, ... Bilo kako bilo, kao da sam bio vodjen božjom rukom - u magnovenju ugrabih kasetu, platih i izadjoh u hodnik Spensa pre nego što sam se potpuno osvestio i shvatio šta sam uradio. U momentu kada me je ošinuo hladan vazduh na bulevaru, dok sam hodao prema stanici, shvatio sam da sam možda napravio brzopletu grešku i da bih čak mogao i da se vratim da zamenim ovu kasetu za neku od onie dve koje sam planirao da uzmem ... Ali više nije bilo vremena za vracanje nazad i pomalo snužden sedoh u taj popodnevni autobus kuci ... 

NIsam žurio da pustim kasetu kada sam došao kuci. Tada sam bio u fazonu da slušam ploče (leto pre toga sam kupio neki prastari raspadajuci gramafon) i satirao sam se od preslušavanja fenomenalnih ploča grupe The Cure naročito B strana singlova (npr. Chain of Flowers i Breathe) koje sam tada čuo po prvi put (bilo je to vreme pre kucnog interneta, za internet se islo u tzv. tele-domove i internet-kafee (fuck, zamislite to zadovoljstvo!)). Par nedelja nakon kupovine, slavio sam imendan i ceo dan imao goste (prijatelji i rodbina) i sad je bio fazon da se pusti muzika koja pasuje svakome - i drugarima i starijim ljudima od rodbine. I setim se ja ove kasete ...

True Faith! Odlepio sam, bio je to onaj momenat kada shvatiš da se celo vreme živeo u špajzu a da ti je na raspolaganju ceo dvorac. Gde li se krila ova muzika? Kako je do sada nisam primecivao? Bizzarre Love Triangle! "Everythime I think of you ..." Kao da sam se prvi put zaljubio. Kao što kažu tinejdžeri - leptirici u stomaku.  "I feel fine I feel good, I feel like I never should ...)

U tom momentu sam naravno imao bar pola litre navipovog Rojala u sebi i iako bi trebaloda budem pričljiv - samo sam puštao pesmu glasnije i zaboravljao svu diskusiju za stolom. Posle True Faith i Bizarre Love Triangle, sledile su sve sama remek-dela The Perfect Kiss, Shellshock, Thieves Like Us, Vanishing Point, Run,  Round & Round, World (The Price of Love), Ruined in a Day, Touched by the Hand of God, Blue Monday, World in Motion. Kaseta se vrtela cele večeri, bilo je puno premotavanja, najviše da bih ponovo čuo Shellshock, Regret ("Maybe I've forgotten the name and the address Of everyone I've ever known - It's nothing I regret"), World ("Thats the price of love ..."), Touched by the Hand of God (genijalnost ovog benda se vidi i u sjajnim video-spotovima!), Run ili Blue Monday (valjda jedina NO pesma koju sam malo bolje znao tada).

Kasnije, kada je vec pala noc i kada se rodbina razišla i u sobi ostadoše samo drugari dolazi jedan od poznanika sa sve pločom World Downfall (znate, kultna ploča grupe Terrorizer, jedan od najboljih grindcore albuma ever) pod miškom a u sobi se ori  pesma "1963". Posle posluženja i nekoliko minuta neugodne tišine usledilo je pitanje - "Kakva ti je bre ovo pederska muzika!?"

E, pa, drugari, pa gotovo je sa pankom izgleda! Menjam se, odrastam, šta li je ne znam ... "I feel so extraordinary. Somethings got a hold on me. I get this feeling Im in motion. A sudden sense of liberty ..." Tako je i bilo. Od te zime sam malo po malo bataljivao i HC pank muziku i DIY fanzinaštvo i celu tu lokalnu pank scenu (koja je ionako bila na umoru). Imao sam 22 godine i New Order su me - hteo ja to ili ne - uveli u odraslost ...


New Order ovog leta dolaze na festival EXIT. Vidimo se ispred bine ..

World Downfall јесте најбољи грајнд албум икад, али одсвирали су га Terrorizer, не ENT. 

Quote from: Джон Рейнольдс on 28-01-2012, 00:00:55
World Downfall јесте најбољи грајнд албум икад, али одсвирали су га Terrorizer, не ENT. 

O, bruke li, da. Tako je to kada pišeš i pratiš utakmicu ...

Морам да додам да никад нећу схватити то "одрастање". Ево баш сад слушам маторе Бостонце - D.Y.S, Jerry's Kids, SS Decontrol... Попуњавам неке рупе да не нестану са фајл-хостера. Ма то су сјајне ствари, каква бре црна одраслост! Иде ми сад DYS- City to City, Дејв Смоли кида!

Daleko od toga da više nema dobrog panka ili da ga ne slušam više, čak naprotiv ...

Turf War - live @ Criminal Records RSD11

Quote from: Mark on 27-01-2012, 23:52:46
New Order ovog leta dolaze na festival EXIT. Vidimo se ispred bine ..

zar se oni nisu definitivno raskantali? ko će svirati sve one divne bas deonice sada kada Peter Hook nije više sa njima? sa druge strane, vidim da je Gillian Gilbert ponovo u posatvi, pa to možda ispadne više synth no gitarski nastup (što nije loše).

Bas svira valjda ovaj momak iz Bad Lieutenanta.

Inner Party VIP:

QuoteStrajk spavanjem!
Inner Party RSS / 27.02.2012. u 22:17

    Komentari: 29
    /
    Čitanost: 996
    /
    Preporuke: 13


Ima onaj fazon iz stripa Alan Ford gde u jednoj od epizoda, Alan i Bob u nekom budzaku srecu čoveka koji spava. Natpis stoji ispred njega, na njemu piše - Strajk spavanjem! 




Zadnjih par nedelja u Srbiji je aktuelno nekoliko malih pokreta, pokreta u povoju - to su Anonimusi, to su pirati  i to je ovaj pokret za bele listice (ili vec ni jedna od ponudjanih opcija, kako god) i to predstavlja zaista impresivan i inovativan smer u razvoju savremenih demokratskih procesa u Srbiji ...



Nisam slučajno odabrao Saula Goodmana iz serije Breaking Bad kao ilustraciju za ovaj tekst. Saul Goodman, tumači ga ganijalan Bob Odenkirk, je neka vrsta korumpiranog advokata - tzv. ambulance chasera - sumnjivog pravnika koji svoje klijente nalazi medju pokvarenjacima koji bi da naplate razne odštete na ime svakojakih nesreca i povreda. Iako ima diplomu sa nekog od diploma milla, Saul je genijalan pravnik jer poznaje sve rupe i krivine u zakonu i uspešan je u sudskoj praksi. Plus je odličan poznavalac pokvarene ljudske prirode - čovek je uvek i svuda kvarljiva roba i Saul od te činjenice polazi u svakom od svojih poslova. UGledajuci ovu sjajnu seriju - u Saulu Goodmanu sam video sve ono što me oduševljava kod Amerikanaca - sjebi sistem, tako što ceš se kunuti u We, the people ...



E sad, naravno, lepo je biti pošten i moralan. Ali je činenica da ces u životu prolaziti kao bos po trnju ako ne naučiš da su moral i poštenje prilično rastegljivi pojmovi. I tu dolazimo do poente ovog teksta.



Anonimusima i piratima smetaju institucionalna kontrola nad internetom, smeta im svaka legislativa, smeta im koncept privatne svojine u eri digitalizacije, smetaju im policijski nadzor nad mogucim teskim izgrednicima... I tu naravno slobodno mozete da ubacite i sve ostale vegetarijansko-anarho-libertarijanske ideje o legalizaciji narkotika, prostitucije, brakova i čega sve ne...

Za razliku od genijalnog Ričarda Prajora koji je u filmu Brusterovi milioni "izmislio" koncept - None of the above, ili srpski ni jedna od ponudjanih opcija - da bi potrošio što više para na besmislice, savremene uvredjene mlade - pokret za bele listici smatra da su svi političari dokazano nesposobne gnjide i da na izborima treba jednostavno precrtati glasački listic.  Ozbiljno ...

I onda se krenulo u akciju.

Juče su Anonimusi oborili sajtove City recordsa i Granda! Znači ne sajtove nadležnih državnih institucija - na primer nekog od ministarstava. Ne, oni su juče oborili dva sajta od kojih jedan ima dnevnu posecenost od oko 250 posetilaca! Da i ne pričamo o tome što se City Recordsa malo ko više seca i što prosečan konzument Grandove ponude ne koristi ni kompjuter ni internet,   verovatno ni ne zna za dotični web sajt. I na kraju krajeva, koga je briga za akcije obaranja sajtova!? Eno ih vec danas su ponovo tamo gde su bili i cela jucerasnja akcija  pada u zaborav. I siguran sam vise je skrenula paznju na davno zaboravljeni City records i ispromovisala web stranicu Grand parade ili sta vec Grand nudi ovih dana ...

Pokret za bele listice je zanimljiviji zato sto iza njega ipak stoje intelektualci. Dakle ljudi koji su koliko toliko sposobni da osmisle akciju u malo širim okvirima. Dakle bar dva-tri koraka unapred. I iako bi svakom normalnom političaru ovakva akcija zapravo bila dobrodošla, jer iskreno koga je briga za intelektualce (naročito ako ovi redovno glasaju za opskurne partije koje ionako ostaju ispod cenzusa ili ulaskom u parlament ne donose i objektivnu političku snagu) ne može se prevideti činjenica da u slučaju veceg broja belih listica glasove a s njima i realnu političku snagu dobijaju oni najgori delovi političke scene - besni a disciplinovani populisti (po pravilu narodnjački levičari i desničari). Dakle politika belih listica je de fakto politika "što gore to bolje" i o njenim posledicama mogu da pričaju samo oni koji je prežive...

Ono što mnogi od gorenavedenih moraju da nauče je sledece:

Nikada ništa nece u potpunosti biti po vašoj volji!  Više-manje - život je sranje i onda umreš. Naučite da živite i počnite da živite.

Anonimusi - vaš hakerski vandalizam pravi više štete nego koristi. Da sednete trojica za jedan sto shvatili bi da na kraju krajeva ni vas dvojica nemate jednistvenu ideologiju za koju bi se borili, pa čemu onda cela ova frka?

Pirati -  možete okretati činjenice i na ovu i na onu stranu ali ostaje da shvatite da je i digitalna imovina neka  imovina, i da je piraterija ipak u suštini kradja. To shvata svako ko ima tri grama mozga i koji je posle uloženog rada i truda napravio neki profitabilan proizvod.

Beli listici - Svojim idejama direktno pomažete da na vlast dodje ono najgore što postoji u ponudi. Vama ako se ne bude svidela garnitura na vlasti otpalicete napolje, ili cete trubiti o unutrašnjoj emigraciji, pa mislite bar na one koje cete zavesti vašim glupostima.





I zapamtite:
Democracy is worth dying for, because it's the most deeply honorable form of government ever devised by man.

Ronald Reagan



PS



Ovo nije blog o politici vec o savremenim nadolazecim društvenim pokretima.

PS



Ko se pitao gde je i šta radi taurus-jor - znajte da je dao intervju za februarski broj slovačkog časopisa Vzlet (za koji i ja radim).
Intervju o Godinama u magli   je radio Milan B. Popovic.

Vidi, ovako ...

... tri su zablude u tvom životu.








Skolovanje

Kao malom kažu ti: uči, bilduj sposobnosti i veštine, juri za najboljim školama, školuj se na najboljim smerovima, vijaj stipendije i kredite ... i kada završiš sa time, kada postaneš obrazovan bice sve OK. Lakše ces se zaposliti, radiceš ono što voliš, bice ti lako da promeniš posao ili čak i zanimanje, generalno - umeces da se snadjes u životu. U osnovnoj školi gledaj da što više toga probaš, gledaj da vidiš u čemu si sve dobar i šta te sve zanim, vidi šta te sve ne zanima i šta sve ne umeš i ne možeš da radiš... Ako upišeš gimnaziju nastavi da istražuješ, a ako upišeš srednju stručnu školu (zanat) i kada kreneš na fakultet  -  gledaj da tamo stekneš sva stručna znanja, potrebne sposobnosti i veštine koje ce ti pomoci da postaneš ne samo kvalifikovan vec i zaista doba u onome što ces raditi. I gledaj da ti ta znanja budu samo osnova za dalje usavršavanje ... Svesno ili podsvesto ti veruješ da ce sa zapošljavanjem, svetom rada i profesionalnim ostvarenjem sve biti OK nakon što završiš potrebne škole.

Vidi, ovako, nece.  Kao prvo biro za nezaposlene je pun veoma školovanih ljudi i niko ti ne garantuje da ceš se uspešno zaposliti na željenom radnom mestu (ili na onom za koje si se školovao). Bice ti izuzetno teško da se zaposliš. I pored najboljih ocena u skoli i pored preporuka sa fakulteta - moraces da ZASLUZIS radno mesto (prolazeci kroz besmislene provere i sumnjicave poglede nepoverljivih ljudi za koje se u stvari nadas da su ti buduce kolege, pored tebe konkurisace i stranački kadrovi, i svi moguci rodjaci, kumovi i komšije poslate od ko zna koga po ko zna šta). A kada te neko i zaposli - moraceš da se BORIS za to radno mesto svakog prokletog dana na njemu. Svaki dan ce biti počinjanje od nule i nikada neceš biti siguran da si zaista dobro obavio svoj posao - kako to neko iznad tebe smatra da to brate tako treba. I na kraju krajeva niko ti ne garantuje da neces jednog dana ostati bez posla iz razloga koji su negde sasvim nevezani za to što si imao ili nemao uspehe u radu.



Dobrota

OK, ovo svi mi verujemo - gledaj da ti budeš dobar pa tek onda očekuj da ce i drugi biti dobri prema tebi. Pa na primer imamo onaj imperativ da uvek treba da pomalo sumnjamo u svoje sposobnosti - nemoj biti nametljiv, nemoj da sebe stavljaš ispred drugih, jesi li siguran da nema neko bolji od tebe za taj posoa, nemoj da se namece, čekaj da ljudi sami prepoznaju tvoje kvalitete. Veruj u dobrotu drugih, jednog dana ce se stvari pokrenuti u tvoju korist, shvatice ljudi koga imaju pored sebe. Strpljen - spasen. na kraju krajeva, važno je da ti spavaš mirno, da nisi nekome nešto učinio nažao!

U stvari ne. Dok ti sumnjaš u sebe, dok si ti nenametljiv, ovim svetom vladaju potpuni kreteni i zlikovci. Dok ti sa nekim tamo desetkama i preporukama od profesora i bivših poslodavaca sumnjaš u sebe i čekaš da neko prepozna tvoj potencijal - tvoj posao možda radi neki lik koji jetog dana  slučajno naišao i rekao: Sto da ne do djavola? Možda tvoj posao radi neko ko je tog dana prvi put čuo za to radno mesto. Kao što rekoh, ovim svetom vladaju manje sposobni ljudi od onih koji bi mogli vladati njime. Uzmite političare za primer - najčešce znamo i sami da biramo nesposobne budale - ali bolji nam se ne nude. Bolji sumnjaju u sebe, znaju koliko ne znaju, sede kuci i citaju knjige. Dosadni su na kraju krajeva!



Ljubav

Traži pravu ljubav. Sa pravom osobom. Ona ce kad - tad naici. Znaceš to po leptiricima u stomaku - zaljubiceš se, zatreskaceš se, kao nikada do tada. Kada dodje - sve prethodne veze i ljubavni neuspesi postace nevažni i glupi. Kada upoznaš pravu osobu sa njome ces zasnovati idealnu porodicu, napraviti brdo dece i biceš generalno srecan do kraja života.

Prava ljubav najverovatnije nikada nece doci. Zato što najverovatnije ni ne postoji. Na svetu je šest milijardi ljudi, dakle bar tri milijarde osoba suprotnog pola i veruj mi ni jedna jedina nije idealna. Zašto bi? Umetnost je prepuna priča o propalim ljubavima i nesrecnim porodicama.  Izmedju prirodne potrebe za seksom i razmnožavanjem, i potrebe da zajednički podižemo decu - ne stoji ljubav. Stoje trpljenje i strpljenje. I na kraju krajeva skoro polovina svih tih veza to jest brakova i porodica propadne i završe se razvodima.



...



Ne znam šta sam ovim tekstom hteo reci. Znam da na kraju umreš i da onda više ništa nije toliko bitno.





PS

Ima onaj film Vudija Alena Anything Goes, pa krenite odatle valjda ...

Quote from: Mark on 15-08-2011, 03:02:22
TUP FESTIVAL # 6

hvala što ste došli... 0_0

Opa, apdejt!

QuoteEvropejstvo rehabilitacije



U principu nisam imao neki poseban stav oko rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića. Smatram da je to jedna politička odluka i da ce odredjene političke okolnosti pre ili kasnije dovesti do odluke za (ili vec protiv) rehabilitacije pripadnika JVuO.

images?q=tbn:ANd9GcTJ2V0Z9WNJmf_B8flBOZJ

Ono što se mora shvatiti je da ovo nije pitanje samo istorijske nauke (iako bi naravno trebalo da bude). Ovo je pre svega politička odluka i stvar postojanja ili nepostojanja političkog konsenzusa za takvo nešto. Sada - a i zadnjih dvadesetak godina - zaista postoji opšti konsenzus u Srbiji da rehabilitacije JVuO treba da bude. Iz zaista mnogo razloga, pisano je o tome puno, dovoljno je reci da je pitanje JVuO veoma kompleksno i da nema jednostavnih odgovora.

Ako cemo ici u sitne detalje i filozofska preispitivanja (što jeste tretman koji JVuO dobija ovih dana, dakle nema ni reči o opštem kontekstu ratne stihije - ide se na njeno zločinaštvo i na dokazivanje kolaboracije) onda ni komunistički pokret otpora nije bio bezgrešan, daleko od toga, i da bi onda bilo fer da ne slavimo nijedan antifašistički pokret ... Hocu reci - svaka cast istoriji, ali imali smo 50 godina zvanična, državne, što ne reci komunistička istorije, i nije čudno što sada mnogi misle da je red da imamo bar 20 godina antikomunističke istorije. Npr.  indikativna je činjenica da se kod levičara zaista puno polaže na mišljenje naših suseda o ovom pitanju. Preispituje se koliko ce rehabilitacija pokvariti naše odnose sa našim sus(j)edima. Ovi su to naravno jedva dočekali i mi sada imamo situaciju da nam o problematici rehabilitacije govore upravo oni koji slave i čak podržavaju beatifikuju kardinala Stepinca, koji je saradjivao sa ustaškom NDH i koji - iako je znao za postojanje koncentarcionih logora, stravičnih i masovnih zločina nad srpskom populacijom - nije učinio ništa (ako ne računamo "spasavanje pokrštavanjem") da taj (nikad zaista prepoznat i priznat) genocid nad pravoslavnim življem spreči. Ili na primer oni koji lamentiraju nad svojim žrtvama ali su bez protesta prepustili da Naser Oric po pitanju ratnih zločina bude slobodan čovek iako je  "Orić ne samo dobro znao da su pomenuti srpski zatočenici pobijeni, nego je i sam u tome učestvovao."Kada smo ekipu zarobljenih na Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni reč. Izvadio sam bajonet i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrteo nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah posle toga preklao" - doslovce je Orić prepričao svoj podvig Ibranu Mustafiću." Ili nam pak pamet sole oni koji ustaju na svoju državnu himnu u upravo onoj verziji čiji je autor naci-kolaboracionista Sekula Drljevic. Dakle, jasno je da na ex-YU prostoru nema i ne može biti neke jedinstvene istorije i da je ovde apsolutno sve stvar konteksta i tumačenja i pre svega nacionalnog konsenzusa

I onda zašto i Srbija ne bi imala jedan takav konsenzus?  Naravno bio bi to u slučaju Srbije mnogo osnovaniji konsenzus, jer nema te filozofije ili istorijske nauke koja ce dokazati da su ex-YU narodi (a naročito srpski) posle rata bolje prošli sa komunistima kao pobednicima, sabijeni iza gvozdene zavese i iza progresa i blagostanja koje je osetio zapadni svet kojem je Srbija pripadala pre rata i kojem bi sigurno pripadala da je pobedila JVuO. Ono što ce rehabilitacija učiniti je da ce na neki način stvari vratiti na neku pozitivnu nulu od koje ce biti moguce krenuti u neko novo - održivije, što ne reci evropskije - tumačenje naše istorije. Jer gde cete vece evropejstvo od činjenice da je srpski narod imao dva antifašistička pokreta, od kojih jedan tvrdo antikomunistički? Da je JVuO ipak prva pokrenula antifašističku borbu na okupiranom evropskom tlu i da je imala vodju odlikovanog od De Gola i od Trumana?

Ako se EU zasniva na miru i saradnji izmedju Francuske i Nemačke. Srbija treba da svoju buducnost gradi na miru i saradnji pristalica NOP-a i pristalica JVuO.

-------------------------------------------

QuoteSve ili ništa!



Pokazalo se (opet, tvrdim) da je srpsko (liberalno) gradjanstvo samo sebi najveci i najpogubniji neprijatelj.

Pre izbora smo imali tu neku filozofiju - Ili ce biti onako kako ja hocu ili se svi bre jeˇite što se mene tiče!

Dakle, imali smo bele listice, slobodne umetnike-crtače po glasačkim listicima i apstinente. Pošto se ne radi o glupim ljudima koji ne znaju posledice svojih postupaka, ostaje jasno da je njihova generalna filozofija de fakto bila da - stvari u Srbiji moraju prvo da postanu značajno gore, da bi jednog dana postale značajno bolje. Dakle, po njima, Srbija mora prvo da propadne (da dotakne dno, konačno) da bi jednog (lepog) dana procvetala (šta li?). Pri čemu se valjda misli samo na ono što ostane od te države ...

Posle predsedničkih izbora, preovladjuje filozofija - E, a sad se i samoubijte!.

DS ima da bude kažnjena! Da prihvati odgovornost za sve što jeste ili nije uradila! Da se smeni rukovodstvo, da se raspuste odbori, da se osnivaju frakcije, da se brate ide po spisku i da se brate sme-nju-je! Ne pomaže protiv ove hajke čak ni to što skoro niko od ljudi koji predlažu ovako drastične mere - nisu ni članovi, ni glasači DS-a. A to što je inače Nikolic postao predsednik države, ma to je sada sasvim nebitno, ne zanima me, ne skreci sa teme sada kada ti govorim ...

Elem, mislim da bi svi ovi ljudi ipak morali malo da se opuste i da nabave novi album pokojnog Džoija Ramouna, koji je izašao baš danas ...

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=8LKc8tutG7k

Top Nite Out (Pt. 1)





Dakle, počela je sezona letnjih festivala i ovo je moj prvi izveštaj sa koncerata koje sam posetio ovog leta.



Festival Belgrade Calling je bio sjajan!


Kao prvo - odradio je line-up koji ni jedan drugi festival ne bi uradio! Tamo gde bi neki drugi festival razdelio The Horrors i Public image Ltd. i The Sisters of Mercy na dva ili čak tri dana, jer je jasno da ova tri benda dele više-manje istu fan-bazu, BCF je odradio tri sasvim razlicita dana, tako da smo generalno gledano imali repere jedan, metalce drugi i alternativce treci dan. Ovo je bio znak ogromnog poštovanja prema ljudima koji kupuju karte. Pa neka se mesecima posle priča kako je ovaj festival pukao ili "loše prošao". Pa neka super prolaze festivali koje je baš briga što im se prosečan posletilac zanima za samo jedan ili dva od 10-15 ponudjenih konceratat tog dana. Znači BCF je bio festival na kojem mi ni jednog trenutka nije bilo dosadno, dok na vecini drugih najviše vremena provedem u redu za pice i tumarajuci izmedju ogromne mase malo do nimalo zanimljivih act-ova, efektivno odgledavši dva do tri nastupa koja me zaista zanimaju a izgubim ceo dan i celu noc da bi uspeo u tome (barely).

Kao drugo - treceg dana festivala - odradjen je genijalan lineup! Izbalansiran izmedju više ili manje starih bendova alternativnog rocka. Neke - kao što su PiL i Ugly Kid Joe - smo propuštali kada im je bilo vreme. Neki - The Sisters of Mercy i Faith No More - ovde decenijama imaju jaku i vernu fan bazu, dok neke - The Horrors - još nismo dovoljno dobro upoznali, iako su nam godinama pred očima. Hm, ne znam gde da smetim The Darkness.

Takodje, bilo mi je veoma drago što na festivalu oko sebe vidim starije ljude, ljude mojih godina, matore pankere i darkere sa izbledelim majicama (PIL, The Sisters of Mercy, Faith No More) koje nisu vadjene iz ormana bar dvadeset godina (i stoga su smešno pretesne i drže se na koncima) i rubensovski zaobljene (think Nigella Lawson) darkerke u godinama koje izazivaju poštovanje koje upucujemo osobama ustajuci im u autobusu gradskog prevoza ... Dakle, kao i na koncertu grupe The Fall onomad, oko mene su moji vršnjaci i oni malo stariji.

Ulazi su otvoreni sa sat vremena zakašnjenje i nakon toga je sve kasnilo sa sat vremena zakašnjenja. Mada s obzirom na vrucinčinu, moglo je sve još sat vremena da kasni. Pice i hrana su  - s obzirom na okolnosti - prodavani po razumnim cenama (150 dinara za kiselu vodu, 250-350 dinara za sendviče i pljeskavice) i žurka je mogla da pocne.


UGLY KID JOE

Ko je bio tinejdžer početkom-sredinom devedesetih pamti da nekoliko meseci izmedju 1992. - 1993. nije moglo da se diše od grupe Ugly Kid Joe i njihovog albuma America's Least Wanted. Proslavili su se masivnim hitom Everything About You a kasnije je usledio još jedan hit-singl Neighbor čime su se probili na scenu kao zabavan dodatak ondašnjem (turobnom) grunge pokretu. No, posle još jednog uspešnog hita - obrade Cat's in the Cradle publika je pomalo zaboravila na ove lude momke. Sredinom devedesetih se bend rasormirao i članovi su se u najvecoj meri utopili u anonimnost (pevač Whit Crane je bio u bendu Life of Agony a bubnjar Shanon Larkin u Godsmack). Bend se pre dve godine (2010.) ponovo okupio a novi EP pod nazivom Stairway to Hell izlazi 9. jula.

Iako je bilo je veliko iznenadjenje za mene kada je najavljen njihov koncert u Beogradu - i iako su imali prilično loš termin za nastup -  Ugly Kid Joe je, pokazalo se, zaista odličan "good-time rock" bend. Pevač Whitfield Crane, gitarista Klaus Eichstadt, basista Cordell Crockett, gitarista Sonny Mayo i bubnjarka Yael, su počeli svoju svirku oko 19:00 sa pesmom V.I.P. Ispred bine je bilo tek par stotina ljudi i publika je tek ulazila na festival. Bilo je užasno vruce i malo ko je bio raspoložen da skače i luduje. Usledile su pesme Dialogue i Neighbour. Crane je održavao odličnu komunikaciju sa publikom i uspevalo mu je da je animira. Bilo mi je zanimljivo što su ljudi znali pesme i pevali skoro svaki refren. Slede Come Tomorrow i Milkmans Son a onda i akustična (sa nekim teškocama) Cats in the Cradle. Pevač je pričao nešto o njegovoj deci koja pune deset godina  i time nas je malo obavestio o tome gde je bio minulih desetak godina. Za kraj, bend je završio svoj 40-minutni set pesmama Goddamn Devil i (naravno) Everything About You.





THE HORRORS

Bend koji je po meni 2011. imao album godine - Skying je perfektan miks najboljih post pank momenata i savremenog alternativnog popa - počinje svoj nasup oko 20:00. Jasno je da ovo nije bend za open-air festivale. Na primer, dok su svi bendovi nameštali svoju binu 30-40 minuta, imao sam utisak da su ovi momci bili spremni za deset. Na bini su imali samo nekoliko matorih (Vintage je li) Vox pojacala i komplet sa klavijaturama i semplerima. Bend izlazi na binu i na njoj izgledaju veoma veoma nepretenciozno. Njihov stil je prilicno mračan, vecinom su obučeni u tamnu odecu sa NESTVARNO tankim pantalonama (legendarnost tih pantalona je zaslužila urnebesan skeč u britanskoj seriji The Mighy Boosh). Kao i uvek, svoj nastup - nastup koji bi garantovano zapalio svaki klub velicine SKC-a - počinju pesmom Mirrors Image. Sjajna kombinacija gitarske buke (Joshua Hayward ima veoma zanimljiv stil sviranja, najcešce se umesto rifovima i solažama, ležerno ali veoma energicno bavi teksturama i fidbekom) i melodičnih klavijatura (Tom Cowan, sakriven iza klavijatura u ljubičastoj košulji i zalizane kose  izgledao je na bini kao šef sale a ne član benda) sa raznim zanimljivim sempovima. Slede pesme Who can Say, I can See Through You, Scarlet Fields i Changing The Rain. Pevač Faris Badwan je nešto kao gothic Joey Ramone. Visok, sakrivenog lica iza duge crne kose. Na bini je izuzetno stidljiv i veoma retko ostvaruje konatakt sa publikom. Tek pred kraj svirke se i on malo oslobodio, ali samo da bi doprineo ogromnom zidu gitarske buke sa scene.  Dakle, tek posle 5-6 pesme se koncert poceo opasno zagrevati i bilo bi zaista fer da su svirali bar duplo duže nego što su svirali (50 minuta). Onda je usledio dug i spor uvod u Endless Blue da bi se svirka nastavila njihovim najpoznatijim pesmama Sea Within a Sea (pesma koja ih je proslavila, jedina pesma koju su baš svi oko mene znali i koja je zaista izazvala veliku reakciju publike) i Still Life. Za sam kraj je usledila duga I bučno haotična  Moving Further Away. Bewan je odlazeci sa bine rekao "Thank You.  See You Soon". Držimo te za reč Farise!!! Nastup je bio gotov oko 20:50.




PUBLIC IMAGE LIMITED

Nije tajna da mi je PIL jedan od all time omiljenih bendova koji volim u svim njegovim inkarnacijama. Secam se da mi je bilo potpuno neverovatno što je Lajdon u momentu komercijalnog i kreativnog vrhunca post-punk revivala okupio Sex Pistolse (videli smo ih onomad na Exitu) a ne Public Image Ltd. No, za tako dobar bend nikada nije kasno (ako ne sa komercijalne, onda bar sa kreativne strane) i sa radošcu sam primio vest da se bend ponovo okupio pre tri godine (2009.). Novi album - This is Pil, sa singlom One Drop - koji je izašao krajem maja me nije oduševio, očekivao sam spektakularniji povratak kultnog I legendarnog benda. Gledajuci na njihov minuli rad - uporedio bih This is PIL sa Lajdonovim solo albumom (pomalo zaboravljen, izašao u drugoj polovini devedesetih) Psychos Path i sa PIL-ovim (samo prosečnim) albumom Happy? Ovo je generalno solidan album, mada bez pesama koje se preterano ističu.

John Lydon, zajedno sa bivšim članovima benda (inkarnacija sa albuma Happy?) Luom Edmondsom i  Brusom Smitom, i sa jednim potpuno novim clanom Skotom Firtom, u Beograd dolaze u zaista odličnom raspoloženju za svirku. Svoj nastup počinju pesmom This is Not a Love Song I pred binom ekspresno počinje ludilo. Vidi se da je masa ljudi čekala upravo Džonija i ekipu. Lajdon je kao i uvek pričljiv i posle prve pesme kaže "Hello suburban Serbia! This is where five-star Johnny makes-meets Red Star Belgrade". Sledi pesma sa novog albuma Deeper Water (pesma objašnjava Lajdonovo traganje za novijim, čudnijim, zanimljivijim uticajima na svoj muzički rad). Dakle, prilično hrabar izbor, pesma koju je u tom momentu malo ljudi čulo. Vrativši se na same pocetke PiL-a, pesmu Albatross izvode u dugoj - kao da je dub - verziji. Pesme sa Metal Boxa su omiljene kod fanova i kod kritike, ali da li su za festivalsku publiku? Jesu! Džoni još jednom pozdravlja publiku sa "Hello Good People! Hello Bad People!" Ima nas svakakvih ... Bend je nastavio sa sličnim izborom i u sledecoj Metal Box pesmi - Swan Lake aka Death Disco! Posle bespotrebno dugog i DOSADNOG uvoda, sledi jedna prava ogromna festivalska stvar - Warrior. "This is my land!". Zaista fantastična pesma na kojoj se vidi kojiko PiL-u - ali i celom svetu - nedostaje gitarista John McGeoch koji je bio sjajan kao član PiL-a! Inače, bend se na bini prilično oslanjao na semplove i snimljene delove pesama. One Drop, iako je nedavno izašla kao prvi singl, znaju skoro svi ispred bine. Genijalna stvar taj internet! Slede pesme Bags i Chant da bi se koncert završio baš kad je postalo najlepše - pesmama Rise (masivan hit, pesma koju znaju svi) i - iznenadjujuce, čudno - pesmom Open Up sa Lajdonovog solo albuma Psychos Path (tacnije, pesmom koju je Lajdon radio u saradnji sa Leftfieldom). Nastup je završen oko pola jedanaest. Kao i sa The Horrors, nadam se da cemo PIL uskoro videti na samostalnom nastupu u Srbiji.


THE DARKNESS
Kada su se pojavili na sceni pre desetak godina bili su prezreni od svih, osim od publike. spinaltapovska mešavina Queena i najgorih momenata glam rocka i hair metala izgledala je urnebesno, ali je donela neprekinut niz od nekoliko impresivnih hitova koji se nisu skidali sa radija i televizije. U Beograd su došli tek nakon raspada (2006.) i ponovnog okupljanja (2011.) originalne postave (sa pevačem i gitaristom Justinom Hawkinsom). Nastup im je trajao oko sat vremena i počeo je pesmom Lights Out da bi odmah sledeca pesma bila njihov megahit Youre Really Growing on Me. I Hawkins ima sjajan odnos sa publikom: "Give me D! Give me –arkness!". Over the top ludiranje na bini (basista Frankie u jednom momentru svira cowbell, što je nod za one koji znaju) sa sve presvlačenjem izmedju, pokazalo se, hit-za-hit-pesmama je nastavljeno. One Way Ticket to Hell and Back, Get Your Hands Off My Woman, pa onda genijalna power balada Love is Only a Feeling. U jednom momentu su roudiji na rukama nosili Hawkinsa pravo kroz publiku. Sjajni The Darkness su svoj nastup završili posle ponoci obradom pesme od grupe Radiohead (!) i još jednim mega-hitom Thing Called Love. Iako sam planirao da u vreme njihovog nastupa odem da prezalogajim, odgledao sam ceo koncert. i uživao.




FAITH NO MORE

Sta reci, najveci broj posetilaca festivala je čekao upravo njihov nastup. Oduvek su kod nas bili popularni i ovde ce uvek imati više nego verne fanove. Nedavnim nastupom na Exitu su to doslovno i zacementirali. Bina za njihov nastup na BCF-u je bogato sredjena. Sve je bilo u belom (prekriveno i omotano belim čaršavima) sa gomilama cveca unaokolo (koje je kasnije bačeno u publiku). Mike Patton i ekipa (sa sve roudijima) su takodje svi obučeni u bela odela ili majice. Nastup počinju pesmom Toma Džonsa – Delilah koja je ustvari bila uvod u Woodpeckers From Mars. Brzo I efektno stvorenu sjajnu atmosferu nastavljaju sa pesmama Midlife Crisis, Ricochet i Land of Sunshine - sve do opuštanja sa pesmom Evidence. U medjuvremenu je Mike imao neke probleme sa mikrofonom i megafonom i videli smo kako je umalo nastala tuča pored i iza bine u kojoj je neki jadni roudi skoro nastradao. Tenzija ponovo raste sa Last Cup of Sorrow i Digging the Grave (pesma posvecena novom predsedniku Srbije, lol). Posle pesme Epic atmosfera poslatje pregrejana i bend počinje da svira megapopularan hit singl Easy. Pesmama Everythings Ruined, Gentle Art of Making Enemies, King for a Day i Just a Man se odličan nastup raspoloženih momaka na bini završio. No, Faith no More su ozvani na bis i po ponovnom izlasku na binu počastiše nas jednom (so-so) novom pesmom da bi se koncert završio oko 2:10 pesmama Hajde Jano (repriza sa Exita valjda) i Stripsearch.





THE SISTERS OF MERCY

Po drugi put u Srbiji, Sistersi hrabro marširaju stazom koja se malo kome kod nas svidja. Ljudi su uglavnom bili razočarani njihovim nastupom na Tašmajdanu – jer nije to – to. A to što oni očekuju – klasični gothic rock sa First and Last and Always, Floodland i Vision Thing - ne postoji vec dvadeset dve godine. Iako ova (umalo rekoh "nova") postava radi oko 15 godina (bez izdatog albuma, mada sa desetak novih pesama koje regularno izvode uživo i koje fanovi više-manje dobro znaju) - stari fanovi nikako da je prihvate. Moram priznati da i meni smeta činjenica da  bend sada nema basistu (bas deonice na koncertima su snimci) jer bas gitara je izuzetno bitna za zvuk ovog benda, ali generalno ipak veoma cenim sve ovo što vec drugu deceniju radi Andrew Eldritch i veoma sam se radovao što cu ih ponovo gledati uživo!

Koncert otvaraju kratkim instrumentalom nalik pesmi Afterhours (iako najavljen kao "special aftermidnight show", nastup Sistersa je počeo nešto pre 3:00) a prva pesma je bila Crash and Burn. Kao i prošli put, bend PRETERUJE  sa dimnom zavesom. Veliki deo koncerta Eldritcha nije bilo moguce videti jer je bio povučen u sredinu bine ispred koje se vio gusti oblak dima. Iako sada vidim na fotkama da to veoma lepo izgleda, mene je veoma nerviralo to preterivanje. Inače ne znam čemu sva ta magla i dim kada se Eldritch uvek trudio da pobegne od goth etikete. On ni ovaj put nije odstupio od toga i na sceni se pojavio u drečavo žutoj majici-dresu i ošišan do glave. Na sceni, osim par kurtoazija ("Shall we dance?"), nije komunicirao sa publikom. Zadužen za animiranje publike bio je kao i prošli put gitarista Christ Catalyst (a pomalo i Ben Christo, drugi gitarista). Iako nisu svirali moju omiljenu stvar Giving Ground, bio je ovo solidan nastup koji je obuhvatio sledece pesme: Ribbons, Detonation Boulevard, First and Last and Always, Logic, Gift That Shines (obrada pesme grupe Red Lorry Yellow Lorry), No Time to Cry, Arms, Domination-Mother Russia, Summer, Alice, This Corrosion, More,  Flood II, Something Fast, Lucretia My Reflection, Top Nite Out, Vision Thing, i za sam kraj Temple of Love.

Svirka se završila oko 4:00, dakle - na vreme, jer je uskoro krenulo da se  razdanjuje.



Veoma umoran ali i jako srecan i zadovoljan odličnim svirkama, pohitah da čekam prvu 16-ticu.
Sve u svemu, bilo je zaista sjajno!

Exit Festival, Novi Sad, 13. 07. 2012.






DREDDUP (Fusion Stage, 20:25)





DreDDup su srpski industrial bend koji vec dugo nameravam da upoznam (tj. da skinem i preslušam njihove albume - dreDDup  (2011), El Conquistadors (2009), Future Porn Machine (2007), Mr.Borndead's Feast(2004) i  Abnormal Waltz (1998)). Više puta mi je sa raznih strana ukazivano na njih ali ja sam ipak ta neka starija gothic škola (Mizar, Trivalia, Dobri Isak) i teško se odlučujem da dam šansu (hm, više ne tako) mladim snagama - gde pored DreDDup spadaju na primer i Fancy Frogs.


No, konačno se igrom slučaja ukazala prilika da pogledam kako uživo zvuči ovaj bend. Nastup im je na nesrecu počeo oko 20:25, dakle još je bio dan, pa možda taj njihov energični industrijal nije imao tako jak efekat kakav bi imao u nekom manjem klubu ili bar na nekom nocnom nastupu, ali i dalje je ovo bio veoma dobar koncert novosadskih mračnjaka. Muzika im počiva na jakim ritmovima i programiranim bas i synth semplovima. Ugledaju se na bendove kao što su npr. Skinny Puppy,  Borghesia, Einsturzende Neubauten i Prodigy.

Pevač Inquisitor, basistkinja XXXandra, bubnjar Frantsz i gitarista Armageddon su zabavljali publiku nešto više od pola sata predstavivši 7-8 pesama. Na bini su zanimljiva pojava, pevač je koristio neke rekvizite, poput barbi-lutke ili lap-top kompjutera sa kojeg je puštao neki hardcore pornografski film.  Bubnjar, koji je ključni sastojak njihovog zvuka jer je pored bubnjeva okidao i semplove, je tokom celog nastupa nosio neku masku i slušalice. Basistkinja je bila izuzetno aktivna i atraktivna na sceni, ali su i ona i gitarista svojom ukupnom pojavom izgledali kao da su u nekom heavy metal bendu a ne  pioniri  srpskog elektro industrijala.

Sve u svemu, ja sam bio sasvim zadovoljan nastupom i nadam se da cu ih jednom pogledati i na nekom malo intimnijem solo nastupu. Nakon što preslušam njihove albume, naravno ...


THE DUKE SPIRIT (Main Stage, 21:00)




Pevačica Liela Moss, gitarista i klavijaturista Luke Ford, gitarista Toby Butler, bubnjar Oliver Betts i basista Marc Sallis su možda najprijatnije iznenadjenje ove večeri. Svirali su oko sat vremena a ja sam u prvi red ispred bine stigao u momentu kada su svirali drugu ili trecu pesmu. Na ovom nastupu nije bilo puno ljudi ali se svima oko mene veoma dopalo šta radi ovaj bend. Muzički, bend pliva izmedju bučnog alternativnog rocka kakav praše Jesus and Mary Chain i modernizovanog punk rocka nalik Patti Smith. Ali ono što definiše zvuk ove grupe jesu odlične vokalne sposobnosti pevačice Leile Moss koja ume da peva i kao Patti Smith i kao soul diva Adele, da zbuči i kao PJ Harvey i kao Hope Sandoval (kada uz pevanje uzme i usnu harmoniku). Dakle, ovaj bend ima apsolutno sve pretpostavke da bude veliki. Za tih sat vremena počastili su nas izuzetno kvalitetnim pesmama i perfektnim zvukom na bini. Pred kraj nastupa, pevačica nas je upitala "Are you glad you came early to see our show?" Damn right Liela! Kasnije kada su odlazili sa bine poručili su publici da ne zaboravi da obuče Slash majice na koncert grupe Guns N Roses.


GRANDPAS CANDYS (Explosive Stage, 21:45)




Na koncert kultnog psychobilly benda Cikine bombone (bend koji radi od 1998. ima  sledece albume Flaming Dynamite, 2001, Captain Crash, 2002, 666.000 Miles on the Wrong way, 2006 i Grandpa Candys Early Sides, 2009) sam stigao u momentu kada im je na bini gost bio Smuk iz grupe Zbogom Brusli, dakle negde na polovini njihovog nastupa. Ako se ne varam Explosive stage je ovog puta obuhvatio malo manji prostor i trojci na bini je uspelo da stvori dobro zagrejanu (i veoma prašnjavu) klupsku atrmosferu na otvorenom. Svirali su svoje pesme kao što je Vampirella, kao i neke obrade poput  Psycho in New Orleans  (House of the rising sun, Animals). Bend je bio energičan i dobro raspoložen za svirku a kraj svog zaista odličnog nastupa su na scenu doveli i igračice - atraktivne vampirele (nekoliko u crnim kožnim kompletima a jedna u seksi venčanici).


HERCULES AND LOVE AFFAIR (Main Stage, 22:30)




Ovo je bio nastup koji sam ispratio rehidrirajuci se i vrebajuci što bolju poziciju za koncert New Ordera. Iako nisam fan ovog disko-house zvuka, ne mogu a da ne cenim ovo što radi vodja ovog projekta Andy Butler. Pre njihovog nastupa znao sam samo za njihov hit Blind - koji su odsvirali pred kraj nastupa - ali bilo mi je veoma zabavno da ih gledam uživo (jedina rečenica na srpskom koju su za nastup u Srbiji naučili je "Skini gace!"). Dve pevačice i jedan pevač non-stop zabavljaju publiku i imaju prilično neposredan kontakt sa publikom. Generalno, najsmešnije mi je bilo je to što ovi disko gejevi mogu da napune prostor ispred Main-a i da se ljudi ispred lepo zabavljaju (uostalom kao i na Scissor Sisters i na Pet Shop Boys), ali kada treba da se organizuje gej prajd onda je to veliki problem ... Sve u svemu, iako ne moj cup of tea, Hercules and Love Affair su odlični zabaljači.


NEW ORDER  (Main Stage, 00:00)





Iako nisam uspeo da se probijem u pri red (mrzelo me da budem onaj lik koji se vratolomno probija bez obzira na druge oko sebe, a takvih je samo malo kasnije bilo gomila), zauzeo sam sasvim pristojno mesto možda dva-tri metra od ograde, tačno ispod Samnera. Tako sam stajao tačno pola sata braneci se svim silama od ljudi koji bi da stanu ispred mene (ja sam jedva 1,70 i visoki ljudi mi celog života užasno zagorčavaju život) i to mi je koliko toliko i uspelo.

Odlično raspoloženi New Order na binu izlaze tačno na vreme - u ponoc - praceni instrumentalom iz špageti western filmova. Prva pesma koju izvode je instrumental - Elegia.

Bernard Sumner je pomalo ostario i dobio na kilaži, ali je i dalje solidan frontmen. Krece se po bini, svira jako i energično (čak mu je jednom i pukla žica na gitari) i sjajno peva (iako mu je bilo malo teže pred kraj pesme Bizzare Love triangle).

Poput Simona Gallupa iz The Cure i Stephen Morris kao da je prodao dušu djavolu - i dan danas izgleda kao da mu je dvadesetak godina. Njegova žena Gillian Gilbert izgleda isto kao i onomad, mada ne tako dobro kao što je izgledala u vreme The Other Two projekta. Vrlo malo komunicira sa publikom, zagledana u klavijature ili gitaru, samo je par puta mahnula publici i to je to.

Phil Cunningham svira gitaru, sintisajzer i udaraljke i sjajno dopunjuje zvuk New Ordera.

Tom Chapman je upao u bend sa veoma teškim zadatkom - da zameni nezamenjivog Petera Hooka na bas gitari. Chapman ne pokušava da oponaša Hooka i svoj posao obavlja sasvim solidno. Dovoljno da Hokovo odsustvo ne bode oči previše.




Bez obzira na neslavan kraj New Ordera 2007. i na čudnu odluku da se bend reformiše bez Hooka i uprkos Sumnerovom projektu Bad Lieutenant (koji je bio odličan) - lepo je videti bend koji uživa u muziciranju i nastupu i koji svojoj publici isporučuje savršenu svirku.

Prvo što je Sumner rekao publici je to što je istakao činjenicu da im je trebalo 30 godina da dodju u Srbiju i da se izvini za taj propust jer je evidentno da kod nas imaju masu fanova. Druga pesma je Crystal a posle nje Regret, i nije bilo teško pretpostaviti setlistu  sastavljenu od samih hitova. Jedna reč na srpskom od Bernarda - "Hvala"! bila je ponovljena još par puta. Slede Love Vigilantes i Ceremony (sa tri gitare - i Gillian svira jednu).

Sumner malo kasnije navodi kako su svi u Engleskoj čuli za ovaj Egzit i kako misle da je sjajan i da je ovo odlična lokacija za festival. Prva Joy Division pesma ove večeri je Isolation - teoretski sve ove post-2011 svirke su promocija kompilacije TOTAL koja sadrži pesme New Ordera i Joy Divisiona - koju bend malo dopunjuje načinivši je malo melodičnijom i manje mračnom nego što jeste. Ogromno oduševljenje izaziva jedna relativno novija pesma - Krafty a sjajno raspoloženje u publici se nastavlja sa Bizarre Love Triangle i remiksovanom i ("Možda je necete prepoznati!" reče Samner) produženom verzijom pesme True Faith ("Sjajno je svirati ovde a i vi ste OK, za sada").

Elektronski deo koncerta se nastavlja sa pesmom 586 za vreme koje na screenu iza benda gledamo scene iz filma Amosa Poea - Empire II. Sledi najveci hit grupe Blue Monday a na binu izlaze i članovi grupe Hercules and Love Affair i The Duke Spirit. Sve se pretvara u jednu sjajnu žurku! Glavni deo koncerta se završava sa pesmom Temptation.

Posle dvominutne pauze bend izlazi na bis i izvodi još dve Joy Division pesme - Transmission i Love Will Tear Us Apart. Mančesterski majstori isporučiše sat i po perfektne svirke. Odlazeci posle koncerta prema šanku bio sam prezadovoljan nastupom New Ordera.



Goblini (Fusion Stage, 02:15)



Iako sam bio veoma umoran, posetio sam za kraj ponovo Fusion Stage (odakle sam krenuo - tamo sam i završio) nadajuci se da cu tamo zateci The Toy Dolls i čuti par pesama, ali ispalo je da su Goblini vec bili spremni za svoj nastup. Koncert počinju pesmom Cipjonka a  svoj furiozan set nastavljanju pesmama U magnovenju, Petra, Daleki put, Dan posle, Ona misli da zna, Privatni rat, Bolje soko u ruci, Dr. Hofmann, 7 loših godina, Komad noci, Anja, volim te (feat. Smuk iz Zbogom Brusli, koji slave 20 godina rada), Luna, Punks not Dead i, za kraj, Voz. Pred završetak pesme je Godlub nešto bio ljut, bacio je mikrofon i izjurio u backstage, ali se posle ipak vratio i dovršio pesmu. Pojma nemam šta se desilo). Posle možda pet minuta pauze bend izlazi na bis i izvodi pesme LSD se vraca kuci i Za Lorenu. Tokom nastupa je bio haos ispred bine (crowdsurfing i šutka) ali nisam video neke incidente (jedino što mi je smetalo je činjenica da su ljudi - u to doba noci vec prilično pijani - mogli odnekud nabaviti pivo u limenci, a one su prilično opasne kada krene polivanje pivom i bacanje polupunih limenki u publiku. Mada sve u svemu koncert Goblina je uvek odlična zabava...


Pomalo oživljen Goblinima, odoh sa društvom do šanka da potrošimo preostale tokene (voda 100, pivo 190 dinara - sasvim razumno!) i u vreme kada na Dance areni tek počinje žurka - mi krenusmo polako kuci. Naravno, ne pre obilaska pekara, bureka i opuštajuce jutarnje šetnje Novim Sadom.

Posle dvosatne vožnje - tokom koje sam se svim silama trudio da ne zadremam za volanom (sva sreca vec je svanjivalo kada smo krenuli) - u pola sedam sam vec bio u krevetu.

Lepo je bilo na Exitu.

Punk Rock!




The Punk Syndrome je dokumentarni film koji me je uverio da je inkluzija zapravo prilično moguca. Ne samo što sam video kako ljudi sa mentalnim hendikepom stvaraju nešto zaista predivno na polju muzike, vec sam bio zapanjen sa koliko iskrenosti i realističnosti njihova bliža okolina i društvo  reaguju na njih.



Pratimo četiri punk rock muzičara (Pertti Kurikka, Kari Aalto, Sami Helle i Toni Välitalo - dvojica su sa Daunovim sindromom a druga dvojica sa nekom vrstom lakše mentalne zaostalosti) na njihovom putu od urnebesne lokalne (finske) atrakcije - prema potpuno uverljivom i veoma autentičnom pank fenomenu na evropskom nivou. Ovi momci provode puno vremena vežbajuci i stvarajuci genijalno jednostavne. ali ujedno i prilično dobro promišljene pesme. Zvuče kao veoma rani Ramonsi, a izgledaju otprilike kao GBH. Svakom od ove četvorice muzičara je posvecen jedan segment filma pri čemu vidimo koliko su njihovi životi integrisani u finsko društvo i koliko su to ustvari dirljivo "normalni" životi. Ovi momci imaju prave male ljubavne tragedije (sjajna scena u kojoj Toni shvata da njegova draga nije zaljubljena u njega, vec u jednog sasvim drugog momka, iako nas je ceo prethodni dijalog vodio upravo ka tom njegovom zaključku. Neko ce reci da se smejemo tudjoj nesreci, ali ta scena je tako iskrena i efektna da je zaista veoma, veoma smešna), bave se politikom (jedan od ovih momaka se uključuje u predizbornu kampanju, samo da bi na kraju izbora video da je njegova kandidatkinja ostvarila najslabiji rezultat), bave se sportom (i uče da gube i da se onako baš, baš, obrukaju, ali i da to prežive), puše (pevač je non stop sa cigaretom), piju (zavisnici su od kafe, a neki ljušte i vino), tulumare (sjajna scena lutanja po Londonu), interesuju se za seks i ljubavne odnose (sjajna scena kada učenja i tumačenja problematike "kako se prave bebe"), bivaju besni, paranoični, skloni izlivima verbalne agresije, ... Ponekad sam pomislio da su neke scene zapravo šokantne, ali sam onda shvatio da je to samo životna situacija koja se svima dogadja i da se ne može posmatrati kao šokantno nešto samo zato što se dešava nekome ko je hendikepiran ...



Sve u svemu, ovo je jedan veoma hrabar i iskren pristup problematici inkluzije osoba sa mentalnim hendikepom. Ne znam koliko je sve ovo moguce u drugim društvima, svi znamo da su nordijske zemlje ipak veoma veoma napredne, ali kao uzor i inspiracija - ovaj film je nešto zaista genijalno. Zato sam požurio da izreklamiram ovo čudo i da bar malo skrenem pažnju na to koliko je punk rock pozitivna i životno važna stvar koju mnogi potcenjuju i ne shvataju previše to koliko je bitno imati stav, emocije, želju da živiš, da ostaviš trag, da budeš svoj ali i da budeš deo nečeg veceg, kao i da svemu tome daš neko značenje i smisao ...

Pogledajte THE PUNK SYNDROME. Ulepšace vam dan, sigurno!

Zanimljiv tekst. I inače volim kako pišeš, sem o muzici, u koju se ionako ne razumem. 

Aktuelne teme




Znači opet parada ponosa u Beogradu. I opet iste priče. Muka mi je ...



Mada neke stvari bi vec trebalo da smo apsolvirali:



1) SABLAZAN

Ako vam je odvratno da gledate homoseksualce - nemojte ih gledati. A ako vam i dalje smetaju, jer vam je taj koncept možda non stop u glavi, jasno je da se previše bavite tom temom i da bi možda trebalo da se javite svom odabranom lekaru - koji ce vec znati da vas uputi tamo gde treba.



2) BRAK

Brak nije svetinja. Razvede se bar četvrtiina sklopljenih brakova. Da, čak i onih koji su sklopljeni u crkvi!  I, plus, žali Bože još bar četvrtinu brakova - u kakvom paklu porodice mogu da žive. I, zašto bi homoseksualci bili izuzeti od loših brakova, mučnih razvoda i ogromnih alimentacija?



3) DECA

Nema podataka da su homoseksualci gori roditelji od heteroseksualaca. Homoseksualci su u najgorem slučaju isto tako loši u podizanju dece kao i heteroseksualci, ma koliko ovi drugi bili prosveceni pravoslavljem i starom narodsko - tradicionalnom moralnošcu!  A (naročito s obzirom na tačku 4) u Srbiji je skoro svako usvajanje bolje od sirotišta - doma za nezbrinutu decu.



4) NOVAC

Homoseksualci se generalno odlikuju  višim prihodima i manjim rashodima. dakle u svakom momentu najverovatnije imaju više para od heteroseksualaca. Kao takvi - oni su bitni za ekonomiju svake države.



5) DRZAVA

U principu, država je ili država svih njenih gradjana - ili nije nikakva država. Ako Srbija nije u stanju da zaštiti šačicu homoseksualaca, na par sati, u svom glavnom gradu, od par hiljada huligana (od ranije poznatih istražnim organima) - ona naprosto nije država, vec je hajdučka jazbina. I onda nema svrhe ni da se zamajavamo drugim temama ...



Dakle, dosta zezanja! 

Obično pretrčim tvoj topik.


Potpuno se slažem sa tvojim pristupom. Dodao bih samo da osobe sa jako izraženom averzijom prema homoseksualcima po pravilu sumnjaju u sebe.

Quote from: scallop on 02-10-2012, 20:41:21
Obično pretrčim tvoj topik.

To je taj nivo tekstova. 

Dobar je Mrak, ovaj, Mark 

Tako se lepo osećam kad pročitam nešto dobro. Ili je to zato što se slažem sa napisanim, + scallopov dodatak.

What happened to my cigar commercial?


Ovi praznični dani - skoro dve nedelje odsustvovanja sa posla, jer svaka firma i ustanova gleda da spoji sva moguca crvena slova u kalendaru - posveceni su generalnom besposličarenju. Razmenjuju se posete rodbini i prijetaljima, jede se i pije preko svake mere dok onaj mali ostatak dana čovek provede usidren ispred TV-a ili kompjutera ubijajuci mamurluk ili gorušicu, gledajuci da kako-tako ubije vreme do sledece posete ili sledeceg prežderavanja i oblokavanja ...

Kako za koga, naravno!


Meni su veoma dragi ovi dani praznika iz jednog sasvim posebnog razloga. Naime, postojao je jedan poveci period u mom životu, tokom druge polovine mojih dvadesetih, kada sam bio nezaposlen. Imati preko 25 znači biti u punoj životnoj snazi, sa gomilom dobrih ideja i velikom željom da se negde, nekako, uključiš i primeniš svoješ sposobnosti. Nemati mogucnost da to nekako i ostvariš doprinosi zaista užasnom osecaju beskorisnosti i osujecenosti, dubokom i rekao bih egzistencijalnom osecaju neprilagodjenosti. Posle nekog vremena sam bio spreman da radim bilo gde i bilo šta, samo da budem od neke koristi i da se ne osecam tako bedno što sam de fakto niko i ništa u ovom društvu.

U to vreme su dani praznika bili dani kada se nisam osecao tako jadno, jer su svi oko mene bili kod kuce i moja nezaposlenost nije bila baš onoliko vidljiva i opterecujuca. Naravno, bio sam bez para ali ipak sam u vreme praznika uspevao da odagnam sve te crne misli o vlastitoj nesposobnosti i neuspešnosti. Ako me niko nije pitao za posao - a ljudi oko mene su više-manje znali da sam vec dugo bez posla - prolazili su nedelje a da ne pomislim na sve to ...

No praznici bi došli i prošli a onda je došao i taj dana kada su svi polako krenuli da se vracaju na posao dok sam ja ostajao sam sa svojom sumornom dokolicom. Bio bi januar, hladan, dosadan, sa puno umornih i namrgadjenih ljudi oko mene. Ja bih se tada zatvarao u sobu, okružio se knjigama, muzikom i filmovima i generalno gledao da ne dolazim u kontakt sa drugim ljudima.

Umeo sam tako da ne izlazim do prvih toplih dana, kada sam - recimo krajem februara - polako izlazio da vozim bicikl ili ubijam vreme u dugim-višesatnim šetnjama ... Sa dolaskom proleca su stvari nakako same od sebe počinjale da se razvedravaju.

Kako preživeti nezaposlenost?

Biti nezaposlen znači da nemaš svoj stan ili svoju kucu vec se - često nakon burnih studentskih dana slobode - vracaš kod roditelja, ili pak nikada ne dobijaš priliku da se od njih odseliš. Ostaješ večito zakopan u svojoj dečijoj-tinejdžerskj sobi i ta četiri zida postaju neka vrsta grobnice za sve tvoje snove - o karijeri, o braku, o porodici, o uspehu u životu ... Prisecaš se kako si kao balavac-panker razmišlajo kako se nikada neceš promeniti, nikada neceš raditi za kapitaliste, nikada se neceš ženiti bez prave i istinske ljubavi, i kako ceš uvek ostati slobodan i svoj ... I onda vidiš da je to ustvari postalo više kao neka vrsta prokletstva nego blagoslova.

Biti nezaposlen znači da nemaš stalan posao, ali postoji ipak dosta prilika za privremene i povremene poslove. Tu dolazimo do onog - bilo gde i bilo šta, samo da se zarade neke pare. Pri čemu pod neke pare podrazumevam zaista beznačajne sume. Posle nekog vremena, konačno zaraditi hiljadarku - radeci neke glupe fizičke poslove - imalo je takoreci lekovito dejstvo. Secam se jednom sam posle dve-tri nedelje bez kinte, zaradio hiljadarku i odmah sam otišao do trafike da kupim sebi paklicu cigareta. Uz cigarete sam kupio i jednu od onih malih, jeftinih knjiga što ih prodaju na trafikama i otišao sam u park gde sam samo sedeo i pušio cigarete jednu za drugom, osecajuci se zaista fenomenalno. Ostatak para sam umeo da razvučem na još nedelju dana, ako ne i više ...

Biti nezaposlen znači da te rodbina više-manje sažaljeva i da od njih uvek kapne neka simbolična para ili prilika (ili bar preporuka) za posao. Iako ti je neprijatno da to primiš, veci bi bio greh odbiti ... Dakle za ono najosnovnije (stan, hrana, komunalije) ti pare ne trebaju - jer živiš na grbači roditelja, dok ono malo para koje dobiješ sa strane ili zaradiš na onim sitnim poslovima - ostanu za cigarete ili za poneko pice u kafani jednom nedeljno, po pravilu subotom uveče ...

Jasno je da je pred tobom dilema - kvalitet ili kvantitet? I jasno je da ceš se ipak odlučiti za kvantitet. Možeš kupiti paklicu skupljih cigareta i ekonomisati sa njima (recimo pet cigareta dnevno, pa onda na koliko sati po jednu, kao ekove da piješ) ili ceš uzeti dve paklice onih jeftinijih i pušiti opušteno koliko ti je volja. Kada konačno izadješ medju ljude, sa 300-400 dinara u džepu, možeš piti skuplja pica na brzaka ili ceš piti zidarsko pivo i stajati za šankom razvlačeci flašu bar sat vremena (pošto ne izbivaš često iz kuce ionako nisi u formi sa picem, pa ti više od tri nisu ni potrebna da se napiješ). Pošto si bez ičega, ne pada ti na pamet da širiš krug prijatelja (blam te je da vidjaš i one koje imaš, jer te na neki način podsecaju da oni mogu ono što ne možeš ti) niti da tražiš devojku (naprosto ne znaš šta bi tek radio da imaš vezu). I tako idu dani nekako ...

Biti nezaposlen znači da imaš vremena koliko ti je volja, ali valja ga rasporediti! Pošto sam se osecao veoma bedno tokom dana, uvek sam gledao da prespavam onaj period izmedju 7 ujutro i 3 popodne - baš kada su ljudi na poslu. Nekako sam se osecao manje bedno kada sam funkcionisao u periodu kada su ljudi oko mene bili van posla. Njima ručak posle napornog radnog dana, meni doručak posle maratonskog spavanja. Gledao sam da živim nocu, u vreme kada su ostali išli u krevet ja sam počinjao da funkcionišem - čitam knjige (opštinska biblioteka je uvek bila veliki spas za mene, takoreci besplatna a veoma izdašna, ma koliko da je čitalac izbirljiv), preslušavam novu muziku (nabavljao sam je razmenjujuci diskove sa prijateljima ili mukotrpno skidajuci albume sa interneta), gledam filmove (razmenjujuci sa prijateljima DVD kolekcije - sa po 6 filmova od kojih su po pravilu bila dva dobra a četiri veoma loša, ali ih ipak odgledaš - kupljene na pijacama ili od lokalnih dilera), koliko-toliko surfujem internetom (bilo je to još uvek vreme dial-upa i radio sam najčešce tako što sam sejvovao otvorene stranice pa ih čitao oflajn) ... I onda, kada je bilo vreme da se ide u krevet, najveci problem mi je bio da zaspim zbog buke koju prave ljudi koji se spremaju da idu na posao, kao i svi ti automobili i autobusi koji ispod mog prozora prevoze iste te ljude na posao  ...

Biti nezaposlen znači da moraš čuvati zdravlje, jer nemaš zdravstveno osiguranje. Mislim, možeš da se izboriš za zdravstveno osiguranje kao nezaposleno lice, ali se moj pokušaj jedne takve borbe završio vec na prvom šalteru u SIZ-u za zdravstvo, gde mi je radnica dala jednu gusto kucano A4 stranicu sa spiskom svih potrebnih dokumenata neophodnih da bi dobio zdravstveno osiguranje kao nezaposleno lice. I tako sam nekoliko godina bio bez zdravstvene knjižice i imperativ je bio biti i ostati zdrav! I srecom, vecih problema nisam imao! Mada bio sam i mladji i nije me hvatalo baš sve ...

I na kraju biti nezaposlen znači da moraš da tražiš posao. I do onog momenta kada si spreman da prihvatiš bilo kakav posao bilo gde (u jednom momentu sam tvrdio da bih ja mogao da budem vozač, dok su me jednom drugom prilikom uveravali da treba da prihvatim posao prodavca knjiga, onog što ide po firmama i
nudi razne enciklopedije i sabrana dela na metar) prodje zaista puno vremena ... I na kraju se zaposliš sasvim slučajno i iz sasvim čudnih razloga. Ja sam se zaposlio samo zato što se moja najbolja drugarica selila u inostranstvo i - pošto je svakako davala otkaz na poslu - preporučila je mene kao najbolju zamenu
i evo ja sam još uvek na tom radnom mestu.

Danas na period nezaposlenosti gledam kao na jedan užasan period u mom životu i nikada nikome ne bih poželeo da prolazi kroz sve to. Posao je u pravom smislu reči svetinja i on daje smisao našim životima. Nemati posao - koliko god da vam se čini simpatična ideja lenčarenja i "vremena za sebe" -  znači ne doprinositi, ne pomagati, ne biti uključen, ne razvijati se, ne kretati se nikuda ... Sve to uz onaj užasan osecaj nesposobnosti, neadekvatnosti i neprilagodjenosti, a u tome nema ničeg pozitivnog, romantičnog ni lepog.

Zato, Mir Božiji Hristos se rodi! Uživajte dok praznici traju, ali se sa još vecim uživanjem vratite na posao u utorak. Budite srecni što imate gde da se vratite i setite se svih onih koji su tog tmurnog i hladnog januarskog jutra ostali u krevetu razmišljajuci o svom jadu i čemeru neizvesnosti koju donosi nezaposlenost ... Mnogi od njih nisu više mladi, mnogi imaju porodice, decu, stare roditelje, na njima je da zarade a nemaju gde i kako.

Pred vama je nova radna godina i gledajte na to kao na privilegiju, pa makar dirinčili za 20 000. Ima onih koji bi sve dali da budu na vašem mestu!

Ko pravi te zakone?


Novinski naslovi nas svaki dan upoznaju sa sve novijim i sve neverovatnijim glupostima koje proizilaze iz našeg zakonodavstva. Nekoliko novijih primera me je naročito razbesnelo. Zamišljam tako nekog masnog i podgojenog pencil pushera u nekog memljivoj vladinoj kancelariji kako blaženo nepovezan sa stvarnošcu sastavlja ove zakone i pravilnike.



Ali ništa on nije kriv, svako ima pravo da sam za sebe bude potpuno mentalno poremecen. Problem je u tome što neka osnovna procedura nalaže da onda ti zakoni i pravilnici prolaze kroz striktnu kontrolu i proveru od strane stručne i političke javnosti, da to onda neko razumevanjem čita i da o tome razložno diskutuje.

No očigledno se tu neke stvari nekako "izmeste" iz polja racionalnog i realnog. Na primer, ...


POLAGANJE VOZACKOG ISPITA

U normalnom društvima se ide na to, da što više ljudi ima vozačku dozvolu. Ljudi koji umeju da voze kola i imaju dokaz za to (imaju dobar vid, sve potrebne ekstremitete i organe i koliko-toliko poznaju saobracajne propise) su
jednostavno korisniji gradjani. Oni sukonkurentniji na tržištu rada, kupuju kola, prodaju kola, uzimaju kredite, troše gorivo, kupuju delove za kola i pratecu opremu, ... Ljudi koji imaju i voze kola su samostalniji i najverovatnije srecniji od onih koji nemaju i ne voze, jer uvek je bolje kada nešto znaš i možeš - nego kad nešto ne znaš i ne možeš. Dakle, jasno je da normalno društvo gleda da ljudi polažu vozačke ispite i poseduju dozvolu, kupuju kola i budu učesnici u saobracaju. Makar im to bilo samo za "ne daj bože". To je tekovina XX veka i to je nešto  najnormalnije što se može postignuti u životu. Takodje, jasno je da se vožnja uči korz svakodnevnu praksu a ne za onih nekolikomeseci obuke i polaganja. Ali ne, kod nas su, podsecam XXI je vek,  najnovijim pravilnicima toliko zakomplikovali proceduru polaganja vozačkog ispita da se mnogi pametni i mladi ljudi s pravom pitaju ko li ih tako brutalno zajebava? Ovo je kao da država ne želi da polažu i kao da ovo društvo ne želi da ljudi voze i učestvuju u saobracaju. Polazi se očigledno od toga, da se (objektivno gledano veoma česte i tragične) saobracajne nesrece kod nas ne dešavaju zbog katastrofalno loših puteva, katastrofalno loše signalizacije, katastrofalno starih i loših automobila koje ljudi voze, katastrofalno obesnih ljudi (koji čine katastrofalno obesne vozače) - ne, problem su ljudi koji ne poznaju saobracajne propise. I sada, kada dobijemo ono malo ljudi koji ce biti istraumirani novom procedurom polaganja vozačkog ispita, procenat tragičnih saobracajnih nesreca ima da padne na minimum. Sigurno, kako da ne!


NOSTRIFIKACIJA DIPLOMA

Srpski narod je tradicionalno pečalbarski narod koji rado emigrira i često svoju srecu nalazi u drugim zemljama - širom planete od Austrije preko Amerike do Afrike i Australije.  Osim toga što odlazi trbuhom za kruhom radi posla, mnogi ljudi se vani i školuju, često stiču diplome veoma prestižnih fakulteta. Premija ravna dobitku na lutriji jeste kada se neko od tih sjajnih mladih ljudi želi vratiti u matičnu zemlju. Ali ne, pre nego što se ti mladi ljudi zaposle - potrebno je da ta njihova diploma prodje kroz minucioznu proveru i overu zvanu nostrifikacija. Nije potrebno previše dokazivati izuzetno nizak nivo ovdašnjih visokoškolskih ustavnova. Ako izuzmemo možda desetak fakulteta koji su vrlo dobri, ostatak je katastrofalno loš i štanca više-manje beskorisne diplome i više-manje neupotrebljive kadrove. Glavni razlog ovakvog stanja je u tome što na tim katedrama najčešce rade izuzetno loši kadrovi. Na primer, imate profesore koji su poslednji kontakt sa svojom strukom imali krajem sedamdesetih (što se vidi po literaturi koju štancaju i poturaju studentima), imate profesore koji ne vladaju ni jednim stranim jezikom (što se vidi kada pročitate njihove knjige i vidite kako se na poslednjih par stranica ponose delima koja su u svojim radovima citirali), imate profesore koji se na katedrama okružuju članovima svoje uže i šire rodbine,  imate dokazano korumpirane profesore, imate izuzetno nemoralne profesore, ... I mnogi od njih sad treba da odlučuju koliko je diploma nekog američkog, britanskog ili francuskog fakulteta validna za zapošljavanje u Srbiji. Na kraju krajeva kao što rekoh, XXI je vek, ljudi neograničeno putuju, čak i da su naši univerziteti najbolji na svetu - procedura nostrifikacije bi trebalo da bude ili maksimalno pojednostavljena ili potpuno suvišna jer svaka diploma se pre svega mora dokazati u praksi i na radnim mestu.



Ovakvih i sličnih primera lošeg zakonodavstva je previše.

Pomenimo na primer činjenicu da do nedavno pravilnici za zapošljavanje u prosveti nisu prepoznavali gomilu novih diploma (na primer dvosmerni diplomirani profesor _____ i ______, mnoge bačelor ili master diplome) iako su ove bile izdate od državnih fakulteta koji samo takve diplome izdaju vec godinama! Ne daj bože da fakultetima padnu na pamet neki noviji smerovi - te diplome ce biti neupotrebljive godinama ... A to niko nikome nece reci prilikom upisa na fakultet.

Ili, na primer, pomenimo činjenicu da se na licenciranje kadrova u prosveti čeka godinama, često i 7-8 godina! U prosveti sada imate ljude koji rade skoro deceniju a da nemaju licencu i koji ce još ko zna koliko godina čekati na polaganje i onda ce im (posle nekih 12 ili 15 godina u praksi) neki čovek (koji je možda bio a možda i nije bio u praksi toliko godina) u nekoj komisiji reci da ne znaju dovoljno za sticanje licence!


I tako dalje i tako dalje ...



Objektivno gledano, glupost jedne nacije se itekako ogleda i kroz uredjenje države u kojoj njeni pripadnici žive. Kada sagledamo dva navedena primera - jasno je da smo verovatno medju najglupljim nacijama na planeti.

This is PIL




Public Image Ltd

SKC Beograd

13.06.2013.



Još onomad kada su Sex Pistols u sklopu neke od svojih reunion turneja posetili Exit festival govorio sam da je lepo to što su se okupili pioniri punka, ali da je to pomalo promašeno jer je tada ipak bilo pravo vreme za ponovno okupljanje grupe Public Image Ltd. Ako se secate, tada tzv. post punk revival bio na vrhuncu popularnosti i Johnny Rotten bi mnogo bolje prošao da se pojavio kao John Lydon.

No pored želje za ponovnim okupljanjem dragog nam benda, PIL su jedna od onih grupa koja se nece okupiti iz nostalgičnih razloga i radi cash-in prežvakavanja starih i proverenih hitova. Uredno su objavili novi (sasvim pristojno ocenjen) album This is PIL i krenuli na veliku seriju živih nastupa u sklopu koje su Srbiju posetili vec drugi put (prošle godine smo ih videli na Belgrade Calling festivalu).

Svirka je počela oko 9:30. Znao sam da ce ovo biti dobar koncert kada je bend svoj nastup počeo sa pesmom Albatross sa albuma Metal Box. Neko ce reci da su je odsvirali samo da bi se zagrejali, ja bih rekao da su ovu pesmu odabrali jer su hteli da stave akcenat na širok spektar onoga što čini muzički ukus Johna Lydona - od eksperimentalnog post punk dub albuma Metal Box i Flowers of Romance preko alternativnog rock zvuka na pesmama Warrior i Disappointed pa sve do dance i elektro provoda na pesmi Open Up. I kao da podvlači ovo što sam rekao, vec druga pesma na koncertu je sa novog albuma - genijalna Deeper Water. Iako traje šest minuta, ova pesma ima sva obeležja radio-friendly hita i zaista odlična zvuči uživo. I što je najlepše pokazuje nam da su PIL kao bend veoma sigurni u sebe i svoj novi materijal, jasno je da ne zavise previše od upotrebe starih hitova da bi razgalili publiku.
 

Bašta SKC-a je inače bila sasvim lepo popunjena a publika je bila veoma mešovita - od tinejdžera koji nisu bili na svetu kada se PIL onomad raspao (1992) pa sve do onih koji su Lydonovi vršnjaci. Oduševila me je činjenica da nije bilo previše onih tradicionalnih pankera koji bi na svirku došli u Sex Pistols majicama i zapičinjali šutku na svaki malo brži ritam. Mogao sam sasvim lepo da stojim u trecem redu ispred bine a da me niko ne udari, šutne ili gurne.  Iako sam danima strahovao od nevremena koje bi moglo da naškodi uživanju na koncertu - vreme je bilo predivno a veče u bašti SKC-a veoma prijatno.

Na sceni su pored Johna Lydona, Lu Edmonds (gitarista), Bruce Smith (bubnjar) i Scott Firth (basista i programer).

Pored nesumnjivo harizmatičnog Lydona, zvuk grupe PIL u potpunosti leži na mocnim, gotovo militantnim, ritmovima Brusa Smita. Kada se dodaju mnoge matrice (koje je programirao basista Skot Firt) uz njegovo sviranje se može igrati do besvesti - bilo da svira post punk, dub ili house elektroniku.

Lu Edmonds je pre svega eksperimentator pa tek onda gitarista. Veoma je često menjao instrumente a iz svakog je izvlačio najuvrnutije zvukove. Pored nekih fizičkih sličnosti, Lu Edmonds je veoma sličan Vorenu Elisu i po ulozi u bendu - rekao bih da je Lu Edmonds Johnu Lydonu ono što je Warren Ellis Nicku Caveu - u jedinstvenim eksplozijama zvuka donosi i energiju i melodiju, i haos i poredak, i buku i harmoniju.

Miks starog (a relevantnog) i novog (još relativno nepoznatog) se nastavlja kroz pesme Memories i Reggie Song. No prvi pravi vrhunac koncerta je došao sa pesmama Disappointed i Warrior - ono najbolje od alternativnog rock zvuka osamdesetih, prevedeno je u 2013 sa neverovatnom lakocom.

Bend se vraca na stare stvari pesmom Flowers Of Romance ali nam ekspresno  nakon nje svira i pesmu One Drop (prvi singl sa novog albuma) koju - sudeci po reakcijama i pevanju - beogradska publika možda i najbolje zna. Za sam kraj sledi set pesama koje bi smo mogli nazvati all killer-no filler: Swan Lake, This Is Not A Love Song i Public Image.

Na Public Image sam primetio da basista nije odsvirao tu prepoznatljivu bas liniju onako kako je odsvirana u originalu i samim tim ova (meni veoma draga) pesma nije imala taj efekat na mene. Osim toga, Scott Firth (koji nema takoreci nikakav pedigre u ovoj vrsti muzike) se pokazao kao solidan basista koji se veoma dobro snalazio sa svim vrstama PIL muzike, kao i sa pevanjem i sa programiranjem (pred sobom je celo vreme imao veoma simpatičan apple-PIL laptop).

Na bis se bend vratio pesmom sa novog albuma Out Of The Woods pa je onda prešao na neizbežnu Rise a koncert je završen pesmom Open Up (jedina ne-PIL pesma jer su je snimli John Lydon i Leftfield).

Koncert se završio u 23:15. Krenuo sam napolje u reci ljudi koji su svi do jednog delili samo najpozitivnije utiske. I ja sam neizmerno uživao u ovoj svirci, bio je ovo zaista sjajan koncert. Radovacu se svakom ponovnom dolasku PIL-a u Srbiju.

Da, Firth se vrlo lepo uklapa, mada svakako vredi i primetiti kako ovaj PiL zaista samo dobro interpretira onaj PiL i da nikako ne pravi neke nove prodore u bilo koju stranu. Ali dobro. Meni je jedino sam Lajdon ostavio potpuno suprotan utisak od onog koji si ti imao - ja nisam primetio ni mrvu harizme u bilo čemu što je radio.

Pa dobro, to je valjda neka posebna vrsta harizme ... 

PIL - Rise (SKC, Beograd, 13.06.2013.)

Dakle, još jedna godina, još jedno leto, još jedan Exit festival ...

Vidi se da ovaj festival živi punim plucima, ogromna masa posetilaca je došla na tvrdjavu ove godine. Ali, nažalost, bilo je i previše mladih i bezobraznih ljudi koji nikako da dobiju predstavu o tome kako nisu sami na ovom svetu i kako osim njih još neko treba da uživa na festivalu.

Elem, posetio sam poslednji dan festivala (nedelja, 14. 07. 2013) i dobro sam se proveo!


VELIKI PREZIR

Tačno u 20:00 na Main stage izlazi kultni Veliki prezir. Na Petrovaradinskoj tvrdjavi su nastupali vec nekloliko puta a ovogodišnji koncert su počeli pesmom Neobična sumnja. Bend trenutno radi u sledecoj postavi: Boris Mladenović (Jarboli, bio mu je rodjendan na dan koncerta!), Robert Radić (Love Hunters), Robert Telčer (Boye) i naravno - glavni lik u grupi - Vladimir Kolarić. Iako je bilo par meni nepoznatih pesama koje su najverovatnije sa novog EP-ja Svetlost i dim, koji se pojavio ove godine, Veliki prezir su svoj nastup ispunili onim poznatijim pesmama: Moram da znam, Danima, Gubi me sudbina, No no, Ne znam, Promene, Pomozi sebi i, za kraj, Dobro je. Kolaric nije komunicirao sa publikom ali je generalno raspoloženje bilo baš dobro, šteta što je u to vreme publika tek dolazila na tvrdjavu. Cinjenica da su VP završili svirku u pet do 9 i bez bisa, ulila mi je nadu da ce se satnica festivala poštovati i da cu uspeti da posetim sve što sam planirao.



BLOC PARTY

Ova grupa me je oduševila kada se pojavila u okviru one lavine post-punk revival bendova, ali me je na kraju prošle godine njihov četvrti album (Four) ostavio prilično hladnim pa sam pomalo zaboravio na njih. Nastup su počeli prilično nežnom pesmom So Here We Are ali se vec sa prvim taktovima furiozne Hunting for Witches atmosfera zagrejala do usijanja. Pevač i gitarista Kele Okereke je sada bez onih prepoznatljivih kratkih dredova ali je i dalje upečatljiva pojava na bini. Iako prostor ispred Main-a nije bio krcat, oko mene su bili mladi ljudi koji su uglavnom znali tekstove i pesme. Bend nije puno rizikovao i redjali su se sve sami hitovi - Positive Tension, Team A, Octopus, Waiting for the 7.18, Song for Clay, Banquet, One More Chance, Ratchet, This Modern Love, Flux - dakle, sve pevljivo i energično - veoma efektno za jednosatni festivalski nastup. Taman da ih se još više uželimo! Osam godina je prošlo od njihovog debi-albuma i sudeci po oduševljenoj publici, vreme je da nas Bloc Party posete u okviru neke od svojih narednih turneja (mada evo čitam da idu na indefinite hiatus nakon ovih letnjih festivalskih nastupa). Koncert su završili pesmom Helicopter, ne odsviravši svoj najveci hit, meni omiljenu - I Still Remember.


NICK CAVE AND THE BAD SEEDS


Nick Cave bi mogao svake godine da nastupa u Srbiji, toliko je popularan kod nas! A još je i novi član njegovog benda, gitarista George Vjestica, povodom iz Srbije!  Ja ovoliki krkljanac na koncertu u životu nisam doživeo. Iako sam odmah nakon završetka koncerta Bloc Party bio stao ispred bine i strpljivo čekao da počne koncert - zbog kog sam inače i potegao do Novog Sada - masa me je veoma brzo odgurala u četvrti-peti red (jednostavno nemam gabarit da se održim na mestu kada krene gužva da me nosi). Bend nije morao čak ni da se oslanja na hitove, vec je pola koncerta činio repertoar sa novog albuma (izašao ove godine!). Posle setne i depresivne uvodne pesme We No Who U R usledila je isto tako sumorna Jubilee Street koja nam svojim kreščendom u drugom delu pokazuje da su Nick Cave i ekipa (posebno ludi Warren Ellis i divlji Jim Sclavunos) ove večeri spremni za  opasnu i zapaljivu svirku. Prativši nastupe grupe po ovogodišnjim letnjim festivalima, naročito na Glastonberiju, očekivao sam samo formalno i jednosatno odradjivanje posla - kad ono sličan repertoar, ali sa energijom pojačanom na kvadrat! From Her to Eternity, Weeping Song, Tupelo, Mermaids, Deana, People Ain't No Good, Into My Arms, Higgs Boson Blues, The Mercy Seat, Stagger Lee, Push The Sky Away. Posle gromoglasnog aplauza i bučnih poziva da se vrate na binu, bend zlazi na bis da bi nas počastio sa We Real Cool, Red Right Hand i Jack The Ripper.


Iako sam na kraju bio veoma izmožden od stajanja u razularenoj masi, koncert je bio fenomenalan i opet sam imao osecaj da smo svi mi tu veliki srecnici što nas je NIk počastio tako dobrim koncertom i efektnim izborom pesama. Plus, na ovom koncertu, Nick Cave je pevao ali i vrištao, silazio do publike, skakao, igrao - kao da mu je bar dvadesetak godina manje ... Svaka mu čast, zaista!



REPETITOR

Mladi beogradski bend više nije tako mlad. Nastali su 2005 a prvi album (Sve što vidim je prvi put) im se pojavio 2008, kada su od nekih kritičara proglašavani za "next big thing" na srpskoj sceni. Za sve te godine iza sebe, bend je izgradio neku vrstu kultnog statusa i u momentu kada sam ja došao na njihov koncert ispred Fusion bine se zakuvala prilično opaka šutka. Inače ovaj veoma bučni power trio (Boris Vlastelica, Ana-Marija Cupin, Milena Milutinović) je uživo mnogo zanimljiviji nego na albumu. Na koncertu njihova muzika, distorzirane gitare i primalno divlji bubnjevi, kao i predivno jednostavni tekstovi, dobijaju neko novo i dublje značenje. Gledacu da ih ne propustim, kada čujem da imaju neki samostalni koncert ...


DUBIOZA KOLEKTIV

Poslednji koncert koji sam pogledao ove večeri je bio spektakularan nastup bosanske grupe Dubioza kolektiv. Ovaj bend je za proteklih nekoliko godina u Srbiji (kao i o exYU okolini) postao enormno popularan i zaista je ogroman propust organizacije festivala što je bend smešten na Fusion stage koji je bio pretesan da primi i polovinu publike koja je htela da vidi Dubiozu. Da su momci te večeri bili na Main-u imali bi više publike od Bloc Party! Koncert su počeli pesmom One more time, a usledile su pesme: Volio BiH, USA, Tranzicija, Eurosong, Firma Illegal, Marijuana, Valter, Vlast i policija,  Recesija, Kažu, Justice, 99 posto, Brijuni i za kraj Bring The System Down.

Ja sam stajao na terasi nasuprot Fusion stagea ali sam ubrzo morao da sidjem zbog straha da ne padnem ako me neko gurne jer je svuda okolo bilo ljudi koji su igrali, pevali i skakali. A pre osam godina su ih na ovom istom festivalu gađali pivskim flašama! Bend je izašao i na bis i odsvirali su pesme Blam, Kokuz i Balkan funk. Mnogobrojni i - što je najlepše - veoma dinamični i aktivni na bini, team Dubioza prosto pleni populističkim ali i oštrim političkim porukama, kao i zapaljivom energijom muzike koju isporučuju. Dub, ska, rege, hardcore, rap, sempleri - sve to čini podlogu za protestne tekstove iz vizure ozlojađene i nakurčene raje (tzv. gubitnika tranzicije) iz cele ex-YU (poruke su im toliko jednostavne i direktne, da se svako sa njima može identifikovati). Iako rade od 2003, ovi ljudi su mnogo stariji nego što sam zamišljao, saradjivali su sa masom ljudi iz sveta muzike (Fun-Da-Mental, Benjamin Zaphaniah) i nastupali su širom planete (zanimljivo je da su pre par nedelja nastupali u dalekoj Kolumbiji). Sve u svemu, Dubioza je donela sat i po vremena furiozne i visokooktananske svirke za ljude uzdignutih pesnica i promuklog grla.

Ovim nastupom se pokazalo da Dubioza kolektiv trenutno spada medju  najvece ex-YU muzičke atrakcije! Mada sudeci po njihovim nastupima širom sveta, jasno je da ova grupa gleda mnogo šire i da ima mnogo vece planove ...



EXIT 2013

Generalno je ove godine bilo zaista previše ljudi na Exitu. Kada se setim da se pričalo da se festival ove godine bori za opstanak, dodje mi na se grohotom nasmejem, i da mi svaka pomisao na dotiranje ovog festivala postane veoma veoma upitna.

Osim toga, ne samo što je ljudi bilo previše vec je vecina mladih apsolutno bezobzirna i bezobrazna. Dakle, kao da su juče iz šume isterani, toliko nemaju osecaj da nisu sami i da osim njih još neko treba da uživa u festivalu!
Zamislite kada neko krene da se probija kroz kracatu masu ljudi a usput komentariše kako "ne može dalje, vidi kolika je gužva!" - dodje ti da poludiš kada to vidiš, kako neko može da bude bazično glup i nedokazan. Ili pak pušači koje apsolutno ne zanima da li ce cigaretom u gužvi nekoga da opeku ili da li u toj masi nekome taj dim možda veoma veoma smeta ... A zamislite tek moju radost kada se usred koncerta, neko seti da mu se baš sad pije pivo i da on sada ide po pivo i pita drugare oko sebe kome još da donese po jedno ... a oko nas nema igla gde da padne! I onda krene njegovo probijanje kroz masu ...

Mada, možda sam ja samo zaista prestar za sve to!

Bilo kako bilo, uživao sam na svirkama ali mnogo toga me je prilično smorilo.