ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

(Ovo su prve strane knjige koju planiram da ispišem, kad tad. Knjiga žanrovski spada u urbanu fantastiku. Odlučio sam se za krajnje prost narativni pristup, u smislu da nije cilj da bilo koga impresioniram time kako su sklopljene rečenice, već isključivo pričom koju one kazuju. Takođe, nisam se opredelio za onu apotekarski sterilnu naraciju, već za intimniji, maltene drugarski pristup na relaciji narator - čitalac. Voleo bih da čujem vaša mišljenja.)


        Bila je to slavna metropola, samo je ovo bio jedan od onih krajeva periferije. Trošne kuće i sirotinjska dvorišta, često obrasla u korov i puna svakakvog krša i otpada. Musava deca koja vrište kroz komšiluk, a koju niko ne opominje... Stare azbestne višespratnice uglavljene bez reda u prizor, nagrižene vremenom i nebrigom. Težak smog se prostirao celim gradom, ali ga u šljaštećem centru ljudi nisu primećivali; tek u ovakvom okruženju shvatali bi da ih guši.
   Te noći, ledeni vetar je zviždao gotovo pustim ulicama. Zima. Ulična svetiljka narandžasto je osvetljavala krčmu na ćošku. Sneg je počinjao da provejava. Nečiji koraci odzvanjali su iz mraka i postajali sve bliži. Odjednom se pod svetlošću mogla videti silueta kako užurbano prelazi ulicu.
   U krčmi je bilo pretoplo. Njen vlasnik, a ujedno i šanker, i domar, i sve što bi prilika mogla zahtevati od njega, svako malo je dodavao drva u peć. Bilo je nesnosno zagušljivo; gust duvanski dim mešao se sa oporim vonjem vlage, alkohola i znoja. Pijanice grubih, crvenih vratova dovikivale su se preko stolova i sasipale brlju u grlo, kao da je voda. Bila je nedelja veče, pa je pored svakodnevnih lica bilo i drugih gostiju. Vlasnik krčme je brisao čaše iza šanka i posmatrao ih. Bila su tu dva momka u košuljama, uredno izbrijani, upadljivo uglađenih manira. Studenti, pomisli. Krupna žena u petoj deceniji, u kratkoj crvenoj haljini kakva joj ne priliči. Pored nje je seo jedan od pijanaca i, previše vulgarno i napadno nagnut, delio joj komplimente. Ona se sve vreme kikotala. Ovo dvoje će uzeti sobu od njega, konstatovao je u sebi; oboje su imali burme.
   Iznenada se začuo tresak vrata. Zadihan mladić upade unutra, očigledno promrzao. Došao je do šanka.
- "Molim vas, gde vam je ovde toalet?!"
Vlasnik krčme ga je gledao sumnjičavo za trenutak, ne prestajući da glanca čašu, a onda pokazao rukom u pravcu vrata iza njega.
- "Hvala!" - reče mladić pogubljeno, i jurnu.
   Jeftine kobasice sa uličnog štanda... A majka ga je upozoravala na to! Čak mu je i poslala sa sela one pletene korpe pune domaće hrane. Ali ceo taj dan se smucao gradom, i negde usput kupio kobasice u lepinji, čisto da pregura do uveče. I sada mu je stomak zadavao strašne muke. U poslednji čas se domogao toaleta. Zalupio je vrata za sobom. Bilo je skučeno, i akustično... Uhvatio se slavine kako bi odvrnuo da šiklja voda, u pokušaju da zataška zvukove koji slede. Ali se čulo samo "kvrc". Trenje skorele rđe, o skorelu rđu. I ni kap vode. Opsovao je u sebi.
   Posle nekog vremena, vrata se otvoriše i izađe mladić sav u graškama znoja, sa vidljivom nelagodom na licu. Preleteo je pogledom po krčmi. Niko nije obraćao pažnju na njega. To ga je radovalo više nego što bi možda trebalo. Krenuo je ka izlazu.
- "Momak", doviknu mu vlasnik krčme, "toalet je rezervisan samo za goste. Šta piješ?"
- "Ovaj," prišao je do šanka i nagnuo se, kako bi ga samo krčmar čuo, "ja zapravo žurim kući. Ne osećam se baš najbolje, a iskreno, ni najčistije. Znate li da vam slavina ne radi?"
- "Pa? Niko se do sad nije žalio. Naruči piće momak, ne pravi problem."
Mladić uzdahnu. Prešao je pogledom duž šanka i spazio, činilo mu se, barem stogodišnjeg starca. Sedeo je nepomičan, ako se izuzme da mu je vilica sve vreme podrhtavala. Čaša pred njim bila je obmotana njegovim dugim čvornovatim prstima.
- "Hej, starino, šta to pijete?" - pitao ga je.
Starac nerazgovetno promrmlja, a onda poče da diže obrve, što je trajalo, sve dok na kraju nije složio upitnu facu. Nemam vremena za ovo...
- "Ovako... Ponovite piće ovom gospodinu, izvolite novac. Ja stvarno moram da žurim. Prijatno!"
   Mladić izlete napolje. Hladnoća ga je presekla. Refleksno se zgurio, zabio glavu u kragnu kaputa i ubrzao korak. Sneg je i dalje sitno provejavao, bockajući ga po licu hladnim iglicama. Imao je oko pet minuta hoda do svog apartmana (što je bio zvaničan naziv za jeftina prenoćišta u starim trospratnicama, odavno predviđenim za rušenje po urbanističkim projekcijama grada). Znao je plan - čim stigne, istuširaće se, uzeće duplu dozu lekova da mu srede stomak, pa odmah na spavanje. Sutra ga je čekalo nekoliko razgovora za posao. Ovo je bio velegrad u koji su se stalno slivali ljudi iz svih delova kontinenta, u potrazi za svojom šansom. Oni koji nisu imali nikog od poznanika koji žive u gradu, obično su otpočinjali po ovakvim krajevima. Računali su da će uz malo sreće, i mnogo truda, jednog dana steći dovoljno za sopstveni stan u užim delovima grada. Tu negde su se sve njihove misli i maštanja uglavnom i završavala, kao da ih tad čeka neka konačna sreća i spas. On je bio pametniji od toga, ali je ipak znao da pored toliko konkurencije, sutra mora da zablista. Tek je napustio rodno selo i bio je rešen da uspe.
   Iz misli ga je prenulo glasno krčanje utrobe. Još više je ubrzao korak, sve dok iza ćoška gde je trebalo da skrene desno i uđe u svoju ulicu, nije izbilo neko dete. Ukopao se mahinalno. Pred njim je stojao dečačić od nekih devet, deset godina i zurio u njega.
- "Šta ti radiš sam napolju u ovo doba? Jesi li se izgubio?"
Dečak nije odgovarao ništa nekoliko sekundi, a onda reče pomalo uplašeno:
- "Jeste li vi Marjan Gundelj?"
Oči mu se razrogačiše.
- "Ovaj... jesam? Jesam, ja sam! Odakle znaš moje ime?"
Dečak se okrenu nalevo, sagnu se i poče da petlja nešto rukama iza zida. Marjan proturi glavu da vidi. Dečak je imao psa sa sobom, i upravo mu je skidao korpu sa njuške.
- "Šta to ra...", ali nije stigao da dovrši rečenicu, jer pas krvoločno zareža i jurnu na njega.
Instiktivno se dade u beg. Trčao je tako brzo da je sam sebe iznenadio. Koraci su mu kloparali pločnikom praćeni reskim psećim topotom. Ništa mu nije bilo jasno, ali je trenutno samo mislio na to kako da pobegne. Hladnoća mu je oštro prodirala do pluća sa svakim paničnim uzdahom. Oko njega su se munjevito smenjivala dvorišta sa velikim trulim limovima umesto ograda, ona opasana visokom živicom, te dvorišta bez ikakve ograde... Nikako nešto što bi mu moglo poslužiti kao sklonište. Polako je ostajao bez daha. Znao je da ovakav tempo neće moći još dugo da izdrži. Ubrzo, veliko drvo sa niskom krošnjom se ukaza nedaleko ispred. To je to! Zapeo je poslednjim rezervama snage i potegao šprint. Pas je leteo za njim. Kako se približavao, ugledao je neku figuru kako stoji pored drveta. Osetio je kako noge počinju da mu otkazuju. Još samo malo... Silueta se tad pokrenu i istupi pod ulično svetlo. Čovek sa nekakvom šipkom u rukama stajao je mirno. Marjan u punom zaletu pokuša da ga zaobiđe ali ovaj tad naglo zamahnu, i on instiktivno zaštiti rukama glavu i zaškilji očima. Ali čovek nije ciljao njega.
   Čuo se strahovito jak, tup udarac i odmah potom pseće cviljenje i zavijanje. Marjan se zaustavi i brzo okrenu. Pas se teturao nazad i bolno jaukao. Mešavina gađenja, zbunjenosti i šoka rastegnu mu lice. 
- "Pa zaboga!" reče čoveku.
Disao je teško i glasno. Rukama se svom težinom oslonio na sopstvene natkolenice. Faca je odavala da bi nešto da kaže, ali nije znao šta od svega što mu je prolazilo kroz glavu da izbaci iz sebe. Tehnički, dugovao je zahvalnost nepoznatom čoveku. Ali mu nikad ne bi ni tražio ništa slično, da je mogao da bira. Uzverao bi se uz drvo i niko ne bi bio povređen.
- "Ti si, pretpostavljam, Marjan Gundelj?"
Pogledao je čoveka u oči. Više nije bio ni toliko iznenađen. Kriterijumi za šok su mu valjda skočili posle svega.
- "Jesam...", reče mršteći se i još uvek pokušavajući da dođe do daha.
- "Ovako, agencija za lične usluge me je unajmila da ovde sačekam čoveka koji će dotrčati bežeći od psa. Rekli su mi još i tvoje ime, i isplatili honorar da ti dopustim da prespavaš u mom autu. Ova ovde krntija je moja."
- "Čekaj... Šta? Zašto bih ja spavao u vašem autu?", a onda postade svestan još suludije stvari. "Bežeći od psa?!" Bio je besan.
- "Ne deri se," odbrusi mu grubo, "ja ti kažem kako glasi moj nalog. Ako 'oćeš uđi u kola, razmak'o sam ti sedišta i postavio ćebe, prespavaj tu. Ako nećeš reci, pa da idem."
Kakva je ovo ludnica, je l' ja to sad i haluciniram od onih kobasica?
- "Dajte mi jedan razlog zašto bih umesto u svom mirnom, toplom apartmanu spavao u kolima čoveka sa šipkom, kog vidim prvi put u životu?!"
Pričao je ubrzano i pomalo histerično kad bi bio uzbuđen.
- "Slušaj, ne zanima me. Ja samo radim ono za šta sam plaćen. Ne znam ništa više od onog što sam ti rekao."
Marjan je znao kako funckionišu takve agencije. Svako je mogao da se prijavi kod njih i ponudi svoje usluge. Po potrebi, bivali bi kontaktirani, sve do prvog sa spiska koji pristane na konkretan zadatak koji klijent zahteva. Agencija im isplati honorar, za sebe uzme proviziju, a ceo račun se ispostavlja naručiocima usluga. Prost sistem.
Ali je znao i da bi po zakonu čovek pred njim ipak morao znati još nešto.
- "Ko je naručio ovo?" upita Marjan.
- "Evo ti nalog, imaš tu ispod potpis."
Pružio mu je papir. Marjan pročita - Duka Gundelj.  Bio je to njegov brat.

   Porodica Gundelj generacijama je nastanjivala sela krajnjeg istoka kontinenta. Ceo taj kraj izlazio je na okean, te su se meštani uglavnom bavili ribarenjem. Gundelji su bili u onoj manjini koja se bavila stočarstvom. Njihovo imanje bilo je na brdskom delu sela. Imali su veliku štalu; od životinja su gajili krave, koze i kokoške. Dva velika kudrava psa lunjala su posedom i lavežom najavljivali posetioce još kad se tek pojave niz strminu. Marjanov otac je bio alkoholičar. Nema mnogo sećanja na njega; jedne večeri, vraćajući se iz kafane pao je sa doka i udavio se u okeanu. Marjanu je tad bilo tek dve godine. Njegova majka Zora bila je slabovida. Bila je najvrednije biće koje je ikad poznavao. Potpuno posvećena svojoj deci, od jutra do mraka obavljala je sav posao oko životinja i na imanju uopšte, a vikendom se spuštala u varoš da prodaje mleko, sir i jaja na pijaci. I dok joj je suprug bio živ, ona je bila stub porodice i vodila domaćinstvo svojim mirnim ali nepopustljivim stavom. Kada joj je najstarije dete, Marjanova sestra Mirna, navršila sedam godina, majka joj je dodelila zaduženja u vezi sa stokom. (( ))Mirna je tako izrasla u odgovornu, posvećenu i skromnu ženu. Bila je beskrajno nežnog srca, i puna ljubavi za ceo svet. Pričala je tananim glasom, i uvek delovala umirujuće. Bilo joj je trideset i tri godine, ali nije imala sreće sa muškarcima. Oduvek je imala višak kilograma i bila potpuno lišena gracioznosti i damskog držanja uopšte. Uvek rumena u licu, i kratke, muške frizure. O njenoj udaji se odavno nije govorilo... pred njom.
   Dve godine mlađi od nje bio je Marjanov brat Duka. Oduvek krupne građe, glavat i mesnat. Po prirodi je bio glasan, a uz to ponosan i tvrdoglav, te iako krajnje dobroćudan, često je ostavljao utisak drčnog kavgadžije. Nisu ga rado zvali na kartanje u kafani, ali su često umeli da mu se obrate za pomoć kad im je trebala dodatna snaga za poljske radove. Uvek bi se odazvao. Duka je sam sebe doživljavao kao odmenu za očinsku figuru u kući. Svi u porodici su to videli i popuštali mu u tome, iako je umeo da bude naporan. Majka bi zato uvek prećutala kada je neko zakine na pijaci, a sestra kada su je dečaci zadirkivali u školi. Znale su da bi reagovao burno. Nekoliko poslednjih godina govorio je da želi da ode u velegrad. Hteo je da se tamo zaposli, i kad skupi dovoljno novca, vrati se u rodno selo, renovira kuću, sredi imanje, i otvori svoju kafanu u centru sela. Ni za čim od toga nije bilo stvarne potrebe i svi u porodici su bili protiv njegovog odlaska, ali su znali da ga ne mogu odgovoriti ako je to zaista naumio. I tako je i bilo. Pre oko godinu i po dana otišao je u velegrad. Redovno je pisao, kako je i obećao. Za to vreme obavljao je razne honorarne poslove - fizikalisao na gradilištima, radio utovar i istovar u šljunkari, selidbe, i slično. Većinu zarade je odlagao sa strane, a za tekući trošak ostavljao tek koliko je potrebno da preživi.

Niko od cele Sagite nema nikakav komentar?

Ma ko će da čita toliki početak? Ovde ljudi čitaju priče od 10 rečenica. Tipa:

Otišao sam u Diznilend. Rekao sam sinu da ne brine. Doneću mu slike. Ostavio sam na stolu petsto dinara da kupi sebi hleba. Neka se izgotivi. Pazari sladoled.

,,Sine, tvoj tata je imao cilj u životu. Odvajao je od tvojih usta da ga ostvari, a ti dobro znaš koliko te volim i u kojoj meri mi je to bilo teško uraditi. Dok su tvoji vršnjaci imali nove patike i jakne, ti si nosio polovnu robu. Ali ne brini! Tajko će da ti pošalje sliku Paje Patka, zato budi srećan.

Voli te,

Tata."

Poruka koju sam sinu ostavio na frižideru. Iskrena.

Otad je prošlo deset godina. Nikako da skrpim novac za povratak; perem suđe u ribljem restoranu a Paja Patak mi je najbolji prijatelj. Doduše, sinu slike šaljem redovno. Ipak sam obećao.

Quote from: Chgr on 05-07-2013, 21:37:01


        Bila je TO slavna metropola, samo je OVO bio jedan od ONIH krajeva periferije.

I šta još želiš da ti se kaže? Koliko dalje da ti se čita napisano?


Sumnjam da ikog ovde interesuje početak knjige koju bi da napišeš. Ako želiš komentar na svoje pisanje, postavi zglavnu, i donekle kraću priču.

Quote from: pokojni Steva on 08-07-2013, 03:03:34

Quote from: Chgr on 05-07-2013, 21:37:01


        Bila je TO slavna metropola, samo je OVO bio jedan od ONIH krajeva periferije.

Čudno kako smo na istom delu odustali Elem, šalu na stranu: uradi ovo što ti je Stevo rekao. Postavi nešto mnogo kraće, sa sve glavom, telom a bogami i repom.

Al' ne moraš mene (a bogami ni Stevu) slušati. Ja sam u prolazu, a i nisam pisac.

Vama ovo nije zasmetalo?

Quote from: Chgr on 05-07-2013, 21:37:01
(Ovo su prve strane knjige koju planiram da ispišem, kad tad. Knjiga žanrovski spada u urbanu fantastiku. Odlučio sam se za krajnje prost narativni pristup, u smislu da nije cilj da bilo koga impresioniram time kako su sklopljene rečenice, već isključivo pričom koju one kazuju. Takođe, nisam se opredelio za onu apotekarski sterilnu naraciju, već za intimniji, maltene drugarski pristup na relaciji narator - čitalac. Voleo bih da čujem vaša mišljenja.)

Lepo rece covek: planira knjigu koja spada u urbanu fantastiku, krajnje prostu, ne zeli da impresionira nikoga "sklopljenim recenicama", vec pricom koju one kazuju. Takodje, izbegao je apotekarski sterilnu naraciju (sesir dole za ovo!), vec se opredelio za maltene intimni "drugarski" odnos pisca i citaoca.

Quote from: Chgr on 05-07-2013, 21:37:01
Musava deca koja vrište kroz komšiluk, a koju niko ne opominje...

Мусава деца вриште кроз комшилук, а нико их не опомиње...

Рецимо.

Отреси се вишкова, па качи. Нисам сигуран да овакве ствари лектори чисте, можда само они који хоће да се потруде око стила, али ТО и није њихов посао. Задржао бих се на овој реченици, јер теби многе ствари шкрипе на исти начин. Претпостављам да си написао "вриште кроз комшилук" јер трче и вриште, али може и "вриште комшилуком", рецимо. Али није то све, трудиш се да приповедаш, мада ти објашњавања врцају на све стране, рецимо ово...

QuoteOvo je bio velegrad u koji su se stalno slivali ljudi iz svih delova kontinenta, u potrazi za svojom šansom. Oni koji nisu imali nikog od poznanika koji žive u gradu, obično su otpočinjali po ovakvim krajevima. Računali su da će uz malo sreće, i mnogo truda, jednog dana steći dovoljno za sopstveni stan u užim delovima grada. Tu negde su se sve njihove misli i maštanja uglavnom i završavala, kao da ih tad čeka neka konačna sreća i spas. On je bio pametniji od toga, ali je ipak znao da pored toliko konkurencije, sutra mora da zablista. Tek je napustio rodno selo i bio je rešen da uspe.

Ово уби.

Vetar fijuce gotovo pustim ulicama siromasnog predgradja. Zima. U krcmi na cosku je pretoplo. Krcmar, koji je tu jedini porsonal i gosti svaki cas dodaju cepanice u pec.


Brze malo. Probaj da ti se oseti hemija ambijenta. Ne smaraj. Ja bih tako. Sorry... 

Quote from: SuperSynthetic on 08-07-2013, 10:19:30

Vetar fijuce gotovo pustim ulicama siromasnog predgradja. Zima. U krcmi na cosku je pretoplo. Krcmar, koji je tu jedini porsonal i gosti svaki cas dodaju cepanice u pec.


Brze malo. Probaj da ti se oseti hemija ambijenta. Ne smaraj. Ja bih tako. Sorry... 

Ja nisam ni tražio pozitivne i afirmativne, već samo iskrene komentare.

@pokojni Steva:
Vezano za citirano, ne vidim problem tu? Ne kažem da ga nema, samo nisam na nivou da to uočim, tako bez pojašnjenja.

@Karl Rosman: rekao bih da si sarkastičan, ali nažalost ja sam toliko neuk na ovom polju da (očigledno) propuštam neke notorne spisateljske istine i postulate u odnosu na koje ti je smešno to što sam napisao. Voleo bih da budeš direktan, ako već želiš da doprineseš.

@Džon Rejnolds: Problem je što ja to ne vidim kao viškove, već kao već maksimalno skraćene opise inače mnogo širih slika koje pokušavam da pretočim na papir. Čak je rečenica koju si ti naveo odličan primer za tu moju nameru, napisao sam: "Musava deca koja vrište kroz komšiluk, a koju niko ne opominje", baš da ne bih napisao "Deca koja trče komšilukom, jure se oko štrikova za veš, gacaju po barama, vrište, a roditelji ih zanemaruju, pri čemu je takođe sve to opisano i ogledalo čitavog mentaliteta tog kraja." Dakle da ne bih sve to napisao, skratio sam to u rečenicu koju si i ti citirao, i čak sam, iskreno, i ponosan na to koliko toga sam uspeo da sabijem u jednu tako malu rečenicu. I sada dođeš npr. ti i kažeš da je to višak koji zamara čitaoca. Pa koliko kratko to treba da bude? Kako onda uopšte išta dočarati, kad je maltene svaki pridev višak? Nemoj da misliš da ti zameram nešto, naprotiv vrlo mi je drago što mi konstruktivno ukazuješ na stvari koje ti smetaju, ja ti sad samo objašnjavam koja je bila moja logika tokom pisanja upravo tog dela, i voleo bih da tvoj odgovor bude ustvari ispravljanje te logike, umesto konkretne rečenice (lečimo koren, a ne posledicu:) ).

@SuperSynthetic Ma šta sorry!:) Jedini način da se eventualno poboljšam je da mi se ukaže na to gde grešim, tako da radiš plemenitu stvar, a ne nešto zbog čega se treba osećati loše! E sad, jedino što bi morao da mi malo detaljnije objasniš šta je tu tačno smaranje. Najlakše je meni da obrišem taj deo recimo, ali ako mi nije jasno zašto, prvi sledeći pasus će verovatno opet biti pun istih grešaka.

Сугерисао сам да избациш "које" и "коју", а то нису никакви придеви.

Ahaa, jasno.

Chgr, tvoj "početak" ima mnogo problema (nepismenoće i budalaštine), ali sam, ipak, uspeo da se probijem kroz tekst bez većih muka, za razliku od nekih ovde objavljivanih autora čije priče sam prestajao da čitam posle par rečenica. Zaplet je simpatičan, ali, ali, ali - džaba. Da bi ovaj tekst stajao, mora da se promeni gotovo sve. Nisam siguran da bi jedna rečenica mogla da ostane u obliku u kojem je sada.
Tvoj ispis, "drugarski odnos s čitaocem" ne funkcioniše. Mora to mnogo bolje da bude napisano. Nastavi da čitaš i da pišeš, budi uporan, na kraju će se isplatiti i budi svestan da taj proces traje.

Quote from: pokojni Steva on 08-07-2013, 03:03:34

Quote from: Chgr on 05-07-2013, 21:37:01


        Bila je TO slavna metropola, samo je OVO bio jedan od ONIH krajeva periferije.

Quote from: Chgr on 08-07-2013, 13:32:39

@pokojni Steva:
Vezano za citirano, ne vidim problem tu?

Nema šta da se pojašnjava, ako ti "na keca" ovo, ono, to ne ubode u očni živac, onda imamo problem. Postoje situacije kad se takvo šta može koristiti sasvim elegantno, ali ovde klopara.

Quote from: Chgr on 05-07-2013, 21:37:01
Trošne kuće i sirotinjska dvorišta, često obrasla u korov i puna svakakvog krša i otpada. Musava deca koja vrište kroz komšiluk, a koju niko ne opominje...

Pukao je prozor na trošnoj kući, kroz razvaljeno su poiskakala musava deca. Majmunski vešta, uzverala su se preko davno nataloženih gomila krša i otpada, pa otrčala da vrište u susednom sirotinjskom dvorištu. Nisu se ni tu dugo zadržala, po njihanju trave se moglo reći da su već bila zamakla do gde se krunio azbest sa napuštenih višespratnica. Iz nekog razloga, tu je trava bila najgušća, i visoka, njima preko glava, valjda da bi balavcima priuštila igralište kao u džungli. Pride, tamo nije bilo nikog da ih ućutkuje, da im smeta.
Tog popodneva je rano krenulo da smrkava, opet se vratio oblak smoga. U poslednje vreme je ličilo kao da je naglo ostario, postao zaboravan, nije više bio toliko uredan da se po njemu mogao navijati sat. Kasnio je, pojavljivao se nenadano, ali se zato prozlio pravo starački. Kad bi mu došlo da se spusti, bivao je sve prgaviji. Lepio se za sve i svašta, i bez pardona gušio koga bi god zatekao da mu se prečio u namerenom putu. Redom je katranisao kosu i odela, pluća gušio.
Na njegov prvi znak, deca su se razbežala kućama. Komšiluk je utihnuo, navlačio se crni zastor. Bilo je kao da se postavljao samo da bi odbljescima šljaštećeg centra grada dao pravu pozadinu, da se kontrast mogao jasno videti. A tamo, u centru grada, živeli su neki ljudi koji se nisu bojali smoga. Šta više, smatrali su ga rezervisanim samo za one golje u predgrađima. Ta dva sveta se nikad nisu mešala, niti je matori smog dopirao dalje od gde je bila izvučena crta centra grada. Što je njega izuzetno nerviralo, ali još uvek se zaustavljao i nije navaljivao u gde mu nije bilo dano. Brektao bi uz granicu, sve kao čekajući, bio je uveren da će doći i njegov dan.


Mislim da bi ovo mogao biti korektan uvod, sa postavljenom scenografijom, i ponekom odrednicom za lakši nastavak pripovedanja. Počeci su izuzetno bitni, ili te kupe ili ne čitaš dalje. Pomenuo si dernjavu musave dece, pa ispustio dobru ideju da joj podariš i malo akcije. Nakucao sam ovo relativno na brzinu, ja ti drugačije ne mogu pomoći. Svakako, ne obraćaj previše pažnje na mene, tanak mi je staž da bih mogao deliti svrsishodne savete.
I još jednom, postoji na ovom forumu i period dok je radionica bila živa i koprcava. Odvojiti "jedno popodne", iščitati ne sve, nego tražiti pametnost u svom onom bulažnjenju. Tamo se krije čitavo uputstvo, pa sad, od volje svakom.
[size=78%] [/size]

@ Miljan Markovic Moram i tebi da kažem kao i ostalima, morao bi da budeš konkretan da bih mogao da shvatim makar otprilike na šta misliš. :/ Pošto kažeš da se to po tebi odnosi bukvalno na svaku rečenicu, ako te ne mrzi, daj primer makar nekog dela i ukaži konkretno šta vidiš kao problem.

@Pokojni Steva Meni ne bode jer su tu sa razlogom, iza svake od tih zamenica postoji rezon, nisam samo nalupao da bi se povećao word count.
Bila je TO slavna metropola - u smislu generalnog okruženja priče
samo je OVO bio - jer se sada već govori o konkretnom kraju u kome se odigrava sve, pa je tu ta precizna odrednica
od ONIH krajeva - u fazonu "you know those?" Taj deo rečenice je iz onog što sam naveo da volim da imam drugarski odnos sa čitaocem.

Što se ovog što si preradio tiče, prvo, hvala na trudu. Prepoznajem da je u pitanju forma koja je česta i popularna i s kojom nema greške, ali meni lično je malo dosadna. Ja volim kod ovakvih knjiga kad sve glatko teče i pitko je, a da to naravno ne bude na uštrb nekog esencijalnog opisa, ili ne daj bože suštine. Zato je meni lično uvod koji sam ja napisao daleko "smoother", a pritom mislim da jednako dobro dočarava generalnu atmosferu kao tvoj uvod.
Sad ne bih da ispadne da sam jedan od onih koji postave nešto na Sagitu i na svaku grešku koja im se ukaže govore "Ma nemate vi pojma", kažem ti da mi se u ovom konkretnom slučaju koji si ispisao, više čini da je u pitanju stvar ličnog dojma, nego neke opipljive udžbeničke greške u pisanju, koja bi morala da se popravi.

Znači, odreda ti je rečeno da moraš iz temelja menjati svoje pisanje, a na svaki komentar kažeš "ja sam tako baš hteo". Postavlja se pitanje, koji kurac nas onda zamajavaš?

Prvo, ništa mi ne znači kad neko kaže "Ništa ne valja", kao što mi ne bi značilo ni da kaže "E sve je super." A skoro svi komentari su bili tog tipa. Treba mi jasno i precizno, šta konkretno ne valja i zašto.
Drugo, što se tvojih zamerki tiče, kao što sam malopre rekao, nigde nisi rekao "To ne može tako iz tog i tog razloga, jer u tom slučaju se dešava ovo, a osnovno pravilo je da se to uradi ovako", nego "Ništa ti ne valja, ja bih to ovako" i onda si samo rekao sve drugim stilom. Nisi ukazao ni na kakve čvrste opipljive greške na kojima bih mogao da radim, već da tebi lično ne prija stil kojim pišem, a izvini, ali to nije primedba zbog koje bih nešto menjao.

Quote from: pokojni Steva on 08-07-2013, 15:14:54

Pukao je prozor na trošnoj kući, kroz razvaljeno su poiskakala musava deca. Majmunski vešta, uzverala su se preko davno nataloženih gomila krša i otpada, pa otrčala da vrište u susednom sirotinjskom dvorištu. Nisu se ni tu dugo zadržala, po njihanju trave se moglo reći da su već bila zamakla do gde se krunio azbest sa napuštenih višespratnica. Iz nekog razloga, tu je trava bila najgušća, i visoka, njima preko glava, valjda da bi balavcima priuštila igralište kao u džungli. Pride, tamo nije bilo nikog da ih ućutkuje, da im smeta.
Tog popodneva je rano krenulo da smrkava, opet se vratio oblak smoga. U poslednje vreme je ličilo kao da je naglo ostario, postao zaboravan, nije više bio toliko uredan da se po njemu mogao navijati sat. Kasnio je, pojavljivao se nenadano, ali se zato prozlio pravo starački. Kad bi mu došlo da se spusti, bivao je sve prgaviji. Lepio se za sve i svašta, i bez pardona gušio koga bi god zatekao da mu se prečio u namerenom putu. Redom je katranisao kosu i odela, pluća gušio.
Na njegov prvi znak, deca su se razbežala kućama. Komšiluk je utihnuo, navlačio se crni zastor. Bilo je kao da se postavljao samo da bi odbljescima šljaštećeg centra grada dao pravu pozadinu, da se kontrast mogao jasno videti. A tamo, u centru grada, živeli su neki ljudi koji se nisu bojali smoga. Šta više, smatrali su ga rezervisanim samo za one golje u predgrađima. Ta dva sveta se nikad nisu mešala, niti je matori smog dopirao dalje od gde je bila izvučena crta centra grada. Što je njega izuzetno nerviralo, ali još uvek se zaustavljao i nije navaljivao u gde mu nije bilo dano. Brektao bi uz granicu, sve kao čekajući, bio je uveren da će doći i njegov dan.

Pokojni ti je ovim sve rekao. Treba da ceniš njegov trud. Uporedi. Tvoj je loš, njegov je dobar, više nego dobar, a ti piši kako te volja.

Chgr, to što tebi nešto ne bode reči u sopstvenom tekstu je normalna pojava, jer tebi, dok čitaš, u glavi odzvanja i ono što si zamislio, ne samo ono što je zaista napisano. Čitalac ne zna šta ti je u glavi, vidi samo reči na papiru ili na ekranu, i to što je tebi "smooth" njemu/njoj nije.

Kad u jednu rečenicu, i to još prvu, strpaš i TO i OVO i ONIH, mnogo je. Meni to ne liči na drugarski odnos prema čitaocu, već na situaciju kad me na autobuskoj stanici nepoznati lik gurka laktom u rebra i namiguje mi i kao mi nešto objašnjava.

Da, da, jasno Hvala.

Posle velike saobraćajne nesreće dva policajca vrše uviđaj i pita jedan:
-Gdje je ruka?
-U njivi!
-Gdje je noga?
-U njivi!
-Gdje je glava?
-Na asfaltu!
-Jel se pise na asvaltu ili na asfaltu?
Drugi šutne glavu i kaze:
-U njivi!

 

Quote from: Karl Rosman on 08-07-2013, 05:51:47

Vama ovo nije zasmetalo?

Quote from: Chgr on 05-07-2013, 21:37:01
(Ovo su prve strane knjige koju planiram da ispišem, kad tad. Knjiga žanrovski spada u urbanu fantastiku. Odlučio sam se za krajnje prost narativni pristup, u smislu da nije cilj da bilo koga impresioniram time kako su sklopljene rečenice, već isključivo pričom koju one kazuju. Takođe, nisam se opredelio za onu apotekarski sterilnu naraciju, već za intimniji, maltene drugarski pristup na relaciji narator - čitalac. Voleo bih da čujem vaša mišljenja.)

Lepo rece covek: planira knjigu koja spada u urbanu fantastiku, krajnje prostu, ne zeli da impresionira nikoga "sklopljenim recenicama", vec pricom koju one kazuju. Takodje, izbegao je apotekarski sterilnu naraciju (sesir dole za ovo!), vec se opredelio za maltene intimni "drugarski" odnos pisca i citaoca.

A šta misliš, što se posle takve najave danima niko nije baktao tekstom?


Steva i Rejnolds pokazali trpeljivost gde ne treba :/

Ja, naravno nisam dobacio dalje od drugog pasusa gde mi je komarac koji je proleteo zaokupio pažnju, ali mislim da je jasno zašto je ovo neprivlačno za čitanje. Autor nabacuje informacije o okruženju kao da smo mi producenti koji treba da investiraju u njega a on nam prepričava prizor iz filma ili pozorišne predstave koje priprema. Dakle

QuoteBila je to slavna metropola, samo je ovo bio jedan od onih krajeva periferije. Trošne kuće i sirotinjska dvorišta, često obrasla u korov i puna svakakvog krša i otpada. Musava deca koja vrište kroz komšiluk, a koju niko ne opominje... Stare azbestne višespratnice uglavljene bez reda u prizor, nagrižene vremenom i nebrigom. Težak smog se prostirao celim gradom, ali ga u šljaštećem centru ljudi nisu primećivali; tek u ovakvom okruženju shvatali bi da ih guši.
   Te noći, ledeni vetar je zviždao gotovo pustim ulicama. Zima. Ulična svetiljka narandžasto je osvetljavala krčmu na ćošku. Sneg je počinjao da provejava. Nečiji koraci odzvanjali su iz mraka i postajali sve bliži. Odjednom se pod svetlošću mogla videti silueta kako užurbano prelazi ulicu.

ovo je jedan nespretno upotrebljen sveznajući narator koji umesto da nas vodi putem saznanja samo daje fakte. Vetar je leden jer NARATOR to zna a ne jer u sceni postoji neko ko bi tu ledenost osetio i nama je preneo. Nečiji koraci iz mraka postaju sve bliži kome??? Pretpostavljam krčmi na ćošku ali osim ako krčma nema uši nije najjasnije kako se ta informacija prenosi čitaocu osim putem NARATORA koji lebdi nad scenom i uslužno nas informiše. Odjednom se pod svetlošću vidi silueta - što sugeriše dve stvari: 1) neko tu u sceni tu siluetu vidi - ali ko??? (NARATOR!) i 2) Neko se tu iznenadio jer se silueta pojavljuje ODJEDNOM. Nagađam i ko.

Dakle, za opisivanje ovakve scene potrebno je malo više investicije u pripovedanje. Ili narator jasno postavljen u ambijent ili sveznajući narator sa malo više svesti o sebi koji će eksplicitno opis scene farbati svojim percepcijama i opservacijama.

Evo, recimo, primer iz lektire, kada Kafka otvori Proces sledećim rečenicama:

Quote
Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra uhapšen. Kuvarica gospođe Grubah, njegove gazdarice, donosila mu je svakog jutra doručak oko osam časova, ali tog jutra nije došla. To se još nikada nije desilo.

mi dobijamo OBILJE informacija ali ne nabacanih bez reda i rezona kao u prva dva pasusa "Početka", već naprotiv, logičnim sledom. Ovde je sveznajući narator samo načelno sveznajući a u stvari je vezan za Jozefa K. i mi saznajemo užasno puno o liku i okruženju iz tri kratke rečenice:

* Da JK sebe smatra časnim čovekom jer mu je prva pomisao na hapšenje ta da je oklevetan
* Da živi jednim srednjeklasnim životom u kući gde postoji i kuvarica koja kirajdžiju služi doručkom - pa je otud njegovo mišljenje o sebi kao o časnom čoveku utemeljeno u srednjeklasnom, građanskom mentalitetu koji, pokazaće se kasnije, može da se vidi i drugačije.
* Da to što ovog jutra doručak  nije stigao u uobičajeno vreme predstavlja jednu šokantnu promenu paradigme, dakle, poverenje JK u proceduru i sistem - čak i na ovako mikroskopskom nivou - biva poljuljano, a to se kasnije razvija u makro temu romana.

Nasuprot tome iz prva dva pasusa Početka saznajemo da ima neka kafana na ulici, da je ispred nje bandera i da se neko šeta tom ulicom. Ne kažem da svako treba da piše kao Kafka, nedobog, ali treba studirati veštinu davanja mnogo informacija kroz malo teksta, meni je to jedna od karakteristika dobrog pisanja. Ova dva pasusa "Početka" su mi više kao opis scenografu šta treba sve da bude na pozornici a manje literarni tekst.

Chgr! Cas si u glavi krcmara, a cas u glavi studenta. Udji u glavu jednog i pusti ga da nam prica bar celo jedno poglavlje.

p.s To je samo moje razmisljanje. Ko zna? Mozda si napisao remek delo.

Quote from: Jevtropijevićka on 09-07-2013, 11:50:42

Steva i Rejnolds pokazali trpeljivost gde ne treba :/

Mozda i nisu? Eto, njihovo interesovanje je verovatno zasluzno za ovaj Mehin izvanredan post. 

Nisam neko ko može da savetuje, ali čini mi se da ne bi bila loša vežba ako sve što želiš da ispričaš kažeš u što manje reči, tj.  smanji word count.

Quote from: Karl Rosman on 09-07-2013, 13:54:00

Quote from: Jevtropijevićka on 09-07-2013, 11:50:42

Steva i Rejnolds pokazali trpeljivost gde ne treba :/

Mozda i nisu? Eto, njihovo interesovanje je verovatno zasluzno za ovaj Mehin izvanredan post. 

I on pokazuje trpeljivost gde ne treba   al od njega smo bar navikli.

Pa, islam je religija trpeljivosti, naravno. Na kraju krajeva, "musliman" znači "pokoran", "skrušen" itd.

No, ne znam koliko je trpeljivo reći nekome da si prestao da čitaš njegov literarni rad posle dva pasusa jer ti je pažnju privukao komarac pa onda još pametovati o tom radu prizivajući školsku lektiru itd. Ovde bih se izvinio autoru ako sam delovao odveć nadmeno i povredio mu osećanja, nije to bila namera, ali iz mene ponekad svo to zlo mora da provali.

Quote from: Jevtropijevićka on 09-07-2013, 14:09:47
I on pokazuje trpeljivost gde ne treba   al od njega smo bar navikli.

Jesmo, ali opet valja istaci tu dozu entuzijazma koja je dovela do korisnog saveta kakav se retko vidja na ovom delu foruma.

Quote from: Meho Krljic on 09-07-2013, 14:16:57
Pa, islam je religija trpeljivosti, naravno. Na kraju krajeva, "musliman" znači "pokoran", "skrušen" itd.

No, ne znam koliko je trpeljivo reći nekome da si prestao da čitaš njegov literarni rad posle dva pasusa jer ti je pažnju privukao komarac pa onda još pametovati o tom radu prizivajući školsku lektiru itd. Ovde bih se izvinio autoru ako sam delovao odveć nadmeno i povredio mu osećanja, nije to bila namera, ali iz mene ponekad svo to zlo mora da provali.

Eh, svaki pas ima svoj dan.

Prvo bih se osvrnuo na ovaj post, jer mislim da je ubodena dobra poenta, koja je ujedno odgovor na prvi deo Mehovog posta.

Quote from: SuperSynthetic on 09-07-2013, 13:50:45

Chgr! Cas si u glavi krcmara, a cas u glavi studenta. Udji u glavu jednog i pusti ga da nam prica bar celo jedno poglavlje.

Pa jeste, ali to sam i hteo - da naracija, iako tehnički uvek iz trećeg lica, zapravo bude iz ugla lika koji je trenutno "u kadru". Pa tako ako posmatramo scenu gde krčmar čisti čaše i posmatra goste, naracija će reflektovati njegov ogorčeno-blazirani pogled na svet, ako gledamo kako nevolje snalaze Marjana koji je običan smotani student, naracija će biti iz njegovog uplašenog ugla, itd. Nailazio sam na takav pristup, i mene lično to oduševljava. Sasvim noguće da sam ga ja krajnje trapavo izveo, ali ne vidim problem sa samim konceptom?

Quote from: Meho Krljic on 09-07-2013, 13:32:48

QuoteBila je to slavna metropola, samo je ovo bio jedan od onih krajeva periferije. Trošne kuće i sirotinjska dvorišta, često obrasla u korov i puna svakakvog krša i otpada. Musava deca koja vrište kroz komšiluk, a koju niko ne opominje... Stare azbestne višespratnice uglavljene bez reda u prizor, nagrižene vremenom i nebrigom. Težak smog se prostirao celim gradom, ali ga u šljaštećem centru ljudi nisu primećivali; tek u ovakvom okruženju shvatali bi da ih guši.
   Te noći, ledeni vetar je zviždao gotovo pustim ulicama. Zima. Ulična svetiljka narandžasto je osvetljavala krčmu na ćošku. Sneg je počinjao da provejava. Nečiji koraci odzvanjali su iz mraka i postajali sve bliži. Odjednom se pod svetlošću mogla videti silueta kako užurbano prelazi ulicu.

ovo je jedan nespretno upotrebljen sveznajući narator koji umesto da nas vodi putem saznanja samo daje fakte. Vetar je leden jer NARATOR to zna a ne jer u sceni postoji neko ko bi tu ledenost osetio i nama je preneo. Nečiji koraci iz mraka postaju sve bliži kome??? Pretpostavljam krčmi na ćošku ali osim ako krčma nema uši nije najjasnije kako se ta informacija prenosi čitaocu osim putem NARATORA koji lebdi nad scenom i uslužno nas informiše. Odjednom se pod svetlošću vidi silueta - što sugeriše dve stvari: 1) neko tu u sceni tu siluetu vidi - ali ko??? (NARATOR!) i 2) Neko se tu iznenadio jer se silueta pojavljuje ODJEDNOM.

Već sam naveo nekoliko puta verovatno postajem dosadan sa tim, ali to je ovde u pitanju. Dok ovo pišem, to radim kao da gledam film, koji onda samo pretačem u reči. Opisujem scene i kadrove koji bi bili na ekranu u tom trenutku. Tako je tu ta scena, gde kamera negde iz visine gleda na taj ćošak gde je krčma, noć je i zima, sve je pusto, i samo jedna ulična svetiljka osvetljava ugao ulica. Onda se odjednom, kad bismo gledali tu scenu, začuju neki koraci i tada bismo na ekranu "ugledali" siluetu koja žurno prelazi ulicu i ulazi u krčmu. Onda, doduše verovatno nisi stigao dotle, sledeća scena je u krčmi, gde sam onda pisao na isti način. Ne kažem da sam u pravu, stvarno sam neuk na "spisalačkom" polju, i ovo nije moje pravdanje nego samo pojašnjenje logike kojom sam se vodio. Pa ako je smatraš pogrešnom, voleo bih da mi ukažeš na razlog(e).

Inače hvala na trudu i odgovoru, i ne, nema nikakve ljutnje naravno

Pa tako kaži! Objasni nam! Meni je sada sve jasno i žao mi je što sam iz pogrešnog ugla gledao na tvoje pisanije. Mislim da je ovo sjajan tekst i gotovo sam siguran da ništa ne treba da se menja. Samo nastavi ovako.

Ova Miljan kao da je pasivno-agresivni nastup učio od teta-Lilite. 

Inače, Chgr, meni je sasvim jasno da ti ovo pišeš kao da gledaš film i prepričavaš šta je u kadru, ali nadam se da je i tebi jasno zašto ja mislim da je to grozna ideja za romanesknu prozu. Film je jedan medij, koji informacije daje na jedan način, pozorište drugi, proza treći i pretakanje jednog pripovedačkog postupka iz jednog medija u drugi valja izvesti sa mnogo više promišljanja nego što mi se čini da si ti uradio. Ovo što sam ja pročitao je, banalno rečeno, dosadno jer mi narator prepričava stvari koje me ne interesuju, tempom koji me zamara. Proza - bar ona koja se meni svidi - ima jasnu pripovedačku nit pa se tu slike i scene ređaju jer proizilaze jedna iz druge a nisu samo poslagane tako da se čitalac obavesti o mizanscenu.

Ok, mislim da razumem Zahvaljujem.

Quote from: Chgr on 09-07-2013, 16:04:23Već sam naveo nekoliko puta verovatno postajem dosadan sa tim, ali to je ovde u pitanju. Dok ovo pišem, to radim kao da gledam film, koji onda samo pretačem u reči. Opisujem scene i kadrove koji bi bili na ekranu u tom trenutku. Tako je tu ta scena, gde kamera negde iz visine gleda na taj ćošak gde je krčma, noć je i zima, sve je pusto, i samo jedna ulična svetiljka osvetljava ugao ulica. Onda se odjednom, kad bismo gledali tu scenu, začuju neki koraci i tada bismo na ekranu "ugledali" siluetu koja žurno prelazi ulicu i ulazi u krčmu. Onda, doduše verovatno nisi stigao dotle, sledeća scena je u krčmi, gde sam onda pisao na isti način. Ne kažem da sam u pravu, stvarno sam neuk na "spisalačkom" polju, i ovo nije moje pravdanje nego samo pojašnjenje logike kojom sam se vodio. Pa ako je smatraš pogrešnom, voleo bih da mi ukažeš na razlog(e).

Razlozi su veoma jednostavni, a ti možeš to da prihvatiš ili ne, i svode se na: Tako se ne piše, osim ukoliko radiš na scenariju. To naravno ne znači da se i proza ne može kadrirati, ali to se onda ne radi tako što opisuješ scenu kao da neko to tek treba da snimi i da tek onda ta scena zaživi; a u živost ćeš lakše postići tako što ćeš, iako pišeš iz trećeg lica, pratiti nekog od junaka, ono što radi, ono što misli, ono što misli o onome što radi... Zauzimanjem potpuno neutralnog ugla potencijalnog čitaoca dodatno se distanciraš od toga što pišeš i onda rizikuješ da sklizneš u banalno, nezanimljivo, suvišno... Uostalom, nakon tog uvoda se i prebacuješ na junake i pokušavaš da pratiš njihove tačke gledišta, ali nema razloga da to ne radiš od početka, ovako se samo stvara nekakav čudan jaz između tog uvoda i drugog dela priče; a ako si hteo da tim početkom dočaraš atmosferu misterije i to se da postići praćenjem tačke gledišta junaka uz pažljivo doziranje informacija, umesto suvog opisa pozornice i kretanja na njoj. Takođe, ako te zanima da vidiš kako se ipak može pisati iz pozicije gde sveznajući narator postaje svevideći narator (oko kamere) možeš npr. da baciš pogled na Murakamija i "Kad padne noć", ali u tom romanu je takav postupak naglašen sve do svojevrsne stilizacije (koja se neće svakom svideti). Ali da se vratim na kadriranje, probaj ovako: zamislim kadar onako kako bi ga ti video da gledaš film, ali ga onda opiši kao da ti jesi u tom filmu; pisanje iz trećeg lica ne znači potpunu distancu, kao što ni pisanje iz prvog lica nije automatski potpuno poistovećenje sa naratororom. I kao što su ti već rekli, trudi da sa što manje reči kažeš što više. To je odlična vežba, ne znači da od toga treba da praviš stil pisanja, ali bitno je da time vladaš.

Гледам шта се ради на форуму (не знам зашто) и видим твоју причу. Нисам био расположен за читање (треба да радим нешто друго), али ајде сад.
Ја се не слажем са тим коментарима о некаквом препричавању. Чак и иако се све то или бар добар део текста сведе на неко препричавање (а не може), ја кажем: па шта? Опростите, молим вас, јесте ли читали Црвено и црно? Или Пармски картузијански манастир? Можемо о значају те две књиге томе да причамо до сутра, али човек од прве до последње странице штанцује кратке, једноставне реченице и препричава радњу. Што препричавање сутра не би било његов стил?

Мој савет (а можеш и да га занемариш пошто ни ја не знам да пишем како ваља): не одбацуј све примедбе које си добио. Има овде добрих људи. Неким другим коментарима можеш да обришеш дупе, нпр. овог свезнајућег Покојног. Не дај само да те он научи како да пишеш. Води рачуна о грешкама типа ''обухватио је чашу његовим прстима''. Чијим? Зграбио нечије прсте па их обмотао око чаше?  Реченице попут ''Немам времена за ово'' (курзивом), одлика су, како моја професорка једном рече, ''западне књижевности''. И још рече: ''довољно смо паметни да нам таква појашњења нису потребна''. Па ти види. Неко ми је једном рекао: потражи у радионици приче седих глава форума и прочитај их (па види вреди ли се цимати око њихових малициозних, лепо упакованих коментара). Опет понављам: не слушај свачији савет.

Ја сам прочитао текст и лепо ми је легао. Тече глатко, с тим што има неких делова који су ми некако пренатрпани, као да су ми одједном пуна уста текста. Ако си већ кренуо тако да пишеш, таквим реченицама, онда остани доследан томе (нисам најбољи пример за то, јесте тешко, али трудим се да исправљам). Схватам на шта си мислио под оним ''you know those'', и немам ништа против, није то ништа неправилно и накарадно, али води рачуна да не претераш с тим. Мислим да је ова твоја прича јако фина (и занимљива).

Beti, ako se već nalazimo na topiku dotične priče, nema potrebe da naglašavaš da ti je ova njegova priča jako fina. Potpuno nam je jasno da nisi mislio na neku drugu. Tako da je tvoje namerno naglašavanje apsolutno nepotrebno.
No, drugo je nešto bitno. Chgr, meni se čini da ti nećeš ni o jednom komentaru dobro razmisliti jer, na šta god ti ljudi skrenu pažnju, kažeš im da si baš tako hteo. Nije mi baš najjasnije šta očekuješ na ovom forumu.
Inače, slažem se sa dosta napisanog ovde. Mislim na komentare.

Quote from: betidejvis on 09-07-2013, 18:42:00
Опростите, молим вас, јесте ли читали Црвено и црно? Или Пармски картузијански манастир? Можемо о значају те две књиге томе да причамо до сутра, али човек од прве до последње странице штанцује кратке, једноставне реченице и препричава радњу.

Jesmo čitali, pa... budi iskren pa mi reci, sa rukom na srcu, kako je Chgrova proza na nivou Stendalove. Čik.




@Chgr: ne znam kako da ti kažem, ali... Plut je u pravu. Ako bukvalno na svaku primedbu odgovaraš "ali meni se tako baš sviđa, ja mislim da je to super napisano!" samo će se najtrpeljiviji (vidi pod Meho) potruditi da ti daju promišljen i ozbiljan savet. Koji ćeš ti onda da s gnušanjem odbaciš. Pa čemu to onda?

Наравно да није на нивоу Стендалове. Хтео сам да скренем пажњу на препричавање. Ако тако пише, онда брате нека пише. Која је поента мењати нечији стил? Тешко оном (писцу) који се труди да удовољи свачијим захтевима. Верујем да би се и за то што буде написао (када једног дана буде писао боље) нашла публика која ће то да цени.

Quote from: Chgr on 08-07-2013, 01:55:29
Niko od cele Sagite nema nikakav komentar?

informaticko tisucljece vrijeme je pjesnika i pisaca koji u pravilu ne vrijede frtalj pljesnive debrecinke.

ako zelis privuci paznju, prije guranja price, nastupi u diskusiji. da bi nasupio u diskusiji, odaberi prikladan avatar (vuk je prilicno popularan, a i ostale zivotinje), nik i temu. da bi bio zapazen.
i tako nekoliko mjeseci. bez google-a, bez wiki, samo tvoja kreativnost.
i ako steknes reputaciju, poput rijetkih, onda ponudi pricu. i mozda ce je netko ozbiljan i procitati.
to je tezi put.

ako zelis postati pisac ili bilo sta slicno, kako to vec ide, bez truda, ali bas uspjesan, ne u nekom fanzinu, sta ja znam, prvo se uclani u partiju ili u zzidove ili komuniste ili fasiste ili nasljednike onih sto su zajebali boga, bilo koje ozbiljno formirano stado.
i onda ti ne treba nicije misljenje. pises, objavljuju te, daju ti krila, recenzije, pecuniam facere gloriam, pak pomislis da nesto vrijedi to sto ispustas. steknes samopouzdanje. ne postavljas pitanja, dajes smjernice.

Quote from: betidejvis on 09-07-2013, 19:57:28
Наравно да није на нивоу Стендалове. Хтео сам да скренем пажњу на препричавање. Ако тако пише, онда брате нека пише. Која је поента мењати нечији стил? Тешко оном (писцу) који се труди да удовољи свачијим захтевима. Верујем да би се и за то што буде написао (када једног дана буде писао боље) нашла публика која ће то да цени.

Pa eto u čemu je poenta.
- čovek sad piše loše;
- može da popravi to što piše;
- pod uslovom da promeni način pisanja.


I sam ističe da mu nije stalo do stila, pa dobro, ako mu nije stalo do stila nego do priče, onda ne bi trebalo da mu padne teško nekoliko stilskih izmena, drugačijih narativnih izbora itd. Pa da vidiš kako bi zaplet sinuo da je bolje ispričan.


Izjava "nek piše tako kako piše" direktno se kosi sa "a jednog dana će pisati bolje". Molim.


Što se tiče prepričavanja: nije poenta u tome da je prepričavanje samo po sebi loše, jer nije. Poenta je da ne može i ne treba da zameni prikazivanje. Dodala bih i da Chgr ima ozbiljnih problema sa osnovama književnog pisanja (videti Mehin post) i da treba da se zapita, ako mu je stalo da priča bude pitka i čitka, zašto se ljudi uglavnom žale na to kako nije ni jedno ni drugo.

Quote from: betidejvis on 09-07-2013, 18:42:00
Гледам шта се ради на форуму (не знам зашто) ... Нисам био расположен за читање (треба да радим нешто друго), ...

clgr, ovo ti je, pored mojih, do sad skoro jedini komentar koji nesto vrijedi. ostalo vise-manje samo preleti, sto opsirniji trabunj, to izgubljeniji. svi ti samo sutaju neke svoje lopte koje sami nisu u stanju realizirati.

Quote from: betidejvis on 09-07-2013, 15:21:13
Ne znam ni kog đavola uđoh na forum! Ostajte mi zdravo.

Zar se ti nisi pozdravio s nama?

Jesam, ali mora neko i da podrži čoveka.

@Milosh, vrlo plastično si dočarao, shvatio sam, i zahvaljujem

@Plut i @Jevtropijevićka
Ne bih mogao da se složim sa vama. Prvo, nekolicini ljudi koji su mi elaborirali u čemu je po njima greška, a čije primedbe sam shvatio, zahvalio sam se i cenim mišljenje i imaću to sve na umu ubuduće. Ljudi kojima sam na primedbe odgovorio sa "Ali ja sam to tako i hteo" - to je uvek kada mi se učini da neko priča više o tome šta njegovom ličnom ukusu ne leži (a nalazi se u priči), nego što je to neka objektivna, "opipljiva" greška na kojoj bi mi neki profesor književnosti (ili ko već) smanjio ocenu. Tako da mislim da stvarno niste u pravu u vezi sa tim.

@betidejvis heh, drago mi je da se nekom ipak i dopalo, pa i ovako kakvo je trenutno:)

Quote from: Jevtropijevićka on 09-07-2013, 20:14:17
Pa eto u čemu je poenta.
- čovek sad piše loše;
- može da popravi to što piše;
- pod uslovom da promeni način pisanja.
...

u cemu je poanta.
- sad zalazi sunce;
- moglo bi i izlaziti;
- kad bi bilo jutro.

- sad pada kisa;
- mogla bi i stati;
- ako se razidju oblaci.

- upravo mi na ruku sjeo komarac;
- mogao je i drugdje;
- recimo, na nogu.

- tv sad nije upaljen;
- mogao bi i biti;
- kad bih ga upalio.

Uuuuu duhovito. Evo, pokidah se. A čak sam i prdnuo jedanput, jbg, omaklo se.

Quote from: betidejvis on 09-07-2013, 20:50:09
Jesam, ali mora neko i da podrži čoveka.

1. ako si se već pozdravio onda - ĆAO!
2. ako podržiš čoveka koji želi da skoči u bunar to onda i nije neko podržavanje. Velika većina komentara na Chgr-ov tekst je jako, jako dobra (Pokojni, Mehan i Miloš), a ti kao objavljeni pisac bi to trebalo da vidiš, a ne da ga braniš tek da bi ga branio.

Koji problem imamo nas dvojica?  Ljudi, šta je s vama? Ej, Srbi!
Podržao sam ga jer mi se dopalo. Tačka. Boli me kurac šta kaže većina i da li ti misliš da ne treba da ga podržim.
Je l to razlog da me juriš sa sajta? Zato što nam se mišljenja ne podudaraju? Ovo nema nigde.
Ako jeste, onda stvarno ali stvarno ne vidim svrhu svog obitavanja na ovom sajtu.

Quote from: betidejvis on 09-07-2013, 21:06:05
Uuuuu duhovito. Evo, pokidah se. A čak sam i prdnuo jedanput, jbg, omaklo se.

hm, tebi sam vec rekao koliko vrijedis kao pisac na tvom topicu? a ovo ti je diskusija? ovo ti je domet? kreativnost? slojnost? umjetnost? kultura? mozak? izvedba? produkt? zivot? inspiracija? tecnost?
soder, tacke, guraj.