ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Skoro skroz, ali ne sasvim.

Ali svakako nemaju te pare.

Quote from: Alexdelarge on 06-07-2013, 12:16:58
O ponižavanju ljudi i kulture

Autor: Gojko Tešić

Otvoreno pismo prvom potpredsedniku Vlade Aleksandru Vučiću

Удворичко писмо незајажљивог хонорарца

Радош Љушић   


У листу ,,Данас" (6-7. јул 2013) објављен је текст бившег уредника Службеног гласника (СГ) и професора Филозофског факултета у Новом Саду Гојка Тешића под насловом ,,О понижавању људи и културе". Текст је написан у виду јавног писма Александру Вучићу с намером да му скрене пажњу на мене, не спомињући моје име већ моју функцију в.д. директора СГ. Текст овог злог волшебника врви квалификативима који су се користили само у време једноумља, диктатура и ванредних стања, у време када су се писали удворички текстови попут ,,Павла и Савла". Ево неколико примера: ,,зло им је кључна вредносна категорија", ,,мржња аксиолошки став", ,,зло за Србију", ,,опако зло за културу" итд. Зли уредник моли првог потпредседника Владе да предузме одговарајуће мере против ,,ове врсте лудила" и саветује му да ,,би било добро да све то истражите и да ту пошаст одстраните док је време". Пробраним речима мржње обратио се јавно овај професор универзитета моћном Вучићу с молбом да узме у заштиту њега, његове следбенике, СГ и српску културу од другог професора универзитета, јер, додаје он, а не наводећи имена људи, сличних мени, да смо његова ,,срамота, као што смо и срамота Србије".

Осим општих квалификатива у тексту удворичког професора нема поткрепљујућих доказа о злу, мржњи, зверствима, лудилу, карактерним вредностима и њима сличним, те остављам читаоцима да сами просуђују о овим непримереним речима душебрижника српске културе. Зар би мрзовољни професор и уредник прећутао аргументе и доказе да их има. Слика коју је понудио јавном мњењу и моћном Вучићу, савршена је слика о демократском високом представнику хонорарне српске културе, идеална представа о њему, разочараном, осиромашеном и ојађеном добротвору српске науке, перјаници српских интелектуалаца, које мучи беспарица због изгубљених великих хонорара.

Вратимо се чињеницама које је зли волшебник изнео и које су све одреда нетачне, произвољне и неистините.

1) Нико из СГ није истеран, осим једне раднице у финансијама која је скривала фактуре када је рађен биланс пословања за 2012. годину. О томе је упознат Надзорни одбор који је донео одлуку да се обавести Влада Србије да је СГ пословао 2012. године са губитком, први пут од када постоји (1992), и тако се придружио бројним јавним предузећима губиташима. Ова чињеница добро му је позната, али он о томе упорно ћути.

2)  Слободан Гавриловић није истеран, њему је понуђено место уредника у СГ, али га је одбио, о чему сам обавестио новинаре на првој конференцији за штампу. Зашто поменути живи сведок, председник Управног одбора, о овоме ћути? – Бранко Кукић је пензионер и живи у Чачку. Као уредник у СГ примао је, према уговору, месечни хонорар у висини од 65.000 динара, а долазио је у Београд кад је хтео. – И Бошко Мијатовић је, такође, по уговору примао другу плату у СГ од 65.000 динара. Он је затражио раскид уговора после једног несмотреног чина, о чему желим да поштедим јавност. – Проф. др Тања Мишчевић одбила је да потпише уговор, будући да јој је надокнада смањена, као и свим осталим уредницима. – Проф. др Танасије Младеновић уредно је примао плату на Правном факултету у Београду, а у СГ је долазио само када је морао, а редовно му је исплаћиван месечни хонорар у висини од 90.000 динара. – Поменути Јовица Аћин, пензионер, са приде националном пензијом од 50.000, добијао је у СГ месечно 170.296 динара (хонорар 90.000, остало друге принадлежности). – Владимир Кецмановић уредно је добијао по 55.000 динара месечног хонорара, итд.

Недопустиво је у предузећу које је пословало са губитком 2012. године да било ко прима две плате у земљи у којој има милион незапослених!

3) Ни САНУ, ни Матица српска, не објављују толики број часописа колико је објављивао СГ, и ни у једном сегменту рада ове куће није забележен већи губитак него на ових  седам часописа. Да бих употпунио слику српских кирјањских интелектуалаца предвођених злим волшебником навешћу само један пример. Два уредника часописа ,,Изазови европских интеграција", Никола Јовановић и Драган Вељовић, добијали су двоструке хонораре, од једне стране невладине организације и од СГ, а примали су и плату у институцијама у којима раде. – Ниједан капиталан стратешки пројекат није укинут, поготово поменута два – ,,Корени" и Фреквенцијски речник српског језика. Њихово издавање наставиће се.

4) Књижаре су велики проблем СГ, јер осим две, све остале послују са губицима. Неке од њих нису у стању ни да исплате закупнину пословног простора. Поједине локалне власти помажу нам да књижаре одржимо, док су друге сасвим незаинтересоване. Лично сам преговарао са неколико градоначелника или људи задужених за ову делатност (Крагујевац, Нови Пазар, Ваљево, Лесковац, Суботица, Земун) и трудио се да учиним све да би их одржали, те стога тврдња да је ,,укиидање књижара стратешки задатак СНС" је само још једна од бројних неистина и оптужби, сад већ проширена на целу странку, с циљем да се покаже колико је она незаинтересована за српску културу. Да се у 2012. новац није трошио неконтролисано, питање књижара у 2013. години не би се ни постаљало.

5) Хонорарни уредник је редовно запослен на Филозофском факултету у Новом Саду где прима уредно професорску плату. Као и већина професора универзитета ради и на неком од пројеката које финансира Министарство просвете и науке. У СГ је запослен по уговору за уредника и примао је 90.000 динара до 31. децембра 2012. г. Са осталим додацима, не рачунајући мобилни телефон и остале привилегије, добијао је укупно месечно по 112.000 динара! За сабрана дела Станислава Винавера, као приређивач, плаћено му је укупно 3.200.000 динара. Када се све сабере злом волшебнику исплаћено је 2012. године од СГ и Завода за уџбенике (саиздавач С. Винавера) 4.551.103 динара! Новац за приређивање Винавера добио је унапред, иако је објављено само прво коло, а друго је у припреми. Ваља нагласити да овај посао није радио и не ради сам већ заједно за Милком Зјачић Аврамовић, која, осим плате, није добила ни динар хонорара. А пошто је реч о мени и њему навешћу следећи пример. За књигу ,,Кнегиња Љубица" (ауторско дело, 243 стране) добио сам од Завода за уџбенике хонорар у висини од 71.000 динара, док је удворички професор добио за сваку приређену и оне још не приређене Винаверове књиге по 180.000 динара! Да ли је овом податку потребан коментар? Уговору о саиздаваштву са Заводом за уџбенике за ,,Сабрана дела Станислава Винавера" придодата су још три анекса, не случајно. Њима је повећан тираж, цене су мењане, а све у циљу да се подигне хонорар незајажљивим кирјањском уреднику. Био сам присиљен да изменим са директором Завода уговор о саиздаваштву с три анекса јер је СГ, само зато што је Завод исплаћиввао хонорар приређивачу, требало да дâ више за ова сабрана дела 4.032.970 динара. Према једној од ранијих верзија уговора ова разлика је била двоструко већа. Ни ту није крај. За друго коло Винавера (9 књига) било је предвиђено за приређивача још 2.129.895 динара као допунски хонорар, али је мојим доласком у СГ ова намера пропала.

Уредникова незајажљивост види се и по Уговору о саиздаваштву СГ са Београдском књигом. Њиме је било предвиђао 30 наслова, а уредник свих књига био би незамењиви. И, гле чуда, сви послови и сви трошкови пали би на СГ, а Београдска књига имала би један задатак – да му само исплати хонорар! И ова намера би се остварила да у међувремену нисам постао в.д. директора СГ и одмах раскинуо овај штетан уговор, у договору са директором друге издавачке куће.

Злоупотребама у СГ нема краја. Само током 2012. године узето је, без икаквог правног прописа, само на усмену директорову препоруку, из једне књижаре 1.696 књига у вредности од 2.296.013 динара. Кад овом податку придодамо и остале Гласникове књижаре та вредност пење се на 2.711.694 динара. Број српских интелектуалаца који је ,,имао право" да слободно и бесплатно износи књиге из књижара и носи их кући броји 120 лица, а на чело те листе је незамењиви уредник и зли волшебник са узетих 383 књиге! Цела једна мала библиотека! Какав културни чин, какво самозадовољство и злоупотреба једне државне институције. Замислите радњу било које робе у коју можете улазити кад хоћете и узимати колико хоћете!

Па ко је још имао овакве привилегије у српској култури и, посебно, у издаваштву? Да ли знате иједног уредника у повести Срба који је убирао овакве хонораре и уживао овакве привилегије? Господине Вучићу сад се и ја обраћам Вама – истражите шта су све радили Слободан Гавриловић и његови зли волшебници, и ја, наравно, и предузмите мере по својој савести. Молим Вас, не само због претходно наведеног већ и због следећег. Зли волшебник Вам се обраћа најтежим оптужбама које се могу изрећи једном професору универзитета и угледном члану СНС, као и самој странци, а члан је Главног одбора Демократске странке. Истог је Министарство културе, које је припало СНС-у, поставило за председника Надзорног одбора Народне библиотеке. У овом случају није се гледало на страначку припадност, да би исти мене квалификовао ,,страначким хазјајином". Усуђујем се да Вам скренем пажњу, као и целој српској јавности, да је Демократска странка 2008. све нас почистила за две седмице. Да ли је током Владе Мирка Цветковића иједан напредњак постављен на било који положај, или, у овом случају, за председника било ког управног одбора? Није, наравно.   

У СГ затекао сам 27 уредника и лагер књига који данас износи око 630.000.000, те је неминовно смање издавачке делатности и отпуштање уредника по уговору, који раде и у другим установама. Са овим мојим предлогом сагласио се претходни Управни одбор и садашњи Надзорни одбор. СГ је, захваљујући Слободану Гавриловићу и његовим злим волшебним хонорарцима постао губиташ, од богатог сиромашно јавно предузеће. С тога Вас позивам, господине Вучићу, да истражите на који су начин нестале Гласникове огромне паре од 1.500.000.000 динара и у чије су џепове отишле. Од бројних штетних уговора по СГ јесте и онај о штампању књиге ,,Тријумф хришћанства" у саиздаваштву са Заводом за уџбенике и Данграфом. Да ли су због тог уговора Слободан Гавриловић и Мића Албијанић проглашени пријатељима ,,Данаса" уместо Гласника и Завода, јер они нису дали Данграфу своје новце већ паре радника ова два јавна предузећа.

Ако мислите да је овде крај, варате се, али о томе писаћу следећи пут, као и моралним својствима незајажљива хонорарца. О свим наведеним подацима спреман сам да доставим оригинална документа, па онда судите да ли сам ја и неименовани напредњаци или демократе срамота Србије!

Зато, послушајте удворичког професора и уредника и испитајте рад јавног предузећа СГ у протеклом периоду, Вучићу Александре, да коначно видимо ко је упропастио ову државну установу и однео толике новце! 

Quote from: Джон Рейнольдс on 09-07-2013, 10:43:52
али о томе писаћу следећи пут, као и моралним својствима незајажљива хонорарца.

Pa da, ovo je njegova tema, pošto je sam sebi (pored direktorske plate Zavoda) za udžbenik istorije i istorijsku čitanku isplaćivao deset puta veće honorare od onih propisanih cenovnikom, onomad dok je još bio u DSS-ovoj vladi.

Сад ми сину да би Џејсон могао да се позабави овим упирањем прстом "дрште лопова" у стерео техници. 

Добро је СГ ишта издавао поред ових магараца.

tolike novce bacati na umetnost.

Quote from: Alexdelarge on 09-07-2013, 23:11:48
tolike novce bacati na umetnost.

umetnost = honorari...

Izdavaštvo i knjižarstvo u Srbiji 2013.

Ovaj tekst je gruba skica situacije u izdavaštvu i knjižarstvu u Srbiji danas. Pošto je sada već jasno da od rekonstrukcije vlade nema ništa, i da je to samo manevar kojim će se cementirati već donete, pogubno loše odluke u većini ministarstava, hajde da se mi sami pozabavimo jednom imaginarnom reformom, recimo u polju kulture, to jest, preceznije, u jednom njegovom segmentu koji se tiče knjiga. Pošto se u ovoj sferi ne rade redovna istraživanja, pa nema novijih podataka (poslednje obuhvatnije istraživanje rađeno je 2006. godine, a rezultati tog istraživanja više nisu dostupni na internet strani Narodne biblioteke) na osnovu kojih bi se sačinila sasvim pouzdana slika stanja, moguće je (mada sumnjam u to) da skica koju nudim u nekim detaljima poprilično odstupa od stvarnosti. Ako je tako, to ne vidim najpre kao manu, već kao podsticaj za dalji razgovor i moguću polemiku. Biće mi drago da greške ispravimo i zajedno konstruišemo realniju predstavu o prilikama u kulturi. I predloge koje dajem svakako treba pročitati pre svega kao pozive na debatu.

Vrlo kratko i pojednostavljeno, u Srbiji je registrovano između sedam i osam hiljada pravnih lica koja se bave i izdavaštvom, zbog toga što se ovde uglavnom svako preduzeće registruje i za sve ostale delatnosti pored svoje osnovne, jer to ništa ne košta, a, kao što znamo, nikad se ne zna kad će zatrebati. No, na republičke otkupe se prijavljuje oko trista izdavačkih kuća, a negde oko dvesta izdavača zaista i proda svoje knjige bibliotekama (vidi izveštaje o otkupima na internet strani Narodne biblioteke). To bi onda bio i neki realan broj aktivnih izdavača u Srbiji (što ne znači da je i svima njima primarna delatnost izdavaštvo).

Godišnje se u proseku katalogizuje između sedam i osam hiljada publikacija (taj broj obuhvata sve, pa tako, recimo, i dvd izdanja filmova i računarske igrice). No, opet preko otkupa, dolazimo do podatka o nekih tri hiljade novih naslova, koliko ih se godišnje prijavi na republički konkurs. Od toga se otkupi između hiljadu i po i dve hiljade naslova, što bi otprilike bio realan broj relativno pristojnih novih knjiga koje se objave tokom jedne godine.

Da bi se napravila knjiga potrebno je u proseku (ovo je vrlo gruba računica) između dve i tri hiljade evra, što nas dovodi do podatka da je za godišnju produkciju knjiga u Srbiji potrebno oko pet miliona evra. Pri tom, pod prosečnom ovde podrazumevam knjigu od oko 240 strana, odštampanu u tiražu od 400 ili 500 primeraka (što je danas prosečan tiraž u Srbiji). Ta knjiga će se, ako je suditi po tome kako trenutno stvari stoje, prodavati nekih sedam godina (pod uslovom da se ne pokloni ili ne rasproda po deset ili dvadeset puta nižoj ceni od proizvodne, što se neretko događa). Iznos od pet miliona evra je neznatan u poređenju sa troškovima u drugim segmentima kulture, što će reći da su knjige najjeftinija kultura, i to treba stalno imati na umu. To, naime, znači da je najlakše i najjeftinije voditi kulturnu politiku posredstvom knjiga (ovo je opora činjenica u svetlu podataka o ,,demokratskom" upravljanju Službenim glasnikom, kao i kada se vidi kako sadašnje ministarstvo kulture taj podatak naopako shvata, i čini sve da knjige, kao uostalom i sve drugo što ima veze s kulturom, u korenu zatre).

Knjižara u Srbiji ima manje od dvadeset. Do te brojke se dolazi pošto utvrdimo šta je knjižara. Dakle, ima smisla tvrditi da je knjižara prodajno mesto sa najmanje tri hiljade naslova u ponudi, koje postoji u kontinuitetu najmanje tri godine. Da ne bih objašnjavao zašto je za jednu ustanovu koja se bavi kulturom (a knjižare to jesu) bitan kontinuitet u radu, objasniću zašto je važan broj naslova u ponudi. Ako znamo da je vreme potrebno da se proda tiraž jednog naslova oko sedam godina, i ako se godišnje napravi oko dve hiljade naslova, onda je reč o produkciji koja u svakom trenutku stavlja na raspolaganje oko 14.000 naslova. To znači da knjižara koja ima tri hiljade naslova u ponudi jedva pokriva dvogodišnju produkciju knjiga. A to opet znači da je i u toj knjižari nedostupno oko šezdeset odsto ukupne ponude. Drugim rečima, ako očekujemo da knjižara pokriva čitavu produkciju, onda ona mora imati u ponudi preko deset hiljada naslova. Takvih knjižara u Srbiji imamo – dve. To su Beopolis i Zepter, i obe su u Beogradu. (Odmah se izvinjavam onim knjižarama koje u prodaji drže isti broj naslova, a nisam ih ovde naveo, jer svakako zaslužuju da se za njih zna.)

Prodajna mesta u takozvanim lancima knjižara uglavnom ne zadovoljavaju uslove za to da ih nazovemo knjižarama. Izvan Beograda i Novog Sada praktično nema knjižara. Gradovi poput Valjeva, Čačka, Kraljeva, Kragujevca, Vranja, Kruševca, Subotice, Novog Pazara, pa čak i Niša, nemaju knjižare ako se držimo navedene definicije.

Knjige se za biblioteke nabavljaju uglavnom preko otkupa, koji u proteklih desetak godina u proseku kasne godinu dana. To, na primer, znači da se knjige iz 2011. otkupljuju u 2012. Bilo je i situacija kada su knjige kupovane za biblioteke s dve godine zakašnjenja.To obesmišljava postojanje biblioteka, što se ogleda i u dramatičnom padu broja čitalaca učlanjenih u biblioteke. Nekada se taj otkup radio dva puta godišnje, na proleće i na jesen, što ima mnogo više smisla, a nije nikakav problem da se to ponovo uspostavi.

Novac se na tržište knjiga sliva iz četiri pravca: države (nacionalni i lokalni nivoi vlasti, to jest budžetski novac), knjižara, donatora, te Beogradskog sajma knjiga. Taj sajam donosi prodaju koja je otprilike ravna jednoj trećini ukupne godišnje prodaje knjiga. Zato se on izdvaja kao poseban izvor novca. Najmanje novca stiže iz knjižara, što praktično znači da strukturirano tržište knjiga zapravo ne postoji. Knjižare su u ovom trenutku najslabiji element u strukturi poslovanja knjigama.

To je logična posledica činjenice da novac kojim se kupuju knjige strukturno zaobilazi knjižare. Dakle, i sajam i država rade na štetu knjižara, što onda šteti i izdavačima jer se sva produkcija koncentriše na vreme oko sajma knjiga. To izdavaštvo pretvara u sezonsku delatnost, što ne bi bilo strašno kada bi postojao mehanizam koji bi omogućio da se u tako kratkom vremenu predstave sve nove knjige, to jest da se informacija o njima na vreme pošalje čitaocima. To, međutim, nije moguće, čak i ako bi želja za tim postojala. Takva situacija ide naruku isključivo ekonomski najjačim izdavačima, dakle takozvanim (pošto treba sumnjati da je njihova moć posledica tržišnih uspeha) komercijalnim izdavačima. To što smeće od knjiga preplavljuje javni prostor nije posledica lošeg ukusa čitalaca nego strukture koja se uspostavila u polju izdavaštva i knjižarstva. Samo najmoćniji akteri u toj ,,utakmici" mogu sebi da osiguraju javni prostor za promociju svojih izdanja. Zbog toga ne treba prezirati čitaoce, nego treba promeniti strukturu polja.

Konačno, iz svega rečenog, sledi da bi trebalo podržati knjižare, a ne izdavače. Time bi se napravilo nešto što liči na tržište, a da istovremeno ne bude isključivo tržište. Knjižare bi trebalo shvatiti kao posebne kulturne ustanove čija je tek jedna od funkcija prodaja knjiga. One, tako shvaćene, treba da budu dotirane, i to tako što bi im se dodelili prostori po povoljnim uslovima (takvim prostorima raspolažu gotovo sve opštine u Srbiji). Time bi se omogućilo većini izdavača da ravnopravno izađu na tržište. Kupovina knjiga, pogotovo ona na koju se troše novci iz budžeta, morala bi se vratiti u knjižare. Nema razloga da država preskače ,,tržište" (na koje bezočno gura one koji joj iz nekog razloga nisu ,,dragi"), i traži za sebe povlastice putem direktne kupovine od izdavača. Konačno, morala bi se pravno sprečiti i vezanost knjižara i knjižarskih lanaca za izdavačke kuće, kao i komisiona prodaja. Potonje za sada možemo ostaviti po strani, dok je o pogubnoj sponi knjižarstva s izdavaštvom ovde dovoljno reći da favorizuje knjige vlasnika knjižara, čime stvara neregularne uslove na ,,tržištu". Reč je o vertikalnom poslovnom uvezivanju koje je okosnica za stvaranje monopola i uništavanje drugih, u materijalnom smislu manje jakih aktera. Takvo poslovanje pogubno je u svim sferama, a pogotovo u sferi kulture, gde su akteri mnogo više saveznici u zajedničkom kulturnom poslu, nego što su konkurenti u zgrtanju dobiti, pored ostalog i zato što se ta dobit u kulturi ne može izmeriti isključivo novcima.

Ako se otkupima i donacijama ponovo pridoda i razgranata mreža na zdravim temeljima postavljenih (što pored ostalog znači i od izdavača nezavisnih) knjižara koje bi činile segment svojevrsnog kvazitržišta (dakle ,,tržišta" koje delom počiva i na vođenju promišljene kulturne politike na lokalnom i nacionalnom nivou, te koje delimično podupiru i budžetska sredstva), postojala bi i nada da se može obnoviti domaće izdavaštvo. Recimo, novac koji se slupa u javna preduzeća koja objavljuju knjige mogao bi se za opšte dobro preusmeriti na obnovu knjižarske mreže. (Povrh toga, neka o političkoj i simboličkoj šteti koju u ovom trenutku svojim otužnim dodvoravanjem vicepremijeru pravi donedavni urednik SG-a, iza koga je besramno – zbog šake dinara – prošle godine stala praktično čitava domaća akademska i humanistička elita razmišljaju članovi DS-a, ako su u stanju.) U tom smislu, na obnovu i razvoj mreže knjižara treba gledati kao na obnovu i razvoj mreže puteva.

Pred kraj, važne napomene: ovde nisam govorio o udžbenicima, što je priča za sebe. Ni o novinama koje objavljuju knjige, jer je i to priča (slutim, o pranju novca) za sebe.

Za kraj, u nekim evropskim zemljama se model finansiranja izdavača koji ne objavljuju komercijalne knjige svodi na jednostavnu formulu tri trećine: trećina je prodaja u knjižarama, trećina su donatori, a trećina država. To je fleksibilna struktura koja stvara uslove da se živi od pravljenja knjiga. Kod nas praktično nema knjižara (to jest ima ih – dve), donatori se povlače, a država je na loš način (ne)predvidljiva. Zato su nam i izdavaštvo i knjižarstvo na rubu ambisa.

Dejan Ilić
Peščanik.net

Voleo bih da nađem neki smisao u napisanom.

Quote from: Alexdelarge on 10-07-2013, 10:45:14
Izdavaštvo i knjižarstvo u Srbiji 2013.

Ovaj tekst je gruba skica situacije u izdavaštvu i knjižarstvu u Srbiji danas. Pošto je sada već jasno da od rekonstrukcije vlade nema ništa, i da je to samo manevar kojim će se cementirati već donete, pogubno loše odluke u većini ministarstava, hajde da se mi sami pozabavimo jednom imaginarnom reformom, recimo u polju kulture, to jest, preceznije, u jednom njegovom segmentu koji se tiče knjiga. Pošto se u ovoj sferi ne rade redovna istraživanja, pa nema novijih podataka (poslednje obuhvatnije istraživanje rađeno je 2006. godine, a rezultati tog istraživanja više nisu dostupni na internet strani Narodne biblioteke) na osnovu kojih bi se sačinila sasvim pouzdana slika stanja, moguće je (mada sumnjam u to) da skica koju nudim u nekim detaljima poprilično odstupa od stvarnosti. Ako je tako, to ne vidim najpre kao manu, već kao podsticaj za dalji razgovor i moguću polemiku. Biće mi drago da greške ispravimo i zajedno konstruišemo realniju predstavu o prilikama u kulturi. I predloge koje dajem svakako treba pročitati pre svega kao pozive na debatu.

Vrlo kratko i pojednostavljeno, u Srbiji je registrovano između sedam i osam hiljada pravnih lica koja se bave i izdavaštvom, zbog toga što se ovde uglavnom svako preduzeće registruje i za sve ostale delatnosti pored svoje osnovne, jer to ništa ne košta, a, kao što znamo, nikad se ne zna kad će zatrebati. No, na republičke otkupe se prijavljuje oko trista izdavačkih kuća, a negde oko dvesta izdavača zaista i proda svoje knjige bibliotekama (vidi izveštaje o otkupima na internet strani Narodne biblioteke). To bi onda bio i neki realan broj aktivnih izdavača u Srbiji (što ne znači da je i svima njima primarna delatnost izdavaštvo).

Godišnje se u proseku katalogizuje između sedam i osam hiljada publikacija (taj broj obuhvata sve, pa tako, recimo, i dvd izdanja filmova i računarske igrice). No, opet preko otkupa, dolazimo do podatka o nekih tri hiljade novih naslova, koliko ih se godišnje prijavi na republički konkurs. Od toga se otkupi između hiljadu i po i dve hiljade naslova, što bi otprilike bio realan broj relativno pristojnih novih knjiga koje se objave tokom jedne godine.

Da bi se napravila knjiga potrebno je u proseku (ovo je vrlo gruba računica) između dve i tri hiljade evra, što nas dovodi do podatka da je za godišnju produkciju knjiga u Srbiji potrebno oko pet miliona evra. Pri tom, pod prosečnom ovde podrazumevam knjigu od oko 240 strana, odštampanu u tiražu od 400 ili 500 primeraka (što je danas prosečan tiraž u Srbiji). Ta knjiga će se, ako je suditi po tome kako trenutno stvari stoje, prodavati nekih sedam godina (pod uslovom da se ne pokloni ili ne rasproda po deset ili dvadeset puta nižoj ceni od proizvodne, što se neretko događa). Iznos od pet miliona evra je neznatan u poređenju sa troškovima u drugim segmentima kulture, što će reći da su knjige najjeftinija kultura, i to treba stalno imati na umu. To, naime, znači da je najlakše i najjeftinije voditi kulturnu politiku posredstvom knjiga (ovo je opora činjenica u svetlu podataka o ,,demokratskom" upravljanju Službenim glasnikom, kao i kada se vidi kako sadašnje ministarstvo kulture taj podatak naopako shvata, i čini sve da knjige, kao uostalom i sve drugo što ima veze s kulturom, u korenu zatre).

Knjižara u Srbiji ima manje od dvadeset. Do te brojke se dolazi pošto utvrdimo šta je knjižara. Dakle, ima smisla tvrditi da je knjižara prodajno mesto sa najmanje tri hiljade naslova u ponudi, koje postoji u kontinuitetu najmanje tri godine. Da ne bih objašnjavao zašto je za jednu ustanovu koja se bavi kulturom (a knjižare to jesu) bitan kontinuitet u radu, objasniću zašto je važan broj naslova u ponudi. Ako znamo da je vreme potrebno da se proda tiraž jednog naslova oko sedam godina, i ako se godišnje napravi oko dve hiljade naslova, onda je reč o produkciji koja u svakom trenutku stavlja na raspolaganje oko 14.000 naslova. To znači da knjižara koja ima tri hiljade naslova u ponudi jedva pokriva dvogodišnju produkciju knjiga. A to opet znači da je i u toj knjižari nedostupno oko šezdeset odsto ukupne ponude. Drugim rečima, ako očekujemo da knjižara pokriva čitavu produkciju, onda ona mora imati u ponudi preko deset hiljada naslova. Takvih knjižara u Srbiji imamo – dve. To su Beopolis i Zepter, i obe su u Beogradu. (Odmah se izvinjavam onim knjižarama koje u prodaji drže isti broj naslova, a nisam ih ovde naveo, jer svakako zaslužuju da se za njih zna.)

Prodajna mesta u takozvanim lancima knjižara uglavnom ne zadovoljavaju uslove za to da ih nazovemo knjižarama. Izvan Beograda i Novog Sada praktično nema knjižara. Gradovi poput Valjeva, Čačka, Kraljeva, Kragujevca, Vranja, Kruševca, Subotice, Novog Pazara, pa čak i Niša, nemaju knjižare ako se držimo navedene definicije.

Knjige se za biblioteke nabavljaju uglavnom preko otkupa, koji u proteklih desetak godina u proseku kasne godinu dana. To, na primer, znači da se knjige iz 2011. otkupljuju u 2012. Bilo je i situacija kada su knjige kupovane za biblioteke s dve godine zakašnjenja.To obesmišljava postojanje biblioteka, što se ogleda i u dramatičnom padu broja čitalaca učlanjenih u biblioteke. Nekada se taj otkup radio dva puta godišnje, na proleće i na jesen, što ima mnogo više smisla, a nije nikakav problem da se to ponovo uspostavi.

Novac se na tržište knjiga sliva iz četiri pravca: države (nacionalni i lokalni nivoi vlasti, to jest budžetski novac), knjižara, donatora, te Beogradskog sajma knjiga. Taj sajam donosi prodaju koja je otprilike ravna jednoj trećini ukupne godišnje prodaje knjiga. Zato se on izdvaja kao poseban izvor novca. Najmanje novca stiže iz knjižara, što praktično znači da strukturirano tržište knjiga zapravo ne postoji. Knjižare su u ovom trenutku najslabiji element u strukturi poslovanja knjigama.

To je logična posledica činjenice da novac kojim se kupuju knjige strukturno zaobilazi knjižare. Dakle, i sajam i država rade na štetu knjižara, što onda šteti i izdavačima jer se sva produkcija koncentriše na vreme oko sajma knjiga. To izdavaštvo pretvara u sezonsku delatnost, što ne bi bilo strašno kada bi postojao mehanizam koji bi omogućio da se u tako kratkom vremenu predstave sve nove knjige, to jest da se informacija o njima na vreme pošalje čitaocima. To, međutim, nije moguće, čak i ako bi želja za tim postojala. Takva situacija ide naruku isključivo ekonomski najjačim izdavačima, dakle takozvanim (pošto treba sumnjati da je njihova moć posledica tržišnih uspeha) komercijalnim izdavačima. To što smeće od knjiga preplavljuje javni prostor nije posledica lošeg ukusa čitalaca nego strukture koja se uspostavila u polju izdavaštva i knjižarstva. Samo najmoćniji akteri u toj ,,utakmici" mogu sebi da osiguraju javni prostor za promociju svojih izdanja. Zbog toga ne treba prezirati čitaoce, nego treba promeniti strukturu polja.

Konačno, iz svega rečenog, sledi da bi trebalo podržati knjižare, a ne izdavače. Time bi se napravilo nešto što liči na tržište, a da istovremeno ne bude isključivo tržište. Knjižare bi trebalo shvatiti kao posebne kulturne ustanove čija je tek jedna od funkcija prodaja knjiga. One, tako shvaćene, treba da budu dotirane, i to tako što bi im se dodelili prostori po povoljnim uslovima (takvim prostorima raspolažu gotovo sve opštine u Srbiji). Time bi se omogućilo većini izdavača da ravnopravno izađu na tržište. Kupovina knjiga, pogotovo ona na koju se troše novci iz budžeta, morala bi se vratiti u knjižare. Nema razloga da država preskače ,,tržište" (na koje bezočno gura one koji joj iz nekog razloga nisu ,,dragi"), i traži za sebe povlastice putem direktne kupovine od izdavača. Konačno, morala bi se pravno sprečiti i vezanost knjižara i knjižarskih lanaca za izdavačke kuće, kao i komisiona prodaja. Potonje za sada možemo ostaviti po strani, dok je o pogubnoj sponi knjižarstva s izdavaštvom ovde dovoljno reći da favorizuje knjige vlasnika knjižara, čime stvara neregularne uslove na ,,tržištu". Reč je o vertikalnom poslovnom uvezivanju koje je okosnica za stvaranje monopola i uništavanje drugih, u materijalnom smislu manje jakih aktera. Takvo poslovanje pogubno je u svim sferama, a pogotovo u sferi kulture, gde su akteri mnogo više saveznici u zajedničkom kulturnom poslu, nego što su konkurenti u zgrtanju dobiti, pored ostalog i zato što se ta dobit u kulturi ne može izmeriti isključivo novcima.

Ako se otkupima i donacijama ponovo pridoda i razgranata mreža na zdravim temeljima postavljenih (što pored ostalog znači i od izdavača nezavisnih) knjižara koje bi činile segment svojevrsnog kvazitržišta (dakle ,,tržišta" koje delom počiva i na vođenju promišljene kulturne politike na lokalnom i nacionalnom nivou, te koje delimično podupiru i budžetska sredstva), postojala bi i nada da se može obnoviti domaće izdavaštvo. Recimo, novac koji se slupa u javna preduzeća koja objavljuju knjige mogao bi se za opšte dobro preusmeriti na obnovu knjižarske mreže. (Povrh toga, neka o političkoj i simboličkoj šteti koju u ovom trenutku svojim otužnim dodvoravanjem vicepremijeru pravi donedavni urednik SG-a, iza koga je besramno – zbog šake dinara – prošle godine stala praktično čitava domaća akademska i humanistička elita razmišljaju članovi DS-a, ako su u stanju.) U tom smislu, na obnovu i razvoj mreže knjižara treba gledati kao na obnovu i razvoj mreže puteva.

Pred kraj, važne napomene: ovde nisam govorio o udžbenicima, što je priča za sebe. Ni o novinama koje objavljuju knjige, jer je i to priča (slutim, o pranju novca) za sebe.

Za kraj, u nekim evropskim zemljama se model finansiranja izdavača koji ne objavljuju komercijalne knjige svodi na jednostavnu formulu tri trećine: trećina je prodaja u knjižarama, trećina su donatori, a trećina država. To je fleksibilna struktura koja stvara uslove da se živi od pravljenja knjiga. Kod nas praktično nema knjižara (to jest ima ih – dve), donatori se povlače, a država je na loš način (ne)predvidljiva. Zato su nam i izdavaštvo i knjižarstvo na rubu ambisa.

Dejan Ilić
Peščanik.net

Svaka mu se pozlatila.

Rasla jednom jedna jabuka između tri dvorišta. Domaćini su samo gledali u nebo i nadali se da će vetar više duvati na njihovu stranu. Zato je niko nije zalivao, okresivao i zaprašivao.

Pa nije mu baš svaka zlatna, mada ima pametnih stvari u tom tekstu.

Najpre, precenio je oktobarski sajam. Već godinama broj posetilaca oktobarskog sajma knjiga u Beogradu smanjuje se, a broj kupaca smanjuje se još i više. Na prošlom sajmu velika većina kupaca došla je samo zbog naslova na rasprodajama, koji su na popustima višim od 50%. Prošle godine komercijalna vrednost jednog sajma knjiga bila je jednaka jednomesečnoj prodaji - bar kada je reč o velikim izdavačkim kućama, sa razgranatim prodajnim mrežama i klubovima čitalaca. Možda je u slučaju manjih izdavača stvar drugačija, pa sajam nosi veću dobit. Međutim, dve trećine (najmanje) godišnej produkcije knjiga otpada na deset velikih izdavača (ili čak manje od toga). Pre nego što počnemo da jadikujemo nad tim, voleo bih da se javi neko stariji i pametniji pa da kaže kako je to bilo u SFRJ. Naime, da li je tada bilo malih izdavača, ako se ne računaju Boban i Zoran? Sve mi se čini da su tadašnje izdavačke kuće bile daleko veće i glomaznije od sadašnjih - a sve mi se čini i da su tadašnje izdavačke kuće imale svoje knjižarske lance. Zapravo, da li su nezavisne knjižare uopšte postojale? Po pričama znam da je prva privatna knjižara u Beogradu bila legendarni "Bata". To je bilo pre mog vremena, pa su me možda slagali. No znam da između Beograda i Niša osamdesetih godina nije bilo specijalizovanih knjižara, već su taj deo zemlje pokrivali akviziteri. To pouzdano znam, pošto je moja majka akviziterima ostavila para za kuću od najmanje 100 kvadrata. Ono što imamo od knjiga kupljenih u knjižarama zapravo su bajčice kupljene u onome što bi se tačnije nazvalo "papirnica". SFRJ na stranu, ali prisetimo se kako je to bilo kada je postojao jedan jak nezavisni knjižarski lanac u zemlji, a u nedavnoj prošlosti. IPS je upropastio nekoliko izdavačkih kuća, između ostalih i "Okean", koji je imao sjajnu produkciju i odličan odabir naslova. Rabati su bili na nivou sadašnjih ili čak još gori, a na plaćanje se čekalo bezmalo godinama. A izdavači su opet bili primorani da daju knjige IPSu jer nisu imali kome drugom. Toliko o nezavisnom knjižarstvu. Koliko ja znam, veliki izdavači koji imaju svoje knjižarske lance najradije bi ih se otarasili, samo kada bi znali da se neće ponoviti situacija sa IPSom. Međutim, ne vidim kako bi to znali.

Mislim da se danas najmanje 50% prodaje knjiga odvija direknto na liniji čitalac-izdavač. Ja prvi kupujem direktno od izdavača sve što me zanima. Od Čarobne knjige preko sajta, od Klije tako što odem kod njih u centralu. Čitaoci to rade pre svega zbog nižih cena naslova koji ih zanimaju, a i dovoljno je samo nekoliko klikova na netu da bi se došlo do knjige, uz skromnu poštarsku nadoknadu od dvestotinak dinara.

Stoji da bi država trebalo da uradi mnogo više - ali ne tako što će finansirati izdavače ili knjižare, već ulaganjem u biblioteke i stvaranjem opšte atmosfere u kulturi. Na primer, na hvaljenom javnom servisu nema emislije koja će se baviti knjigama, a bilo ih je i u Slobino vreme. Ja gled'o. Otkup knjiga za biblioteke potpuno je nakaradan. Sajam knjiga je urušen pre svega politikom svoje uprave. Novac koji se izdvaja za knjige potpuno je besmislen, a i na kraju se sliva u ruke tek nekoliko izdavača. Ne znam da li postoje konkursi za dodelu sredstava za objavljivanje značajnih naslova, ali nešto sumnjam u to. Da postoje, novosadski Prometej bi mogao da konkuriše sa svojim rečnicima, ili Laguna sa "Sagom o umetnosti" ili Boban sa "Dikanom". Mislim da je to pravednije i pravičnije nego pumpanje para u nekog državnog izdavača. Ova država je loš gazda.

Znao sam da ti možeš bolje od ovog kome je svaka "zlatna".


U SFRJ, pre svega, nije bilo ovolikih rabata koji normalnim izdavačima ne ostavljaju ni koske. Čini mi se da su izdavačke kuće imale svoje knjižare, ali ne zbog prodaje svojih izdanja, nego da bi neko imao kontrolu nad knjižarskim lancem. Država nije htela da se zamajava i sa tim segmentom posebno. Bili su to NOLIT, PROSVETA i RAD i meni draga "Zadružna knjiga" jer sam u njoj pročitao sve svoje prve knjige, koje mi je poslovođa čika Ljuba Lovrić učinio dostupnim. Svi paradoksi sa kojima se suočavamo su nastali kao posledica instalacije kapitalizma, koja nije smatrala knjigu kao prostor u kome se manipulacija i korupcija mogu razviti u razmerama u kojima se razvila.

Ma...
Da reinstaliramo mi socijalizam...?

Sigurno, ali ne samo zbog knjiga. Ovako idiotska država je nezabeležena u istoriji, a da je trajala.

Slažem se
Ali
Nemoj socijalizam...
Hajde da napravimo normalnu državu, a da ne recikliramo uređenja koja nigde u svetu više ne ''žive''... osim, možda, Severna Koreja...
Ne bih se menjao sa njima
Slažeš se?

Ne slažem se. Sev. Koreja nije socijalistička država. To skretanje s teme kod mene slabo pali.

Nije socijalistička? A, šta je? Kakvo je uređenje tamo?
I gde, uopšte, na svetu postoji ''socijalističko uređenje'' kakvo ti zagovaraš?
Da li tamo gde je na vlasti neka ''Socijalistička stranka''?
Pa, i ovde je...
Scalope, državu, SVAKU državu čine LJUDI. I, takva im je kakvu je naprave. A uređenje zovi kako hoćeš

Hobite, u Sev. Koreji je jedna dinastija na vlasti tri generacije. Toga nema u socijalističkim državama.
Ako već želiš nešto pametno, pročitaj ovo:


http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/392603/Profesorka-Rajna-Dragicevic-odrzala-govor-koji-ce-studenti-pamtiti-celog-zivota


I ne dosađuj.

Pre bih rekao da ovo što mi imamo nije kapitalizam, te da smo veći kapitalizam imali u socijalizmu.

U kapitalizmu, država ima isključivu ulogu gejm mastera, koji postavlja scenu i kontroliše poštovanje pravila igre, pa se dalje ne meša igračima u posao. Naša država, ako država uopšte jeste, to nikako ne radi. Pravila ni ne postoje.

Da postoji makar nagoveštaj ozbiljnosti, resorni ministar bi u svom ekspozeu izneo četvorogodišnju kultrunu politiku, koja bi morala da se dotakne i izdavaštva. Bilo bi jasno određeno šta su dela od značaja za narod i državu, pa bi izdavači mogli da se nadaju konkursima i donacijama za takva izdanja. Svakako bi bila potrebna i reforma autorskih honorara i pratećih poreza i doprinosa, kako bi se sa jedne strane smanjio pritisak na poslodavce i zaposlene u raznim umetničkim granama, a sa druge izbegao rad na crno, koji je počesto loš rad. Ukratko, država bi svojim propisima trebalo da pokrene kulturu u određenom smeru. Smeta nam Isidora Bjelica? OK, hajde da u narednih godinu-dve dana oslobodimo poreza sva dela Branka Ćopića. Hajde da osnujemo Desankin fond za nagrađivanje mladih i starih pesnika i objavljivanje njihovih dela. Hajde da motivišemo srednjoškolce da pišu kroz mrežu stipendija, konkursa i radionica. Hajde da... Tja.

Quote from: Hobit on 10-07-2013, 15:17:28
Nije socijalistička? A, šta je? Kakvo je uređenje tamo?

ДПРК је уређена према џуче и сонгун идеологијама. Комунизам је престао да се спомиње од отприлике средине прошле деценије, а социјализам се данас спомиње тек ту и тамо, али увек с речју "корејски" испред. И на власти је Радничка партија Кореје. У парламенту је друга по снази Социјал-демократска и то је једина севернокорејска партија која у називу има реч која почиње са "социјал".

Quote from: scallop on 10-07-2013, 15:25:59
Hobite, u Sev. Koreji je jedna dinastija na vlasti tri generacije. Toga nema u socijalističkim državama.
Ako već želiš nešto pametno, pročitaj ovo:


http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/392603/Profesorka-Rajna-Dragicevic-odrzala-govor-koji-ce-studenti-pamtiti-celog-zivota


I ne dosađuj.

Poznajem profesorku
Elem
Blic kaska, a i ti za Blicom
vest je bajata

http://blog.b92.net/text/22590/Govor-prof-dr-Rajne-Dragicevic----lekcija-iz-etike/

Na kraju, ne reče gde ''živi'' socijalizam kakav bi tebi odgovarao

Nigde. Kao ni kapitalizam ili monarhija. Uostalom, ti si započeo sa pokazivanjem svog znanja, nastavio svojim poznanstvima i brzinom pristupa informacijama. To je tako dosadno.

Naravno
Najdosadnije je kada čujem ili pročitam ''veličanje SFRJ'', i potpuno bezidejna pljuvanja po zemlji u kojoj ti pljuvači žive... oni, uglavnom, ne znaju šta bi, ni kako bi, ni gde bi...... samo znaju da ''ovo ovde nikako ne valja''
''Izumitelji'' rupe na saksiji
To je tako dosadno...

hm, a da si ipak napravite koloniju mrava? ne, bolje tri. koloniju crnih mrava, zutih i crvenih. kod nekih se nazire i potencijal za koloniju naprednijih kultura, ali to s vremenom. moglo bi se stici i do kolonije ptica.

Znao sam da će Zosko da ti pomogne. Ovde se ni o knjigama, izdavačima i knjižara ne može, a da se vas dvojica ne pojavite.

skalope, u zabludi si.
ako te nista bitno ne zaustavi, sudeci po ovoj diskusiji, ti imas potencijal za ptice.
hobit se koprca u zamci, nema fokus. mravi, ne vidim mogucnost napretka.
tako da, sva moja podrska je tvoja.

Eto vidis scallope, podržao te je ovaj ''sa potencijalom''
Europejci podržavaju TVOJE napredne ideje, SFRJ i ''mi smo Titovi.........''
Ja tu nemam šta da tražim

Naravno da nema šta da tražiš, a ipak tražiš. A Zosko video zajebanciju, pa da nam pomogne sprdati se.

sad, bas sprdanja... razmislite: koja bi to diskusija bila da uzgojimo svaki svoje kolonije. skalop ptice, hobit mrave, truki gljive, dzon komarce, ja minijaturne slonove.
pa se nadjemo, kao ljudi koji formiraju svoje drzave i imaju informacije iz prve ruke, sopstvene, koji znaju sve i svakog, te uz pogled na ocean procaskamo!

hobit: danas sam crvene mrave zalio vrucom vodom. hihihi!
skalop: a? jesu li neki bar vec razvili krila?
truki: samo da ne navale na moju produkciju muskardina! ako, na vrganje!
dzon: truki, baci im neki mamac dalje od muhara. da ti prodam tonu svjeze zgazenih komaraca? mogu li to odraditi minijaturni slonovi? kako stojimo sa kapacitetima?
zosko: hm, tesko, tesko, vecina upravo gazi zute mrave, ostali se pare, ne znam, sta nudis? i kako stojis sa populacijom? racunas da bi mogao izazvati pomor ptica usred nestasice komaraca?
skalop: fleksibini smo, pojest ce ptice i mrave.
zosko: i one zute? batali... nego, hajde da skoknemo do dijane.
...

Ok je ovo tekst sto je jevtropijevicka postovala, ali ima mnogo rupa. Mislim, prica o tome kako se moraju napraviti prave knjizare, kao nekad, gde je postojao u knjizari jedan cika Vasa koji je znao dosta o knjigama i bio pravi knjizar je previse idealna prica; pobogu, megamarketi su pobedili odavno, nekadasnja kiosk izdanja i vikend romani uzimaju primat u izdavastvu i u prodaji. Prave knjizare su odumrle odavno a pravi knjizari koji su to ostali u danasnje vreme grcaju u dugovima, jer nisu mogli da se naviknu na tranziciju koja je zadesila izdavastvo.

Problem postoji, naravno, jer vikend romani zaglupljuju ionako glup narod, ali ja vidim neplacanje knjiga u veleprodaji kao jedan od glavnih problema. Dakle, koncept gde ja kao izdavac dam knjizari knjige na valutu i nakon isteka valute meni ona ne plati knjige koje je u medjuvremenu prodala, jeste koncept koji mene kao izdavaca upropastava. A danas 70 % knjizara ne placa valute, ili ako placa, onda je to preko kurca i nije na vreme.

Dakle, svaka knjiga ima svog kupca i ja cu prodati knjigu Dejvida Lodza u odredjenom tirazu gde necu pasti i cak cu mozda zaraditi, ali sigurno je da cu propasti ako mi knjizara/e kojoj/ima sam dao knjige da prodaje/ju ne plati u dogovoreno vreme.

pazite sta je tek odlebdjeli dzoni nadrobio o izdavastvu u srbiji. uklapa se u lanac knjizara - izdavac - pjesnik, koji je perin upravo naceo.

Ekskluzivno za B92 proslavljeni muzičar i osnivač Azre, Branimir Džoni Štulić, priča o tužbi protiv Plato Buksa...

Pa dobro, mislim, svi mi znamo kako se radi u izdavaštvu. Prijavim 1000 komada, štampam 2000. Sad, što se njegovih knjiga tiče, one stvarno MNOGO koštaju za naš džep i na svim sajmovima knjiga, za te tri godine, ja sam prodao možda 4-5 kompleta, ako i toliko. Sad, ja nisam Plato, i ne znam koliko su oni lično knjiga prodali, ali sam prilično siguran da i kod njih ima tog problema od naplate drugih knjižara koje su prodale komplete Džonija Štulića. Al' sve je to stvar špekulacije. 

Quote from: Джон Рейнольдс on 09-07-2013, 10:43:52

Удворичко писмо незајажљивог хонорарца

Радош Љушић   

Odgovor na tekst Radoša Ljušića ,,Udvoričko pismo nezajažljivog honorarca", Danas, 10. jul 2013.
O lažima i moćima

Quote from: scallop on 10-07-2013, 15:25:59
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/392603/Profesorka-Rajna-Dragicevic-odrzala-govor-koji-ce-studenti-pamtiti-celog-zivota

Saradnik u nastavi o govoru "jer VI STE PROFESORI!"

Glasnikovi i Zavodovi honorarci - Danasovi najamnici

Autor: Radoš Ljušić

Eh ti silni novci u kulturi 

pare kvare čoveka! a naročito intelektualca! zato barem njima ne treba davati pare.

oni najbolji radiće za dž (tj za ljubav, za večnos) a ovi što su tu zbog para - preći će na nešto unosno.

Torte i kolače, recimo.

I obratno.



(Gulovom postu nedostaje završetak tipa: /sarkazam ali ko sam ja da kritikujem)

Obezglavljivanje Službenog glasnika

Srbija razgovara: Slučaj ,,Službeni glasnik"

Radoš Ljušić: Zalihe u knjigama su danas veće od 630 miliona dinara, pa će ovo javno preduzeće uništiti sopstvena nekontrolisana i haotična produkcija.–Vladimir Kecmanović: Ko se imalo razume u izdavaštvo, zna da pojava novih knjiga vuče prodaju starih, a da nepostojanje ili smanjenje broja novih naslova uništava posao

Na dve konferencije za novinare, po preuzimanju mesta prvog čoveka u ,,Službenom glasniku", Radoš Ljušić je izneo čitav niz malverzacija u radu prethodnog rukovodstva. O nedomaćinskom poslovanju govorio je jezikom brojki. U polemiku, koja je usledila, uključili su se Slobodan Gavrilović, Gojko Tešić, Jovica Aćin, Miloljub Albijanić, Vladimir Kecmanović... O problemima u JP ,,Službeni glasnik" razgovaramo s v. d. direktora Radošem Ljušićem i književnikom Vladimirom Kecmanovićem.

Politika: Šta je osnovna obaveza JP ,,Službeni glasnik"?

Ljušić: ,,Službeni glasnik" je državna ustanova koja je osnovana da opslužuje Skupštinu, predsednika i Vladu Republike Srbije. Naknadno je započeo izdavačku delatnost i danas je poznat kao naša najveća izdavačka kuća, čime je narušio svoju osnovnu funkciju, propisanu zakonima iz 1992. i 2013. To moji kritičari potpuno smeću sa uma i pišu o ,,Službenom glasniku" samo kao o izdavačkoj kući, zaboravljajući ostale njegove obaveze.

Kecmanović: Osnovna obaveza ,,Službenog glasnika" je štampanje ,,Službenog glasnika", što mu i samo ime kaže. Već poodavno, međutim, mnogo pre nego što je Slobodan Gavrilović preuzeo upravu nad tom firmom, ,,Glasnik" je deo profita počeo da ulaže u klasično izdavaštvo. Slobodan Gavrilović je tu praksu višestruko unapredio, i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu, i od ovog preduzeća napravio kulturnu instituciju prvog reda – mesto na kom se susreću knjige iz različitih oblasti i autori najrazličitijih orijentacija – u duhu demokratije i patriotizma koji, ako ne idu ruku pod ruku, kao što kod nas, nažalost, uglavnom ne idu, ne mogu da ne budu lažni. U okruženju ,,demokrata" koji se zbog odsustva patriotizma pretvaraju u totalitariste i ,,patriota" koje nesklonost demokratiji nužno vodi u izdaju, ,,Glasnik" je bio – kao što više nije – oaza slobodne misli.

Politika: Poslednjih nekoliko godina ,,Službeni glasnik" je zaista izrastao u jednu od najvećih izdavačkih kuća?

Kecmanović: Da, verovatno u najveću, i sigurno u najugledniju, zahvaljujući svesti Slobodana Gavrilovića o kulturnoj misiji. Ta svest je ono što Radoš Ljušić nema. A pošto je nema, postavlja se pitanje zašto se poduhvatio posla vršioca dužnosti direktora ,,Glasnika". Iz strasti prema štampanju zakona i propisa ili iz ljubavi prema fotelji? Čak i ako nije u pitanju fotelja, u šta ne verujem, ako izuzmemo vršiočevu pozadinu, stvari opet nisu na svom mestu. Ukoliko je nova vlast odlučila da ,,Glasnik" svede na izdavača pravnih akata, zašto na to mesto nije postavljen pravnik, nego istoričar? Makar pravnika u političkim strankama ne nedostaje.

Ljušić: Neka i meni bude dopušteno da kažem, pre nego se osvrnem na pitanje i dam odgovor, da je orkestrirani napad petorice srpskih kulturnih honoraraca u stvari žal za raščinjenjem Slobodana Gavrilovića i, time, gubitkom honorara koje im je nekontrolisano davao. ,,Kulturna misija" Gavrilovića dovela je ,,Službeni glasnik" do propasti, on se u 2012. godini upisao u povelik spisak gubitaša javnih preduzeća. Da je tako, čitaoci ove polemike mogli su da se uvere na osnovu odluke Nadzornog odbora koja je objavljena u listu ,,Danas". Lako je biti kulturni misionar i trošiti nekontrolisano novac radnika iz Štamparije i Službenih izdanja. Takvom politikom ,,Službeni glasnik" je postao fabrika za proizvodnju knjiga koje se ne prodaju. Zalihe u knjigama su danas veće od 630 miliona dinara, pa će ovo javno preduzeće uništi sopstvena nekontrolisana i haotična produkcija.

Politika: Koliko je naslova objavljeno prošle godine?

Kecmanović: Mnogo više nego što će biti objavljeno ove godine.

Ljušić: Plan za prošlu godinu bio je 185 naslova, a objavljeno je 458 (296 samostalno, 162 u saizdavaštvu). Više nego što je planirano, odštampane su 273 knjige. Ima dobrih izdanja, ali i potpunih promašaja. Da novac nije uzalud trošen i ove godine bi publikovali isti ili veći broj knjiga.

Politika: Kako ide prodaja knjiga?

Ljušić: Prodaja knjiga ide slabo: od 1.637 naslova, pokazuje računica, samo 307 je prodato u više od sto primeraka, preostalih 1.330 naslova – do sto primeraka, a 35 naslova nije našlo nijednog kupca. Nevesela je situacija i s kiosk-izdanjima: 23 knjige štampane su u tiražu od 284.330 primeraka, a prodata su 108.483 primerka. Gubitak od kiosk-izdanja je oko 13 miliona dinara. Svi izdavači koji su usmerili svoj rad na kisok-izdanjima zaradili su lep novac, samo je ,,Glasnik" zabeležio ogromne gubitke u protekloj godini. Red bi bio da se moji površni kritičari upitaju zašto je nagomilano toliko knjiga i zašto su zabeleženi tako veliki gubici na kiosk-izdanjima? Da li neki od njih snose odgovornost, s Gavrilovićem, za ovakve neuspehe?

Kecmanović: Siguran sam – neuporedivo lošije nego prošle godine i to iz barem dva razloga. Prvi je što je nova uprava, na čelu s Radošem Ljušićem, pozatvarala ,,Glasnikove" knjižare, a drugi je što je gotovo prestala sa štampanjem novih knjiga. Ko se imalo razume u izdavaštvo, zna da pojava novih knjiga vuče prodaju starih, a da nepostojanje ili rapidno smanjenje broja novih naslova uništava kompletan posao.

Politika: Da li su sklapani i neki štetni ugovori?

Kecmanović: U svakom poslu, pa i u izdavaštvu, pitanje šta je štetno, a šta nije, veoma je komplikovano. I dušu je dalo za zloupotrebu ,,od strane" zlonamernih. A da je vršilac dužnosti direktora ,,Službenog glasnika" zlonameran prema prethodnoj upravi – to valjda nije potrebno dokazivati. Na primer: Ljušić neprekidno ponavlja kako su saizdavači ,,Glasnik" i Zavod za udžbenike dobili po 1.000 primeraka knjige ,,Trijumf hrišćanstva", a saizdavač ,,Dangraf" čak 38.000 primeraka, što, je li, zvuči moćno. Da bi se ispostavilo kako knjiga nije prodavana, nego poklanjana preko ,,Dangrafove" mreže. Da li je trebalo ulagati u knjige koje se poklanjaju? Mislim da jeste, ali dopuštam da neko misli kako nije. Nedopustivo je, međutim, iznositi lažne optužbe, što izvikivanjem podataka koji mu odgovaraju i prećutkivanjem podataka koji mu ne odgovaraju što neprestano čini Ljušić.

Ljušić: Skoro svi ugovori o saizdavaštvu sklopljeni su na štetu ,,Glasnika", kao što su s ,,Beogradskom knjigom", Zavodom za udžbenike, ,,Dangrafom" i drugima. Mnogi saizdavači umesto da nam uplate novac za štampanje knjiga, kompenzirali su dug neprofitabilnim knjigama, poput ,,Beogradske knjige" – 4.381.176 dinara. Te knjige ostale su neprodate. Najkarakterističniji primer štetnog ugovora jeste ugovor o saizdavaštvu sa Zavodom za udžbenike i ,,Dangrafom" za knjigu ,,Trijumf hrišćanstva" za koju je ,,Glasnik" dao 1.645.225 dinara i dobio 1.000 primeraka, Zavod 1.978.625 dinara i dobio 1.000 primeraka, a ,,Dangraf" je za 75.000 dinara, po našem proračunu, odnosno 1.020.000 dinara, po njihovom proračunu, a dobio čak 38.000 primeraka knjige! Zbog ovog mog saznanja i obaveštenja zaposlenih u ,,Glasniku" ,,Danas" vodi orkestriranu kampanju protiv mene.

Politika: Šta je s knjižarskom mrežom?

Ljušić: Knjižare su veliki problem jer, osim dve, sve ostale posluju s gubicima. Neke od njih nisu u stanju ni da isplate zakupninu poslovnog prostora. Pojedine lokalne vlasti pomažu nam da knjižare održimo, dok su druge sasvim nezainteresovane. Lično sam pregovarao s nekoliko gradonačelnika ili ljudi zaduženih za ovu delatnost (Kragujevac, Novi Pazar, Valjevo, Leskovac, Subotica, Zemun) i trudio se da učinim sve da bismo ih održali, te stoga tvrdnja da je ,,ukidanje knjižara strateški zadatak SNS-a" jeste samo još jedna od brojnih neistina i optužbi mojih kritičara.

Kecmanović: Kao što rekoh, gasi se. Zaustih da kažem: ,,lagano" se gasi, valjda što sam, kao ,,netalentovan", sklon otrcanim formulacijama. U poslednjem trenutku me, međutim, spase sudar s realnošću. Ne, ,,Glasnikova" knjižarska mreža se ne gasi lagano, nego, evo je još jedna otrcana, ali, nažalost, tačna sintagma: munjevitom brzinom.

Politika: Koliko je zaposlenih u ,,Službenom glasniku"?

Ljušić: ,,Službeni glasnik" počeo je rad s pedeset zaposlenih, a kada sam ja došao zatekao sam 412 stalno zaposlenih i 67 s raznim ugovorima, što je ukupno 479 radnika. Za isplatu tolikog broja radnika neophodan je platni fond od oko 40 miliona dinara.

Kecmanović: Sada ih je, sigurno, više nego što je potrebno, barem u onom delu koji se bavi izdavaštvom. Za takvu situaciju, međutim, nisu krivi ni prethodni direktor, ni ti ljudi, nego vršilac dužnosti koji ih je učinio suvišnim i koji razvija strategiju kako da ih se reši.

Politika: Priča se i o ogromnim honorarima, šta je istina?

Ljušić: Gojko Tešić, honorarni urednik, primao je 90.000 dinara uz redovnu platu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. On je, sa ostalim dodacima, ne računajući mobilni telefon i ostale privilegije, dobijao ukupno mesečno po 112.000 dinara! Za sabrana dela Stanislava Vinavera, kao priređivač, plaćeno mu je ukupno 3,2 miliona dinara. Kada se sve sabere, zlom volšebniku isplaćeno je 2012. godine od ,,Službenog glasnika" i Zavoda za udžbenike (saizdavač S. Vinavera), ukupno 4,55 miliona dinara. Novac za priređivanje Vinavera dobio je unapred.

Branko Kukić je penzioner i živi u Čačku, a u ,,Glasniku" je primao po 65.000 dinara; Boško Mijatović isto, Jovica Aćin, penzioner, s nacionalnom penzijom od 50.000, dobijao je svakog meseca po 90.000; Tanasije Marinković po 90.000; Vladimir Kecmanović uredno je dobijao po 55.000 dinara mesečno za pisanje bezvrednih beleški. Spisak je dug, a ja navodim još velike honorare Vukašina Pavlovića, predsednika Upravnog odbora SG.

Kecmanović: Ako se priča svodi na ono što je do sada iznosio Radoš Ljušić, onda je problem uglavnom u tome što što su neki ljudi, uz honorare u ,,Glasniku", primali honorare i na nekom drugom mestu. Da li to treba da zanima vršioca dužnosti direktora ,,Službenog glasnika"? Naravno da ne. Radoša Ljušića, očigledno, zanima. Zašto? Takav mu je karakter. I sve bi se završilo na konstataciji ,,ima nas svakakvih" ili, izraženo u blažoj formi, ,,kol'ko ljudi, tol'ko ćudi", kada v. d za svoje prekoplotaške aktivnosti ne bi zloupotrebljavao funkciju na kojoj se našao. I na ,,Glasnikovim" konferencijama za novinare uveseljavao je podacima o iznosima honorara na raznim fakultetima, televizijskim stanicama i gde sve još ne... U mom slučaju je, kaže, sporno što sam pisao ,,bezvredne beleške". A ko im je procenio vrednost? Skoro pa pismeni v. d.? Ili njegov ,,ekspertski" tim?

Ljušić: Ako je ,,prekoplotaška aktivnost" reći istinu o nezajažljivim srpskim kulturnim honorarcima i udvoričkim intelektualcima, spreman sam da se izvinim srpskoj javnosti, posebno onim nezaposlenim, a njih je oko milion! Skrećem pažnju mladom književniku i srpskoj javnosti na očiglednu činjenicu da se u ,,Glasniku" rasipalo, odnosilo, kad je ko hteo i koliko je ko hteo. Dovoljno je da navedem četiri podatka, koja su bolji svedok od svih praznjikavih priča mojih kritičara. 1) ,,Glasnik" je 2012. godine potrošio milijardu i petsto miliona dinara i zadužio se i tako prvi put tokom svog postojanja postao gubitaš. Kako je bilo moguće potrošiti toliki novac? 2) Gavrilović je nezakonito pozajmio čačanskoj firmi ,,Prosveta" 54 miliona dinara, koje se ne mogu vratiti. 3) Za ,,Amfiteatar umetnosti" bačeno je 24.021.754 dinara, a da uopšte nije u funkciji, u šta su se novinari mogli i sami uveriti na jednoj konferenciji. 4) I kad je reč o izdavaštvu, navešću još jedan od najštetnijih ugovora – za prevodna prava dve edicije i jedne knjige dato je 113.575 evra! Jedan urednik je dao za prevodna prava jedne bezvredne knjige 21.000 evra! A sve to ne vredi skupa ni 10.000 evra, pa pitam mladog književnika – kud se dede toliki novac? Ovakvo rasipništvo nije dopustivo i neće biti dok ja obavljam ovu dužnost.

Kecmanović: Za razliku od vršioca dužnosti, nemam nameru da glumim srpskog kralja Ibija i ,,skrećem pažnju" celoj ,,srpskoj javnosti". Onim čitaocima ,,Politike" kojima nije bilo dosadno da se po ko zna koji put prepuste Ljušićevom vatrometu cifara, skrećem pažnju na podatke koje je izneo Slobodan Gavrilović, a koji, kada su u pitanju rezultati ,,Glasnikovog" poslovanja, govore suprotno od onoga što, kao pokvarena gramofonska ploča, ponavlja bivši direktor Zavoda za udžbenike. I to bivši direktor Zavoda za udžbenike koji je, u periodu od 2004. do 2008, dakle, dok je bio na dužnosti, pored mesečne plate od 240.000 dinara, na ime autorskih honorara, koje je isplaćivao sam sebi, primio 5.629.568 dinara! Izvori: ,,Blic onlajn" 26.08.2009, ,,Politika onlajn" 26.08.2009. O ciframa – toliko.

Ljušić: Ugovor sa Zavodom za udžbenike, o izdavanju ,,Istorije" za VII razred osnovnih škola, i ,,Istorije" za III razred gimnazije potpisao sam 2002. godine, kada nisam bio direktor Zavoda za udžbenike. Dakle, nisam potpisivao ugovore sam sa sobom. Kada sam postao direktor, odrekao sam se honorara za ,,Istoriju" za VII razred, 50 odsto. Kada se pojavio udžbenik za III razred gimnazije, potpuno sam se odrekao honorara, u korist Zavoda za udžbenike. Za posebna izdanja, koja su izašla u Zavodu, odrekao sam se honorara za 50 odsto ili za svih sto odsto. Ova cifra odnosi se na sve moje honorare od 2002. do 2009. godine, za knjige koje su se prodavale u tiražu od 70.000 primeraka. Služba za borbu protiv organizovanog kriminala, dva i po meseca, ispitivala je moj rad u Zavodu za udžbenike – i nije našla nijednu radnju koja bi se podvela pod kriminal.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Srbija-razgovara-Slucaj-Sluzbeni-glasnik.lt.html

Pošto sam imao prilike da vidim kako izgledaju razni udžbenici za Istoriju, ne bih mogao reći da sam blagonaklon prema ovom čoveku.

Međutim, sve se nešto mislim da je u pravu kada priča o ovim silnim parama. Mislim, 500 evra Kecmanoviću mesečno - za šta to tačno?

Glasnici novog poslušništva

Intervju: Slobodan Gavrilović, sociolog i pisac: ,,Vlast treba stalno da strepi od kritičke reči, mora da drhti od kritike, da drhti od čoveka, da drhti pred slobodom, moraju da pokažu da li su ljudi ili neljudi."

Dvonedeljna polemika u dnevnom listu ,,Danas", inicirana otvorenim pismom Gojka Tešića Aleksandru Vučiću kojim mu skreće pažnju na neke promene u ,,Službenom glasniku" nastale od kako je za v.d. direktora tog javnog preduzeća postavljen Radoš Ljušić, istakla je nekoliko bitnih tema ovdašnje kulture i politike: odnos vlasti prema knjizi, prema izdavaštvu, omalovažavnje intelektualnog rada, degradaciju kulturne elite, nepostojanje departizacije, moć moći ... Takođe, polemika je podsetila i na otvoreno pismo srpskih intelektualaca kojim su oko petstotina potpisnika različitih političkih opredeljenja dali podršku Slobodanu Gavriloviću, bivšem direktoru ,,Službenog glasnika", pa je tako, nehotice, istakla njegove zasluge za uspehe tog javnog preduzeća i srpskog izdavaštva.

Slobodan Gavrilović je postao profesor sociologije u 25. godini, član je Demokratske stranke i njenog Glavnog odbora od 1990. godine, bio je potpredsednik DS u četiri mandata, od 2007. do 2012. godine bio je direktor i glavni i odgovorni urednik ,,Službenog glasnika". Napisao je deset knjiga, najpoznatije su priređena dela Živojina Pavlovića u šest izdanja i roman Dželat.

VREME: Vi ste se samo jednom uključili u polemiku, iako vas je sadašnji v.d. direktor ,,Službenog glasnika" Radoš Ljušić, direktno ili posredno, u svakom tekstu optuživao za gubitak i loše poslovanje kuće. Zašto?

SLOBODAN GAVRILOVIĆ: Iskreno vam kažem: uopšte me ne interesuje šta priča ta individua. Da plaćam porez na to šta on priča ja bih se ozbiljno zabrinuo, a pošto ne plaćam... ,,Glasnik" je imao dobit od 300 miliona dinara za pet godina koliko sam ja bio direktor. Ja mu želim da ostvari tu dobit. Ako mu to uspe, neka se tada oglasi!

...

Međutim, sve to nisu teme kojima povodom ,,Glasnika" vi treba da se bavite. Za mene, kao sociologa, ključni problem je društvo u kome takva individua može biti na tom mestu. To je moj problem, zato što živim u tom društvu, a problem društva je što ono lagano, ali sigurnim koracima, ulazi u diktaturu. Jedan od tih puteva može biti i fašizam, jer mu pogoduje postojeća socijalna osnova: beda, nezaposlenost, izuzetno težak život ljudi. Sve to može da pogoduje jednoj demagoškoj priči koja se zaklanja iza fraza i parola. Eto to su ozbiljna pitanja! Ja ne znam zašto su vaše glave u pesku? Zašto se ne pitate kuda to ide Srbija? Zašto je Srbija u magli? Zašto Srbija nema nijednu koncepciju - obrazovanja, kulture, poljoprivrede, energetike, saobraćaja, ničega! To su važna pitanja! Kakav Radoš Ljušić, kakav Slobodan Gavrilović!

Naši ključni problemi su ekonomski, Srbija je bez ijednog ozbiljnog stajnog mesta, ona je u vazduhu, ništa ne vidimo, ni kuda idemo ni s kim idemo, ni gde se sada nalazimo. To su pitanja na koja treba tražiti odgovore!

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1127831

Psihopatologija svakodnevnog čitaoca

Imate li "Kafkin proces", ne znam ko je autor

Užas za svakog knjižara, čitalac O. se prepoznaje po veoma debelim naočarima, odlučnom koraku i ceduljici koju drži u ruci. Taj čitalac traži mesecima, godinama, možda od rođenja, knjigu koja se ne može naći, i u tom traganju je sada već potrošio život. Ali, ne posustaje. Knjižar, pošto je konsultovao svoje sećanje i kompjuter, saopštava mu da nemaju nijedan sličan naslov

Izgubljeni čitalac

Ova vrsta čitaoca nema nikakvu bliskost sa knjižarama. Tamo ulazi samo jednom ili dva puta godišnje, ponekad jednom ili dva puta u životu. Prepoznaje se po preplašenom i smotanom izgledu učenika koji se boji da će ga svakog trenutka prozvati da odgovara. Hoda među gomilama knjiga kao među hrpama bodljikave žice ili vrzinama kupine. S vremena na vreme ga možete iznenaditi dok čita naslov neke knjige sa istim zabrinutim izrazom sa kojim bi gledao rendgenski snimak sopstvene kičme. Osmehne se samo kada vidi da se, na ponekim koricama, pojavi lice neke od televizijskih ličnosti. Ako mu se u tom trenutku, sažaljen, približi pravi prodavac sa izrazom lica dovoljno ohrabrujućim da ga ne natera u beg, izgubljeni čitalac će mu uputiti jedno od sledećih pitanja:

- Daćete mi knjigu sa koricama na kojima je jedna žena, a u naslovu ima reč "ljubav"?

- Daćete mi knjigu za jednog koji ne čita? (Pitanje na koje više od jednog prodavca reaguje epileptičnim napadom).

- Daćete mi knjigu koju ima u ruci ona ženska iz reklame za sirup protiv kašlja?

- Daćete mi knjigu koja se zove Kafkin proces, ali ne znam da Vam kažem ko je autor?

- Daćete mi knjigu koja je prva na rang list.

- Daćete mi trinaest knjiga da koštaju ukupno dvadeset evra, za trinaest božićnih poklona, ali brzo, nemam vremena za gubljenje.


Ma kakvu da je knjigu kupio, uz veliki stres i napetost, kada bude izlazio kroz elektronska vrata protiv krađe, alarm će zazvoniti. Desetine prodavaca će pokušavati da ga razmagnetišu, ali biće sve uzalud i izgubljeni čitalac će dugo biti izložen javnom podsmehu. Njegova već oskudna sklonost ka ulasku u knjižare izaći će masakrirana ovim užasnim iskustvom. Stvar je u tome što je on, čitalac, pokrenuo alarm, a ne knjiga! Slučaj namagnetisanog čitaoca već godinama proučavaju lekari, izdavači i fizičari. Po jednima moglo bi se raditi o alergiji na ambijent, po drugima o osveti knjižnih trolova: ali još niko nije uspeo da razotkrije misteriju.

Opsednuti čitalac

Užas za svakog knjižara, čitalac O. se prepoznaje po veoma debelim naočarima, odlučnom koraku i ceduljici koju drži u ruci. Taj čitalac traži mesecima, godinama, možda od rođenja, knjigu koja se ne može naći, i u tom traganju je sada već potrošio život. Ali, ne posustaje. Knjižar, pošto je konsultovao svoje sećanje i kompjuter, saopštava mu da nemaju nijedan sličan naslov.

"Žao mi je, gospodine, ali Vašu knjigu je nemoguće pronaći."
"Hvala", odgovara čitalac O, "vratiću se sutra".

U ovom trenutku hipoteza ima mnogo:

a) čitalac O. je lud;

b) čitalac O. ima gomilu slobodnog vremena;

c) čitalac O. je provokator koga je poslala konkurentska knjižara;

d) čitalac O. je po vokaciji gnjavator.

Neodlučni čitalac

Čitalac N. ulazi u knjižaru, izabere knjigu, ostavi je, ponovo je uzima u ruke. Menja je za četiri džepna izdanja. Ide prema kasi, pokaje se, vraća džepne knjige na njihovo mesto, obarajući čitavu gomilu, i zamenjuje ih jednom papreno skupom knjigom o umetnosti. Dugo je pregleda, ojađenog izgleda. Vraća je na mesto i uzima dva turistička vodiča o Kamargui. Ide na kasu, staje u red, ali kada dođe do kase, iznenada se izvinjava, vraća se nazad. I o čitaocu N. imamo nekoliko hipoteza:

a) hteo bi da kupi sve, ali nema dovoljno para;

b) ne bi hteo da kupi ništa, ali napolju pada kiša;

c) zaljubljen je u kasirku;

d) zaljubljen je u kasira;

e) lud je;

f) knjiga koju traži služi mu da poravna nogare na stolu;

g) to je, zapravo, maskirani čitalac O. i traži knjigu o gregorijanskim pesmama jer nije ubeđen da su je dovoljno tražili;

h) po vokaciji je gnjavator.

Čitalac entuzijasta

Ovaj čitalac, nazvan čitalac E, ulazi u knjižaru kao u svoju kuću. Osmeh kojim pozdravlja prodavce je njegova zastava. Stojeći, ne vodeći računa o drugim klijentima, počinje da čita sve što nađe. Neke knjige ističe bučnim smehom ili ih komentariše čitajući odlomke prisutnima. Na odeljenju stripova, opruži se po podu i satima čita. Ponekad ponese užinu. Gomilica mrvica u nekom izdanju je znak njegovog prolaska. Ako čitalac E. vidi jednog normalnog čitaoca nesigurnog oko kupovine, napada ga sa leđa i nagoni da pročita sve unutrašnje strane korica sa recenzijama, pored biografija i odabranih odlomaka. Njegov podstrek na kupovanje ima snažnu upornost koju nijedan knjižar ne poseduje. Na odeljenju knjiga o umetnosti provodi sate i sate, i neretko, u vreme zatvaranja, možete ga naći sakrivenog na odeljenju džepne knjige, dok sa preklinjućim pogledom govori: "Molim vas, pri kraju sam." Sve u svemu, to je požudan i veseo čitalac, sa samo jednom manom: skoro da ne kupuje knjige, ne zna se da li zbog siromaštva, genetičkog nedostatka ili ideološkog izbora.


Piše: Stefano Benni

Poštujem da je Stefano Beni stara škola (mada je mlađi od mog oca), ali ovakve stvari su možda bile smešne pre trideset godina. Danas samo zvuče pasivno-agresivno.

ADL, crni sine, ovo ti je mnogo skraćena varijanta, odakle si je skinuo? Evo duže: http://polja.rs/polja464/464-32.pdf

A ti se, Meho, ne ljuti. Meni je tekst presmešan i kao čitaocu i kao kupcu i kao nekadašnjem prodavcu knjiga.   Ili što rekao moj tadašnji gazda kad smo poredili neke posetioce sa Kanetijevim likovima: "Kad sam bio mlad, mislio sam kako je to (Kanetijeva Zaslepljenost) fenomenalna groteskna stilizacija. Posle sam shvatio da je suvi realizam!"

Nikolić odlikovao Službeni glasnik

Beograd -- Predsednik Srbije Tomislav Nikolić doneo je 31. jula Ukaz o dodeli odlikovanja Sretenjskog ordena drugog stepena Javnom preduzeću "Službeni glasnik".

Kako se navodi u saopštenju iz kabineta predsednika, Službeni glasnik je odlikovan "za naročite zasluge objavljivanja zakona i propisa, a povodom obeležavanja 200 godina od objavljivanja prvog srpskog službenog glasila".

"Pored osnovne delatnosti koju predstavlja objavljivanje zakona, propisa i drugih opštih akata, Javno preduzeće Službeni glasnik je i lider u oblasti izdavaštva u Republici Srbiji, štampanjem kapitalnih izdanja stručne i teorijske literature eminentnih domaćih i stranih autora i obrazovnih institucija", navedeno je, između ostalog, u saopštenju iz Nikolićevog kabineta.

Podsetimo, "Službeni glasnik" se poslednjih meseci našao u centru pažnje nakon što je otkriveno da je službenica tog javnog preduzeća iznela iz štamparije testove za malu maturu, zbog čega je celokupno polaganje osnovaca poništeno, dok je službenica juče trebalo da se pojavi pred istražnim sudijom.

Nikolić je od kako je stupio na dužnost predsednika Srbije, pre više od godinu dana, dodelio veliki broj odlikovanja, pa su tako, između ostalih, odlikovani ruski predsednik Vladimir Putin, premijer Španije Marijan Rahoj, predsednik Grčke Karlos Papuljas, predsednik Rumunije Trajan Basesku, ambasador Japana u Srbiji Cunozaki, posthumno Ugo Čavez, predsednik Slovačke Ivan Gašparović, francuski pisac Patrik Beson, američki pravnik Remzi Klark...

Takođe, odlikovane su i brojne ustanove, kao i zaslužni pojedinci.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=08&dd=02&nav_category=12&nav_id=738606

dodaj #nijeNjuz

dal je ovo za minuli rad, ili za nove momente?