ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pošto su samo svađe u zadnje vreme, niko ništa ne piše, evo jedne starije priče pa ko ima volje, nek čita i kritikuje.   Priča je konkurisala za vampirsku antologiju, bila je malo ispod crte tad, pa je predložena za Emitor ali je u međuvremenu ušla u Raketlu-vampirski dvobroj. Bilo je opcija da uz  dorade i prepravke uđe u V zbirku, ali na kraju sam od toga odustao, pa je povučena iz iste.
Kraj je zbrzan, ima dosta stvari na kojima treba poraditi, ali valjda bar nešto i valja.
Eto, pa koga ne mrzi...


DETE DINARE Dinara, decembar 1994.
Gubim razum.  Vetar me šiba po licu, mećava  smanjuje vidljivost, pretvara svet oko mene u ledene senke, belu smrt koja šapuće da je kraj  blizu.  Jedva vidim desetak metara ispred sebe.  Gledam u prikazu koja ne može biti tu, ne na hiljadu i nešto metara nadmorske visine, na  snegom prekrivenoj Dinari koja odjekuje od eksplozija granata i puščanih rafala.
Prikaza je ipak tu. Visoka, prelepa devojka u beloj haljini, bosonoga, duge garave kose i krupnih očiju crnih kao noć. Smeši se. Osmeh joj je lep, ali ima i nešto jezivo u njemu.  Ponovo gledam,  da se uverim da me oko ne vara, ali nje nema. Iščezla je.
Stežem čvrsto automat. Prsti su obamrli od hladnoće, plašim se da će mi se na ovako niskoj temperaturi i puška zakočiti. Uplašen sam i umoran,  panika me  hvata jer sam u povlačenju zalutao, ostao odsečen od  jedinice. Što je najgore od svega, okružen sam i nisam siguran  ima li uopšte izlaza.  Išao sam kao mesečar, poput zombija, posmatrajuća mrtva, izrešetana tela drugova  koja su ležala na putu. Obuze me bes zbog načina na koji su završili, zbog mladosti koja besmisleno potrošena leži u krvavom snegu. Bes i strah, da ne završim kao oni.
Tada sam je prvi put ugledao. Čučala je na samom početku krivine, gde se put savijao između gudura. Prelepa, jeziva.  Zurio sam u nju, ne verujući otkuda se  stvorila. Pogledala me, stavila prst na usne , a onda jednostavno iščezla.
Živci su mi ionako bili na ivici pucanja, samo su  falile još  i halucinacije. Ipak  instinkt mi je govorio da ne odbacim upozorenje.  Pačijim hodom došao sam do krivine, i  u daljini ugledao nekoliko hrvatskih vojnika, u belim  zimskim uniformama, kako patroliraju duž puta. Nisu me videli, brzo se povukoh nazad  u šumu. Samo se skloniti od puta. Panika me je čvrsto ščepala. Presekli su glavni put, a ja sam slabo poznavao teren u šumi.
Sve  je izgledalo isto- monolitna belina snega, mrtvo čudovišno drveće, vetar koji peva pesmu smrti. Teško sam disao, srce mi je lupalo kao ludo. Neću valjda završiti u ovoj prokletoj bestragiji ?
Tada začuh povike.
,, Ajde, Matooooo ! ''
,, Opkoli, Anteeeeee! ''
,, Vadi nož, Stipeee ! ''
,, Vidimo te, čedoooooooo ! ''
Pokušao sam povratiti razum, sprečiti još jedan talas panike.  Oni su slepi kao i ja, ne vide ništa po  mećavi i snežnoj belini. Love zalutale, zaostale, nadaju se da će im urlikanjem slomiti živce, da će odati svoj položaj. E, pa nećete. Dejan Mandić hoće da živi, neće se slomiti. Vičite do sutra.
Tada je nastupio košmar. Ponovo sam ugledao utvaru. Stajala je pored bukovog stabla, u beloj haljini, crnokosa, prelepa. Nasmešila  se- otkrila zube... dva reda oštrih, kao igla tankih, neljudskih šiljaka. Bio je to smeh čudovišta.
To je bilo previše za moje izmučene živce. Vrisnuh, i sasuh rafal u prikazu, ali nje više nije bilo tamo. U momentu mi je sinulo da sam odao položaj... i tako potpisao sebi smrtnu presudu.
,, Evo nasssss čedooooo.''
,, Predaj seeeeeeeeee. ''
,, Vataj pseto živooooooooooo ! ''
Spustio sam pušku na sneg. Glasovi su me opkoljavali sa svih strana. Više se nije imalo kud. Polako sam izvukao kašikaru iz ranca. Nećete me mučiti i mrcvariti, pomislih. Možda povedem i nekoga od vas u pakao.
Glasovi utihnuše. Učinilo mi se da čujem nekoliko slabih krikova, krkljanje, ali više nisam verovao sebi- razum me je odavno napustio na ovoj prokletoj planini.
Minuti su prolazili, dugi kao godine. Deset. Petnest. Pola sata.
Zašto me muče ? Igraju se sa mnom lovca i žrtve, prikradaju se nečujno ?
,, Evo me, majku vam jebem- proderah se- Čekam vas! Dođite!"
Ništa. Nema glasova, nema zvuka koraka, ničega. Kao da se vreme zamrzlo i stalo.
Novi Sad, decembar 2004.
Odgurnuo sam od sebe tanjir pun ćufti, pire krompira i sosa od paradajza. Klaudija uzdahnu. Bio je to još jedan od onih  dana. Jedan od onih dana- tako ih je zvala. Tada bi se sklanjala u stranu, i puštala me da se sam borim sa svojim demonima. Nikada nismo pričali o ratu. Klaudija je pokušala nekoliko puta, ali je nailazila na  neprobojni zid ćutnje.
,, Ne valjaju ćufte ?'' upita me. ,,Nisi ni probao . ''
,, Super su, ali nisam gladan. Ne mogu. '' rekoh.
,, Dejane, juče sam srela ženu doktora Marinovića. Možda bi... ''
,, Ne želim nikakvog prokletog doktora ! lupih besno šakom po stolu. ,,Nisam lud, nisam depresivan, nemam nikakav posttraumatski sindrom. Hoću samo malo mira !''
Klaudiji se oči napuniše suzama. Dokle više ovako, pomisli. Svaki decembar ista priča. Osećala je nemir u grudima već u novembru, čim bi moje raspoloženje počelo  da se menja.
,,Izašao bih malo vani ''  rekoh . ,, Treba mi čistog vazduha.''
Klaudija me razočarano pogleda. Znala je kako završavaju moji izlasci ; sati sedenja u parku i buljenja u jednu tačku.


Bilo mi je žao Klaudije. Mnogo sam je voleo. Nije klasična lepotica- malčice je punija, poveće guze i snažnih butina, ali toplih zelenih očiju, duge  smeđe kose, i milog lica na kome je često bio detinji osmeh. Pružala mi  je mnogo ljubavi, i čudio sam se kako je uopšte trpela moja... stanja. Tiho jauknuh. Bol u zglobovima i kolenu, koji se uvek javljao s jeseni.
Uspomena na Dinaru.

Tada sam prvi put primetio devojčicu.
Došla je sama, bez roditelja, brata ili sestre, sela na klupu  i zurila u lišće ne hajući za graju i igru ostale dece. Pogledi nam se sretoše i blesak starog straha projuri mi kroz um. Izgledala mi je nekako poznato... crne, krupne  oči noći...duga  crna kosa, koja joj je padala niz leđa...
,,Dosta.'' Rekoh sebi. ,, Nećeš više ići tom stazom. Mučiti i sebe i druge. Dosta je bilo utvara. Počni već jednom  da uživaš u životu. Prekini da u svakom licu tražiš senku.''
Ustao sam, i odlučno krenuo nazad u stan. Na semaforu nisam izdržao, i okrenuo sam se. Devojčica me je gledala pravo u oči.

Dinara, decembar 1994.
Iščekivanje  na ratištu je gore i od same bitke. Kada borba počne  lakše je, nestane te paklene neizvesnosti, pritiska koji te ubija. Više od pola sata sam čučao iza drveta, trzajući se na najmanji šum, ali od neprijatelja nije bilo ni traga. Kao da su u zemlju propali. Konačno sam skupio hrabrost, a nisam više ni mogao da ih čekam, izludeo bih- i pošao sam napred.
Na prvi leš u beloj zimskoj uniformi, naleteo sam posle svega dvadesetak metara. Grlo mu je bilo preklano, iskidano, ali to nije bio nož- jasno su se videli tragovi zuba. Oči kao da su još odavale iznenađenost, ne verujući u ono što ga je snašlo i zaskočilo.
Vuk ? Medved ? Šta bi moglo tako unakaziti čoveka ? Možda je pucnjava isterala životinje iz jazbina, razbesnela ih do mere da napadnu čoveka. Sumnjao sam. Životinje su uglavnom bežale od ljudi. S razlogom.
Posle deset metara, naišao sam na novog mrtvaca pregriženog grkljana. Čudno, pomislih- nije bilo krvi.
Bauljajući po šumi, naišao sam na ukupno sedam leševa, identično rastrgnutih. Osećao sam se još gore nego kada sam shvatio da sam u okruženju. Strah od smrti, zarobljavanja i mučenja je  poznati strah, strah od ljudskog, nečeg što možeš zamisliti. Sada mi se želudac stezao od nove vrste straha- iracionalnog, neljudskog, čudovišnog,  što u sred bitke kida ljudima grkljane.
Kao da me nešto doziva, okrenuo sam se, i ponovo ugledao prikazu. Osmehnula se, ali ovog puta nije bilo šiljaka-zuba. Osmeh joj je bio divan, beli blistavi zubi, i pune  usne terale su mi toplotu u telo. Trebalo je da pobegnem glavom bez obzira, ali bio sam sluđen strahom, stresom, hladnoćom, borbom za život.
Noge mi zaklecaše kad poče da se skida. Ovo nije moguće. Haluciniram. Pomerio sam pameću, potpuno i bespovratno.
Pozvala me je sebi, prstom. Kao hipnotisan, krenuo sam preko snega ka njoj.
Novi Sad, decembar 2004.
Sedeo sam na istoj klupi, i devojčica je ponovo bila tu. Stalno je zurila u mene.
Ustao sam i otišao u stan. Odlučio sam da je ignorišem. Ali je bila ponovo tu, sledeći dan. I sledeći. I svaki dan. Samo bi sedela i gledala me.
Prekipilo mi je, savladao sam  strah, seo pored nje, odlučivši da stvari isteram na čistac.
,, Je li mala, zašto stalno dolaziš sama ? Gde su ti roditelji ?''upitah.
Ćutala je. Samo me je gledala tim krupnim crnim očima. Lice joj je bilo tako bledo.
Bila je mnogo lepa. Lepa kao...
Stresoh se.
,, Ko si ti  ? ''oštro upitah. Nije bilo nikakvog odgovora.
,, Imaš li jezik ? '' sada sam već bio ljut. Možda je gluva ?
Devojčica mi isplazi jezik, i ja se nasmejah, preplavi me talas olakšanja. Hvala Bogu, to je ipak dete. Normalno i zdravo dete, spremno da zajebava odrasle. Dete, a ne prikaza.
,, Kako se zoveš, nema ? ''
,, Nisam nema'' odbrusi ona. Glas detinji, topao... malčice jeziv. Ili samo umišljam ? ,,Zovem se Ana''dovrši devojčica.
,,A prezime ? Moraš imati prezime ?''
Ćutanje.
,,Ti si siroče ?'' upitah. Odrečno vrti glavom.
,,Gde su ti roditelji ?''
,, Ti si mi tata. '' lupi ona. ,, A  mama je...ostala tamo.''
,, Mala ti si potpuno luda. Ja nemam dece. Kako ti se zove majka ? ''
,, Ona nema ime. Ti joj moraš dati ime .''
,, Trebalo bi da te prijavim socijalnom, ili tako nešto. '' rekoh. ,, Očito nemaš roditelje, ili si pobegla od njih. Možda da prijavim policiji .''
,, Vodi me kući. '' reče devojčica potpuno mirno. ,,Gladna sam. ''
,, Slušaj, ja stvarno volim decu, ali ne mogu voditi nepoznatu decu kući. '' počeh da se pravdam. ,,Kupiću ti neku pljeskavicu ili ćevape  i  ovde doneti .''
,, Hoću ćufte, pire krompir, i sos od paradajza. ''zacvrkuta ona, a ja se strovalih nazad na klupu, potpuno ošamućen. To je bilo i moje omiljeno jelo.
,, Samo da nešto prezalogajim, i malo se ugrejem. '' jezik joj se odjednom razvezao. ,,Kakav si to čovek ? Ne budi kukavica ! Otac si mi, moraš mi pomoći!''
Pogled koji  prodire u dubinu duše, bledo lice, čvrsto stisnute šake, usne skupljene u ljutitu crtu...
,, Dobro. '' popustih, poražen. ,, Ali molim te, pazi šta govoriš. Ne spominji te fantazije kako sam ti otac, inače će me Klaudija izbaciti iz stana. Obećavaš ? ''
Ona potvrdi klimanjem glave. Uzeh je za ruku, bila je hladna, hladna kao sneg sa Dinare.


Dinara, decembar 1994.
Hodao sam preko snega, kao hipnotisan, privučen prelepom prikazom. Bio sam ubeđen da je  halucinacija, proizvod stresom opterećenog mozga. Možda sam smrtno ranjen, možda već skončavam, a mozak hoće da mi pruži poslednju iluziju radosti i uživanja.
Na ovako niskoj temperaturi, pre će  otpasti od hladnoće, nego što će mi se dignuti. Dodirnuo sam joj kožu, nikada nisam osetio nešto tako meko, nežno, podatno. Momentalno  se digao. Nisam mogao dugo da izdržim. Zario sam se u nju silovito, životinjski, kao da mi se sva snaga i životna energija slila među noge.  Pokrenula je nešto duboko u meni, nešto mračno i podsvesno. Svršio sam za svega nekoliko sekundi, kao mlađano momče koji prvi put naskače na  dragu.
Devojka se prva pridigla i počela oblačiti. Kako je naglo došla euforija, tako je  i splasnula. Shvatih gde sam- u šumi, okružen ustašama, odsečen od svoje jedinice. Skočih na noge i počeh da se oblačim.
,, Ko si ti ?'' pitao sam . ,, Otkud si se stvorila ovde ? Kako se zoveš ? ''
Ona stavi prst na usne, kao kada sam je prvi put video. ,, Tiho. ''opomenu me. ,, Oni nisu daleko. Ima ih još koji se motaju ovuda.  Nemamo vremena za pitanja. Gledaj ovamo.''
Pažljivo sam pratio gde mi je pokazivala, i tek posle dva tri minuta primetih stazu skrivenu između drveća i šiblja. Sam je nikada ne bih pronašao.
,, Idi stazom'', reče mi. ,, Posle nekih trista metara, imaš račvanje puta. Skreni desno. Posle dva kilometra imaš novo račvanje. Ponovo skreni desno. Zapamti- dva puta desno, i bićeš na sigurnom. Požuri. Još češljaju ovuda. ''
,, Kada ću te videti ponovo  ? ''
Devojka se nasmeja umesto odgovora, i iščeznu. Lagao sam sam sebe da je brzo kliznula u šumu. Ne, iščezla je poput duha. Bio sam potpuno sluđen.  Da li ona uopšte postoji, da li se ovo uopšte dešava, ili je  sve proizvod prenapregnutih živaca ?
Idem, pa šta bude. Sam ne bih pronašao nikakav put, pa ću probati s ovim.
Novi Sad, decembar 2004.
Klaudija se oduševila malim čudovištem. Valjda joj je proradio materinski instinkt. Natrpavala je ćuftama, pireom i sosom, kolačima i bombonama, sokovima. Devojčica je sve tamanila, kao da nije jela godinama. Njene oči stalno su počivale na mojima, i osetih ponovo kako se stara jeza vraća.
Klaudija poljubi devojčicu, žurila je na posao, a mene cimnu očima da uđem u sobu.
,, Dejo, jesi li primetio ? Njeno lice, neverovatno. ''
,, Šta sa njenim licem ? Lepa je , slatka, mada je malo čudna .''
,, Daj nemoj da me zezaš. ''reče ona. ,,Jako liči na tebe. Nemoguće da nisi primetio .''
,, Klaudija, nikada te nisam prevario. ''besno odgovorih. ,,Otkud sad te optužbe ? To nije moje dete. Našao sam je u parku, gladnu i samu, i postupio kao što bi svaki normalan čovek. Saznaću da li ima roditelje i obavestiti ih, ako nema, zvaću policiju i Socijalno, da se pobrinu za nju .''
,, Imao si život i pre mene. ''Klaudija se nasmeši. ,,  Moram da idem. Pričaćemo kad se vratim.''
Ostao sam sam u stanu sa tom ćudljivom devojčicom, i stari strahovi se ponovo vratiše.
Ušla je u kupatilo da opere ruke. Do đavola, gde je ona rasla, ne zna ni svetlo da upali ? Pomerio sam prekidač, i ljutito otvorio vrata...
Žmarci mi prođoše niz telo.
Devojčica-Ana stajala je kod lavaboa,  prala ruke, iznad lavaboa je bilo ogledalo, a u ogledalu...
Nije bilo njenog odraza.
Umalo se nisam onesvestio. Nisam baš  tip za roditeljstvo, a poslednje što sam očekivao je da ću dobiti vampir-dete. Vratio sam se u sobu, seo na kauč, potpuno psihički slomljen. Šta sada da radim ? Da nabavim glogov kolac, ili tako nešto ?
Zaboga, to je dete, čoveče. Šta god, nećeš joj nauditi.
Mala je mirno ušetala u sobu, sa četkicom u zubima.
,, Vidi, znam da ti je teško. ''zacrvkuta ona. ,, Navićićeš se vremenom. Sad moraš da se obučeš. Moramo ići. ''
,, Kuda ? ''jedva sam čuo svoj sopstveni, slomljeni glas. Izgleda sam dobio ćerku. Koja je uzgred, vampir.  Ne znam da li da se radujem, ili da vrištim.
Ona izvadi iz džepa dve autobuske karte. Večeras u 18 časova. Bosansko Grahovo. Uništeni grad,  grad duhova u koji deset godina nisam smeo kročiti. Strmi visovi Dinare u daljini. Dinare, gde sam...
,,Zašto tamo ?'' upitah.
,,Znaš ti. '' gledala me je uporno. ,, Mama je tamo i ... shvatićeš sve kada dođemo. Hajde, požuri.''
Ja nisam normalan, pomislih. Nije trebalo ni da joj se obratim. Sada je kasno. Stari duhovi i utvare uzeli su me pod svoje.
,, Kako ćemo putovati ?'' pokušah poslednju odbranu. ,,Pretpostavljam da nemaš nikakva dokumenta. Ne mogu preći s tobom granicu .''
,, Ne brini. ''nasmeši se ona. Ne znam je li taj smeh bio drag, ili jeziv. Ili i jedno i drugo. ,, Umem da odvratim...pažnju. Videće ono što žele da vide .''
Dinara, decembar 1994.
To je bio najduži put u mom životu. Sam, polulud od svega što se desilo, društvo su mi pravili jedino sneg, vetar i hladnoća.  Ofanziva je polako jenjavala.  Nisu se više čule granate, a rafale su zamenili pojedinačni pucnji, i to prilično udaljeni.  Teren se promenio, strmine i gudure Dinare prelazile su u obronke koji su  se spuštali prema Peuljima. Ugledao sam nekoliko vojnika na putu, po uniformama mi se učini da su naši. Ipak, šta ako...
,, Stoj , ne mrdaj ! '' vojnici repetiraše puške.
Obli me hladan znoj. Nisam valjda prošao svu onu golgotu  da me sad ubiju. Nemoguće. Nisu mogli stići dovde,  najdalje ako su došli do Crnih Bunara... ,, Ljudi, ja sam Srbin, Dejan  Mandić '' povikah.
Raspoloženje mi se popravilo kada su prišli bliže. Prepoznao sam Iliju. Oniži seljak iz Kazanaca, čvrste, robusne vilice, zabradatio, jakih ruku. Bio je prek i namćorast, ali dosta pouzdan. Bili smo dva puta zajedno u smeni na Bihaću, i cenio sam njegovu čvrstinu i odlučnost.
,, Ček, koji...Dejo ! ''viknu Ilija. ,,Sklanjajte te puščetine! Dejo, sunce ti žarko, živ si. A mi se već oprostili od tebe. E, neka si se iščupo, baš mi je drago .''
Zagrlih se s Ilijom i ostalima, Ilija me upita kako sam izašao iz okruženja.
,, Ne znam ni sam. ''rekoh. ,,Sklonio sam se od glavnog puta u šumu. Našao sam stari šumski put, i  izabrao prava skretanja. Čista sreća.''
Utvara-lepotica, koju sam kresnuo na snegu, mi je pokazala put. A pre toga naišao sam na ustaše pregriženih vratova. Nećeš se ljutiti što ti o tome neću pričati Ilija, druže stari. Zadržao bih to ipak za sebe.
,,Ma samo nek si izašao. '' Ilija me tresnu ručerdom po leđima. ,,Blizu su Peulje, dole imam pašenoga, drmnućemo koju rakijicu da nas  ugreje, i malo zameziti da dođemo sebi. Izgibija je bila velika, moj Dejo. A i ti si svašta prošao, vidim, izgledaš kao da si video duha.''

Novi Sad, decembar 2004.
Ne upravljam više sobom, niti  svojim postupcima.  Dozvolio sam da me plima nosi, da me talasi bacaju ka mračnoj obali nepoznatog i natprirodnog- obali koje sam se plašio, ali na koju sam toliko želeo da stupim. Kako sam samo lako, u trenutku, odbacio svoj život, ustaljene rituale i navike kada me je glas tame pozvao. Samo na tren sam osetio ubod griže savesti- zamišljajući Klaudiju kako plače dok čita moju poruku , u kojoj joj saopštavam da odlazim, da rešim ,, neke stvari '' koje me muče od rata. Dok me je vampir devojčica vodila za ruku ka autobuskoj stanici, hodao sam kao mesečar, kao onog dana kada sam gazio preko snega ka utvari . Na moja pitanja ćuti, ne odgovara. Samo se jednom nasmejala, kada sam pitao kako se ne rastopi na suncu. Mnogo gledaš horor filmove, rekla je.  Ništa ne razumem od onog što mi objašnjava- da moram pomoći njenoj majci da ustane iz hladnog dinarskog groba, da moram izgovoriti reči nekakvog vampirskog rituala, dati joj ime,  popiti njenu krv i pomešati je sa svojom...Sve mi to deluje nestvarno i jezivo, ali pomisao da ću opet videti utvaru-lepoticu, budi sva čula u meni. Kako mi je malo trebalo, da sve ostavim. Koliko je duboka rupa, praznina u mojoj duši, koju je Klaudija uz svu svoju ljubav, uspela tek mrvicu da popuni.
Sedamo u autobus. Odlazim u potpuno drugi svet, koji me zove pesmom tame.
Dinara, decembar 2004
Dođi, ljudski.  Potrebna mi je tvoja krv, tvoje toplo seme. Privlačim te, zar ne?  Kako ste samo jadni i bedni, sićušni ljudski stvorovi. Uza svu vašu tehnologiju, satelite, avione, računare... i dalje ste plašljiva deca koja šćućureno gledaju u tamu. Dođi , ljudski. Povešću te za ruku, da upoznaš ono za čime toliko žudiš. Tamu. Hodali smo pod ovim nebom i zvezdama, mnogo pre vas. Zatrovali ste naš svet  svojom prljavom industrijom, smećem i pohlepom. Oterali ste nas u duboke šume i džungle, u pećine, u sure kraške vrleti...U svom neznanju i neukosti, u paničnom strahu, nazivali ste nas svakakvim imenima, pretvarajući nas u besvesne zveri. Istina je drugačija, ljudski. Mi smo ti koji su bolji i pametniji. Mi smo aristokratija planete, a vi kmetovi. Mi smo lovci. Mi smo vukovi, a vi ovce. Biramo najveće i najukusnije iz tora. Budi počastvovan što si izabran. Dođi ovčice...
Dođi.
Prešli smo granicu. Carinik je gledao prazan papir koji mu je pružila, i bez reči joj ga vratio nazad. Nasmešila se. ,, Videće ono što žele da vide .''
Noć guta kilometre. Bosna. Srce mi zalupa jače čim smo prešli granicu. Zemlja koju volim, i koje se plašim. Volim njene planine, reke i šume, otvorene i dobrodušne ljude koji će vas primili na konak, ne pitajući ni ko ste, ni šta ste. Plašim se tame koja se krije  iza te lepote, tame koja je potrošila generacije, satirući ih u jame i logore, tame koja je od nasmejanih i dobrodušnih komšija pravila ubice u uniformama, sa oštrim i blistavim noževima.  Kuc-kuc, došao komšija malo da vas obiđe... kako ste mi ? Kafu ? Ne bih kafu, malo bi da vam pogledam grlo i vratove... Brz je komšo, evo sa'će to moj nož, očas posla da obavi...
Stresoh se. Nisam više siguran da li je ceo ovaj put dobra ideja.
Ne želim da vam pričam sve, i ovo je dovoljno mučno za mene. Jedva sam našao prenoćište u tom avetinjskom gradiću, koji podseća na  napuštene rudarske gradove iz vestern filmova. Spavao sam samo tri ili četiri časa. Nisam se osećao dobro. Ujutru je bilo još gore. Vidim  Dinaru u daljini, njene sive i kamene vrhove, i sve stare senke i utvare pohrliše ka meni. Devojčica je izgledala potpuno odmorna, kao da uopšte nije trošila snagu. Znam  i bez gledanja u kalendar, da je danas isti datum kao i pre deset godina- 23.decembar. Mrzim taj dan više od svega u životu, zbog izgibije mojih drugova, zbog blizine smrti... ali zov vampirske lepotice  jači je i od preživljenog užasa. Želim  da je vidim , po bilo koju cenu. Uspevamo  da uhvatimo kamion koji ide za Livno. Vozač, dobrodušni Dalmatinac, stalno je ćaskao i pokušavao se šaliti, ali ja i moja vampir-ćerka samo ćutimo...Suviše sam zauzet svojim mislima, a ona svojim.
U Peuljima izlazimo, i sada jasno vidim vijugavu zmiju, put koji se penje uz Dinaru, put koji mi je pre deset godina spasio život. Molim se Bogu, ako me još čuje, uzimam devojčicu za ruku, i krećem.

ANA
Bilo mi je pomalo žao tate. Počela sam da se navikavam na njega, njegova briga i pažnja počinjala je da mi godi. Bilo mi je toplo oko srca kada me je nežno mazio po kosi, nutkao me čipsom i bombonima, stalno zapitkivao je li mi hladno, jesam li umorna. Ne mogu ipak da izdam majku. Žao mi je tata. Nadam se da ćeš mi moći oprostiti.
KLAUDIJA
Plakala je tiho, osećajući da dolazi kraj svemu, kraj njenoj vezi i naporima da je održi. Poruka koju je ostavio nije govorila ništa smisleno ; osim toga kuda ide. U jednom momentu slabosti i samosažaljenja, poželela je da digne ruke od svega, da ga konačno prepusti njegovim demonima i sablastima. Ali ta misao je prošla, jednako brzo kao što je i stigla u njen um. Borac u njoj nije hteo tako lako da se preda. Uzela je mobilni i pozvala Slobodana, Dejanovog druga i zemljaka.
,, Slobodane, treba mi velika usluga. '' uzdahnu. ,,Pali kola, krećemo na dug put .''
Dinara, decembar 2004.
Ana je sve ćutljivija. Njeni retki odgovori prešli su u potpunu tišinu. Čini mi se da me sada i očima izbegava, i to me plaši. Sneg polako počinje da pada, i  na momente  kao da vidim tela mrtvih drugova  koja leže na putu. Sklanjam pogled, u trenu više nisu tu. Živci rade, sećanja su suviše jaka. Ovo mesto je prokleto. Umor me savladava, vučemo se satima. Nisam više tako mlad, godine su učinile svoje, a i Klaudijina kuhinja, ćufte i kolači.  Stigli smo do krivine- srce mi se zaledilo. Skoro da sam očekivao ljude s automatima, koji će otvoriti vatru na mene. Nisam više mogao da izdržim.
,, Gde je taj grob ? Hajde više, hoću da idemo odavde .''
Devojčica mi se istrže iz ruku, i pobeže u šumu. Pao sam u sneg, zajecao na kolenima, nisam više imao snage ni da je dozivam , niti da trčim za njom.  Nešto mi se sprema gadno, grdno sam pogrešio što sam pristao da se vratim na ovo stratište. Neće se dobro završiti, osećam.
Tada sam ugledao utvaru-devojku. Pojavila se niotkuda, poput duha. Izgledala je potpuno isto kao i pre deset godina. Kao da je godine nisu doticale.  Telo od koga zastaje dah, i usta se suše... Nasmešila se i otkrila zube, tanke i šiljate kao igle. Um i srce su mi stali, paralisani od užasa.
,,Došao si. ''progovori mazno. Taj glas je milovao...jezivo. ,,Ah, kako su predvidiva ljudska bića. Uvek padate na dečicu.''
,,Šta hoćeš od mene ?''trudim se da mi glas zvuči snažno, ali  sav drhtim ; ona to oseća i uživa u svojoj nadmoći.
,, Hoću tvoju krv. '' gleda me u oči, ruši sve u meni pogledom. ,, Hoću tvoje seme... i tvoju energiju. Hoću tvoj strah. Vidiš maleni, nama nije dovoljna samo vaša krv. Hranimo se vašim strahom- što jače emocije i veći strah, više energije za nas...i bolje potomstvo. ''
,, Zašto si me onda spasila ?''upitah.
,, Nisam te ja spasila. ''progovori opet utvara. ,, Moja sestrica te je spasila i sakrila od mene.  To je  platila glavom, lepi. Ja sam najstarija od naše vrste ovde, meni se ne suprotstavlja. Sparila se s tobom na snegu, to valjda sada shvataš. Mi živimo dugo, vekovima, ali nismo besmrtni. Sačekala sam da se porodi, i onda je ubila. Dete sam zadržala. Poslužila je dobro, da te dovede ovamo. Još ću videti šta ću s njom. Dala sam deo sebe u nju. Ali ima mekanu crtu svoje majke. ''
,, Zašto ja ? Prošlo je deset godina. Zašto si me dovela ovde ? ''
,, Deset godina sam te čekala. ''oči su joj gorele crnom vatrom. ,, Mesto pamti događaje, baš kao i mozak, ljudski.  Sijaš energijom kao sunce u pustinji ; svi tvoji strahovi su ponovo oživljeni. Ovo mesto ih jednostavno prikuplja i šalje ih nazad u tvoj um. Daćeš mi  svoje seme, nek ti bude čast što ćeš oploditi Kraljicu ; i podariti novog kralja/kraljicu loze .''

,, Ne želim da služim kao rasplodni bik!'' smognuh snage da viknem. ,,Nosi se do đavola ! ''
,, Tvoje želje su nebitne. ''procedi ona kroz zube. ,,Vi ste samo oruđe za zadovoljavanje naših potreba. Mogu i da te nateram... veruj mi, molićeš me da umreš brzo. Zato ti je bolje da se ne opireš, i da to uradiš... odmah. ''
Iskoračila je iz odeće. Toliko je lepa, da oduzima dah- stravično lepa. Povlačim se ipak, korak unazad, ali prekasno, ona je neljudski brza. U sekundi se stvorila pored mene. Jednim udarcem me baca na sneg. Pokušavam se boriti, ali moje ruke imaju dečiju snagu u odnosu na nju. Vrištim od straha dok mi otkopčava pantalone, ud mi je napolju i ona ga dira jezikom. Najgore od svega- prokletnik se diže, meni je potpisana smrtna presuda, a on mari samo za svoje zadovoljstvo. Još jedan udarac po licu, usne i zubi mi pucaju, snage da se oduprem više nemam. Hvata moj ud rukama i uvlači ga u svoju mračnu i vlažnu pećinu. Vidim joj trijumf u očima, i u trenu ugledam njeno pravo biće, duboko iza fizičkog oblika, drevnu, iskonsku požudnu zver, van našeg poimanja dobra i zla... dok se naginje iznad mene, dok se šiljati zubi približavaju mom vratu,  čujem pucanj, i gubim svest,  ne znam je li se to moj um i živci ponovo igraju sa mnom, ili mi zaista krv i delići mozga vampirice padaju po licu...
Ne znam više šta je stvarnost, a šta san. Propadam u tamu.

Novi Sad, decembar 2005.
Limanski park
Sedim na istoj  klupi, gde sam pre godinu dana upoznao svoju ćerku. Niko nema takvu ćerku. Barem ja ne poznajem nikoga ko ima ćerku- vampira.
Ko bi rekao da je Klaudija toliko jaka. Iza te sitne, debeljuškaste ženice, krio se pravi vulkan. Naterala je Slobodana da po noći krenu za Bosansko Grahovo ; krenula bi i sama na Dinaru, da je nije pratio. Slobodan je, predosećajući da ću zapasti u neki belaj, poneo pištolj iz kuće svojih roditelja. Mala Ana ( ponosan sam na nju ) okrenula se protiv Kraljice, i pokazala  im put kada su izbili iza nas na planinu. Došli su baš u vreme kada me je Kraljica savladala i otpočela nasilan seksualni čin. Tu je Klaudiji pao mrak na oči. Istrgla je Slobodanu pištolj iz ruke, i vampirici bukvalno prosula mozak. Mnogo volim Klaudiju, a posle toga, ako sam i imao želju za prevarom, definitivno se ugasila. Stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju. Znam samo da više neću kopati po prošlosti.
Vidim Klaudiju i Anu kako se igraju. Obožavaju jedna drugu, i kada su zajedno , jedva da obraćaju pažnju na mene. Više nemam noćne more kao ranije. Ali lagao bi vas, kada bi rekao da me ne muče sumnje u vezi sa Anom. Dala sam deo sebe u nju. Ima meku crtu svoje majke. Šta ako vaspitanje, komfor i ljubav nisu dovoljni, šta ako  krv iskonske zveri proključa u njoj ? Šta ako jedne noći ustane dok spavam, i zarije mi zube u vrat ?
Stidim se sam sebe. Volim Anu, i ona mene voli, pažljiva je, slatka i draga. Jedino je ne puštamo blizu životinja, jer se počnu neobično ponašati u njenoj blizini.
Pogledam Anu, ona mi se osmehnu. Sledio sam se, srce mi je stalo zaleđeno od užasa. Jasno sam video redove malenih, kao igla šiljatih zuba.
Tresem glavom, kao da teram prikazu od sebe. Pogledam ponovo, i sada je to osmeh deteta sa normalnim zubima. Ana mi trči u zagrljaj, ja je prihvatam, osećam pod rukama njenu meku, dečiju kosu. Mila Ana, draga i jeziva.
Odlazimo sve troje zagrljeni, sneg počinje da pada, i opet na trenutak, ali samo na trenutak liči mi na sneg sa Dinare.

Nešto sam zezno...
Dinara, decembar 1994.
Gubim razum.  Vetar me šiba po licu, mećava  smanjuje vidljivost, pretvara svet oko mene u ledene senke, belu smrt koja šapuće da je kraj  blizu.  Jedva vidim desetak metara ispred sebe.  Gledam u prikazu koja ne može biti tu, ne na hiljadu i nešto metara nadmorske visine, na  snegom prekrivenoj Dinari koja odjekuje od eksplozija granata i puščanih rafala.

Prikaza je ipak tu. Visoka, prelepa devojka u beloj haljini, bosonoga, duge garave kose i krupnih očiju crnih kao noć. Smeši se. Osmeh joj je lep, ali ima i nešto jezivo u njemu.  Ponovo gledam,  da se uverim da me oko ne vara, ali nje nema. Iščezla je.
Stežem čvrsto automat. Prsti su obamrli od hladnoće, plašim se da će mi se na ovako niskoj temperaturi i puška zakočiti. Uplašen sam i umoran,  panika me  hvata jer sam u povlačenju zalutao, ostao odsečen od  jedinice. Što je najgore od svega, okružen sam i nisam siguran  ima li uopšte izlaza.  Išao sam kao mesečar, poput zombija, posmatrajuća mrtva, izrešetana tela drugova  koja su ležala na putu. Obuze me bes zbog načina na koji su završili, zbog mladosti koja besmisleno potrošena leži u krvavom snegu. Bes i strah, da ne završim kao oni.
Tada sam je prvi put ugledao. Čučala je na samom početku krivine, gde se put savijao između gudura. Prelepa, jeziva.  Zurio sam u nju, ne verujući otkuda se  stvorila. Pogledala me, stavila prst na usne , a onda jednostavno iščezla.
Živci su mi ionako bili na ivici pucanja, samo su  falile još  i halucinacije. Ipak  instinkt mi je govorio da ne odbacim upozorenje.  Pačijim hodom došao sam do krivine, i  u daljini ugledao nekoliko hrvatskih vojnika, u belim  zimskim uniformama, kako patroliraju duž puta. Nisu me videli, brzo se povukoh nazad  u šumu. Samo se skloniti od puta. Panika me je čvrsto ščepala. Presekli su glavni put, a ja sam slabo poznavao teren u šumi.
Sve  je izgledalo isto- monolitna belina snega, mrtvo čudovišno drveće, vetar koji peva pesmu smrti. Teško sam disao, srce mi je lupalo kao ludo. Neću valjda završiti u ovoj prokletoj bestragiji ?
Tada začuh povike.
,, Ajde, Matooooo ! ''
,, Opkoli, Anteeeeee! ''
,, Vadi nož, Stipeee ! ''
,, Vidimo te, čedoooooooo ! ''
Pokušao sam povratiti razum, sprečiti još jedan talas panike.  Oni su slepi kao i ja, ne vide ništa po  mećavi i snežnoj belini. Love zalutale, zaostale, nadaju se da će im urlikanjem slomiti živce, da će odati svoj položaj. E, pa nećete. Dejan Mandić hoće da živi, neće se slomiti. Vičite do sutra.
Tada je nastupio košmar. Ponovo sam ugledao utvaru. Stajala je pored bukovog stabla, u beloj haljini, crnokosa, prelepa. Nasmešila  se- otkrila zube... dva reda oštrih, kao igla tankih, neljudskih šiljaka. Bio je to smeh čudovišta.
To je bilo previše za moje izmučene živce. Vrisnuh, i sasuh rafal u prikazu, ali nje više nije bilo tamo. U momentu mi je sinulo da sam odao položaj... i tako potpisao sebi smrtnu presudu.
,, Evo nasssss čedooooo.''
,, Predaj seeeeeeeeee. ''
,, Vataj pseto živooooooooooo ! ''
Spustio sam pušku na sneg. Glasovi su me opkoljavali sa svih strana. Više se nije imalo kud. Polako sam izvukao kašikaru iz ranca. Nećete me mučiti i mrcvariti, pomislih. Možda povedem i nekoga od vas u pakao.
Glasovi utihnuše. Učinilo mi se da čujem nekoliko slabih krikova, krkljanje, ali više nisam verovao sebi- razum me je odavno napustio na ovoj prokletoj planini.
Minuti su prolazili, dugi kao godine. Deset. Petnest. Pola sata.
Zašto me muče ? Igraju se sa mnom lovca i žrtve, prikradaju se nečujno ?
,, Evo me, majku vam jebem- proderah se- Čekam vas! Dođite!"
Ništa. Nema glasova, nema zvuka koraka, ničega. Kao da se vreme zamrzlo i stalo.
Novi Sad, decembar 2004.
Odgurnuo sam od sebe tanjir pun ćufti, pire krompira i sosa od paradajza. Klaudija uzdahnu. Bio je to još jedan od onih  dana. Jedan od onih dana- tako ih je zvala. Tada bi se sklanjala u stranu, i puštala me da se sam borim sa svojim demonima. Nikada nismo pričali o ratu. Klaudija je pokušala nekoliko puta, ali je nailazila na  neprobojni zid ćutnje.
,, Ne valjaju ćufte ?'' upita me. ,,Nisi ni probao . ''
,, Super su, ali nisam gladan. Ne mogu. '' rekoh.
,, Dejane, juče sam srela ženu doktora Marinovića. Možda bi... ''
,, Ne želim nikakvog prokletog doktora ! lupih besno šakom po stolu. ,,Nisam lud, nisam depresivan, nemam nikakav posttraumatski sindrom. Hoću samo malo mira !''
Klaudiji se oči napuniše suzama. Dokle više ovako, pomisli. Svaki decembar ista priča. Osećala je nemir u grudima već u novembru, čim bi moje raspoloženje počelo  da se menja.
,,Izašao bih malo vani ''  rekoh . ,, Treba mi čistog vazduha.''
Klaudija me razočarano pogleda. Znala je kako završavaju moji izlasci ; sati sedenja u parku i buljenja u jednu tačku.


Bilo mi je žao Klaudije. Mnogo sam je voleo. Nije klasična lepotica- malčice je punija, poveće guze i snažnih butina, ali toplih zelenih očiju, duge  smeđe kose, i milog lica na kome je često bio detinji osmeh. Pružala mi  je mnogo ljubavi, i čudio sam se kako je uopšte trpela moja... stanja. Tiho jauknuh. Bol u zglobovima i kolenu, koji se uvek javljao s jeseni.
Uspomena na Dinaru.

Tada sam prvi put primetio devojčicu.
Došla je sama, bez roditelja, brata ili sestre, sela na klupu  i zurila u lišće ne hajući za graju i igru ostale dece. Pogledi nam se sretoše i blesak starog straha projuri mi kroz um. Izgledala mi je nekako poznato... crne, krupne  oči noći...duga  crna kosa, koja joj je padala niz leđa...
,,Dosta.'' Rekoh sebi. ,, Nećeš više ići tom stazom. Mučiti i sebe i druge. Dosta je bilo utvara. Počni već jednom  da uživaš u životu. Prekini da u svakom licu tražiš senku.''
Ustao sam, i odlučno krenuo nazad u stan. Na semaforu nisam izdržao, i okrenuo sam se. Devojčica me je gledala pravo u oči.

Dinara, decembar 1994.
Iščekivanje  na ratištu je gore i od same bitke. Kada borba počne  lakše je, nestane te paklene neizvesnosti, pritiska koji te ubija. Više od pola sata sam čučao iza drveta, trzajući se na najmanji šum, ali od neprijatelja nije bilo ni traga. Kao da su u zemlju propali. Konačno sam skupio hrabrost, a nisam više ni mogao da ih čekam, izludeo bih- i pošao sam napred.
Na prvi leš u beloj zimskoj uniformi, naleteo sam posle svega dvadesetak metara. Grlo mu je bilo preklano, iskidano, ali to nije bio nož- jasno su se videli tragovi zuba. Oči kao da su još odavale iznenađenost, ne verujući u ono što ga je snašlo i zaskočilo.
Vuk ? Medved ? Šta bi moglo tako unakaziti čoveka ? Možda je pucnjava isterala životinje iz jazbina, razbesnela ih do mere da napadnu čoveka. Sumnjao sam. Životinje su uglavnom bežale od ljudi. S razlogom.
Posle deset metara, naišao sam na novog mrtvaca pregriženog grkljana. Čudno, pomislih- nije bilo krvi.
Bauljajući po šumi, naišao sam na ukupno sedam leševa, identično rastrgnutih. Osećao sam se još gore nego kada sam shvatio da sam u okruženju. Strah od smrti, zarobljavanja i mučenja je  poznati strah, strah od ljudskog, nečeg što možeš zamisliti. Sada mi se želudac stezao od nove vrste straha- iracionalnog, neljudskog, čudovišnog,  što u sred bitke kida ljudima grkljane.
Kao da me nešto doziva, okrenuo sam se, i ponovo ugledao prikazu. Osmehnula se, ali ovog puta nije bilo šiljaka-zuba. Osmeh joj je bio divan, beli blistavi zubi, i pune  usne terale su mi toplotu u telo. Trebalo je da pobegnem glavom bez obzira, ali bio sam sluđen strahom, stresom, hladnoćom, borbom za život.
Noge mi zaklecaše kad poče da se skida. Ovo nije moguće. Haluciniram. Pomerio sam pameću, potpuno i bespovratno.
Pozvala me je sebi, prstom. Kao hipnotisan, krenuo sam preko snega ka njoj.
Novi Sad, decembar 2004.
Sedeo sam na istoj klupi, i devojčica je ponovo bila tu. Stalno je zurila u mene.
Ustao sam i otišao u stan. Odlučio sam da je ignorišem. Ali je bila ponovo tu, sledeći dan. I sledeći. I svaki dan. Samo bi sedela i gledala me.
Prekipilo mi je, savladao sam  strah, seo pored nje, odlučivši da stvari isteram na čistac.
,, Je li mala, zašto stalno dolaziš sama ? Gde su ti roditelji ?''upitah.
Ćutala je. Samo me je gledala tim krupnim crnim očima. Lice joj je bilo tako bledo.
Bila je mnogo lepa. Lepa kao...
Stresoh se.
,, Ko si ti  ? ''oštro upitah. Nije bilo nikakvog odgovora.
,, Imaš li jezik ? '' sada sam već bio ljut. Možda je gluva ?
Devojčica mi isplazi jezik, i ja se nasmejah, preplavi me talas olakšanja. Hvala Bogu, to je ipak dete. Normalno i zdravo dete, spremno da zajebava odrasle. Dete, a ne prikaza.
,, Kako se zoveš, nema ? ''
,, Nisam nema'' odbrusi ona. Glas detinji, topao... malčice jeziv. Ili samo umišljam ? ,,Zovem se Ana''dovrši devojčica.
,,A prezime ? Moraš imati prezime ?''
Ćutanje.
,,Ti si siroče ?'' upitah. Odrečno vrti glavom.
,,Gde su ti roditelji ?''
,, Ti si mi tata. '' lupi ona. ,, A  mama je...ostala tamo.''
,, Mala ti si potpuno luda. Ja nemam dece. Kako ti se zove majka ? ''
,, Ona nema ime. Ti joj moraš dati ime .''
,, Trebalo bi da te prijavim socijalnom, ili tako nešto. '' rekoh. ,, Očito nemaš roditelje, ili si pobegla od njih. Možda da prijavim policiji .''
,, Vodi me kući. '' reče devojčica potpuno mirno. ,,Gladna sam. ''
,, Slušaj, ja stvarno volim decu, ali ne mogu voditi nepoznatu decu kući. '' počeh da se pravdam. ,,Kupiću ti neku pljeskavicu ili ćevape  i  ovde doneti .''
,, Hoću ćufte, pire krompir, i sos od paradajza. ''zacvrkuta ona, a ja se strovalih nazad na klupu, potpuno ošamućen. To je bilo i moje omiljeno jelo.
,, Samo da nešto prezalogajim, i malo se ugrejem. '' jezik joj se odjednom razvezao. ,,Kakav si to čovek ? Ne budi kukavica ! Otac si mi, moraš mi pomoći!''
Pogled koji  prodire u dubinu duše, bledo lice, čvrsto stisnute šake, usne skupljene u ljutitu crtu...
,, Dobro. '' popustih, poražen. ,, Ali molim te, pazi šta govoriš. Ne spominji te fantazije kako sam ti otac, inače će me Klaudija izbaciti iz stana. Obećavaš ? ''
Ona potvrdi klimanjem glave. Uzeh je za ruku, bila je hladna, hladna kao sneg sa Dinare.


Dinara, decembar 1994.
Hodao sam preko snega, kao hipnotisan, privučen prelepom prikazom. Bio sam ubeđen da je  halucinacija, proizvod stresom opterećenog mozga. Možda sam smrtno ranjen, možda već skončavam, a mozak hoće da mi pruži poslednju iluziju radosti i uživanja.
Na ovako niskoj temperaturi, pre će  otpasti od hladnoće, nego što će mi se dignuti. Dodirnuo sam joj kožu, nikada nisam osetio nešto tako meko, nežno, podatno. Momentalno  se digao. Nisam mogao dugo da izdržim. Zario sam se u nju silovito, životinjski, kao da mi se sva snaga i životna energija slila među noge.  Pokrenula je nešto duboko u meni, nešto mračno i podsvesno. Svršio sam za svega nekoliko sekundi, kao mlađano momče koji prvi put naskače na  dragu.
Devojka se prva pridigla i počela oblačiti. Kako je naglo došla euforija, tako je  i splasnula. Shvatih gde sam- u šumi, okružen ustašama, odsečen od svoje jedinice. Skočih na noge i počeh da se oblačim.
,, Ko si ti ?'' pitao sam . ,, Otkud si se stvorila ovde ? Kako se zoveš ? ''
Ona stavi prst na usne, kao kada sam je prvi put video. ,, Tiho. ''opomenu me. ,, Oni nisu daleko. Ima ih još koji se motaju ovuda.  Nemamo vremena za pitanja. Gledaj ovamo.''
Pažljivo sam pratio gde mi je pokazivala, i tek posle dva tri minuta primetih stazu skrivenu između drveća i šiblja. Sam je nikada ne bih pronašao.
,, Idi stazom'', reče mi. ,, Posle nekih trista metara, imaš račvanje puta. Skreni desno. Posle dva kilometra imaš novo račvanje. Ponovo skreni desno. Zapamti- dva puta desno, i bićeš na sigurnom. Požuri. Još češljaju ovuda. ''
,, Kada ću te videti ponovo  ? ''
Devojka se nasmeja umesto odgovora, i iščeznu. Lagao sam sam sebe da je brzo kliznula u šumu. Ne, iščezla je poput duha. Bio sam potpuno sluđen.  Da li ona uopšte postoji, da li se ovo uopšte dešava, ili je  sve proizvod prenapregnutih živaca ?
Idem, pa šta bude. Sam ne bih pronašao nikakav put, pa ću probati s ovim.
Novi Sad, decembar 2004.
Klaudija se oduševila malim čudovištem. Valjda joj je proradio materinski instinkt. Natrpavala je ćuftama, pireom i sosom, kolačima i bombonama, sokovima. Devojčica je sve tamanila, kao da nije jela godinama. Njene oči stalno su počivale na mojima, i osetih ponovo kako se stara jeza vraća.
Klaudija poljubi devojčicu, žurila je na posao, a mene cimnu očima da uđem u sobu.
,, Dejo, jesi li primetio ? Njeno lice, neverovatno. ''
,, Šta sa njenim licem ? Lepa je , slatka, mada je malo čudna .''
,, Daj nemoj da me zezaš. ''reče ona. ,,Jako liči na tebe. Nemoguće da nisi primetio .''
,, Klaudija, nikada te nisam prevario. ''besno odgovorih. ,,Otkud sad te optužbe ? To nije moje dete. Našao sam je u parku, gladnu i samu, i postupio kao što bi svaki normalan čovek. Saznaću da li ima roditelje i obavestiti ih, ako nema, zvaću policiju i Socijalno, da se pobrinu za nju .''
,, Imao si život i pre mene. ''Klaudija se nasmeši. ,,  Moram da idem. Pričaćemo kad se vratim.''
Ostao sam sam u stanu sa tom ćudljivom devojčicom, i stari strahovi se ponovo vratiše.
Ušla je u kupatilo da opere ruke. Do đavola, gde je ona rasla, ne zna ni svetlo da upali ? Pomerio sam prekidač, i ljutito otvorio vrata...
Žmarci mi prođoše niz telo.
Devojčica-Ana stajala je kod lavaboa,  prala ruke, iznad lavaboa je bilo ogledalo, a u ogledalu...
Nije bilo njenog odraza.
Umalo se nisam onesvestio. Nisam baš  tip za roditeljstvo, a poslednje što sam očekivao je da ću dobiti vampir-dete. Vratio sam se u sobu, seo na kauč, potpuno psihički slomljen. Šta sada da radim ? Da nabavim glogov kolac, ili tako nešto ?
Zaboga, to je dete, čoveče. Šta god, nećeš joj nauditi.
Mala je mirno ušetala u sobu, sa četkicom u zubima.
,, Vidi, znam da ti je teško. ''zacrvkuta ona. ,, Navićićeš se vremenom. Sad moraš da se obučeš. Moramo ići. ''
,, Kuda ? ''jedva sam čuo svoj sopstveni, slomljeni glas. Izgleda sam dobio ćerku. Koja je uzgred, vampir.  Ne znam da li da se radujem, ili da vrištim.
Ona izvadi iz džepa dve autobuske karte. Večeras u 18 časova. Bosansko Grahovo. Uništeni grad,  grad duhova u koji deset godina nisam smeo kročiti. Strmi visovi Dinare u daljini. Dinare, gde sam...
,,Zašto tamo ?'' upitah.
,,Znaš ti. '' gledala me je uporno. ,, Mama je tamo i ... shvatićeš sve kada dođemo. Hajde, požuri.''
Ja nisam normalan, pomislih. Nije trebalo ni da joj se obratim. Sada je kasno. Stari duhovi i utvare uzeli su me pod svoje.
,, Kako ćemo putovati ?'' pokušah poslednju odbranu. ,,Pretpostavljam da nemaš nikakva dokumenta. Ne mogu preći s tobom granicu .''
,, Ne brini. ''nasmeši se ona. Ne znam je li taj smeh bio drag, ili jeziv. Ili i jedno i drugo. ,, Umem da odvratim...pažnju. Videće ono što žele da vide .''
Dinara, decembar 1994.
To je bio najduži put u mom životu. Sam, polulud od svega što se desilo, društvo su mi pravili jedino sneg, vetar i hladnoća.  Ofanziva je polako jenjavala.  Nisu se više čule granate, a rafale su zamenili pojedinačni pucnji, i to prilično udaljeni.  Teren se promenio, strmine i gudure Dinare prelazile su u obronke koji su  se spuštali prema Peuljima. Ugledao sam nekoliko vojnika na putu, po uniformama mi se učini da su naši. Ipak, šta ako...
,, Stoj , ne mrdaj ! '' vojnici repetiraše puške.
Obli me hladan znoj. Nisam valjda prošao svu onu golgotu  da me sad ubiju. Nemoguće. Nisu mogli stići dovde,  najdalje ako su došli do Crnih Bunara... ,, Ljudi, ja sam Srbin, Dejan  Mandić '' povikah.
Raspoloženje mi se popravilo kada su prišli bliže. Prepoznao sam Iliju. Oniži seljak iz Kazanaca, čvrste, robusne vilice, zabradatio, jakih ruku. Bio je prek i namćorast, ali dosta pouzdan. Bili smo dva puta zajedno u smeni na Bihaću, i cenio sam njegovu čvrstinu i odlučnost.
,, Ček, koji...Dejo ! ''viknu Ilija. ,,Sklanjajte te puščetine! Dejo, sunce ti žarko, živ si. A mi se već oprostili od tebe. E, neka si se iščupo, baš mi je drago .''
Zagrlih se s Ilijom i ostalima, Ilija me upita kako sam izašao iz okruženja.
,, Ne znam ni sam. ''rekoh. ,,Sklonio sam se od glavnog puta u šumu. Našao sam stari šumski put, i  izabrao prava skretanja. Čista sreća.''
Utvara-lepotica, koju sam kresnuo na snegu, mi je pokazala put. A pre toga naišao sam na ustaše pregriženih vratova. Nećeš se ljutiti što ti o tome neću pričati Ilija, druže stari. Zadržao bih to ipak za sebe.
,,Ma samo nek si izašao. '' Ilija me tresnu ručerdom po leđima. ,,Blizu su Peulje, dole imam pašenoga, drmnućemo koju rakijicu da nas  ugreje, i malo zameziti da dođemo sebi. Izgibija je bila velika, moj Dejo. A i ti si svašta prošao, vidim, izgledaš kao da si video duha.''

Novi Sad, decembar 2004.
Ne upravljam više sobom, niti  svojim postupcima.  Dozvolio sam da me plima nosi, da me talasi bacaju ka mračnoj obali nepoznatog i natprirodnog- obali koje sam se plašio, ali na koju sam toliko želeo da stupim. Kako sam samo lako, u trenutku, odbacio svoj život, ustaljene rituale i navike kada me je glas tame pozvao. Samo na tren sam osetio ubod griže savesti- zamišljajući Klaudiju kako plače dok čita moju poruku , u kojoj joj saopštavam da odlazim, da rešim ,, neke stvari '' koje me muče od rata. Dok me je vampir devojčica vodila za ruku ka autobuskoj stanici, hodao sam kao mesečar, kao onog dana kada sam gazio preko snega ka utvari . Na moja pitanja ćuti, ne odgovara. Samo se jednom nasmejala, kada sam pitao kako se ne rastopi na suncu. Mnogo gledaš horor filmove, rekla je.  Ništa ne razumem od onog što mi objašnjava- da moram pomoći njenoj majci da ustane iz hladnog dinarskog groba, da moram izgovoriti reči nekakvog vampirskog rituala, dati joj ime,  popiti njenu krv i pomešati je sa svojom...Sve mi to deluje nestvarno i jezivo, ali pomisao da ću opet videti utvaru-lepoticu, budi sva čula u meni. Kako mi je malo trebalo, da sve ostavim. Koliko je duboka rupa, praznina u mojoj duši, koju je Klaudija uz svu svoju ljubav, uspela tek mrvicu da popuni.
Sedamo u autobus. Odlazim u potpuno drugi svet, koji me zove pesmom tame.
Dinara, decembar 2004
Dođi, ljudski.  Potrebna mi je tvoja krv, tvoje toplo seme. Privlačim te, zar ne?  Kako ste samo jadni i bedni, sićušni ljudski stvorovi. Uza svu vašu tehnologiju, satelite, avione, računare... i dalje ste plašljiva deca koja šćućureno gledaju u tamu. Dođi , ljudski. Povešću te za ruku, da upoznaš ono za čime toliko žudiš. Tamu. Hodali smo pod ovim nebom i zvezdama, mnogo pre vas. Zatrovali ste naš svet  svojom prljavom industrijom, smećem i pohlepom. Oterali ste nas u duboke šume i džungle, u pećine, u sure kraške vrleti...U svom neznanju i neukosti, u paničnom strahu, nazivali ste nas svakakvim imenima, pretvarajući nas u besvesne zveri. Istina je drugačija, ljudski. Mi smo ti koji su bolji i pametniji. Mi smo aristokratija planete, a vi kmetovi. Mi smo lovci. Mi smo vukovi, a vi ovce. Biramo najveće i najukusnije iz tora. Budi počastvovan što si izabran. Dođi ovčice...
Dođi.
Prešli smo granicu. Carinik je gledao prazan papir koji mu je pružila, i bez reči joj ga vratio nazad. Nasmešila se. ,, Videće ono što žele da vide .''
Noć guta kilometre. Bosna. Srce mi zalupa jače čim smo prešli granicu. Zemlja koju volim, i koje se plašim. Volim njene planine, reke i šume, otvorene i dobrodušne ljude koji će vas primili na konak, ne pitajući ni ko ste, ni šta ste. Plašim se tame koja se krije  iza te lepote, tame koja je potrošila generacije, satirući ih u jame i logore, tame koja je od nasmejanih i dobrodušnih komšija pravila ubice u uniformama, sa oštrim i blistavim noževima.  Kuc-kuc, došao komšija malo da vas obiđe... kako ste mi ? Kafu ? Ne bih kafu, malo bi da vam pogledam grlo i vratove... Brz je komšo, evo sa'će to moj nož, očas posla da obavi...
Stresoh se. Nisam više siguran da li je ceo ovaj put dobra ideja.
Ne želim da vam pričam sve, i ovo je dovoljno mučno za mene. Jedva sam našao prenoćište u tom avetinjskom gradiću, koji podseća na  napuštene rudarske gradove iz vestern filmova. Spavao sam samo tri ili četiri časa. Nisam se osećao dobro. Ujutru je bilo još gore. Vidim  Dinaru u daljini, njene sive i kamene vrhove, i sve stare senke i utvare pohrliše ka meni. Devojčica je izgledala potpuno odmorna, kao da uopšte nije trošila snagu. Znam  i bez gledanja u kalendar, da je danas isti datum kao i pre deset godina- 23.decembar. Mrzim taj dan više od svega u životu, zbog izgibije mojih drugova, zbog blizine smrti... ali zov vampirske lepotice  jači je i od preživljenog užasa. Želim  da je vidim , po bilo koju cenu. Uspevamo  da uhvatimo kamion koji ide za Livno. Vozač, dobrodušni Dalmatinac, stalno je ćaskao i pokušavao se šaliti, ali ja i moja vampir-ćerka samo ćutimo...Suviše sam zauzet svojim mislima, a ona svojim.
U Peuljima izlazimo, i sada jasno vidim vijugavu zmiju, put koji se penje uz Dinaru, put koji mi je pre deset godina spasio život. Molim se Bogu, ako me još čuje, uzimam devojčicu za ruku, i krećem.

ANA
Bilo mi je pomalo žao tate. Počela sam da se navikavam na njega, njegova briga i pažnja počinjala je da mi godi. Bilo mi je toplo oko srca kada me je nežno mazio po kosi, nutkao me čipsom i bombonima, stalno zapitkivao je li mi hladno, jesam li umorna. Ne mogu ipak da izdam majku. Žao mi je tata. Nadam se da ćeš mi moći oprostiti.
KLAUDIJA
Plakala je tiho, osećajući da dolazi kraj svemu, kraj njenoj vezi i naporima da je održi. Poruka koju je ostavio nije govorila ništa smisleno ; osim toga kuda ide. U jednom momentu slabosti i samosažaljenja, poželela je da digne ruke od svega, da ga konačno prepusti njegovim demonima i sablastima. Ali ta misao je prošla, jednako brzo kao što je i stigla u njen um. Borac u njoj nije hteo tako lako da se preda. Uzela je mobilni i pozvala Slobodana, Dejanovog druga i zemljaka.
,, Slobodane, treba mi velika usluga. '' uzdahnu. ,,Pali kola, krećemo na dug put .''
Dinara, decembar 2004.
Ana je sve ćutljivija. Njeni retki odgovori prešli su u potpunu tišinu. Čini mi se da me sada i očima izbegava, i to me plaši. Sneg polako počinje da pada, i  na momente  kao da vidim tela mrtvih drugova  koja leže na putu. Sklanjam pogled, u trenu više nisu tu. Živci rade, sećanja su suviše jaka. Ovo mesto je prokleto. Umor me savladava, vučemo se satima. Nisam više tako mlad, godine su učinile svoje, a i Klaudijina kuhinja, ćufte i kolači.  Stigli smo do krivine- srce mi se zaledilo. Skoro da sam očekivao ljude s automatima, koji će otvoriti vatru na mene. Nisam više mogao da izdržim.
,, Gde je taj grob ? Hajde više, hoću da idemo odavde .''
Devojčica mi se istrže iz ruku, i pobeže u šumu. Pao sam u sneg, zajecao na kolenima, nisam više imao snage ni da je dozivam , niti da trčim za njom.  Nešto mi se sprema gadno, grdno sam pogrešio što sam pristao da se vratim na ovo stratište. Neće se dobro završiti, osećam.
Tada sam ugledao utvaru-devojku. Pojavila se niotkuda, poput duha. Izgledala je potpuno isto kao i pre deset godina. Kao da je godine nisu doticale.  Telo od koga zastaje dah, i usta se suše... Nasmešila se i otkrila zube, tanke i šiljate kao igle. Um i srce su mi stali, paralisani od užasa.
,,Došao si. ''progovori mazno. Taj glas je milovao...jezivo. ,,Ah, kako su predvidiva ljudska bića. Uvek padate na dečicu.''
,,Šta hoćeš od mene ?''trudim se da mi glas zvuči snažno, ali  sav drhtim ; ona to oseća i uživa u svojoj nadmoći.
,, Hoću tvoju krv. '' gleda me u oči, ruši sve u meni pogledom. ,, Hoću tvoje seme... i tvoju energiju. Hoću tvoj strah. Vidiš maleni, nama nije dovoljna samo vaša krv. Hranimo se vašim strahom- što jače emocije i veći strah, više energije za nas...i bolje potomstvo. ''
,, Zašto si me onda spasila ?''upitah.
,, Nisam te ja spasila. ''progovori opet utvara. ,, Moja sestrica te je spasila i sakrila od mene.  To je  platila glavom, lepi. Ja sam najstarija od naše vrste ovde, meni se ne suprotstavlja. Sparila se s tobom na snegu, to valjda sada shvataš. Mi živimo dugo, vekovima, ali nismo besmrtni. Sačekala sam da se porodi, i onda je ubila. Dete sam zadržala. Poslužila je dobro, da te dovede ovamo. Još ću videti šta ću s njom. Dala sam deo sebe u nju. Ali ima mekanu crtu svoje majke. ''
,, Zašto ja ? Prošlo je deset godina. Zašto si me dovela ovde ? ''
,, Deset godina sam te čekala. ''oči su joj gorele crnom vatrom. ,, Mesto pamti događaje, baš kao i mozak, ljudski.  Sijaš energijom kao sunce u pustinji ; svi tvoji strahovi su ponovo oživljeni. Ovo mesto ih jednostavno prikuplja i šalje ih nazad u tvoj um. Daćeš mi  svoje seme, nek ti bude čast što ćeš oploditi Kraljicu ; i podariti novog kralja/kraljicu loze .''

,, Ne želim da služim kao rasplodni bik!'' smognuh snage da viknem. ,,Nosi se do đavola ! ''
,, Tvoje želje su nebitne. ''procedi ona kroz zube. ,,Vi ste samo oruđe za zadovoljavanje naših potreba. Mogu i da te nateram... veruj mi, molićeš me da umreš brzo. Zato ti je bolje da se ne opireš, i da to uradiš... odmah. ''
Iskoračila je iz odeće. Toliko je lepa, da oduzima dah- stravično lepa. Povlačim se ipak, korak unazad, ali prekasno, ona je neljudski brza. U sekundi se stvorila pored mene. Jednim udarcem me baca na sneg. Pokušavam se boriti, ali moje ruke imaju dečiju snagu u odnosu na nju. Vrištim od straha dok mi otkopčava pantalone, ud mi je napolju i ona ga dira jezikom. Najgore od svega- prokletnik se diže, meni je potpisana smrtna presuda, a on mari samo za svoje zadovoljstvo. Još jedan udarac po licu, usne i zubi mi pucaju, snage da se oduprem više nemam. Hvata moj ud rukama i uvlači ga u svoju mračnu i vlažnu pećinu. Vidim joj trijumf u očima, i u trenu ugledam njeno pravo biće, duboko iza fizičkog oblika, drevnu, iskonsku požudnu zver, van našeg poimanja dobra i zla... dok se naginje iznad mene, dok se šiljati zubi približavaju mom vratu,  čujem pucanj, i gubim svest,  ne znam je li se to moj um i živci ponovo igraju sa mnom, ili mi zaista krv i delići mozga vampirice padaju po licu...
Ne znam više šta je stvarnost, a šta san. Propadam u tamu.

Novi Sad, decembar 2005.
Limanski park
Sedim na istoj  klupi, gde sam pre godinu dana upoznao svoju ćerku. Niko nema takvu ćerku. Barem ja ne poznajem nikoga ko ima ćerku- vampira.
Ko bi rekao da je Klaudija toliko jaka. Iza te sitne, debeljuškaste ženice, krio se pravi vulkan. Naterala je Slobodana da po noći krenu za Bosansko Grahovo ; krenula bi i sama na Dinaru, da je nije pratio. Slobodan je, predosećajući da ću zapasti u neki belaj, poneo pištolj iz kuće svojih roditelja. Mala Ana ( ponosan sam na nju ) okrenula se protiv Kraljice, i pokazala  im put kada su izbili iza nas na planinu. Došli su baš u vreme kada me je Kraljica savladala i otpočela nasilan seksualni čin. Tu je Klaudiji pao mrak na oči. Istrgla je Slobodanu pištolj iz ruke, i vampirici bukvalno prosula mozak. Mnogo volim Klaudiju, a posle toga, ako sam i imao želju za prevarom, definitivno se ugasila. Stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju. Znam samo da više neću kopati po prošlosti.
Vidim Klaudiju i Anu kako se igraju. Obožavaju jedna drugu, i kada su zajedno , jedva da obraćaju pažnju na mene. Više nemam noćne more kao ranije. Ali lagao bi vas, kada bi rekao da me ne muče sumnje u vezi sa Anom. Dala sam deo sebe u nju. Ima meku crtu svoje majke. Šta ako vaspitanje, komfor i ljubav nisu dovoljni, šta ako  krv iskonske zveri proključa u njoj ? Šta ako jedne noći ustane dok spavam, i zarije mi zube u vrat ?
Stidim se sam sebe. Volim Anu, i ona mene voli, pažljiva je, slatka i draga. Jedino je ne puštamo blizu životinja, jer se počnu neobično ponašati u njenoj blizini.
Pogledam Anu, ona mi se osmehnu. Sledio sam se, srce mi je stalo zaleđeno od užasa. Jasno sam video redove malenih, kao igla šiljatih zuba.
Tresem glavom, kao da teram prikazu od sebe. Pogledam ponovo, i sada je to osmeh deteta sa normalnim zubima. Ana mi trči u zagrljaj, ja je prihvatam, osećam pod rukama njenu meku, dečiju kosu. Mila Ana, draga i jeziva.
Odlazimo sve troje zagrljeni, sneg počinje da pada, i opet na trenutak, ali samo na trenutak liči mi na sneg sa Dinare.