ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Leila Samarrai
ANAKONDA


Nemiri duše koji nas nagone na nova traganja za podsvesnim, ili čak nesvesnim, možda su samo tragovi nekadašnjih prošlosti, a možda samo davno zaboravljene slike naših predaka...

Nekada davno, postojaše isključivo Čula Čula, kao strašna, mirisna Vatra sprženog mesa koju, ponegde i pokatkad, vetar raznese po tragovima mutne tišine predaka. U nama bejahu čudovišta- naši preci. Bejahu životinje, odenute u krzna, nalik na našu ošurenu kožu. Potom, zajašu ogromne konje i spuste se na prelaze osakaćenih snova, a njihovo prisustvo je sjajno i oštro kao sečivo. Zagaze u naše tetive. A od parčića naših snova ostaju samo krvave žile kojima nas stežu oko sopstvenih vratova i govore nerazumljivim jezikom. Strašna čula su, tokom žrtvovanja, divljim plemenima vezivala ruke. Postavljeni oko velike vatre što se rasipala ka licima izmučenim od vreline istopljenog voska, siktali su iz isceđenih, istopljenih grla vudu mantre i čakorije ( pesme u distihu) kroz koje su se obraćali bogovima Tri sunca, koji su se baškarili na ogromnoj plaži Platana. I oni su spečenim rukama sa stvrdnutim, rožnatim noktima gulili jabuke- žute popločane bore koje svojim preklapanjem oklopa stvaraju ispucali, rožnati sloj, i ruke Njihovih bogova pretvaraju u čudovišta noći. Tama moje duše, beše tama moje noći u tami moje duše. U molitvama bejahu tražili spas i posetioci drugih svetova, ti tigrovi u zarobljeništvu, tigrovi i ljudi sa noktima duboko uraslim u meso. Očnjacima su strugali jabuku čija je pena prskala nazad u utrobu, u čavle koje su u njoj bile zabijene, a na kojima se kotila vrana, čedo smrti, kreštalica strave. Prohujaše vremena. Vetar zapljusnu obale tišine i krvave kiše ugasiše pozare. Ljudi umilostiše bogove i tečnu vatru- afrodizijak koji se skupio u njihovoj prljavoj, oveštaloj koži gigantskih riba i gmizavaca. Postadoše ljudi, ali izgubiše svoje bogove. A sada je sve gotovo. I svud je pustinja, nepregledna. Ona- Vera se budi, a to je buđenje kao tanak ubod noža niz njenu slepoočnicu. Mogli bismo još preciznije reći da je Vera bila na onom prelazu jave i sna kada se, polako otvarajući slepljene kapke, naprosto udvaramo senkama. I nad obrisima predmeta u polutami, te senke sklapaju svoje avetinjske prste. Možda nam se u tom bunilu jave učini da usred najsušnije noći čujemo dobovanje kiše ili udarac nečije koščate ruke u prozor. Nakon takvih oniričnih sanjarija i flertovanja naših čula sa nepostojećim pejzažima, postajemo budni, sa prethodnim, nejasnim predznacima sna. Gde smo bili? Da li smo negde putovali? Kakve smo to maglovite predele sna naglim buđenjem zauvek izgubili? A ona je bila toliko izmorena arhetipskim snovima svojih predaka da nije ni primetila kapi skorene krvi od bučnog, naslonjenog noža, koji se bližio tetivama njenoga grla. Kada? Ko? Gde? U njenoj glavi se još jednom zarotira maska sa prelivima rumenih svećnjaka kojom je veštica iz sna, a njena rođaka Eulalija, čisteći joj utrobu voskom, mantrala njene grehe, i jodlovala. Kakav je to grleni krik? Ona, ispumpavši vazduh i držeći se za grlo, naglo ustade. Nešto je steže, poput more koja joj je, podbočivši svoje ustalasane haljine, sela na grudi, ili poput straha koji sluti nadolazeći nemir. Niz sjajnu dršku odbio se mlečni sjaj sunca koje je brstilo nabačane čaršave preko najneuglednijih delova bordela gde se, u povoju, kao u pelenama, baškarilo žensko meso. Bila je gola, ogrnuta isprskanim čaršavom. Lice su joj uokviravali tamni kolutovi premetačine i bluda, na njoj ispisanog nekakvim tetovažama što ih je načinio Princ noći, u pokušaju da joj iseče nožne prste, gurajući joj krpu u usta i vrišteći: ,,Gutaj, ti bela kučko!" I tada je Vera pomislila na majku, na oca, na prazan sto na kome se puši ilovača zla, smotana u parče ogolelog hleba na kome je starac uvežbavao svoje desni.

      - Abrahamosvaldo, gde nam je kćer?- upita Almalikai.
      - Neka je đavo nosi- začu se strogi starčev glas.

Abrahamosvaldo je otac, sa bronhijalnom astmom i slabošću pluća. Almalikai, u podvezanoj marami i crnoj haljini sa uštirkanim okovratnikom i viklerima na glavi, stavlja tekilu na kockasti stolnjak. Ona podiže jednu ruku, a ta ista ruka upija gustu svetlost sa malih rupica iz kojih je, kao iz gejzira izbijalo jedno parče ugašenog sunca. Ona ima meku, bledu ruku po kojoj plivaju vene, šarene, zelene, ljubičaste, čvoraste. Njena odeća je potpuno iscepana, iskidana, kao urasle kandže, a put tigrasta, sa usađenim istetoviranim mesom. Kažu da joj je lično Fernando Puerto Valjarta utisnuo brazde u kojima beše retorika krvi, znoja i smrada. Ali, ona se budi, i u njoj ne beše unakaženog nemira. Komadići mesa su, pak, sasvim na mestu. Haljina se može zašiti. Usta, ah, mora navući svoja usta, ka ždrelu gurajući mrežaste gomile gnoja, malo gnoja od rasečene usne izrešetane nožem. Iz svake pore tiskale su se splačine krvi. A tragovi bejahu duboki, i išavši sve do materice, izazvaše joj onu ključnu mučninu koja steže obruče glave, a tada čovek pomisli da mu je sasvim malo preostalo. Još ju je mučila i zubobolja. Ona pročapka po truloj gleđi i izvadi spletove čađi, male skorene mrvice metala, i prinese ih svojim, širom otvorenim, očima. Zatim skide svoju, od krvi pocrnelu, haljinu i obmota se slanim znojem svoga izujedanog tela. Trese se. Oči, moje oči? Napeta od misli koje joj jure kroz glavu, pita se gde su joj oči. Ono što vidi su dva krvava proreza iz kojih je šibala svetlost tame. Seća se jedne od svojih mušterija. Na njoj je ogromna dlakava životinja čije ruke drže mesarski nož, i čiji su zubi sitni kao kod krvoločne zveri. Tu su i očnjaci, zabodeni očnjaci u stisnuti želudac.

      - Ne, ne želim da se sećam- govori Vera, potpuno obnažena. Prizori te sladostrasne borbe sa životinjom koja ju je parila gnevom i nožem tik uz njeno grlo, koje je ta životinja drugom rukom snažno stezala, sad bejahu tek mučilišne lebdeće slike koje oslikavaju mutne i mrtve stvari, neobične i kolosalne. Njima upravlja vreme koje ističe na časovniku sa prljavog zida bordela. Na sve četiri strane behu navučene zavese kao polulopte, poređane slike kurvi vezanih zglobova, i ispijena lica mučenika u mračnoj, duvanom ispijenoj noći. Svetlost se pupčila na zamajcu časovnika koji je beznačajno otkucavao čas za časom, prelazeći kazaljkama, i vrlo odsečno senčeći poslednji otkaz mušterije. Potom nastade tišina. Otresavši prašinu sa stolice, sede potpuno obnažena. Vera počinje da se ljulja, udišući atmosferu romanse preostalih taktova muzike, one koja je, odsvirana nečijim odlaskom, polako već zamirala. I ona savi glavu u šake kako bi prikrila hrapavi jauk impliciran u njenim, do krvi izjedenim ustima. Da, večeras je bila dobra, još uvek na onom prelazu starije devojke, njenoga odraza i njene istrošene, sagorele forme. Usta su joj bila mokra. Rukom je sa usana otirala nešto nevidljivo, želeći da ignoriše krv koja je kapala sa njih. Njoj beše svejedno da li može da se uspravi i posegne za ogledalom, ali ono, poluprobušeno, okretalo se u njenim rukama, i tražilo odgovor. Pogledala se u ogledalo. To već bejahu muke, strašne muke samospoznaje. U tom ogledalu beše zakopano nešto tajno, kao tajno srce, mesto gde je prestajao bol, a započinjala istina, mesto gde se, ugađajući jedna drugoj, sreću svetlost i senka. Niz prljavi staklenik naspram kreveta, na kojem je dotad ležala nemoćna i raskrvavljena, meškoljile su se figurice lavova i tigrova od terakote, kao i nekih divljih, afričkih životinja koje su joj razdirale um. I vide obrise fantastičnih figurica iz svojih snova: čuvenog Alebrihesa, nemirnog duha iz tradicije Indijanaca Sapoteka. Laka Alebrihesova krila bila su poput ptičjeg perja, a to isto perje beše nalašteno bojama koje su se sijale, kao podmazane zejtinom. Svako pero beše porumenelo od unutrašnjeg razaranja tkiva, kao da je vešt stolar, praveći svoje figurice iz Verine mašte, četkicom i dletom, u njenom mesu pravio sićušne kosti. A šare koje su se nakon neprospavane noći ispupčile na njenoj podlanici nalik nemrtvom duhu kao što je Alebrihes. On je živa duša koja gori- Vatra. On dolazi samo kad pokojnik umire. On je neko ko je imao jako težak život.

      - Alebrihes će ga spaliti pogledom- govorila je Almalikai, nagnuta nad svećnjacima, obučena u traje1 od tigrove kože. Tako je Alebrihes, još od njenog detinjstva, živeo u njenoj mašti, dok je mrcvarila svoju dušu bežeći iz jedne u drugu mitologiju. Njegova krila Pegaza bila su nastavak konjske glave, nevoljno okrenute sa njenog dečjeg stalka ka njenoj maloj, radoznaloj glavi. To joj je bio poklon od majke za 13. rođendan koja je tom prilikom rekla:
      - Neka te štite Virhen Morena, neka te štiti Alebrihes- zatim je poljubi u čelo i ona tad usni blaženi san. Nedugo zatim, prikradaju se teške senke i bude je, a truplo u plaštu stoji kraj vrata i hoda kao po vodi. Ona vrišti kroz mrak, i vidi ga na podu kako juri pod senkama, pod svetlošću, kaska optočen zlatom i dragim kamenjem, proboden vudu iglama, razmazan kantama krvi. Nastade vrisak, potom prestanak sna i početak mokrenja u krevet.
      - Jednog dana, kada budem umirala, videću njegov lik u svom ogledalu- govorila je vračari Eulaliji.
Kada je Alebrihes stupao u boj protiv mračnih sila (a ona nije uvek mogla da razazna na čijoj strani je on), pretvarao bi se u mladića bele puti sa prebačenim ogrtačem oko uštirkane košulje i jeftinim sombrerom. Kažu da se Alebrihes nekad pojavljuje u ranim jutarnjim satima, kroz lik mladića koji nosi ogrlicu od zlata, ili bakra koja je posuta tankim slojem gleđi. Crna kopča oko struka ima na sebi glavu zmije. A nekad se pojavljuje uveče, noseći crni plašt i mnogi veruju da baš tada dolazi da odloži smrt. Nije znala razlog zbog kog joj se Alebrihes prikazao u snu, da li je to nasilje bilo u njoj ili je kao preživela žrtva uspela da zagrize onaj čarobni končic s klupka nasilja koji joj je Eulalija tutnula u ruku one večeri kada su potoci krvi oblili njenu posteljinu, a neznani plod iz utrobe se iskobeljao poput čudovišta sa kracima, dok je Eulalija pala nauznak prevrćući beonjačama. Isterali su je bez pogovora. Govorili su da je veštica, a ona je znala da joj je Alebrihes pomutio razum.
      - Alohandra! Alohandra!- ona pljesnu rukama. Ona joj je ponekad nežno dodirivala usne natečene od udaraca i razblažene ledom iz tekile koja se sada, kao lokva krvi, penušala u prljavoj, izgriženoj čaši.

      - Daj ovamo Mesklu- Škorpijin sok- ona pomalo radoznalo osluškuje vlastiti ogrubeli glas koji dolazi iz njoj nepoznatog grla. Koliko je godina prošlo od kad nije videla Rigoberta koji ju je jedne samotne noći posetio u njenoj sobi sa maskama religioznih čudovišta na kamenim zidovima. I sad, sklopivši ruke u grč molitve, usmeravajući svoj razuzdani pogled ka svetoj Devici Moreni, ona oseti svu odvratnost i ispraznost svog života.
      - Da- šaputala je dok je usta ispirala rakijom - ovo je kraj puta, a taj kraj je najčudesniji put koji sam mogla da pređem.
      - Prizivam smrt- ona podiže čašu teatralno, gotovo sa nekim izbezumljenim povlađivanjem Velikoj Senci. - Alohandra, prizivam Alebrihesa!- viče dok joj se na raspuklom ogledalu lice talasa poput pijanog mora, ili škorpijinog repa u kakvoj, peskom začaurenoj rupi, što je, katkad, vetar obgrli i zrnca tišine raznosi na sve četiri strane sveta. Alohandra, u još gorem stanju od nje, ulazi nekako bojažljivo. Na sebi ima pamučnu haljinu i ogrlicu od zlatnih perli. Duga crna, raspletena kosa talasa joj se niz ramena. Tamnocrveno, opaljeno lice raka gnezdi bore što se tek upinju da joj razrovare lice. To je velika majka koja se sa kotaricom vode šeta pustinjom. Stavlja ruku na usta, a oči su joj razrogačene.
- Idem da kažem Puerto Valjarti.
-Ne, ja sam dobro- gleda je u oči i hoće da i ona oseti da je sve u redu.
Alohandra gricka bademe preturajući po desnoj šaci i gleda je dok joj se oči šire kao govorljive lopte.
      - Pogledaj se- upire prstom - ala su te večeras izmrcvarili!
Pređoše za sto. Obe se nagnuše nad šoljicom rakije. Ćute. Verin pogled skreće ka Alohandri, a zatim kao snop svetlosti pada na poluodškrinuta vrata.
      - Zatvori vrata- reče grubo.
Bordel ima dva sprata. Sobe na drugom spratu su sasvim ispražnjene, osim njihove. Od spoljnog sveta razdvajaju ih trake što su ih pleli Hinčau Indijanci- uzori sveta koji nestade, najveći majstori tišine. Iznenada, od tišine, ostali su samo parčići, kao one oglodane trake što su činile vrata i zaštitu. Nešto poput Senke sjuri se kroz tišinu i obod kreveta, i Senka polete ka prozorima, a ulazna vrata prizemlja se uz snažan tresak širom otvoriše.
      -  Ovde nema vetra- ustuknu Alohandra i zgrči ruke u gladak poklopac.
Između dva jako stešnjena prsta proviruju kamičci, nedovoljno nagriženi vatrom. Ruke su joj vrele od iščekivanja, a grudi se nadimaju u sitnim grčevima.
      - Vera, bogovi su došli po tebe- reče joj i vrisnu, preturivši petrolejku sa drvenog, moljcima izjedenog, stola.
Postade mala i skrvčena kao da je figurica od terakote. Oči joj behu usijani tiganji. Strah potpuno obuze ove dve žene.
- Neko nas posmatra. Možda je Ksolotl, Veliko čudovište- skupila se Alohandra, dok joj je brada podrhtavala. Začu se još jači urlik vetra. - To je bog sa licem psa, Kecalkoatlov brat blizanac, Veliko čudovište- Alohandra se trese uz histerične napade plača.

- Ne budali, Alohandra!
- Treba nam zaštita- vrišti Indijanka.
- Neko dolazi- reče Alohandra.
Vera se pogleda u ogledalo. Videla je sve. Videla je Veru. Njeno lice beše vudu maska. Tečnosti su se slivale po njoj: crna, plava, bela (sumnjive čistote) i crvena. 
- Više ne vidim svoje lice, Alohandra, ne vidim- ona se usredotoči na svoj izgužvani brus.
- To su Ksolotlove čini- zaverenički se nagnu ka njoj. Vera odmahnu rukom.

I opet nastade tišina, vekovima, godinama, ta urlajuća tišina koja razmazuje ruževe kurvi i prevrće im brushaltere. I odnekud ispadaju sitni novci, odskaču uz zvukove tap tap tap. Eno ih, kotrljaju se kao kažnjeničke mašine i zupci koji neumoljivo seku i pokreću točak. Čuju se obrtaji. To sat otkucava- mehanizam dobijen sa bordelom kao i noćne more sa starošću. Ove dve žene nepodnošljivo brzo stare. Vera otpija poslednji gutljaj rakije, istovremeno pipkajući tanku, iscepanu haljinu, trgujući impulsima pokazivanja golotinje koja joj je ušla pod kožu. I kao u nekoj žurbi, ona podiže glavu, nekako ukoso, tako da su joj se beonjače zarotirale jer oseti kako se nad nju nadvila neka senka, koja se, bez ikakve pretnje, kupala u njenom odrazu. Alohandra stavi ruku na usta, i cvileći, provuče se pored Stranca. On je prezrivo isprati pogledom, a oči mu se skupiše. Bio je obučen u platnenu košulju i farmerice, a na glavi je imao jeftin sombrero. Uzeo joj je ogledalo iz ruku i u njemu gledao svoje koščato lice. Delimično pretvoren u životinju, stranac je napeto, još par trenutaka nastavio da se posmatra u ogledalu. Posmatrala ga je. Od ušiju su, dakako, mogli da mu naprave cipele, a od nosa krompir- beživotno je pomislila. Od duge, zmijaste kose spleo je klupko, koje mu je davalo vidovnjački izgled zapadnjaka. Namah se nasmešio, kao da je i sâm zaključio tu ironičnu misao, a zatim je kratkim i odsečnim trzajima ručnog zgloba odstranio ogledalo. Posmatrao ju je nežno, kao da, na čitavom svetu, jedino njih dvoje razgovaraju, negde van pustinje, u brdima, kilometrima daleko, na putu bez raskršća. Stranac je posmatra ravnodušno kao da je njena sramna, izubijana golotinja samo jedan pejzaž koji valja fotografisati ili naslikati. Njegove sive oči hine pomalo podrugljiv smešak i njoj je dovoljan samo jedan pogled, koji se ukršta sa njegovim- pogled poznat svim bludnicima noći, kao i kurvama bordela u malom, pustinjskom gradiću Oaksaka. Pritom se nekako stalno povlačio unazad, u rukama prevrćući nekakvu kutiju koja je naveliko zujala, a potom bi umuknula.

      - Maricón!2- gorko pomisli ona, ali ne bez naslade. Znala je da ga njena golotinja ostavlja potpuno svetim i čistim.
      - Ovo je nedostojno- govorio je okrećući se po prostoriji. Zatim uzdahnu i sede na mesto koje je dotle zauzimala Alohandra.
      - Da li Vas šalje...?- zastaje, jer zaboravlja ime svog Dobročinitelja. Za nju je on odraz čoveka mesarskih ruku, širokih ramena nalik na dve spojene planine, gotovo bez vrata. To je bio Fernando Puerto Valjarta, čovek koji ju je doveo ovamo. Za trenutak joj se učini da je Alohandra posmatra preko strančevih leđa i ona, zaklopivši oči, uspe da usni njene divno oblikovane šake koje pljeskaju jedna o drugu, pozivajući je da se probudi. A ona, gde je? U kom čudnom pejzažu? Da li je konačno odlučila da se prepusti? I ona shvati da čuje strašan topot vračeva koji obigravaju oko vatre. Vide nekoliko ugljenisanih maski navučenih na isepana lica koja odskaču u grčevima. 
      -Vi imate da ponudite mnogo više - reče Stranac i poče da je oblači polako, bez požude, a ona mu se prepušta, kao onda kada je dopustila Eulaliji da njenom ocu, koji je žustro zahtevao da se pusti krv Rigobertovog i njenog nerođenog sina, otkrije sramotu obnaživanja bedara. A onda se začu očev uzdah i vide ispruženi dlan. Puerto de Valjarta, iskežen, govori:
      - Dogovorili smo se starče.
A eto, sada je Alebrihes došao po nju- pomislila je Vera posmatrajući strančeve čulne usne. On ju je nežno držao za ruku, a okovratnik mu se utisnuo u vrat. Govorio je nešto mehaničkim glasom, a ona ga je slušala i upijala. Doduše, Vera se malo opirala (a to opiranje beše veoma bedno i nedovoljno ubedljivo. Naime, ona je samo skrstila ruke i savila glavu, dok joj se izmaglica jutarnjeg bunila mešala sa zadahom rakije. Ipak, pokušavajući da odagna njegov lik tako što je naizmenično okretala glavu s desna na levo, uspe da prokrklja:
      - A vi ste?
      - Umetnik amater- reče on.
On se najedared ispravi i gotovo da pesnicom, kao čekićem, udari o svoje grudi, želeći da potvrdi dostojanstvo kao i taštinu svojih reči.
      - Vizionar- dodade on.
      - Ah!- uzdahnu Vera.
      - Vi možete da mi pomognete da snimim nešto kao kratak film. Biće vam dobro plaćeno- reče stranac. Potom je povede iz bordela, zaklonivši je kao da je umesto ruke imao ptičje krilo sa zlatnim, smeđim i crvenim perjem. Njegove ruke postadoše ptica koja joj se potpuno primakla, a niz leđa mu je padao crn plast na kome je bio izvezen znak zmije.

      - Alebrihes- rekla je nečujno i uzdahnula- kuda idemo?
      - Niz Mračni Put- rekao je.

Krenuše dalje, ali ona ne vide put, već nekakav tok kroz koji su im se kretala, naizgled spojena, tela. Ona ga čvršće uhvati za ruku. Kako je napolju bilo jutro, tako se istovremeno ugasilo i oko kamere i sunce nestade negde iza oblaka. I oni nestadoše u nekakvoj skrami jarko ljubičaste noći. Nebo zakloni krvavo sunce, a njegova krvožednost stopi se sa linijom horizonta, i tek blaga, žarkosmeđa svetlost padala je na njegov groteskni lik krompirastih crta i žutih obraza izmazanih crtama od imalina. Beše kao posut pepelom.
      - Zar tako izgleda Ritualna Maska Smrti?- pitala se Vera.

Bilo je kao u snu, ali mnogo... snovidnije, tražila je pravu reč. Jer, smrt je kao odblesak davno izgubljenog sna- veličanstveni predeli, mahovina koja se kotrlja putem i spetljava s licem, složena harmonija svemira, zaustavljeno vreme, njena ruka u mladićevoj. Sve je to podsećalo na skladnu, dražesnu igru nadrealističkih boja i slika. Zar ovako izgleda smrt? Zar je ovo kraj, kao onda kada sam se slučajno zagrcnula tekilom, kada me je opalio sprženi dah iz sopstvenog ždrela, usisavajućeg i mekog kao cev. Tako oni hodaše niz mračni put na čijim se stranama kotilo zelenilo i lišće najraznovrsnijih boja.

      - Gde je pustinja?- upita ona naizgled radoznalo, igrajući se pantljikama na svojoj najraskošnijoj haljini- imitacija indijskog sarija, mokasine, kosa spletena u razdragano klupko prepuno ukosnica i boja.
      - U našim očima. Uskoro smo tamo- on pljesnu rukama i gle, odmah se stvori jedan ugao, a u tom uglu jedna kuća, i sve beše kao čudna slika koju je Vera dočekala sa naglim oduševljenjem i razdraganim kliktajem. Njegove nežne ruke, ukrljuštene nizom ružičastih pločica natkrivenih obojadisanom puti glatkog mesa, dugačke i spretne, petljaju oko ključa, dok mu se usne razdvajaju. Ona vide beleg na njegovoj šaci- znak zmije. 

Bilo je evidentno da se mladić bavio bitnim stvarima, iako u prilično velikoj kući ne beše nameštaja, samo vrata, goli zidovi i izukrštane kamere iz kojih je curila zagasita svetlost, nalik na toplinu njegovih žućkastih očiju. Vera optuži sebe što joj ruž nije potpuno na mestu, kao onog sudnjeg dana kada je po nju došao Fernando Puerto Valjarta. Jedna mokasina beše toliko omekšala njenim znojem i isparavanjem vlage, da je osetila kako joj svaki tup nalet vazduha nanosi oštar bol. Jedna kamera bila je postavljena visoko, a stranac je, pomerivši kameru bliže njoj, istovremeno otpakivao nešto nalik na žensku torbicu u kojoj je bila jedna činija. On onda na pod postavi činiju, a pored nje vazu i to mu beše sav dekor. A zatim poređa nekoliko ogromnih posuda koje je izvlačio iz jednog udubljenja u zidu koji je bio umotan u zmijsku kožu, i kao fijokice, širio se do tavanice, i to se njoj učini modernim. On iz svake posude izabra po jednu jabuku koje behu velike i skerletne3, nekako mišićave i utonule u njegove meke šake i bejahu čvrste te ih on stade nežno gladiti i premetati po rukama i to potraje čitav čas. Zatim joj je stranac prišao na dva koraka, i žvaćući jabuku, nežno je gledao, dok su mu trepavice pravile fantastične odseve po njenim grudima, gledajući je i analizirajući njene kukove, njene guzove...

      - Imate lice glumice- zaključi analizirajući njeno lice, u suštini ostarelo, sa očima, kao u meso utisnuti rezanci, i nosem kao poluizjedena kobasica, njeno lice ne beše lepo, ali mladić je u njoj nešto nalazio, nekakvu igru i avanturu duha, neko rumenilo device, ne obazirući se na dečje kreveljenje prirode koja ništi lepotu utiskujući bore kao žigove.
      - Nešto je raskošno u vašoj fizionomiji, kao hazard koji čas dobija, čas gubi. Vi ste savršeni. Ona oseća kako joj prija umilan strančev glas, i topi se, šireći svoje noge kao paun, gledajući mu u lice, i ništa manje oduševljena, tajnovitim putima se spajajući s njim.
      - Dođite ovamo. Vaš zadatak je zapravo jako lak. Samo treba da žvaćete jabuke. Ovako- i on meškolji u ustima već rascepljenu jabuku od čega mu se lice naduva i krivi. Ona ga posluša i on joj dodaje celu činiju jabuka od kojih ona bira jednu, najkrupniju, uzima u usta i žvaće je, gledajući ga pravo u oči.
      - Tako je. Sad uzmite još jabuka. Uzmite dve. Brže gutajte. Ona guta, oči joj iskolačene, trpa u usta jabuke, zrele, crvene, sočne a kapljice soka joj se slivaju niz tanku haljinu. Stranac se okreće velikoj kameri koja beše prekrivena nekim crnim platnom, otkriva je i okom kidiše ka njoj, dok okreće ručicu i kamera hvata njen razmazani ruž spolja, njenu ushićenost iznutra i nju obuzima glad koja, tako snažna, truje njeno rasuđivanje, te ona trpa pregršt jabuka dok stranac snima i govori:
      - Gutaj još, još više jabuka. To je sve što tražim - govorio je stranim akcentom-  mnogo jabuka, još jabuka. Srči, sisaj! Ona se naduva kao žaba, ne može da diše i u usta trpa tri jabuke. One padaju na zemlju, a ona ih sakuplja širom otvorenih usta i očiju kao da iz sebe srče poslednje elemente duše.
      - Ne istražuj. Samo gutaj. Mnogo jabuka, mnogo crvenih, sočnih, dragih jabuka, od alabastera, smaragda, sedefa, kao majčino mleko. Govori dok jedeš!- on se razdra, a kontrast između mekoće sna i njegove nestrpljivosti natera je da još više razrogači oči... Mmm... - Volim jabuke, tako ...- on jače okreće zavrtanj kamere. Čuje se samo zujanje i njeno dahtanje. - Još samo jednu. I ona jede, ždere sa slašću, s apetitom izgladnele osobe, jede, uživa i naduva se. - Sad! Sad, draga!- mladić viče kao da ima napad ludila, a lice mu se smeši.

      Ona oseti neki šum, pisku, više komešanje, a to ne beše šum kamere, već zujanje koje se pretvorilo u neku riku. Okrete se i vide ogromnu zmiju, anakondu koja joj obavija bokove, usta, gnječi lobanju i bez straha gleda kako joj se uvojito krilo zmije spušta na želudac, na prsa i gnječi ih silovitom snagom dok iz usta ne počne da pršte jabuke, polusažvakane, u svoj svojoj slasti. Delovi celih jabuka kao gejzir izbiše iz njenih popucalih pluća i na kraju ostadoše samo njene zakrvavljene oči. Dok je potok sokova tekao niz njenu bradu, ona se gušila i umirala, a stranac je sa slašću gledao u njene umiruće oči. Potom je lupnuo rukama i zmija se povukla u zid, srastajući sa njim. Stranac uze traku i pevušeći izađe iz prostorije bacivši novac na unakaženo telo prostitutke. A čudovište je nastavilo da pluta po goloj vodi, nepodnošljivo velike pustinje. I tako će biti za vjek i vjekova, za buduće godine i vekove – ovo beše poslednja Alohandrina misao dok je tresla leš u indijskom sariju koji je već počeo skupljati crve. Pored raskomadanog tela na krevetu sa dva ružičasta baldahina beše novčanica od dvadeset dolara, plata prostitutke po merilima najcrnje noći.

Ako nam je pokazala. Boban je genije za otkrivanje talenata.

Treba se probiti kroz ovo, ili ja još imam previše krvi u kofeinu.


No, vredi.

Ajde, prosvetli nas. Šta je tela da oće?

На летимично прегледање погледом нисам видио никакве анаконде, али сам наишао на груди, кукове и гузове. Може и то!

Аха, ипак је ту и анаконда, два пасуса послије груди, кукова и гузова.

Quote from: scallop on 28-10-2013, 12:01:58
Ajde, prosvetli nas. Šta je tela da oće?

Poslednji dani jedne prostitutke, kroz vizuru te prostitutke. Vizura je dobrim delom zasnovana na mitološkom, a funkcioniše po principu napuklog ogledala. Konzistentno sprovedeno od početka do kraja, sa jasnom autorskom namerom.

Bre, Angel, jel' to zato što je žensko? Kod mene imaš minus do neba. Nesuvisliji tekst nisam video od Kosigine i nekih drugih ženskih osoba. A prideva ima više nego Stipan u svojim najgorim danima. Samo u prvom pasusu sam prebrojao 70 komada.

Пре читања сам прешао погледом по тексту, гледајући како је форматиран, како се одвајају пасуси од пасуса, како говор од пасуса, речи са почетним великим словом и те ствари.
А онда, пред крај прегледања, а још увек пре читања, као позвано, око ми се закачи за: "Ona oseti neki šum, pisku, više komešanje, a to ne beše šum kamere, već zujanje koje se pretvorilo u neku riku." У једној реченици два пута "неки" тј. једном, а други пут "неку"! Па још кад она ОСЕТИ НЕКИ ШУМ! Ма дајте! Ја нисам НЕКИ писац, ал кад видим као део описа реч "неки" одмах окрећем главу на другу страну. Тако да, на жалост само не знам чију, ово се заврши у фази "пре читања". Ту ће и остати.

Ja, na letimično preletanje tekstom stičem utisak da ovome fali prvo lektura i korektura a onda i uređivanje. Mislim, moguće je da je sam narativ zdrav u smislu likova, simbola i situacija, ali je jezik neizbrušen što prilično bode oči s obzirom da se ulaže dosta napora u to da bude ambiciozan u slikama i relativno kitnjast u opisima. Ovo, na primer:

QuoteOna podiže jednu ruku, a ta ista ruka upija gustu svetlost sa malih rupica iz kojih je, kao iz gejzira izbijalo jedno parče ugašenog sunca.

Meni se tu mešaju vremena na vrlo neprijatan način - sadašnje daje svemu prisnost i neposrednost, ali onda nas dočekuje prošlo koje nas grubo izvlači iz raspoloženja i rečenica ne funkcioniše. Da ne pominjem da mi je slika kako parle ugašenog sunca izbija poput gejzira neprihvatljiva.


Dalje:

QuoteOna ima meku, bledu ruku po kojoj plivaju vene, šarene, zelene, ljubičaste, čvoraste.

Do ovde je u redu. Ali onda:

QuoteNjena odeća je potpuno iscepana, iskidana, kao urasle kandže, a put tigrasta, sa usađenim istetoviranim mesom.

Meni to uopšte ne funkcioniše. Ne vidim tu sliku u kojoj je meso usađeno i istetovirano u kožu jer je meso po pravilu unutra, pre bih mogao da shvatim da je koža istetovirana na mesu, ako bismo hteli takvu sliku. No, još gore mi je ovo da je odeća iscepana "kao urasle kandže". Tu uopšte ne razumem šta slika treba da pokaže, sem što maglovito povezuje cepanje i kandže.

Dalje:

QuoteKažu da joj je lično Fernando Puerto Valjarta utisnuo brazde u kojima beše retorika krvi, znoja i smrada.

Hajde, meni ovo kao metalcu sasvim radi posao. Ali onda opet zbrka sa vremenima:

QuoteAli, ona se budi, i u njoj ne beše unakaženog nemira.

Pa odmah u nastavku:

QuoteKomadići mesa su, pak, sasvim na mestu.

Meni ovo najviše deluje kao da tekst ne želi da ima konzistentnost slika već da samo želi da pojmovi plutaju jedan blizu drugog pa da onda asocijacijama grade neke fluidne slike (unakaženost, komadići mesa, nemir). Dobro, možda, mada mi ne funkcioniše i zaista mi smeta to što se vremena ne slažu i što tekstu koji bi se možda zaista primarno bavio asociranjem pojmova umesto njihovim logičnim uvezivanjem fali tempo jer postoji gomilanje pojmova i epiteta.

QuoteHaljina se može zašiti. Usta, ah, mora navući svoja usta, ka ždrelu gurajući mrežaste gomile gnoja, malo gnoja od rasečene usne izrešetane nožem. Iz svake pore tiskale su se splačine krvi.

Dakle, gomile su "mrežaste" što nije najsrećnija slika za mene, ali još gore, usna je i rasečena i izrešetana nožem. Splačine krvi se tiskaju kroz pore što mi je nagomilavanje slika i nema efekat koji bi se, mislim, želeo. Itd.

Dakle, tekst mi deluje za sada kao sinopsis za priču, nikako kao nešto za stavljanje na uvid javnosti.

hvala hvala.
vidim da ste inspirisani.
postaviću vam još nešto, neku poeziju, pa podelite gitare.
svako po jednu gitaru.
ali, ne zaboravite da pozovete Čarlsa Mensona :*

Quote from: lara croft reborn on 28-10-2013, 18:04:15
hvala hvala.
vidim da ste inspirisani.
postaviću vam još nešto, neku poeziju, pa podelite gitare.
svako po jednu gitaru.
ali, ne zaboravite da pozovete Čarlsa Mensona :*

Ок, нама гитаре, а ти се прихвати бубњева, има доста њих који би ти дали палицу. Па да одсвирамо заједно: "Ја волим Шану, Шана има ману...".

Sine Laro, ne žuraj. Ja se još majem bojom ošurene kože. Ili rečenicom:


A od parčića naših snova ostaju samo krvave žile kojima nas stežu oko sopstvenih vratova i govore nerazumljivim jezikom.

Nikako da udenem ko nas steže oko sopstvenih vratova. Da ne pominjem krvave žile koje govore nerazumljivim jezikom. A ono što je pabirčio (nikako ćit'o) Meho, mora da je iz neke treće priče.

pa sleduje vam i palica.
polako

a sad bih zamolila vlasnika ovog foruma Bobana Kneževića da me banuje od stipan - gul bratstva i jedinstva. Imam preča posla nego da budem poligon za iživljavanje od strane jednog frustriranog patuljka i jednog starca na samrti.
ostalima: shvatam da je ova priča presložena za internet kao medij, ona je za štampanu formu, a i znam da vaš mozak to generalno ne može da isprati...  (s izuzetkom Angel...)

Da mi je znati na koje vas bućkalo Boban navatava. Što da te banuje? Ova žvrljotina toliko podseća na rane srednješkolske rukopise tipa "Vidi, profesorka, kako lepo pišem.", da bih mogao da je koristim kao pokazni primer za one koji bi da sa tim vremenom raskrste, a ne znaju kako.

Jebote, ova ćurka je stvarno opsednuta Stipanom...

Ако сам добро схватио, ова прича је одлична, али читаоци не ваљају.

Hm, pošto je ovo odeljak na forumu po imenu Književna Radionica pa je pretpostavka da se ovde pisanje kači da bi se čula kritika i preporuka (radije nego pohvala i tapšanje po plećima), i da se o napisanom diskutuje,  pretpostavićemo da smo samo jutros ustali na levu nogu. U mom slučaju to je sigurno, ipak je menjano vreme i sve to, poremećen mi je čitav život.

Ali to na stranu, kako će publikovanje ovog teksta u štampanoj formi promeniti ono što na moj, kako već rekoh, letimični prelet, deluje kao priličan stilski pa i pravopisni nered? Gore sam pomenuo nekoliko meni problematičnih elemenata. Književne slike koje su same sebi kontradiktorne su možda i namerno sredstvo (na primer to da parče, po definiciji čvrsto, izbija poput gejzira, po definiciji tečnog), ali ja ne vidim metanameru u njihovom gomilanju, ne vidim da tekst samog sebe treba da potkaže kao nepouzdan (po ugledu na nepouzdanog naratora) ili čak revolucionaran spram uvreženog pisanja (kao na primer u priči Ričarda Lupova With the Bentfin Boomer Boys on Little Old New Alabama gde jezik namerno protivreči i pravilima i očekivanjima i tvori konzisentnu celinu koja nam saopštava informacije o kulturi i istoriji sveta u kome se priča događa). Vidim samo da se nastoji da slike budu snažne, sastavljene od provokativnih reči ali ne vidim dovolno veze među tim rečima da bih govorio o uspelom tekstu.

Evo ponovo sam nasumice pogledao i ovaj deo:

Quotezastaje, jer zaboravlja ime svog Dobročinitelja. Za nju je on odraz čoveka mesarskih ruku, širokih ramena nalik na dve spojene planine, gotovo bez vrata. To je bio Fernando Puerto Valjarta, čovek koji ju je doveo ovamo. Za trenutak joj se učini da je Alohandra posmatra preko strančevih leđa i ona, zaklopivši oči, uspe da usni njene divno oblikovane šake koje pljeskaju jedna o drugu, pozivajući je da se probudi.

je meni potpuno haotičan. Ponovo se vremena mešaju bez reda a  ko je ona čije se divno oblikovane šake usniju, nije jasno. Itd.

Kako ovo sve dobija drugi smisao kad se odštampa? Mislim, uvažavam da nisam ni pročitao tekst i da vadim parčiće bez reda ali priznaćemo da parčići deluju nabacano i takođe bez reda pa i da ne vuku na čitanje.

Quote from: lara croft reborn on 28-10-2013, 18:28:07
pa sleduje vam i palica.
polako

a sad bih zamolila vlasnika ovog foruma Bobana Kneževića da me banuje od stipan - gul bratstva i jedinstva. Imam preča posla nego da budem poligon za iživljavanje od strane jednog frustriranog patuljka i jednog starca na samrti.
ostalima: shvatam da je ova priča presložena za internet kao medij, ona je za štampanu formu, a i znam da vaš mozak to generalno ne može da isprati...  (s izuzetkom Angel...)

А зашто је пресложена? Да ли ће на папиру бити мање сложена? Да ли ће на папиру бити нешто друго написано, различито од овог што је овде написано? Побогу, жено, мушкарче, дете, шта ли си већ, реч је реч, била на папиру, или смештена на хтмл страницу па онда приказана на екрану. Осим ако ће ово што си написала, кад се стави на папир, на волшебан начин изнедрити и глумце, који ће нам казивати текст, па ћемо, све са холограмском сценографијом, добити потпун увид у величину твог списатељског генија тј. добити одговор на оно вечно питање: "Шта је писац овим хтео да каже?"
Прихвати да се твоја прича (то је прича, зар не?) не може допадати баш свима, а да они којима се допада не морају под обавезно бити паметнији од оних којима се не допада.
Овако (да употребим већ нaписано на овом форуму) личиш на увређену сеоску нову снајку, која се сва надме од муке и сва се зајапури кад јој ујутро сви укућани не кажу да је најлепша на свету.

   
    Sutra ću pročitati priču i analizirati je. 
    Čak i da nije savršena, ovaj forum i služi da se autori usavršavaju.
Zato molim komentatore da se potrude da budu korektni.

    Terminima ,,ova ćurka'' nije mesto tu.
Budimo ljudi (iako smo i Srbi), udelimo pristojan savet.

   Negde priznajmo da treba da se pohvali, a tamo gde treba da se kirikuje, uradimo to za dobro autora.

   Što se mene tiče mislim kao i Boban da je Lejla veliki potencijal.
   Stavka oko prečestog ponavljanja neke reči u rečenici ili oko suvišnog prepričavanja može se prevazići.
   Bitno je imati maštovitost u samom korenu, osećaj za metafore i poređenja i za sklapanje fabule, a Lejla to ima.
   

Quote from: scallop on 28-10-2013, 09:29:27
Ako nam je pokazala. Boban je genije za otkrivanje talenata.

Čini mi se da je i vas "otkrio" svojevremeno.

Rekao sam sebi da neću prljati ruke na ovom topiku jer mi je gadan na dodir, ali, samo zarad isto toliko perverzne potrebe - Bobane, kakav bi bio tvoj komentar na ovu priču? Ne, stvarno me interesuje dal' si pregrmeo prvi pasus.

Najpre komentar na scenosled komentara: Lara, postovala si priču, pažljivo čitaj komentare. Da bi ih razumela, bolje je da se kod tog Bobana Kneževića, koga stalno, kada si povređena, prizivaš u zaštitu (jedna Lara Kroft to nikada ne bi uradila!!) raspitaš koliko su ljudi koji ti komentarišu priču različiti i raznovrsni. E, onda već možeš da uradiš analizu komentara i da shvatiš da ovi ljudi ovde imaju različite profesije, motive, karaktere i preferencije, ali ako od svih dobijaš slične komentare - najbolje je da izvučeš jedan zaključak.

Zatim bih komentarisala mizogin diskurs koji se pojavljuje u komentarima. Pol autora nema veze sa pričom (možda samo rod), kao ni pol komentatora. I ja molim admina ovog foruma, tog Bobana Kneževića, da ponekad i reaguje na otvoreno mizogini diskurs, kada već briše, banuje, komentariše i sprovodi pravdu na drugim forumskim poljima. Neće mu spati ta kruna cara s glave.

I, konačno, komentar na samu priču. Meho ju je to već upečatljivo i pronicljivo analizirao. Pomešana vremena kod mene izazivaju totalnu konfuziju, jer me ne zanimaju nelogični i lični autorovi tripovi i eksperimenti, osim ako nisu stvarno genijalni, a ovi nisu. Samo su isforsirani potrebom autorke da zvuči autentično i usmereno na "one sa mozgom". Nažalost, kroz gomilu prideva kojima se ovde, očajnički, očajnički (očajnički) zamenjuje atmosfera izgrađena pripovedanjem (o čemu smo dosta pisali na radionici) meni je teško da se probijem. Ni ja, kao i Meho, ne mogu da zamislim slike koje Lara "opisuje" (a, u stvari, prepričava).

Ali ja ovde vidim talenat. Dopada mi se izbor teme, dopadaju mi se pojedine slike (ali samo zato što sam umislila da razumem autorkin ugao gledanja i "šta je htela da oće"). U ovoj autorki krije se snažan feministički potencijal, i mislim da ju je Boban zbog toga i podržao (otud i kruna cara). A otud i napadi baš na njen pol. Forumski nikovi su ovde lepo namirisali feminizam i jaku žensku ruku, pa su, svesno ili nesvesno, odmah naseli.

Ovom ispisu nedostaje osnovnog znanja o pravilima pisanja. Sad, neko se lepo snađe ne poznajući pravila, postane čak i jedinstven u izrazu i stilu, a neko je samo nerazumljiv. A nerazumljivost nije vrlina. Osim ako ne pišemo priče koje, potom, zatvaramo u foldere i čuvamo daleko od bilo čijih očiju.

Isti opažaj kao i kod gomile "pisaca" koji su ovde došli, postovali, pa se fajtali (i ja sam upadala, svojevremeno, u isti fazon) kako su svi glupi, a oni samo previše duboki, pronicljivi i prožimajući da bi bili shvaćeni: less ego, more listening.

Neke slike, opisi, izgledaju kao totalno lupetanje, a neke su dobre. To, verovatno, zbog umišljaja da smo bolji od proseka, jel. I meni je bilo teško da se bar malo naučim skromnosti.


E, da: manje konfuzije u glavi, manje konfuzije u priči.

Nemoj samo da zoveš Bobana Kneževića, viteza administratora, da te banuje i od mene, Lara.

Quote from: Loni on 29-10-2013, 00:56:45
   

    Terminima ,,ova ćurka'' nije mesto tu.
Budimo ljudi (iako smo i Srbi), udelimo pristojan savet.

A da pokušaš, kao dramaturg, da ispratiš scenosled?

Lako se sloziti s vecinom komentatora ovdje, ipak, i dalje me ne napusta osjecaj da je gospodica Leila neosporno nebrusen dijamant. Ja sam zadivljena, naravno ne s kolicinom pridjeva i konfuznim pisanjem, vec njenom bujnom mastom!!

Nisam sigurna sto vam je vise zasmetalo, to sto u prici ima viska pridjeva ili to sto je ovaj sirovi dijamant otkrio Boban? Pa sto vise tuces po autorci teksta, znas jako dobro da ce svaka pljuska zavrsiti i na Bobanovom licu. Uvjerena sam da je kojim slucajem gospodica Leila nepoznata mlada autorica koje se tek predstavlja Sagitaskom auditoriju, da bi situacija na terenu, ovdje, bila uvelike drugacija.

 Priča je odlična. Šta vam je? Jes da je nisam pročitao ali ipak.

To što Lejli nedostaje u pisanju može se naučiti na ovaj ili onaj način; ali to što ona ima u pisanju, mnogi ne mogu ni da sanjaju.

Kad ti objasniš sve nam je jasno. I ovaj i onaj način, a posebno to šta ima. Nego kad već tako sadržajno objašnjavaš, da li bi mogao da obasniš D. svoju urbanu legendu kako si mene otkrio. Žena živi u zabludi.

Zar nije tačno da si svoju prvu priču kao pisac-početnik objavio u izdanju gde sam ja bio glavni urednik?

Pa, reci onda do kraja. Da je to bio prvi broj našeg fanzina Emitor, da si zajedničkim dogovorom bio prvi urednik i da si morao da nađeš i neku kratku priču. Isto tako, u mojoj bibliografiji u "Rašanima" piše da fanzinska i elektronska izdanja ne računam u svoju bibliografiju.

Dakle, tebe je sramota što si objavljivao u Emitoru i smatraš da se to ne računa?

A kad si ti toliko karakterno posrnuo? Napišeš pisac-početnik, a ne napišeš glavni urednik-početnik. Jebote, kad se tako ponašaš prema dugogodišnjim prijateljima, kako se ponašaš prema onima koji to nisu? Mnogo si se uvaljao u loše društvo.

Od Skalopa pa do D. i Lejle? Ima u srpskom reč za to. Sunovrat.

Ја нисам критиковао саму причу, само протестујем због лажног рекламирања и недостатка анаконде.

Ma nisu samo godine u prijateljstvu. Ima nešto i u vernosti i iskrenoj ljubavi, u dopuštanju prijateljima da prave svoje izbore. A Lara i ja ćemo se već dokazati, ako se potrudimo.

Quote from: scallop on 29-10-2013, 10:23:44
Pa, reci onda do kraja. Da je to bio prvi broj našeg fanzina Emitor, da si zajedničkim dogovorom bio prvi urednik i da si morao da nađeš i neku kratku priču. Isto tako, u mojoj bibliografiji u "Rašanima" piše da fanzinska i elektronska izdanja ne računam u svoju bibliografiju.

Koja je to priča ako može da se zna? Da li može sad da se negde pročita?

  Ova Larina priča podseća me na atmosferu Markesovih dela.
Vidi se da je Lara studirala španski i da je apsolvirala latinoameričku književnost.
Prepuno maštovitosti i strasti.
  Koliko sam shvatio u priči je predstavljena sudbina žene,
Vera je zlostavljena od oca od koga je predata vlasniku bordela.
U teškom životu ona stari pre vremena, abortus joj vrši vračara, a lik indijanke Alehandre
mi je vrlo začudan.
  Ostalo je otvoreno pitanje da li je Alehandra saputnica-prostitutka ili je ona nešto kao Verino priviđenje. Kao da načas nestaje i niko je osim Vere ne konstatuje.
  U bezizlazu, zbog mučenja mušterija, a posebno Puerta Viljarte, Vera bi da prekrati sebi život.
Pojavljuje se mladić za koga misli da je spas, ali se ispostavi da je i on sadista ubica.

  Autorka je pokazala i odlično poznavanje starih centralnoameričkih božanstava.
Meni se stil i dočarana atmosfera dopadaju.

  E sad, moj um je možda i previše praktičan i opsednut dramaturškim pravilima pa bih ja, ako se
od mene očekuje savet, poručio da su likovi malo više povezaniji jedni sa drugima, da njihovi postupci budu uzročno-posledični.
  Recimo ako se pojavi zmija na kraju, stavio bih da tu zmiju ne srećamo sada prvi put.
Meni bi ta zmija bila prisutna već u sećanju... Junakinja bi ubila sopstvenog zlog oca tako što za zaključava u zmijarnik. Zato se ta zmija pojavljuje kao osveta.
  Nije nekad dovoljna atmosfera već uguravanje svih likova u isti kolaž, a autorka to može (i takva njena dela sam čitao).

  Sve u svemu, što kaže Boban, Lejla ima talenat u korenu u dovoljnoj meri da neke zanatske stvari oko sklapanja fabule ili izbegavanje duplih reči, može da nauči i to je ono najbitnije.
  Ko nema maštovitost u korenu, džaba mu je da uči pravila i 10 godina.

 

Ima tu jedna zajebancija. Boban Lejlu nije predstavio kao talenat već kao formiranog pisca, što bi reklo da me je prevario, jer sam mu, naravno, poverovao. Pre Anakonde nisam čitao njeno pisanije. I da ne bude zabune, kroz ovaj tekst nisam uspeo da se probijem.
Biću blag pa ću reći da je loše. Očekivao sam mnogo, mnogo, više. Mnogo bolje pisanje.

I ti stvarno ne vidiš koliko si UVEK negativan i antiprotivan prema novim piscima?

Samo gazi

stvarno ne znam šta se ti javljaš, pa ti si na moje priče kevtala a deset puta su bolje od Anakonde, koja, btw, počinje sa ''Nekada davno''

Ma, dobro, Miljan je u principu objasnio i zašto sam ja recimo potrošio par minuta na deliće Anakonde: jer sam shvatio da Boban autorku predstavlja kao jedno od velikih novijih otkrića domaće žanrovske ponude i interesovao me je intenzitet koji je isticao kao njen veliki kvalitet. Ovde intenziteta ima, nesumnjivo, ali ovo što sam pročitao je neizbrušeno daleko preko mere koju bih ja smatrao prikladnom za objavljivanje. Ili, jednostavnije, pročitavši par pasusa Anakonde nikad ne bih rekao da je ovo autor koji ima objavljenu samostalnu knjigu. Ali naravno da dopuštam da je ovo nereprezentativno delo u odnosu na autorov dosadašnji opus, možda nastojanje da se izađe iz prepoznatljivog stila i možda namernim ignorisanjem pravila pisanja i stila uputi izazov i sebi i čitaocu, pa ko bude jači. U mom laičkom čitanju, ovo naprosto ne funkcioniše.

,Autorka je pokazala i odlično poznavanje starih centralnoameričkih božanstava.
Meni se stil i dočarana atmosfera dopadaju. ''
Sa ovim se slažem. Pomalo konfuzno i na neki način iščašeno jeste, ali u ovoj priči vidim bogatsvo mašte. ideja, slika,
doživljaja i shvatanja života. Tu talenta definitivno ima. Stoji i da treba debeo urednički zahvat, baš debeo, ali po meni ovo
je pisac sa kojim vredi raditi.
Problem komentara i na ovom i drugim topicima je što nikako da se odvoji lično, stalno neki ljudi biraju nekakve strane, ,,za'' i ,,protiv'' nekoga,
stalno neke istorije i predistorije odnosa...ne zanima me ko je čiji prijatelj, ko s kim govori, ne govori, na topicima o pričama, odlomcima priča,
romanima itd, interesuje me isključivo pisanje. Za sporedne stvari zaista postoje deponijski topici.

Koga briga.

Quote from: D. on 29-10-2013, 17:49:49
I ti stvarno ne vidiš koliko si UVEK negativan i antiprotivan prema novim piscima?

Deder da ti meni prvo objasniš šta znači reč antiprotivan.
A ako Boban Knežević, čovek koga cenim, poštujem i uvažavam kaže da "ženska piše najbolji horor u Srbiji", onda dok čitam njenu priču želim minimum minimuma, odnosno, želim dobro pisanje. Međutim, dovoljno sam dugo ovde da znam da se Boban sjajno zabavlja, kao i uvek, "paleći masu" pompeznim najavama, a to mu baš i ne ide u korist.
Neko može da se razočara.

Smešno je zaključivati o nečijem pisanju na osnovu jedne (eksperimentalne) priče. Dajte se uozbiljiti.

Autorka ima sređenije i bolje stvari... one na osnovu kojih sam doneo sud.
Ova priča je njoj iz nekog razloga bitna i ona ju je samoinicijativno postavila iako nije sasvim dorađena.
Verovala je da će snaga njenih emocija nadjačati brljotine u stilu i gramatici.
Ja sam joj odmah rekao da je to greška i da će je ljudi rastrgnuti jer nije lako nositi krst moje pohvale u zverinjaku mojih mrzitelja... imao sam nameru da je predstavim sa nekoliko baš sređenih i dobrih priča iza kojih je lako stati, ali sada je sve ovo krenulo drugim tokom.
Lejla je formiran pisac, ali piše brzo, pokušava da uhvati bujicu svojih misli sa što manje gubitaka i njene prve verzije su dragulji u blatu na kojima treba dosta raditi. One nikako nisu za javnost, posebno ne za ovakvu javnost.

Quote from: D. on 29-10-2013, 03:53:22
Zatim bih komentarisala mizogin diskurs koji se pojavljuje u komentarima. Pol autora nema veze sa pričom (možda samo rod), kao ni pol komentatora. I ja molim admina ovog foruma, tog Bobana Kneževića, da ponekad i reaguje na otvoreno mizogini diskurs, kada već briše, banuje, komentariše i sprovodi pravdu na drugim forumskim poljima. Neće mu spati ta kruna cara s glave.

Слажем се. Кад је већ тихо избрисао писаоницу (с нула коментара), могао би већ једном да се лати и осталог спровођења правде.

Pa, želim sve najlepše u kaljuganju.

Хвала. Сврати који пут.

Šefe, koji ti je vrag? Zna se ko će da vadi iz blata.