ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Vredelo je pokusati.

Moskva putopis (22.XI - 30.XI) vol.1



http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2013/12/moskva-putopis-22xi-30xi-vol1.html

Pozvali me teta Rade i čika Vujo da dođem malo kod njih u Rusiju, kao aj' dođi, ovde je sad baš fina klima, najbolja u godini, narod se sunča po parkovima, deca jure za kerovima, međedi i serijske ubice jure za decom i slično. Teškog srca sam pristao jbga, nije red da ih odbijem, jer takvi smo mi Srbi, tradicija je to. Sestra, majka i otac me ispratili do aerodroma, pa ne putuje se pobogu svaki dan avionom, nije to mala stvar, zar ne, valja to i proslaviti? I uputi mene moja dobra seka Jeca šta i kako na aerodromu, kako da se ophodim s ljudima i to, al' mi nije baš najbolje objasnila suštinu tako da sam seo na neke klupice i tu čeko jedno sat vremena te se čudio što ne prozivaju moj avion tamo na razglasu. Čudio se ja tako, čudio, čudom se iščuđavao, mal' ne zaspah kad me iz stonda prenu grub pa skoro preteći glas - poziva se putnik Bojan Pandža da dođe tu i tu, ja reko šta sad upičkumaternu, pa ni izašo iz Srbije nisam a već sam terorista, švercer droge i šta sve ne, sad će golog da me skidaju, da mi traže bombe po analnim otvorima. Po'itao ja odma, bez razmišljanja, nisam hteo da dajem dole nikakav prtljag no sve sa sobom teglim, jer sam gledo po filmovima da se taj prtljag često zagubi, pa posle mož se žališ kolko ti duša ište ali tvog omiljenog ćebenceta koje svuda sa sobom nosiš nema pa nema. Džaba što ti oni posle plate golemu nadoknadu kad si izgubio zanavijek svoje milo ćebence. A tek moj buraz od strica Goga što se prepo, on sticajem okolnosti isto bio na aerodromu, putovo kod Ban Ki Muna u neku egzotičnu zemlju evropske unije, pa kad je čuo da me ceo aerodrom proziva ne beše mu baš najjasnije, šta, kome, čemu, jer pojma nije imo da i ja idem neđe. A kad se samo (ne)setim, poslednji put sam putovo avionom tamo neke '87 kad smo išli sa školom u Milnu na Braču, Hvaru il' tako nekom ostrvu, tako da sam ja otad ubeđen bio da je to sa avionima prevara ko onaj čovek na mesecu i slične manipulacije. Ništa, dotrčo ja do onog za ulaz, viču na mene drsko, ajde, treba svi samo na tebe da čekaju, šta s ti, Dobrica Ćosić, član SANU možda? A ja se mislim u sebi, pa i jesam u neku ruku, doduše budući član SANU, hvala na pitanju, jer ja sam sebi u životu postavio samo jedan jedini cilj, ne zanimaju mene ni žene ni bogatstva ta vaša, samo THE ČLAN da postanem, stremim ja tome još od malijeh nogu, još od 8. sednice, jer jebo taku akademiju nauka pa još srpsku gde mene nema na platnome spisku, a svi znaju da ja kad nešto zacrtam ja to bre zubima kidam (pitajte Rašu kako je prošo), sve pršti, spreman sam i preko mrtvih da gazim samo da bi se domogo željenog položaja. I evo ovde me secite ako ne postanem član pa makar i posthumno.

Kaže meni ona zajebana redarka - skidaj kaiš, ja reko more ženska glavo ja kaiš nisam skido ni pred mnogo jačim neprijateljem no što si ti, imam ja svoje dostojanstvo, ne skidam kaiš jer Srbija se saginjati neće, o ne! A ona će meni, ma budalo jedna, kretenu, to mora da skineš da bi prošo kroz ove infracrvene zrake gde se vidi svaka koščica u tvom telu, ahilova tetiva i to, ma čak i govno koje nisi izasrao, i čim ona pomenu govno ja reko onda OK, ali inače jok ja, i da to uđe u zapisnik, tamo u moj tajni dosije, da nisam izdo državu ni kad je bilo najteže, ni kad su me ko malog Radojicu pod nokte i to, molim lepo, da ne bude posle još ni u avion nije ušo a već izdade Srbiju sa sve serijom Ravna Gora i štatijaznamčim. Ušo u avion, dobio fino jedno mesto do prozora, a mesta sva po tri u komadu, al' nema šanse tu da sednu tri osobe, no jedna baba na spoljašnje sedište, pa prazno, pa ja. I zaista bre, mali neki avioni, ja u filmovima vido drugačije scene, sav sam se zgurio, bolje sam sedeo u busplusu jbga, al' to valjda što je avion bio Aeroflotov, ruski onaj, da je bio naš Air Srbija sigurno bi bio prostraniji, uveren sam, jer ovo mi bre delovalo ko malo veći autobus sa krilima, al' ne onaj fin, gospodski, no ko onaj iz "Ko to tamo peva", samo je falila ona baba u crnini da nagovesti smrt, jebešmisve. Preko razglasa pričaju malo ruski, malo mnogo manje engleski, jedva sam uspeo da razberem nešto, kaže dobrodošli u naš avion Vladimir Žirinovski, ja reko auuuu, de su se njega setili, i onda mi se javi, pa da bre, oni imaju na hiljade aviona u tom aeroflotu, pa im se može da dele imena, pa kao aj i Žirinovskom jedan da damo, imo je i on nekakijeh zasluga tu i tamo, a kontam da neki nosi i sveto ime Alana Čumaka, mislim što da ne?

I zarola se konačno onaj avion i uzlete, ladno bre uzlete ko ništa, a ja sve gledam de im stoje padobrani suncetijebemkrvavo. Ali kad sam vido stjuardesu, Ruskinju, brate moj kakva je bila, visoka, građena ko Sasha, a oči one prave, tačno se vidi zemlja porekla, i tako samo stoji, pokazuje nešto rukama, kao šta ovo, ono, maska ovde, diši, ja reko batali, ako nešto krene po zlu krenulo je, neću da se vadim i preživljavam na silu ko pička, dovoljno mi što sam vido malo sveta i avion da leti, ja bre stvarno ranije mislio to neka prevara, da to samo tako u filmovima, kao zarola se pa uzleti a ono zaista tako, odosmo u kurac ladno, i ako ne mogu da bilo šta u životu, pa brate bolje da me nema, a ne mogu vala mnogo toga, i tu je zapravo pravi sjeb sa tim akcijašenjima, putovanjima, jer ti tako odeš preko pa vidiš da može i bolje, da može i drugačije a svestan si da živiš realno na dnu onog zlog bunara sa sve lovačkom puškom uperenom ka gore, večito u paranoji, i vrlo dobro znaš da nikad neće biti bolje iako se sve to u principu može, jer mi bre volimo da nam je loše, ja prvi, ceo smisao postojanja je u tom smoru, u toj for life depresiji, ma to više nije ni depresija, to je jedno realno stanje, način života, evolutivna stranputica, ali sve je poodavno ukazivalo kuda se krećemo, jos od naših pradedova, mi samo nastavljamo gde ja stadoh ti produži filozofiju i libo nas ckura, a kad ne bude moglo više tako - fino, lagano u crnu raku i mir božiji, jer ja sam ovde samo svratio, nije mi ovo dedovina, i ne sviđa mi se al' nimalo, pa stoga idem dalje, ali je fora da čovek bude sposoban da sam odlučuje PO SVOM IZBORU kada će da krene dalje a ne da čeka da se nešto kao desi, jer ništa se desiti neće, nema tog Isusa koji će po drugi put sići međ' ljude, a i to je samo priča, bajka, to ja mogu očas posla da smislim da bude još i jači trip, al' realno.

Dakle, uzletesmo mi nekako, a bio još dan tj. jutro pa sam mogo kroz ono nikad manje prozorče sve fino da vidim, jedino me malo jebalo krilo aviona i motor koji je varničio, a ispod tačno vidiš, ej bre, ko na Google Earthu, sve ulice male, ma ko mapa neka, od Surčina avion kreno dole prema Srbiji, vidim prešli Savu, preko Senjaka ka Rakovici i tek tamo kod Avale ga majstor smotao vamo prema severu, i kako ga je smotao taman sam i rodni Vidikovac vido kako se gubi u izmaglici sećanja, pa i Orlovaču, jer to je ta konekcija - od kolevke pa do groba, i onda krenuli dalje preko Vojvodine, izvalim onaj kanal Dunav-Tisa-Dunav, ma kažem vam, ko Gugl Earth samo bez onih granica i naziva što iskaču. I odjedared sve se pretvori ko u nekake smetove, nekakav sneg silni, a znam da nije padao tih dana. Čitavih 10 minuta sam ja buljio u to pokušavajući da skontam o kakvim se to planinama ludila radi dole, kad se konačno dosetih da smo se to mi sa avionom zapravo popeli na veliku visinu pa ja to vidim oblake ispod, a ne sneg jebo ga ti. Kad sam to ustanovio, onda mi bilo dosadno da gledam kroz prozorče pa se okrenuh unutrašnjosti ovog šinobusa na krilima. Reko sebi, stvarno nisam znao da su Rusi vako sitan narod kad je sve minijutarno, ali eto stjuadresa, hitaju nose sokove, kokakole i šta ko pije, ja uzo sok od nečega, prevela mi ova baba Ruskinja što je sedela do mene, mada je niš' razumeo nisam, a baba samo što kokošku nije unela u avion, takva je faca bila. Posle smo i jeli ali iskren da budem nema to veze sa onom raskošnom hranom ko u filmovima, no sve nešto malecno, majušno, za četvrt zalogaja i manje, sve nešto gricni, glocni, ali da ne grešim dušu, moram priznati da mi je to sa hranom bio najzanimljiviji deo puta, jer brate 3 sata se voziti nebu pod oblake je mnogo bre dosadno, al' bez zajebancije.

Stigli u Moskvu, al' kurac, mrak tamo već pao, ne vidiš ni aerodroma, sreća pa na razglasu objaviše kao slećemo na aerodrom Josif Visarionovič Džugašvili Staljin, au jebote, zar je dotle došlo, da od tolko moskovskih aerodroma baš ja sletim na Staljinov? Metastaza, nije fraza. Fino se prizemljili, ovi putnici krenuli da tapšu, ja reko šta tapšete koji kurac pa nismo na Rankovićevoj sahrani?! Lud neki narod, al' šta da im radiš. Uzo ja ono svoje malo kuferče, što je sigurno sigurno, i kreno ka izlazu, i vidim stoji čovek sa kartonom na kom piše moje ime, auuuu, preseko me, znači i ovde me znaju, poče paranoja opet da me puca. Pa zar i ovde? Srećom to beše samo pitomi taksista, odvede me do svojih kola, kreno nešto da mi priča o rubljama, ja mu na čistom srpskom reko "ne znam ti ja to druže", pa je moro konsultovat kolegu šta će sa mnom da rade. Srećom stigo brzojav iz Kremlja da se tako bitna ličnost ko ja vozi fraj, il' sam barem ja tako skonto. I vozimo se mi vozimo, stiže mi poruka od teta Radeta, kaže ima da se voziš bar sat vremena ko te jebe. Reko aupičkumaterinu, kakav je to aerodrom i brzi letovi kad ti čitav sat treba do centra Moskve. A majstor zajebant neki, pa kako snimi muriju tako stavi preko sebe onaj pojas, tj. tačno zna gde stoje pubovi pa pre toga stavi kao pojas, a kad ih prođe skine ga. Meni to bilo smešno jer me podsetilo na mog starog, kako se po Beogradu vozilo donedavno dok nisu pooštrili zakone, te mu ja to na srpskom ispričo, a on se pravio da me razume, pa i on meni nešto reko a ja ga sve razumeo, ma čudo jedno, poliglota!

Ali sama ta vožnja taksijem od aerodroma do Prospekta Mira koji je u samom centru je bila skroz prajsles, jer tačno vidiš kolko je Moskva zapravo ohoho-ogroman grad. A ja uvatio po onom mraku da se nekako jbmliga orjentišem pa gledam kroz prozor i kao OK, ovo je ko naša Fontana otprilike, ovo su ko oni blokovi 60 i neki, ovo je 70. blok a evo i kineskog tržnog centra, pa onda evo nas i kod Sava Centra, ali pazi sad ovo, umesto da smo sve bliže i bliže gradu kako blokovi odmiču, sve se vraća unazad ko na pokretnoj traci, pa opet vidiš Fontanu, pa opet jedno 5 blokova 70 i 10-ak ovih drugih blokova i tako sve u krug, ma ko Alisa kad pade u onu rupu zečiju, niđe kraja ludilu, reko sebi, oću li živ stići? I ipak stigoh živ, sve mi se ono sedište preznojilo kolko sam se zbunjevao, i taman stadosmo tu negde kod Hale Sportova, mada smo istu takvu sa varijacijama jedno 10-ak puta prošli, al' kao to se ja tako orjentišem jbga, moj mozak tako radi, od tog se ne mere pobjeći, naviklo to na Beograd i tu nema boga. Dakle zaključak, Moskva je brate moj mnooogo veliki grad, a posebno za mene čak i nepojmljivo veliki jer ja uopšte nemam tolke parametre u glavi da bi takvo nešto skontao, jer šta sam ja vido, ono malo Atine na eskurziji, Solun i Trst, i nema dalje. Turista sam do moga, mož' se kaže da sam eventualno proputovo istočni Balkan, mada i to je pod znakom pitanja. Znači Moskva oko 13 miliona stanovnika a cela Srbijica jedva 7 pa vi vidite kolko je to.

Čim je taksi stao istrča teta Rade razdragano, zagrli me i izljubi domaćinski, te me povede za sobom u neku jako čudnu zgradu, gde imaš ogromna metalna vrata na ulazu, ma ko mali zamak, pa ukucaš neku šifru, pa se ta vrata otvore, ali onda imaš još jedna vrata metalna, ko u sef da ulaziš, pa kad uđeš tu a ono te sačeka čuvar mrkog pogleda, neki mlađi Rus u kožnoj jakni koji tu ima sve one monitore, nadgleda sve ko banku da čuva, ko da smo u mauzolej Lenjonov ušli, meni bre neprijatno bilo, posebno kad sam se setio staklenih vrata na svojoj zgradi i onog smešnog interfona, pa tu mož bre svako da uđe kad god mu se oće, a ovde bome jok. No objasni mi teta Rade da je tolko obezbeđenje jer je to kao srpska zgrada, skoro sve žive Srbi, pa kao Rusi onda moraju da čuvaju strance da ne bi bilo ovo, ono, kao ranije bilo mnogo razbojništava, ipak centar grada kao a nisi ni u pregrađu realno. I tako, uvela me u stan, tu bio jedan simpatični bucko, čika Vujo, izljubismo se 3 puta, sve po protokolu kako i priliči, odma čika Vujo izvadio Jim Beam, a ja nisam znao šta je to, nego sam samo vido poznata mi nalepnica iz filmova, al' fino neko piće, posle mi drugari rekli da je G.G. Allin to najviše gotivio pa ga i saranili sa flašom, uglavnom to je ono da se pije, pije al' da se čovek ne napije odma, nego lagano, kao sa uživanjem gistro mi ga šatro. Naravno ja se tu ojadio momentalno, jer ipak tolki put, nadmorska visina, geografska širina, ma imam iljadu izgovora. Plus oni tamo puše hašiš, nešto malo ko patrljak od čokoladice, ja to u Beogradu možda ako sam par puta probo, i ja ne znam taj rad, nisam naviko, neprijatno mi jbga. Inače ova slika gore to je čika Vuja sliko, ta mi je omiljena jer je napravio i nalepnice iste takve pa mi je teta Rade donela kad je bila u Beogradu, pa sam lepio po svuda, pa neko pocepa a ja opet nalepim, pa opet, pa ja opet, ćeraćemo se i ti fazoni, uglavnom izuzetan jedan rad. Toliko za ovaj ko fol intro, a ja se nadam da ću i nastavke uspeti da napišem, jer sam ranije uspešno izvrdavo. Hvala.

ajd s verom u azatota, ovaj možda nekad i dovršiš.... valjalo bi!

I couldn't agree more o vel'ki učitelju, a i red je da konačno završim bar evo jedan ovaj tekst, jer cijeloga života samo ošljarim li ošljarim...

Samo počinješ, a ništa ne dovršavaš.

Kakvi ste to ljudi? Završio je dobru knjigu, čime se malo ljudi može podičiti...

Eh da je to barem knjiga, pa da sam ju završio, no skrpljeni tekstovi s koca i konopca 

Moskva putopis (22.XI - 30.XI) vol.2

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2013/12/moskva-putopis-22xi-30xi-vol2.html

E ljudi, jel' imate vi nekad trip da čujete ko neke razgovore u sebi, tj. ne one prave shizofreničarske razgovore da ih i bukvalno čuješ nego ko neka drama, ko pozorište, a sve u nekakvim rečenicama kao da ih i bukvalno vidiš i čitaš in your mind's eye. To mi je pričo moj brat Goga, kaže postoji to kad sve vidiš u slikama i ovo drugo gde sa rečenicama, e al' on za razliku od mene sve vidi tako u slikama, što ja ne mogu ni da zamislim, pa je stoga i otišo na tu stranu u dizajnere i tako to. Uglavnom, evo šta se meni dešava npr. Idem ulicom, tra-la-la, vidim nešto ili neku konverzaciju, interakciju, i već tu na licu mesta razvijam u svojoj glavi kako idu ti dijalozi, ma čitav scenario ja tu napravim. A tek kad uđem u autobus, e tu nastaje pravo lud'lo, znači ko film da gledam, jer i ljudi su mi bliži, zatvoren je prostor, pa mnogo jasnije čujem šta razgovaraju. A naravno, kakav bi ja to Srbin bio kad ne bi bacio palačinku da čujem ko šta s kim, ostade nam to nasleđe još od vremena UDBE i ne mož' ga se otarasiti, i ja sve kao neću da slušam al' džaba nešto me goni te me goni. Osećam se u tim trenicima bre ko Biljana Srbljanović kad je uvati ona njena histerija.

A najgore mi kad tako krenem da gledam neki film il' dokumentarac, pa ja tu brate ne mogu na miru sa razumevanjem da pogledam ni 5 minuta u komadu kolko mi radi mozak, a sve u smislu - joj kako bi se ovo moglo dobro opisati, joj al' bi ova rečenica ovde odlično uletela, ih što mi nije tu komp da odma zapišem ovaj panč lajn, zaboraviću jbga i slično. I na kraju filma, kad ja zapravo shvatim da ja film uopšte nisam bre ni gledo rasterećen, ko čovek, da se opustim i zabavim, no sam sve vreme razmišljo šta ću o njemu pisati na blogu, a realno pola tog osmišljenog u međuvremenu pozaboravljo (nažalost Tesla nisam), tek onda ja skontam da sam džaba krečio, i da sam čitavih 5 godina isključivo tako i samo tako radio, i evo sad da me pitaš setio bi se nekih specifičnih detalja samo iz ovih mojih omiljenih dokumentaraca, a ovo sve ostalo zdravo i aj' zdravo, i tu nema nazad, gone with the wind što bi rekli. E baš u tom deliću trenutka smospoznaje shvatio sam da mi je došlo vreme da se lagano povučem u mirovinu, naravno ne ovu bukvalnu, nego brate da smanjim sa tim rivjuovima i ko fol recenzijama, jer tu ima bre preko 800 tekstova samo o dokumentarcima a da ne pričam ovo okolo naokolo što sam pisao ko međed svaštojed. Mnogo je to druže, i previše a posebno kad sve to radiš ko indijanac za slavu, a keša niđe, i aj' da te bar neko plati za taj cim, onda to kao i ima smisla, znači upri, bori se, zaradi taj krvav dinar, nego čista zajebancija i dokolica. E, to mi je i došlo glave, ali mi je trebalo čitavih 5 godina da to skontam, eeej, jer moje gledanje filmova se pretvorilo i bukvalno u recenziranje u glavi, dakle onaj tamo manijak dovatio neku ženu, a ja već konstruišem te zašto je to baš tu uradio, te koji su mu porivi, modus operandi, detinjstvo, odma vidim onaj Google Earth i tražim u glavi gde je taj gradić, gledam okoliš, ispitujem persons of interest, ma hiljadu nekih sranja mi opterećuje moj i ovako slabašni mozak, tako da sam jednostavno puko, ne mogu dalje, oću bre da gledam filmove sa uživanjem a ne da mislim šta ću i kako ću kad sednem za blog, opterećuje me to, greater expectations ako me kontate. I nema problema, ja zaista poštujem ljude koji mogu u isto vreme i da uživaju u filmu, i da razmišljaju, pa kad se ispiše The End na ekranu oni fino sednu, rasterećeni i porode taj rivju ko ništa, ko dobar dan, ali nismo svi takvi, evo ja sam siguran da dosta vas koji se takođe bavite pisanjem bilo kakvih recenzija i pizdarija imate možda ne baš tako ekstreman ali svakako sličan problem ko ja, i to je muka živa bre! E zato sam ja odlučio da od sad pišem rivjuove samo kad sam ono baš napaljen dojaja, kad me nešto tolko oduševi ili pak razgnevi da ne mogu se suzdržim nego mora hitno u pisanu reč sve to da pretvorim da im se najebem majke majčine ili da ekstatično podržim a sve balaveći nad tastaturom. Toliko o tome a sad nazad u majčinu...Rusiju.

Ako se dobro sećam ja sam u petak naveče došo, čika Vujo i ja se nadžimbimovali, onda smo malo svirali gitaru i pevali "Sa tvojih usana" od Crvene Jabuke i "Death Comes Ripping" od Misfitsa onako pjani, a ja mu pričo kako smo je '98 sa Unisonom svirali na koncertima. I kao petak je, red je da se ide u grad, došo i čika Crnogorac te odosmo u neki Ajriš pab (Katie O'Shea's Irish Bar), uglavnom tu kao ima i stranaca dosta, al' sam ja tako bio pjan da sam se skino u majicu sa Čarlijevim likom na prsima, turio Radov GODS šal (namerno sam pono samo radov, kad je provokacija nek je brate full) i pevo tako neke navijačko-huliganske pesme a sve u nadi da će se neko zajebe. Al' eto kurca, oni Rusi svi mali, nikakvi bre, ja kad sam ušo tamo osećo sam se ko međed međ liliputancima, idi bre, pa tolki sam bio da su svi samo begali a cure panično zazirale iz fazona "samo ne mene, samo ne mene".

A onda me neke barabe nako razvaljenog što od alkohola što od vremenske zone ložile da su tu neka 2 navijača CSKA, ja reko dojaja, evo braće Grobara, odma' im priđem bez kompleksa, pitam na engleskom, ovo, ono, pokazujem im šal ložim ih da je grobarski, kad oni meni - a jok, mi smo Spartakovi, ja reko auuuu, kako me namestiše dušmani, lako im sirotinju zajebavati, a tamo u uglu umiru od smeha vidim ih krajičkom oka sveimjebem. I ništa tu se ispostavi da su to neki indijanci koji su za Radov teget-svetlo plavi bar šal pomislili da je grobarski, toliko o njima, a ja taman pomislio našo sam si društvo da bistrimo trenutačno stanje na navijačkoj sceni istočne Evropi, i naravno čiji fazon je najjači, njihov i poljski, ili naš i grčki. Jbga.

I tako, dalje se i ne sećam baš najbolje svega, beše to prekid stvarnosti, neka nejasna zona, a teta Rade me samo dolivao pivom, jer to bre neko malo pivo, pivce, ko za dečicu, mada i Rusi su tako malešni pa im valjda potaman. E da, onda nam prišla neka grmalj riba, ne baš visoka, ali ono, kozačka varijanta, divljina i to, od ovaca sa Vladivostoka samo što je došla, i ja se naravno oduševio njenim gabaritom, odma joj komplimentirao, te al' si lepa, te jebo bi te samo da mož' mi se digne, i za kraj ispalim onu moju ubitačnu za specijalne prilike - ti si bre prava CRUMB devojka, ona koju sam oduvek tražio, a ona se oduševila mnome u pičkumaternu, nije srela valjda do tad naš srbski šarm, visinu i ljepotu, a posebno joj se svidelo što sam nako malo krupniji, da me ima, da mogu da prionem i to, pa nego šta! Odma' joj se javio međed u meni, jer ipak iz tih je krajeva, zov prirode i to, pa me nazvala Miška, al' to rekla teta Radetu tek kad smo odlazili, iz fazona "već mi odvodiš Mišku", a meni posle bedak bio, što me ne ostavi Rade bogteubio, viš da napaćene Ruskinje prosto iskaju nešto zdravo, neku krpunu divljač sa juga, šta će jadne sa ovim ispijenim pigmejima?

Ali da ne zaboravim, desila se još dogodovština u međuvremenu, naime, snimio ja ekstra ribu, visoka, male sise, plava, po mojoj meri, ma ko bog. Pitam ja Radeta, što je ono oče Makarije, posrnuli anđeo kojeg kažnjava bog, ili Sotona u ženskom obliku? Možete samo da predpostavite šta mi je otac Makarije odgovorio, i aj' što mi je odgovorio, nego mi reče, ej, pa ja znam tu ribu, ta voli da se ljubi sa svima. Pa to mi reci Rade gade, već sat vremena smo u pabu a ti mi ćutiš aman zaman?! Rade na to dodade, al' frajeru, zipa samo, ko zna kakav je to hajvan, ona ti radi u NASI, Amerikanka jebojeti. Ja gledam, jbte šta će Amerikanka koja radi u NASI u sred Moskve u kafani i to u vidno alkoholisanom stanju? Al' brzo mi ta misao nestade iz vidokruga, zaleteh se ko bik na Grmečkoj koridi - Hi, my name is Bojan, I heard that you work for NASA? I ja sad sav onako ushićen, čekam da mi kaže šta već treba kad ona veli - NO, who told you that? I ja šta ću, reko daj mi bar reci kako je u Americi, iz koje si države? A ona - pa bre nisam iz Amerika, Ruskinja ja! Ajoooj bruke i sramote, ajme meni, to mi teta Rade sve sredio, ljubomorna bila što sam ja imo šanse jebat a ona jok. I ono, ja šta ću, ku'ću kreno se izvinjavam tu postiđen, kad cura onako sva vesela i pozitivna zagrli me iz sve snage i poljubi me i to ladno od srca, eeeej bre poljubi me i to u ustaaaaa. Ne beše mi dobro al' nimalo, ipak prošle su decenije od kad me poslednja baš dobra riba poljubila u usta, evo i dan danas se sećam tog poljubca, samo on je bio sladak, samo tada sam drhtao, al' onda su nestala osjećanja, ne osjećam ništa, samo se sjećam...

U šetnji kroz Vidikovac: Graffiti watch 21.XII 2013

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2013/12/u-setnji-kroz-vidikovac-graffiti-watch.html

NE BAŠ TOLIKO BITNA NAPOMENA: Grafiti prezentovani u ovom blogpostu ne oslikavaju stavove autora bloga...osim naravno ovoga za muriju i političare, to mu ovde dođe ko dobar dan.

Evo jednog istinitog teksta, čovek mi je dao samo grub opis i par detalja ostalo je sve moje. Znači incident se danas u podne desio, bruka i sramota!

Policijska represija nad građanima Srbije se nastavlja a mi i dalje ćutimo?



http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2013/12/policijska-represija-nad-graanima.html

Evo teksta koji mi je malopre poslao naš sugrađanin sa Zvezdare iako je on i sam i te kako svestan da teško može bilo šta da uradi protiv ove organizovane kriminalne grupe poznatije i kao POLICIJA, ali naše je da pokušamo svim sredstvima, jer jedino to i možemo. Dakle braćo novinari i ostali blogeri overite ovaj tekst, svi relevantni podaci su tu, policijska stanica Zvezdara noćas mora pasti!

Danas, dana 30. decembra 2013. kod Cvetkove Pijace oko 12.30 - 12.45 vraćajući se iz apoteke i kupovine u Maxiju naleteo sam na trojicu policajaca, dvojicu iz interventne i jednog klasičnog poštara. Usledilo je rutinsko legitimisanje, i taman kada je poštar hteo me pusti jer sam bio čist ko suza, ova druga dvojica odlaze u neki tu hodnik i domunđavaju se nešto, nisam ih čuo, ali čim su se pojavili bilo je "Ej, ajde dodjite ovamo!". Naravno, došao sam sa ovim trećim likom pandurom i ovi su me samo uterali u hodnik. Pitali su me "Jel' imaš nešto kod sebe, znaš na šta mislimo?" - odgovorio sam im da drogu nemam ako su na to mislili. Zatim su me pitali - a jel' imas iglu? Odgovorio sam im potvrdno, ali sam im odmah napomenuo da je to ogromna igla i špric koji su upakovani jer sam ih upravo kupio u apoteci, naime nedavno sam počeo da nosim sočiva pa im čak i pokazao onu flašicu sa hemijskim rastvorom u kesi, dakle bilo je očigledno da to nije nikakva narkomanska insulinska igla no igletina debela ona muskularna, za probijanje vrha tog rastvora, ko nosi sočiva zna tačno o čemu pričam, i špric od 10 miligrama, onaj najveći, ko se još drogira time?

Naravno, to ovog jednog policajca - broj znacke 1278256 (prezime poznato redakciji) nije al' nimalo zanimalo, šta on zna šta je igla, u njegovom selu kad vidiš tolku iglu odma' begaš u brda i ne vraćaš se dok ne smrkne, jer u "Balkanskom Špijunu" je to lepo opisao Ilija Čvorović: "2 sata se drogirao sa OVOLIKOM iglom!", tako da mi je smesta tu drknuo šamarčinu, udario me pesnicom u glavu i zaurlao - "Jel' hoćeš da se ubodem i da umrem a imam troje dece? Jel' to oćeš bre?". Odgovorio sam onako u neverici: "Pa odgovorio vam sam čim ste me me pitali, a i nisam imao razloga da kažem ranije pošto ste me samo legitimisali." E, a onda je počeo da se dernja na sav glas da bi ga čuli i potencijalni svedoci: "OPIREŠ SE HAPŠENJU, HOĆEŠ DA ME BIJEŠ, PSUJEŠ MI SVE PO SPISKU!" - i to baš histerično urlajući ne bi li svi čuli. Onda me je uhvatio za revere i ščepao za gušu, i tako nekoliko puta. Nabio me je uza zid, raširio mi noge bahato tako što me šutno cokulom u jednu, stavio mi lisice i nastavio sa maltretiranjem. Posle ne zna ni ja kolko vremena, meni je trajalo ko večnost, rekao je kolegi da pozove vozilo i pojačanje jer se opirem i ne sarađujem. Tada sam se pobunio i rekao mu da to nije istina i da nije u redu što tako priča.

Ništa, priveli su me u policijsku stanicu Zvezdara i tu su me detaljno pretresli. Ko kec na deset im je legla pvc kesica u mom levom džepu skroz prazna, ali koga to zanima, kesica je kesica, i naravno da je ovaj odma požurio da prijavio šefu sledeće: "blah, blah, blah, pored šprica našli smo i kesicu koja je sadržala praškastu materiji, verovatno se radi o heroinu". A kesica nova, skroz čista, ma ko suza. Kad im je glavni inspektor rekao da nisu imali niti jedan zakonski osnov da me privedu, morali su da nabudže kakav takav izveštaj i da izmisle bilo kakav razlog zasto su me priveli. Napisali su da sam ih vređao, psovao i da sam se opirao pri legitimisanju i privođenju i da sam pokušao da udarim policajca 1278256. Zaboravih da napišem, dok su čekali da dođe patrolni auto u hodniku su me tukli nekom debelom sveskom i pesnicama u glavu, hvatali za gušu, šutirali, širili uza zid i vređali me, 1278256 mi je čak u jednom trenutku rekao - "kada te budem negde u civilu sreo na ulici zaklaću te, dece mi moje", e sad dal' je bio pijan ili drogiran da ovakvo nešto izjavi ja zaista pojma nemam, ali strejt sigurno nije bio.

Kada su stigla kola na silu me je ubacivao na zadnje sedište i pri tome me udarao na svakih 20 sekundi! U kolima je opet izrekao onu kletvu: "kunem ti se u decu da ću te zaklati kad te sretnem negde" - a kada sam njegov kolegama napomenuo "jeste li culi?" njihov odgovor je bio "čuli smo da ga vređas i da se buniš!" i još su pritom i oni urlali na mene. U stanici Zvezdara sam skoro dva sata stajao onako raščerečen uza zid i slušao svakakve sprdnje i uvrede na moj račun a s vremena na vreme dobijao i pokoji udarac. Kada je došao inspektor i rekao ovom da ne postoji ništa protivzakonito što sam uradio, ovaj je prepun besa zaurlao: "ZAR BAŠ NIŠTA NE MOŽEMO DA URADIMO?!". Odmah su me posle toga pustili ali ja nisam hteo odmah da izađem i rekao sam da se neće na ovome završiti na šta sam opet bio izvređan i bukvalno isteran iz stanice, a da pri tome nisam dobio nikakvo uverenje da sam bio priveden i lišen slobode, čak su me i vređali kada sam to tražio! Navodno, mogu da podnesem molbu pisaru pa da mi to stigne na adresu ili tako nešto, i to samo ecidiencija da sam doveden ali ne i izvestaj!!!

I poslednji put pred izlazak iz kancelarije koja je bila bukvalno prepuna policije (bilo ih je sigurno 8-9 u tom trenutku) policajac broj 1278256 (kaže da je iz Vranja) mi je po treći put rekao svoje a to je bilo ovako. Ja sam rekao "hoću taj izveštaj jer ne želim da dozvolim da dobijem prekršajnu prijavu i kaznu za nešto što nisam uradio a i vaš kolega mi je pretio životom", na šta je on odgovorio - "pa rekao sam ti zaklaću te!" i to pred punom sobom policijaca koji će naravno svedočiti u njegovu korist tj. da mi ništa takvo nije rekao.

ZNAČI, NEOSNOVANO SAM PRIVEDEN I TUKLI SU ME, VREĐALI, MALTRETIRALI I SPRDALI SE NA MOJ RAČUN, TAKO DA NEMA ŠANSE DA ĆE SE OVO NA OVOME ZAVRŠITI I TO SAMO IZ MRŽNJE I BESA PREMA TAKVIM POLICAJCIMA KOJI SE IZ ČISTE OBESTI IŽIVLJAVAJU NAD POŠTENIM GRAĐANIMA I GRAĐANKAMA SRBIJE!

HVALA...

tradicionalno srpsko maltretiranje u policijskoj stanici među prijateljima

Uh kako jak naslov BATO, što se ja toga nisam setio

Da bre, život niskog intenziteta.
Zanimljivo zvuči, ali šta ti to dođe zapravo?
Pa to ti je brate kad ja npr. uvatim pa se ko ona kornjača uvučem u oklop samo tamo ne ostanem neko vreme nego ostanem oho-ho, zabole mene baš za outside world, ima čak i sjajnih primera takvog ponašanja i međ životinjama, ima onih žaba pa i riba koje se uvaljaju u blato i tako žive mesecima, pa eto čak i mudri međed spava taj neki svoj zimski san, tako nešto, spustiš sve životne funkcije na minimalu i bežiš u neki taj zdrav razum što bi reko legenda Krile. Ma ko dobrovoljno padanje u komu samo što si kao svestan, jer odeš ti do WC-a, gledaš ti TV, ali nisi tu, i upravo u tome je čar, to je dojaja, i ja to redovno upražnjavam, pa kako ti misliš da sam ja do sad onim svojim nedobog načinom života uspeo da preživim do te i te godine? E, al' samo onda isključiš i mobilni, batališ internet, jer kakva kurac komunikacija, što će ti to jadan kad si sam sebi dovoljan, što bi rekli ovi na rubu znanosti, samoodrživi razvoj ali uz malu pomoć prijatelja, jer ipak treba ti neko voljan da ti obezbedi one osnovne životne funkcije, jer ne možeš bit nit redovno zasposlen nit školu pohađati, a valja pojesti, valja popiti, a ko će platit komunalije, pa struja, a normalno struja ti treba isključivo da bi gledo filmove i serije, npr. za takva stanja preporučujem lagani old school, tipa Kamiondžije one prve crno-bele, Paja i Jare, a još savršenije legne Državni Poso jer smo Kamiondžije gledali na RTS-u i previše puta mada ih ja vazda iznova gledam sa još većom strašću. Prvo mi mnogo bio drag Paja Čutura, jer logično ko je taj a da sme da kaže da nije volio takvu ljudnu kao što je bio Pavle Vuisić, ali kasnije kako sam gledo izvalim ja i Jareta lagano, i tek onda shvatim zašto su se naše babe i dede tolko ložile na Čkalju i njegove fazone, pa on je bre bio jugoslovenski Džeri Lujs, to su tačno sve ti gegovi i forice, pa moja baba i dan danas kad vidi Čkalju ko Tita da je vid'la, i tako ja to gledajući skontavam lagano šta je bila zapravo ta Jugoslavija i kakav je to trip opasan bio njima koji su to proživeli, iako sam ja samo malo 80-ih zakačio al' i to malo mi bilo vrh. Ih kad se samo setim. Ma to se ne može rečima opisati, i tačno sad ovoj omladini danas to ne vredi objašnjavati, to je se valjalo doživjeti. Ko ono kad te neko pita a kakav LSD ima rad, i aj' kako da mu objasniš? Nemoguće burazeru, nemoguće dok sam ne proba, e al' s time što LSD danas i možeš očas posla nabaviti al' onu Jugoslaviju loma morgen, i to ti je ko u onom filmu Irreversible, nema nazad, zlo je urađeno i kraj priče, ma znaš bre kolko puta se meni desi da ja skroz živo sanjam kako ja bre vraćam vreme unazad, kako menjam ej bre istorijske događaje samo da bih to sprečio, da bih sprečio ona klanja i užase, al' džaba, ne može, šta god ja uradio na kraju opet dođe sve na isto. Isto tako sanjam često i da sam Jevrejin na putu ka Aušvicu, samo što ja za razliku od ostalih sapatnika u onim vagonima vrlo dobro znam šta će da se desi, i vičem, molim, kumim, zaustavite voz, ljudi aj' da bežimo, barem će se neko spasti, i opet sve isto, nepovratno, e to je brate moj horror, pravi onaj užas, a ne ovi filmovi. Isto tako, onaj moj komšija Milovan Šerbedžija što ima vikendicu kraj moje kolibe dole u banji, on je Slavonac i još ko dete je prošo i Jasenovac i Gradišku Staru, i svega se seća u detalje, sve mi pričao, jer to kad si klinac, kad ti se ti užasi urežu u koru mozga to ostaje zanavjek, a on ti sad ima oko 70 godina, tu negde, nisam siguran tačno koje je godište, znam samo da je mlađi od moje babe, uglavnom vitalan je, odličnu orahovaču pravi al' ubaci još pride na desetine onih lekovitih biljaka što nabere tu okolo, jer tu je još bukvalno netaknuta priroda, četnički kraj pa se ništa nije ni gradilo do skora, baš zabit, pa šta misliš odakle mojoj babi para da kupi taj plac, to bre bilo džaba 60-ih, ceo taj kraj, Valjevski, Mionica i okolo, pa Ravna Gora 10-ak kilometara dalje u brda, samo to nije ona Ravna Gora kako ju je onaj kreten Bajić sa Tijanićem prikazao, nema to veze s mozgom, to treba otić pa videti uživo. Ma do pre 10 godina tu puta bilo nije, samo blato, a mi fino uvatimo bosi pa uz brdo, pa niz brdo, pa uz brdo, ma divota. Nema većeg zadovljstva nego bos stati na onu zemlju, pa pričo sam ti to, kad sam onomad tripovo da umirem, da napuštam telo, majke mi kažem ti, poslednja želja mi je bila da još samo jedan jedini put bos stanem na onu toplu zemlju prošaranu travicom. Eto ako mi veruješ, a stvarno sam mislio da je kraj, nije zajebancija...     

Počujte Srbi (ništa lično) by moj ćale

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2014/01/pocujte-srbi-nista-licno-by-moj-cale.html

Ali o Srbima najgore mišljenje ima, iako smo naravno ubedljivo najjači na svetu kada je sport u pitanju i kada se kurčimo bahato, mada Novak se malo prekurčio, već je to počeo da smeta narodu, a i gubi brate, tako da zna se, ali ovako smo mnogo gadan narod, pure uncut seljačka posla. Užičani i taj kraj, Zlatibor i to, najnamazaniji seljaci i štekare u Srba, gori i od Piroćanaca. Kosovari jako, jako gadni, bahate se po Beogradu, imamo odličan primer u komšiliku, znači za izbegavanje. Beograd puko poodavno, Zemun je bio OK 70-ih u Sinagogi uz YU Grupu i Zorana Modlija. Novi Sad nemamo nikakvo mišljenje a to mu dođe možda i najgore. Ovi svi po Vojvodini, Mađari i ostali, zna se, zavisi od kraja ali npr. sela oko Pančeva sve bogato a dobro uštekovano, namazana seljačka posla na fin, vojvođanski način, onda Šapčani cigani i teške jajare, Kragujevac je Toma, pravih čestitih četnika možeš naći samo oko Valjeva i taj kraj, ima tu i dobrog naroda al' uglavnom ne valja tu niko. Čačak je Velja seljačina, bahato ponašanje al' napiju ga barabe, nije on kriv, dobar je u duši. Bor, Majdanpek i Zaječar, dakle Timočka krajina, jad i čemer, moja priča: antiratna kampanja '98, otišli smo u Bor kod čoveka-domaćina, navodno građanski nastrojenog, član DS-a, smestio nas u nezavršenu kuću, skroz otvorenu, smrzli se ko pičke tu noć, nije nam dao ni da jedemo bre, ništa, isto tako neki predsednik opštine il' mesne zajednice, član DS-a, ma sve domaćin srpski do srpskog domaćina, nema tu života a kamoli Srba, sve prebogati gastos do Rumuna-Vlaha. Niš, Pirot i taj jug ceo dole, "će dođe prinetko će te utepa", oni bre ni srpski ne umeju da govore alo, onaj "film" Zamfirova Zona (puši qrac za tablu trodona) je odlično prikazao taj low-life mentalitet, ali nažalost to i te kako jesu Srbi, možda i najbolji reprezentativci Srba iz Srbije su ti južnjaci, najtužnije ali najistinitije. Uglavnom, Srbija je jedno veliko dno na dnu dna, tačno ono crnogorsko kurčenje bez kurca, drkanje u prazno, i jedini pravi Srbi žive preko Drine što čak i ja iz mog skromnog iskustva sa Srbima mogu da kao potvrdim, mada da se razumemo odma', nikako nije isto Sarajevo, Bijeljina i Banjaluka, to su tri jaaaako različita pojma, ma bre tri sveta, i to se u Srpskoj jako dobro zna, ali činjenice, dakle fakti, govore da u Bosanskoj Krajini ima ne najboljih Srba, no uopšte najboljih ljudi na svijetu, jer takve proste, naivne a čiste duše Slovenske nećeš niđe naći, pa eno ti Kočića, eno ti Branka našeg Ćopića, a da ne pričamo kakvi su to junaci i ratnici, od prvog sveckog rata, preko čuvene druge krajiške brigade, pa onda Kozara, i tako dalje, a to što je bilo u poslednjem ovom ratu zna se tačno ko je činio one sramne zločine po Bosni, znaju se imena i tačna prezimena, i naših tu nema, niko ruke krvlju nevinih uprljao nije, jedino dobri stric Brana što pogibe u VRS, i dan danas ga se sećam iako sam dete bio kad smo posećivali NAŠE 1914 tamo 80-ih, al' ne zato što je puco na nekoga, daleko bilo, nego kako je bio privržen jedinoj majci prirodi, otišo da bere pečurke i nagazio, a sve minirano bilo jbga, ostavio iza sebe ženu i tri ćerke, a sve 4 kraljice, idi bre, obožavam ih, e to su ti najbolji ljudi na svetu, za mene su to Srbi, ma ne Srbi, šta i ja serem, to su dobri ljudi bre, i ne znam šta bi moj stari sad reko na ovu moju upadicu al' sigurno bi se složio u načelu, ali bi mi ipak reko da se batalim svega toga jer ću samo bez potrebe najebati, jer mi brate igramo srcem a ovi seljaci zatucani majku im jebem onu seljačku taktikom, i zato je sve to kurac, zato je Srbija kurac, i MI SRBI jesmo kurac, kraj priče bre!

 

Kakav deda takav unuk: kontra-miting 1996.

Decembar 1996, kontra-miting onaj kad je Slobo reko "volim i ja vas", a eto baš se potrefilo da sam i ja tad bio student-brucoš. Da, da, verovali ili ne, i ja sam jedared bio student no bogu hvala nije me dugo držala ta psihoza. Naravno, sa jedne strane bili Slobini a sa druge strane mi "studenti", zatim ovi Vukovi, Đinđićevi, šačica Vesninih, a Koštunica po običaju bojkotovo, još tad se znalo ko vazda minira, a između sukobljenih strana samo ono malo policije. Tad ja to nisam znao, al' mi posle prepričavali, moj deda, onaj izbosne, stari komunista, logično došo na ovaj Slobov miting, pa neće valjda međ ove četnike Vukove pobogu? A bio dobar čovek, pravičan, al' eto za razliku od većine prisutnog naroda voleo jebiga da popije. A mislim šta će, pa nije on čovek kriv, što reče moj ćale to je tako kod nas u Bosni, pije se od malih nogu, deca se uspavljuju rakijom, žene takođe piju, ma rakija je svuda prusutna da ne kažem sveprisutna, ne mož' joj uteći pa da si bog. I tako, jedno 2-3 sata pred početak kontra-mitinga mi "studenti" krenuli u šetnju, al' sve nešto okolo naokolo, u pizdu materinu nas poveo Čeda koji je tad bio poznatiji i kao Čeda Sex jer je bio i ovaj drugi, Čeda Antić koga smo zvali Čeda anti-sex, jer se tripovo na boga i držo tako neke govore ko bre da studira bogosloviju a ne istoriju, mada je istorija i tad ko i sad bila leglo tzv. klero-fašista, ako smem tako politički nekorektno da se izrazim. I znači umesto da krenemo direktno na ove Slobine, da se ko ljudi pobijemo, da podelimo megdan, ovi foliranti nas odveli čak tamo iza Slavije, a sve u širokom luku da slučajno neko ne bi zalutao na Terazije gde su bili Slobini. Kad sam ja uvideo da nas ovi zavlače, ja reko ćao, zdravo, i sa dva jarana fino od Slavije pa niz Kralja Milana direktno na Terazije izašo, prošo komotno kroz onu Slobinu masu, malo se prozivo sa sirotinjom, jer ni ja nisam bio baš strejt da budem iskren al' bar nisam bio pijan, no na trodonima ko i sva druga poštena srpska nejač tih godina. Ja njima majku i ono čuveno marš iz Beograda stoko seljačka i sve u tom fazonu, oni meni majku i tako redom, al' sve kulturno i na nivou, bez ijednog incidenta. I ja fino prođem kroz tu gužvu, uđem u knez Mihajlovu međ "naše", i tu već vidim krenulo dobacivanje kockama i kamenjem, al' ništa strašno. A moj deda, već malo popio kontam i pre nego što je krenuo na miting organizovano autobusom iz Batajnice, i pošto tad policija još nije bila postavila kordon no je svako mogao da oda tamo amo kako mu se oće, deda kakav je bio druželjubiv, čovekoljubiv, veliki humanista, vido jebiga neke vesele, malo bradatije ljude kako vrte flašu rakije u krug i prišo im, a oni ga domaćinski, po starom srpskom običaju kako i priliči primili u krug, i fino se on tu s njima družio, jer rakija, neki to možda i ne znaju, ona prosto spaja ljude, spaja nespojivo, ruši te barijere, znači može da bude i jako korisna ako se pravilno dozira a što naravno nikad ne biva. I malo po malo, od tih zaraćenih strana tu nastade jedan omanji urbani Vudstok na srpski način, gde su ljudi fino pili, ovi drugi se drogirali, uostalom ko šta voli, jedino eto možda nije bilo eksplicitnog seksa.

Ali avaj, kako to obično biva na svakom većem okupljanju na ovim prostorima, kako je rakija tokom ta 2 sata uzela maha, a droga krenula da pušta, tako je i u narodu počelo da se budi ono naše zlo, koje je možda najbolje opisao dobri Branko Ćopić rečenicom "znam ja nas, jebo ti nas", znači ona naša podsvesno kolektivno nesvesna želja za autodestrukcijom, a i policija je lagano krenula da razdvaja ljude i da ih cima, tako da su ove fine vesele bradonje, a zapravo Vukovi četnici, udarna pesnica SPO-a, krenuli da negoduju i naravno da viču nešto protiv Slobe što je tad bilo aktuelno. Kad je to moj deda čuo, on se zaprepastio, nije mogo da veruje u kakvu je vučiju jazbinu upao, te ga ko fleš u pijanu glavu udari sećanje iz '42-'43 kad se ko mlad partizan sa četnicima i ustašama vijao po vukojebinama Bosanske Krajine, i naravno, kakav je bio, umesto da oćuti i lagano neprimetno pređe kod ovih svojih, on ladno kreno ovima nešto u fazonu kao šta vi protiv Slobe, majku vam četničku, hteo bre da se bije ladno, poludeo skroz. Ovi naravno kad su videli da se matora komunjara infiltrirala u njihove redove, udri po njemu, radile su tu i pesnice i letve, ma sve živo, deda jedva živu glavu izvuko, i dan danas se pitam kako se spasao, a ja bre u tom trenutku bio bukvalno možda 100 metara dalje u Knezu, i tačno vidim krenulo komešanje, nabacivanje kamenjem, a krcato ne mož' se makneš, i murija počela da bije al' lete one kamene kocke, tako da ni njima nije bilo baš svejedno. Ostatak znate, Sloba je uspeo na kukavno da održi taj miting, a sporadično lemanje se nastavilo do duboko u noć jer kako su kontra-mitingaši po završetku skupa krenuli ka svojim autobusima a naravno nisu poznavali Beograd, u svakoj uličici su ih čekali ovi s motkama i to je onda bila žurka do zore, al' eto moj deda je nekim slučajem preživeo a i ja sam, mada kad sad pogledam, brate bolje da nisam, dakle Pinki je skroz bio u pravu, a deda je preživeo čak i NATO bombardovanje, al' je eto umro istog tog leta 1999. kontam od tuge jer nikako nije mogao da preboli što smo izgubili taj rat, a možda sam i sve to samo utripovo...

Bio ja danas u Lazi da posetim jednog drugara (ne, nisu me zadržali, hvala na pitanju zlobnici nijedni) kad ono bre skroooz renovirali M odeljenje, nisam mogo da prepoznam, sve tapacirano i pod konac, pa ljubazno osoblje, nema više onih mesara i bradatih sestara no sve milf i to kvalitetni alooo, a da ne pričam o sređenom dnevnom boravku, nove fine stolice, pa plazma TV od ko zna kolko inča, svaka pepeljara na svom mestu a ne otimanje ko onomad, pa kupatilo uredno, cakli se, moš jesti s poda, a nema bre čak ni klošara, sve probrani pacijenti, agresivne što su nekad bili prebacili valjda na F odeljenje, ma milina jedna, a sobe ko suza čiste, i nema više po 12 kreveta nego 5-6 u vrh glave, mir božiji, ma totalno sam ostao bez daha, sve sam se štipao da vidim ne sanjam li ja to, i tačno mi došlo u jednom trenutku da isfoliram neki pokušaj samoubistva jbga, pa da odmorim dušu jedno metar dana u ovakvoj banji bre u centru Beograda i to za DŽ o trošku državu, samo za VIP onaj nekršteni, all bre inclusive!

Ajme, bio ja sinoć na jednoj sedeljci na nekoj fensi gajbi kod ETF-a, jbga nisam bio mesecima u gradu pa rešio kao da odem, jer ko zna, možda se desi neko čudo pa mi bude dojaja. I vaistinu, beše alal vera dojaja, bilo džina, bilo rakije, pa i skanka, ma svega bilo, i ja se skroz opustio, ubio se ko mamara, mal' nisam kljucao kolko sam se napiJo ali na stranu to. Dolazi oko ponoći neki par, riba i ortak, i riba već na ulazu kreće da se pravda kako su eto pazarili tekilu za ovaj skup al ju je njen jaran Dino popio u najavi, il' što bi moj stari reko: Dino, staro srpsko ime - al' moj babo je stari šovinista, tako da se ovo i ne računa realno. Uglavnoj taj Dino the Srbin kreno laaaadno da me proziva, jer je naravno bio pijan. Prvo je kao hteo da igramo basket u 20 evra, pa ko dobije, a ja ladno 193 cm, i svaki njegov promašaj il' najmanja greška moj koš jbga, tako da bi ga ubio na keca, al' pošto sam video da je labilan ja mu reko jbga jarane, ja nemam tih 20 evra da priložim , a neću te izvaram ako izgubim jbga. Fer, zar ne? E, tu je već popizdeo u vidno alkoholisanom stanju i kreno ladno da me zove na fer. Džaba što su ga drugari smirivali, ovaj zapeo pa zapeo, oće se bije, eeej! I ja šta ću, kažem mu OK buraz, ali da bude skroz fer tuča, jedan na jedan, bez ikakih pomagala, samo ruke, i ovaj pristane. Ali u tom trenutku njegov jedan drugar koji je cirkao s nama se skroz zabedačio jer dečko ne voli tu agresiju i ladno rešio da zapali gajbi. Znači, jedva smo ga sprečili da nam ne utekne, jer sam mu ja reko da je to tradicionalna srpska tuča među prijateljima, ko što se vekovima u Srbiji praktikuje, da ne kažem milenijumima, i ovaj se kao smiri. Al' kurac, ovaj Dino zapeo da se bije i ne pušta, džaba što sam mu ja objašnjavao da danas u tim tučama vlada ono staro fizičko pravilo: masa puta ubrzanje, a s obzirom da je on imo možda 80 kila na 190 cm a ja 120 na 193, ja sam u startu znao šta će bude, jer očigledno je bilo da dečko nije fajter a nisam bogme ni ja, da budem iskren. I ništa, ja mu reko aj kad si već zapeo, pobijemo se drugarski, nema ljutnje, ko pobedi pobedio je, sve kul, i on pristane: Izađemo mi ispred zgrade, jbga nije red da se peglamo na fensi gajbi, ja ga naravno pustim da me ko fol udari, al kako me udario, tako ga bacim na zemlju potrbuške, sednem na njega sa namerom da ga oplevim u vugla, i umalo nije bio fazon ko onomad kad je Raša anarho-panker stradavao, pa je skvičao za milost dok su me njegov drugari držali za ruke a ja mu radio ono što sam mu već radio - ko zna zna jbga. Ali Dino za razliku od Sande Rašete bejaše čestit momak, pa čim je provalio da je gotov, reko predajem se i mirna Bačka, i svaka mu brate čast , jer retko ko danas u Beogradu ima jaja da tako nešto izjavi. I znači uglavnom ostali smo dojaja drugari, sve skroz kul, i baš mi drago što me s njim upozno Nikola 'Nico' Prljeta, konačno bre neko normalan i čestit, jer mnogo veći navodni huligani poput onog Mikse-Fukse, jednog od vođa Otrova Zaječarskih, inače navijača Timoka, nisu smeli da izađu na fer, a ovaj lik, skroz van svake priče najopuštenije stao na crtu, i uopšte nije bitno dal' je dobio fer ili jok, jer samim tim što je pokazao ta jaja da izađe na linijicu je sasvim dovoljno uradio, jer kažem vam, neki navodni huligani, ultrasi, starija ekipa navijača Timoka, ladno nemaju ta muda, beži mi taj klipan Vlaški već dve godine, ne mogu ga ulovim, stalno se seli jbga. Dakle, Dino brate RISPEKT, ljubi te brat!

Uvreženo je mišljenje da ako umeš da sklopiš 2-3 smislene rečenice, i da im malo kao izmeniš red reči da bude veselije kad se čita, da onda ti onda mora da si extra načitan. Skroz bre pogrešno, ali skroz, jer evo mog primera. Ako sam ja za života pročitao 150 knjiga evo ovde me secite, čak tripujem da je brojka tu negde oko 100, jer otprilike tačno znam šta sam čito. Znači ono, obavezna lektira al' naravno bez ruskih pisaca, to me baš smaralo, onda one gistro urbane knjige kad si klinac u razvoju poput "Trejnspotinga" i "Mi djeca s kolodvoza Zoo", i na kraju ovo što mene zanima, dakle Ćopić i ove druge akcije, al' pošto ništa od toga nije prevedeno na srpski mora jbga nabavljam originale, a to ide malo teže, tako da ja u principu godišnje pročitam jedno 5-6 knjiga ako i toliko, jer ja jednu knjigu čitam bre po mesec dana minimum, i stoga se zaista divim ljudima koji sjebu 100-200 strana za jedan dan, ma ko ništa, jer meni je to nezamislivo, moja koncentracije kad čitam je svuda okolo samo ne u tekstu, razmišljam o medama i zekama u šarenoj šumi a bledo gledam u onaj tekst, al' kad me nešto baš zainteresuje ja onda budem ko fol malo uporniji, pa izguram nekako do tih mesec dana. Pre par godina kad sam nabavio onaj Helter Skelter od 650 strana ja sam ladno morao da odem čak u Grčku na more na jedno 28 dana ne bi li to pročitao. Sreća moja pa imam tetku tamo, pa sam mogao kod nje, inače otići na more metar dana je bre nemoguća misija, ali iako smo bili u kampu, na 20 metara od mora, ja brate plažu i more ako sam vido 5 puta to beše dojaja, jer sam ja po ceo dan samo čitao, a i ne volim bre ono sunce, meni je to bolesno ležati tako po tim plažama, jedared sam čak i alergiju dobio, ajoj koje su to muke bile, ma ne želim uopšte ni da se prisećam. Jbga, nisam se plažirao, plivo i gnjurao al' sam zato pročito knjigu, i to je najobimnija knjiga koju sam do dana današnjeg pročito. Doduše sad sam nabacio jednu još zajebaniju, preko 1000 strana, i opet na engleskom, počeo sam da je čitam krajem januara, i za svo ovo vreme jedva sam do 70. strane stigao eeej, što znači da mi je neka izolacija preko potrebna ako planiram da je pročitam do kraja ovoga života, dakle jedno metar dana u banji mi ne gine, jer čitati se mora, a posebno takva literatura, a da ne pričamo o tome da bez knjiga nema ni duhovnog uzdizanja, a meni bukvalno samo to fali pa da se skroz slobodno vinem u te neslućene visine i da se nikada ne vratim nazad, jer realno koji ću bre ovde, zar ne?

Mi, djeca sa kolodvora Zoo...где се тога сети? 

Pa rekoh li ja da se sećam svih knjiga koje sam pročitao jer ih nema puno jbga. 

QuoteUvreženo je mišljenje da ako umeš da sklopiš 2-3 smislene rečenice, i da im malo kao izmeniš red reči da bude veselije kad se čita, da onda ti onda mora da si extra načitan. Skroz bre pogrešno, ali skroz, jer evo mog primera

потпуно се слажем, ево ти и мог примера: било је година када сам читао по педесет и више књига годишње, а н'умем ни пост да напишем како треба.

hehehe, zezaj, zezaj 

ма не зезам 

Napiso bi jedan kratak probni roman, al ne znam kako se to pise, tipa prvo kraj pa ovo, ono i slično, te bi da vas pitam dal postoji neka šema kako to ide, da me neko usmeri na neki topik ovde? 

Quote from: Son of Man on 10-04-2014, 13:07:30
Napiso bi jedan kratak probni roman, al ne znam kako se to pise, tipa prvo kraj pa ovo, ono i slično, te bi da vas pitam dal postoji neka šema kako to ide, da me neko usmeri na neki topik ovde? 

dođi u ponedeljak u kinoteku da ti ukratko objasnim, a i da vidiš na delu kako to izgleda.

Quote from: Son of Man on 10-04-2014, 13:07:30
Napiso bi jedan kratak probni roman, al ne znam kako se to pise, tipa prvo kraj pa ovo, ono i slično, te bi da vas pitam dal postoji neka šema kako to ide, da me neko usmeri na neki topik ovde? 

od tebe očekujem srpsku verziju Slike Dorijana Greja, smještenu u Beograd devedesetih

inače, mislim da je to jedan od najbolje organizovanih romana

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,6273.0.html
Ima tu korisnih savete iskusnih romanopisaca.

Ma bre oću samo da vidim kako se to piše uopšte. Hvala ALEKSIJE na linku. 

Mada meni bi pre trebala neka omanja šema, tipa kraj ide vako, likovi vako, početak vako, između smisli sam.

Sad  bi ti rekao, al ćeš se uvrediti ako shvatiš zaozbiljno, jer svi ovde sve shvataju preozbiljno...
More, nek ide život:
Prvo napiši NASLOV - eto ti početak, odbroj 16o strana, za manji roman
Onda napiši na 160 -toj strani: KRAJ
I izmedju raspali po volji. Dovoljno ovo šti si pisao ovde da uradiš-kopiraš i eto ti andergraund psihodelija, podznačenja, roman toka svesti, urbano urbano o jeee ...
Nin zagrantovan. O Crnjanskom i da ne pričam, mada ti se i Meša smeši.

Pa u principu to je to, nego mene zanima ono gde se kao kraj piše na početku pa ti onda lagano kreneš ka tom kraju okolo naokolo.

Sad ozbiljno, postoji takav roman ali ne mogu se setiti naslova, kad roman ide u "rikverc". Jedan naš pisac počinje tako što glavni junak se ubija na početku i onda, tako mrtav, priča pričicu. Moraće neko šire pameti i boljeg sećanja i načitaniji da se seti autora.
I, čisto me zanima, a pitanje je upućeno svim znalcima, šta se smatra romanom? Pošto ti napisa nešto kao mali roman? Da li je merilo unutrašnji obuhvat ideja ili fizička forma? Primera radi, Jovan Hristić smatrao je kako roman mora imati najmanje 50.000 reči, jer anglosakosonci romanom smatraju ono što ima minimum 40.000 reči. Kako je, po njemu, naš rečinik malko sakat, to treba biti za 10.000 reči više. Laguna nije htela da prihvata tekstove, kada je objavila pravilnik o rukopisima, ispod 250.000 karaktera ne uključujući razmake.
U tu kategoriju se ne uklapa nikako, recimo, B. Šćepanović i njegov roman "Usta puna zemlje".
Sad, zanima me kriterijum određivanja kad nešto postaje roman? Suštinski, po svojoj suštini tematskog obuhvata i idejnom sadržaju ili po fizičkoj formi?

e da, Usta puna zemlje su npr totalno dezorganizovan roman, naravno u skladu sa apsurdom kao glavnim motivom, ali Sin bi mogao na osnovu Šćepanovićevog romana da opiše neko sranje na bg ulicama, ako je ikad učestvovao, ako je bježao od pajkana to je to

inače, kad vidim ko je sve dobio onog Pegaza, ili kako se već zove ona edicija za pisce početnike, ne znam što se Sin brine, jel on zna uopšte kakvih mamlaza tamo ima

ja nisam filolog, ali jasno je da moraš da imaš jednu nit koja povezuje početak i kraj

u tom romanu od 160 šlajfni važno je samo da nemaš nekih velikih digresija od te niti koju moraš da provučeš kroz priču, ma šta ta nit bila

kad bi htio da opišeš jednu noć u BG, već imaš mjesto i vrijeme, od sumraka do svitanja, i sranja koja se dešavaju se nalaze između

apsolutno ne vjerujem u te priče o formama, Dostojevski je svoje ''romane'' pisao tako što je dijelove objavljivao u novinama, pa onda na kraju sastavio u knjigu, da je imao na umu neku konačnu strukturu dok je škrabao da zaradi za sutrašnji ručak, čisto sumnjam

u suštini, trebaš da počneš da pišeš, napišeš jedno 20 šlajfni pa potražiš nečije mišljenje, šta nedostaje i kako dalje usmjeriti priču. Ako ti imaš temu, ništa te ne može zaustaviti

Ne slušaj ovoga što tvrdi da sve na svetu može da sačeka!
Dostojevski je zaista objavljivao delove romana u novinama, zaista je smišljao usput, dok je pisao (ovo mnogi kritičari smatraju glavnim nedostatkom njegovih dela), ali je i on razmišljao o strukturi.
Moraš da smisliš priču.
Ja nisam neki stručnjak, naravno, ali po svom skromnom iskustvu znam da ne valja ako ne učiniš tako.

Idi, bre, Bato sa postavkom u peršun.
Postavka koju daješ važi za principe dramaturgije: jedinstvo vremena, radnje i prostora. To je Aristotelova vizija, a savremena teorija ni u pozorišteu više ne želi tako nešto. Imaš lepu knjižicu "Aristotel, vampir zapadnog pozorišta", koja postaje moderna biblija za sve pozorište delatnike. To ne mora funkcionisati tako u romanu. U startu  je rečeno kako hoće atipičan roman, od kraja. Čitava konstrukcija vreme - prostor dolazi u pitanje i ne mora se primenjivati u romanu ( Hazarski rečnik, primera radi).
Organizovanost romana, kao i organizovanost svakog dela je u umu pisca i čitaoca i ono što sam hteo reći zapitanom i zabrinutom, jeste kako ne treba da vodi računa o tome. Neka piše kako hoće i šta hoće. Neka ispadne  kako ispadne, ako je on zadovoljan to je roman i šlus. Sve drugo je kalup, kurs kreativnog pisanja i pokušaj racionalizacije kreativnog čina kakve su želeli stvoriti socrealistički pisci. Pisanje nije nauka nego subjektivni čin koji se ne mora ( i ne treba ) svakom dopasti.

nije on bre rekao da hoće atipičan roman, već ono klasično, da se počne sa nekom udarničkom scenom, i onda cut to 5 godina ranije, i odatle kreće naredno poglavlje i roman ćera ponovo do udarničke scene, objašnjavajući je

mislim da npr Borilački klub tako počinje, već znaš da će ovaj da prospe sebi mozak, samo ne znaš zašto je to učinio, i čitaš da saznaš

a to sve može unutar tebi mrske Aristotelove koncepcije

ali ako imaš šta da kažeš koncepcija je ništavna, ako nemaš onda postaneš Mondrian pa izmišljaš kako je forma sve

naravno, slažem se sa kimurom da mora da se misli na strukturu, ali nije Sin neko ko ima 10 romana iza sebe, ta struktura stvarno treba biti jednostavna, posebno jer je Sin vrlo lucidan u svojim pričama, mislim da njega obavezno treba ''zatvoriti'' u prostor-mjesto okvire i da udara đe stigne, jer on već ima stil koji gruva, ne trebaju mu atipične forme

šta bi bila struktura jedne bg noći
prvo poglavlje priprema za izlazak, čuo se sa pajtosima, planiraju da rade nešto, a šta je to određuje Sin

drugo poglavlje jebanje po bg prevozu, sinoć je na ulici razbio hipika, ustao babi u busu, odakle znam, prevoz u BG je priča za sebe

treće poglavlje, stigao je na dogovoreno odredište, derbi u fudbalu, demonstracije protiv Slobe, opet Sin bira, atmosfera ispred stadiona, ili tek počelo okupljanje na ulicama, opis, opis, priprema naredog poglavlja itd

četvrto - stoka sa tribine južne, ili demonstranti jedu pljeske iz Meka, malo ideologije, šta se dešava, još nisu došli pajkani, s njima se mlatimo u narednom poglavlju

peto poglavlje prelomno, ili umlate pajkana, ubace mu baklju u usta, ili utjeraju kontejner u RTS, kreću specijalci da ih jure po gradu, kreće trka za život, ima i ranjenih, priča ubrzava, spasavaj se ko može


eo, ovako napiši pa ćeš već i sam vidjeti šta je promašeno, ja već vidim da bi 2. i 3. poglavlje moglo da bude stopljeno u jedno, i slično

jednostavno, pogotovo kad imaš normalan prostor-vrijeme okvir, čim izađeš iz jedne sobe možeš dobiti drugo poglavlje, drugu atmosferu, nastavak priče, kamoli kad izađeš na ulicu, u tramvaj i slično, sve to mogu biti posebna poglavlja ako ti imaš šta da kažeš o tome

naravno, prvo zamisli generalno priču od početka do kraja,mada to vjerovatno i imaš čim hoćeš da pišeš

sad čekamo filologe da nam kažu kako nemamo pojma

Pet poglavalja - pet činova.
Ti mu već napisa koncept.
Onako, uzgred, koncept klasične dramske strukture upravo je ono što mene kolje, pošto se toga i pridržavam kad nešto piskaram a to sad je demode. A raja oće nešsto veslo, drukče bolan! Oće neku mistiku, ukradene dijamante, krv u ćilibaru, tajne službe u pohodu na manastire i blagi miris pljuvanja po vlstima, pa to sve zakukuljeno u satanizam i slatko pravolsavlje koje pobedjuje.

Quote from: Дадара on 10-04-2014, 14:57:20
kad bi htio da opišeš jednu noć u BG, već imaš mjesto i vrijeme, od sumraka do svitanja, i sranja koja se dešavaju se nalaze između

Одмах ми паде на памет Прилепинова прича "Шест цигарета и тако даље", доживљаји избацивача у једном руском клубу, откад почне вече па до ујутру. Описи колега, ликови који долазе у клуб, међусобни односи, дође нека незгодна екипа и наравно избије жестока туча са необичним обртом, а главни лик све време покушава да мало дане душом и пизди,  пизди и пизди... И нећу да откријем крај, али прича од четрдесет страна тече баш како Син и иначе пише и не да се испустити из руку. Дакле, може то.

Šta sve raditi na netu za 21 sat kad nisi mrtav a ko da jesi

21 sat sam budan i svo to vreme sam proveo pogađate gde, piskarao ovde, skidao filmove od kojih većinu nikada neću pogledati, pravio listu dokumentaraca na IMDB-u jer sam utripovo da će se neko oduševi i da ću da pokažem tim pacerima šta je the lista nad listama, pa onda dalje pretraživao neki opak dok. sajt sa forumom, doduše skroz prazan, nigde žive duše, a greota jer zaista ima dojajnih rare filmova, i samo jedna cura se ladno sama cima i sve to postavlja, ko da jadna ne zna da su forumi poodavno popucali zbog FB-a i sličnih akcija a download prešao na privatne trekere. Stoga sam brzo poitao na sinemagedon da vidim da im se nije potkrao neki iole valjan rad, al' loma morgen burazeru, bolje akcije sam našao čak i na sajber reinstaliranom docs4you, ima ladno čak i najnoviji dok. o Divajn pa i ono ludilo "Da li su svi muškarci pedofili?" što mi se savršeno uklapilo u ovaj serijal o zlostavljanju dece na svim poljima. Nastavio sam dalje i to najopuštenije na notorious Znak Sagite od koje deci rastu kite, ako smem (jok ti smeš) tako da se izrazim, a tamo žustra polemika o novoj vladi, o Putinu, ma omanji nuklearni rat bez ikakog blama, te utekoh u mirnu oazu svog manastirskog bloga, kelija broj 365. Tu pocepo 2-3 lajne, i došo ovde da se porazgovaram sa ljudima, jer ipak taj fizički kontakt kad se pije kafa il' sok u kafiću je jako bitan, molim lepo, a ne da se otuđujemo dalekobilo. Navatam tu jarana iz Kragujevca, pojadamo se jedan drugom kako su nam sudbe klete a životi osvete, porazgovaram se sa 2 fine cure koje me još nisu odjebale, zatim svratim do kupinda da malo parim oči jer sam poodavno u dugu od 75 dinara i što bi rekla moja baba "mogu se slikam", al' mi tu pade na um grandiozna misao te se odma vratih na FB i postavih fino ovde neke stvari koje sam ja imao na prodaju i obogatih se u startu za 10 evara, ma milina jedna, još sutra da pokupim pare i nedelju dana sam car, što se kaže život na visokoj nozi, nikako na drozi. Otišo zatim još na jedan hool forum da vidim ludila od vikenda, i tu cigani i forsi al' definitivno izdominirali, kalašture po do sad doista neviđenoj koreografiji a forsi jer su forsi jbga FORSI, da budemo skroz iskreni. I to je vam je u principu to, dakle popijeno dve litre step soka, jedna kafa, 2 jaja na oko, 3 prozaka, komad litijuma, i 21 sat proleteo ko 2-3 čuke, i sad jedino još ostaje to malo nus pajkenja, al' prvo da se popuši jedan duvan cigara, a za jedno 4 sata brate moj opet sve po starom, samo sad sa daleko većim žarom. I šta kažete, a? Sam u pravu, jel' se dobro provodim? Ma ja bre skroz kontam da vodim full kvalitetan i zdrav život za razliku od mnogih i ovde i vani. Se slažete sa mnom, ja se npr. skroz slažem, a?

Kad udari brat na brata

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2014/05/kad-udari-brat-na-brata.html

Nećete verovati ali ovo nije zajebancija. Upravo sam saznao od oca da mu je njegov brat a moj stric, pre 2 godine, pijan, tj. bili su obojica pijani jer to kod nas u familiji uvek ide u paru, jbga ipak se radi o Ljuuutoj Krajini, nije šala, znači njegov rođeni brat mu je ladno reko onako besan u žučnoj svađi oko verovatno ničega da sam ja tamo 2001-2002 otišao na fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu i pretuko profesora jer me verovatno mrko pogledao a i sigurno je bio neki starac jer ja bijem isključivo decu, starce, i naravno mater svoju, uostalom ako mi ne verujete postoje dokazi crno na belo u Palati Pravde da sam zbog teškog prebijanja majke i robijao onomad godinu dana, a i to je poznata činjenica međ beogradskom urbanom omladinom, tako da tu sramotu i da sam hteo nisam mogao da prikrijem, pitajte znači bilo koga od starije ekipe, svi će vam reći, jer jbga, to mi fetiš, jače je od mene, ja kad vidim jednu od ove tri vrste osoba meni pesnica sama krene, znači mozak nema ništa s tim, nisam ja kriv, genetika je u pitanju.

Al' gle sad obrta da ne kažem twista, na taj fax pored moje bivše cure išao je tad i moj burazer od strica, moj jedini brat koga imam, Goran Pandza, pa kad se saznalo da sam zabo profesora, znači fraktura vilice u startu na tri mesta, nagnječenje mozga, ma bre teške telesne na neviđeno, nekako je taj dekanat faxa, tj. student prodekan saznao kako se ja zovem i prezivam (bia snajka, bia), a falabogu vrlo dobro se znalo da još jedan Pandža pohodi navedeni fakultet, a to, priznaćete, i nije baš često prezime u Beogradu, tako da su mu odma' uzeli na obradu porodično stablo koje se može naći za bukvalno svakog građanina republike Srbije i to u opštinskoj stanici MUP-a, i na keca našli da sam mu ja bliži rod, tako da je dečko ni kriv ni dužan, alo bre umetnik, dizajner, nikad privođen eeej bre, smesta izbačen sa fakulteta bez prava na žalbu, i tako bukvalno samo godinu dana pre diplomiranja, i karijere koja je i te kako obećavala, ubijen u pojam, izopšten iz svih tih umetničkih krugova, osuđen na crtanje portreta na plažama po hrvatskom primorju za hranu i smeštaj, ostavljen od dugogodišnje devojke, a sve zbog to samo i isključivo zbog bahatosti najrođenijeg brata, inače osvedočenog narkomana i klošara, a da ne pričam da se sumnja i da je peder i anarhista.

Znači ja nisam verovao kad sam ovo čuo, ali sam malopre nazvao burazera i dečko mi ladno potvrdio priču, kaže bio mu bedak da mi kaže sve ove godine, jer ipak sam ja stariji buraz pa me kao gotivio, a i realno nije hteo da ima posla sa budalom, jer za mene se već znalo još od malih nogu, prvo sam počeo da ubijam sitne životinje sa 5 godina, a posle sam krenuo da povređujem i ljude jer meni je sve to isto, i ta maltretiranja vršnjaka, to se i dan danas prepričava po Vidikovcu sa nevericom, a da ne pričamo o seksualnim zlostavljanjima koje sam vršio nad svojom mlađom sestrom Jecom, devojka znači i dan danas ima traume, ne može da nađe dečka jer ima taj strah i gađenje, ma život joj je uništen još na samom izvoru. Eto, ja sam rekao svoje, a naravno da sve to može da se proveri i kod mog burazera, mislim evo ga, tu je na fejsu, a i šta će dečko jbga kad je dobrica, na lebac da ga mažeš, tako da smo i dalje u kontaktu iako se slabije viđamo ali to je nekako i logično. Toliko od mene, a ako saznam još nešto poput onog da sam umro 2007. pa me ortaci iz centra dobrano oplakali, samo što mi na grob nisu venac odneli, ja ću vam naravno javiti, jer bolje je sve reći, izbaciti to sranje na taj papir, jer čuvati takve traume u sebi samo vodi ka suicidu, uostalom been there, done that, dakle sve je jasno, sranje nije slasno, sve ću reći glasno samo ako nije kasno!

Son, sve ti ovo lepo odštampaj, pa pravac neki B92, Samizdat ili kod onog u Rende.
Tebi Bukovski mož da prdne pod pendžer. Ono, prdno je davno, ali...
Zapisi starog pokvarenjaka. barabar.

baš sam mu noćas to isto reko.
al tvrda je to glava, brdskoplaninska...

Moja menadžerka iz Mitrovice rešava upravo taj problem.

Ako je problem tvrde glave - uzmi čekić. Zamoli nekog ljubaznog prolaznika da ti omekša temeni deo. Verujem da će svako uslišiti ljubeznu molbu. Ako mu se pozoveš na mater i sestru - problem rešen.

https://www.youtube.com/watch?v=LYANAHEwZ6g

Brate, znači zareko sam se, ako ikad budem uspeo da posetim SAD, prva destinacija ima da bude VVest Virginia i to pravac šuma ona najgrđa, da mogu komotno da odam bos po "mesečini"

Kuća, pos'o al' bez posla



http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2014/06/kuca-poso-al-bez-posla.html

O, majku vam jebem, o majku vam onu zatucanu američku jebem, o jebo vam bog mater glupu. Pa zar je moguće da su toliko glupi, pička im materina blesava? O, jebi im Putine 365 majki, lansiraj im 666 atomskih sad i odma'. Živeo bre slobodarski narod Irana, Palestine i Severne Koreje, mada jebali bi ih mi i solo samo jednu omanju atomsku da smo imali u šteku, pa lagano putićem uz reku. Nek ide bukvalno sve u kurac i mi svi u kompletu nek izginemo ako takvi treba da nam vladaju planetom, o jebem ti i takvu planetu da ti jebem, nabijem i nju na kurac sa sve sunčevim sistemom i mlečnim putem, i još 108 paralelnih univerzuma preko toga. Ništa bre ne treba da ostane čitavo, ni kamen na kamenu a ne čovek mrtvi.

O, jebem ti čitav ljudski nakot, to bre ko kuga neka, ko variola vera, eeej?! To se bre bahato naselilo tu, ko da im je dedovina, razmnožili se ko pacovi, krsnu li im slavu i svetu neđelju, što bi reko moj pokojni deda. Sve sjebaše, i prirodu i životinje, i šume, reke, okeane, ma sve sjebasmo bog nas ubio, jebem li ti boga. Pa bolje bre niko da ne vlada planetom nego takvi low-life-white-trash-scums da mi se tu non-stop kurče, ma nek bude i totalni haos ako treba, jebem ti sunce krvavo. O, jebem im krvavu majku američku, kakve su to budala, pa to nigde drugde na svetu nema, to bre sve needukovano, nezainteresovano, bahato, osiono, ne znaju bre na karti Evropu da pokažu, sve što je van njihovog sela to im varvarska teritorija, ko džungla sa kanibalima, jer tako ih cepa ta paranoja, rastura ih, a za Srbiju najopuštenije misle da je Slovačka, Sirija, Sibir, ej bre?!

Pa ja ovako neuk, bez i jedne godine fakulteta bre bolje znam američku istoriju i pop kulturu od 96% tih Amerikanaca krv im jebem, i da sam ja učio te nji'ove "A,B,C or D" škole, imo bi u startu jebeni PhD, ma predav'o bi već uveliko na Berkliju ko redovan profesor na kojoj god katedri. O'š filozofiju, o'š sociologiju, o'š forenziku, o'š psihologiju, može i psihijatrija, o'š kvantnu mehaniku, o'š ezoteriju, religiju, književnost, ma šta god bukvalno, ko moj drugar što predaje na njujorškom univezitetu, zajebava se tamo, kara studentkinje, tačno ga zabole kurac. A sećam ga se jasno, evo ko sad da ga vidim, jedva bio "vrlo dobar" u gimnaziji, malltretirali ga profesori, dobij'o kečeve, i onda samo jednog lepog dana otišo preko i naravno pokido, raščinio i vladiku i patrijarha i papu u komadu. Pa normalno, jer dečko je vazda bio bistar, samo naši "profesori" po tim polu-debilnim srednjim školama to nikako nisu mogli da skapiraju. Pa šta dalje da vam pričam kad sam ja samo trojke i dvojke dobijao na pisanim zadacima iz srpskog, jer ako se ko seća, prvo su bili "pismeni zadaci" pa se onda neko prepametan dosetio da treba "pisani", jer naravno, u Srbiji je bitna samo forma, samo dizajn, samo da lepo izgleda i lepo se oblači, a zajebi suštinu, teraj to u kurac. I možda ako sam 2 petice dobio za te 4 godine maltreta u IV beogradskoj gimnaziji to je dojaja, tj. jedne se jasno sećam a za drugu mi pre 15-ak dana rekla jaranica-halfinica iz razreda, inače cura diskretno poznata po surovo apgrejdovanoj memoriji, her divine grace Marija Kovačević sa Banjice. Kaže bila tema "Kako vidim sebe za 10 godina" a ja pisao kako i dalje čekam trolu kod bolnice Dragiša Mišović, tamo gde je sad Pinkova zgrada, jer tu dole u Drajzerovoj smo išli u školu (ne u tu "školu" zlobnici), pa smo čekali buseve i trole tih godina (1992-1996) satima. Znači, kiša pada, veje sneg, grad lomi penzionerima kišobrane, prži sunce, udara direktno na čeoni režanj, vetar nosi bolesnike na štakama i hardkor džankije na metadonu, mi sve to bre uopšte nismo izvaljivali, jer baš tu, na toj stanici, zbog tolikog vremena provedenog u iščekivanju "gradskog" prevoza, javljale su se i prve simpatije, prve ljubavi, drugarstva, zbijale se šale, ali se brate moj i plakalo a da ne kažem kakve su to tuče bile redovne, ma čitava jedna drama se odvijala svakodnevno, znači totalno je bio fazon "od kolevke pa do groba", jedino možda seksa nije bilo, tj. možda je i bilo, al' ne da ja znam. Dakle, bili smo (i ostali) mi djeca s kolodvora KBC Dragiša Mišović. I realno više sam vremena proveo na toj stanici no na časovima kad se sve sabere, a bogme sam i mnogo više naučio, da se ne lažemo, tj. da budem skroz iskren u gimnaziji ama baš ništa naučio nisam, i evo iskreno ne znam ni što sam uopšte išao u tu srednju školu, kontam da su me roditelji naterali, da bi kao mogao posle gistro da upišem fax, i baš tako se i ispostavilo, sve posle toga bilo je gistro osim eventualno šatroa. No dobro, što te ne ubije osakati te, znači opušteno, digresija je u fulu.

Znači šta, Amerikanci? Ma zakuni se. Dakle, takav ljudski otpad treba da mi bude nadređen u firmi, da mi šefuje, da me mobinguje? Ma da neće možda i seksualno da me izrabljuje? Hm, vidiš, to još nisam probao, možda baš tu leži ključ za moj "rak rana" problem nezaposlenosti? Kažem možda, al' sa naglaskom na jok ja. Pa bre bolje slamu da jedem i koru s drveća nego da mi takvi govore šta ću da radim, bolje da prosim na ulici, da žickam, da pošteno kraduckam, nego da radim za takve jajare, da me eksploatišu, da me tlače, da mi zakidaju na plati i toplom obroku, a na kraju da ne dobijem ni socijalno. Da, da, kako da ne, how yes no...al' loma morgen burazeru, ma zmiuga loma, cause there will be no compromise, no more negotiating, and if you refuse to change then you're guilty and must be destroyed. Jebiga.

Quote from: Son of Man on 06-06-2014, 14:00:59
Znači šta, Amerikanci? Ma zakuni se. Dakle, takav ljudski otpad treba da mi bude nadređen u firmi, da mi šefuje, da me mobinguje?

sad zvučiš isto ko onaj simpatični nesrećnik što pre 7-10 dana pobi nekolicinu u americi, onaj što okačio snimak na jutjub: "nećeš da mi daš? e, onda si kurveštija najgora, majke ti ga nabijem kurvinske, crkla daboga što nećeš da se jebeš sa mnom!"

a da mu je samo dala - tj. da su ti ovi dali poso - bilo bi danke dojčland und amerika sve u 16!!!

Taj i da je dobio ono što nije ne bi bi bio manje lud.
Danke dojčland je stvar prirode, a ne okolnosti.

Quote from: kimura on 06-06-2014, 16:15:43
Taj i da je dobio ono što nije ne bi bi bio manje lud.
Danke dojčland je stvar prirode, a ne okolnosti.

a zar je neko reko/implicirao da bi bio manje lud?
isto ko i sin - samo bi DRUGAČIJU PESMU PEVAO u svom ludilu, to je sve.