ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Neki moj skoriji rad, bacite kritiku, pohvalu, šta već :


(Niš, 31. decembar, 23:34, godina nepoznata)
 

   Tanak oblik snežne magle, pokrivao je hladnom maskom novogodišnju, ledenu noć koja se spustila na Niš. Žuti mesec je sa malo sjaja, dodavao svetlost uz okićene, sive lampione koji su držali grad živim. Vetar bi poslao tek koji hladan dah da razbuca krupne pahulje kao delove sivog, ustajalog maslačka. Dok je krov bio ukrašen snežnim prizorom, sa njegovog oluka slivao se tanak, prozirni deo ledenog sečiva zime. Bio je uglađen tako da ne bi smetao Deda Mrazu i njegovim irvasima dok bi se lagano spuštali na krov i ostavljali deci darove. Izgleda da ove godine to nije bio problem jer irvasi nisu bili sa njim.
   Deda Mraz je tromo koračao, ostavljajući svoj polu oronuli trag po snegu, pazivši da ništa iz vreće ne završi na ulici. Kapa mu je prekrivala desni deo glave tako da bi se sa lakoćom kroz mrak videli tamni podočnjaći dugogodišnjeg alkoholičara. Od crvenopožutelog kostima, imao je samo gornji, ishabani deo sa bezbroj neujednačeno zašivenih rupa. Izbledele, sada već sive farmerice, mućkale su mu se oko kukova, jer za jednog Deda Mraza kilaža mu je priličila izmučenom logorašu. Težak, crni kaiš služio mu je kao čvor na vreći dok je mračnim, vojničkim čizmama koračao po izmučenom, natopljenom, sada već decenijama starom trotoaru. Grbavim hodom Kvazimoda razbijao je ledene brežuljke pod svojim nogama, trudeći se da stara, kožna vreća na njegovim leđima ne izgubi svoj sadržaj. Ipak je unutra nosio dečije leševe u poodmakloj fazi raspadanja. Žurio je da ih isporuči na vreme.
   Zlokobna tišina pratila je svaki njegov pokret, bezosećajni pokret u kome je vadio iz vreće jedno od dečijih, unakaženih tela.
   - Tu smo. - promumlao je staračkim glasom, vadeći alkoholom umrljano pismo iz unutrašnjeg džepa dok je ostale leševe nabijao nazad u džak.
   Ostavivši vreću uz drvo, prebacio je dečakovo telo preko ramena i uputio se u tišini prema zgradi.
   Škripanje zarđalih vrata označilo je da Deda Mraz upravo stiže. Dok je monotono pritiskao prekidač, prolazio je pored poštanskih sandučića.
   - Pavlović, Petrović, Plavi..Plavišić, jebote sinko, jel ovo tvoja zgrada uopšte? - upitao je Deda Mraz beživotno, dečije telo.
   - Aj' ja ću da te ostavim ovde, pa će mama i tata da dođu, pa  ti idi sa njima. - reče uz kez dok je ostavljao pismo na dečijem telu. - Ae srećna ti nova. -
   Dok je napuštao zgradu, svaka špijunka mu je izgledala neprijateljski. Svaka mračna tajna koju kriju ti domovi, mogla je da iscuri kroz taj maleni otvor kao crv iz tek ubrane, sveže šljive. Kao što bi i crv ubrzo bio zgažen, tako bi i tajna nestala posle nekoliko sati. Deda Mraz je znao da čuva tajne, jer ono što bi mu deca tražila za novu godinu, nije bilo za svačije oči. Halapljivi, mali stvorovi bi svoje prohteve stavili na papir jedva čitljivim rukopisom i to sve uz kolačić ili neko drugo sranje, strpali u koverat i pravac kod njega. Godinama je pokušavao da odgovori prohtevima dece, ali svaki put neki od njih ne bi bio zadovoljan. Čak bi se možda i neki od nacističko-nastrojenih roditelja pobunio.
   - Zašto smo te uopšte platili kad ne znaš da doneseš ni najbedniju igračku? - vikao bi neki od njih, dok bi tu sinfoniju pratio dečiji vrisak pretopljen u plač
   Kao ugostitelj i kuvar, mislio je da je bitnije da deca dobiju hranu ili možda pribor viljuška ili noževa. Do večeras mu nije palo na pamet da te oštro uglancane predmete može da upotrebi u druge svrhe. Puno korisnije.
   Dok je ove godine pokušavao da udovolji dečije hirove, stranac mu je pomogao da razume prave vrednosti novogodišnje noći. Odeven u crn mantil sa crvenim žigom na rukavu, pušeći njemu nepoznat duvan, rekao je da on može da mu pomogne.
   - Imaš li ove telefone, igračke i ostalo što deca žele? -
   - Za tebe nešto puno bolje, slobodu, i to onu pravu. -
   Deda Mraz je to veče sklopio dogovor. Dobiće slobodu, kao i obećanu, onu pravu, u zamenu za sve što je nekad bio.
   - Odradićeš koji posao za mene u toku novogodišnje večeri, posle toga sloboda je tvoja. - rekao mu je stranac.
    Večeras počinje njegov novi život. Isporukom ovih paketa, postaće sve što je nekad hteo. Ugledni, doterani, gazda jos uglednije kafane. I sve to u zamenu za par sitnica.
    Oblaci su već počeli da napadaju grad svojim belim vojnicima, a Deda Mraz je bio idalje na pola svog zadatka. Njegovi koraci su sada bili znatno brži, brzi kao kod čoveka koji korača prema svom cilju. Njegovo kretanje je pratila silueta iz tame, prekrivena crnim plaštom i mračnim, pohabanim šeširom. Praznim zenicama je posmatrala svaki Deda Mrazov pokret i sporo koračala za njim. Iz siluetnih osušenih usta a možda čak i iz neke zgrade, dopirala je pesma :

  Deda Mraze, Deda Mraze, ne skreći sa staze...

    Večeras on nije imao nameru da skrene sa svoje staze.

  Ne oklevaj, ne dremaj, već poklone spremaj...
   

QuoteTanak oblik snežne magle

Ja sam stao ovde. Ako je trebalo da piše "tanak oblak", onda si napravio grešku u kucanju već u drugoj reči pa me to zakočilo u čitanju. Ako si mislio zaista da napišeš "tanak oblik snežne magle", to je slika pogrešna na nekoliko načina (opisati oblik kao tanak nekako ne ide - tanak je struk ili EVENTUALNO profil, ali ne i oblik; ne znam takođe kako je magla snežna - mislim, il' je magla ili sneg), pa me to sad jedi. Evo, sad ću da vidim čita li mi se ostalo.

Površan sam, znam, ali ponoviću po ko zna koji put: prva rečenica je MNOGO važna.

Hmda...

Dakle, kada pominjemo da treba da se pripoveda slikama to ne znači da slike mogu da budu bilo kakva kombinacija epiteta i objekata.

Na primer, u prvoj rečenici imaš:

1) snežnu maglu

2) hladnu masku i

3) ledenu noć.


Jasno je da treba da uspostavimo scenu tako da čitalac oseti zimu, ali ovo je apsolutni overkil. Imaš ne jednu nego tri slike koje sugerišu zimske uslove u rečenici od šesnaest reči.

Pa onda dalje, imaš sive lampione u drugoj rečenici, pa delove sivog ustajalog maslačka u trećoj. Zašto su pahulje, koje su inače bele i maslačkovo seme koje je isto belo, ovde posiveli - to nije jasno sem da je autor nekako hteo da sugeriše nekakvu sumornu atmosferu, ali ovo nisu adekvatne alatke za to.

Takođe, krov je bio "ukrašen snežnim prizorom". Prizor je nešto, barem u literarnom smislu, što se događa. Dakle, sneg na krovu nije prizor sem ako nas narativ do njega vodi neočekivanim putem. Ideš ti ulicom i znojiš se jer je Jul mesec i upekla zvezda, skreneš za ugao kad ono - prizor!!! Sve prekriveno snegom. Tu bi to nekako moglo da se progua. Ali ovde, usred zime, "snežni prizor" na krovu je apsolutno neupotrebljiva slika.
Dalje, "prozirni deo ledenog sečiva zime" sugeriše da postoji i neprozirni deo istog tog sečiva. Gde i šta je taj neprozirni deo?

Itd. Dakle, kasnije ću da vidim da pročitam do kraja pa još malo da prokomentarišem, ali eto, za parče prvog pasusa, mislim da ovde ima nekoliko stvari o kojima valja promisliti i možda stvar ispisati jednostavnijim, efikasnijim rečima.