ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Imam nekih pitanja u vezi sa ovim tekstom, ali hajde da vidimo:

[/b]

Rat je naopaka stvar. Al to ti i nije neka mudrost. U ratu svi nešto gube: neko kuću, neko ruku, neko nogu, a mnogi i bez života ostanu. Moj deda je u ratu izgubio odelo.

Evo, stojim kraj njegovog groba, gledam u spomenik, samo ime, prezime, godine rođenja i smrti. I slika, gde samo nađoše ovakvu, deda se nešto namračio, k'o da je znao da se slika za umrlicu i nadgrobni. Takav je i bio, kaže moj ćale, stalno namrgođen i nešto ljut. Imao je tešku ruku i još teži štap za ćaletove nestašluke, pa je moj matori deo detinjstva proveo bežeći od njega po livadama i šumama u njihovom selu. 

U mladosti zadesilo ga ono što niko ne bi poželeo: tek se oženio, razdelio od braće, došlo prvo dete, kad izbi rat. Dedu među prvima u mobilizaciji pokupiše, tek dve godine prošlo otkako je odslužio vojsku kralju, pa vele, valjda, on je najsvežiji. Ne bi dugo, eto dede vraća se, ko pokis'o. Rata ni video nije čestito, raspalo se sve, raspolutilo ko bundeva, bilo je ili beži kući ili da te Švaba u Nemačku 'tera.

Kod kuće ga je čekala baba. Znaš kako kažu za takve žene: žena – džambas. Volela je konje, jahala k'o pravo muško, bez sedla. Da bi prehranili porodicu, ona i deda u ratu počeli da švercuju duvan. Jednom, ne znam kako, desi se da babu uhvate, pa je ležala u zatvoru zbog toga. Brzo su je pustili jer je bila noseća sa mojim starim. Sećam se, kad sam bio dete, na tavanu stare kuće našli smo pun kovčeg Nedićevih para. Ćale kaže: ,,To je od duvana preteklo." – i smeje se.

Nekako je vreme prolazilo, al' rat nikako da se završi. Dođe i četvrto ratno leto, vlažno k'o orošena trava. S vremena na vreme, sve češće, kroz selo je prolazila vojska, čas bradonje sa kokardama, čas žutokljunci sa petokrakama. Svrate u jače kuće, pokupe hrane što ima i idu dalje. Narod nisu dirali. Ali jednog dana, omorina je bila velika, dođoše bradonje i u našu kuću, uzeše šta im treba, ništa ne platiše, nego još i dedu povedoše sa sobom. Zalud je baba kukala da ga ostave, kako će sama sa troje dece (treće – moj strikan -  već je bilo stiglo), rekoše, sad su im svi potrebni i da ćuti da ne bi i nju poveli. Vide baba kakvo je stanje, pa ućuta, a deda se oprosti sa svima i ode u nepoznatom pravcu.

Prođoše dani i nedelje, od dede ni glasa. Baba se retko raspitivala, nije znala ni koga šta sme da pita. Jedan dan, već su šljive opale, dođe do babe glas da se velika borba zbivala negde oko Užica i da je silna vojska izginula. Vele, ovi naši sa petokrakama tukli ove naše bradonje. Baba je, kad se noć spustila, upalila kandilo pred ikonom svetog Luke, naše krsne slave, i sklopljenih ruku potražila pomoć od jedinog od koga je mogla. Pa ti posle reci da te niko odozgo ne gleda: iste noći, proli se takva kiša na selo da je izgledalo ko da nikad neće svanuti. Usred tog kijameta, začu baba kako neko na vrata lupa. Lupa i ćuti. Jeste baba bila spremna u životu ako treba i da se sa đavolom porve, ali tad se, kaže ćale, dobro uprpila. Ko će znati, ludo vreme bilo, ko se sve smuca selom. Stade baba ispred vrata, a neki mali nož uvek imala kod sebe, valjda joj od šverca ostao običaj, za svaki slučaj da ima čime da se brani ako ustreba; stade, dakle, baba sa nožem ispred vrata i pita ko je. Napolju, kao da padaju ćuskije, čini se trese se zemlja. Lupa opet taj, a baba opet pita. Tad začu spolja: ,,Ja sam, Jano". Deda! Otvori baba vrata, kad ima šta i videti: u dovratku stoji deda, prekriven samo nekim šinjelom, go golcijat i mokar ko miš. Pričao je ćalu posle kako je sa Jelove gore noć pre borbe šmugn'o u neku šumicu. Puškarali malo za njim, ali niko nije pošao da ga traži, već je to vojska i prestala biti, malo – malo pa vidiš neko fali iz stroja. Ali nikad nije kazivao zašto je go došao kući i šta mu se sa odelom desilo. Kasnije se po selu sa pakošću pričalo da je deda u bežaniji naišao na neku četu partizana, umalo ga nisu ubili kad su videli kokardu, al se sažalili kad su čuli odakle beži, pa su mu samo odelo svo skinuli, neki odrpani šinjel ostavili i gologuzog poslali kući. Deda se smuc'o po selima, krio po štalama i svinjcima, na puteve nije izlazio već se vuk'o po jarugama i nepoznatim bogazima. Dok nije stigao do svojih vrata.

Tad mu je lice nekako potamnelo i namračilo se.  Takav je ostao do kraja svojih dana.

Mogu se u tom ratu i važnije stvari od života izgubiti.

Hajde, postavi svoja pitanja.


Za početak, izbriši sledeću rečenicu: Ali to ti i nije neka mudrost. Nije neka mudrost, a i ne treba ti.


Daleko je važnije što imaš osnovu za zaplet, ali zapleta nema, osim "govorkanja po selu". Dalje, postoji puno detalja sa kojima si mogao nešto postići, ali si ih sve propustio.

Interesuje me da li je ovo prepričavanje? I da li je odnos vremena u tekstu ok?
Zašto zaplet ne bi mogao biti ovakav?. Dali sam izabrao pogrešan pristup, odnosno način da priču ispričam? Što se tiče propuštanja detalja, verovatno misliš da su neki delovi mogli da budu razrađeni?
Pričaj Scallope, pričaj.
I ostali, naravno.

Od slučaja tvog dede u ratu, meni je zanimljiviji slučaj babe. Švercerica duhana s trbuhom do zuba u zatvoru! Žena koja jaše ko muško! Hej, to je priča! Ali, ti si preko toga pretrčao i zakačio se za dedu. Baba ima muda da se o njoj pričaju priče, a ne deda. Da je makar odijelo izgubilo u nekom usputnom bordelu ili kod neke snaše na salašu, kad ono, partizani.   
Mislim, nije to tako loše, ali moglo je biti puno bolje.

Ne bih da se zadržavam na detaljima, mada bih izbacio i rečenicu: Narod nisu dirali.


Da pogledamo šta imamo od priče. Gotovo sve su opšta mesta, karakteristična za WWII u Srbiji. Naši sa kokardama i naši sa petokrakama (to je dobro napisano). Imaš negde na netu moj tekst "Vodič za apsolutne početnike", gde sam pripovedanje uporedio sa termodinamičkim i kinetičkim procesima u nauci. Termodinamička su sva opšta mesta, oko kojih uplićemo naše kinetičko pripovedanje. Imaš termodinamička uporišta, ali nemaš kinetiku, odnosno, događaj oko kojeg se stvara priča. Mora da postoji poseban događaj, sa posebnim likovima, koji u zapletu i raspletu predstavljaju priču. Likovi su deda i baba našeg pripovedača, priča govori o njegovom bežanju od rata, ključno mesto zapleta je pitanje zašto se poslednji put vratio bez odela. Tu nam nudiš posredan odgovor, umesto pripovedačkog. Voleo bih odgovor na to pitanje u samoj priči. Imao bih nekoliko, ali mi smeta što je poenta u namrgođenosti. Dakle, odgovor ostaje na tebi.


Inače, lako sam pročitao priču i neke druge, manje primedbe i nisu obavezne.

 Jesta baba bila dzambas i nosila pantalone u kuci ali ruku na srce u selu su mnogo vise voleli dedu. Pogotovo zene. Sve su dolazile kod njih u kucu da kupe duvan svojim muzevima. - Kakav si ti muskarac kad ne pusis? - govorile su muzevima one ciji muzevi nisu pusili. A sve zbog toga da bi i one mogle da idu kod dede po duvan. Deda je bio super-star u selu. Bakuta nije mnogo pizdela zbog toga. Posao sa duvanom je isao sasvim dobro. Kada bi se neka od zena koja im je dosla u kucu da kupi duvan nesvesno opustila i pocela da se umilno unosi dedi u lice, baba bi je samo pogledala. A taj pogled je govorio sve i trenutno prekidao situaciju koja je imala vrlo predvidiv nastavak.
Iz rata se deda vratio namrgodjen ali zene su ga pamtile onakvim kakav je bio pre toga. Naravno celo selo se pitalo zasto se deda namrgodio? Sta se to u ratu dogodilo? Zasto se iz rata vratio bez ikakve uniforme? Go. Vratio se ogrnut sinjelom. Pocele su i da kolaju price kako su ga partizani skinuli do gole koze posto su ga uhvatili sa kokardom na celu.
Naravno pravu istinu o namrgodjenosti i skidanju znao je samo deda, a pred smrt kada je njegovo opazanje pocelo da leluja izmedju stvarnosti i halucinacije ispricao mi je kako je to bilo.
Kad je vojska koja ga je mobilisala pocela da se raspada deda je ladno zapalio. Dva dana je lutao bez hrane kada je stigao do najudaljenijeg seoskog imanja. Onako iznemoglog ga je primila Rosa koja je bila sama u kuci. Nahranila ga je. Znala je dedu od pre. Svracala je kod njega i babe po duvan za svog muza Jerka. Otac joj je bio bogat. Ovo ogromno imanje malo dalje od sela je bio njen miraz.
Posto nije bilo babe da pogledom prekine Rosino nezno ocijukanje doslo je do onog do cega je i moralo da dodje. I bas dok je deda bio na Rosi zacula su se vrata na kojima se pojavio Jerko u partizanskoj uniformi. Deda je skocio zgrabio sinjel i pobegao kroz prozor.
Iako je bio komesar, Jerko ovo nikada kasnije nije pominjao. To je ostala tajna koju su znali Rosa, deda i Jerko. Nisam bas skapirao zasto se deda namrgodio posle rata ali cini mi se da nije bas nikada prezalio Rosu. 

Sintetik, nisi konstruktivan. Ako ne možeš da budeš, nemoj. Imaš druga mesta na kojima možeš da pokažeš svoju potentnost. Sevaj!

Izvinjavam se. Da se javim direktoru? Sta da mu kazem? Da sam potentan?

Salim se Scallope. Sorry.

Kad neko postavi priču očekuje komentare i pomoć. Toliko možemo da učinimo, zar ne?

Naravno. Izvinjavam se, stvarno.

Nemam nekih konstruktivnih zamerki na pricu sem da je malo nedorecena. Kao da nema kraj. Mislim ima ali nekako je dosao pre vremena.

Tehnicki takodje nista nisam konkretno primetio sem da su neke recenice mozda rogobatno dugacke. Ja bih uglavnom tamo gde je Alain stavljao zareze, stavljao tacke. Opet to je moje subjektivno opazanje.

Generalno kao da je seckao kupus za salatu te je poceo da secka sitno, a onda se zaboravio (posto je tesko seckati sitno) i poceo da sece krupno. Palamare.

Najgrdji primer prepricavanja je po meni kada u kupus salatu pocnes da ubacujes komade paradajza. Lep je paradajz ali kupus je kupus. U ovoj prici skoro da i nema paradajza.

Znaci uzmi mali komad kupusa i seckaj ga sitno, sitno, sitno. Paradajz ne diraj. Na kraju dodaj ulje, so i sirce i to je to. Eto. Probao sam da budem konstruktivan.

E da! Odelo? Ko u rat ide i iz njega se vraca u odelu? Mozda u odeci, uniformi ali u odelu, sta znam. Tesko.

Sintetik, u pravu si za odelo.Mislio sam, naravno, na odeću.
Nisam baš shvatio šta je paradajz u ovoj priči.

Scallope, kako to misliš posredan odgovor, umesto pripovedačkog?

Izgleda da nema mnogo ljudi na ovom podforumu trenutno, tj.ovih dana, ili ljudi nisu voljni da komentarišu. Možda to i nije lepo od mene, nema me, ne učestvujem, pa se pojavim i sad kao treba da mi neko pomogne svojim komentarima. Iskreno, kad mi baš zagusti, ja nešto kao napišem, a vremena nemam ni za svakodnevne stvari (to nije izgovor, već činjenično stanje). Ali kad dođu takvi dani, mislim kad zagusti, koristim svaki trenutak da razmislim, da smislim, pa umesto čitanja novina na wc šolji, osmišljavam fabulu ili karaktere:).

Jebem ti, valjda se tako postaje pisac:)

Pa, ovo je meni veoma solidno napisano sa strane jezika, čistoće izlaganja pa i tempa, ali ovo nije priča nego prepričana anegdota koja bi, u literarnoj formi mogla da ima sasvim ugodno mesto kao deo nekog romana ili novele. Samo za sebe je više ispucavanje dobrog i pristojno pismenog jezika na nešto što je pre svega sinopsis. Ovde drama izostaje iako se na više mesta u tekstu sugeriše da je ima. "Posredni govor" je, za mene, to da smo dobili jednu potencijalno uzbudljivu priču sa potencijalno uzbudljivom scenom, izloženu maltene kao da slušaocu u kafani tokom rakijaške sijeste pričamo o svom dedi, znamo da ga blago interesuje ali ne želimo da ga smorimo pa dajemo samo osnovne detalje. Dakle, scena sa dedinim povratkom recimo, je potencijalno dramatična, imamo moćnu kišu kao jak simbol, pa ženu koja je ostala bez svog čoveka kako joj neko usred noći lupa na vrata a ona ih otvara sa nožem u ruci i zatiče svog čoveka golog i mokrog - sve su to jake slike i potentni simboli ali su samo poređani jedan za drugim bez prostora da se poigraju, bez refleksija itd. Dakle, najprostije - čitalac dobija informaciju o tome šta se desilo, ali ne i kako se to dešavalo, nema prostora da pročitamo o tome kako su se gledali kada su vrata otvorena, kako je baba stezala nož dok nije prepoznala svog muža, kako je on objašnjavao to što je go i bla bla bla. Tamo gde priča sugeriše da drame ima, ona je samo prepričana. Recimo ovo:

"Kasnije se po selu sa pakošću pričalo da je deda u bežaniji naišao na neku četu partizana, umalo ga nisu ubili kad su videli kokardu, al se sažalili kad su čuli odakle beži, pa su mu samo odelo svo skinuli, neki odrpani šinjel ostavili i gologuzog poslali kući. Deda se smuc'o po selima, krio po štalama i svinjcima, na puteve nije izlazio već se vuk'o po jarugama i nepoznatim bogazima"

to je cela priča sama za sebe, u formi sinopsisa. A onda je i cela priča u kojoj je ovo sadržano zapravo malo bogatiji sinopsis, narativ koji prepričava događaje, vrlo lepim jezikom, ponoviću, i ne pokušava da čitaoca u njih uvuče. Meni to radi posao, kako rekoh, kao fragment duže forme koja iz ovih ili onih razloga treba da prepriča ovu životnu priču, ali kao priča za sebe ne stoji. Ali opet, kao vežba iz pisanja, sasvim uredno.

Da ne folozofiramo. Glavno pitanje na koje nisi odgovorio je kako je to bolje biti mrtav nego go - nag? Mogu se u tom ratu i važnije stvari od života izgubiti. Sta si time hteo da kazes? Da u ratu ljudi vide i rade svasta (ubijaju) pa se posle stide sebe samih. Kao da hodaju goli. Nesretni su i namrgodjeni jer im je rat otkrio tu strasnu sustinu coveka i njih samih. Jel to? Ako si to hteo da kazes onda je to trebalo i da slikas. Ovako ti - Rat je naopaka stvar. Al to ti i nije neka mudrost. U ratu svi nešto gube: neko kuću, neko ruku, neko nogu, a mnogi i bez života ostanu. Moj deda je u ratu izgubio odelo.- i - Mogu se u tom ratu i važnije stvari od života izgubiti.- dodju kao paradajz u kupus salati.

Po meni je recenica u sluzbi price, a nije prica u sluzbi recenice. Znaci nije prica tu da bi se videle lepe recenice u njoj. Lepe slike. To onda postaje to famozno prepricavanje, koje je nista drugo nego samo jedan nas interni termin koji je Scallop izmislio ali radi. Mozes ti da pravis metafore i dizes tenziju kisom ali pricaj pricu. Kod tebe je svo kazivanje poente otislo u slike tipa - kandilo, sljive, kisa. I u Glembajevima se u jednom trenutku dize tenzija kisom i grmljavinom ali je u tom trenutku nama citaocima vrlo jasno da smo stigli do kulminacije te nam ta kisa dodje kao kec na destku.
Kod tebe prvo ide kisa pa kulminacija. Vratio se deda i cuti namrgodjen, a baba je pre toga upalila kandilo. Mislim ima tu bozanskog u svakom slucaju, ali mozda smo mi tvrdi na Boga. Nemam pojma. Mozda si u pravu. Sam zakljuci.

Sintetik, stvarno si se potrudio...

Hvala.

Da me se pita, a ne pita se, nikako mi nije jasno zašto se postavljaju čak ni polovične priče. Ovoliko kratak format je prezahtevan, čtalac može da nešto nasluti, autor, koji traži savet, ne. Da se ogradim, uglavnom.


Početak je bezmalo odličan, osim "al' to ti i nije neka mudrost". To su poštapalice - napolje. U ratu svi nešto gube, sa prelomljenim humorom o dedi bez odela, odlično. I tu se stalo. Vrata priče su otvorena (ili ona poslovična puška nategnuta), a po meni očekivanja nisu ostvarena.
Evo stojim kraj njegovog groba - je toliko rogobatno, nesvrsishodno i još ponešto od toga da se mora izbegavati po svaku cenu. Kad se stoji pored groba, onda nema "evo", nema "stojim".
Slika u porcelanu je prilika da se priča ispuni digresijama. Ispuštena.
Kao da padaju ćuskije - ne dao Bog nikome takvo šta u priči.
Lupa opet taj, a baba opet pita - ježi mi se hrbat...
Ko će znati, ludo vreme bilo, ko se sve smuca selom - opet ispuštena prilika da se priči da na slikovitosti. Ko se smucao, mogao bih se zapitati.

Da me Alain ne bi pogrešno shvatio - ja sam video i čuo šta je on hteo da nam ispriča, ali to ne ide ovako. Cela priča, sa osmišljenim "kadrovima", pojačanim likovima, da bi se bolje osetila celina.

Hvala, gospodi Mehi, Scallopu, Sintetiku i Pokojnom na izrečenim mišljenjima.
A i ostalima, ako se već nisam zahvalio.

Kad je u pitanju zameranje na određenim rečenicama, takvi komentari malo pomažu, jer ne pokazuju jasno kako bi valjana rečenica trebalo da izgleda, tj. reći da je nešto rogobatno, ili suvišno, ne ukazuje na jasne kriterijume mere. Ponekad takve zamerke deluju kao potpuno subjektivne. Ne sumnjam da je to iskusnijim ljudima jasno i  prepoznatljivo, ali meni nije uvek. To rešavam čitanjem teksta, ako rečenica ili njen deo ne zvuče kako treba, onda verovatno nisu dobre. Subjektivna stvar.

Kritika suštine teksta je od mnogo veće pomoći. Poenta nije dobra, ili karakterizacija, ili "ovo nije priča već anegdota", takve zamerke su mi mnogo značajnije. I zato je Sagita super, jer nema ovakvih mesta na netu (ili ih nisam našao), ljudi spremni da pročitaju nekakav tekst, koji može da bude i potpuno gubljenje vremena, i da daju suvisle savete. Kul.

Osim kad se džapate. Tada mi ostali gubimo vreme. 

Naravno da je sve što od komentara pročitaš potpuno subjektivno. Ovde ima tek nekoliko (ja nisam u tom zboru) koji ti mogu tačno reći šta valja a koje stvari moraju leteti napolje. Od mene možeš očekivati da ti kažem šta mi smeta i neku maglovitu sugestiju.
Pod rogobatnostima podrazumevam prečeste ,,kao". ,,Dođe i četvrto ratno leto, vlažno k'o orošena trava". Daklem, hteo si da kažeš kako je to leto: a.) bilo jako vlažno, b.) bilo teško u smislu preživljavanja, c.) šta li već. Ako je do "mokrog", a tu možeš da upleteš i naznaku teskobe  jednostavnim: "U četvrto leto naiđe neka vlažna pomor pa ceo svet oteža od polegle trave". Ne koristiti prečice "kao orošena trava", koje ustvari ništa ne znače.
Nikad i nikako i no pod kakvom pretnjom ne koristiti: "Evo, stojim" nad bilo čijim grobom. I kad prazniš bešiku "Evo, stojiš" (cenim da si od onih što stojećki prave crteže u snegu). Valjda si došao dedi na grob o nekom datumu, zatekao se u selu odakle su tvoji, doneo mu venčić za Ivanjdan, nešto te je "ponelo" da postojiš pred dedinom grobom. Nema da "evo, stojim". Nema snagu, a pomalo je uvredljivo.  Uvek može da se ispovrti nekakva pričica koja bi se obujmila oko stajanja kraj nečijeg, pogotovo dedinog groba.
Ćuskije smeju da padaju samo u slučaju da Goran Bregović ošine po svojoj dvovratoj LedZep gitari. Nama običnim smrtnicima "u pokušaju", ćuskije služe za nešto drugo. E sad, ako bi da ti crtam, kako ono reče – "kriterijum mere" (ma šta to značilo), onda ništa od svega.
Slika u porcelanu – jednom sam po gradu tražio ko će takvo šta napraviti mom dedi. Dal' si kade bio u radnji s tom galanterijom? Od izloga se ježiš, kad uđeš premreš. Nadgrobne slike moraju da pričaju više od samo jedne priče, svačiji deda je na grobnoj keramici mrgodan, na tome se teško gradi priča. Tukao je decu? Ma hajde. U celoj priči prizivaš tuđa sećanja, dal' si upoznao svog dedu? Ja sam bio te sreće, proživesmo donekle blisko dvadesetak godina, al' ga i opet nisam bolje upoznao od da je imao hitlerovske brčiće, šećer pa da su mu pred kraj i nogu o'sekli te je umro u kolicima na sred avlije. Hteo valjda do svog "toaleta", u bašti, nego kako. U prevodu, jako sam pipav kad je do baba-deda, takvo šta se mora pisati s izuzetnom pažnjom i nikako ne polovičiti. O našoj krvi se piše.


Za par minuta mi dolazi majstor da me odbije od evara; nismo završili, vrnuću se 

Eto ti ga na, Alaine. Dobijaš šta si tražio. Komentar je uvek ličan, kao što je i pisanje lično. Mrtvak bi da ti kaže da ne pišeš tuđu priču nego svoju i sasvim je u pravu. Volim kad da neposredan primer svog dede, jer kad dobiješ pravu sliku ona neminovno poteže i neku tvoju, sličnu ali drugačiju. Na primer, odmah sam pomislio na svoje roditelje i kako su otišli, jer s tim se slikama ne da polovičiti. O našoj krvi se piše. Ljudima koji se pitaju jesu li svoje dovoljno ožalili uvek sam postavljao pitanje jesu li ih dovoljno pitali. Uvek ponešto zaboravimo, a posle je kasno.

 Pocetak price je jako bitan. Kako rece neko ovde davno - s pocetkom treba da uhvatis citaoca za dlake na grudima i pocupas da bi on nastavio da cita. (Za sta uhvatiti citateljku? Sala.)

Rat je naopaka stvar. - je cinjenica. Benigna potvrdna recenica koju je svako od nas cuo i izgovorio stotinu puta. Kao da je pocetak neke lekcije u udzbeniku poznavanja drustva. Usiljeno mudrovanje. Recenica koja ne obecava. Mene cak i odbija. Vredja mi i ovo malo inteligencije koje imam.
   
U ratu svi nešto gube: neko kuću, neko ruku, neko nogu, a mnogi i bez života ostanu.- me vraca u ucionicu kod uciteljice:
- Hajde sada svako da kaze po jednu stvar koju neko moze da izgubi u ratu - kaze uciteljica nama djacima.
- Loptu - kaze Luka.
- Barbiku - kaze Nikolina.
- Mobilni telefon - kaze Nevena.
Marija razmislja, razmislja pa kaze - Tetovazu uciteljice, tetovazu.
Oni bolji ucenici  naravno uspevaju da se sete i kazu - kucu uciteljice, ruku, nogu, zivot.
Uciteljica je naravno srecna odgovorima ovih njenih boljih ucenika jer joj je to dokaz da je uspela nesto da nas nauci. Nas decu kretene.
Da li dalje treba da komentarisaem ovu recenicu?

Da li bi Remark koji je pisao o ratu ovako zapoceo svoju pricu? Nikad! On je u prvom licu i sadasnjem vremenu i prosto nas vodi u rat da ga osetimo na svojoj kozi. Ne pise udzbenik. Hemingvej? Njega ne znam (ne secam ga se) bas tako dobro ali sam siguran da ni on to ne bi uradio. Tolstoj? Nemam pojma. Nisam citao. Pretpostavljam da ne bi.

Tek ti recenica - Moj deda je u ratu izgubio odelo. - hvata citaoca za dlake na grudima ali dzaba. Prve recenice su ga vec oterale, jer su bile cisto prepricavanje kako ga ja razumem.
Znaci moj konkretni savet ti je da izbrises prve tri recenice i pricu pocnes recenicom - Moj deda je u ratu izgubio odelo.

Kao sto ti je Saturnica vec rekla, u prici imas dzambas babu i golog dedu i to je dobro. Ti likovi ti mozda i zadrze citaoca.

Scena na groblju ti je totalni klise. Nju bih isto izbacio. Degazirao bih je van terena jer od nje postoji opasnost da primim auto go i da mi svi navijaci onda odu sa tribina. 

Ostalo sam ti vec rekao. Dodjes mi kintu. 

P.S Slazem se sa Pokojnim da je ovo i suvise kratak format.
 

Ne postoji suviše kratak format.


Poslednji čovek na Zemlji začu kucanje na vratima.


Postoje samo priče koje mogu da stanu ili ne mogu da stanu u odabrani format.

Opet ste u pravu.

Sedeo si na radionici par godina i imao si prilike da vidiš komentare da su neke priče zagrizle više nego što mogu da sažvaću. Višak likova, višak radnje i tako dalje. Nije pravilo za kratku priču, ali pomaže kao kosmodisk: Nula do dva dobro postavljena lika, uvod, zaplet, preokret, rasplet i poenta. Čuda postoje ali nisu za početnike. Strpati u priču jednu do dve digresijice, par metafora i jednu pametnu misao je već podvig.

Da secam se. Tada je sve to i pocelo. Neverovatno brzo i lako smo preboleli decije bolesti. U medjuvremenu su pocele hronicne bolesti od kojih nema oporavka. Ipak je ovo trenutno najbolji Monty Python show u gradu. Plasim se da bih se strasno nervirao ako bih to drugacije shvatio. Zasto bih to sebi radio? Zato ni vi nemojte da se ljutite kad show pocne.

Nadovezujem se na predmajtsorsko...

"Znaš kako kažu za takve žene: žena – džambas. Volela je konje, jahala k'o pravo muško, bez sedla. Da bi prehranili porodicu, ona i deda u ratu počeli da švercuju duvan. Jednom, ne znam kako, desi se da babu uhvate, pa je ležala u zatvoru zbog toga."

Morao bih da obnovim gradivo, ali sam siguran da se desilo negde potkraj srednje škole. Na času "književnosti i srpskorvatskog jezika" razglabali smo o pročitanom. Ono kao, svojim rečima. Tu ti jedan od mojih mrsomudnih drugara izvali tezu da je vodeći lik "bila jaka kao da je muško" ("Hronika palanačkog groblja" beše li? Evo, izguglao sam pdf pa se možda vremenom i potvrdi). Tras i pljas! Bez daljnjeg ga je sustigao gnev raspomamljenih gimnazijalki. Hoću reći, još jedno od tvojih "kao". Ne da nije ispravno poređenje, neg' je nepoželjno jer (i opet) ne znači aman baš ništa. Dal' si ti vičan jahanju? Ja nisam, a to tvrdim i za sve moje muške pretke od do pre 100 godina. O tome pričam, o sitnim udicama, onim "gutalicama"; taj svakodnevni žargon-poslovica-uzrečica jezik, on se lako lepi a teško otpada, ali ga se ipak mora suzbijati. Korov. Ništa ne doprinosi a samo šteti.

Moja baba je imala neku prastaru verziju "smederevca", koji se preko leta iznosio pod streju, gonk se u nas zove. Gonk, sa sve kućom je baba dobila jer su Švabe otišle-bile proterane, i jer je moj deda (o materinoj strani pričam) skončao u Jasenovcu, pa se namirilo. Netom pre toga, probijao se Sremski front. U kuću pre te "avanzovane" (u susednom selu, sad bih dao godinu života samo da pipnem zemlju gde je stajala) su banule ustaše. Tražili partizane. Unutra moja baba, prababa, tetka od 3 godine i moja keva od pola.  Tetka i dan danas (Bog je poživeo) još uvek nije oprostila svojoj pokojnoj majci što je izabrala da zgrabi moju beba-kevu, drkne ustašu u tintaru i pobegne u atar. Nije maloj tetki ništa falilo, utekle ustaše, al' je ostala priča.
"Jednom, ne znam kako, desi se da babu uhvate, pa je ležala u zatvoru" – ima svrsishodnost po pitanju priče, reda veličine ("kriterijum mere" što bi ti rekao), jednako ničemu. Nema "sliku", niti "snagu".

"Jedan dan, već su šljive opale", probaj da gradiš na sličnom. U šest reči si zabo sliku koja bi čitaocu trebala da "znači". Sa malo (pravih) reči je scena potpuna.

Da me se ne shvati pogrešno – ja cenim tvoj trud (inače se ne bih javio); saveti, ako bi se mogli tako nazvati, su samo da bi ti možda pomogli.

p.s
Meni i dalje nije jasno zašto ljudi, očito je da postoje likovi koji su voljni da nauče pisati, ne odvoje "popodne", izlistaju radionicu i pomognu sebi. Možda je loše posložena, razbacana? Neko bi trebao da se potrudi, da to dovede u red – očito je da takvo šta fali, debelo.

Nadam se da te majstori nisu odrali. Kod mene si zaradio. Naravno, neki će se pitati zašto je bolje: Jednog dana, već su šljive opale. (sorry zbog padeža) od: Volela je konje, jahala je k'o pravo muško. Neka se ne pitaju. Prva rečenica znači, a druga "ne mora da bidne". Tako vam je to.


Usput, neka Sintetik pročita ono pod p.s. Tamo stoji zašto se ljuitim kad zabrljate po topiku gde je naslagano toliko toga pametnog, a zamešano sa toliko toga suvišnog. Ima za celu knjigu, ali ko će po tome trebiti?

Sve nam prekri ruzmarin, snijegovi i šaš. A moglo je bolje!

Quote from: SuperSynthetic on 03-11-2014, 17:46:46

Sve nam prekri ruzmarin, snijegovi i šaš. A moglo je bolje!

Da je moglo, bilo bi. Znaci, nije moglo.

Nijedna suza, nimalo volje, nijedna slutnja ni glas, a moglo je bolje. I cime od sveta da se branis kao ruža sa dva smešna trna ili snom, uzalud, uzalud, sve je protiv nas.