ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

u kontekstu 'je suis charlie' pomodarstva koje je obuzelo i srbadiju, da vidimo ko je ovde čarli a ko nije.


ja nisam, ali steva šejtanović tvrdi da jeste:


Je suis Charlie – pogled iz palanke


Domaće medije već dugo ne da nema smisla ozbiljno kritikovati, nego se čovek više ne može pošteno ni sprdati sa njima. Mislim, možemo mi da pričamo šta hoćemo, ali je publika po svemu sudeći potpuno zombifikovana i nezainteresovana (možda i zadovoljna sadašnjim stanjem?), a droide koji rade po novinama i televizijama ni kritika ni sprdnja jednostavno ne zanima. To uglavnom više i nisu mediji u izvornom značenju tog pojma, već prćije bivših radikala, gde su neznanje, senzacionalizam, poltronstvo i hronični deficit elementarne ljudskosti odavno default režimi rada. Da li je onda neko stvarno iznenađen što među urednicima sajta B92 (ako uopšte postoje urednici koji se bave vestima koje u sebi ne sadrže keyword: Vučić) očigledno nema nikoga ko bi našao išta sporno u ovoj izjavi našeg bivšeg ambasadora u Francuskoj i profesora na FPN, Predraga Simića:
,,Francuska je zemlja slobode, ali mi se čini da treba da postoji više uvažavanja prema drugačijima. Moram da kažem da na našim prostorima ima više etničke tolerancije i nikome u Beogradu ne bi palo na pamet da se karikaturama podsmeva vernicima drugih religija."
Pročitajte više puta, da se slegne. Sjajno, zar ne? Vrhunac cinizma i licemerja, odenut u plašt razumevanja i tolerancije. Ako ne razumete kontekst (što je moguće jedino ako ste poslednjih par dana proveli u pećini), reč je o komentaru na vest o ubistvu 12 ljudi u prostorijama satiričnog francuskog časopisa Charlie Hebdo. Počinioci su identifikovani kao radikalni islamisti.
Da se razumemo, nije ništa sporno u tome što novinari zovu bivšeg ambasadora za komentar, ali sporno je sve ostalo. Kad već dobiju ovakvu izjavu, da li mogu da traže dalje, nešto bolje, pametnije i smislenije, ili će je, u paketu sa senzacionalističkim naslovom u kome se pominje "krstaški rat", plasirati kao glavni komentar na vest? Retoričko pitanje, naravno.
Ova izjava je čak na neki izopačen način genijalna, jer u sebi sadrži bukvalno sve što je naopako u izveštavanju o ovom događaju u svetskim medijima, with an added local twist. Od prebacivanja krivice na žrtve koje su prosto provocirale svojim nedoličnim ponašanjem (dokle bre više sa tim karikaturama?!), preko opravdavanja zločinaca (legitimni motiv – bili su uvređeni), do pomenutog lokalnog ,,začina" – ničim izazvanog i krajnje neprimerenog busanja u grudi o tome kako je Beograd bastion tolerancije u poređenju sa islamofobnim Parizom.
Pa, da. U Beogradu nikome ne bi palo na pamet da se muslimanima podsmeva karikaturama. Možda nam paljenje džamija ili poneki genocid nisu strani, ali karikature – nikad! Fuj! Monsieur l'ambassadeur je, u nastupu lokal-patriotizma, možda malo zaboravio par decenija naše (i sopstvene?) skorašnje istorije. Ali, to je kvaka sa selektivnom amnezijom – selektivna je. Nije on čovek kriv.
Mislim da gospodina profesora nije zgoreg podsetiti da se ,,etnička tolerancija" ne ogleda u kukavičkoj autocenzuri pred lako uvredljivim teroristima i ubicama, već u džentlmenskom suzdržavanju od etničkog čišćenja i višedecenijskog raspirivanja međuetničke mržnje i netolerancije. To je izgleda lekcija koju još nismo savladali, i teška srca moram priznati da su Francuzi u tom pogledu ipak malkice napredniji od nas. Ova i slične izjave su istovremeno i paradigma naše večite zagledanosti u sopstveni pupak, i potpune nemogućnosti da se bilo koji događaj sagleda van najužeg lokalnog konteksta.
S druge strane, daleko od toga da je ovakvo licemerje endemska pojava samo u Srbiji. Hvata me strah (fobija?) od same pomisli na planinu bullshit-a koja će se povodom ove tragedije sručiti na nas sa fašističke evropske desnice i moralno bankrotirane (pseudo) levice. Pošto ni jedni ni drugi nisu osetljivi na ljudske živote, najmanje će biti reči o žrtvama, a s obzirom da nisu ni mnogo maštoviti – nije teško pretpostaviti šta će biti dominantni narativi.
U ovim trenucima čovek zaista poželi da Ričard Dokins postane visoki komesar EU za pitanja religije. Ili još bolje, obrazovanja. Desničarima pomoći nema, ali možda bi jedino tako ,,levičari" koji karikaturiste optužuju za ,,islamofobiju" i ,,provokaciju" mogli da razumeju koliko je važno ne odricati se olako tekovina sekularne države. Jer su upravo te tekovine, pretočene u evropske zakone i vrednosti, ono što i njima samima omogućava da se, ako baš žele, bore za prava pojedinaca da kastriraju žensku decu ili prete drugima nasiljem zbog ,,uvreda vere". Šteta samo što često previđaju kako ova prava najčešće nisu kompatibilna sa nekim drugim pravima pomenute ženske dece, ili žrtava terorističkih napada. Recimo, pravom na izbor ili pravom na život. Ili ih jednostavno nije briga?
Mislim da je najbolji način da odamo poštu ljudima koji su tako zverski ubijeni, iz toliko idiotskih razloga, da svaki put kad čujemo frazu da je ,,karikatura odraz nepoštovanja različitosti" ili da je ,,islam religija mira" – nacrtamo po jednu karikaturu proroka Muhameda! Rekoh na početku da čak ni sprdnja ne pomaže u nekim situacijama, ali ovo je slučaj kad humor i sprdnja (i pravo na humor i sprdnju) postaju važan simbol, i vrednost za koju se svim snagama treba boriti.
A kao dokaz da religija uvek podstiče ono najplemenitije u ljudima, evo i komentara anonimnog psihopate sa jednog domaćeg sajta: ,,Podržavam ovo (ubistvo, prim.aut.) jer je to ipak bila uvreda za veru... i ja bih isto reagovao da su meni uvredili Svetog Savu".
Peščanik.net, 08.01.2014.


http://pescanik.net/je-suis-charlie-pogled-iz-palanke/

Kako nisi Čarli, pa zar ti sloboda govora i kritike nisu važniji od poštovanja religijskih tabua? Neka je čak ovaj list i radio po nalogu ne znam koje službe, i zezao i srpsku stranu u kosovskom sukobu, ali to je sve i dalje u domenu slobodne reči. Reči ne ubijaju. I naš RTS je širio svoju propagandu, pa ako nisi Čarli onda po analogiji smatraš da nije ni bilo potrebno da RTS radi svoj posao, i da svetu nije ni trebalo da čuje našu stranu.

RTS je propagirao napadnutu stranu, a ovi drugi napadačku stranu. Molim te da ne trpaš u isti koš.

Kad se udaljiš dovoljno daleko uzroci i posledice počnu da se mešaju, a sve te "strane" izgledaju blizu jedna drugoj, kao zrnca peska na plaži. Mi smo naši, a oni su njihovi, i zato principi prestaju da važe? Na bih ja to tako radio, opasno je to.

Naravno da smo svi Šarli. Potpuno je nebitno šta su ovi ljudi crtali. Niko ne sme da pogine zbog izrečene reči ili ilustracije.

A ko kaže da je bitno, i ko ovde opravdava da treba ginuti zbog pisane reči?Niko.
Možda si omašila poentu, možda je reč o ukazivanju na neke druge pojave, o lažnoj solidarnosti i lažnoj empatiji i lažnoj humanosti, o histerisanju preko interneta, nešto slično kao u poplavama, sad zalepe Šarlija na profil i ispadnu do jaja humani.
Koja bre humanost, ljudi članove porodica očima ne vide, da nekog ugazi ko na ulici svi okreću glavu, azilantima pale barake, jedni drugima brojimo krvna zrnca ko je ko odakle je, a sad kao pola Srbije strašno pogođeno smrću novinara u Francuskoj. Ma daj.

Quote from: Anomander Rejk on 09-01-2015, 18:28:35
A ko kaže da je bitno, i ko ovde opravdava da treba ginuti zbog pisane reči?Niko.
Možda si omašila poentu, možda je reč o ukazivanju na neke druge pojave, o lažnoj solidarnosti i lažnoj empatiji i lažnoj humanosti, o histerisanju preko interneta, nešto slično kao u poplavama, sad zalepe Šarlija na profil i ispadnu do jaja humani.
Koja bre humanost, ljudi članove porodica očima ne vide, da nekog ugazi ko na ulici svi okreću glavu, azilantima pale barake, jedni drugima brojimo krvna zrnca ko je ko odakle je, a sad kao pola Srbije strašno pogođeno smrću novinara u Francuskoj. Ma daj.

tačno tako: uštedeo si mi objašnjavanje nečega za šta sam smatrao da je očigledno i podrazumeva se...

sloboda bez odgovornosti je karina

Bitno je. Zašto samo jednom ne možete da ućutite i da se solidarišete? Da je ovaj forum Francuska trenutno, pola vas bi bilo pobijeno zbog uvreda koje su ovde izrečene. Iz tog razloga ste i vi Šarli.

Poređenjem žrtava samo promovišete zapadni koncept (onaj koji toliko mrzite) koji žrtve deli na individue po imenu i prezimenu i kolateralnu štetu (kao što su i građani Srbije bili kolateralna šteta za vreme NATO bombardovanja).

Odlaženje u drugu krajnost (pominjanje žrtava koje su "kolateralizovane" i kolateralizacijom francuskih žrtava) ne činite ama baš ništa da se ta licemerna, američka izmišljotina vrednovanja žrtava iskoreni.

Znaju Francuzi da su se zeznuli. Znaju kako tretiraju Arape. Znaju šta im rade na istoku. Znamo i mi šta su nama radili i još uvek nam rade. Sa tom razlikom što mi, čak ni najekstremniji među nama, nismo pucali na novinare koji su srpske vojnike na Kosovu prikazali kao beskrupulozne silovatelje, ali islamski ekstremisti jesu.

Ali tebi kao da izmiče smisao ovog topika, ili se namerno praviš da ne razumeš. Niko ovde nema simpatije za islamske fundamentaliste, niti opravdava zločin. Govorimo o meri. Meri stvari, gde solidarnost koju pominješ, postaje bezvredno (i često neiskreno) lajkovanje i stavljanje na profil, i upisivanje u knjige žalosti, i naricanje po televizijama. Reagovalo se, ne?I zvaničnici ove države su jasno i javno osudili napad, i razumno pozvali da se zbog napada ne gledaju svi muslimani popreko, i ne izjednačavaju sa teroristima. Reagovala su i novinarska udruženja. I dosta-to je normalno i prirodno. Čemu ovaj cirkus po internetu, što uvek moramo biti veći katolici od pape?Oćemo sad ko u slučaju Tatona dreždati pred ambasadom i danima se posipati pepelom, pokazivati kako smo veći Francuzi od Francuza?
I prosto ne volim da mi nešto neko nameće, i lepi, da me gura u neke tobož ,,humane'' statuse i poruke, ta manija je počela od poplava kod nas i prosto mi se ne sviđa to i ne želim da se po automatizmu kačim za to, niti smatram da se ikakva humanost i dobrota dokazuje na taj način.

Pa ti idi kontroliši internet i građane Srbije i pusti ljude da se identifikuju ili ne identifikuju sa Šarlijem.

Ja niti ih kontrolišem, niti mogu, niti želim, nek se identifikuje ko hoće, samo ne želim da meni to nameću, i imam pravo da o tom kažem šta mislim, kao što imaš i ti i bilo ko drugi. Po kom se to kriterijumu biraju ti humani statusi?Zašto se nisu kačili u nekim drugim prilikama, za neke druge žrtve?

Po kriterijumu da smo, podjednako kao i Francuska, ugroženi od islamskog ekstremizma. A i Pariz je blizu. Strah je kriterijum bio i uvek će biti.

Трагедија ,,Шарли ебдо" – танка линија између слободе говора и шовинизма

Никола Танасић

Ескалација проблема радикалног исламизма у Европи

Мало ко је у свету остао равнодушан према страховитом масакру у Паризу, током кога је група муслиманских терориста побила безмало целу редакцију сатиричног недељника ,,Шарли ебдо" (Charlie Hebdo), која је у више наврата за предмет исмевања узимала пророка Мухамеда, чије су се карикатуре не једном нашле на насловници овог листа. Не рачунајући природни шок над бруталним злочином, какав нема пандана од неких далеко мрачнијих времена европске историје (на пример, од бомбардовања Србије 1999 године), у светској јавности могле су се чути две врсте реакција – општи одијум против радикалног исламизма и исламске вере уопште као ,,страног тела" у европском ,,толерантном и отвореном" друштву и претње слободи говора и изражавања као једној од главних вредности тог и таквог друштва, и далеко опрезније релативизације међу муслиманским светом, који је по сваку цену настојао да се огради од шокантног злочина, а да истовремено осуди праксу часописа, чија је редакција настрадала у масакру. Ове две позиције лако се могу очитовати преко две фразе, које су се најчешће могле наћи на Твитеру током претходног дана. Прва од њих, ,,je suis Charlie" (,,ја сам Шарли"), позивала је целу цивилизовану јавност (западног) света на солидарност са побијеним сатиричарима, друга, ,,respect for Muslims" (,,поштовање за муслимане") апеловала је на ту исту јавност да се придржава свог властитог принципа индивидуалне одговорности, и да кривицу за покољ не сваљује на исламску религију и културу као такву.

Ако се осврнемо на балканско огледало светске јавности, где се сви идеолошки токови Европе испољавају снажније, отвореније и нескривеније, злурадости и резигнације није недостајало на обе стране овог идеолошког спектра. Са једне стране српски народ је у недавној историји на далеко недвосмисленији начин био изложен тиранији екстремних исламистичких групација, од којих неке чак дан-данас несметано делују на југу и југозападу Србије, а због своје конфронтације са радикалним исламизмом је од стране тог истог ,,толерантног и отвореног" европског друштва кажњен санкцијама и двократним бомбардовањем. Срби стога нису крили  резигнираност када је најзад ,,пукла тиква" и на Западу, и када су се муџахединске и исламистичке ћелије, брижљиво неговане, финансиране и подбадане како би ратовале против идеолошких непријатеља Запада (некада у Авганистану, Чеченији, Босни и на Косову, данас у Либији, Египту, Сирији и Ираку) најзад окренуле против својих твораца и инспиратора. Запад је толико затварао очи пред злочинима својих ,,савезника", да тешко да икога може изненадити што су се са проблемом екстремног ислама суочили тек када их је ,,ујео за стражњицу".

Са друге стране, довољан је кратки поглед на коментаре париског злочина на муслиманским електронским медијима у региону, да би се видело што прећутно, што отворено одобравање злочина, који се доживљава као ,,природна последица" провокације француских сатиричара. Анонимни интернет коментатори на страницама пословично екстремног сарајевског ,,Дневног аваза" отворено су одобравали злочин, а новинари приштинских медија који су се сликали са натписима ,,je suis Charlie" у року од једног дана почели су добијати претећа писма од својих суграђана.

Цртати Мухамеда је непристојно и неукусно

Пре него што се почне критичко разматрање идеолошког чвора који се свезао око трагедије ,,Шарли ебдо", потребно је веома јасно разјаснити срж проблема који је послужио као повод (али никако и узрок) овог злочина. Наиме, основни спор између секуларне западне јавности и муслиманских религијских кругова води се око интерпретације ,,преступа" који су начинили европски карикатуристи. За Запад је у питању потпуно легитимна сатира на рачун исламског екстремизма, који представља активан политички покрет на европској идеолошкој сцени, и од кога се зато очекује да усвоји ,,правила игре" која на тој сцени владају. За њих је карикатура Мухамеда, баш као и карикатура Исуса Христа, св. Петра, Буде или Јахвеа, легитимно испољавање ,,слободе говора, мисли и изражавања", и свако њено ограничавање представља ,,темељни удар на европске и западне вредности". За муслимане, међутим, у питању је најобичније светогрђе. Није ствар чак ни у карикатури, свако ликовно представљање Пророка (или Бога) представља богохулни чин, у очима муслимана једнак, рецимо, спаљивању Библије, разбијању прозора на цркви, или вађења очију иконама.

Ове две перспективе се суштински не могу помирити, и обе стране су апсолутно у праву – из преспективе и контекста своје сопствене културе. Један Србин може погледати било коју од карикатура из ,,Шарли ебдо" и закључити да су смешне, духовите, вулгарне или неукусне, али их свакако неће доживети као скандалозно увредљиве (уосталом, свака карикатура је за понекога увредљива, то је и поента карикатуре). Али нам зато неће бити тешко да се сетимо колико је српска хришћанска заједница била резигнирана и увређена исмевањем и скрнављењем својих религијских симбола на низу ,,изложби савремене уметности", чији је, заправо, једини циљ био провокација и гурање прста у око домаћем православном становништву. Наравно, секуларистички део српске јавности није разумео своје суграђане хришћане ништа мање, него што може да разуме своје суграђане муслимане по питању цртежа пророка Мухамеда. Али наша култура је, након деценија секуларизма, навикла на богохуљење и скрнављење, и односи се према њему са извесном (хришћанском) кроткошћу. Па опет, док су српски секуларисти потрчали да изјаве солидарност са политичким активистима из руске анархистичке групе ,,Пуси рајот", ухапшеним у московском Храму Христа Спаситеља, за православне Србе није било никакве сумње да је ,,уметнички перформанс" чланица групе представљао најобичније оскврнуће храма, те да су оне више него примерено кажњене руским судом за нарушавање религијских слобода већинске православне заједнице.

Прича са цртежима Мухамеда је у основи потпуно иста прича. Од нас нико не тражи да ,,разумемо" и ,,одобравамо" муслиманско инсистирање на томе да се њихов Пророк не сме ликовно приказивати, то је део њихове културе и веровања и то је нешто што се мора поштовати, уколико заиста претендујемо да будемо ,,толерантно и отворено друштво", које ,,нема ништа против" да у њему живе и муслимани. Истини за вољу, пророк Мухамед лично тешко да политички угрожава било кога у Европи – пребогати и бахати шеици, недотупавни екстремисти и религијски фанатици су више него довољни да се докаже слобода говора и спремност на рушење табуа, а да се истовремено оставе на миру муслиманске светиње. То не значи да било који увређени припадник муслиманске заједнице има право да се физички разрачунава са оваквим ,,преступницима", поготово када они не припадају његовој властитој култури. То чак не значи ни да муслимани (или било која мањинска заједница – били то муслимани, хришћани, Цигани, хомосексуалци итд.) имају право да ,,приватизују јавност" и захтевају од целокупног друштва да се прилагођава њиховим хировима. Али у једном истински цивилизованом друштву поштовање према туђим вредностима биће ствар укуса, културе и кућног (или грађанског) васпитања. Карикатуре пророка Мухамеда у ,,Шарли ебдо", баш као ,,молебан Богородици" групе ,,Пуси рајот", или фамозни ,,Христ на штиклама", над којим се пре нешто више од две године скандализовала београдска јавност, представљају пре свега примере некултуре, шунда и неукуса, који јефтиним провокацијама настоји да добије поене у одређеним идеолошким круговима. То суштински није питање закона (мада се у свакој држави законодавство дотиче ових питања), већ управо грађанске културе, општег образовања, и наравно – толеранције.

Свако има право да буде непристојан и безобразан

Након што је то речено, треба јасно нагласити још једну ствар – у цивилизованом друштву чињеница да је неко непристојан, бахат, безобразан или нетолерантан не даје никоме за право да се са њим физички разрачунава. У идеалним условима, ово су питања која чак не би требало да се тичу законског уређења државе и друштва – то је питање ,,како васпитавамо своју децу", шта ће да читају, шта ће да им се допада, с ким ће да се друже, како ће да се ,,понашају". Друштво које мора законом да регулише ствари које су ствар кућног васпитања је или дубоко декадентно, или тоталитарно (искуство нам указује да су савремена западна друштва, укључујући и наше, ,,помало од оба"), а друштво у коме ред по овим питањима заводе наоружани терористи јесте друштво на граници анархије и самоуништења. Ово су наизглед баналне тврдње, али је проблем кога се оне дотичу није ни најмање наиван. Јер ми данас живимо у свету у коме јавно мњење функционише по принципу ,,линч-руље" којим диригују таблоидизовани и компромитовани медији, који су одавно изгубили сваку везу са пристојношћу, грађанским васпитањем и толеранцијом. Из године у годину све се већи број људи подиже на медијски стуб срама због све баналнијих, све профанијих и све интимнијих питања, а интернет је позиве на линч, насиље и физичко разрачунавање са неистомишљеницима безмало претворио у свакодневицу.

Питање елементарне толеранције не тиче се више само конфликта између левице и деснице, либертаријанаца и интервенциониста, четника и партизана, већ залази у питања као што су ,,сексуална оријентација" (права ,,сексуалних мањина"), ,,дијета" (,,права животиња" и вегетаријанство) или омиљена музика (,,урбани" против ,,народњака"), а да екстремистичка реторика ни најмање не посустаје ни у случају ових ,,ефемерних" тема. А само друштво у свом ,,разрачунавању са нетолеранцијом" неретко заузима отворено фашистичке позиције, у којима се сваки облик политичке некоректности дочекује са отвореним шиканирањем и крајње шовинистичким позивима на линч.

При томе оваквим харангама против ,,непоћудних", веома налик на француске екстремне исламисте, по правилу руководе мањинске групе идеолошких екстремиста, без стварне подршке у народу, али са огромним одјеком у медијима. Сасвим недавно смо имали прилике да видимо како се још једно питање кућног васпитања, наиме тема о телесном кажњавању деце претвара у прави медијски рат, који се завршио са највулгарнијим оптужбама, увредама, па чак и директним претњама ,,политички некоректним" учесницима у дијалогу. Уосталом, по питању покоља сатиричара ,,Шарли ебдо" можемо видети сличну масовну кампању, овај пут (за промену) усмерену према муслиманима и њиховим апологетама, где су претњама и увредама неистомишљеника изложени сви они који неће да изнад главе окаче натпис ,,je suis Charlie", било да сматрају да се протестанти нефер односе према муслиманима, или једноставно не воле да марширају у строју и узвикују пароле.

Лицемерни однос Запада према исламистима и њиховим жртвама

Наравно, однос Запада према целој теми ,,радикалног ислама" дубоко је и суштински лицемеран, и то по више основа. Перцептивној свести савременог друштва које живи и памти ,,од данас до сутра" беспредметно је истицати како су западне државе и обавештајне службе отворено кокетирале са муџахединским покретима, када их је требало нахушкати против ,,осовине зла", тада оличене у СССР, а који је у то време далеко озбиљније и са далеко више успеха настојао да еманципује и секуларизује муслимане у Авганистану него што то полази за руком савременој Француској, Британији или САД. Или када их је требало искористити као оружје против непоћудних Срба, који су претили да, након растурања Југославије, остану какав-такав политички фактор на Балкану. Узалудно је наглашавати да се Запад није опаметио, нити освестио ни после 11. септембра – шовинистички испади против муслимана и терористичка тактика америчке војске у Авганистану и Ираку довели су до тога да су екстремистичке исламске организације почеле да ничу као печурке после кише. И све то није спречило ,,цивилизоване и секуларне западне земље" да подрже исламске радикале у Магребу како би извојевали јефтине политичке поене против неомиљених локалних вођа (Гадафија, Мубарака и Асада), да би се и то завршило потпуним фијаском – потпуним уништењем до јуче просперитетне и богате либијске државе, катастрофалним немирима и крвопролићем у Египту (где су, срећом, локални центри моћи успели да стабилизују ситуацију и уклоне са власти активисте ,,Арапског пролећа", којима је толико клицао Запад), и ужасним грађанским ратом у Срији, чија је нус-појава и ,,колатерална штета" незапамћени зулум над једном од најстаријих хришћанских заједница на свету.

Историја се, дакако, поновила као фарса – док је муџахединским ,,борцима за слободу" из Авганистана и Босне требала деценија да се претворе у озлоглашену ,,Ал Каиду", мирољубива и толерантна ,,сиријска опозиција" је за само годину дана постала крвожедна ,,Исламска држава" (ISIL), која се, уместо против Асадове војске, која се показала као ,,тврд орах", окренула против ратом и ,,демократизацијом" ослабљених ирачких снага, и фактички за америчке и европске паре изградила нови ,,тамни вилајет" на блиском истоку, где се систематски уништава хришћанско и умерено муслиманско становништво (на шта нико не обраћа пажњу), и повремено одсече глава неком залуталом западном новинару (на шта по правилу сви обрате пажњу, доказујући по ко зна који пут да су ,,неке невине жртве невиније од других").

Управо ово и представља најгори облик западног лицемерја у односу према исламским радикалима. Неко може и да разуме политичке игре које доводе до гласних повика и грдњи против ,,теократије" у Ирану и ,,исламског екстремизма" у Палестини или Либану, а до ,,громогласног ћутања" када је у питању средњевековно тумачење (и примењивање) шеријата у Саудијској Арабији и њеним нафтом богатим земљама-сателитима. Међутим, управо у односу према жртвама Запад показује у којој мери његови званично прокламовани идеали ,,универзалних људских права" заправо нису ни најмање универзални.

Када исламски екстремисти узму за таоца читаву једну цивилизовану и умерену државу против Либије или Сирије, када у тим државама спроводе покоље и етничка чишћења, када пале, протерују и намећу своја изопачена тумачења Курана и шеријата, то је трагедија за коју искључиву одговорност сносе ,,недемократски режими" у тим државама. А када се догоди покољ у ,,Шарли ебдо", никоме не пада на памет да каже да је у питању ,,трагична, али разумљива реакција на француске репресалије против муслиманског становништва", иако су те репресалије кудикамо веће него што би теоретски могле да буду у Гадафијевој Либији, или Асадовој Сирији, где је до рата владао у арапском свету завидан ниво међуконфесионалног поштовања и толеранције. Брутално убиство Муамера Гадафија пред камерама дочекано је у најбољем случају са коментарима да је то ,,додуше трагично, али да је сам Гадафи себе довео у ту ситуацију".

Западни амбасадори и невладине организације су успели да убеде добар део српске јавности да је за незапамћени ратни злочин бомбардовања цивилног здања РТС у центру Београда 1999. год. ,,криви Милошевић и главни уредник РТС".Да ли можемо замислити да неко у Француској (а да није припадник маргинализовано муслиманске заједнице) тако нешто изговори за редакцију ,,Шарли ебдоа", и да за догађај оптужи уредника листа, или председника Оланда? Када су исламски терористи почели да убијају на стотине хришћана у Сирији и Ираку, да уништавају њихове светиње и обележавају њихове домове у најбољем духу Хитлерових SAодреда, реакције западне јавности нису биле ни близу толико бурне као када се сличан злочин догодио у Паризу. Зашто се прави ова разлика? Зар нису у питању невине жртве истих исламиста? Зар нису за њихово јачање и ширење одговорни потпуно исти политичари из потпуно истих земаља? И зар није нарочито лицемерно позивати ,,цели свет на солидарност" са француским сатиричарима, а да се према том истом свету никада нема ни најмање солидарности?

Ко се сећа масакрираних Срба

Из српске перспективе цела ова прича изгледа још апсурдније, поготово када, рецимо, амерички амбасадор позове Србију да ,,помогне и подржи борбу против међународног исламског радикализма". Наравно, Срби су против међународних исламиста и муџахединских одреда ратовали у више наврата за последњих двадесетак година, и у том рату не да нису имали ,,помоћ и подршку" САД, Француске, Британије или Немачке, већ су њихове државе тим истим исламским радикалима слали помоћ у новцу и оружју, да би им на крају омогућили и подршку из ваздуха, убијајући оне исте Србе од којих сада траже подршку и солидарност. Руку на срце, ни босански муслимани, ни косовски Албанци великом већином немају везе са муџахединским екстремистима, нити деле њихову идеологију, али их то није спречило да отворено кокетирају са радикалним исламом када је то значило могућност да се добија новац из Саудијске Арабије и екстремних исламских монархија, и да се у борбу против Срба увуку муџахедински добровољци – који су управо на ратишту чинили највећа и најстрашнија зверства. Да ли је тада српски народ могао да рачуна на ,,солидарност" Француске, Немачке или Британије? Уместо солидарности, од њих је добио санкције и жиг злочинаца и твораца ,,новог геноцида у срцу Европе", а у сликању ове изопачене слике саучествовали су, наравно, и сатиричари ,,Шарли ебдо".

Овде, наравно, не говоримо само о медијској харанги против Срба, који су тада згодно искоришћени као заморче за политичке и ратне пројекте постхладноратовског ,,новог светског поретка", говоримо пре свега о Хашком трибуналу, међународном судском телу основаном у циљу заштите људских права и кажњавања злочина, а за који злочини муслиманских екстремиста као да се и нису догодили. А хиљаде људи који су били њихове жртве из перспективе овог ,,заштитника међународног права" једноставно никада нису постојале – за разлику од непостојећег ,,геноцида" у Сребреници, где су се издашно бројале и постојеће, и непостојеће жртве, нимало не обраћајући пажњу на чињеницу да радикални исламски свештеници практично пред камерама западних медија те исте жртве проглашавају за ,,шехиде", тј. ,,ратнике пале за веру". О каквој борби против радикалног исламизма и исламског тероризма може да говори друштво, које је на слободу пустило једног Насера Орића, или једног Рамуша Харадинаја, а чији се политичари рукују са једним Хашимом Тачијем као ,,колегом државником"? О каквој солидарности и правди може да говори цивилизација, чији је тужилац за ратне злочине Карла дел Понте проговорила о језивим злочинима везаним за трговину људским органима на Косову тек након што је напустила тај положај?

Српска јавност, традиционално ненаклоњена неправди, била је с правом згрожена над масакром у Паризу, ништа мање него над убиствима страних новинара у Ираку, дизањем у ваздух железничке станице у Мадриду, или над језивим терористичким нападом на школу у Беслану 2004. године. На православни Божић, када се напад у Паризу догодио, 1993. године у братуначком селу Кравица снаге Насера Орића побиле су десетине локалних Срба, укључујући жене и децу.

Српски народ не само да никада није доживео солидарност и ,,праведни гнев" западних земаља због овог злочина, него чак није дочекао ни да се починиоцима злочина суди (уз изузетак самог Орића, који је – ослобођен). И док се српска штампа и политичка елита утркивала у изјавама саучешћа ,,невиним Парижанима", ,,невине Братунчане", страдале на Божић, није имао ко да помене. Осим, наравно, групе ,,екстремиста и радикала" из Српске православне цркве. Ову српску резигнацију и дубинско лицемерје Запада нико није изразио језгровитије од Димитрија Војнова, који је лаконски прокоментарисао да је ,,занимљиво како масакр париских карикатуриста никога није подсетио на масакр запослених на РТС-у 1999. године када су Американци дошли и побили све које су затекли, зато што им се није допадао програм".

,,Слобода говора" као изговор за шовинизам и расизам

Погубљење новинара ,,Шарли ебдо" је постало много више од ,,терористичког удара који је потресао свет", оно је, у суштини, опипало пулс целе западне цивилизације, и изнело на површину читав низ њених инхерентних и горућих проблема. Са једне стране, оно је веома непосредно показало колико је данас новинарска професија изложена политичком притиску, указавши по ко зна који пут да су управо сатиричари и хумористи ,,прва линија одбране" једног друштва које се, на овај или онај начин, суочава са једноумљем. У Србији то веома добро знамо, и непосредно опажамо на данашњој контролисаној и обесмишљеној медијској сцени. При томе су погинули сатиричари пали као жртве тиранског нарцисизма једне екстремне мањине, која пре свега представља плод изопаченог поимања ,,мањинских права" и дискурса ,,угрожености" који искључује сваки дијалог и заобилази и одбацује све традиционалне друштвене структуре које се овим питањима баве, а које су традиционално биле брана оваквој врсти анархије и унутардруштвеног конфликта.

Истовремено, злочин у Паризу постао је повод да се оживе традиционални шовинистички стереотипи о ,,примитивним имигрантима", ,,варварима са Истока", ,,исламу као некомпатибилном са европским вредностима". Да су грађани Француске обраћали пажњу, знали би да је управо та врста поларизације ескалирала све етничке и религијске конфликте у бившој Југославији, јер она у суштини има само један ефекат – подозрење и додатно шиканирање умерених муслимана, који се у Француској и Европи већ налазе у положају грађана другог реда и ,,дна ланца исхране", и које ова врста реакције може само гурнути у смеру радикализације. Да, наравно да ће у инат терористима слике пророка Мухамеда осванути на још већем броју насловних страна европских новина. И једина последица тога биће додатно отуђење муслиманске заједнице од Европе и њених вредности. Јер када ви нацртате карикатуру Пророка, то није увреда само за екстремисте и радикале, већ за све муслимане. Ви тиме нећете променити став екстремиста, јер њима није ни био потребан тај ,,доказ" да се Европа према њима односи као према непријатељима, али ћете зато одгурнути од себе велики број муслимана који, додуше, неће никога поћи да убијају, али ће себе, осуђени на изолацију, учинити кудикамо више подложним утицају огорчених и одлучних терориста.

Истовремено, позиви на солидарност са сатиричарима ,,Шарли ебдо" омогућили су да на површину исплива један дубински шовинизам, презир и комплекси више вредности према ,,варварском другоме", које западни Европљани у име политичке коректности једнако испољавају према својим бившим колонијама у Африци и Магребу, као и својим актуелним колонијама у Источној Европи. Баш као што су неке невине жртве невиније и вредније од других, тако су и неки шовинизми и расизми мање политички некоректни од других. Када је Андерс Брејвик починио незапамћени масакр на острву Утеја у Ослу, нико није потрчао да за злочин оптужи лутеранску Норвешку цркву, или норвешко друштво у целини – сви су инсистирали на томе да је у питању ,,махнити чин појединца". У случају ,,Шарли ебдо", међутим, политички коректна европска јавност на челу са медијима прогласила је за виновника ,,примитивну и нетолерантну исламску веру", потпуно заборавивши ко је, у ствари, створио исламске терористе, ко их је наоружао и обучио, а ко их дан-данас финансира. Ове земље никада неће пасти под санкције, нити ће им, попут Србији, Либији, и замало Сирији, толеранцију и цивилизацију утеривати НАТО-бомбардери.

Баук Југославије кружи Европом

Јаз који Европу дели попола није јаз између цивилизација, култура или религија, већ јаз између богатих и сиромашних. Док су традиционалне религије вековима играле улогу обједињујућег фактора и моста између богатих и сиромашних у једном друштву, савремени политички коректни презир према њима, очитан у сталном ,,доказивању слободе говора" преко скрнављења и исмевања религијских светиња заправо доприноси да се сиромашни слојеви још више отуђе, ,,урбана култура" богатих и социјално безбедних у потпуности ишчаши из својих корена, а тињајући друштвени конфликт широм земаља Европе доведе до тачке кључања. Није тешко закључити на чему ће се то завршити, нити ко ће, када до ескалације дође, највише настрадати. По правилу, то ће бити управо они умерени и толерантни, они мирни и вредни суграђани који никога нису угрожавали, и који су се са поштовањем односили према својим комшијама друге вероисповести, културе, или нације. У Европи, која се заклиње у толеранцију и различитост, за такве све мање има места. Баш као што су они први преко ноћи ишчезли из Хрватске, Босне и са Косова, када је слично требало ,,штитити Европу од варвара", односно пророка Мухамеда од незнабожаца.

Још једном, злочини попут овог у Паризу представљају симптом дубинског конфликта који тиња у срцу Европе и Западног друштва, чији су идеали ,,толеранције и мултикултуралности" једнако празни и претворни колико и њихови појмови ,,демократије", ,,међународног права" и, да, наравно – ,,једнакости". Уосталом, нико као француски муслимани не може потврдити у којој и коликој мери су се идеали француске револуције и државе (Liberté, Égalité, Fraternité) претворили у своју супротност – муслимани (и други имигранти) у Француској не познају ни ,,једнакост" ни ,,братство", док слобода значи да је неко ,,слободан" да црта пророка Мухамеда, али није ,,слободан" да носи симболе своје културе и религије (био то зар, крст или бројаница). Европа и Запад из године у годину постају све мање способни да генеришу истинску културу и истинско разумевање за различитости, и стога њихов однос са сиротињом из земаља које су они осиромашили, избеглицама из ратова које су они изазвали, и екстремистима које су они одгојили, када се већ не заснива на отвореној колонијалној експлоатацији, све више поприма облике једног отвореног расног и класног рата. А у том рату се губи дух Европе, чија се ,,култура" све више своди на ,,право" да се муслиманској заједници (или Католичкој цркви, или Русији и сл.) гура прст у око, и да се омаловажавају њихове аутентичне културне вредности. Политичка сатира јесте важна тековина европског политичког дискурса коју по сваку цену треба чувати и заштитити од физичког затирања и политичких притисака, али празна духовитост не сме да послужи као параван и сурогат за духовност, коју Европа и европска култура све више и више губе из вида.

Човек у Србији данас не мора бити претерано далековид да би видео да се Европи данас смеши судбина Југославије, и да у њој дивљају они исти демони који су пре двадесетак година помогли да се разори држава која се реално са више толеранције односила и према хришћанима, и према муслиманима, и према другим мањинским заједницама, од данашњих Француске, Немачке или Британије, истовремено држава која се према сиромашним и унесрећеним земљама света односила са кудикамо искренијом солидарношћу и пријатељством. То не значи да је Југославија била добро и хармонично друштво, већ само да је била друштво боље, здравије и од ове и овакве Европе. И то значи да би данашња Европа могла много да научи из судбине Југославије, и из судбине ,,примитивног Балкана", ако би уопште хтела да гледа око себе. И ако њени грађани и културна елита пожеле да почну решавати своје проблеме пре него што они ескалирају на најгори могући начин, мораће да схвате да ће им традиционалне вредности ту кудикамо више значити од савремене политичке коректности. А у односу са белосветском сиротињом која је у њихове земље дошла у потрази за хлебом (јер су им хлеб у њиховим земљама по правилу отели западни колнијалисти), и донела са собом, осим своје ,,радне снаге", и своју културу и вредности, Европа ће догурати кудикамо даље, ако се према њима буде односила хуманије, и пре свега – уљудније.

Je ne suis pas Charlie!

Ti ljudi jesu nevine žrtve, jer u ratu uvek stradaju nevini. Francuska država-nije nevina, već je krvavih ruku do lakata. Francuska je učestvovala u bombardovanju RS i Srbije 95 i 99. Aktivno je podržala secesiju Kosova. Bombardovala je Libiju, prouzrokovavši velike žrtve i haos. Tim istim muslimanskim ekstremistima u Siriji davala je oružje i pomagala ih protiv Asada. Uplela se još štokuda , pogotovo po Africi.
Zašto nismo stavljali statuse solidarnosti , npr.sa libijskim narodom kad ih je , između ostalih, i Francuska napala i bombardovala?
To te pitam, zašto uvek se traži da pokažemo solidarnost i humanost sa žrtvama na Zapadu? Gde je ta solidarnost kad su drugi u pitanju?


Jednostavno, ovo je ,,humanost'' po diktatu, rezervisana za zapadnjake. Za druge je nema.

štono kaže son:charlie don't surf!

    A Srpska država je anđeo nevinosti?

    I tu se može svašta reći.
    Aktivno je učestvovala u bombardovanju Sarajeva, Vukovara, Zadra, Dubrovnika, zločinu u Srebrenici i u masovnom proterivanju albanskog življa sa Kosova kao i u masovnim grobnicama i šta sad?
    Aktivno je učestvovala u secesiji Krajine i R.Srpske.

    Što je Francuska 90-ih gora od Srpske države 90-ih?
    S obzirom da broj stanovnika, više je zločina po srpskom no po francuskom pojedincu.


   Elem, nemam kad da čitam svaki post, ali ono šta me uvek iritira je da se ljudi
masovno jave da podrže nešto tek kad je potpuno očigledno.

   Ok. Svako normalan zna da zbog pišljive karikature niko ne zaslužuje da izgubi život,
ali čemu i te fraze ,,Svi smo mi ovo ili ono''. Podrazumeva se.
   Treba imati petlju i izreći manjinski, nepodrazumljiv i nepopularan stav.

Pa šta ako je učestvovala u secesiji R.Srpske?
I Zapad je učestvovao u secesiji Kosova, prema tome nije ništa bolji od Srbije.
A s tobom pričom o Krajini i Srpskoj, stvarno postaješ naporan. Znaš, lako je tebi pričati iz Beograda ,,niste imali pravo na secesiju'', nisi ti bio ugrožen, ni tvoji, nisi ti strahovao kad su se ustaše pojavile 92 u Livnu, i kad su nam počeli malo malo pristizati kovčezi raskomadanih ljudi u razmeni civila, nisi brinuo za porodicu kad su upali tenkovima u Kupres i poklali ljude u Malovanu, i stigli bi i dalje da ih nije zaustavio Slavko Lisica. Da imam kakav vremeplov, tačno bi te transportovao u Livno 92e, pa kad se vratiš da vidim bi li onda govorio kakvo smo pravo imali ili nismo za ,,secesiju''. Lako je pričati ko na šta ima pravo kad ni najmanje nisi ugrožen, niti te to dotiče.

Ne sporim.

Samo sam relativizovao tvoj post.

Ako nabrajaš grehe drugih, onda saslušaj i grehe tvojih.

A inače mene ne petljaj jer da sam ja bio na vlasti tada em što se Jugoslavija možda i ne bi raspala, a ako bi se raspala svim silama bi se trudio da to protekne u miru. Kao po Čehoslovačkom modelu.

Ti bi mene u Livno, neko bi tebe u neku albansku masovnu grobnicu...

Nikako da mi prođe poenta da zlotvorstvo nije etnička karakteristika.

Šta ti uporno radiš?
Želiš da predstaviš odnos zločina u poredbi: FRANCUZI 100 % zli, SRBI 0 % loši.
Pa neće biti da je tako.
Evo ja ti dotetujem poentu do tačke Srbi 50 % loši,
ali to ne znači da bih išao dalje. Da bih negirao zločine drugih.
Ja se zaustavljam isključivo do tačke relativnosti jer em što nisam skot pa da ne vidim to o čemu pričaš, a em ta tačka relativizuje tvoju poentu o Srbima koji večno treba da se drže u kontri od zapada i EU.

Ovaj narod ništa nije bolji od francuskog,
a ako ti nešto znači, nije ni gori.
Toliko od mene.

Iako poprilično uravnotežen, autor članka preteruje, s vremena na vreme.


Ne može se kultura grupe ljudi iz jedne redakcije proglašavati za kulturu celokupnog francuskog stanovništva. Ima Francuza koji Šarlijeve karikature smatraju degutantnim i neukusnim. Francuska je štitila pravo te redakcije da objavljuje crteže jer to, po ugovoru sa svojim građanima, morala i dobro je što je tako. To, istovremeno, ne znači da celokupna Francuska neguje kulturu "netolerancije" prema islamskoj zajednici. Podjednako bi štitila i pravo muslimana da na ulicama, u mirnim protestima, izraze svoje mišljenje o karikaturama.


Položaj muslimana u Francuskoj je duga priča. Oni su došli kao građani drugog reda, a njihova asimilacija je propuštena šansa za koju su krive obe strane podjednako. Nije istina da su francuski muslimani toliko potlačeni. Nemam dokaze za ovo, ali zaista ne verujem da su im prilike za bolji život i obrazovanje beskurpulozno i sistematski uskraćivane.


Jugoslavija jeste primer. "Primitivni" Balkan je medijski opanjkavan i unižavan, ali je sve osim primitivnog. Osiromašen je i ponižen, ali nije primitivan. I slažem se da o toleranciji može da se uči na primeru onoga što je Zapad rasturio. A ni Srbi nisu netolerantni. Ratne zločine su činili, ali svi su. Nije za oproštaj, ali nije ni za jednostrano kažnjavanje. I moguće je da grešim, ali mi se opet, romantično i naivno čini da srpski zločini (ma koliko da ih je bilo) nisu bili toliko brutalni, koliko su bili hrvatski i muslimanski. Mi bar nismo imali logore, nismo odsecali glave, nismo terali hiljade ljudi u traktorima van zemlje. Bar ne masovno i sistematski.


Ovo bi neko nazvao karmom, a pažljivi višegodišnji posmatrač - neminovnošću. Postoji fundndamentalna razlika između zapadne i islamske civilizacije, i neki autori su pisali i knjige o temi sukoba ove dve civilizacije (Hantington). Zapadu je trebao islamski radikalizam za postizanje kolonijalnih ciljeva, islamski radikalizam je pomoć dao, ali je, u stilu danka u krvi, uzeo i žrtvu. Inače ne bi bio radikalan. Dan naplate za pomoć i službovanje je došao. Zapad je možda pomislio da će teroriste iskoristiti i odbaciti, ali ih je duboko potcenio. Arogantno potcenjivanje siromašnijih i manje srećnih je svojstvo zapadne civilizacije.


Od svega će najviše profitirati Kinezi u dilu sa Rusima. Rusi sada treba da se povuku i da posmatraju Ameriku kako grca u dugovima i živom blatu, Evropu kako se raspada na sastavne delove i Bliski istok i Afriku kako se  međusobno ubijaju. Za par decenija svi će biti toliko oslabljeni i iscrpljeni da će relativno moćni biti samo oni koji se u ovaj sukob civilizacija nisu mešali: već pomenuti Kinezi i Rusi, plus Indijci, Japanci i Južnokoreanci. A i njih će pokušati da uvuku u isti scenario, ali to će ići malo teže. Istočne civilizacije imaju malo više duhovnog od materijalnog i biće ih teže navući na MMF kapitalistički scenario osiromašivanja i pljačkanja. I dok Zapad grca u isplaćivanjima dugova svih vrsta, Istok se tiho i poluizolovano razvija..


I dok novac od svih tih sukoba ide u šake pojedinaca, ginuće policajci, slučajni prolaznici i teroristi. Svi smo mi idioti u rukama bogatih grupacija. Ni te bogate grupacije nisu naročito pametne. Njihova je jedina moć u izazivanju sukoba ponovo i ponovo. Sve dok jednog dana sve ne bude toliko iscrpljeno i opustošeno da ni sukobi više neće donositi profit kao što su donosili nekada, a građani ili izginu u ratovima ili se masovno okrenu protiv bogatih pojedinaca (teži scenario).


Mada, biće zanimljivo kada se bogati usmere na Istok. A moraće, jer će Zapad opustošiti plaćanjem sopstvenih dugova. Tu će se pokazati stvarna moć Kine koja tiho, potcenjena i arogantno zanemarena kao politički i ekonomski faktor, raste.

Quote from: Loni on 09-01-2015, 23:59:59
Šta ti uporno radiš?
Želiš da predstaviš odnos zločina u poredbi: FRANCUZI 100 % zli, SRBI 0 % loši.
Pa neće biti da je tako.
Evo ja ti dotetujem poentu do tačke Srbi 50 % loši,

Будалаштина. Француска је колонијална сила, изграђена на експлоатацији других који - гле чуда - не желе да трпе (тј. не желе да буду "толерантни") да им још и вређају оно што сматрају светим.

Србија и Француска нису за поређење, баш као њихови злочини, стварни и пренадувани. Свако стављање знака једнакости је релативизовање систематског, вишевековног зликоваштва западноевропских колонијалних сила, уједно и просипање аутошовинистичког отрова.

Ево и Цвијановић, скромно додуше, износи могућност да је све ово амерички false flag јер тзв. "радикални исламисти" су њихово чедо, уосталом ко још верује у званичну верзију највећег мађионичарског трика у историји, а који се одиграо 11. септембра 2001?

ЈА НИСАМ ШАРЛИ
ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ
Француска заиста има проблем са муслиманима, али га неће решити пре него што реши свој проблем са Империјом

1.
Може ли глупље? Може ли неистинитије? Може ли неискреније? ,,Сви смо ми Шарли" (ебдо), разбија се од петпарачке патетике Западна Европа, од Канала до Берлина. И – све склонија јаким симболима што је даље од њихових значења – високо подиже оловку у руци, бранећи, као, слободу мишљења, једну од својих тековина из времена кад је још и умела да подржи прогоњене, не држећи страну прогонитеља.
Смрт 12 невиних људи је, нема сумње, велика трагедија, према којој се ваља односити са дужним пијететом. Али крв на зидовима редакције Шарли ебдоа није се ни осушила, кад је смрт новинара париског недељника, као по команди, претворена у масовну манифестацију лажи и глупости. Уместо да злочин, који је отворио још једна врата пакла света у коме живимо, буде позив на дубоко размишљање и суочавање са истином, још једном је победила потреба да останемо будале.
2.
Нисмо, срећом, сви Шарли ебдо, нити треба да будемо, а ево и зашто. Француски магазин један је од последњих трептаја француске традиције радикалне секуларистичке сатире, која је свој врхунац имала 60-тих и 70-тих година прошлог века, времена кад је деголистичка Француска – која је високо вредновала појам слободе – преживела свој врхунац и почела да се гаси. Радикално и грубо преиспитивање свега, култова понајвише, довело је и до прве забране Шарли ебдоа с почетка 70-тих због увреде управо Де Гола, и то у тренутку кад је цела Француска знала да родоначелник њене послератне државе лежи на самртној постељи.
Времена су се мењала, и од моћи и утицаја новина попут отровног Шарли ебдоа није остало много. Магазин је грубо умео да се нашали са муслиманима, вређајући њиховог пророка Мухамеда, понекад је вређао папу, неколико пута у време Косовске кризе 90-тих и Србе, и то по преовлађујућем западном наративу, рабине, француске председнике, понекад и због интервенције у Либији, али никад због тога што је некад моћна Република постала бледи амерички културни и политички вазал.
Речју, Шарли ебдо постао је цвет у великој башти француских медија који су добро знали о чему се не пише и са чим се не тера шала. Помало опорог укуса, још увек анархичан, јуродив у својој суштинској аполитичности, али ипак цвет, ни близу оне разорне традиције једног од великих родоначелника жанра Бориса Вијана.
3.
Коментари у западним медијима били су опет скандал своје врсте. Сејмон Џенкинс у Гардијану каже да тероризам ,,може да убија људе", али (срећом, ваљда) ,,не може да задржи територију или свргне владу". Довољан разлог да се, према Џенкинсу, супротставимо страху од тероризма? Зашто се плашити кад можемо само да погинемо, чему стрепети кад ће наша власт остати нетакнута?
Британски карикатуриста Мартин Роусон, такође у Гардијану, бави се слободом штампе, активистички тврдећи да ,,важније него икад да не престанемо да се презриво смејемо овој групи кловнова убица", док Николас Кристоф у Њујорк тајмсу сугерише да свакако треба избећи верски карактер убиства. Уосталом, каже он, ,,хришћани немају коме да се извињавају зато што су хришћански фанатици у бившој Југославији вршили геноцид над муслиманима".
Каква штета да не постоји ,,оскар" за промашене теме и избегавање истине, за њега би се отимало бар 30 западних коментатрора најутицајнијих новина који су, сви одреда, избегли да коментаришу чињеницу да су убице браћа Саид и Шериф Куаши повратници из Сирије, где су се у исламистичким формацијама борили против Асадове владе под командом америчких генерала и уз издашну помоћ западних земаља, међу којима и Француске. Зар не би било лепо прочитати размишљање неког од утицајних западних колумниста о томе да ли су браћа Куаши, рођени Парижани, променили свој карактер и политичке погледе и од некадашњих западних савезника сад постали непријатељи или су онакви какви су у Сирији драгоцени савезници, а, тек кад се врате кући, терористи и непријатељи?
4.
Зар само та чињеница, овако пресна, није довољна да би Европа, која поводом терористичког убиства већине редакције Шарли ебдоа брани слободу изражавања, морала да се замисли да ли је ту слободу изгубила давно пре. Или бар да опише каква је природа те слободе коју брани: да ли је то слобода да се пљује муслимански пророк, а да се не дира, рецимо, Мојсије; да ли је то слобода да се Владимир Путин пореди са Хитлером или слобода да се не помене да је број жртава које је иза себе оставио прекоморски француски савезник данас већи него број жртава који је на себе књижио Хитлер у моменту кад му је већ цела Француска била под ногама? Да ли је то, на крају, слобода да се мртви из редакције Шарли ебдоа положе на олтар слободе медија, а да се мртви из Абердареве сматрају колатерарном штетом добро обављеног хуманитарног посла?
Слобода у којој је дозвољено изруговати се некоме, а неком не додатно вређа оног са ким се изругујемо. Не би ми биле симпатичне новине које критикују Христа, чак и ако би истовремено критиковале Мојсија и Мухамеда, али бих то поднео лакше са свешћу да је њихов мотив у непостојању табуа. Изругивање са Мухамедом тамо где су остали пророци табу није могло да не носи призвук расизма, без обзира што је очигледно да новинари Шарлија нису били то, већ савремени јуродиви анархисти, бледа сенка својих претходника, кретајући се у границама које су им била зацртане. И зато су страдали: иако вероватно без свести о томе, они су били најистуренији пункт према периферији – у овом случају исламској – а да нису уживали заштиту центра, на какву могу да рачунају, рецимо, креатори и важнији носиоци такве политике.
5.
И баш то не значи да је требало да плате главама, да је требало да плате било чим. Зато је привремена сакрализација жртава, пре него што их прогута заборав, врхунац беде обликовања јавне свести. Наиме, ако су они били жртве радикалних муслимана, њихова жртва потпуно је бесмислена. Јер нису муслимани, ма колико радикални и насилни, ти који су креирали данашњи насилни западни свет, колико год да и сами имају своју улогу у њему; нису муслимани ти који су од европских медија направили заштитника једног политички и морално неодрживог стања. Тај свет направили су они које ниједне француске новине не смеју да демистификују, они којима се последњи супротставио Де Гол и са којима шалу није терао чак ни јуродиви маргинални Шарли ебдо.
Говорити о томе као о борби за медијске слободе, исто је што и код нас веровати да је борба за слободу мишљења борба за повратак Оље Бећковић, некога ко је био део мекане руке система за укидање слободе да би на крају и сам постао жртва сопствених напора.
6.
Проговорити о томе чија је заиста жртва редакција Шарлија значило би сведочити истину, значило би, на крају, дати некакав смисао њиховој погибији. Ко ће имати користи од њихове смрти? Француска, којој се за само пет минута, колико је трајао крвави пир и редакцији Шарлија, показало докле је упала у замку са својом вишедеценијском имиграционом политиком и да би се пуцање тог балона могло завршити њеном потпуном дестаблизацијом, па и грађанским ратом? Или муслиманска заједница у Француској, којој ће наредних дана горети џамије и кебаб-ресторани, према којој ће бити усмерен сав бес будуће француске социјалне експлозије? Или Америка, која зна колико је од среде Оланд рањив и у дефанзиви. За државу попут Француске било је довољно пет минута.
Да ли је то западноевропски свет заборавио свог политичког пророка Карла Шмита, не умећи више ни толико да непогрешиво препозна непријатеља? Јер нема никакве сврхе говорити о слободи медија, или било каквој слободи, и у Паризу, и у Берлину, и у Београду, а не ставити у центар тог разматрања америчку Империју, наравно, препознајући је као главног кривца.
Наравно, не постоје никакви докази да је овде реч о америчкој тајној операцији на дестабилизацији Француске иако претходна искуства – попут операције Гладио из 70-тих година, у којој су, испоставило се, радикални комунисти из Црвених бригада отели и убили Алда Мора за рачун CIA – говоре да то никако не треба унапред одбацити. Шта год да су хтели, ко год да их је послао, браћа Куаши пуцали су у корист Америке. Само је она добитник у масакру Шарлија. Шта о томе мисли Оланд, никад, наравно, неће рећи. Али, ако у наредним данима престане да позива на скидање санкција Русији и ако више не буде полуга за руски утицај у Европи, што је постао пошто је Путин охладио везе са Ангелом Меркел, биће да је то била та порука и биће да ју је Оланд добро схватио.
7.
Француска је на путу без повратка друштва које је подељено на расној основи, таман онолико колико ће масакр у Шарлију многе Французе који су бежали од расне поделе определити према својима и колико ће њихова реакција дезинтегрисати многе интегрисане муслимане. Да би тај проблем решила, Француска мора да поврати свој отети суверенитет, иначе ће њен проблем све више бити средство којим је уцењује и контролише америчка империја. Речју, Француска заиста има проблем са муслиманима, али га не може решити пре него што реши свој проблем са Империјом, без обзира да ли је злочин у редакцији Шарли ебдоа америчка false flag операција или аутономан чин муслиманских терориста.
Није то заслужила сирота Малроова Француска, која данас не уме ни да се држи за место које је боли; чему је бољем могла да се нада Левијева Француска, која тражи морални принцип у служењу свом највећем непријатељу.

Ma ceo Zapad je sad u opasnosti. Kakve teorije zavere. Istok protiv Zapada, to je sukob. Americi je bolje da pomogne Francuzima, nego da se kači sa Rusima.

Ne želim da budem politički korektan. Nisam Šarli, žao mi je što su ljudi pobijeni bez obzira što su ružno crtali i nas i neke druge, niko ne bi trebao da presuđuje tako, neko te iznervira, a ti kalaš u ruke...ali za Francusku državu me apsolutno nije briga, kao ni za Zapad. Što se mene tiče, nek propadnu, nemam ništa protiv da zavlada recimo, Kina. Ni za tu patetičnu, naručenu solidarnost, koju sad traže od svih, me nije briga. Doveli su mudžahedine i vehabije u Bosnu i Srbiju. Naoružali su OVK na Kosovu. Decenijama su naoružavali raznorazne ekstremiste po Blistom istoku. Uništili su i razvalili Libiju, razvalili su Irak, jesu srušili diktatorske režime, ali ti režimi su bili barem svetovni, nisu bili fanatici, a sada imamo haos i ekstremiste. Podržavali su muslimanske ekstremiste u Siriji. Tobož su osuđivali pokolj dece u Beslanu, a snimali dokumentarce s kojima su to pravdali ruskim postupcima u Čečeniji. Bolelo ih je debelo zapadno dupe, uključujući i Francuze, i za naše žrtve, i muslimanske i arapske .E, ali sad kad dojučerašnji sluga umesto u polju van imanja napravi masakr u gazdinoj kući, e sad daj da se ceo svet solidariše. Jesu li pozivali Francuzi, Merkelova na šetnje mire kad su Čečeni ubijali u moskovskom pozorištu i decu u Beslanu?Nešto se ne sećam.
Loni, ne može tako, prvo na nečiji post (moj) koji uopšte nije bio upućen tebi odgovaraš, a kad ti se odgovori onda tražiš da te se ne petlja.
Reagovaću svaki put kad pomeneš Srpsku i Krajinu, i njihovu secesiju. Pa ako Albanac ima pravo na secesiji u/na zemlji u kojoj je rođen i odrastao, onda ga ima i Srbin u Bosni i Hrvatskoj. A ništa manje nije bio ugrožen od Albanca devedesetih sigurno.
Na to sam reagovao, a po n-ti put ja sam svestan srpskih zločina, nisam ni ćorav ni gluv, ne mislim da smo nikakav nebeski narod bolji ni od Francuza ni bilo koga, a ne mislim ni da smo gori. Govorim o Francuskoj politici, ona je američki potrčko, razorila je Libiju, pomagala ekstremiste u Siriji. Ti stalno govoriš kako su svrgli diktatorske režime, oni su barem bili svetovni, a sad imamo haos i ekstremizam i sto puta gore stanje, a to je odgovornost Zapada, nije ni Srba ni Rusa ni Kineza.

Ne ubijaju se ljudi zato što su prosti i vulgarni ili što zarađuju vređanjem i ismevanjem, ali sam uverena da bi bar 60% ljudi koji su u prvi mah (usled straha, šoka, ogorčenja ili potrebe da se odrede kom čoporu pripadaju, ili ko zna čega) poistovetili sebe sa Šarlijem, sada povukao svoj ispad. Bar se nadam da ono - je suis Charlie - neće prerasti u poklič - hajde da linčujemo.

Ko je, dođavola, Šarli? Ništa ne razumem...

Quote from: Midoto on 10-01-2015, 02:28:37
Ne ubijaju se ljudi zato što su prosti i vulgarni ili što zarađuju vređanjem i ismevanjem, ali sam uverena da bi bar 60% ljudi koji su u prvi mah (usled straha, šoka, ogorčenja ili potrebe da se odrede kom čoporu pripadaju, ili ko zna čega) poistovetili sebe sa Šarlijem, sada povukao svoj ispad. Bar se nadam da ono - je suis Charlie - neće prerasti u poklič - hajde da linčujemo.

Pa Sarkozi je već rekao ,,divljaci su objavili rat Francuskoj''.
Juče čitam kako su izgazili trudnicu muslimanku u nekom predgrađu, ne znam je li istina, ali pojavila se vest.
Masa je rulja, znam šta je masa i odbijam da budem deo te dirigovane, rulja humanosti u statusima, profilima, slikama, frazama. To nije humanost, niti je iskreno, siguran sam 100%.

I Tanasić i Cvijanović npisali su nešto što osećam, ali ne uspevam da artikulišem tako precizno.

Quote from: Loni on 09-01-2015, 23:59:59

Ovaj narod ništa nije bolji od francuskog,
a ako ti nešto znači, nije ni gori.
Toliko od mene.

To malo sad hmmm....
Ajmo o narodima i crtezima.
Srbi se pate sa tim Muhamedancima, Islamistima, Muslimancima, kako god oces vec vekovima, kolko sam ja cuo istorije po TV i cito u udzbenicima.
I lepo smo ih uvek kad dodju sacekali na mejdan, na noz, boj na kosovu, zasedu, hajduciju, sve kako dolikuje.Posteno, ljudski, Hriscanski. Ucmekas ga, nema ga vise, otmes kintu i posaljes kuci sto prezivi.
Isto tako i ove Zapadne katolike.Austrougare, Hitlerovce , Hrvate...

Ali nikad nismo koristili pero ubojitije od maca da dobacujemo tamo u njihove zemlje i svetinje...
U nas karikatura i crtez koristi da se nasmejemo, razonodimo na nasu trenutnu muku, sala za decu, Asterix i Talicni Tom.
Religije nisu za karikiranje.Mi nikad nismo ni Papu ni Allaha( posto su obojica u istom rangu, da pojasnim) karikirali i pravili salu od njih.I ne treba.
Ja cu otvoreno svakom Muslimanu da kazem koje sam vere i da smatram da je cela njegova hasisharska religija nastala iz uma jednog pedofila i manijaka i pagana, kao i svakom rimokatoliku da je obican paganski idolopoklonac.
A to Francuz nece.Ne moze.Ne sme.Ne zna.

A i karikature su im glupave.P.Pismerovic iz TV REvije je bio najbolji, a kod Koraksa da idu svi na lekciju 1.1 iz karikature.
Ne razumem sta su se Muje tolko usplahirile....

Quote from: Ugly MF on 10-01-2015, 11:47:31

Quote from: Loni on 09-01-2015, 23:59:59

Ovaj narod ništa nije bolji od francuskog,
a ako ti nešto znači, nije ni gori.
Toliko od mene.

To malo sad hmmm....
Ajmo o narodima i crtezima.
Srbi se pate sa tim Muhamedancima, Islamistima, Muslimancima, kako god oces vec vekovima, kolko sam ja cuo istorije po TV i cito u udzbenicima.
I lepo smo ih uvek kad dodju sacekali na mejdan, na noz, boj na kosovu, zasedu, hajduciju, sve kako dolikuje.Posteno, ljudski, Hriscanski. Ucmekas ga, nema ga vise, otmes kintu i posaljes kuci sto prezivi.
Isto tako i ove Zapadne katolike.Austrougare, Hitlerovce , Hrvate...

Ali nikad nismo koristili pero ubojitije od maca da dobacujemo tamo u njihove zemlje i svetinje...
U nas karikatura i crtez koristi da se nasmejemo, razonodimo na nasu trenutnu muku, sala za decu, Asterix i Talicni Tom.
Religije nisu za karikiranje.Mi nikad nismo ni Papu ni Allaha( posto su obojica u istom rangu, da pojasnim) karikirali i pravili salu od njih.I ne treba.
Ja cu otvoreno svakom Muslimanu da kazem koje sam vere i da smatram da je cela njegova hasisharska religija nastala iz uma jednog pedofila i manijaka i pagana, kao i svakom rimokatoliku da je obican paganski idolopoklonac.
A to Francuz nece.Ne moze.Ne sme.Ne zna.

A i karikature su im glupave.P.Pismerovic iz TV REvije je bio najbolji, a kod Koraksa da idu svi na lekciju 1.1 iz karikature.
Ne razumem sta su se Muje tolko usplahirile....

Errrr.... ne baš. Indexovci su devedesetih jebali kevu i "svetom ocu papigi" - a ja sam prvi u copyima podjebavao sve od SPC do Severne Koreje. I šta sad - treba da me rokne neka budala zbog toga? Pa onda bi čitav ovaj forum trebalo da bude spaljen, a serveri na kojima je egzorcirani.

Ama sitno je to, prc ponekad tu i tamo, iznimka...vidis da to ovima normalno...

Nego , mene bas zivo zanima dal ce sad Frenchmeni da nabiju sebi kicice u dupe i nastave da crtaju Napoleone i Asterixe ili ce da udrve svoja najduza pera i preplave svet karikaturama izjebanog Muhameda od strane Krstaskih Legionara?

Ali, to je van svake sumnje, niko ne dovodi u pitanje da se ljudima ne sme i ne može oduzeti život zbog toga što napišu-nacrtaju-izgovore.
Čini mi se da je topik pokrenut s drugom svrhom, da se kaže koja o toj isforsiranoj kampanji tipa ,,svi smo ovo, ono'' o toj humanosti lajk-fejsbuk-status tipa. Što je postalo kao roba za pokazivanje. Sećam se nakon atentata na bostonskom maratonu, na nekim forumima je bukvalno bilo maltene prozivanja ljudi ,,što ne osudiš''-valjda se ćutanje i nepisanje tumačilo kao odobravanje. Još se sećam onih manija za vreme poplava, jebote ljudi su smarali neviđeno, pa kačili ,,danas sam bio ovde. pomogao sam onde. kupio sam u radnji i doneo pomoći toliko...uplatio sam...sinoć sam bio u...a onda sledi prozivanje nas ,,nehumanih'' koji ne kačimo javno šta smo uradili-a gde ste vi bili sinoć?''I tako danima i danima...i sad ovo.
Iskreno mi ide na neki organ,moguće da sam ja neosetljivi skot.

Nemojte da mešate uticajte glasove i potpuno nebitne likove sa Znaka Sagite. Vas niko neće da ubije ni da nacrtate Muhameda kako kreše Bin Ladena.

Onda mi nismo Charli...

..ne moz da budemo i da ocemo...

Quote from: Anomander Rejk on 10-01-2015, 12:18:03
Ali, to je van svake sumnje, niko ne dovodi u pitanje da se ljudima ne sme i ne može oduzeti život zbog toga što napišu-nacrtaju-izgovore.
Čini mi se da je topik pokrenut s drugom svrhom, da se kaže koja o toj isforsiranoj kampanji tipa ,,svi smo ovo, ono'' o toj humanosti lajk-fejsbuk-status tipa. Što je postalo kao roba za pokazivanje. Sećam se nakon atentata na bostonskom maratonu, na nekim forumima je bukvalno bilo maltene prozivanja ljudi ,,što ne osudiš''-valjda se ćutanje i nepisanje tumačilo kao odobravanje. Još se sećam onih manija za vreme poplava, jebote ljudi su smarali neviđeno, pa kačili ,,danas sam bio ovde. pomogao sam onde. kupio sam u radnji i doneo pomoći toliko...uplatio sam...sinoć sam bio u...a onda sledi prozivanje nas ,,nehumanih'' koji ne kačimo javno šta smo uradili-a gde ste vi bili sinoć?''I tako danima i danima...i sad ovo.
Iskreno mi ide na neki organ,moguće da sam ja neosetljivi skot.

Pitanje je izbora. O tebi sudim na osnovu toga ko su ti prijatelji a ko su ti neprijatelji; koga i kada podržavaš a koga i kada osuđuješ. I iz kojih razloga. Priča o kolonijalizmu i imperijalizmu i celom svetu protiv Srba ima svoje mesto i ulogu u široj diskusiji i promišljanju o svetskoj i lokalnoj politici. Međutim, ovi jadnici koji su poginuli su bili moji ljudi - daleko više moji ljudi nego što je većina Srba ili većina čovečanstva. Oni su meni vredniji i dragoceniji od Novaka Đokovića, iako ih nikada nisam video, niti sam ikada zapravo video njihove karikature, niti bi me boleo kurac za njihove karikature da si me dva sata pre te pucnjave pitao išta u vezi sa njima.

Unatoč svemu tome, oni su bili moji ljudi - ljudi kakvi su moji prijatelji, moji kumovi, ljudi kakvi mi dolaze u kuću - i tu nema mesta bilo kakvoj drugoj priči, jer ti koji su ih roknuli isti su ljudi kakvi su mene svojevremeno tukli zato što sam debeo ili zato što čitam Tolkina, a iza njih su iste ideološke siledžije kakve šenluče po ovom forumu.

U ovoj diskusiji nema nijednog "ali".

Quote from: Ugly MF on 10-01-2015, 12:32:42
Onda mi nismo Charli...

..ne moz da budemo i da ocemo...

Pa, možemo ako se zateknemo kao slučajni prolaznici ispred redakcije. Ili ako nekad ipak uspemo da prodremo do javnosti šire od Znaka Sagite.

Ne moramo biti poznati. Mogli smo npr. poginuti od francuskih aviona 95 ili 99. Ili mudžahedina u vojsci ABIH koju su   Francuzi  tada podržavali.
Mnogi ,,anonimni'' koji nisu dospeli do javnosti su i poginuli od istih.
Francuze nije nešto baš bilo briga, čini mi se.

Nije ni mene briga za Francuze. Mene je briga za potpuno druge neke ljude.

И за Der Sturmer су радили разни карикатуристи. Издавачу је суђено у Нирнбергу и обешен је.

Quote from: Anomander Rejk on 10-01-2015, 12:55:01
Ne moramo biti poznati. Mogli smo npr. poginuti od francuskih aviona 95 ili 99. Ili mudžahedina u vojsci ABIH koju su   Francuzi  tada podržavali.

Istina. Ali ovde se primarno radi o odbrani slobode govora. Šarlijeve ilustracije smatram agresivnim i često neobjektivnim. Ali volim različite glasove oko sebe. Volim kada ljudi imaju slobodu da vređaju, da preteruju, da se podsmehuju. Moram da priznam da mi je oči u tom smislu otvorio Boban. Jeste sloboda sve dok te napadaju rečima i rečima se braniš. Nema mrtvih, samo povređenih ega i sujeta. Ionako smo svi smešni i imamo mane. A onda je počeo sa banovanjima, ograničavanjima broja postova i brisanjima postova.

Uvek bih branila pravo na slobodu govora, pa i na slobodu vređanja, sve dok postoje zakonski okviri u kojima nekoga ko te je uvredio možeš da tužiš, ili da protiv toga javno protestvuješ, imaš slobodu da izraziš neslaganje. Ljudi sami treba da nauče granice pristojnosti, inače svakakva totalitarna rešenja i preterivanja iz zvanične zabrane vređanja mogu da proisteknu.

I vi biste svi ovde, iz mog ugla, trebalo da se identifikujete sa ovim ilustratorima jer ste podjednako ekstremni i radikalni kao i oni. I kada bi ovaj forum ikada dospeo u širu javnost, ljudi bi se zgražavali nad njegovim sadržajem. To ne znači da bi rešetanje učesnika bilo prihvatljivo, niti da smo su zaslužli smrt što su drugačiji, radikalni, bezobrazni, sujetni, anarhični, subjektivni i nemarni.

Ja ne branim islamske teroriste, niti mi takvo šta pada na pamet.

D, tačno je ljudi ne smeju gubiti živote zbog toga šta napišu-nacrtaju-kažu. Ali bi trebalo da postoji neka odgovornost. Ratovi počinju prvo upravo olovkom, televizijom, novinom; prvo se preko njih oblate i demonizuju oni drugi, pa tek onda, kad nafiluješ ljude mržnjom, kreću noževi i puške. Nisu u Nemačkoj odma počeli ubijati Jevreje, i donositi diskriminacione zakone, nego je prvo raširena mržnja-i preko sredstava informisanja. Tako je bilo i kod nas devedesetih. Čuj malo glasove u Francuskoj koji već govore o varvarima i divljacima, razmisli da li će se njihov bes zadržati samo na počiniocima.
Nas su demonizovali devedesetih i za zlo koje jesmo uradili, i za ono koje nismo, isto vrlo lako sad može da se desi muslimanima.

Muslimanske zajednice i pojedinci mogli su da tuže Šarlija. Mogle/i su i da protestvuju na ulicama. Ilustratori su mogli da budu pozvani na pravnu ili moralnu odgovornost legalnim i legitimnim sredstvima. Dakle, njihova odgovornost je tu, samo ih niko nije pozvao na nju.

A i taj ISIS ili kako vec, Islamska Drzava, koja je krenula da se siri,mlati, kolje i ubija i nikom nista, bitno im je da im se ne smanji plata zbog "recesije" 0,2 %...?
Kao da nema nameru da jednog dana srusi Notrdam i metne tu dzamiju a na vr' ajfelovog tornja, nasnimani TDK sa Hodzinim arlaukanjem?
I sta ce onda, svi da osunete cune , zene u feredze i vicu Viva l'Frr'ns?

Ovo im je otvoren poziv da se lepo legionarizuju ko ranije i pak usetaju u pustinju kolonizujuci sve muhamedansko

Quote from: D. on 10-01-2015, 13:20:56
Muslimanske zajednice i pojedinci mogli su da tuže Šarlija. Mogle/i su i da protestvuju na ulicama. Ilustratori su mogli da budu pozvani na pravnu ili moralnu odgovornost legalnim i legitimnim sredstvima. Dakle, njihova odgovornost je tu, samo ih niko nije pozvao na nju.

Информиши се, тога је већ било: http://www.newswiretoday.com/news/13842/

И каже се "протестују", не "протествују". И те косе црте немају никаквог смисла.

Ništa to nije. Sporadične proteste niko ne shvata ozbiljno. I pucnjava će imati suprotan efekat. Sada će uvredljive ilustracije masovno da objavljuju, a muslimani će masovno da stradaju ni krivi ni dužni. Niko ništa ovim nije postigao.

Trebalo je napraviti dijalog između predstavnika muslimanske zajednice i ilustratora. Svi za isti sto, gledajte se u oči i objasnite šta imate jedni protiv drugih. Postignite kompromis i raziđite se, poštujući dogovoreno.

Ne zanimaju mene zvanična pravila jezika. Ograničenje bez smisla.

Quote from: Джон Рейнольдс on 10-01-2015, 13:05:24
И за Der Sturmer су радили разни карикатуристи. Издавачу је суђено у Нирнбергу и обешен је.

Da. Pa?

Plus, muslimani su imali još jedno oružje koje bi francuska država, kao i svaka druga, trebalo da shvati ozbiljno. Peticiju. Da vidim vladu koja će da odbije zahtev stotine hiljada ili čak miliona muslimana da se Muhamed ne predstavlja crtežima.

http://blog.b92.net/text/25125/Gde-je-granica-izmedju-dobra-i-zla/

http://blog.b92.net/text/25114/Vera/

Quote from: Nightflier on 10-01-2015, 13:42:00

Quote from: Джон Рейнольдс on 10-01-2015, 13:05:24
И за Der Sturmer су радили разни карикатуристи. Издавачу је суђено у Нирнбергу и обешен је.

Da. Pa?

Па, више тога. Прво, суд победничке стране у Нирнбергу проценио је да Der Sturmer није био само "распојасани часопис где су неки уметници цртали карикатуре које су критиковале штавећ", него да је био врло опасно пропагандно оружје. Дакле, није свака карикатура баш безазлена, баш као што није сваки карикатуриста our nigga. Уосталом, можда сам ја детињаст, али мени идеолошке карикатуре просто нису занимљиве, чак гомила овога што сам видео у "Шарлију" подсетило ме је баш на "Штурмер" и изазивало гађење. Наводим ово као личну импресију, те прелазим у прво лице, вероватно има многих који мисле потпуно другачије - али ето, поредим рецимо Коракса некад и сад и не могу да се отмем утиску да је у време кад је зезао Слобу и Миру био много занимљивији него сад, као дворски карикатуриста.

А "Шарли" за НЕКЕ Французе данас значи исто што је "Штурмер" значио за НЕКЕ Немце у доба кад је излазио. Због свега наведеног, поновићу оно што сам на другом месту већ написао - у овом случају мислим да Срби немају разлога да се стављају ни на једну страну. Нема ту чак ни оног "али" које је данас критиковано, а до јуче обилато коришћено од стране управо тих критизера ("Осуђујем ја бомбардовање '99, али Србија је..." итд). Je ne suis pas Charlie. Остали како оће.