ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pogledao sam ANGEL Ernsta Lubitscha, melodramu iz 1937. godine koja je u vreme izlaska dočekana kao promašaj ali je vremenom među autorovim fanovima doživljena kao remek-delo. Obe ove procene su ekstremne. ANGEL je odlična melodrama mada ne i remek-delo. Ona govori o kratkortrajnom pariskom "liaisonu" čiji se protagonisti ponovo sreću nekoliko godina kasnije, i ispostavlja se da su prevareni muž i zaljubljeni preljubnik zapravo upleteni u zajednički poslovni kontakt.

Marlene Dietrich igra ženu oko koje se spore dva mušakrca. Melvyn Douglas igra ljubavnika a Herbert Marshall muža i nažalost Marshall je najslabija karika u ovom trouglu, i na nivou vođenja karaktera i kao personality, iako do kraja cele priče uspeva da nekako iskomunicira emociju pitomog, ranjenog čoveka koji gubi kontrolu nad svojim životom i pokušava da je povrati.

Za razliku od filma DESIGN FOR LIVING, Lubitsch primorava svoje junake da na kraju donesu odluke i razvežu ili preseku čvor u koji su se upleli tako da je razrešenje čisto melodramsko, bez dramske ironije.

Melodrama u vom filmu funkcioniše, i uspeva da "pređe rampu" uprkos zubu vremena koji je radio i u pogledu filmskog rukopisa i u pogledu društvenih konvencija.

* * * / * * * *

Pogledao sam MONSTERS: DARK CONTINENT Toma Greena. Gareth Edwards je s pravom napravio senzaciju pre pet godina sa filmom MONSTERS, otišao u Holivud, napravio karijeru, ostalo je istorija. Tom Green je britanski televizijski reditelj, nama najpoznatiji po seriji MISFITS kome je Edwards, producirajući zajedno sa Scootom McNairyjem, pružio priliku da snimi produžetak priče o svetu iz prvo filma.

DARK CONTINENT je nastavak utoliko što je smešten u istom univerzumu i govori o naseljavanju monstruma na Bliskom Istoku. Naseljavanje monstruma naravno dovodi do američke vojne inervencije kako bi sačuvali strateške interese u tom regionu, ali naravno svi ri događaji dovode i do pojačane pobune lokalnog življa koje je u ranijim instancama već bivalo radikalizovano.

Ako je prvi MONSTERS bio "film putovanja", DARK CONTINENT je davidayerovski ratni film o grupi američkih vojnika, pokupljenih s koca i konopca, podložnih svim poremećajima koje rat može izazvati, i njihovoj misiji koja polazi po zlu tokom koje se susreću sa tuđom i vlastitom nehumanošću, i sve to reflektuju u odnosu na monstrume koji ovde naravno dobijaju jedan potpuno drugi simbolički značaj nego u prvom filmu.

DARK CONTINENT je jako dobar, atmosferičan, visceralan film, ponovo sa pomeranjem monstruma tj. specijalnih efekata u drugi plan, sa akcentom ja junake i njihove lomove. Prvi film mi je utoliko draži što je intimniji pa u tom smislu i bezobrazniji jer izlaže jednu intimističku priču o odnosu dvoje ljudi dok se u drugom planu dešava kaiju. Tog kontrapunkta u DARK CONTINENTu nema, ovo je ipak i iznad svega ratni film sa dosta vrlo uzbudljivih scena, u čijoj se pozadini komešaju monstrumi.

No, Edwardsova ideja u ovom filmu nije izneverena, i osnovna kvalitativna razlika između izvornka i nastavka, odnosno druge priče u istom svetu jeste u tome što je prvi naprosto baratao potpuno novim odnosom prema ideju kaijua i svežim rediteljskim postupkom.

Međutim, Tom Green je snimio dobar, ozbiljan film sa punim integritetom. Žao mi je što mahom nije doživljen kao takav.

* * * / * * * *

Pogledao sam TILL DET SOM AER VAECKERT Lise Langseth, dugometražni debi poznate švedske pozorišne autorke. Ovaj film nastao je po njenom uspešnom tekstu koji je sama i postavila u Dramatenu. Po filmu se međutim ne bi reklo da je scenario nastao kao adaptacija pozorišnog komada, odnosno jako je teško odraditi reverse engineering kako bi se zamislio taj komad.

Ovaj film je istovremeno i bioskopski debi Alicije Vikander koja je u međuvremenu postala velika zvezda u usponu na anglosaksonskom tržištu, što generalno inače dobro ide švedskim glumcima. Ovaj bioskopski glumački debi je izuzetan, i ne čudi zašto je Alicia posle njega vrlo brzo uspela da se probije u prvi plan.

U konceptu Lise Langseth, Alicia Vikander i glavna junakinja su u centru filma u svakom pogledu, od pripovedanja pa sve do kadriranja. Ceo film je baziran na njoj u prvom planu i glumica to uspeva da iznese. Ako imamo u vidu da je priča filma vrlo čista u melodramskom pogledu i svom prikazu pada i uspona, lažnih i neispunjenih nada jedne devojke iz nižih klasa suočene sa sjajem viših klasa, Lisa Langseth je uspela da tu konvnciju oživi i učini potpuno ubedljivom.

Siže ovog filma zapravo bi mogao vrlo lako da se veže i za neki nemi film, i za neki film iz pedesetih. I za neki film iz sedamdesetih. Teško je navesti jednu formalnu inovaciju koja je direktno oživela ovu priču i učinila je relevantnom danas, ali bi se sam kvalitet interpretacije i režije i puno ubeđenje u pristupu priči mogli izdvojiti kao razlog za to. Ovo naglašavam zbog toga jer je ovakva priča zaista na granici da se percipira kao nešto potpuno anahrono, a u ovom filmu to definitivno nije.

Štaviše, film sadrži i finu dozu dramsku ironije na kraju koja mu daje poseban kvalitet, i svojevrsni cinični a opet staromodni optimizam koji uvek pali.

* * * / * * * *

P.S. Iz vizure srpske kinematografije, zanimljiv je podatak da je ovaj film snimljen za oko milion i po eura. To je više od prosečnog budžeta srpskog filma ali ne toliko ako imamo u vidu razliku u životnom standardu, produkcione običaje u pogledu plaćanja tehnike i ljudi itd. Dakle, evropski film zapravo nije bitno skuplji od srpskog a proporcionalno je možda čak i jeftiniji.

Details about THE GOD DAMN #BATMAN in #SUICIDESQUAD! #SPOILER #WARNING According to sources, in the film Batman is some sort of big boogeyman that the government REALLY hates. Get this, prior to the events in #BatmanvSuperman, THE JOKER is the only one to really ever meet him or know him and that's why he's so important to Amanda Waller. They have footage of Batman in action which they watch. There is a bit of dialogue where they say Batman is the key to tracking down all "the supers." Very cool stuff. #DC #DCCU #DCCOMICS #THEJOKER #AMANDAWALLER #THEDARKKNIGHTRETURNS

Pogledao sam L'ORDRE ET LA SECURITE DU MONDE Claudea d'Anne, film koji je producirao i delimično pisao Gustave Reininger, pisac koji će kasnije srađivati sa Michaelom Mannom kao kretar i scenarista serije CRIME STORY odnosno pisac ponekih epizoda serije ROBBERY HOMICIDE DIVISION. Navodno, ovaj film je bio jedan od razloga što je Mann kontaktirao Reiningera da rade seriju. Nažalost, u ovom filmu je teško vidljivo šta je to moglo privući Manna. Nekom vrstom učitavanja moglo bi se prepoznati ponešto sličnosti između onoga kako su d'Anna i njegovi saradnici prišli temi i onoga kako je to radio Mann, u pogledu pokušaja da u potpunosti prikažu radni proces junaka, u ovom sluaju multinacionalnih korporacije koje žele da mešetare po Africi.

Međutim, ovaj film nije blizu Mannovim radovima, ni u scenarističkom ni u rediteljskom smislu. Reč je o prilično minornom, rekao bih čak napabirčenom odjeku mnogo boljih fracuskih političkih trilera. Ipak, ako je Mann išta video u ovom filmu, nije pogrešio jer se CRIME STORY zaista može smatrati klasikom.

* 1/2 / * * * *

Prvih petnaest minuta filma ARISE, MY LOVE Mitchella Leisena su remek-delo koje zaslužuje da služi za poučavanje scenarista, dok je preostalih sat i po odlično, to je film čiji su scenario napisali Billy Wilder i Charles Brackett po priči drugih pisaca koji su baš za tu priču dobili oskara.

Wilder i Brackett će se ovom pristupu stvarima vratiti na još briljantniji način u filmu A FOREIGN AFFAIR, no ovo je film drugog vremena.

Priča se otvara u zatvoru Burgos u Francovoj Španiji iz koga američki pilot dobrovoljac biva izbavljen od streljanja intervencijom ambiciozne novinarke koja se pravi da mu je supruga. Nastavlja se u Parizu koji se bliži nemačkoj okupaciji a završava međusobnim zaklinjanjem zaručnika da će učiniti sve da animiraju američki narod za rat protiv nacista.

A FOREIGN AFFAIR je u tom pogledu bio kudikamo lakši za prilaz temi, govorio je o Nemačkoj na kolenima čije su zla namere u međuvremenu postale očigledne. ARISE, MY LOVE je antifašistički film napravljen u vreme kada zaraćene strane u Evropi još uvek nisu toliko esencijalizovane.

Ray Milland i Claudette Colbert su izvanredan par kao neustrašivi pilot i vešta novinarka. Izuzev nekoliko komičnih fašista u Španiji, u filmu zapravo i nema negativaca, tako da scenario i glumci zalužuju pohvalu ne samo zbog načina na koji su ispunili svoje zadatke u domenu romatične komedije već i kako su stvorili utisak vrlo dramatične atmosfere koja se nadvija na Evropu kroz svoj odnos. Film je i u tom pogledu vrlo poučan za dramaturge.

Leisen je ušao u režiju iz drugih segmenata, pre svega dizajnerskih, scenografije i kostimgrafije, i za razliku od nekih drugih filmova u ovom je vrlo siguran u fundamentalnim pripovedačkim tehnikama, vođenju glumaca, priče, građenju atmosfere.

Dokumentarni materijal nacističkog napredovanja vešto je integrisan u film, bez remećenja stilske konzistentnosti i što je još važnije žanrovske konzistentnosti.

Claudette Colbert je u karijeri imala uspešnije filmove, ali njena tvrdnja da joj je ovo najdraži film u karijeri sigurno nije kapric. ARISE, MY LOVE je sjajan i pomalo potcenjen film.


* * * 1/2 / * * * *

Moram priznati da za dva sata gledanja filma FEHER ISTEN Kornea Mondruczoa nisam uspeo da prepoznam na koji način on referiše na WHITE DOG Samuela Fullera kako je deo kritike egzaltirano javio iz Kana. To ne znači da ovaj film ne referiše na druge filmove, uostalom kreće posvetom Miklosu Janczu, a u filmu se svakako oseća njegovo snažno prisustvo jer se i on u svom opusu bavio takvim spojevima estetizovane e+inscenacije i kadriranja sa realizmom i jakim simbolima.

Ipak, Kornel Mundruczo je dete svog vremena i ono što se na početku mora reći za ovog alumnusa omnibusa LOST AND FOUND čiji su reditelji potom zavladali evropskim festivalskim filmom, to je da za razliku od svojih kolega Mungiua i Žbanićke, u novom ostvarenju isporučuje jednu retku vrstu art house filma. Naime u poplavi filmova iz stila "kamera sa ramena", sa dugim kadrovima i snažnim pokušajima da se stvari realistički rekonstruišu itd. Mundruczo snima art-film starog kova - mnogo pitanja iz domena realizma i identifikacije sa likovima ostavlja po strani. čime se približava bordvelovskoj paradigmi art house filma, ali nudi i niz močnih prizora, ne samo u pogledu kompozicije kadra i onoga što se u njemu dešava već i u domenu mikro-celina u montaži. Posle dužeg vremena FEHER ISTEN je jedan od retkih art house filmova čiji bi se kadrovi lako mogli naći i prepoznati u nekoj špici filmske emisije.

Otud za FEHER ISTEN možemo reći da ima dve strane, jednu dobru i jednu lošu. Dobra strana je Mundruczova odluka da se pokaže kao energičan i maštovit reditelj koji ume da proizvede reakciju u gledaocima. Loša strana je to što Mundruczo ipak sve vreme gađa da napravi neku metaforu, neku poentu, i veći deo simbolike koje se poduhvata nažalost deluje prvoloptaški i bez pokrića.

FEHER ISTEN je trebalo da bude priča o društvenim podelama, o srednjoj klasi koja se suočava sa Drugim, o rasizmu, o emigraciji, o eksploataciji, o nehumanosti, i sve to ovaj film jeste u pokušaju, odnosno namere su čitljive ali efekti nažalost izostaju.

Mundruczova znakovitost ostaje nametljiva, agresivna i što je najgore od svega, jako ugrožava sam tok priče. Ne samo da je sistematska aplikacija simbolike izrazito vidljiva već negde od sredine FEHER ISTEN postaje krajnje mehaničko filmsko iskustvo, koje nažalost ne impresionira svojom usiljenom simetričnošću.

Problem Kornela Mundruczoa u ovom filmu jeste to što nije uspeo da stvori konzistentan svet u kome se njegove priče dešavaju. On luta između realizma i konvencionalnih postavki, od izrazito uverljivih do izrazito stilizovanih odnosa, i u tom pogledu imao bi štošta da nauči od world-building veština holivudskih reditelja.

Rupert Wyatt je pre nekoliko s dve leve ruke ispričao ovo isto u pogledu značenja i vrlo slično u pogledu zapleta u filmu RISE OF THE PLANET OF THE APES, i to način koji je jasan svakom idiotu bilo gde na planeti.

Mundruczo je bežeći od filma za idiote na kraju napravio film koji mogu voleti samo oni "intelektualci" kojima su "dobri" filmovi dosadili i koji vole "autorska iskakanja".

Nažalost, Kornelova autorksa iskakanje iz matrica narativnog repertoarskog filma više deluju kao greška nego kao korišćenje slobode koju pruža ono što se kod nas naziva "autorskim filmom".

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam ENKLAVU Gorana Radovanovića. Ovo je film koji empirijski dokazje da je život Srba na Kosovu jedina ozbiljna filmska tema koju u ovom trenutku nosi naše podneblje. Ja nisam sklon toj vrsti esencijalizacije i ne verujem u taj princip, ali to jeste dominantni pristup stvarima. SF se ne smatra "našom" temom ali se rat u Bosni ili ubistvo Franca Ferdinanda smatraju. I, ako je već tako, onda u tom pogledu život Srba na Kosovu zaista u sebi nosi čisto filmske atribute. S jedne strane, njihova svakodnevica je kao avanturistički film, oni svakoga dana putuju oklopnim vozilima, kada napuste kuću, velika je šansa da će u povratku zateći zgarište, organizuju narodne straže kako bi se sačuvali a o lomovima i dilemama koje nose u sebi da i ne govorimo. To su ljudi čiji je život prava mala riznica egzistencijane nemoći, suočavanja sa globalnom nepravdom i zaista teško je izabrati žanr u kome se njihov život ne bi mogao iskazati.

U tom pogledu, ENKLAVA je dokazala validnost naše prošlogodišnje Inicijative za uvođenje bijenalnog konkursa za filmove o Kosovu i Metohiji. Štaviše, ENKLAVA je pokazala da to čak nije ni toliko ni politička koliko estetska nužnost. Ako je već "tema proistekla iz podneblja" osnovni zadatak za naše filmadžije, onda hajde bar da to bude pravi zadatak.

ENKLAVA je film oslonjen na tradiciju ornamentalističkog filma kakav je kod nas snimao Saša Petrović. Radovanovićev stil je bliži Petroviću ili Čengiću nego savremenim zastupnicima festivalskog i politički korektnog filma. U filmu nema popovanja, iz svakodnevice junaka se čita njihov težak, nepodnošljiv položaj i jasno je da Srbi imaju poziicju svojevrsnih "homo sacera" na Kosovu, ljudi čiji život ne vredi apsolutno ništa, a o bezbednosti i kakvom-takvom dostojanstvu da i ne govorimo. U tom pogledu film čak nije ni anti-albanski per se, on prikazuje odnos koji je uspostavljen i koji sam po sebi čak više ni nema nacionalnu dimenziju, naprosto imamo dve grupe ljudi, jednu brojniju i naoružaniju, drugu manju i razoružanu i prisustvujemo eksperimentu čiji je cilj da vidimo koliko će se daleko otići u zlostavljanju.

ENKLAVA aludira jednim svojim delom na događaje iz marta 2004. godine, iako se dešava u aprilu te godine, i osim jedne scene organizovanog rušenja srpske crkve i groblja, čak ni nema nekog suštinski organizovanog nasilja, ali je teror baziran na seriji kontigentnih nepovezanih događaja, od dece koja kamenuju oklopno vozilo kojim se voze srpsko dete i sveštenik, pa do situacije u kojoj albanske komšije naprosto dođu i odvedu stoku srpskog domaćina iz enklave.

Otud, druženje koje se razvija između dečaka srpske i albanske nacionalnosti nije neki naročito kompromis sa političkom korektnošću, to je prosto deo haosa u kome albanska deca, u zavisnosti od raspoloženja kamenuju srpskog dečaka danas a druže se sa njim sutra, a okrivljuju ga za nešto što nije učinio prekosutra, jer im se može, i zato što su Srbi ozvereni, oni nisu ljudi već igračke za veliku i malu albansku decu.

Film ima određene strukturalne probleme, kako u pogledu vladanja protokom vremena tako i zbog Radovanovićeve potrebe da u pojedinim momentima pretpostavi vizuelnu domišljatost logici pripovedanja. Međutim, tema i situacije kojima Radovanović vlada imaju dovoljnu razornu moć da se takvi nedostaci mogu oprostiti na nivou celine.

Odnosi među junacima na Kosovu su surovi, svedeni na devetnaestovekovne grane, i u pojedinim segmentima pomalo nedostaje upliva modernosti u život Srba i Albanaca, ali u okvirima ove priče to opet nije detalj koji previše umanjuje vrednost filma.

(Istočno)nemački direktor fotografije Axel Scheppat nadahnuto snima okolinu Valjeva i Negotina, rekonstruišući surovost kosovskih pejzaža i čineći da ti ambijenti pored svoje filmičnosti i zaigraju u priči i dodatno ilustruju životnu dramu Radovanovićevih junaka. Držeći se stare maksime da je sve sem glumaca u kadru scenografija, Vladislav Lašić i Scneppat rade ozbiljan posao.

ENKLAVA je u mnogim aspektima mogla biti veštiji film, ali je u fundamentalnim aspektima vrlo čvrsto delo. Ne mora da znači da će svi ponovo prepoznati snagu kosovkse drame i posle ovog filma, ali oni koji je ne budu prepoznali ili su zalutali u bioskop ili imaju razlog zašto je ne prepoznaju.

Uprkos srpskoj opsesiji da će svoju Istinu, bolnu i neizrecivu nekako preneti strancima, u čemu ENKLAVA po svemu sudeći neće imati puno efekta u festivalskom pogledu, premda film će imati sudbinu na ZDFu itd. ovaj film će biti jako važan upravo u Srbiji - iako ne govori o nečemu što ljudi ne znaju, kada budu videli sve to u jednoj estetizovanoj celini, podsetiće se problema...

* * * / * * * *

sudeci po recenziji ni via zdf-a nece biti pozeljnog efekta, osim onog, ah opet oni kojih nam na vrh glave i onih koji vjecno kukaju, a i njih nam dosta. onako narodno-kafanski.
minimalne sanse postojale bi u ljevice kad bi obe strane bile prikazane gubitnicima.

prosjecan (zapadni) nijemac ima nezgodnu narav da stvari promatra krajnje prakticno, te drzavne resurse kao plod individualnog truda kojima kroz izbor zastupnika sebicno upravlja. nakon angaziranja i iskustva proteklih desetljeca, sveden je na pitanja od: zasto da tamo odlazi moj novac? do: placam li za ovo multimed-pristojbu?
sve to na sam spomen doticne regije nevezano za kontekst.

pojam prosjecan nijemac ukljucuje sve "klase".

Вратио сам се касно синоћ с мини-турнеје с "Енклавом" - Звечан, Косовска Митровица и неко месташце где смо спавали, а онда назад у привидну мирноћу Ниша и Београда. Запазио сам неколико битних ствари - прво, на путу од прелаза с привидно слободне на привремено окупирану територију па до Митровице српске заставе налазе се на отприлике сваком километру - по истрошености очигледно је да ту постоје већ извесно време. Ћириличних натписа има упадљиво више. С друге стране, ђубре око пута могло би бити чешће одношено (благо речено). Сама Митровица је упадљиво живо место - може да изађе на црту било ком од српских квази-урбаних центара. Све време сам имао утисак да је викенд. На аутомобилима искључиво српске таблице. Ко нема српске - нема таблице уопште (скидају се пре ступања на Север) и то мурија толерише. Пројекције у Звечану - опште лудило. Карте су биле дељене бесплатно и ту никад правде нема - београдска експедиција се одрекла карата не би ли се више мештана скрцало у салу, па смо седели у једном кул бару где пећ на дрва греје уз звуке блуза. Три пројекције за један дан биле су очигледно talk of the day на КиМ, јер су за то знали чак и пандури на прелазу, али остаје помало горак укус од коментара који се све време провлачио не оптужујућим тоном већ тоном који људи користе кад изговарају труизме - "Ви дођете, сликате се, и вратите се у Београд. А ми настављамо да живимо овде." Што јес, јес. Мада постоји идеја о активирању биоскопа не само на Северу, него и у енклавама. Наравно, не може ништа у Србији једноставно кад може компликовано, али о том потом.

Ово је мој текст који сам изговорио за Културни дневник. Наравно, није реч ни о каквој критици (мада то некако тако називају), већ о импресијама у кратким цртама на "мање од једне шлајфне"; унутар текста су и извесне прозивке, па ко препозна - препозна. Огромна већина неће, али то није ни битно.

QuoteУ земљи апсурда, нажалост, није једноставно да нека необичност остане примећена – рецимо, да три приказивања филма "Енклава" Горана Радовановића у једном дану привуку чак преко 2.000 гледалаца. Толико неки филмови не забележе ни током целог свог биоскопског живота, али ово се догодило у Звечану, на Косову, а што су медији третирали малтене као вест из спорта само зато што је присуствовао славни фудбалер Дејан Станковић.
"Енклава" је значајан филм зато што у тренутку кад питање Косова наизглед делује истрошено, снажним филмским језиком и без имало патетике враћа у жижу проблем свакодневног живота у јужној српској покрајини, али и аутистични београдски културрасизам. Носиоци приче су деца натерана да прерано одрасту, што јесте у традицији слободарског југословенског филма, али "Енклава" одлази у томе корак даље и нуди дубоко хришћанско решење, искру наде усред општег безнађа вековне – немојмо се заваравати – отворене обостране мржње Срба и косовских Албанаца.
"Енклава" је филм око кога ће се вероватно ломити копља јер су различита политичка тумачења неминовна. Ипак, његова суштина је позив свима нама да погледамо око себе, сагледамо себе и више ценимо не само свој живот него и једни друге, да подигнемо поглед даље од свог плота. И тај колективни доживљај биће веома близак емотивном спектаклу који се у уторак догодио у Звечану, у коме сам имао част да учествујем. Често чујемо фразу о ангажованом филму, филму који покреће значајну тему – "Енклава" је неспорно један од таквих, али је пре свега врхунско филмско дело.

MALOG BUDA smo prikazali i
na Severu i u enklavama. Ponegde nije bilo projekcija i po dvadeset godina. Sa Igorom Stankovićem, inače potpisnikom inicijative radimo na ideji kinofikacije srpskih opština i enklava...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Игор 16 година није ступио на КиМ, али јесте његов презимењак. Ево доказа да цигани и Гробари могу да се уједине око Идеје. 

Kum Stankela!

Pogledao sam CLUNY BROWN Ernsta Lubitscha, cenjenu komediju i poslednji završeni rediteljski red ovog autora. Nažalost, ni u ovom njegovom klasiku nisam našao one atribute koje su mu pripisivali u literaturi. Lubitsch u ovom filmu kritikuje britanski klasni sistem, snobizam, ponovo se bavi svojim romantičnim zapletima kroz koje se prelamaju šire priče. Nažalost, Lubitsch u ovom filmu ne uspeva da definiše svoje likove u pogledu njihove prepoznatljive uloge u priči. Nije do kraja jasno ni ko će biti glavni likovi, ni ko će biti ljubavnici ni ko će biti "treći koji im smeta". Kada se tome doda jak strukturalni disbalans usled preduge ekspozicije, rezultat je nesumnjivo ambiciozan film, sa prepoznatljivim i snažnim rediteljskim rukopisom ali bez pravog rezultata.

* * 1/2 / * * * *

Stari razmatra novu epizodu u stečajnom hropcu Avala filma.

http://starikadar.blogspot.com/2015/03/mit-o-avali.html

Quote from: crippled_avenger on 20-03-2015, 14:49:19
Stari razmatra novu epizodu u stečajnom hropcu Avala filma.

http://starikadar.blogspot.com/2015/03/mit-o-avali.html

Нека Авала Филм купи ко год хоће само нек се сачувају филмови односно нека се плати њихова дигитализација.
Примјер први: Пољаци имају пројект KinoRP чији је циљ дигитално ремастеровање преко 140 играних, документарних и цртаних филмова, надзор над процесом ремастеровања, затим дигитално архивирање, одржавање и дистрибуција дигиталних копија тако ремастерованих филмова. Велики број филмова је до сада приказан у високој дефиницији на пољским ТВ каналима. Једино ми љубитељи физичких медија можемо жалити што већи број филмова није објављен на Blu-ray дисковима и у English-friendly облику.
Примјер други: американски издавач Vinegar Syndrome, углавном познат по издањима "експлоатационих" жанрова, има сестринску фирму која се бави дигитализацијом у којој скенер ради 24 часа дневно да би се на вријеме обезбиједио садржај за њихов стриминг сервис који је првобитно био назван VinegarSyndrome.tv а сада је преименован у  Exploitation.tv.
Да ли ћемо икад доживјети нешто слично у земљи Србији па макар у минималном облику?

Quote from: djvaso on 20-03-2015, 16:23:16

Quote from: crippled_avenger on 20-03-2015, 14:49:19
Stari razmatra novu epizodu u stečajnom hropcu Avala filma.

http://starikadar.blogspot.com/2015/03/mit-o-avali.html

Нека Авала Филм купи ко год хоће само нек се сачувају филмови односно нека се плати њихова дигитализација.

Ово је већим делом већ урађено, "Делта" је урадила дигитализацију, делом и ремастер већине Авалиних филмова. Мислим да двадесет и нешто није обрађено, све остало јесте, а ово што није - није зато што филмови нису комплетни, фале ролне, итд. Не верујем да је иједан од Авалиних филмова потпуно изгубљен, просто је посао око њих велики, да се копије ископају из несређених магацина.

"Делта" се доскора судила с "Авалом" управо око права на филмове јер су експлоатацију добили на много година, али су изгубили на Апелационом суду и ево врло брзо се Авала појавила на добошу. Квака је у томе што надлежни нису дозволили одвајање филмова од целокупне стечане масе, тј. продаје се све у пакету, земљиште, зграде и - филмови. Може се јавити и проблем у томе што Делта чува своје ремастере и свакако ће тражити неку надокнаду уколико би неко те материјале тражио; Авала, с друге стране, своје филмове просто нема, ролне су расуте по магацинима.

Како ће се то рашчивијати, појма немам, али имам идеју да се докопам ТВ права тако да не буде прејебаних страна - без детаља, наравно, јер ово чита свакојака гамад. Али и да успем у томе, проблем ће остати јер решење није дугорочно одрживо.

Не откривај положај, Џоне! 
Него, јеси ли сигуран да је дигитализација урађена у 2K или макар у HD?

Digitalizacija je urađena u DiVX.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam SPRING Justina Bensona i Aarona Moorehousea. Benson i Moorehouse su privukli pažnju filmom RESOLUTION koji je u sebi nosio ponešto vrlo zanimljvo ali je imao probleme kako na nivou celine tako i na planu horora i horor-imaginacije. SPRING je potpuno drugačiji film. RESOLUTION je nastao u vrlo skromnim, partizanskim uslovima, mučki iza leđa, sa snažnom potrebom da se snimi nešto, pa makar i ne našlo publiku, dok u SPRINGU Benson i Moorehouse ipak gađaju malo širi indie milje, praveći horor za one koji vole Linklatera.

Veći deo kritičara kažu da je SPRING kao susret Linklatera i CAT PEOPLE, možda zato što nisu gledali MAMULU jer je opet horor imaginacija u ovom filmu od one jednostavnije vrste, i ona je predstavljala svakako najslabiji deo filma. Benson i Moorehouse sebe vide kao autore koji žele da genre benduju ali im nažalost taj genre deo najslabije ide.

Doduše, u pogledu izgradnje likova ima itekako problema i sa ovim karakternim delom gde su u RESOLUTIONu bili prilično jaki. Ceo uvod sa junakovom predistorijom na tlu SAD, pre dolaska u Evropu je nažalost priličan pleonazam i mogao se lagano amputirati u montaži, iako ima nekih solidnih scena. Sličan problem su imali u RESOLUTIONu gde su "prerazradili" likove upoznavši publiku sa nizom detalja koji su potpuno nepotrebni.

No, kada krene ta osnovna melodrama između junaka i čudovišta, ona dosta solidno funkcioniše sve do jedne tačke kada stvari odu maltene put komedije, ali nekako ipak film ne ispadne sasvim iz registra.

SPRING je film koji nosi jako puno problema, preonazme na početku, tanku horor imaginaciju, lutanja u pogledu tona, i sve to više liči na delo koje dobacuje do * * 1/2 po svojim zanatskim dometima.

Međutim, krajnji utisak ovog filma znatno je povoljniji od onoga što je njegov zanatski domet, a to pokazuje da su neke važne stvari u njemu ipak prilično dobro urađene. I zato u ovoj vitalnoj indie horor sceni zaslužuje ipak koliko-toliko uvaženo mesto.

Benson i Moorehouse nisu previše napredovali u odnosu na RESOLUTION ali su zadržali ono što im ide dobro i adaptirali to na veći format. Nadam se da u svojim sledećim filmovima ako i dalje budu koketirali sa hororom neće dopuštati tako snažna prožimanja sa trešom i diletantizmom. 

* * * / * * * *

Pogledao sam SWORD OF VENGEANCE Jima Weedona, film smešten u saksonsko-vikinške ili koje već ratove, snimljen u Srbiji. Naravno, to što je snimljen u Srbiji čini ga najzanimljivijim, naročito jer izuzev autora i najuže glumačke ekipe, ostatak filmske ekipe čine srpski filmski radnici. Naravno, reditelj,scenarista, direktor fotografije ne bi bili autori da nisu vrlo važni da ne kažem prelomni u nastanku filma, ali u ovom naslovu je vrlo važna činjenica da najveći deo filmske ekipe čine srpski filmski radnici što znači da je na nivou know howa ovakav film kod nas moguć.

Weedon želi da se nadoveže na filmove kao što je HAMMER OF THE GODS koji je Matthew Read pisao. Ali Read nije pisao samo to, pisao je britanski PUSHER i radio je na VALHALLA RISINGu i SWORD OF VENGEANCE najpre možemo posmatrati kao VALHALLA RISING JR.

Weedon nije bio u stanju da istera Refnov koncept do kraja, ali manje više to je to - jedan zabrinuti, mračni i na sve načine zajebani junak ide nekim blatištem i ubija ljude iz ovih ili onih razloga. Upliće se u sukob između dve glavne frakcije.

Za razliku od Refnovog filma, Weedonov nije baziran na strpljenju iako po elementima priče nije raslošniji od VALHALLAe. Ideja je samo da su ovde glumci manje poznati, nema Madsa i to nepostoajanje razrađenog zapleta, sa radnjom svedenom na neke arhetipske odnose i situacije treba da se izvede brže.

Uz rizik da ispadnem šovinista ili autošovnista, spreman sam da kažem da bi ovaj film u srpskoj produkciji i sa srpskom temom bio vrlo zanimljiv iskorak, kao recimo JOSEF u hrvatskoj produkciji samo smešten u epohu hiljadu godina pre. Dočim, kao britanski film zaista ostavlja dosta prostora za nedorečenost, čak i sa punim razumevanjem za refnovski pristup (Read je pored pisanja delova VALHALLAe, producirsao i ONLY GOD FORGIVES).

Rečju, SWORD OF VENGEANCE je film koji može da ohrabri naše autore da se upuste u ovako nešto, naš srednji vek je inspirativan za ovako nešto - sada ima ljudi koji umeju to da urade. Međutim, internacionalno gledano ovo je DTV nadovezivanje na fantasy filmove velikih studija u kome je nedostatak budžeta nadoknađuje simulacijom arta.

* * / * * * *

Svi ćemo pre ili kasnije završiti kao Počuča...

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=03&dd=22&nav_category=78&nav_id=971472

Osramoćeni, pod sumnjom da planiramo ubistvo, osuđeni na smrt? Pa naši životi samo tome i streme!!!!!!!!!

Nuclear Assault - Sin - LIVE - 1986 - HQ AUDIO - lyrics

Quote from: djvaso on 21-03-2015, 20:55:36
Него, јеси ли сигуран да је дигитализација урађена у 2K или макар у HD?

Нажалост, мањи број филмова је у HD, углавном је SD.

Interesantno da RTS ponovo daje Koji nedeljni šou sa istom koncepcijom kao prethodni, samo produkcijski skromnije. Ja sam živeo u ubeđenju da su jugonostalgija, šmiračke improvizacije i humor iz 1983. prošli put slabo primljeni. Da ne pominjem da ova prva epizoda dobar deo humora temelji na skatologiji i seksu sa maloletnikom... Da li Kojo ima drugare u upravnom odboru RTSa ili se ovo ipak gleda?

Iskreno, bio sam šokiran vrstom humora koji je promovisan u novoj inkarnaciji Kojovog showa. Promenjen je scenarista pa je to donelo i nov pristup humoru. A što se showa tiče, prethodni nije impresionirao, naročito u odnosu na direktnog konkurenta u terminu a to je bio TVOJE LICE ZVUČI POZNATO, međutim RTS je dobro podmazan kolektiv, kapiram da je neko uzeo lovu za nekoliko sezona i sad nema tu mnogo prostora za manevrisanje. Ako je o jugonostalgiji reč, ovo što radi RTS je žalosno u odnosu na seriju CRNO-BIJELI SVIJET koju je snimio HRT sa istom idejom. SVIJET nije HALT AND CATCH FIRE, da se razumemo ali je za nivo zabavnog programa RTSa kao i dramskog MAD MEN i BRIDESHEAD REVISITED u jednom...

Najslabiji deo Tijanićevog pa i post-tijanićevog RTSa ostaje zabavni program. Najbolji primer je farsa oko ovogodišnjeg Eurosonga.

Није Која има лошу гледаност - није на нивоу "Звезда" и "Звездица", али ако гледамо недељу, већу од "Екс фактора" и "Аудиције", а директно је "гађао" "Дилу" и избацивање у "Паровима".

kako god da okreneš, Kojov humor je još i dobar kakav je u ''Audiciji''

Ma, ja imam razumno niske kriterijume za to čemu se smejem, nego, ovo je ipak nacionalna televizija, prvi program, nedelja uveče - porodični termin takoreći - a onda tu krene sa prdenjem i impliciranim seksom sa četrnaestogodišnjakom u kupeu voza. Nekako me čudi da neko nije reko "mojne to, brate, mojne to."

Ко је писао за Коју?

Nebojša Romčević. Evo sa RTSovog sajta:

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/1854150/Ko+je+kod+Koje.html

QuoteTelevizija Srbije i produkcijska kuća "Smart media", prolećnu TV sezonu započinju novom humorističkom serijom, koju kao scenarista potpisuje Nebojša Romčević, u režiji Stanka Crnobrnje.

Crnobrnjin rukopis se jasno vidi iz satelita, naravno. Stara garda na novom (ali istom) zadatku.

QuoteKreatori serijala "Ko je kod Koje" program opisuju kao povratak pravoj televiziji, kroz sadržaje za celu porodicu, sa mnogo humora, kvalitetnom muzikom i vrhunskim izvođačima među kojima su: Nikola Kojo, Vesna Trivalić, Hristina Popović, Miloš Samolov, Dragana Mićalović, Aleksandar Sedlar i mnogi drugi.

nisu rekli za koje porodice!

u svakom slučaju se sasvim slažem, samo sam dodao da je ''Audicija'' još gora, al tak'a nam je kompletna televizija

pa ja sam prije 2 godine rekao da je onaj Kosta Vujić teška boleština od serije, tek mi prije par dana jedan lik priznaje da su Alas i drugari prikazani kao učenici psihopate

Ja, pošto gledam samo RTS i HBO i ne znam šta je to "Audicija". Nagađam da je to neka Pink/ Prva/ Happy varijanta originalne bosanske Audicije??? U kom slučaju ni ne očekujem da im humor bude iole svarljiv za mene, dok mi je Kojin svarljiv samo nije mnogo smešan i, kako već rekoh, dovodim u pitanje njegovu skatološku i seks-sa-maloletncima orijentaciju prevashodno uzevši tajm-slot i javni servis.

Daleko bilo da mislim da nacionalna televizija ne treba da ima risque humor - na kraju krajeva Little Britain je bila BBC produkcija - samo se čudim da se baš udarni porodični termin koristi da se on plasira.

Audicija S01E04 - Đuro Franeta

Audicija je Pinkov comedy showcase. To je potpuna demencija.

RTS nažalost u tom opštem paklu nema snage da formira ozbiljnu redakciju zabavnog programa, tako da kad osmisle nešto što, recimo, ima smisla, obično to nekako i upropaste. Srećom, RTS mahom drži tu liniju "pitomog" programa tako da recimo emisije poput TRI BOJE ZVUKA uspevaju čak da steknu neki rispekt u narodu (mada, po meni zaslužen jedino time što su doveli do nacionalnog poverenja pa uspeli da privedu Jarbole i Saru Jo u istu emisiju što definitivno jeste podsetilo na neku civilizovanu državu)...

Народ тај "риспект" према "Три боје звука" није поткрепио гледаношћу. Штавише, то је тотални флоп, али се одржава уз неку паролу да "таква емисија треба".

Pa realno, to je emisija o kojoj je lakše govoriti nego je zaista gledati...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Da, pa Tri Boje Zvuka je meni tipičan primer emisije koja je danas nominalno nepotrebna jer - Jutjub i sve to - ali s druge strane koja makar pokušava da drži neki nivo, kao, mi nismo samo tu da pokažemo da muzika postoji nego i da je prezentiramo u vrhunskoj studijskoj produkciji plus te kao neke priče itd. No, fakat je da onda tu prave neke frankenštajnovske spojeve koji potpuno obesmišljavaju svu priču koja se može čuti pa je onda Jutjub ipak bolje rešenje. Šteta, onaj mali je lep dečko i simpatičan, ali ova varijanta je, bez obzira na stvarno dobro urađenu živu svirku, bila pomalo arhaična još u vreme Hita meseca...

Možda kad bi pravili mini-priče s muzikom. Neka drama, jel'te, među ljudima...

Stariji sam čovek pa mi to takođe deluje nepotrebno. Muzika ima dovoljno drame sama za sebe (pogotovo pop muzika, jelte, ne puštaju oni tu nekakve avangardne ćutologe) i ne mislim da je neophodno oko nje sad izmišljati neki dodatni narativ. Ali mi deluje, kako rekoh, da mešanje Jarbola i sare Jo ili Galije i Svi na Pod ili Aleksandre Radović i The Dibidus i MaraQYa ne čini nikome preveliku uslugu - koji god da narativ postoji iza njihovih muzika trivijalizovan je svođenjem svih njih na istu ravan i u istu formu (gde po prirodi stvari ni ne mogu da kohabituju) pa je u tom smislu možda i gore da ovakva emisija postoji u ovoj formi nego da RTS nema nikakvu emisiju fokusiranu na popularnu muziku. Opet, to je moja snobovska perspektiva, naravno.

Meho, ne slažem se.

Naravno, YT je uvek tu, ali mislim da je dobro da se konačno kod nas muzička scena prezentira na isti način kao recimo u Britaniji. Ako pogledaš Hollandovu emisiju, tamo je sasvim moguće da vidiš Radiohead i Ritu Oru u istom izdanju jer muzika više nije klasna i vrednosna rovoska bitka već popularna kultura. Ako imamo u vidu da je pop muzika kod nas generalno odavno ispražnjena od značenja, vrlo mi je simpatično da se "nepomirljivi" izvođači pojavljuju u istoj emisiji jer naprosto, nema više tog nekog rascepa oko kog nisu u stanju da se pomire.

Činjenica da su se u istoj emisiji pojavili Jarboli i Sara Jo, štaviše može dosta doprineti percepciji Jarbola kao nekih OK likova koji zapravo nisu umišljeni diletanti, već naprosto simpatični diletanti...

-Ton?
-Ide!
-Kamera?
-Ide!
-Ustani i kreni, čuvari su otrovani, konji su spremni...

http://beforeafter.rs/art/chappie/

Quote from: crippled_avenger on 24-03-2015, 13:17:57
Meho, ne slažem se.

Naravno, YT je uvek tu, ali mislim da je dobro da se konačno kod nas muzička scena prezentira na isti način kao recimo u Britaniji. Ako pogledaš Hollandovu emisiju, tamo je sasvim moguće da vidiš Radiohead i Ritu Oru u istom izdanju jer muzika više nije klasna i vrednosna rovoska bitka već popularna kultura. Ako imamo u vidu da je pop muzika kod nas generalno odavno ispražnjena od značenja, vrlo mi je simpatično da se "nepomirljivi" izvođači pojavljuju u istoj emisiji jer naprosto, nema više tog nekog rascepa oko kog nisu u stanju da se pomire.

Činjenica da su se u istoj emisiji pojavili Jarboli i Sara Jo, štaviše može dosta doprineti percepciji Jarbola kao nekih OK likova koji zapravo nisu umišljeni diletanti, već naprosto simpatični diletanti...

Ti si uvek imao značajno blaži pristup popularnoj muzici nego ja koji je posmatram iz svoje kule od bjelokosti i ne želim da ustupim mejnstrimu ni milimetar. Tako da, uvažavam tvoje mišljenje ali ne menjam svoje!!!!

Jarboli su previše stari da bi bili alternativa bilo čemu osim minimumu sluha i zdravog razuma.

  Dakle, došli smo da se vređamo?

Šalu na stranu, ponoviću, možda iza Sare Jo ima isto neka priča koja ima iza Jarbola, ali to nije kompatibilna priča i jukstapozicioniranje te dve priče u istoj emisiji (pa makar to radio i velečasni Holland) samo služi da gledalac, po liniji manjeg otpora, i jednoj i drugoj pripiše jednaku plitkoću...

Ali mislim da bi bilo OK da u istoj emisiji sviraju Sestre Kovač i Danijel Kovač?

pojma nemam koji su to Jarboli, ali ja sam operisan od muzike pa mi se pola prašta, ali ipak bode oči ovo da ''muzika više nije klasna i vrednosna rovoska bitka već popularna kultura''

ali popularna kultura u kojoj ne postoji vrijednosna rovovska bitka zove se masovna kultura, ili hegemonija vladajuće klase

tako da Radiohead i Rita Ora svakako jesu buržoaska muzika, a možda su i Jarboli, mada to ovako naslijepo gađam. SaraJo je svakako vladajuća klasa

al dobro, Jarboli su ipak nastupili na srpskom javnom servisu a ne u Britaniji, tako da i Meho može da im oprosti, ipak moraju i novi naraštaji da ih čuju, realno nikad ne bi preko YT nabasali na njih

Quote from: crippled_avenger on 24-03-2015, 14:05:35
Ali mislim da bi bilo OK da u istoj emisiji sviraju Sestre Kovač i Danijel Kovač?

Najidealnije bi bilo da se skupe Aleksandra Kovač, Kristina Kovač, Daniel Kovač, Žolt Kovač, pa onda i patrijarsi Kornelije Kovač i Boris Kovač i da se cela emisija posveti njima. Mogli bi da zajedno džemuju i pričaju o muzici i kovanju. One can dream...

Glede Batine reakcije, ja isto imam negativnu reakciju na to da se popularna muzika treba gledati kao relativno homogena buržoaska razbibriga uprkos naporima nekih od njih da ona bude oplemenjujuća umetnost i socijalno-progresivni motor.

Ali u istom ključu, mislim da Jarbolima ovakav exposure ništa ne znači jer njihova muzika u kontekstu RTSove "buržoaske" ili samo mass-appeal zabave gubi svoje neke dublje poruke i tako to. Njihova muzika jeste komunikativna i pitka, mnogo više nego kod nekih ispisnika, ali ona trweba da komunicira i njihov osebujni bekgraund i kontekst što se ovde uravnilovkom neminovno gubi.

Nije baš tako, ona ima svoje vrednosti, ali nema rovovske borbe, no to nema veze sa onim što je inherentno muzici već sa stanjem srpskog društva. Nema nikakvog razloga da Jarboli ne sviraju na RTSu, i to u emisiji sa Sarom Jo, kao što nema nikakvog razloga da DSSovci odbiju gostovanje u emisiji sa SNSovcima. Prosto, nije ovo 1998. kada naprosto pojedini umetnici sebi nisu mogli da dozvole gostovanje na RTSu.

Neće emsiija izjednačiti Jarbole i Saru Jo, jer niti će oni naučiti da pevaju i sviraju, niti će ona preuzeti njihove svetonazore, niti će iko ko je elementarno kompetentan da prati televizijski program poistovetiti Jarbole i Saru Jo. Oni jesu dva sveta, ali istovremeno oni jesu i muzičari, i ljudi koji na kraju krajeva pretenduju da od toga žive (bilo u formi ostvarivanja zarade ili kulturnog kapitala) i to mapiranje scene kroz nastup u istoj emisiji je meni potpuno OK.

Problem može biti samo to što je sada generalno kasno za spas naše muzičke scene. I za Saru i za Jarbole i za sve ostale. Jedino što realno postoji je Grand u kome je muzika samo forma za neku drugu zabavljačku uslugu koja se prodaje. Sve ovo ostalo je manje-više trofejno, da ne kažem sobno muziciranje u raznim žanrovima.

Quote from: Meho Krljic on 24-03-2015, 14:18:40
Ali u istom ključu, mislim da Jarbolima ovakav exposure ništa ne znači jer njihova muzika u kontekstu RTSove "buržoaske" ili samo mass-appeal zabave gubi svoje neke dublje poruke i tako to. Njihova muzika jeste komunikativna i pitka, mnogo više nego kod nekih ispisnika, ali ona trweba da komunicira i njihov osebujni bekgraund i kontekst što se ovde uravnilovkom neminovno gubi.

Koliko god dementno zvučalo kada ja to kažem, ako imamo u vidu moj staž antijarboldžije, ALI, smatram da su Jarboli ako pođemo od pretpostavke da je to išta vredelo (a za potrebe razgovora, hajde da kažemo da Jarboli zaista jesu ono za šta sami sebe smatraju, i sa čim se deo javnosti uključujući i Meha, usaglašava) onda oni zaista i jesku KLASIK kome je jedino prirodno mesto za delovanje RTS.

Grupa četrdesetogodišnjaka koji su ikone neke kulturne scene danas više nisu ekskluzivni deo ovog ili onog anderhraunda već kulturne baštine. Kao što Marina Abramović nije bila pre trideset godina za Narodni muzej već za SKC a danas je jedino baš za neku najetabliraniju i najugledniju i najkonvencionalniju galeriju, tako i Jarboli. Oni su klasici, deo baštine, i RTSova je dužnost da ih plasira, kao i njihova da tu svoju potvrđenu vrednost dele sa nama...