ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Uspon na vrh zigurata je bio dug i mukotrpan – Enki je imao dvanaest hiljada stepenika da pregazi.

Osećao se elektricitet nadolazeće oluje, spremne da svakog trenutka protutnja dolinom. Okean gigantske paprati se divljački talasao, dok su primordijalni reptili u močvari, sakriveni od pogleda rastinjem i perijanicama sumpornih isparenja, uznemireno tulili i cvrkutali.

Na samom vrhu,  Enkija je sačekao dramatičan prizor,  dostojan istorijskih hronika - vrhovni zapovednik Marduk u punoj vojnoj opremi, kao usamljeni spomenik koji osmatra granice svoga kraljevstva. Ispred njega se kovitlala dolina paprati, čuo se zov uznemirenih gmazova, a tamni vrtlog se komešao na horizontu. Munje su povremeno sevale, kao nečujni udari sablje.

Uzevši u obzir da su stajali na vrhu staklenog zigurata, najvišoj tački u čitavoj močvari, kompozicija mora da je bila veličanstvena iz daljine – pretpostavka koju bi Enki oberučke prihvatio da proveri, samo da je mogao.

Oprezno je prišao zapovedniku.

- Reci mi, Enki – iznenada je progovorio Marduk  – kako je prošla operacija istrebljenja?

Izraz lica vrhovnog zapovednika Marduka nije odavao nikakva osećanja, mada to i nije bila njuška sposobna za kakvu facijalnu ekspresiju, ali sudeći po krljušti što se nazirala između preklopa oklopa, a koja beše modra i gnevna poput modrice, zapovednik je bio razjaren.

Enki pokuša da se seti kada je video svog nadređenog u tako burnom duševnom stanju kao što je bes.

Reptilska hladnokrvnost je zapovedniku Marduku dopuštala da se tek do izvesne mere uznemiri, što bi se uglavnom manifestovalo limunžutom bojom krljušti (zapovednik Marduk nikada nije umeo da prikrije emocije). Pa čak i takav, mislio se Enki, blago iziritirani zapovednik, onomad je bez stanke naredio da se čitavoj planeti isisa atmosfera jer je neka beznačajna civilizacija amfibija odbila da plati harač.

Često se nakon tog događaja Enki budio s mučnom teskobom i nejasnim košmarima o crvenoj planeti oljuštenoj poput zrele voćke.

- Ne... negativno, visosti – reče Enki. – Preduzete mere nisu imale očekivana dejstva. Napast se... proširila se, visosti.

Krljušt zapovednika Marduka potamne poput dima, gotovo se stapajući s olujnim horizontom.

- Vanzemaljski organizam se prebrzo razmnožava – nastavi Enki istom onom inercijom kojom kamen tone u vodu. - Izdržljiv je i teritorijalno agresivan... brzo se odomaćio. Kao da mu lokalna klima odgovara... i oprostite, ali izgleda da je razvio zavidan apetit prema... jajima ovdašnje faune, visosti.

- Kako ide potraga za odgovornima? – potmulo je režao Marduk.

- Odeljenje za nabavke tvrdi da uzorke nisu mogli imati bez dozvole iz Odseka za naoružanje, a ovi iz naoružanja svaljuju krivicu na sanitarno...

- A sanitarno?

- Sanitarno, visosti... – poče Enki, sramotno svestan da mu je krljušt pobledela do boje krede – predstavnici sanitarnog odseka tvrde da ne mogu uvek oni popravljati svačiju brljotinu, i da je odeljenje za nabavke...

- Dakle – prekide ga zapovednik Marduk – kažeš mi da niko nije kriv za pošast? Mizerni parazit preti da preplavi našu koloniju, i niko nije kriv?!

- Oprostite, visosti – reče Enki koji je od straha gotovo postao providan. – Samo će trebati još vremena da se počinilac ovog sramotnog propusta identifikuje...

- Previše vremena – reče Marduk. – Previše resursa.

- Ako dozvolite...

- Uhapsi sve pretpostavljene, iz sva tri odeljenja – reče Marduk. – Neka budu živi uzidani u tektonske ploče.

- Sve zapovednike odeljenja, visosti?! Ali to je preko stotinu članova...

- Sve – zareža Marduk. – Naređenje stupa na snagu odmah. I još nešto...

- Visosti? – zacvile Enki.

- Kada završiš disciplinsku nastavu, reci novim zapovednicima iz Naoružanja da formiraju jedan gravitacioni bunar... Neka nam upecaju prvi meteor koji prođe kroz sistem, da ga strovale ovde kada izađemo iz orbite.

Enki se nakloni – znao je da sa zapovednikom nema raspravljanja. Krenuo je da nove zapovesti prenese, kada se još jednom osvrnuo da pogleda Marduka. Zapovednik je tiho cvrkutao, zagledan u nadolazeću oluju.

Marduk se naglo okrete i pogleda svog posilnog. Zenica se suzila, tanka pukotina na žutom oku.

- Nećemo tek tako baciti vekove potrage za savršenom kolonijom, Enki, to ti obećavam.  Vratićemo se, i ko zna.. Za par milenijuma će se flora i fauna obnoviti, dešavalo se i ranije. A parazita više neće biti...

Enki se zaputi stepenicama niz zigurat.

Tek na pola puta, boja mu se vratila u krljušt i mogao je da odahne. Koliko problema zbog običnog kućnog ljubimca! Sledeći put mora biti pažljiviji.

To mu je bila razbibriga tokom dugih milenijuma plovidbe preko međuzvezdanog ambisa – da skuplja neobične i nakazne oblike života sa drugih planeta. Štakore je našao na buvljaku, u nekom zaboravljenom sistemu, i nikada nije saznao odakle su, ali su svakako bili morbidno fascinantni, prva postavka menažerije – dlakavi i toplokrvni, crnih pametnih očiju, a mlade su izlegali bez jaja, krvave i sluzave, pre nego što ih nahrane sokovima iz sopstvenog tela.

Osim prežderavanja, nekontrolisano širenje potomstva im je bila jedina svrha, i Enki je uskoro morao da se otarasi viška tih vanzemaljskih štetočina. Ko bi rekao da ih memljiva prašuma i njeni oštrozubi stanovnici neće dokrajčiti, već upravo suprotno? Da će oni njoj doći glave...

Nakon što je čitavo rukovodstvo kolonije uzidano u raseline, zigurat se termonuklearnom eksplozijom iščupao iz orbite, i uplovio u gluvu tišinu vakuma. Enki je poslednji put pogledao nesuđeni dom, i za trenutak mu je bilo gotovo žao (koliko mu je to reptilska hladnokrvnost dopuštala), tih nesrećnih štakorčića koje će svakog trena meteor zbrisati sa te ugodne, plave planete...