ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

dakle, ovo je udar na sam temelj Srpstva...

sumnjam da Hulu ili tako neko može da uleti u turnaround

HBO has scrapped plans for a second season of "Vinyl," the 1970s-set music biz drama exec produced by Martin Scorsese and Mick Jagger.


The series starring Bobby Cannavale as a larger-than-life record mogul had a rough run in its first season earlier this year, drawing modest ratings and lukewarm reviews. Ray Romano, Olivia Wilde and Juno Temple co-starred.

"After careful consideration, we have decided not to proceed with a second season of 'Vinyl.' Obviously, this was not an easy decision," HBO said in a statement. "We have enormous respect for the creative team and cast for their hard work and passion on this project."

HBO gave the show a second season renewal after its premiere in February. But by the end of the series' run in April, HBO announced a showrunner change for season two, with Scott Z. Burns replacing creator Terence Winter. Burns was still in the early stage of working out a blueprint for season two and had not turned in any scripts.

The decision to pull the plug entirely comes after HBO has undergone a big transition in its programming ranks. Last month, Michael Lombardo stepped down after nearly 10 years as programming president and was replaced by Casey Bloys, HBO's former head of comedy.

It's understood that in the final analysis, the decision was made that the budget that would have been allocated to revamping "Vinyl" would be better served on other pending projects.

In 2012, HBO pulled the plug on a second season of horse-racing drama "Luck" because of the deaths of two horses during production. And in 2008, HBO's racy comedy "Tell Me You Love Me" was also axed even though it had been renewed for a second year.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Auh, baš neočekivana odluka. Baš mi krivo. Prvo Stepinac u Briselu, napad na Dijanu Vukomanović, a sad ovo. Sad je Srbinom najteže, ali i najvažnije, biti.

Quote from: Meho Krljic on 22-06-2016, 13:15:00
Fino je što igra mladi Rakočević, to je nekako indikator da se sa ovim mislki ozbiljno, plus, uvek je bogougodno videti da Milan dobija da radi raznolike i zanimljive poslove. Pratićemo!!!!!!

Ja radim Mister Dolara, deset epizoda.

milane, ti si u ovoj postavi kao James Gunn.

Ezoterija u najbukvalnijem smislu reči...

Mehmete?

Dugogodišnje međuetničke napetosti u Velikoj masonskoj loži BiH eskalirale su u otvoreni fizički sukob i masovnu tuču u masonskoj zgradi u naselju Radava.

IZVOR: SPUTNJIK SREDA, 22.06.2016. | 18:09
   
Thinkstock
Thinkstock
Incident se dogodio pored Nahorevske ulice u Sarajevu, a potom se preneo i na prostor oko zgrade u kojoj se masoni sastaju, saznaje Srna, a prenosi Sputnjik.

Izvor Srne blizak masonskom bratstvu u BiH ispričao je da se sukob dogodio na godišnjoj Skupštini Velike masonske lože BiH, a da je rezultat svega nekoliko povređene ,,braće", toljagama i kamenjem polupani skupoceni automobili i definitivni raspad masonskog bratstva u BiH koje je na taj način, umesto tolerancije i kosmopolitizma, demonstriralo da je BiH ,,nemoguća i nenormalna država".

Prema rečima izvora, glavni akteri tuče su bili profesor doktor Izet Rađo, član Olimpijskog komiteta BiH, profesor doktor Edib Delić i doktor Adi Rifatbegović iz Kliničkog centra Tuzla, visoki zvaničnici SDA, s jedne strane, a s druge strane je bila grupa Srba i Hrvata, u čiju zaštitu je stao profesor doktor Edvin Dervišević sa Univerziteta u Ljubljani, koji je na kraju izvukao najdeblji kraj.

,,Ko zna kako bi se sve završilo da se nakon nekoliko minuta nije pojavilo obezbeđenje iz susedne vile Larsa Gunara Vigemarka, šefa Delegacije EU u BiH, gde je upravo bio veliki prijem za strane diplomate u BiH", kaže izvor Srne.

On napominje da su od osnivanja masonskog društva u BiH, pre 16 godina, sve ključne pozicije u Velikoj loži BiH svih ovih godina obavljali Bošnjaci.

Pet loža se nalazi u Federaciji BiH — ,,Ivo Andrić", ,,Luks Bosnie", ,,Veritas", ,,Svetlost Balkana" i ,,Tuzla Evropa", dok se u Republici Srpskoj nalazi samo jedna loža — u Banjaluci, u kojoj više ,,od polovine njenih članova čine Bošnjaci iz Bihaća, Cazina, Kladuše i Sanskog Mosta.

,,Na taj način se čak i u Republici Srpskoj želelo Srbe i Hrvate držati pod bošnjačkom kontrolom. Hrvati su u potpunosti marginalizovani, u masonsko bratstvo su mogli da uđu samo oni poput Željka Komšića, koji su se stavili u službu ostvarivanja bošnjačkih interesa, a od 160 članova masonskog bratstva u ovom trenutku je samo 12 Hrvata, 27 Srba, a ostalo su Bošnjaci", kaže izvor.

Kada se ima u vidu ogroman uticaj koji masoni imaju na sva značajnija kretanja u svijetu biznisa i politike, ističe izvor Srne, jasno je da je Velika loža BiH postala moćno oružje za ostvarivanje političkih, ekonomskih i propagandnih ciljeva bošnjačke politike.

,,To se, između ostalog, ogledalo i u stvaranju najbližih i najsnažnijih veza sa masonima iz Turske, te bratimljenjem loža iz BiH sa ložama iz Turske", navodi on.

Prema njegovim rečima, prvi nagoveštaji međuetničkih podela i nepomirljivih razlika su počeli pre šest godina, kada su čelni ljudi Velike lože BiH iz Sarajeva sprečili nameru banjalučkih masona da novoformiranoj loži u Banjaluci daju ime Nikole Tesle.

Ma koliko su doktor Aleksandar Lazarević i profesor doktor Nenad Babić iz Banjaluke bili uporni da loži u Banjaluci daju ime po najvećem svetskom naučniku Nikoli Tesli, bošnjački masoni su ih nadglasali i loža u Banjaluci je dobila bezlično ime ,,Feniks", ispričao je izvor Srne.

On dodaje da se problem otvoren tom prilikom vremenom povećavao, Hrvati su u masonskom bratstvu, takođe, počeli da traže svoja prava, na šta je masonsko rukovodstvo u Sarajevu, sastavljeno od Bošnjaka i nekoliko njihovih poslušnika iz redova Srba i Hrvata, kaznama i eliminacijom uklonilo doktora Lazarevića i profesora Babića, pod pretnjom isključenja iz masonskog bratstva.

,,Na isti način je eliminisan pretnjama i ucenama jedan od najuglednijih masona u BiH doktor Nedeljko Đukić, koji je umesto da pre tri godine bude izabran za Velikog majstora masona BiH, naprasno izbačen iz bratstva, zbog, po mišljenju masona iz Sarajeva, navodno previše bliske naučne saradnje sa akademicima u Srbiji", ističe izvor Srne.

On navodi da su se problemi samo gomilali, a kada su nakon 16 godina Srbi i Hrvati smogli snage i hrabrosti da zatraže ravnopravnost u bratstvu, dobili su ,,jasnu poruku toljagama i pesnicama od 'svoje braće' iz Sarajeva u vidu batina".

,,Ovo je kraj masonskog eksperimenta u BiH koji je pokazao da ni zvučne titule članova, ni skupa odela i automobili ne mogu promeniti nekulturu i zapuštenost društva u BiH, a najmanje mogu promeniti međuetničke i međureligijske podele, koje su više nego prisutne i među onima koji se zaklinju sa 'brat je mio koje god vere bio'", zaključio je izvor Srne.

Srna saznaje da su o svemu obaveštene i masonske lože u Srbiji i Hrvatskoj, ali i u Austriji i Sloveniji, pa se može očekivati internacionalizacija problema.

Nisu ni masoni ono što su bili. Mislim, to znamo odavno. Pa jedan moj poznanik je mason a iako je lekar, ipak pričamo o bivšem heroinskom ovisniku i autoru neuspešne pop muzike... Pali su kriterijumi.

Quote from: Meho Krljic on 23-06-2016, 08:37:50
Nisu ni masoni ono što su bili. Mislim, to znamo odavno. Pa jedan moj poznanik je mason a iako je lekar, ipak pričamo o bivšem heroinskom ovisniku i autoru neuspešne pop muzike... Pali su kriterijumi.

али која га од ових ствари дисквалификује?!?!(можда си мислио на поп музику) 

Критеријуми су пали давно, рекао бих негде са краја седамдесетих и почетка осамдесетих, када су у домаћу масонерију регрутовани скоро па сви чланови београдских бендова који су припадали тзв. новом таласу.
Слично је и на глобалу, чак су и језуити извршили утицај на масонерију у тој мери да једна масонска ложа носи назив Игњацијо Лајола.

Pogledao sam RED FAMILY Ju-hyoung Leea, producentski i scenaristički rad Kim Ki Duka. Reč je o crnohumornom trileru o grupi severnokorejskih špjuna koji se infiltiriraju na jug, pretvarajući se da su skladna porodica. U početku, oni su spremni na sve, ali jedna regularna i zavađena porodica iz komšiluka ubrzo počinje da snažno utiče na njih i da među njima budi istinsku porodičnu dinamiku usled koje međusobni i porodični odnosi polako postaju značajniji od zadataka na koje ih je poslala domovina.

RED FAMILY se može pojednostavljeno definisati kao južnokorejska parafraza serije THE AMERICANS, međutim ovaj film dolazi u kinematografiji koja je proizvela SECRETLY GREATLY, dakle ima jako visok domet u toj oblasti. RED FAMILY je izašao iste godine kada i SECRETLY GREATLY i nažalost neuporedivo je manje maštovit i slabije realizovan. Ju-hyoung Lee nažalost nije uspeo da dovoljno razradi motive kojih se dotiče, a postavio je temu dosta široko. Tu je motiv porodice u kojoj su pravi odnosi potpuno drugačiji od onih koji se predstavlajju okolini, zatim motiv porodičnih odnosa koji se uprkos formacijskom rasporedu razvijaju na bazi drugih vidova dinamike i starešinstva, odnos surogat i prave porodice, i naravno špijunska intriga. Nažalost, na kraju ništa od svega ovoga nije razrađeno ni blizu potencijala koji nosi. Ju-hyoung Lee je i tonalno nesiguran u pojedinim deonicama, i ne uspeva dobro da nađe balans između humora i surovosti. Ipak, u krajnjoj instanci, RED FAMILY uspeva da se nekako sastavi kao celina.

Kim Ki Duk se ovom temom u određenom smislu bavio u svoj produkciono-scenarističkom filmu POONGSAN koji u ovom filmu junaci odlaze da gledaju i koriste kao svojevrsnu temu za razgovor.

Ipak, na jednom paradoksalnom nivou, uprkos tome što je SECRETLY GREATLY u vsakom pogledu superiorniji film, RED FAMILY sa svojim ipak konvencionalnijim izrazom može stajati kao gateway feature za gledaoce koje zanima ova tema. Pa, ipak, ovo svakako nije jedan od naslova koji dokazuje superiornost južnokorejske kinematografije.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam THE PRIESTS Jae-hyun Janga, južnokorejski exorcism triler koji je nažalost previše oslonjen na konvencije američkih filmova na tu temu. Nažalost, ovo nije gamechangersko ostvarenje i praktično nudi samo južnokorejsku egzekuciju već poznatih situacija. Iskreno, inače mi trileri i horori sa temom egzorcizma nisu među nadražim podžarovima, tako da je verovatno i to razlog što je ovaj film ostavio krajnje skroman utisak na mene.

Nažalost, ovo je vrlo vešto realizovan film kome se formalno nema mnogo toga zameriti. Problem je samo u tome što Jae-hyun Jang praktično ne unosi ništa novo u svoj film, a u reprizi starih rešenja, što meni generalno ne smeta, naprosto nema dovoljno svežine i ubedljivosti.

Otud, THE PRIESTS najpre zaslužuje poštovanje zbog vete tehničke realizacije ali pravu publiku može najpre naći među mlađom publikom koga nije gledala puno exorcism filmova. Otud ne čudi da je film dosta dobro krenuo na domicilnom tržištu jer pretpostavljam da je baš tamo našao zahvalnu publiku.

Ukupno uzev, THE PRIESTS je film koji bi svojom veštinom verovatno imponovao svakoj kinematografiji van Amerike ili Španije, ali nažalost uprkos solidnom tehnološkom nivou nema potencijal za crossover.

* * 1/2 / * * * *

Tročasovni DAWN OF JUSTICE nudi baš dosta razlika u odnosu na bioskopsku verziju, između ostalog ceo dodatni plotline...

Jel' to R-rated verzija?

Ako jeste, kakav je po tom pitanju, ima li neke raspojasanosti?

Quote from: eddie coyle on 27-06-2016, 15:25:23
Jel' to R-rated verzija?

Ako jeste, kakav je po tom pitanju, ima li neke raspojasanosti?

Znaš kako, meni ti rejtinzi nikada nisu išli od ruke. Neke borbe su duže, možda nešto oštrije. Ali ne očekuje scene seksa sa Wonder Woman i tako to.

Pogledao sam južnokorejski horor THE SILENCED Hae-young Leeja. Reč je o tipičnom filmu smeštenom u internat za devojke koji nažalost ne uspeva da donese mnogo toga novog u ovaj podžanr koji je pored klasike u ravni Argentove SUSPIRIE imao i neke svežije a odlične primere kao što je Laugierov SAINT ANGE. U određenom smislu, mogu se povući paralele između THE SILENCED i SAINT ANGE, ali nažalost Hae-young Lee nije ni približno datovit kao Laugier.

Za početak, ovde sam ponovo imao stari problem nerazlikovanja glavnih junaka, što naravno može imati veze sa mojim nedovoljnim gledanjem azijskih filmova ali bih rekao da itekako ima veze i sa tim što se ovde glavne junakinje nedovoljno razlikuju.

Kada stvari postanu nadrealne, odnosno kada počne da izbija iracionalnost cele situacije i strave, imao sam dosta tegoba da utvrdim kome se šta dešava, pa samim tim mi je možda deo te sirealnosti i izmakao.

Bez namere da spoilujem užitak, ali na kraju premisa pokazuje da su junakinje suočeve sa pretnjom koja ima utemeljenje I u realnosti, međutimm dotle je moje interesovanje bilo ozbiljno razvodnjeno...

Hae-young Lee je debitovao zapaženim animiranim filmom koji je krasila invencija. Plašim se ipak da je ovaj film umnogome smanjio očekivanja od ovog reditelja. Doduše, deo mojih problema jeste anuliran na domaćem južnokorejskom i azijskom tržištu, gde je film sigurno bolji samim tim što je lakši za praćenje.

Ipak, kad se podvuče crta, ni gledalac koji je sve ispratio u ovom filmu ne biva nagrađen sadržajem koji suštinski ili formalno ispunjava sve one potencijale koje su ljudi istraživali u filmovima ovog tipa od SUSPIRIE do INNOCENCEa.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam НОЧНОИ ПРОДАВЕЦ Valerija Rožnova. Nažalost, ovaj ruski film iz 2005. podsetiome je na TOČKOVE Đorđa Milosavljevića, što nikada nije dobar znak. Reč je o svedenom kamernom derivatu crnohumornog trilera o noćnom prodavcu u moskovskom supermarketu, njegovoj aferi sa gazdinom ženom i serijskim ubicom koji luta tim krajem u kišnoj noći.

Nažalost, Rožnov kao scenarista ne uspeva da ponudi predložak koji bi mogao da opravda vrlo solidan talenat okupljen u drugim resorima. Recimo, ovo je jedan od prvih celovečernjih igranih filmova koje je slikao Roman Vasyanov, i fotografija je nesporno jako dobra, međutim, nažalost ono što mu je dato da snima nije baš opterećeno smislom.

Umesto nekakvog autentičnog pečata,НОЧНОИ ПРОДАВЕЦ deluje kao oni klišetizirani niskobudžetni debiji koji na kraju ne uspevaju da afirmišu svoje autore ili ih se ovi kasnije stide ako na neki drugi naćin postignu uspeh.

Ova mešavina CLERKSa i PULP FICTIONa kao uticaj je dugo uticala na filmove širom sveta i dobro je da je taj uticaj konačno uminuo. Ipak, evo, baš je ovaj naslov primer dela koje je nastalo u desetoj sezoni tog odjeka.

* 1/2 / * * * *

 Debitantski film švedskog reditelja reklama i spotova Fredrika Bonda može se posmatrati kao prototip holivudskog filma koji bi snimio jugoslovenski reditelj. Za razliku od DRIVE koji ostavlja sličan utisak, THE NECCESARY DEATH OF CHARLIE COUNTRYMAN nije uspešan film, međutim nepogrešivo kanališe tu jugovićku potrebu da uče Amerikance kako se film. Nota bene, Fredrik Bond jeste Šveđanin, ali u spoju svoje široke ambicije sa istočnoevropskim settingom ali i uticajem u kom se može prepoznati Kusturica, asocira gotovo isključivo na Jugoslaviju.

Roman Vasyanov je u svom holivudskom opusu snimio neke kvintesencijalno "američke" filmove kao što je END OF WATCH, ali kao i u Ayerovom FURYju i CHARLIE COUNTRYMANu kanališe svoje istočnoevropsko iskustvo u fotografiji. CHARLIE se dešava u Bukureštu i govori o mladom Amerikancu koji dolazi u Rumuniju podstaknut porukom koju mu je predao duh pokojne majke. Posle komunikacije sa još ponekom mrtvom osobom, mladić biva uvučen u kriminalni zaplet. Ipak, primarni akcenat je na ljubavnoj priči između dvoje stranaca, urbanoj romansi na granici bajke, smeštenoj u maksimalno estetizovane bukureštanske ćumeze. Vasyanov uspeva da ovaj višak motiva učini vizuelno konzistentnim i da film ima ujednačen vizuelni izraz, i da mu upravo taj sloj bude i najuspeliji.

Kad je reč o priči, Fredrik Bond je radio po scenariju Matt Drakea koji je radjo niz indie predložaka ali je meni najznačajniji njegov rad na filmu PROJECT X. CHARLIE COUNTRYMAN je u tom smislu jedan klasičan showcase scenario u kome je scenarista pokušao da uzme jednu konvencionalnu situaciju i da je iz scene u scenu obogati raznim detaljima i efektima, usput stvarajući jednu prenatrpanu celinu.

Kod iskusnijeg reditelja, takav scenario bi prošao kroz "čišćenje" ali ne i kod Bonda kome se to učinilo kao pravi balans između žanrovske baze i umetničke nadogradnje. Svakako, da Bond nije imao mnogo onih koji bi imali primedbe jer je u glumačkoj ekipi Shiu LeBouefa, Evan Rachael Wood i Madsa Mikkelsena, a epizodne uloge su takođe podeljene ozbiljnim imenima kao što su Melissa Leo i Aubrey Plaza. Rečju, ovaj scenario je uspeo da privuče ozbiljan "talenat" ispred kamere. Ipak, na kraju cele priče, taj "talenat" je posle ove ekskurzija nastavio da se bavi svojim komercijalnim zadacima, a Bond nije dobio ponudu ovog tipa, odnosno isti producent ga je zvao da radi LONDON HAS FALLEN.

Taj spoj jednostavnosti osnovne priče koja je nadograđena raznim baroknim detaljima, bizarnostima, sitnicama, digresijama, upravo ponajviše asocira na Kusturicu i njegov narečeni uticaj.

CHARLIE COUNTRYMAN odlično izgleda, dinamičan je, međutim, zbog svoje ambicije da "bude nešto više" ne uspeva da ubedi gledaoca u neke od klišea koji se nalaze u njegovoj samoj postavci. Stoga, umesto upmarket filma za najširu publiku, CHARLIE je više jedna simpatična digresija za sinefile koje zabavlja prepoznavanje autorskih zabluda.

* * 1/2 / * * * *

 Pogledao sam GREEN ROOM Jeremy Saulniera, jedan od najočekivanijih žanrovskih filmova godine. Nažalost, u svom trećem ostvarenju, Saulnier nije napredovao dovoljno. Ovo bi se moglo smatrati njegovim drugim pokušajem da snimi "drugi film" jer je ipak bio veliki i vremenski i produkcioni procep između MURDER PARTYja i BLUE RUINa. Nažalost, GREEN ROOM je enciklopedijski primer sophomore slumpa.

U narativnom smislu, Saulnier je konvencionalniji nego u BLUE RUINu. Film počinje izuzetno dobro, prikazujući težak život mladog punk benda koji je na "turneji" i vuče se po američkim pustarama. Kako bi "izvukli neki dinar", pristaju da sviraju u skinhed klubu, i tamo upadaju u nevolje sa domaćinima.

Sve do momenta dok bend ne zasvira na sceni u skinhed klubu, stvari deluju izvanredno. I punk i nazi scena deluju uverljivo, ali onda Saulnier počinje da se oslanja na naivnosti, glupost junaka, krajnje neuverljive uslovnosti, i film se pretvara u suspense tehnikaliju u kojoj više nema nikakvog razrešenja među karakterima nego se stvar prebacuje na ravan fizičkog konflikta koji je, kako već rekoh baziran na neuverljivim premisama, geografiji i fizici.

Sve to vreme, Saulnier želi da sve papri nekim arty iskoracija unutar nečega što bi on nazivao grindhouseom ali ja bih to pre definisao kao torture porn.

Krajnji rezultat je razočaravajući. Film kreće maltene kao Alan Clarke ali u drugoj polovini degeneriše u Greydona Clarka, samo sa više para.

Odlična glumačka ekipa je mogla da pruži više, a najsočniji je Patrick Stewart u parafrazi Toma Metzgera, čuvenog vođe ameirlčkih skinheda.

Ipak, posle dva Kana, i izuzetno povoljnih kritika i za ovaj film, Saulnier će teško moći da shvati u čemu je pogrešio.

* 1/2 / * * * *

Wreck-It Ralph Will Break the Internet in 2018 Sequel

Tooooooo!


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam FIN Jorgea Torregrosse, zanimljiv film o kraju sveta u kome se na vešt način prevazilazi čest problem žanrovskih filmova oslonjenih na interakciju među velikim brojem likova. Naime, čest je slučaj da žanrovski film sa velikim brojem likova ima nekakvu usiljenu interakciju među njima i sukob sve dok se žanrovska matrica ne zahukta kada naravno sve to ostaje po strani i kreće ono zbog čega smo se okupili. FIN međutim radi potpuno suprotno, kreće iz karakterne drame i ostaje u njoj, uprkos tome što počinje da nudi SF premisu, i neke vrlo jasne suspense set-pieceove.

Grupa prijatelja se okuplja na druženju i tokom izleta ih zatiče smak sveta čija priroda do kraja filma ostaje nedokučiva i njima i gledaocima, ali otprilike se nazire o čemu je reč. Pre nego što se apokalipska javi kao katalizator njihovih sukoba, oni su se već zakačili, a kada nevolje krenu, umesto razdora počinje ujedinjenje.

Ovu ekranizaciju romana Davida Monteaguda, napisao je čuveni Jorge Guericaechavarria u saradnji sa Sergio G. Sanchezom, i scenario uspeva da bude konzistentan uz sve žanrovske mešavine kojim se bavi. Najzanimljiviji odnos dat je najzanimljivijoj glumici u podeli, Clari Lago, koja uotsalom dobija priliku da bude i last girl, i to je u ovom sklopu istovremeno i najznačajniji doprinos u meldoramskom pogledu.

Torregrossa ima izuzetan dar u vizuelnom pogledu, i za njega u domenu inscenacije nema tajni, suspense scene koje realizuje su ne samo tehnički besprekorne već u sebi nose i finu dozu košmarne iracionalnosti. Ipak, ni u nekim vrlo direktnim suspense situacijama, Torregrossa ne gubi fokus na likove.  Stoga u pogledu rediteljskog postupka, likovi nisu nikada ispali iz centra pažnje iako se u prepričavanju filma može pomenuti dosta spektakularnih situacija. U tom smislu, FIN ostaje zanimljiv žanrovski hibrid sa evropskim pečatom. Uprkos što je reč o bitno različitim filmovima, svakako da u određenom smislu podseća na MONSTERS Garetha Edwardsa,

* * * / * * * *

Pogledao sam THE BFG Stevena Spielberga, adaptaciju knjige Roalda Dahla kojom je ovaj veteran pokušao da ponudi autentični autorski pogled na dečji film, da intenzivnije tematizuje detinjstvo, maštu, snove i na tom putu dosta je odstupio od načina na koji se literatura ekrazizuje ovih dana. THE BFG je pisala pokolna Melissa Matheson, koja je pisala i ET, ali THE BFG se razlikuje i od ETa i od drugih kanonskih Spielbergovih radova pre svega zato što nema porodicu u svom centru. Ovde je u centru priče siroče koje pronalazi prijatelja u bajkovitom stvorenju - džinu, ali sa njim definitivno ne formira surogat porodicu. Praktično, porodica se formira tek na samom kraju kada siroče prihvata kraljevska porodica.

THE BFG je rediteljski vrlo dobro i atipično realizovan. Spielberg neprekidno sužava fokus na priču, i u pogledu vođenja likova, pa i kadriranja, i u tom pogledu THE BFG ima izraziti autorski pečat. U tom pogledu. THE BFG odstupa od tipične blokbaster dramaturgije, ima duge scene, karakterne razmene, mahom kroz dijalog, ima dizajn koji je šaren i atraktivan ali nije podložan ilo kakvoj komodifikaciji, u filmu nema ničega što bi dete-gledalac želelo da poseduje posle filma.

U glavnim ulogama su dete-naturščik koje je vrlo dobro, ali nije na nivou Drew Barrymore iz ETa i Mark Rylance kao mo-cap džin, i to svakako dodatno lišava filma nekog ozbiljnog star powera. Stoga, ako uzmemo u obzir postulate adaptacije, same dramaturgije na mikro nivou i glumačke podele, THE BFG ne liči previše na holivudski produkt za najširu publiku.

U tehničkom pogledu, THE BFG je korektan, ali suštinski ne donosi ništa novo. Rylanceova mo-cap uloga u današnjim okolnostima nije toliko ekskluzivna.

Štaviše, rekao bih da me je THE BFG ponajviše podsetio na neke istočnoevropske, sovjetske ili čehoslovačke dečje filmove da su bili urađeni sa ogromnim budžetom. Ne znam koliko je ta kinematografija bila svesna Spielbergva referenca, ali rezultat je upravo to. U svetu u kome roditelji diktiraju šta će deca gledati, THE BFG bi mogao imati dosta uspeha. Ipak, plašim se da su već današnji roditelji odrasli na bitno drugačijim dečjim filmovima.

Disney će verovatno na kraju priče imati priličan gubitak zbog ovog filma, ali kritička recepcija će mu omogućiti duh život na kućnim formatima i svemu onome na čemu će se posle bioskopa gledati filmovi.

* * * / * * * *

Pogledao sam EDEN Shyama Madirajua, survival triler u produkciji Jaume Collet-Serre. Serra se nije snašao dobro u avionu sa filmom NON-STOPa tek treba da vidimo kako će se snaći sa ajkulom koja preti ženi na pustom ostrvcetu u filmu SHALLOWS. Elem, EDEN se bavi tim dvema stvarima, padom aviona na pusto ostrvo i tenzijama koje nastaju među preživelima, a čine ih članovi američke fudbalske reprezentacije.

Collet-Serrin uticaj se pre svega može osetiti u tome što je Madirajuov film vrlo solidno realizovan u tehničkom pogledu, ali nažalost, reditelj se nije snašao u vođenju velikog broja likova, sa predvidivim a opet nedovoljno jasnim motivacijama što je svakako veliki problem.

Ako zanemarima zanimljivost da Nate Parker ne samo da igra glavnu ulogu već je i koautor priče ovog filma, i da je ove godine kao kompletan autor trijumfovao na Sundanceu filmom BIRTH OF A NATION, a što se iz ovog dela ne bi moglo naslutiti, EDEN nažalost ne nudi apsolutno ništa.

Šteta je što je solidan nivo tehničke kompetencije, i dobra lokacija, tako uzalud utrošen na nešto što naprosto nije uspelo da profunckioniše.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam HOOKED UP Pabla Larcuena, Reč je o sirovom niskobudžetnom found footage hororu snimljenom na iPhoneu. Larcuen je jedan od onih reditelja koji ima sposobnost da relativno dobro ostavi situaciju u pogledu likova pa i lokacije, ali onda kada krene horor ispostavi se da je dosta neiventivan. Naime, nategnuta premisa zašto se junaci snimaju neprekidno iPhoneom nije baš najubedljivija ali u sklopu sa karakterima nekako može da prođe. Glumačka podela koju čine Jonah Ehrenreich i Stephen Ohl u glavnim ulogama Amerikanaca koji žele da se provedu u Barseloni, takođe je jako dobra, za početak jer deluju kao glumci koji su simpatični ali sasvim sigurno nisu zvezde i gledaocu nije lako da predvidi šta će im se desiti.

Međutim, onda kada negde oko polovine filma krene horor, stvari prosto padaju jer pretnja sa kojom se suočavaju nije previše zastrašujuća, niti je uopšte zanimljiva. Naravno, u jednom trenutku, ono što se javlja kao ključni problem među junacima jeste ono što ih najsnažnije vezuje ali ta tema se otvara prekasno i relativno mlako.

HOOKED UP je sirov found footage koji ne ide na mockumentary kljuć već na kinetičnost, i to mi se sviđa, međutim čini mi se da je u pojedinim situacijama Larcuenov film čak i složeniji za realizaciju nego što izgleda, jednim delom zbog slabe horor imaginacije.

HOOKED UP je u svakom smislu jedan mali film, ali neke jako delikatne stvari radi dosta dobro, samim tim je šteta što se na svakom koraku prodaje jeftinije nego što vredi. No, u hororu vrlo retko film može biti dobar ako mu ne valja ono što je žanrovski osnov.

Jaume Collet-Serra je bio pokrovitelj ovog filma, kao još jednog u nizu španskih žanrovskih projekata namenjenih engleskom govornom području.

* * 1/ 2 / * * * *

U danima kada kreće nova ekspanzija srpskog televizijskog krimića

http://www.beforeafter.rs/kultura/ubice-srpskog-krimica/


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam PURGATORIO Pau Teixidora. Teixidor je jedan od zapaženijih španskih pomoćnika režije i u svom debitantskom filmu pokazao je kako je u pogledu inscenacije zaista izučio zanat na filmovima koje je radio. Teixidorov film je smešten na jednoj lokaciji, svaki objekat je maksimalno iskorišćen i u vizuelnom pogledu film jako dobro izgleda. Teixidor je napravio vrhunski estetizovano delo u svakom pogledu.

Moglo bi se reći da iz estetizacije proističu i osnovne žanrovske intereferencije koje remete prijem ovog dela. Naime, PURGATORIO je film koji se najpre može definisati kao psihološka drama o kolektivnoj psihozi, u ovom slučaju žene koja je izgubila dete i usamljenog deteta iz komšiluka. Međutim, u želji da tu celu stvar učini ekspresivnijom, Teixidor poseže za stilskim brevijarom horora i stvara film koji je kroz horor rešenja obogaćen na polju dinamike ali i osiromašen na nivou recepcije. Osiromašen je zato što izuzev rediteljskog postupa ne nudi apsolutno ništa drugo od horora, nema horor supstancu, nema strave, nema konflikta između junaka i traume, nema čak ni razrešavanja traume. Otud je PURGATORIO u stvari jedan hendikepiran horor koji govori o psihozi koja je imala predispozicije da ponudi stravu ali je nije ponudila.

Kao melodrama o odnosu dvoje junaka, PURGATORIO obećava ali nema strpljenja da zaista razvije odnos "manjim sredstvima" već preuzimajući horor rešenja, unosi energičnost koju priča ne može da isprati.

Pa ipak, uprkos ovim kontradikcijama, PURGATORIO mi je bio zanimljivo gledalačko iskustvo, možda baš zbog pokušaja da dijagnosticiram gde je tačno sve otišlo dođavola.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam CENTRAL INTELLIGENCE Rawson Marshall Thurbera, drugu ovogodišnju akcionu komediju o mismatchovanom paru superšpijuna i običnog građanina. Nažalost, GRIMSBY je bio potpuni promašaj, iako je daleko zanimljiviji od CENTRAL INTELLIGENCEa. To ne znači da je CENTRAL INTELLIGENCE nezasluženo hit. Naprotiv, Thurber je snimio film koji na vrlo korektan način sprovodi u delo jednu dobro oprobanu premisu, sa grupom velikih zvezda. Međutim, problem CENTRAL INTELLIGENCEa je u tome što je iole nagledanoj publici sve jasno unapred, ne samo na nivou priče već i na nivou gegova. To ne mora biti problem u ovoj vrsti filma, ali mu definitivno oduzima onu svežinu koju ima GRIMSBY sa svojim ponekad šokantnim, zbunjujućim, neobuzdanim humorom. Ipak, CENTRAL INTELLIGENCE je evidentno pravljen za publiku koja nije gledala mnogo filmova a Rock je ponovo izvanredan u glavnoj ulozi, kao komičar Arniejevskog profila. Sada se sigurno obistinila vizija Petea Berga iz filma WELCOME TO THE JUNGLE o tome kako je Arnie predao štafetu Rocku, ali isto tako čini mi se da je Rock naučio sve lekcije iz Arniejevih staza i bogaza i da svoju karijeru usmerava znatno obazrivije i preciznije.

Teza da je ovo film koji je pravljen za publiku sa omanjim gledalačkim stažom dovodi do još jednog poređenja sa GRIMSBYjem koji ima paklen tempo između ostalog i zato što zna da će gledalac lako prepoznati razne žanrovske žargone. CENTRAL INTELLIGENCE u pojedinim fazama ide potpuno obrnutim putem i pokušava da nam do detalja proda premisu kao da u njeno ispunjenje sumnjamo. Otud je prilično rastegnut na početku.

Inače, zanimljivo je da se film bavi pitanjem autsajdera koji dolaze u centar pažnje, zamenom uloga i rušenjem stereotipa i to kroz neverovatno reafirmaciju istih tih stereotipa, podsmevajući se istim stvarima koje su smešne negativcima u filmu. Za film koji je toliko opterećen tematizovanjem životnih vrednosti, izuzetno je vrednosno konfuzan.

Kevin Hart se kod mene još nije dovoljno dokazao kao komičar ali u ovom filmu je korektan. Ipak, čini mi se da je Thurber bio nekonzistenatn u načinu na koji ga je režirao pa se tako smenjuju precizno skriptovane scene sa nekim pokušajima improvizacije koji u potpunosti menjaju ritam filma. Thurberov rediteljski postupak je u tom pogledu bio znatno superiorniji u naprosto bitno duhovitijem filmu WE'RE THE MILLERS.

Glavne probleme filma ipak moram vezati za scenario. Prosto scenario za flm ovako visokog profila morao je biti svežiji i samim tim duhovitiji. Humor koji je ovde ponuđen izrazito je predvidljiv, kao i tretman premise koji je izuzetno konvencionalan. U pojedinim slučajevima čak i ortodosniji žanrovski filmovi koji se ne dotiču parodije nude nešto iščašeniji pogled na određene zaplete, kao što su recimo tajni agenti ili terorističke pretnje. No, s druge strane, CENTRAL INTELLIGENCE je strukturalno jako precizan pa u tom smislu uspeva da dobije prelaznu ocenu kao scenaro.

Film je umnogome oslonjen na Rockova pleća, i ona su prilično jaka. Ipak, kada se sve sabere, CENTRAL INTELLOGENCE jeste film koji nije bolji od njegove role. U tom smislu, ovo je svakako par u odnosu na Thurberov prethodni film ali i dalje on izgleda kao reditelj na kog se može računati u budućnosti.

* * 1/2 / * * * *

Баг неки на форуму...

Pogledao sam LA POR Jordija Cadene, katalonskog veterana, reč je o porodičnoj drami koja se fokusira na temu porodičnog nasilja. Cadena u ovom filmu ima saradnike koji donose izuzetno svež i sugestivan vizuelni pristup, tako da LA POR sjajno izgleda i po tome se izdvaja u odnosu na ono što nudi sam materijal, baziran na adaprtaciji romana Lolite Blanch.

Naime, LA POR je najsnažniji u atmosferičnim prikazima života glavnih junaka, tokom rane jeseni u Barseloni, a kada se dođe do dijaloga, oni su dosta fokusirani, uglavnom vrlo vezani za glavne konflikte i odudaraju od atmosferičnosti i "povišenog", estetizovanog realizma koji Cadena dotle gradi.

Referenca koja mi pada na pamet u slučaju ovog filma svakako je Gus Van Sant u tom vizuelnom pogledu ali Cadena je mnogo efikasniji, njegov film traje sedamdesetak minuta i vrlo je zgusnut, uprkos estetizaciji.

Momak koji igra glavnu ulogu je odličan, pa ne čudi da je i pre ovog filma imao glumačku karijeru.

LA POR je film čiji je autor verovatno stavljao akcenat na samu supstancu priče, a na kraju mi je forma bila daleko zanimljivija i smatram da samo zabog forme i vešte egzekucije ovaj film i vredi videti.

* * * / * * * *

Pogledao sam 25 KILATES Patxija Amezcue, izvanredan španski krimić od grupi ljudi sa margine, iz podzemlja koji se zajedno upliću i triple-cross intrigu na ulicama Barselone. Amezcui je ovo rediteljski debi ali se prethodno već dokazao kao scenarista i moram priznati da je on jedan od onih autora koji su sebi najbolji reditelji.

25 KILATES je koncizan, intenzivan triler, bez viškova, koji zahvaljujući svojoj jezgrovitosti uspeva da dobro zabašuri delove u kojima je "previše pametan za svoje dobro", a takvih delova ima na nekoliko mesta. Ono što je osnovni problem postavke Amezcua uspeva da prevaziđe glumačkom igrom i jako veštom realizacijom, uz izvanrednu fotografiju Sergija Gallarda.

Amezcuin film uspeva da učuva utisak uticaja socijalne melodrame i realističke ubedljivosti, pre svega kroz atmosferu i stil iako je u žanrovskom pogledu nesumnjivo ovo mnogo više crime caper nego studija zločina i života ljudi u podzemlju.

Ono što filmu daje euro-šmek jeste to što nijednom glumcu nije podređen protagonizam junaka. Svi junaci kojih se priča dotakne imaju svoju ariju što je karakterističnije za američki indie krimić nego za mejnstrim. U tom pogledu, iako se protagonizam likova dosta pomera, i uprkos situacija u kojima epizodisti imaju pivotalnu ulogu,

Ipak, na kraju krajeva, Amezcui je važnija priča od samih karaktera iako film ostavlja utisak na početku da će biti obrnuto. Međutim, glumci i likovi su kompatibilni i ova ekipa uspeva da iznese 25 KILATES do željenog efekta.

25 KILATES je kupljen za rimejk i vrlo sam radoznao da vidim u kom smeru će se kretati holivudska intervencija na ovom materijalu.

* * * / * * * *

4.10.16.

https://m.youtube.com/watch?time_continue=93&v=oEOfLXj3cIo&ebc=ANyPxKoDwh3hAAMV1nlxA_vnDeT6hIL3Jwxo5LnKf1ukaAO-OrBAk8OOOm9kyTNPtJs25DN-Q0H8


Sent from my iPhone using Tapatalk

15.9.16.

https://m.youtube.com/watch?time_continue=112&v=eGvTRG-iud8&ebc=ANyPxKpt2tgNvH55itcAxQYmC7amx9BuELcRVsJYTB01Y5d36OG1OXgH4u09v_V1C7jg0uO-Y429


Sent from my iPhone using Tapatalk

Quote from: crippled_avenger on 07-07-2016, 21:23:53
4.10.16.

Bićemo tamo!!!!!!!!!!!!!!!

Ovih dana na scenu stupa http://m.imdb.com/name/nm0900770/ sa svojom ekipom.

Tako da će 4.10.16. biti svakako poseban dan za našu kinematografiju...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam SEPTIMO, triler Patxija Amezcue. Posle 25 KILATES smešten u Kataloniji, Amezcua svoj novi film smešta u Buenos Aires. Isto tako, posle prvog filma koji je prodat za rimejk, kao da je želeo da postigne isti rezultat i sa o novim filmom. SEPTIMO ima jednostavnu trilersku premisu, advokat na dan velikog ročišta doživljava veliku krizu - deca mu nestaju tokom rutinske porodične šaljive igre i on kreće da ih traži. Jedino mesto na kome su deca mogla nestati je njegova stambena zgrada, ali prisutna lica nisu jedini osumnjičeni.

Za razliku od 25 KILATES u kome je Barselona kao grad imala značajnu ulogu, u SEPTIMO zgrada dobija ulogu zgrade-protagoniste. Nažalost, zgrada nije dovoljno interesantna i Amezcua gubi taj vrlo bitan adut. Zgrada je arhitektonski intrigantna ali neatraktivna, sa puno belina koje se registruju kao praznina pa SEPTIMO, opet za razliku od 25 KILATES pomalo vuče i na TV film.

Osnovna misterija je solidno sprovedena ali ni postavka ni razrešenje ne nude ništa senzacionalno osim fino spakovanog high concepta. Čini mi se da je u ovom filmu Amezcua odlučio da se zaustavi na high conceptu, ali rezultat je film koji nažalost neće uspeti da se proda Holivudu jer oni za inicijaciju pored koncepta ipak i očekuju i atraktivan film. SEPTIMO je pitak, pošteno urađen triler a nije to ono neameričko ostvarenje koje zaista može da crossoveruje i prevaziđe holivudsku ponudu.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam THE LEGEND OF TARZAN Davida Yatesa. Ovaj film ima slične probleme kao GODZILLA Garetha Edwardsom. Odlično je koncipiran u polazištu u odnosu na mitologiju glavnog, da ne kažem naslovnog, junaka. Međutim, onda su zatajili pre svega likovi koji to treba da iznesu. Doduše, za razliku od Godzille gde su zakazali ljudi, ali ne i kaijui, ovde je zakazao čovek i to baš glavni junak.

Alexander Skarsgaerd nažalost nije glumac koji ima dovoljnu harizmu da iznese lik Tarzana. Nota bene, njegov filk je decenijama imao kanonske interpretacije baš u ulogama loših glumaca, mislim da je Johnny Weismuller najbolji primer. Ali, Weismuller je imao šarm i naivni magnetizam koji je Skarsgaerdu nedostižan. Imati film o Tarzanu u kome je glumac koji igra Tarzana zvuči nemoguće. Međutim, Yates je to učinio mogućim time što je film koncipirao tako da Tarzana mora da igra dobar glumac. To sve naravno ne znači da Sakrsgaerd ne ume da glumi ali ovu vrstu neposrednog personalityja koji je spojen sa "produbljenim pulp" likom nažalost ipak ne može da kanališe.

Stoga, imamo film o TARZANu u kome je sam Tarzan najslabija tačka.

Ostali glumci su odlični i raspoloženi da ispune svoje zadatke, ali sa tom prazninom u glavnoj ulozi naprosto nemaju šta da urade.

Tu dolazimo do drugog problema a to je sam profil projekta. Naime, filmovi o Tarzanu su bili holivudski eskapizam, B-filmovi u osnovi. Sad je to dignuto na nivo event filma i Yates koji ima dosta iskustva u pravljenju event filmova nažalost u ovom filmu pokazuje da nema nerv za tu vrstu pulpa iz koje je iznikao ovaj lik. Naprosto, Yates sve tretira kao jedan genre-bending event film u kome nam nije tačno jasno koje su glavne scene i koji su glavni odnosi među likovi. Na kraju, ispostavlja se da Margot Robbie ima više značajnih dramskih scena nego Skarskaerd iako zapravo njegov lik ima ključne sukobe i probleme u priči.

Isto važi i za akciju. Sporadično je dobro zamišljena ali je mlako realizovana i više liči na neku borbenu sekvencu iz filma u kome to nije glavna tema nego kao nešto iz avanturističkog spektakla.

To sve ne znači da je Yates nevešt reditelj. Ima nekih briljantnih scena, ali one su uglavnom vezane za manje važne situacije.

Film počinje izvanredno i problemi počinju tek kada stigne u Afriku. Na početku, to je film o engleskom Lordu koji je kao dete odrastao u džungli, potom je spasen i vraćen u Britaniju i sada mu se otvara mogućnost da se ponovo nađe u Africi kao britanski izaslanik. Međutim, ni ne sluti da je žrtva zlog belgijskog plana da porobe Kongo.

Tarzan je u ovom filmu već svojevrsna javna ličnost, popularan na osnovu pulp publikacija koje su objavljivale priče o njegovim pustolovinama. Kada krene u Kongo, polazi u komspiraciji, kao viktorijanski James Bond, i to je sjajno. Međutim, već jedna nevešta elipsa prilikom dolaska u Afriku otkriva da će tu biti pripovedačkih nevolja.

U ovoj inkarnaciji Tarzana, a ovo nije prvi seriozni pokušaj da se tretira ta priča, autori nude dosta dobar balans istorije, angažmana i pulpa, pa je zato još veća šteta što na kraju prevashodno zanat možemo istaći kao problem.

S druge strane, film je svakako mnogo bolji od onoga kako ga negativne kritike prikazuju, a rekao bih da su neke, kao recimo ona u Varietyju, netačne i na nivou prepričavanja i tumačenja filma. Štaviše, u političom pogledu, u svetlu Brexita, ovo je vrlo aktuelan film - ne samo da prikazuje Britanca koji pokušava da ponovo uspostavi komunikaciju sa prostorom svojih bivših kolonijalnih pohoda već vrca i od osude kontinentalnih Evropljana, podsećajući na genocid koji je sprovodio Leopold u Kongu.

Ako svemu dodamo veliku fan bazu Alexandera Skarsgaerda kojima je verovatno on sjajan u glavnoj ulozi,THE  LEGEND OF TARZAN je možda i uspešniji produkt nego što je izgledalo...

* * / * * * *

Pogledao sam LE CONVOI, novi triler Frederica Schoendoerffera. Posle prethodnog filma, Schoendoerffer je morao da orkestrira svoj kambek i LE CONVOI je po mnogim kriterijumima upravo to. Film ima neke zaiste izvaredne domete, pre svega odlično izgleda, u pogledu dizajna, opšte estetizacije, kadriranja, i DP Vincent Gallos zaslužuje sve pohvale. Zatim, akcione scene su izvaredno inscenirane i Schoendoerffer pokazuje da je stvarno na jako visokom nivou.

Ono što je problem filma jeste svojevrsna dramaturška stagnacija u svakom pogledu te reči. Naime, LE CONVOI ima probleme u stvaranju drame. Možda su me filmovi Michaela Manna razmazili ali navikao sam da gledam kriminale koji apsolutno znaju šta rade, a ponekad oni znaju šta rade a publici nije do kraja jasno. Iako za LE CONVOI ne možemo rei da je u bilo kom trenutku zaista nejasan gledaocu, ima dva problema, publika ima teškoće da dokuči šta junaci hoće da izvedu ali i sami junaci su prilično nespremni pošli u svoju akciju. Naprosto, protagonosti ovog filma jako pate od nedostatka plana B što nas dovodi do nekoliko dramskih čvorišta koja nisu na nivou onoga što je Schoendoerffer postigao na nivou fotografije i akcije.

Kada govorim o dramaturgiji, tu ne mislim isključivo na scenario već i na pojedine montažne aspekte ovog filma i načina na koji je sklopljen. Ali, ipak većina problema ipak kreće iz scenarija, i nekih motivacija koje su postavljene kako bi otvorile neke situacije ali su mogle biti ubedljivije plasirane. To se odnosi na niz motiva, među njima je svakkao ključni, pitanje taoca sa kojim skončaju naslovni drug runneri.

Najjača glumačka karika je Benoit Magimel, ali njemu je posao dodatno olakšan time što je izuzetno cool i od svih junaka filma ponajviše shvata šta treba raditi kada stvari krenu nizbrdo. Ostali nisu baš tako snalažljivi u krizi pa samim tim, nisu ni toliko cool kada krenu nevolje.

Jacques Audiard nas je s druge strane takođe malo razmazio svojim "masnijim" prikazima marokanskog i alžirskog podzemlja, pa u tom pogledu LE CONVOI deluje malo "uopšteno".

Za standarde evropskog filma, LE CONVOI bi možda mogao da pretenduje i na * * * ali ako imamo u vidu Schoendoerfferov minuli rad i očekivanja, moramo ipak biti malo stroži. Ovaj film je definitivno povratak u formu ali još uvek nije onaj rezultat koji smo od Schoendoerffera očekivali.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam CHRONICLES OF EVIL Baek Woon-haka, reditelja na čiji sam drugi film posle odličnog TUBEa čekao jako dugo. CHRONICLES OF EVIL je solidan južnokorejski policijski triler ali nažalost nije ni u jednom pogledu neko izuzetno delo. Ako je TUBE bio fascinantan po tome što je uspeo da nanovo izvede neke holivudske zanatske bravure, onda je CHRONICLES OF EVIL film koji ponavlja neke stvari koje je (u međuvremenu) južnokorejski film nametnuo kao svoj standard. Ovo je dakle priča o osveti, korupciji, opštoj koroziji društva, a na nivou samog zapleta CHRONICLES OF EVIL je vrlo sličan filmu A HARD DAY, ali nažalost nije toliko dobar, i nema tako istančan smisao za crni humor.

CHRONICLES OF EVIL se zadržava na pristojnom realizovanju svih obaveznih figura južnokorejskog policijskog filma i ina neki način nudi presek motiva koje je ovaj podžarnr obrađivao. Nažalost, rezultat nije na nivou zbira svih eključenih elemenata i to je šteta.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam YEOLHANSI Hyun-seok Kima, južnokorejski SF triler o mašini za putovanje kroz vreme. Namerno ne bih nazvao ovaj film SFom o putovanju kroz vreme jer ono je samo zamajac dešavanja, desi se jednom a ostatak filma je pokušaj da se na neki način preduprede uznemirujuća saznanja stečena hronomocijom. U određenom smislu, autori filma kao da nas usmeravaju na svoju tezu kako se stvari dešavaju onako kako moraju, hteli mi to ili ne. Takav signal je već priča o tome da se vremeplov zove Trocki, po želji ruskih finansijera jer njihov gazda smatra da bi SSSR bolje prošao sa njim na vlasti nego sa Staljinom. Kasnije, kada krene suspense oko pokušaja da se predupredi zlehuda sudbina istraživačke stanice, ta marksistička teza će se nadvijati kao crni oblak nad junacima.

Južnokorejski film je proteklih godina uspeo da se nametne kao lider u pogledu kreativnosti, pa čak i zanatske veštine, međutim u YEOLHANSIju, ima nešto copywoodske tradicije južnokorejskog filma. Pored odjeka Cameronovog THE ABYSSa, Hyun-seok Kim se dosta oslanja na flmove o istraživačkim ekipama.

Zanimljivo je da Južna Koreja ima u svojoj kinematografiji neke izvanredne SF filmove, pre svega one koje je radio Bong Joon Ho, ali da ovaj žanr nije u potpunosti zaživeo i da je imao određeni broj upečatljivih promašaja. YEOLHANSI nije film koji to može da preokrene, ali reč je o efikasnom, jasnom, pripovedački neinventivnom ali vrlo stabilno postavljenom SF trileru, koji je pritom u pogledu glumačke podele prilagođen i za izvoz.

YEOLHANSI je film koji podseća na ono što je Holivud isporučivao poslednji put u drugoj polovini devedesetih a danas pruži ponekad, u naslovima kao što je MOON. Ne znam da li je Hyun-seok Kim svestan toga, ali YEOLHANSI je jedan od onih filmova koji upravo popunjava potrebu za "običnim", srednjebudžetnim žanrovskim filmovima koje Holivud pravi sve manje i sve ređe distribuira po svetu.

Filmovi kao što je YEOLHANSI ili recimo SOURCE CODE su ranije bili profil iz kog su se regrutovali ljudi koji će preformulisati žanr. Ovaj naslov nije jedan od njih ali je prilično dobar.

* * * / * * * *

Report: Hollywood Scrambling To Make Live-Action Pokémon Movie 

Quote
Deadline is reporting that, in the wake of Pokémon Go's instant and massive success, "all Hollywood has renewed the chase for a deal to turn Pokémon into a feature film."

Seems that attempts to make a live-action Pokémon movie have been humming in the background for a while now, but these have now gone into overdrive, with Deadline saying that Legendary Pictures "is moving toward a deal."
The report says there have been whispers of a "scenario" recently where Max Landis (Chronicle) would write while Legendary made the film. "Everything went silent" a few months back, but now that Pokémon Go has taken over the planet, "it's come back around."
  A live-action Pokémon movie? Really? Nintendo refuses to hand over the rights to its franchises for decades after the Super Mario Bros. movie disaster, and now that its ready to get back in the game folks are talking about this? Time is a flat circle.

Pogledao sam CIEN ANOS DE PERDON Daniela Calparsora, heist film po scenariju Jorgea Guerricachevarrie. Reč je o vrlo solidnom filmu o grupi pljačkaša koji upadaju u banku tokom provale oblaka u Valensiji i shvataju kako nisu došli da pokradu novac već kompromitujuće podatke o moćnom političaru. Kada pljačka krene naopako, dolaze u paradoksalnu situaciju, ni njima ni vlastima ne odgovara da budu uhvaćeni.

Guerricachevarria je napravio zanimljivu inverziju u nekoliko motiva koje film preuzima iz klasičnog filma velike pljačke, ali u osnovi ovo ostaje priča o grupi mannovskih profesionalnih lopova koji su upali u banku i plan im se ne odvija kako su zamislili.

Daniel Calparsoro nudi jasnu i energičnu žanrovsku inscenaciju ali se trudi da glumce istakne u prvi plan jer ovoga puta ima sa kim da radi - glavnu ulogu tumači Luis Tosar i ovaj antiheroj je skrojen baš za njega. Ipak, u nekoliko navrata Tosar mora da prepusti svoj protagonizam Rodrigu De la Serni, i to po diktatu scenarija koji očigledno nije baš do kraja profilisan kao star vehicle za Tosara.

Film je dinamičan i tehnički odlično realizovan, premda ne doseže onu virtuoznost De La Torreovog EL DESCONOCIDO. Pa ipak, zanimljivo je da ovi filmovi dele nekoliko sličnosti. Pored Tosara, tu je i glossy fotografija Josu Inschausteguija i "politička priča" sakrivena iza rutinskog zločina. Čini se da je ovo u izvesnom smislu i profil trilera koje gaji producentska kuča Vaca Films.

Određena sličnost zapleta, pa i fiziononime Luisa Tosara i Jasona Stathama može povezati CIEN ANOS DE PERDON i sa BANK JOBom Rogera Donaldsona, ali Calparsorov film je primarno vezan za jednu lokaciju, dok ovaj drugi prati i posledice pljačke.

Ukupno uzev, CIEN ANOS DE PERDON je efektan španski triler, ispraćen je solidnim uspehom na blagajnama, a očekujem da će biti zanimljiv i našoj publici kada stigne na nekom formatu.

* * * / * * * *

Pogledao sam NO HABRA PAZ PARA LOS MALVADOS Enriquea Urbizua. Reč je o španskom policijskom trileru koji je u međuvremenu otkupljen za američki rimejk i po poslednjim informacijama Stallone je bio zainteresovan da ga radi. Nažalost, NO HABRA PARA LOS MALVADOS počne dobro ali ne uspeva da dovede do zadovoljavajućeg razrešenja. Urbizu pokušava da ga gazi do kraja i da mnogim dosta mlakim elementima filma da snažniji efekat nego što zaslužuju, ali na kraju krajeva, film ipak ne uspeva da ispuni inicijalno obećanje.


Glavni junak filma je najzanimljiviji element - ovo je kao Torrente koji nije smešan, hardboiled detektiv-ruina koji uzima pravdu u svoje ruke, prilično trapavo. Posle njegovog inicijalnog osvetničkog čina, pokreće se regularna policijska istraga i Urbizu provodi ceo film praveći paralelu između onoga kako ovaj seriozni Torrente rešava stvar a kako to radi by the book istraga. U početku je i to zanimljivo, ali se na kraju pretvara u dupliranje u kome je zvanična istraga redovno na korak iza osvetnika.


Međutim, treći element koji odlazi dođavola kako film odmiče jesu sami negativci koji su predmet istrage. Od dobrodošle low key kolumbijske kriminalne mreže u Madridu, oni prerastaju u neku terorističku pretnju koja daleko nadilazi postavljene okvire Urbizuove priče.


NO HABRA PAZ PARA LOS MALVADOS je film koji polazi od zanimljivih premisa, i u polazištu vrši inverziju nekih tipičnih tropa policijskog filma ali kako stvar odmiče gubi kontrolu nad vlastitom idejom.


Urbizuova režija je prilično sigurna, ali na kraju krajeva ipak ne uspeva a ispravi neke od fundamentalnih problema koje je postavio scenario. Možda će rimejk i prebacivanje u američki milje neke od tih stvari uspeti da popravi.


* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam EL JUEGO DEL AHORCADO Manuela Gomeza Pereire, ekranizaciju romana Imme Turbau, film iz 2008. godine u kome je Clara Lago polako krenula da dostiže svoj zenit kao odrasla glumica. Literarni koreni su evidentni po tome što se Pereira drži literarnog predloška u pogledu toga da svoj film nikada ne uklapa u žanrovske matrice. Međutim, na kraju, kada se povuče crta ovaj film je melodrama o mladim ljubavnicima, zločinu i opsesiji, i ako imamo u vidu da fabula romana obuhvata nešto širi period od onoga koji bi filmska priča inače žanrovski obuhvatala, Pereira i scenarista Salvador Garcia Ruiz zaslužuje pohvale što su u pogledu ritma pripovedanja uspeli da savladaju Turbauin materijal.

Film je vizuelno izuzetno artikulisan, međutim emocionalno jezgro rediteljskog izraza čine Clara Lago i Alvaro Cervantes u glavnim ulogama, i uspevaju da prikažu dosta kompleksan odnos među glavnim junacima koji tokom filma prolazi kroz čitav niz transformacija koje, kako rekoh, izmiču samo jednom žanrovskom registru.

EL JUEGO DEL AHORCADO je dobar primer repretoarskog filma koji sebi dozvoljava povremene mračne izlete i autorski pečat zahvaljujući kome ne podilazi publici. U situaciji kada sve manje mid-budget holivudskih filmova stiže u Evropu, a sve manje ih se i snima, ovakvi filmovi treba da služe kao prototip za ono čime evropske produkcije mogu popuniti repertoar.

* * * / * * * *

Pogledao sam EL CORREDOR NOCTURNO Gerarda Herrera. U godinini kada je producirao Campanellinog dobitnika oskara, Herrero, veteran hispano krimića i kinematografije uopšte, snimio je svoj film po romanu Huga Borela. Borelov roman govori o aregntinskom poslovnom čoveku koga počinje da progoni i iskušava mefistofeleska figura koju je sreo na povratku sa službenog puta u Evropi.

Nažalost, u tom odnosu između poslovnog čoveka i mefistofeleske figure ni u jednom trenutku nema pravog "zavođenja", nema pravog iskušenja i zajedništva koje mora biti kažnjeno. Glavni junak dosta uverljivo pati od savremenih urbanih psihoza i straha od stranaca, tako da je taj sentiment podeljen i sa gledaocima, pa je intruzija nepoznatog čoveka u junakov život podjednako odbojna i neprijatna i junacima i publici. Svi zajedno žele da se ova neprijatna storija završi, a čini mi se da to nije bila Herrerova ambicija.

Drugi sloj, pored ovog psihološko-arhetipskog jeste naravno kritika kapitalizma, gde Herrero opet nema šta da kaže. Štaviše, zlokobna firma za koju radi glavni junak muti na predvidive načine, i rekao bih čak da deluje krajnje klišetizirano, baš zbpg toga što je tako konvencionalno pokvarena.

Herrerova režija je kompetentna, mada nema nekih rešenja koja naročito uspevaju da prevaziđu ograničenja priče. Gluma je solidna, ali je ukupan zanatski paket uprkos opštoj kompetentnosti, ipak blago arhaičan.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam AFTERPARTY Miguela Larraye. Reč je o vrlo simpifikovanom slasheru koji se od ostatka ponude izdvaja po odličnoj fotografiji Pabla Rossa, prekaljene žanrovske kuke koja je radila najbolje filmove Jaume Balaguera, i po opštem dizajnu u domenu scenografije i kostima.

Dizajn je vrlo značajan u ovom filmu jer se mahom dešava na jednom objektu, u kući koja je bila poprište žurke a sada je na meti slashera koji ima nameru da se na neki način osveti promiskuitetnom mladom glumcu iz popularne horor sapunice, na tragu SCREAMa.

Larraya je vrlo efikasan na svim nivoima. AFTERPARTY ne nudi neke značajne obrte, ali svaki koji se desi je prijatan i logičan. Ono što je najvažnije je to što u filmu od 78 minuta, Larraya ne troši naše na vreme ni u jednom pogledu, prosto i njemu je jasno da je nama sve jasno, tako da se posvećuje akciji.

Ono što je relativno oskudno jesu same ripper sekvence za koje sam očekivao da će biti razrađenije i napetije. Naročito jer je u drugim situacijama Larraya pokazao ozbilnu veštinu. Ipak, i u ovom stanju kakve su sada, one su korektne.

Larraya je sam sveo očekivanja od svog filma do nekog dosta niskog praga, a onda ih je ispunio. Ipak, moraće da se potvrdi u budućnosti sa nekim ambicioznijim zahvatom.

* * 1/2 / * * * *

O perspektivama niskobudžetnog žanrovskog filma kod nas...

http://www.beforeafter.rs/kultura/poslednje-zanrovsko-iskusenje/

Finalni trejler...


https://youtu.be/smHxeRdf7oI

Pogledao sam LA CARTA ESFERICA Imanola Uribea, ekranizaciju romana španskog bestseler pisca Artura Perez-Revertea. Reč je o španskoj varijaciji na DA VINCI CODE, podjednako ravnoj i dosadnoj, vidno manje zanimljivoj. Film je formalno triler ali je zapravo jedan dosta mučan, nezanimlljiv hibrid melodrame i nečega što bi trebalo da bude uzbudljivo ali nikako u tome ne uspeva. Taj efekta velikim delom stvara i voiceover glavnog junaka koji neprekidno komentariše situacije, neke čak i anticipira, ubijajući čak i preostale tragove nekakve intrige. Sudeći po filmu, Uribe nije bio siguran da li je njegova pojednostavljena priča održiva bez voiceovera, a onda ga je dodavši ga samo još više pojednostavio.

Javier Aguirresarobe je slikao film i to je možda najveća šteta jer Uribe nije uspeo da iskoristi zaista izvanredne mogućnosti ovog veterana čiji je talenat na kraju krajeva prepoznat i u holivudskoj A-produkciji. Nažalost, Uribeov film jedva da ima kapacitet televizijskog filma, i tu Aguirresarobe nema šta da pokaže, osim elementrarne profesionalnosti.

Uprkos potpisu ovog velikog majsotra, LA CARTA ESFERICA spada među vizuelno manje zanimljive španske komericjalne filmove.

* 1/2 / * * * *

 Pogledao sam PRESENTIMIENTOS Santiaga Tabernera. Reč je o mešavini trilera i melodrame nastaloj po scenariju koji su zajedno napisali Tabernero i glavni glumac Eduardo Noriega. Važno je odmah napomenuti da ovo nije Noriegin vanity project i da se kao glumac u potpunosti stavio u službu priče. Ideja je zanimljiva ali nažalost, uprkos Tabernerovoj dobroj realizaciji, na kraju ipak ostaje manjkava.

Naime, PRESENTIMIENTOS je priča o bračnom paru koji odlazi sa bebom na letovanje. U jednom izlasku u kupovinu žena zaluta u nekakve nadralne okolnosti da bi se ubrzo ispostavilo da je to snoliko stanje zapravo košmar u kome se nalazi dok je u komi posle saobraćajne nesreće. Film potom prati paralelno muževljeve doživljaje dok mu je žena u komi i njene komatozne košmae čiji je smisao da nekako pronađe rešenje i izađe iz tog stanja.

U principu, komatozna stanja jesu poznata po košmarima tog tipa u kojima se dešavaju narativi u kojima čovek želi da izađe iz neke zamršene situacije.

Međutim, u ovom spoju dveju paralalnih radnji, sa dodatim elementom simboličke obrade događaja iz života junaka, film gubi svoj onirički kvalitet. Tabernerovo solidno vođenje priče na kraju ipak ne može da pomogne u tome da scene snolikog lutanja dobiju na istinskoj dinamici.

Ono što je inovativno i zanimljivo jeste koncept da je san samo malo pomaknut od realnosti, reč je o "povišenoj realnosti", blago apsurdnoj, na liniji nekog paranoidnog trilera. Tu nema Tarsemovskog baroka duševne bolesti kao u THE CELL niti agresivne mehanike Rubenovog DREAMSCAPEa. Međutim, isto tako nema ni dramskog efekta koji su nosili ti filmovi.

* * 1/2 / * * * *

Guillermo del Toro Talks Pacific Rim 2; Teases Returning Characters 


For a while there, Pacific Rim: Maelstrom was very much in limbo. With the first Pacific Rim having had somewhat middle-of-the-road domestic box office sales bolstered by considerable success at the international box office, its sequel was an on again, off again, on again affair for quite some time.
Fans were put at ease when a release date for Pacific Rim 2 was finally announced following the addition of Star Wars: The Force Awakens star John Boyega to its lineup. With a firm release date in place and a high-profile actor sure to draw some attention from sci-fi movie fans, the sequel finally seems like a sure thing. But with Boyega added to the cast, will any of the previous cast be M.I.A. for the sequel?

In a recent interview with THR, Pacific Rim director Guillermo del Toro was asked that very question in regards to actors Charlie Hunnam and Rinko Kikuchi. His response may disappoint those who were hoping for a full return of the movie's cast, but also leaves room for hope that they will make an appearance:

"As a producer I learned not to declare anything about a movie I'm not directing. I can tell you this — a lot of the cast from the first movie is coming back. I leave those communications to

[Pacific Rim 2 director] Steven DeKnight. He's not only a director, but he's actually a guy I respect and admire and it's his movie."

While del Toro is happy to leave the major (and potentially controversial) casting announcements to DeKnight, he is also not shy about praising the casting decisions that have been announced. When asked about the addition of Boyega to the team, del Toro was complimentary of the actor:
 

"I admire him tremendously. The idea for me is that this is a continuation of the great leadership character that was Idris Elba. It's a very different character but I love the idea of having a main character who is not a white Anglo-Saxon guy. Before the heated conversation about diversity in film started we were doing

Pacific Rim. And I think that universe is a huge proponent of that."

Now that Pacific Rim 2 has a release date, a big-name actor, a director from a critically lauded TV show, and a writer with experience dealing with large creatures, all that remains is for the movie to actually get made. It may have been a long time coming and constantly on the verge of getting canceled, but it looks like things are finally coming together for the continuation of del Toro's kaiju vs. giant robots franchise.

Videćemo kako će DeKnight odraditi rimjob. Ipak, je on učio od najboljih na SMALLVILLEu...