ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Evo,  nešto i ja da priložim. Razmišljala sam se da li ovde ili u omladinski deo...

Sve boje Mezara

Belo...
Nosio je belo.
Stomak joj se zgrčio.
Nosio je belo.
Mogao je žaliti bilo koga, ženu za koju nije znala, dete za koje nije znala, prijatelja.
Ali, grč koji nije želeo tek tako da prođe, govorio joj je jasno.
Kos Reden je žalio oca.
Njihovog oca.
Stisnula je usne. Dakle, zato je došao. Vis Reden je napokon umro i prepustio vlast sinu.
Zapravo, ispravila se, trudeći se svim silama da joj se lice ne izobliči u grimasu, zato je smeo da dođe ovamo. Više nije bilo Visa Redena da mu zabrani.
Kao što nije postojao način da se njenom bratu zabrani prolaz preko teritorije Gornje Zemlje. Barem ne bez izazivanja ozbiljnog međunarodnog incidenta. Najbliži portal za prestonicu Republike nalazio se, upravo tu, na Trećem Mesecu. Odmah iznad teritorija pod upravom Gornje Zemlje.
To su joj rekli tog jutra, kada su je obavestili da se njeno prisustvo zahteva na dočeku.
Posmatrala ga je kako se približava. Odmerenim, strogim, a opet bešumnim korakom. Upozorila ih je na njega, pobesnela čak što ne žele ništa da učine, ali on je bio samo njen brat, rekli su, ali ne i upravitelj. A upravitelj nije video razlog da se suprotstavi zahtevu Mezara.
Samo je jedan odred Mezara tražio prolaz, uostalom. Polovina su žene.
Polovina vojske su uvek žene, zakukala je tada. A svega desetina mezarskih ratnika je bila dovoljna da padne ceo Borogra sistem.
Nisu je shvatili ozbiljno.
Barem ne odmah. Činjenica da su je postavili sa upraviteljeve desne strane, odmah tu gde su sedeli najvažniji gradski savetnici, govorila je o tome da se njen novi poglavar ipak malo raspitivao o ratovima na obodu Spoljnjeg sveta. Ukočeno držanje i jedna obrva iznad oba oka, govorili su i da mu je žao što se oglušio o njeno upozorenje, ali više se nije moglo nazad.
Volela bi da je uopšte nije zvao.  Sedela je i ćutala. Štrčala, svesna koliko njeno prisustvo, u ovom trenutku, samo šteti ugledu Gornjozemnih.
Nijedna žena u veću je bolja od samo jedne.
I to strankinje.
Ali, pomislila je ponovo, nisu mogli nazad. 
Usmerila je pažnju na Kosa Redena i njegovu pratnju. Nije poznavala dvojicu gardista koji su ušli za njim. Zavalila se u stolicu i ovlaš dotakla bradu.
Ipak je mislio na sve, taj njen brat. Mladi Mezari. Kosa im je bila kratka i svetla, boje morskih plićaka. Staklastih, prozirno plavih. Mogli su imati tek oko 20. Tačno koliko i ona kada je napustila Mezara. Koliko i njen brat kada je otišla.
Neko stariji mogao bi je podsetiti...
Tvoja kosa i moja kosa su potamnele, brate. To se ne može sakriti.
Uhvatila je naizgled usputni pogled kako luta po prisutnima. Osmehnula se.
Nećeš ih videti ovde.

Kos Reden je podrugljivo odmerio gardistu koji ju je pratio.
"Potrebna ti je zaštita?"
"Protivno pravu Gornje Zemlje je da žena bude sama u društvu muškaraca", pojasnila je njegovo prisustvo nas poverljivom sastanku, nešto kasnije.
Stisnuo je usne.
"Protivno zakonu Mezara je da žena bude podređena muškarcu, sestro. Ili je to lako bilo zaboraviti?"
"Nije. Ali je bilo neophodno."
Trgao se na te reči. Hladne i suzdržane.
"Nije bilo tvoje da odeš," promrmljao je.
"Zapravo, pravilnije, iako ne sasvim tačno, moglo bi se reći da sam bila primorana da odem."
Oćutao je.
"Zašto si ovde, Redene? Nemoj mi samo reći da je zbog regrutacije."
"Putujem u prestonicu..."
"Pa si poželeo da me vidiš? Dakle, regrutacija."
"Običaji nalažu..."
"Običaji nalažu i da su članovi naše kuće po pravu jednaki, a da o prvenstvu odlučuje žaoka! A opet otac je tebe postavio za naslednika."
"Tražila si da budeš mula! Mula!" dreknuo je. "General najvišeg ranga umesto da sebi izabere mulu koja će nositi njeno dete, bira da sama postane mula!"
Gardista je skočio prepoznajući bes, bez i da razume reči. Zakoračila je između njih dvojice. Gardista se istog trena nemo povukao unazad ali nije skidao pogled sa stranca. Kos Reden je registrovao odsustvo straha i stisnuo usne. Naučiću te da se plašiš Mezara. Ali o tom po tom.
"Ključna reč: bira. Ne sećam se da je Mezara zakon branio rađanje."
Grimasa je govorila više od reči.
"Izabrala si lagodan život. Muškarca da te čuva i da klečiš kraj njegovih nogu. Kakva sramota! Ali,"naglo je spustio glas, "ne mogu reći da nisam očekivao. Nikada nisi imala stomak za rat."
"Neću ti dozvoliti da ih uzmeš."
Nikada nasumični pucanj nije toliko precizno pogodio metu.
"Oni su deo naroda Mezara."
"Boja njihove kuće je žuta. Oni nisu rođeni u Mezari, već u Gornjoj Zemlji. Njihov otac nije Mazara ratnik."
"Ali majka jeste. Ražalovana ili ne, još si Mezara, Kea Reden. Poseduješ decu. A deca, iako...rođena, poseduju žaoku. Nemoj da mi protivrečiš, znam da je tako. A pravo nalaže da mogu da ih regrutujem."
"Zaboravljaš gde se nalaziš. Ovde pravo Mezara nema snagu..."
Brat joj je iznenada okrenuo leđa i uputio se ka prozoru. Napolju, u snegu smaragdne boje igrala su se deca različitog uzrasta. Neka od njih pripadala su njegovoj sestri. Tražio je naznake svetle kose boje morskih plićaka ispod rubova kapa.
"Lepa deca. Nežna. Verovatno ne bi podnela žaoku..."
Okrenuo se ka njoj.
"Toga se bojiš, zar ne? Da neće moći da izdrže žaoku?"
"Nema potrebe da se bojim. Moja deca ne idu nikuda."
Zgrabio ju je za nadlakticu. Podigla je ruku da zaustavi gardistu.
"Misliš li da možeš da mi se suprotstaviš? Prošlo je skoro 20 godina kako si poslednji put osetila bol i užas. Šta misliš da je lagodan život učinio sa tvojom žaokom? Onom koja nikada nije mogla da prikupi dovoljno surovosti da ubode u punoj snazi."
Nije ni pokušala da mu se otme, da se odbrani od sveprožimajućeg straha koji je usađivao u nju. Znala je da nema svrhe opirati se. Udahnula je duboko. Trenutak istine. Sva njeni pažljivo osmišljeni planovi najzad će biti stavljeni na probu.
Zarila mu je prste u rame i usmerila svoja sećanja ka njemu. Žaoka se munjevito izvi.
Crveno...
Soba oko njih je buknula u crveno. I pre nego što su stigli da ih razdvoje, Kos Reden ju je pustio i uz urlik koji je i gardiste iz hodnika naterao unutra, sručio se na pod. Graške znoja su mu izbijale po čelu. Grčio se u uzaludnim pokušajima da ustane. Borio se da udahne. Bolovi bi na rate minuli, da bi se vraćali još većom žestinom cepajući mu utrobu. Niko se nije usuđivao da im priđe.
"Mo.možeš da... zadržiš svoju decu!" prostenjao je. "Završi, prekini! Molim te... Imaš moju reč!"
"Imam tvoju reč?"
Klimnuo je.
"Klekni."
Pogledao ju je preneraženo.
"Klekni!" ponovo mu je zarila prste u rame.
Urliknuo je i izvio se u pokušaju da klekne.
Sačekala je da se sasvim namesti u klečeći položaj pre nego mu je prislonila šaku na čelo.
"Potrajaće nekoliko sati. Ne mogu je sasvim ukloniti."
Pridigao se još malo, s mukom i odmahuo gardistima da ih ostave. Krajičkom oka uhvatila je upitan pogled svog gardiste i klimnula. Poslušno je izašao sa ostalima.
"Ostani da klečiš." Procedi kad je krenuo sasvim da ustane. "Da bolje zapamtiš šta ću ti reći. Ukoliko se ikada ponovo setiš Gornje Zemlje, seti se i da si u njoj klečao. Ukoliko i naslutim da si me se setio, mene ili moje dece, sledeći put srešćemo se u Mezari i tamo ćeš ponovo klečati. Pred svojom kraljicom."
Ćutao je. Ovo je, ipak, bila velika milost. Za neznatan ustupak. Uostalom, želeo je da bude kralj. A ona samo nije želela rat. Pa, opet, pobedila ga je. Nakon nekoliko uzaludnih pokušaja da se oglasi, uspeo je da oblikuje samo jedno:
"Kako...?"
Nagla se ka njemu i prošaptala:
"Postoji razlog zašto se za mule biraju žene i muškarci bez žaoke, brate. I nema veze sa time šta običaji nalažu. Ali ti nikada nisi razmišljao o tome. Suviše si bio zauzet ratovanjem."
Ispravila se. Šok na licu njenog brata govorio je mnogo.
Pomisao da će, posle ovoga, Mezare običaj mule ozakoniti, izmami joj osmeh.

Ovo je kostur za fenomenalnu priču... ali prebrzo ispričanu, gotovo kao sinopsis.
Gotovo da uopšte nema atmosfere, nema uključivanja svih čula... Da bi ovo bila vrhunska priča treba da ima još dosta mesa, nekih sitnih naznaka, pogleda, dodira, pauzice u razgovoru i dešavanjima da čitalac uspe sam da oseti snagu trenutka.
Pisac je potpuno skoncentrisan na ono što hoće da saopšti i to čini u najmanjem mogućem broju reči... ali priča traži malo više pripovedanja, malo promena gustine informacija...

Hm, da. Bojim se da sve te zamerke stoje. Zapravo priča je i bila zamišljena kao duža (imam i niz propratnih beleški), nekako mi leži malo duža forma, ali me je jednostavno izdala inspiracija i ostala je takva kakva jeste, prva verzija (uredno odložena u deo "radovi u toku"). 

E, sad, ideja mi je da, za početak, vidim vredi li daljeg truda. Ako da, da pokupim komentare, vratim se za "pisaću mašinu" i pokušam da priložim verziju 2 na komentarisanje. Pa i verziju 3. Da probamo da na radionici propratimo ceo proces upodobljavanja i brušenja jedne priče do nečeg prihvatljivog i čitljivog. Da ne ostane sve na komentarima koje možemo ili ne usvojiti. Nešto tipa da imamo praktičan primer prve i finalne verzije za poređenje.

Ako se ispostavi da je priloženo vredno eksperimenta u tom pravcu.

Meni je stvarno leglo, zaintrigiralo me.
Nakon čitanja, shvatim da mi ništa nije jasno, mnogo je genijalnih rečenica a kratkih, nakon kojih je moj mozak odmah krenuo razvijati svoju radnju i zamišljati slike.
Takve rečenice, brušene kao dijamanti kod mene izazivaju takav efekt, pisac me gubi, ne da ga ne želim pratiti već ne mogu jer me potakao da zamišljam svoje i ne vidim njegovo.
Da bih plovila pričom,  treba mi više detalja, više vezanih riječi da me skoncentrira.

Vjerujem da pisac želi kratko i jasno reći, sabiti misli u esencije i to si kod mene izazvala i uspjela, ali ovo je zbilja priča prebrzo ispričana.
Kao da se bojiš da ćeš se pogubiti u mislima i zatrpati nebitnim detaljima.

Voljela bih vidjeti druge verzije.

U priči je ispripovedan presek i sukob dva naroda ili šta li su već... sa sve porodičnim razmimoilaženjima i lični sukob, pa predstavljenja prekretnica u budućnosti ta dva sveta... mnogo je to podataka za jednu malu priču. Kada pišeš o događajima iz našeg sveta pa pominješ npr. razmirice Srba i Muslimana u nekom selu na Drini, ti ne moraš ništa da objašnjavaš, ni ko su poturčeni Srbi, ni koji ratovi su vođeni, ni gde je Drina... U SF-u toga nema, mora se krenuti od nule i zato kratka forma sa ovakvom radnjom jednostavno ne funkcioniše.
Na početku mi ništa ne znamo i svaki pojam koji se pomene nam je nepoznat. Pisac mora usput da nam objašnjava i pojmove i da gradi atmosferu i onda nešto mora da trpi. Na kraju dobijemo zbrzanu, prepričanu radnju. Ovo može da bude jedna dobra novela gde bi se prvo malo pisalo o okruženju u kome je glavna junakinja, pa da stigne glas da dolaze neki "njeni" pa da se tu provuku razne informacije, pa onda polako doček i dok se čeka još malo razgovora sa okolinom i mic po mic, jedno 50 strana ovo treba da ima. I kada dođu, možda bi prvo seli, popili "rakijicu", Brat bi verovatno tražio da joj vidi porodicu, decu, ima to logike, malo popričao s njima, prigovorio što im nije govorila o njemu, takve stvari... treba dosta ovde još osmišljavanja, domišljanja, da se uradi scenosled i sve na kraju kako je napisano, samo postupno i da bude sjajna novela.

Dooobro. Nisam baš imala 50 str u planu, pre 20+, ali što da ne, mogla bih da pokušam, mada će da potraje.

Doduše, nisam nikad pisala scenosled (a nisam pisala ni novelu te dužine). Da napravim tezice i sl., da. Ispišem glavne scene pa povezujem...  Uglavnom veliki nered.
Ajde, probaću da osmislim kad budem stigla, pa da ponudim i to na seciranje.
U medjuvremenu, ako neko ima da ponudi dobro urađen scenosled...

Nemoj samo menjati početak i kraj. Početak mami na čitanje, a kraj... Ako zamislimo da je priča jedna rečenica, ovaj kraj bi bio uzvičnik na kraju 
Što se sredine tiče, možeš mnogo toga: ako želiš da ostane relativno kratka priča, zadržaćeš se na susretu sestre i brata, a možeš je i ozbiljno proširiti. U svakom slučaju, mislim da vredi truda.