ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

izgleda da je obavezno da se svaka 3-4 meseca vratimo priči o isijavanju.
ima već jedno 30 puta se pričalo, na različitim topicima, o tom filmu, pa me mrzi da se ponavljam.

reći ću samo da navedene 'zamerke' ne smatram relevantnim iz jednog prostog razloga: ne vidim zašto je film 'protivurečan' zbog toga što je džek već 'načet' na početku filma.
pa to je upravo POENTA filma (koji, za nepažljive gledaoce, govori upravo o predodređenosti): džek je poblesavio ne zato što je čio zdrav i veseo došao u hotel pa ga ovaj izludeo ni iz čega, već je on uopšte bio podložan njegovom zlogukom dejstvu ZATO što je imao taj drinking problem, i ostale grehe na grbači.
hotel radi po principu dejstva na najslabiju kariku.
džek je ta karika.
to vidimo od početka filma.
koji je genijalan baš zato što nam to pokazuje.
ne šizi žena.
ne šizi klinac.
šizi džek.
jer je najslabija karika.
ovi ostali su okrznuti, naročito klinja (možda zato što ga je abusive ćale pretvorio u introvertnog espera?), ali nisu iskvareni.

reći da je šajning ni o čemu je glupost.

gledajte pažljivije.

a, uostalom, ko kaže da film mora da bude 'o nečemu' da bi bio dobar?
o čemu je helovin? o povratku potisnutog? o neizbežnosti sudbine?
o čemu je texaški masakr? suspirija? inferno?
itd.

šajning je genijalno ispričana priča o duhovima (i bukvalnim i metaforičkim), ledeno jeziv film, i to je sasvim dovoljno, bar meni, da ga metnem u prvih 5 najboljih horora ikada.

Slažem se. Posebnu draž daje činjenica da nije konkretno spomenut jedan događaj koji je naročito mučio Džeka i čini mi se dosta uticao na njegov odnos sa sinom - lomljenje dečakove ruke. U knjizi je dat akcenat na taj događaj, ali se u filmu ovlaš spomene u Džekovom razgovoru sa šankerom, a ko nije čitao knjigu, ne može tačno da zna o čemu se radi. Upravo ta Džekova priča "u naznakama" dodaje jezivosti, jer se prepušta gledaočevoj prljavoj mašti da smišlja šta se tu zapravo dogodilo.

Quote from: "Ghoul"i
o čemu je helovin?

o čemu je texaški masakr? suspirija? inferno?
itd.

šajning je genijalno ispričana priča o duhovima (i bukvalnim i metaforičkim), ledeno jeziv film, i to je sasvim dovoljno, bar meni, da ga metnem u prvih 5 najboljih horora ikada.

Helloween, masakr, suspirija etc su napeti filmovi puni emocija i poigravaju se sa emocijama gledalaca na pravi način.

Shining je film koji jede sam sebe. Ambicija autora prerasta ono što je stvorio i ubija suspenziju neverice i prestaje da bude film. To da je ledeno jeziv je recidiv naše naivnosti iz malenog uzrasta kada smo ga gledali, to jest naša svesna projekcija.

Šajning je jedan banalan, isprazan, pretenciozan kvazifilm koji se ne bavi likovima, već služi kao poligon za izdrkavanje režisera i glavnog glumca.

ja ga mećem u koš sa ostalim precenjenim glupostima koje je vreme odavno pojelo.

I da. Knjigu nisam čitao, niti me zanima odnos knjiga-ekranizacija i molim da se u nastavku pljuvanja pljuju stavovi koje je prethodnik izneo, a ne da se izmišljaju novi i da se priča sam sa sobom.

čitajmo postove, ghule, ok?

Quote from: "Lurd"

Quote from: "Ghoul"i
o čemu je helovin?

o čemu je texaški masakr? suspirija? inferno?
itd.

šajning je genijalno ispričana priča o duhovima (i bukvalnim i metaforičkim), ledeno jeziv film, i to je sasvim dovoljno, bar meni, da ga metnem u prvih 5 najboljih horora ikada.

Helloween, masakr, suspirija etc su napeti filmovi puni emocija i poigravaju se sa emocijama gledalaca na pravi način.

Shining je film koji jede sam sebe. Ambicija autora prerasta ono što je stvorio i ubija suspenziju neverice i prestaje da bude film. To da je ledeno jeziv je recidiv naše naivnosti iz malenog uzrasta kada smo ga gledali, to jest naša svesna projekcija.

Šajning je jedan banalan, isprazan, pretenciozan kvazifilm koji se ne bavi likovima, već služi kao poligon za izdrkavanje režisera i glavnog glumca.

ja ga mećem u koš sa ostalim precenjenim glupostima koje je vreme odavno pojelo.

hmm, a meni su ipak uverljiviji/ubedljiviji/jaci/strasniji/jeziviji/mnoooooogo bolji svi ti divni horor klasici nego tona novog komercijalnog shita od koga, ne samo da me nista ne dotice, vec mi je muka...... prvo sam mislila da taj osecaj imam zato sto sam stare horore gledala kao klinka, of kors, ali s vremena na vreme ih pogledam i danas, kad imam zreliji pogled na njih..... ali sa istim osecajem

mogu samo da kazem hvala, izmedju ostalih i, Isijavanju sto postoji... sto znam sta je horor

Ovde je potrebno malo razjashnjenje.

Ghoulov post bio je dobrim delom odgovor na moj post, zbrisan cunamijem koji je odneo cetiri meseca zivota ovog foruma. Elem, ja sam taj koji je gundjao zbog postavke Nikolsonovog lika u Isijavanju. Gundjam i dalje. Ali, daleko od toga da smatram da je Isijavanje precenjen film a jos manje da je glupost. U stvari, jedan je od najstrasnijih i najbolje reziranih horora koje sam ikada gledao.

Nekim filmovima nisu potrebni likovi da bi bili ubedljivi i napeti. Suspirija i Noch veshtica su revolucionarni filmovi na planu osmisljenog (bolje rechi: orkestriranog) korischenja kamere, muzike, zvuka i montaze radi izazivanja jeze. U slucaju Nochi veshtica - maestralna manipulacija vizurom. Da li gledalac vidi Dzejmi Li Kertis kroz objektiv kamere ili kroz ubicine oci? Nikada nisi siguran sta je u pitanju, osim ako nisi gledao film jedno 20 puta.

Sa druge strane, postoje li likovi u Nochi veshtica? Postoji li uverljiva prica u Nochi veshtica? Gde je logicnost situacija i ponashanja likova u Suspiriji? Da li su ti elementi obavezni sastojak svakog dobrog horor filma? Mislim, ja ih volim, ali pokazalo se da - nisu.

U odnosu na Ardjentov i Karpenterov film, Isijavanje - takodje trijumf u korischenju kamere, muzike, zvuka i montaze - ne da ima likove nego razbija. Pri tome ne mislim na tipove i arhetipove nego bash na likove. Isijavanje ima klinca, koji je odglumljen briljantno. Ima Vendi Torens, koju je je Sheli Dival podjednako dobro interpretirala. Ukratko, cak i sa Nikolsonovim glumatanjem - koje, budimo poshteni, ume da zgrabi za jaja - emocije imaju za koga da se uhvate. Ako prilazite filmu bez predrasuda. Druga je stvar shto je Nikolsonova dehumanizacija odradjena traljavo, shto je ludilo nacinjeno previse ociglednim zahvaljujuchi glumi Dzeka Nikolsaona i onakvoj postavci Dzeka Torensa. Ali, cak i takva postavka otkriva da Torens jeste lik. Poprilicno okasnelo za moj ukus (u drugoj polovini filma), on otkriva duhu- barmenu svoju nesrechnu proslost. Tek tada vidimo da je on nacet od ranije, da ima drinking-problem koji ga cini ranjivom karikom, da je besan na Vendi zato sto mu nabija krivicu na nos. A "moj" je valjda problem sto reziser tu nacetost nije razvijao pazljivije, vech ju je, eto, ispricao kroz Nikolsonova usta nakon sto je on sat i kusur vremena prikazivao sebe kao ludaka bez razloga. Mislim, sjajno za sticanje simpatija - barem kod mene.

Stvar je dosta ublazena u nesecenoj, 144-minutnoj verziji koja postoji na DVD-ju. Naime, u prvih 10-20 minuta Vendi Torens prica sa psihijatricom o Dzekovom problemu, bracnim odnosima posle incidenta sa Denijevom rukom. Vrlo "nebitna" scena.    

Isijavanje, bez obzira na to sporno mesto, za mene jeste ledeno jeziv film, i tesko da bi se to moglo nazvati "recidivom nase naivnosti iz malenog uzrasta kad smo ga gledali, to jest nasa svesna projekcija." Ovakve generalizacije zasnovane na licnom gledishtu/senzibilitetu, lako se rasprsnu pri sudaru sa tudjim iskustvima - na primer, ja sam Isijavanje prvi put gledao kada sam imao 21 godinu.

Omajgad. Pošto ovde niko ne čita postove, a pošto su raniji nestali, evo još jednom jedne činjenice, ali velikim slovima, tako da svi mogu da ga pročitaju.

Junak ne mora da bude čovek. Glavni junak ne mora da bude dobar, to jest "pozitivac".

Problem je ovde ŠTA se radi sa junacima koje imamo.

Ok?

Posto ja taj problem ne vidim, narocito ne u likovima klinca i njegove majke, molim za detaljniji opis.

I meni je žao što je cunami izeo taj deo topika, ali s druge možda je i bolje jer bi onda izeo i (obećano a nikad isporučeno) lurdovo objašnjenje svojih offhand optužbi i zamerki. Voleo bih da nam sada obrazloži svoju pljuvačinu ovog remek dela kako bismo mogli da razumno i argumentovano razgovaramo.

A jebi ga, gulo, malo sam skeptičan za tvoje razložno kada imamo situaciju da ti ja u jednom postu kažem jednu stvar, a ti meni odmah post ispod objašnjavaš i učiš me istu tu stvar koju sam ja tebi post iznad rekao, a onda nastavljaš da elaboriraš tezu koju nisam ni pomenuo.

Voljan sam da probamo, ali sam voljan da čujem tvoju definiciju pojma "remek-delo".

To jest, hajmo i ovako. Pre nego što počnemo, mene zanima, ali ozbiljno, gde je za tebe granica suspenzije neverice? Dokle film može da ide pre nego što izadje van okvira iluzije, to jest gledalac postane svestan da je to snimljen film? I da li misliš da je to loše kada se desi? Ili film može da bude dobar i kada te svojim postupcima podseća da to nije "stvarno", nego da su se tu sastali neki ljudi sa kamerom i glume?

Imao sam par zapazanja vezanih za ovaj film - cunami odneo, nista strasno, ionako nije bilo bogznakako pametno...
Elem, meni u Shining-u nedostaje nesto sto ne znam kako da definisem osim nedostatak raditeljeve koncentracije - dakle, u prici koja je napravljena kako je napravljena, potpuno mi je nebitno i nevazno za film citav motiv natprirodnih moci koje decak ima i samog isijavanja. Odnosno, kada gledam film volim da nekako, uvidim o cemu se radi. Dakle, ako je prica o duhovima koji razaraju porodicu napadajuci najslabiju kariku u njoj - Dzeka, za koga od pocetka vidimo da ce da najebe - cemu citava prica o decaku i isijavanju? Kakve to veze ima sa Dzekovim ludilom i citavom pricom o duhovima - ili pricom o ljudskoj slabosti i kreativnoj krizi.
Dobar deo filma, moj utisak je, odlazi na pricu o kreativnoj krizi i nemogucnosti stvaranja - koje vodi u ludilo i ovstibu. Jedan drugi deo filma posvecen je decaku i njegovoj natprirodnoj moci - devojcice koje ga proganjaju, zatim, krv koja jurca iz liftova i sl.
Meni smeta u filmu sto ova dva motiva - kreativne nemoci koja vodi u ludilo i natprirodnih moci decaka nemaju nikakvu zajednicku tacku - osim u tome sto je jedna prica vezana za oca, a druga za sina.
Tako sve cesce kada gledam ovaj film - a pokusavam da ga pogledam bar jednom u dve-tri godine - izgleda mi kao da gledam potpuno dva odvojena filma koje vezuje nista drugo do isti glumci i isti reditelj. To ne znaci da mislim da je film los - on udara na podsvesnom nivou, ako nista, a ono zahvaljujuci nekoliko uzasnih scena - ali, cini mi se da je Kubrick hteo suvise da nam pokaze kako je taj bezvredni petparacki roman tog pisca Kinga zapravo samo to - a da je njegov film nastao na tome genijalna stvar.

QuoteVoljan sam da probamo, ali sam voljan da čujem tvoju definiciju pojma "remek-delo".

Ghoul moze Isijavanje da nazove remek delom ako tako smatra, kao sto ti mozes da tvrdis suprotno. Ali je on tebi prvi postavio pitanje, a pre njega sam ti slicno pitanje postavio ja.

Hajde onda za jeftinije ulaznice.

QuotePre nego što počnemo

znači "biće nam lakša komunikacija, lakše ćemo se sporazumeti ako rešimo lična shvatanja nekih pojmova.

Meni che biti zanimljivo da citam i jednog i drugog i da komentarisem. Ali bitno je da pocneteeeeeeeeeeeee.

Dakle?

Aj' nek mi neko ko je čitao knjigu kaže da li u romanu:

- Džek izgovara onu rečenicu My goddam soul, just a glass of beer. (nakon čega se barmen pojavljuje)
i
-...and that I have signed a letter of agreement, a contract, in which I have accepted that responsibility?
(kada Vendi uzmiče uz stepenice sa bejzbol palicom)

Fala Vi.

ne
i
ne

Većina ljudi zanemaruje (previđa) činjenicu da je Kubrik režiser koji izuzetno ceni fotografiju i mada uglavnom uspeva da održi nit priče, ume vrlo često (neki će reći prečesto) da u trenutku zanemari radnju ili smisao priče i odradi neku vizuelno jaku postavku.
Drugi su mnogo gori od njega (ah, Vim Venders kao etalon vizuelnih digresija), ali verovatno je to njegovo povremeno mikrolutanje pristup koji najviše iritira.

Sad ste me podsetili na The Life and Death of Peter Sellers, ima fantastičan omaž Shiningu i Kubriku

Quote from: "celeste"ne
i
ne

Thanks.

QuoteVećina ljudi zanemaruje (previđa) činjenicu da je Kubrik režiser koji izuzetno ceni fotografiju i mada uglavnom uspeva da održi nit priče, ume vrlo često (neki će reći prečesto) da u trenutku zanemari radnju ili smisao priče i odradi neku vizuelno jaku postavku.

Neki od njegovih kadrova, pa čak i čitave scene koje naizgled nisu u funkciji priče, imaju jači uticaj na podsvest (bar moju) od mnogih "značajnih" dijaloga.
Pretpostavljam (tvrdim čak) da ga je iskustvo koje je stekao (u predfilmskom životu) baveći se fotografijom, tj. saznanje o uticaju fotografije (nepomične slike), na podsvest, iniciranjem osnovne emocije (strah, tuga, radost itd.) bez potrebe da se dešifruje njena simbolika, bez potrebe da se postavi pitanje: O čemu se ovde radi? (WTF?), ohrabrilo da takvim kadrovima doprinosi atmosferi priče.
Najveći problem je to što se "racionalniji" gledalac ne prepušta takvim scenama, ne oseća ih, već postavlja pitanje (WTF?), pokušava da odgonetne zagonetku koja u stvari i ne postoji. Takvom gledaocu je podsvest nedodirljiva, emocija koju je Kubrick želeo da isprovocira - ne postoji i on (gledalac) posmatra jednu dosadnu, besmislenu scenu.

tako je, kastore!
prosto mogu da vidim bobana i lurda kako vrte svaki svoje palčeve i psuju: 'kad će više ovaj klinac da prestane da vozi biciklicu i kad će NEŠTO da počne da se DEŠAVA?!'  pritom ne slušajući ZVUK koji prati tu scenu, niti se predajući paternima podova i tepiha preko kojih klinac vozi...

Slazem se sa Kastorom, i pre neki dan sam upravo zbog ovog topika ponovo odgledao film. Sad sam u poslu, ali mogao bih tokom ovih par dana da napravim jedan osvrt. Da sveze sagledam te kljucne scene, da analiziram postavku i razvoj likova. Mislim, jedna diskusija bi nam dobro dosla da se odrzavamo u formi.

Quote from: "Ghoul"tako je, kastore!
prosto mogu da vidim bobana i lurda kako vrte svaki svoje palčeve i psuju: 'kad će više ovaj klinac da prestane da vozi biciklicu i kad će NEŠTO da počne da se DEŠAVA?!'  pritom ne slušajući ZVUK koji prati tu scenu, niti se predajući paternima podova i tepiha preko kojih klinac vozi...

Da, jeste, mi smo svi debili koji koriste pola čula za gledanje filmova.

Fer yer info, radio sam nekoliko godina kao tonac na radiju, bio sam ton-majstor na snimanju dve radio drame, snimio sam kamaru radio džinglova i reklama, a u studiju sam bio ton majstor na snimanju nekoliko pesama mojih prijatelja. Osim toga, aktivno slušam muziku već nešto više od 25 godina, tako da slobodno mogu da kažem da sam u stanju da čujem zvuke za koje ti ne znaš da postoje, čujem zvuk u dimenzijama koje ti ne možeš ni da pojmiš da postoje.

No, nema veze, šta tebi da se objašnjava kada nisi u stanju ni ovaj post do kraja da pročitaš, a kamoli da shvatiš okvirno da tvoje dve dimenzije razmišljanja nisu sveobuhvatne...

Sad bih ja trebalo da lepo nabavim/iznajmim film i odgledam ga pa da se argumentovano uključim u diskusiju ozbiljnom analizom.
Ali pošto sam lenčuga, a i imam druge stvari u planu za gledanje, osloniću se na svoje sećanje na film ili bolje rečeno na sećanje na svoj stav o filmu od pre.
Shining za mene nikad nije bio remek delo, pa ni odličan film. Ali ne - mnogo - ubedljivo - vrlo dobar, da! To je bilo u "tim vremenima" dok su se pravili izuzetno kvalitetni filmovi - danas, kad se snima na tone trasha - kriterijumi su nešto niži i po današnjim merilima Shining je ubedljivo vrlo dobar - vrlo jaka 4/5.
Pri tome su meni Kjubrikovi filmovi za 5/5 - Odiseja u svemiru 2001, DR. Strangelove (kao remek dela), Spartak (kao odličan film) i tu negde i Paklena pomorandža 4,5/5 (mada mi nije simpatičan).
Isijavanje je u nivou The Killing, Full Metal Jacket (često osporavan) ili Eyes Wide Shut (još više osporavan), koje smatram vrlo dobrim, takođe. (Lolitu, Staze slave - nisam gledao odavno, Beri Lindona uopšte).

Evo i zašto, bez priče o samom filmu, režiji, scenariju, glumi i sl.

Za mene, vredan je film, koji posle prvog gledanja ostaje upamćen zauvek (Isijavanje zadovoljava ovo) i koga uvek mogu da gledam ponovo s uživanjem ili s vremena na vreme (takođe zadovoljava).

Analiza posle služi da objasni zašto je to tako, a rezultat svake analize koji bi po film bio negativan bio bi greška i zavaravanje sebe samog.

Često se (gotovo uvek - kod nas) potpuno zanemaruje, za mene vrlo bitan vizuelan - likovni kvalitet filma. Pri tome se ne radi o pukom dizajniranju, nego o kreiranju vizuelnog doživljaja koji za rezultat ima emotivnu reakciju - što je smisao filma.
Ovo ide dotle da sam u crnogorskom Vijestima pre neki dan čitao tekst (Aleksandar Bečanović), na celoj strani o Dejvidu Linu - negativno intoniran. Kao, vizuelna impresivnost kao sama sebi svrha, ispraznost... itd. Nažalost, takvi ljudi treba da šire filmsku kulturu kod mladih generacija.
Odiseja se u potpunosti zasniva na vizuelnom, pa zato ljudi navikli na klasičnu dramaturgiju, dijaloge, dramu, likove i sl po pravilu ne reaguju dobro na film.

A uz to Shinihg je horor film ne-horor reditelja (donekle i ne-žanrovski orijentisanog), što ume da bude interesantno, ali po pravilu nosi određeni deo u startu negativnih reakcija, ljudi naviklih na stroga poštovanja određenih pravila.

Quote from: "Kastor"
Neki od njegovih kadrova, pa čak i čitave scene koje naizgled nisu u funkciji priče, imaju jači uticaj na podsvest (bar moju) od mnogih "značajnih" dijaloga.

Ja bih samo dodala da je upravo u Isijavanju od svih Kjubrikovih filmova ogroman zatvoreni prostor koji dozvoljava totale u kojima su ljudske figure male najviše potenciran za gradjenje psihološke tenzije. Meni je scena u toaletu kada Džek priča sa domarom koji je pobio svoju porodicu ultimatno genijalana... Možda i najbolja u filmu.

(mada moram priznati da se najviše radujem "All work and no play... - ... I'm just going to bash your brain" sceni, dete sam, šta ću :)

I to baš zbog činjenice koju je naveo lurd, samo što je to upravo taj momenat genijalnosti, da gledalac postaje svestan da nešto u toj postavci nije uobičajeno, tu imamo dijalog koji TRAJE na najvećem mogućem odstojanju, dijalog koji je strašno napet i spor, i kako on predstavlja prelomni momenat Džekovog ludila, ja se svaki put nalazim u istom strašnom iščekivanju, želim da viidim njihova lica, emocije, šta oni u stvari misle i koliko daleko su spremni da odu, a Kjubrik ih drži daleko, i muči me, tenzija raste... Ne da krupno, i eto!

Bleh, nema veze, meni je Isijavanje super zabavan film sa sjajnim likovima i fenomenalno koncipiran, čak i ne mogu da pretpostavim šta to nekome može da se ne sviđa, sem što nije klasičan slash-bash horor, i još tu niko nikoga nije vezao, izdrogirao, uhvatio na prepad ili pobegao iz ludnice ili bio rivajvovan iz univerzitetskog depoa. A što se tiče argumenta o dve odvojene priče u jednom filmu, pa zar nije dečak delimično svoje moći razvio upravo kao odbranu od izdanaka Džekovog ludila, te ne vidim kako te dve stvari nisu povezane. Nisam čitala knjigu, ali sam na Keri učila engleski kad sam bila mala, i tu se King baš dosta bavi uzrocima razvijanja para-moći kao posledicu ugnjetavanja u porodici.

Inače, offtopic: za De Palminu verziju filma Keri mislim da je govno, baš zbog toga što je Keri lepa i njena majka prosto klimakterična, pa se gubi ta kauzalnost razvijanja psihopwera kao odbrambenog mehanizma.

Quote from: "LUH3417"Inače, offtopic: za De Palminu verziju filma Keri mislim da je govno, baš zbog toga što je Keri lepa i njena majka prosto klimakterična, pa se gubi ta kauzalnost razvijanja psihopwera kao odbrambenog mehanizma.

Sisi Spejsek - lepa?????
A koliko se sećam neuroza njene majke, klimakterijum je samo deo njihove potke - ona je oterana u verski fanatizam zato što je ostala bez muža, a na Keri je sručila čitav taj tovar govana jer ne može da se izbori s kćerkinim odrastanjem. Ozbiljan šamar feministkinjama everywhere.

Pa nije loša?

A keva je jednostavno luda k'o struja, oduvek pomalo nagnuta bekstvu u religiju (jedan zdrav razum - hiljade psalama, hiljade očenaša), što se samo untostručilo kad joj je muž rekao 'batali' i zbrisao. Keri joj je ventil (pritisni da olakšaš sebi što si jadna), a kad krene da odrasta, to se desi u ~ dva dana i mama može samo da gleda u čudu.

Mene više zanima paralela između creepyeyed isusa iz špajza i načina na koji je mama završila. Šta je tu režiser hteo da kaže?

QuoteInače, offtopic: za De Palminu verziju filma Keri mislim da je govno, baš zbog toga što je Keri lepa

??????!!!!!!!!!

Jao ljudi, šta ste se navrzli, Sisi je meni super slatka, ja eto volim tako plavičaste prozračne devojčice, a u knjizi je debela, bubuljičava i smeđa. Njena knjiška keva je bliža liku Anne Ramsey iz Goonisa i Gurni mamu iz voza, potpuno opsednuta religijom od ranog detinjstva i sa svojim mužem je upražnajvala sex samo jednom, posle cega je on poginuo, a ona mislila da je dobila rak materice i želela da ubije bebu na rodjenju... Bleh, i svašta nešto do kraja knjige.

I kod Kinga ništa nema veze sa feminizmom i mukama normalne adolescencije, već fanatizmom ultimatno dementne luđakinje koja ne može da podnese ideju seksualnog općenja niti bilo čega ljudskog, jer je protiv boga i zaslužuje da gori u paklu i nja, nja, nja...

Film je ko Vesele sedamdesete u odnosu na sve to.

Quote from: "LUH3417"Film je ko Vesele sedamdesete u odnosu na sve to.

Sjajna serija.

http://camerapolitica.blogspot.com/2010/08/shining.html   

                              THE SHINING

Da bi se razumjelo Kubrikovo Isijavanje potrebno ga je postaviti u bar dva konteksta: Kubrikov čitav opus i socijalni kontekst.

Kubrik je u nizu filmova zaokupljen temom jednog faličnog oca, koji na ovaj ili onaj način uništava sopstvenu porodicu. To čini već u Loliti, kada se zarad sopstvene fantazije o lijepoj tinejdžerki ženi njenom majkom, da bi na kraju uništio i majčin i ćerkin život. U Beriju Lindonu tema se ponovo jasno javlja, bjelosvjetski probisvjet ženi se pripadnicom aristokratije i polako ali sigurno uništava njenu imovinu, ugled i porodicu. Treći vrlo jasan primjer jeste i Kubrikov posljednji film Oči širom zatvorene, kada otac, nezadovoljan svojim ustajalim životom, želi da izađe iz dosadne rutine (svijeta u kojem je i konzumiranje marihuane postalo dosadno), osjeti nešto novo, neku opasnost, ma kakva ona bila. Lozinkom koja ga uvodi u novi, izopačeniji svijet njegov život se mijenja iz korijena. Nakon što svojoj supruzi ispriča šta se desilo njoj na kraju našeg i Kubrikovog milenijuma ostaje da prihvati neminovnost onog što prethodne dvije supruge nisu: Fuck.

Očinska figura se na izveden način pojavljuje i u Odiseji, ali o tome malo kasnije. Krajem sedamdesetih godina, Amerikanci su već izmoreni ekonomskom recesijom, ma šta izmorenost za njih značila, budući da su njihove ekonomske krize prosperitetnije od naših najboljih privrednih dana. Ipak, holivudski film prati ideju postavljenu još tridesetih godina u Frankfurtskoj školi, takozvanoj kritičkoj teoriji društva. Naime, velike ekonomske depresije slabe očinski autoritet i odvajaju djecu od roditelja, što je u Njemačkoj dvadesetih i tridesetih godina približilo omladinu novom super-ocu u liku Adolfa Hitlera. Za nas je nevažno da li je ova uzročno-posljedična teza stvarno tačna, da li stvarno recesija stvara impotentne očeve i moćne očinske ideologije, koliko je važno da su očevi krajem sedamdesetih godina u holivudskom filmu prikazivani upravo na takav način. Jedan od najpoznatijih primjera jeste Kramer vs Kramer, kada otac ne samo da gubi svoj dobro plaćeni posao, zbog kojeg je malo vremena provodio sa porodicom, već ga napušta i supruga ostavljajući mu da sam vaspitava dijete koje je do tada rijetko viđao. Sam film nam dalje želi dati do znanja da su očevi sposobni da budu i otac i majka svojoj djeci, obesmišljavajući feminističku revoluciju koju je označio odlazak supruge. Otac pokazuje superiornu sposobnost da brine o sopstvenom djetetu, što na kraju priznaje i njegova žena, prihvatajući ga ponovo kao potentnog i vraćajući se ako ne u bračnu zajednicu a ono bar pod patrijarhalni poredak – ime Oca.

Za razliku od idealnog sveznajućeg i svemogućeg oca-majke u liku Dastina Hofmana, otac u Spilbergovim Bliskim susretima treće vrste bliži je Kubrikovom Džeku. On ostaje bez posla u trenutku kada se dešavaju čudne stvari u Americi. Njegova žena ga optužuje da je poludio, da se bavi potpuno beznačajnim stvarima, unosi tone zemlje u kuću da bi se kao dijete igrao u pijesku i gradio brda i doline. Spilberg kao proizvođač snova daje mogućnost ocu da se zabavlja, i takođe mu daje mogućnost da pobjegne iz recesijom izmučene Amerike – među zvijezde.

Međutim, spilbergovski klišei ne postoje kod hladnokrvnog Kubrika. On zna da od toga nema ništa i da mi ne možemo pobjeći sa Zemlje, bar ne u nekoj bliskoj budućnosti. Zemlja je jedino što imamo, a privredno oslabljena, psihološki izmučena pod napadima novih društvenih pokreta, ostavlja nakupljeni bijes kod očeva koji više ne mogu da kontrolišu one koji su nekada (npr u starim političkim teorijama poput one u Hobsovom Levijatanu) bili bukvalno samo dio stoke, koje je mogao i da tretira kao stoku, ubije, proda u roblje i tome slično. Zato nije ni čudo da su žrtve na koje se Džek nameračio upravo primjerci emancipovane ''stoke'' – crnac, žena i dijete (ili omladina). Svi oni koje Otac više ne može da kontroliše a koje mu imaginarni domar hotela sugeriše da ih nauči pameti. Hotel zavejan snježnom mećavom totalna je suprotnost spilbergovskom maštovitom svijetu bez granica. Hotel je Zemlja, štaviše, kapitalistički sistem koji zahtjeva poslušnost, i zahtijeva da to dobije po svaku cijenu. Kubrikov otac se, nasuprot Spilbergovom, ne zabavlja, ''all work and no play'', da bi došao kući i vidio da njegov rad niko ne cijeni i njegov autoritet niko ne poštuje.

Nije slučajno kraj filma obilježen Džekom na slici iz 1920-tih godina, upravo godina prve velike depresije i starih tradicionalnih vrijednosti koje su od djece zahtijevala poslušnost, kada su pedagoške teorije predlagale fizičko kažnjavanje djece, uskraćivanje ''nepotrebnih'' želja novorođenčadi, predloga da se ostave da plaču jer će se udovoljavanjem svakom njihovom pozivu ona pretvoriti u razmažena derišta. Nakon Drugog svjetskog rata, čuvena knjiga o vaspitavanju doktora Spoka predlagala je humaniji pristup, igranje sa djecom, manju strogost, podstrekivanje razvoja mašte i sve ono što karakteriše Džekovog sina, ali ne i Džeka koji je, kao i ostali očevi krajem sedamdesetih, po Kubriku zahtijevao staru dobru disciplinu (koju su npr u Istjerivaču đavola postigli najobičnijim egzorcizmom).

Ako se zapitamo zašto pored ovolike priče o očevima tolika Kubrikova koncentracija na sina, moramo da se prisjetimo Odiseje. Upravo u njoj Hejvud Flojd se ponaša kao veliki patrijarh koji može poslati svoje astronaute (svoju djecu, djecu sistema) u samoubilačku misiju, može da ih tretira kao stoku. U sukobu sa kompjuterom HAL-om, Boumen spoznaje iskonski ljudski antagonizam, koji je Flojd još posmatrao kao zdrav i potreban američkom društvu, što se vidi u njegovom ophođenju prema ruskim predstavnicima početkom filma. Nadrastajući taj antagonizam, Boumen se pretvara u Star Child, što mnogi tumače kao rađanje nadčovjeka, što je sigurno jedan aspekat na koji je Kubrik aludirao, ali je takođe i omaž novim omladinskim pokretima i njihovoj viziji društva tada ''revolucionarne'' 1968. godine. Ubrzo potom, Kubrik nastavlja sa propagiranjem slobodne volje, poput Aleksa de Lardža i njegovog napastvovanja simboličkog oca u čuvenoj sceni Home u Paklenoj pomorandži. Konzervativni talas koji je uslijedio, taj povratak snažnih očinskih figura, djelimično je uslovljen upravo potrebom da se ''djeca'' poput Aleksa de Lardža ili Regan iz Egzorcista, ili Antihrista iz Rozmarine bebe ili Predskazanja, dovedu u red ili - ubiju.

Tu Džekov sin definitivno zauzima posebno mjesto. Za razliku od ostalih negativnih, čak i nasilničkih likova, ovaj dječak je apsolutno nevin. Doduše, Kubrik nije nekritički obožavalac kontrakulture, i iako predstavlja dječaka kao nevino biće, on i dalje ostaje politički autističan. Iako uspijeva da pobjegne od razularenog oca, čije se namjerne i pretjerane grimase mogu čitati kao parodija nove televizijske kulture u čuvenoj rečenici kojom tadašnji komičar Džoni Karson započinje svoju emisiju Večernji šou sa Džonom Karsonom: ''Here's Johhny!'', on se na kraju krajeva ne razlikuje od raznih Spilbergovih autista, zaljubljenih u svoj svijet, ignorišući širi socijalni kontekst. Kod Spilberga će to činiti i skoro odrasli ljudi poput glavnog lika Povratka u budućnost ili E.T.-ja, kao i Indijane Džonsa kao još jednog ''maštovitog'' sina.

Kubrik je definitivno neumoljiv u svojoj kritici sistema još od Dr. Strangelove-a. Ali dok još dozvoljava mogućnost izlaska iz sistema u Odiseji i Isijavanju, u svom posljednjem filmu izlaz više ne postoji – to više nije ni seks.

nisam ubeđen za kramer vs. kramer. dastin hofman postaje otac-majka, ali film se ne završava nedvosmislenim povratkom braka. osim toga, pre mi je bliže kontekstu da je to što hofman postaje i majka  zapravo tih godina bila značajna simbolička promena koja je vodila ka nezavisnosti žene, a ne ka ponovo uspostavljenom Autoritetu Oca koji je sad postao i Majka i koji će se vratiti starom patrijarhalnom autoritetu bez izuzetka. hofman je prepoznao majku u sebi, a to zapravo znači preuzimanje dela majčinskih odgovornosti i dužnosti prema detetu i porodici, što dotad nije bio slučaj u filmu. čak ne bih rekao da on može, u nekom antičkom maniru, ostati otac-majka bez potrebe za ženom, tj. da je kramer vs. kramer film u kome se pokazuje da je žena nepotrebnam, jer, ako se sećaš, tokom suđenja je jasno stavljeno do znanja da dete treba da odrasta sa majkom, jer je tako prirodno i bolje (iako to nema šanse da bi bio argument na sudu).

Što se tiče autoriteta oca, kod Lakana i majka i otac su ''ime Oca''. Mislim da je u tome nesporazum. Čak i ako sud odluči da je bolje da dijete bude sa majkom, Meril Strip se opet vraća pod ime Oca.

Ime Oca ne označava pol. Nije otac - ime Oca, već kompletan patrijarhalni poredak. Dakle i majka kao i otac čine ime Oca.

Ono što Meril Strip čini jeste napuštanje svoje propisane uloge, majke kao imena Oca, a na kraju filma se vraća pod patrijarhalni poredak i prihvata da i sama bude ime Oca, ali i prepoznaje Hofmana kao onaj snažniji dio imena Oca. Da li se njihova ljubavna veza obnavlja nije važno.

Tu se napušta lakanovska analiza i počinje čisto holivudsko bukvalno veličanje očeva i muškaraca uopšte.

Jer kod Kramera je zanimljivo to što se ne dešava isto što i kod Egzorcista, gdje samohrana majka i ćerka, dakle ''oslobođeni'' ženski pol postaje to što postaje do povratka imena Oca egzorcizmom. I u Terminatoru 2 je ista priča, samohrana majka mora imati pomoć Švarcenegera, tek tada je priznata kao ''normalna porodica''. Kod Kramera samohrani otac i sin žive sasvim običan život, bez horora. I u Holivudu nikad nećeš naići na horor kod samohranog oca, bar ne u mainstream-u, ili se ja ne sjećam da je toga negdje bilo.

slažem se u potpunosti, jedino bih voleo ubedljivije argumente. mislim, pustite, kolega, lakana i druge mudrijaške knjige.

meni je kramer vs. kramer vrlo ambivalentan u svom potvrđivanju patrijarhalnog poretka, i tu sigurno leži veliki deo njegovog uspeha. verujem da je mnogim gledaocima hofmanov lik simpatičan: pretpostavljam da velika većina nema problem sa načinom na koji funkcioniše kapitalističko preduzeće za primer, advertajzing kompani, je li, i da aplaudiraju i podržavaju hofmana kad kaže šefu "daću 110 posto od sebe", tj. drugim rečima: radiću kao konj, iako sam postao samohrani otac, jer smatram da pravi muškarac u kapitalizmu mora da bude pobednik i uspe da radi i odgaja dete istovremeno i jer se slažem s vama da muškarci moraju da rade dok žene sede kući i gaje decu, al pošto nemam ženu ja ću postati superheroj. ali ako misliš da je advertajzing odvratna stvar, i iskreno prezireš takve šefove, a takav poredak smatraš za pogrešan, onda ti nije ništa cool što hofman pristaje na sve.

kad se tako gleda, meni je katastrofa što dete ostaje sa hofmanom. to je užasno. on ima podanički mentalitet, radi u marketinškoj agenciji, pristaje na sve što šef zahteva, odgaja dete da bude isti on (dok doručkuju čitaju novine, totalna kopija oca, čak i pišaju na isti način), a film me uopšte nije ubedio da je hofman "bolja majka", pa čak ni "prava majka". dakle, hofman će sina vaspitati da bude kao i on - a meni je to užasno. dobićemo još jednog tipa koji piše oglase, ne buni se protiv nehumanih kapitalističkih uslova rada, i prezire žensku samostalnost.

tu je zanimljivo da čak ni sud, objektivno, ne može da donese odluku u korist meril strip. na realnom suđenju - hofman bi verovatno dobio, jer je njujork tada imao neutralnost po pitanju polova u takvim slučajevima. ali sud u krameru protiv kramera funkcionše po starom viktorijanskom principu - majčinstvo je ključni argument. u filmu se tako povlači neverovatan potez - sud kaže "majčinstvo je svetinja" i dodeli dete meril strip, uprkos argumetnaciji koja je u korist hofmana. mislim, nema šanse da reditelj benton nije znao kako sudovi funkcionišu. ovde bi zapravo trebalo da gledaoci ukače sledeće: sudstvo koje je u slučajevima dodele deteta naklonjeno majci nije u redu. neutralnost polova je u redu.

dakle, kad oni presude na osnovu jedine stvari za koju mogu da se uhvate, a što se u filmu čita kao iracionalno "majčinstvo", onda se ni to majčinstvo ne pokazuje kao dovoljno: nema nijednog razloga da dete ostane s majkom, već ostaje sa ocem.

užas. ja u filmu ne mogu da se oslonim ni na sudsku prevaziđenu naklonost majci, a i sud je prikazan kao licemerno mesto. tako da, na kraju, dvoje tipičnih licemernih pripadnika američke srednje klase odbacuju preveziđenu viktorijansku "nežnost" spram pitanja majčinstva, odbacuju taj zakon, i okreću se onom što je zapravo u datom trenutku, 1979, zakon u njujorku, prihvataju ulogu roditelja i šrafova u kapitalističkoj mašini, prihvataju svoje stereotipne rodne uloge, i odgajaju dete-podanika-potrošača. to pomirenje polova, modifikacija patrijarhata i njegovo ponovno uspostavljanje, uz ovaj dodatak opravdavanja da je savršeno moguće u kapitalizmu funkcionisati i u okviru roditeljskih dužnosti prema porodici/detetu i u slobodi "nezavisnosti", meni je užasno, i volim ovaj film jer se u njemu sve to vidi tako jasno. kramer protiv kramera je bajkovita storija u kojoj otac i majka odbacuju ono što im uvodi rat u rodne uloge, adaptiraju se u skladu sa društvenim uređenjem, i mire se u novom-starom poretku - a taj poredak, takva vrsta porodice koja je "usisala feminizam" (ili bar navodni feminizam), zapravo nema ničeg dobrog u sebi. mada bi manje zlonamerni rekli da je porodica u kojoj se žena izborila za svoju nezavisnost, uspela da prilagodi oca ulozi majke, svakako korak napred u odnosu na porodicu u kojoj je ženi dozvoljeno jedino da bude majka i domaćica - taman se ponovo i uspostavio patrijarhalni poredak čije smo uspotavljanje gledali putem muškog pogleda koji ženu smatra za rđavu. samo neka muškarci mrze i misle da su gazde i superheroji, žene su dobile bitku za nezavisnost, a rat traje dugo. ali ja nisam manje zlonameran, bez obzira koliko voleo bentona kao reditelja i scenaristu (a jedan mi je od omiljenih)

pritom se na kraju filma vidi da ni taj otac ništa nije naučio, jedino što on može da kaže ženi jeste da sjajno izgleda - čime je vraća na ženu čija je uloga da je procenjuju muškarci na osnovu fizičkih karakteristika. istini za volju, imajući u vidu kakav je ona lik, detetu ni s njom ne bi bilo ništa bolje.

da zaključim: za mene je porodica u krameru protiv kramera ravna paklu. jedan odvratni svet srednje američke klase, egoistični otac submivisan na poslu a dominantan kod kuće, neurotična majka koja ne zna da li je feministkinja ili je naprosto šašava, njena dvolična, navodno nezavisna prijateljica koja glumi feminstkinju a htela bi samo da bude dobra supruga (prvo podržava meril strip a na sudu podržava hofmana), i između njih dete koje jedino što radi dobro jeste da u supermarketu bez greške bira proizvode sa police.

sad, da li benton odobrava takvo ustrojstvo ili ga nesvesno i sarksatično kritikuje - ne znam, tim pre što je bio u vezi sa feministkinjom, pa mu je možda kramer neki autobiografski obračun većina gledalaca verovatno gleda ceo taj svet sa simpatijama, i film je zato dobio i oskara i popularan je itd. ali tako je raja gledala i melodrame daglasa sirka i niko ih nije video iz ugla iz kog ih je tumačio fasbinder. što ne znači da sam ja fasbinder, ali su mi inspirativna obrtanja kodova i značenja filmova i potpuno inverzna tumačenja njihovog sveta. 

zanimljivo
e sad, za aktivno uključenje u ovu polemiku, trebao bih pogledati i Kramera i isijavanje i Istjerivača đavola itd. pošto su mi te slike već poodavno izblijedile

Quoteali ako misliš da je advertajzing odvratna stvar, i iskreno prezireš takve šefove, a takav poredak smatraš za pogrešan, onda ti nije ništa cool što hofman pristaje na sve.

ja ne znam koja to osoba može da bira svoga šefa?
ili: koji to roditelj može da bira svoga šefa?
Mislim nije ni da ne može, ali... ne može. Ideja da neko baš može da određuje uslove sopstvenog zapošljavanja...

Ako je za nekoga prioritetno da bude roditelj radiće svašta, a kamoli samo manje plaćen posao.

Quotekad se tako gleda, meni je katastrofa što dete ostaje sa hofmanom. to je užasno. on ima podanički mentalitet, radi u marketinškoj agenciji, pristaje na sve što šef zahteva, odgaja dete da bude isti on (dok doručkuju čitaju novine, totalna kopija oca, čak i pišaju na isti način), a film me uopšte nije ubedio da je hofman "bolja majka", pa čak ni "prava majka". dakle, hofman će sina vaspitati da bude kao i on - a meni je to užasno. dobićemo još jednog tipa koji piše oglase, ne buni se protiv nehumanih kapitalističkih uslova rada, i prezire žensku samostalnost.

ja nisam ni rekao da je to dobro, i vaše čitanje je sasvim adekvatno, ja se potpuno slažem sa njim, ali govorimo o samim porukama koje Holivud šalje. Hofman je idealan, Kubrikov Nikolson je realan (koliko to filmski lik može da bude).


Sad kad sam tekst pročitao do kraja ne vidim u čemu se ja i vi stvarno ne slažemo?
Ja ne mislim da je dobro vratiti se pod ime Oca, samo kažem da se to desilo. Vi tvrdite isto to, desilo se i to je užasno.

Ja nisam rekao da je užasno ali sam povezao super-oca sa Hitlerom koji se, uprkos opšteprihvaćenoj iluziji o njegovoj monstruoznosti, takođe prikazivao kao nježan otac svoje nacije šrafova. Dakle, upravo tvrdim da je Kramer vs Kramer oličenje totalitarne očinske ideologije što, koliko shvatam, i vi sami tvrdite.

Uopšte ga ne posmatram kao simpatičan film.


Sad, da li je to Benton iznio do apsurda, ono što Žižek tvrdi u Paralaksi da ako dovedete tezu do ekstrema dobijate antitezu i obrnuto. Ako činite dobro i samo dobro po svaku cijenu na kraju ćete sigurno činiti zlo. Ako snimite film koji je toliko plastičan kao Kramer... da li je to na kraju ultimativna kritika američkog društva?
Ja ne volim takav prilaz ali on je legitiman, i dolazi do istih zaključaka.

Dakle, da još jednom napomenem da ne vidim u čemu se ne slažemo.

pa jeste, u pravu si, ni ja ne vidim u čemu se ne slažemo živeli u to ime.

inače, ja mislim da je Shining remek-delo, kad smo već kod toga...

Kod Kubrika, čak i ako mi se ne svidi neki film, kroz par godina shvatim koliko je dobar. Shining mi je zato, pored Pomorandže i Eyes wide shut (mada nikom drugom nije dobar) bio odličan od prvog gledanja.

Quote from: Albedo 0 on 02-08-2010, 02:14:56
ovaj dječak je apsolutno nevin

Je li tome baš tako?

Dječak je "apsolutno nevin" ako film promatramo u nekakvom lukačevskom pogledu u kome je otac 'objektivni nečovjek'; do kraja zaoštrena 'klasna svijest' pri kojoj nam se otkriva da su istinski ljudi sin i majka (nositelji promjena, novih shvaćanja, nove kulture), a nehuman je otac (kao tradicija, strogost, represija, disciplina).
Otac je beštija koja mahnita sjekirom i zlostavlja milene nevine: majku i sina. Štoviše, slijedi Lukacsevu tezu i odbija prihvatiti objektivnu povijesnu ulogu zaostalosti i neminovne propasti, pa bježi u nerazumno i nesvjesno (fantazija o hotelu duhova kojima je nahođen).

To je otac; zvijer, ostatak prošlosti, pijanica i nasilnik, pogonjen fantazijama. Nečovjek koji mora biti uklonjen s puta mladim naprednim snagama.
Otac umire u labirintu jer nije prihvatio oslobođenje nove kulture, ženske; labirint kao znak minojske civilizacije i žene.

...

Ali zapravo trebamo okrenuti čitanje: otac je opravdano izluđen nakaznim sinom i zvocavom ženom. Živjeti sa sinom koji razgovara sa vlastitim prstom, sve uz odobravanje i podilaženje buljooke zubate žene, jednako je - paklu. Tolerirati njihove idiosinkrazije dovodi do onoga na što upozorava Haneke: besmislenog nasilja čiji su izraz mlade generacije. Do ozbiljenja bakunjinskog amorfizma; dinamitom razarati staro društvo do urušavanja čitave simboličke mreže.

Otac to neće dozvoliti. On već sada proročki prepoznaje da sin nije nevin (kakva nevnost u nekoga tko 'isijava', formira se kao neka nova vrsta čovjeka - drugim riječima, upravo je sin ne-čovjek) i laća se sjekire.
Otac će imati mnogo posla dovesti u red sve te nakazne poludjele sinove (The Amityville Horror, Omen, It's Alive, Carrie, Poltergeist, Halloween, Friday the 13th itd), kao i majku(prirodu) (Jaws, Grizzly, Piranha, zečevi, žabe, puževi itd).
All work.
Propustiti sada djelovati, posljeduje Amityville 2 ili Omen 2: sin se ozbiljuje kao Antikrist, spava sa sestrom, ubija obitelj, ubija oca na kraju krajeva.

Smrznuti konzervirani otac stradao u ženskom labirintu ostaje pogonsko gorivo za sve buduće očeve: ta je slika u napetosti sa odjavnom na kojoj je Jack (otac) lagodan u  1921. Ne govori ta slika o gospodarskoj krizi i padanju očinskog autoriteta (to dolazi kasnije), nego upravo o 'burnim dvadesetima'; o vremenu kada se otac zabavljao i pustio da stvari zapadnu u dekadenciju = to je njegov istočni grijeh, njegova krivnja.

Jack u Isijavanju reflektira o tome i pronalazi snagu da podnese "All work and no play makes Jack a dull boy"; da ispadne tupav, glupav, zvjerski, pogrešno tumačen - da ispadne nečovjek i "dull boy".

Mala je to cijena da se dovedu u red majka i sin.

pa da, problem je u ne-redu, zato je Ne-um bosansko primorje.

Otac mora dovesti-u-red. A koji to ''red''? Zašto baš taj ''red''?

Sin nije nevin samo u određenom ''redu'', u nekom drugom možda i ne postoji pojam nevinosti i krivice.

A zašto baš taj ''red'' bira naš Pingvin, to mora da je neki lokalni, da ne kažem hrvatski razlog.

Jer lavirint uopšte nije ''ženski'', on je od početka muški. Uostalom, sam Džek se prvi pojavljuje kao božanska figura koja stoji iznad velike makete lavirinta i posmatra svoje podređene. Nakon što oni pobjegnu iz lavirinta on ostaje sam u svojem ledenom dobu.

Ovdje postoje dva niza, jedan je očigledno hrvatsko-reganovski, a drugi je kubrikovski.

Hrvatsko-reganovski niz smješta Isijavanje u niz filmova kao što su: The Amityville Horror, Omen, It's Alive, Carrie, Poltergeist, Halloween, Friday the 13th itd
čime degradira samog Kubrika. U ovom nizu Isijavanje prestaje biti Kubrikov i postaje ''običan'' film.

Niz faličnih (ne falusnih, ne znam što su Hrvati toliko zapeli za kurac) očeva u Kubrikovim filmovima bio bi prekinut Isijavanjem ako taj film pripada Pingvinovom nizu.

Na stranu to da li je sin ''mlada napredna snaga'', on može biti i mali retardinjo, glavno pitanje je: zašto (ili čemu) dovođenje u ''red''?

Kubrik je u razgovoru sa Polanskim rekao da bi želio da snimi jedan takav film kao što je Stanar (The Tenant). I snimio je Isijavanje.

niz faličnih očeva ili faličnih sinova?
Pingvinov niz smješta Isijavanje u niz faličnih sinova - je li to "degradiranje Kubricka" tek treba promotriti. dakle, valja nam se baciti na re-gledanje čitavog opusa, gospodo. ovako sada na prvu (sa tek površnim prisjećanjima na sporne filmove) mogu uputiti na neke indikacije: mala pojebulja kao falični-sin u Loliti; Kirk Douglas kao protudržavni element falični-sin u Stazama slave; Hal-9000 kao elektronički simulirani falični-sin u Odiseji; naposljetku nemanje djece Cruisa i Kidmanove kao konačni falični-sin u Oči širom zatvorene*

*za Oči širom zatvorene se zaista ne sjećam imaju li ili nemaju djece, ali teoretski (po hegelovskom kretanju ideje kroz povijest, u ovom slučaju Kubrickove filmove) bi trebalo biti tako: da nemaju djece
ako imaju, onda prije treba tražiti grešku kod samog Kubricka (nepouzdani ljudski faktor) nego u teoriji

sad i nemanje djece znači imati faličnog sina, pa genijalno si to smislio...

koliko znam imaju djecu, kao što ih ima i Biti u Beri Lindonu, ali djeca su tu nevažna.

A u Odiseji je Boumen sin, Flojd je otac a HAL Flojdov sluga (ili ''sin'').


Kod Kubrika falični otac nije kretanje ideje kroz povijest - on sam je povijest. Tako je bar Pingvin do sada tvrdio, jer po tom gospodinu - falični sin je ideja. Ali poslije se nešto Pingvin spetljao, umjesto u Split skrenuo u Rijeku....

bit će da si se ti spetljao (kod Prnjavora) jer Pingvin uopće nije tvrdio da postoji tako nešto kao što je - falični otac.
otac jest, a sin je manjkav.

ultimativni izraz manjkavog sina je nemanje djece(sina) - pa to je samo po sebi jasno
tko nema sina = nije otac
imati sina je dakle nužan uvjet postajanja ocem; oni su korelat
stoga svi pravi 'očevi' rade 1)na dobijanju sina 2)dovođenju sina u red; ovo pak dvoje je suština, a sve ostalo su tlapnje = ora et labora

zašto, eto Fjodora Karamazova, odličan ćale. On je naravno povijest (koja je uvijek falična) a ne ideja (koja je sin), nadam se da je Pingvin to rasčistio i skrenuo lijevo na okretnici.

ova vaša raspra slikovito pokazuje sva ograničenje i stranputice psihoanalitičke teorije filma.

i ako je otac istorija a sin ideja, šta je onda sveti duh?
koliko faličnih očeva može stati u 24 sličice po sekundi?

eto šta previše žižeka može učiniti od labilne omladine.

a baš sam te mislio prozvati kako si malodušno zbrisao, nakon što si sabotirao temu o Isijavanju, Ocu, Sinu i Poretku mlakom vodom Kramera.
filmoljubac tvoga ranga i kova bi trebao zajahati divlje konje nakon što mu je isporučeno "potpuno inverzna tumačenja njihovog sveta", štoviše kad je dobio više nego što je tražio: tumačenja koja pomalo napuštaju svaku vezu sa konkretnim filmom i prelaze u sveobuhvatnu sliku svijeta.
baš zato što su tu mač i potpuno promašena jesu inspirativna i pogonsko gorivo, kao što to vrlo dobro zna lord kufer kada tvrdi da teorija uopće ne treba biti ispravna (zapravo, što promašenija tim funkcionalnija jer nagoni na daljnji razvoj u ozbiljenje čovjeka)

eto, sad se opet prešaltava sa pravoslavlja na Vatikan, ovaj Pingvin kao pol Zemlje, 6 mjeseci dan pa 6 mjeseci noć

i kategorično odbijam da me svrstaju pod psihoanalitičku teoriju, to je čista vatikanska zavjera, pazi u tamo nekom Beču (a ni Zagreb nije daleko) nesvakidašnje božansko ludilo staviše pod jaram onog tata-mama

i sad od previše Žižeka Pingvin misli da je njegova teorija promašena.

Žižek tvrdi da je filioque (uz Sveto Trojstvo) bilo pogonsko gorivo civilizacije, naprotiv, filioque je smiješno u poređenju sa pravoslavljem, jer u pravoslavlju je Zevs sin koji ubija oca Hronosa (iliti po hrvatski Krona, koji jede sopstvenu djecu) pa onda i sam postaje otac - Dionisa, koji umire pa vaskrsava u Zevsovoj muškoj materici kao drugi put rođen. Zajebi ti to ako možeš.

A Pingvin nam je od previše Žižeka i Hegela nekako - linearan.

čekaj sad, ako dobro razumem, ti pokušavaš ovo prebaciti na ravan pravoslavno-katoličke teološke rasprave?

hehe
albedo grozničavo radi na promišljanju nove teorije eshatologije otužno brkajući antičke grke sa današnjim dekadentnim pravoslavnim