ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

E pa lilit, svaka čast 

Kada padne poslednji list - svidelo mi se što je autor osmislio priču i tačno je znao šta hoće da kaže, pritom se pridržavajući teme na relativno inovativan način. O kredibilnosti ideje se manje više slažem sa onim što su i pametniji rekli pre mene, pa se tu ne bih ponavljao.

Neka mi autor ne zameri na skromnim primedbama, i neka ih uzme sa rezervom, ali ono što mi deluje kao možda najveći problem u samom načinu pisanja (lako ga prepoznam, jer ga i sam baštinim u velikim količinama), to je potreba mnogo toga da se kaže na tako malo prostora, pa to uguši radnju. Na početku, u prvom pasusu, gomila informacija ti se saspe u lice, a potom se kroz dijalog još dosta objašnjava - što je malo besmisleno, jer bi direktor i vrtlar, stari poznanici, trebali sve već to da znaju, i da odmah pređu na rasplet i vatreni obračun. Kako to rešiti? Pojma nemam. Možda autor treba da veruje čitaocu da će ovaj sve blagovremeno pohvatati. Naprimer, skapirao bih ja da je direktor (kome treba ime, zaista) korporacije (kojoj takođe treba ime, nešto zlokobno i brendirano) moćan i namazan i opasan i bez da se prvi pasus samo njime bavi. Mada, jebem li ga, možda i nisam u pravu

Evo razrešenja ko je ko:

Ab aeterno - scordisk
Disanje - saturnica
Kad padne zadnji list - Savajat Erp
Lažni virus istine i Arči - Bojan Ekselenski (tako se čovek potpisao, Slovenac)
Na kraju puta - indrik
Ni pas, ni ministar - bitanga
Prvi poljubac - palmer eldrič
Ujed - kimura

O, Scordisk, za mene je ovo iznenađenje! Iako ne ljubim lirske priče bez mnogo zbivanja, čestitam još jednom na lepom pisanju, koje smo svi ovde nahvalili. Lepo je što isprobavaš različite stvari (i sama to radim). Možda se jednom pokaže kao korisno.

Nadam se da će Saturnica doraditi i malko licnuti ''Disanje''. Isto važi i za Palmera.
Da je bilo moguće odvojiti još koji glas, dala bih ga za njihove priče, a i ovako su presudile sitnice.

Indrik, dobro nam došao. Nadam se da ćemo se još družiti.

I samo da dodam: meni se priča što je poslao grešni Slovenac dopala, bez obzira na sve. 

Quote from: varvarin on 30-11-2016, 00:22:59

Quote from: lilit on 29-11-2016, 18:06:35
... i sama sam ustala u 4:30h na dan glasanja da još jednom pročitam sve price...

Lilit, imaš moje poštovanje!!   

ma svako jutro ustajem u 5:50, tako da 4:30 i nije neki podvig, zavidim samo dokonima! 

saturničino pisanje mi baš prija, skordisk je razbio, indrika dosad nisam čitala al ovo je odlično.
kimuru bih zamolila da mi napiše da li je gledala oltre la porta , brat savajat da kaže da li ima običaj da čita naglas kad nešto napiše, a palmer da ubaci u priču da je ljubomora izgrizla glavnu junakinju i zato nije žalila za porodicom.

čestitke svima!
izuzetno kreativan krug, uživanje je bilo čitati vas.

Lilit, ja imam blesav običaj da samoj sebi čitam naglas. Ne samo svoje tekstove, već i tuđe.

ma nije blesav ni najmanje, i ja to često radim a pravim i dramske pauze.
tvoje disanje mnogo dobro zvuči kad se čita naglas a u pozadini se čuje onaj cohenov song.

Quote from: lilit on 30-11-2016, 23:06:34
ma nije blesav ni najmanje, i ja to često radim a pravim i dramske pauze...

I ja radim dramske pauze!!
Baš uživam u tome.

I ja uživam kad vi uživate u čitanju naglas.

Treba znati čitati naglas.


Smisaonice čine pesmu, priču,recitaciju punom, smislenom:


ON mi je to rekao
On mi je TO rekao
On mi je to REKAO


i sve ima različit smisao.  Ljubomir Simović.. kakve pesme, dušu dalo za čitanje naglas..

Čestitke svim učesnicima Samo još nismo završili komentarisanje, nemojte da pobegnete...

Quote from: lilit on 30-11-2016, 22:32:35
brat savajat da kaže da li ima običaj da čita naglas kad nešto napiše

Јок, али не могу да се ослободим обичаја да пишем причу задњи дан рока, да се, иако у цајтноту, занесем и прешишам лимит за пар хиљада карактера и онда брзински је черупам док не сведем број на неку разумну меру и да на крају од раскошног петла испадне само голуждраво пиле За мене је помак и што сам се опет у`ватио тастатуре (у ове сврхе, то јест), за остало ћемо лако. 

Nisam bolja od Savajata. Svoju sam priču smlatila nabrzaka, odvojila sam za nju poslednje nedeljno popodne, pa sam se posle nervirala zbog grešaka koje Liliti, na primer, nisu promakle. Ipak, smislila sam je prethodnog dana, tako da, u celini gledano, i nije sasvim loše ispala.
Film'' Oltre la porta'' nisam gledala, hvala za preporuku 
Pri pisanju priče inspiracija mi je bila nesrećni položaj onoga ko uzalud voli ili konkretno: šta činiti kad te srce boli zbog nekoga koga za tebe boli dupe. Sve to sa bakterijama i virusima nema mnogo veze, ali neće biti da sam temu sasvim zaobišla. Nesrećni ljudi neretko imaju potrebu da zaraze sve oko sebe, da jad koji ne mogu da podele raspu i prenesu na ceo svet.


Za Varvarina: izvesni detalji u priči možda deluju kao višak, ali ih ja nisam nasumice birala. Pominjanje upravo Kopaonika i određenog hotela treba da nam bolje predstavi ljupku i pomalo frivolnu junakinju. Ja sam bar to tako zamislila. 


Savajat je fino pogodio za Kineze. Prihvatam svaku reč.

 

Evo, sto se tice moje price, mislim da su apsolutno sve kritike bile na mestu. To  me je ponukalo da nacinim reviziju iste. Reizija je bezobrazno narasla, i verovatno ce jos malo narasti, ali eto ja cu je okaciti ovde, pa ko zeli nek je procita.

                                                        Ни пас, ни министар

  На улицама су звери, и мачке и пси, плешу корака расутих по ветру, док зубато сунце, у релативно правилним размацима, пулсира кроз бришуће кишне облаке. Кашљем, мастан ваздух натапа и стеже памук плућа, све док не прекине дах, затим положим руке на грудну кост, напрегнем се и из себе избацим слинаву јутарњу сукрвицу.  Хладно је и свет дрхти, ја дртим за светом као човек који више на мари за истину. Истина ме је уништила, не, није ме ослободила, извитоперила ме је у сабласну, младу, старицу, што гура шопинг колица по улици, натрпана старудијом,  а за собом вуче олињале псе, који ржу на миришљаве пролазнике.
  Зовем се Надежда, мада клошарима име више и није битно, једи, пиј, уради се и спавај, ту за име и презиме нема места. Понекад ми се чини као и да ћу заборавити то своје име, па узмем оловку и папирић, те испишем своје име стотину пута. Некада помогне, а некада, рецимо када ме легитимише какав полицајац или социјални радник, не могу да се сетим имена, глава је празна, ћутљива као пустиња или далеко стратиште.
  Завршила сам факултет политичких наука, нисам имала богзна какав просек, али све испите дала сам у року. Посветила сам се истраживачком новинарству. Открила аферу Медикор компаније и написала чувени фељтон "Ни пас, ни министар", неки говоре и отерала у затвор бившег министра здравља Хаџи-Лековића. Изненађење, не?  Но, била је то нека друга Надежда, надобудна и јака, кичме усправне као, на пример Авале, или било које друге насумично одабране планине.
  Сада просим, са оне стране сам и успеха и неуспеха, под капутом носим флашицу ракије, у џепу медикаменте које ми је психијатар преписао. Не делују више! Ум се круни у безброј мисли, а свака мисао има зубе и сваки зуб заривен је у аорту - крв је бескрајна језа, људи моји! Сакупљам новац за моје, употребићу еуфемизам, специјалне лекове, а увек се нађе неки похлепни апотекар, мој спасилац и Христ у белом мантилу,  и тада оловно небо постаје свила, и смејем се, певам странцима, туристима, а еври капљу, и затвара се врзино коло мог спасења.
  Мој пад започео је истином. Када сам истраживала умешаност у нелегалну продају земљишта странцима, траг је довео до власника медијске куће за коју сам радила. Нисам хтела да правим комромисе, отишла сам равно у јавност са информацијама. Надала се да ће ме удружење новинара, па и читаво друштво заштити, а Директора послати на одговарајуће метафорично сметилиште историје.
   Стари лисац био је бржи, отпустио ме је и учинио све да ми упропасти живот. Године су пролазиле, а новог посла није било. Развела сам се, син је остао код мене, али  смо се удаљили и постали невидљиви један другом.
  Затим сам се разболела,читаво тело је трнуло, превртала бих се у кревету, клопатајући зубима и пробадајућу сопствену кожу прстима, у нади да ћу извући из себе макар нешто од те одвратне нелагодности. Свакако, узалуд је било. Дуго су доктори вагали док нису поставили дијагнозу, фибромилагија, али тегобе нису нестале. Навукла сам се на лекове. Лагала себе да узимам таблете да утишам тело, али било је то да утишам дух, који је лајао на свој одраз као пас, погурен и изобличен пред циркуским огледалом.
  Некако у то време Директор, пошто је прво постао власник више медија, постављен је и за председника једне до тад минорне политичке странке. Када контолишеш реч, можеш добити све. Функције су се ређале као на траци, дошао је до министараског места, а на послетку и премијерског.
  Доспела је и неисплаћена хипотека, завршили смо на улици. Сумњала сам да ме прате. Сваки шум би ме трзнуо, сваки поглед странца на улици претстављао је претњу, а кад год би дошао сутон, из помрчине као да је пиљило безброј страшних, светлуцавих очију.
  Напослетку, сину је стигла безобразна понуда, положај у влади, ионако је био најбољи студент, а цена ситница, батали мајку и смести је у одговарајућу установу, то је ионако за њено добро. Ни у лудилу, рекла сам. Мој Миша, био је фин, прекинуо је сваки контакт са мном, али ми је обезбедио удобну уџгерицу на периферији града, наравно проћердала сам и то. Појавила се сома и заменила тродоне, којима сам се до тад кљукала. Говорили су да је настала грешком у некој Њујоршкој лабораторији, али такво блаженство, нисам никада ни сањала да ћу осетити. Замислите да вам се тело расточи, а потом поново уобличи, овај пут од светла и мириса, не прљавог и трлужног меса. Вазнесење! Сатори!
  Моја коначна пропаст дошала је једног јутра, кишовитог, до зла бога баналног и смрсканог кошавом. Здање скупштине блистало је преда мном, било је нестварно лепо, толико чак, да бих често заборавила да је првобитна грађевина уништена током грађанског рата и да је то сада само  згариште, а да наше очи оквашене кишом и расколачене кошавом, виде само раскошан холограм.
  Финансије су отањиле, лето је било берићетно, али ова јесан отерела је праве мераклије са улица, пијане и успаљене обећањем лаког меса по београдским клубовима, који олако дреше кесу и у моја недра убацују своје егзотичне грошеве. Дан је био слаб, до Злабога, до Хромог Дабе лично, некакви Јапанци по улицама, малене радилице, шкртице са сајбер имплантима, а и отпустили су мог апотекара, Фећирија пореклом из Пећи.
  Испред некадашњег Дома Синдиката, сакупило се мноштво света, али они су ту били због соме, не због милосиње. Држава је убрзо схватили потенцијал овог лека, трочлана комисија одлучивала је ко ће и колико добити соме, услов је био да си члан неке партије, сматрало се, сасвим логично могу додати, да само човек који се бави политиком, има право на такав лек. Политика и партија су и својеврстан морални граничник, који одређује ко је подобан за Сому, блажени људи могу бити опасни за друштво, ако не прођу неопходну обуку, такође, опште уврежено мишљење је да политика црпи човека ван свих мера, па је малени духовни суплемент, и те како потребан просечном активисти. Сома се дистрибуирала пропорционално избором успеху, на основну дозу лека, додавао се проценат базиран на броју освојених посланичких мандата. Нажалост, ја као аполитична, а и надасве неугледна, већ позната по зависности од психоактивних супстанци, нисам имала право на следовање соме.
  "Шта се овде догађа?", упитала сам тинејџерку, која је чекала у реду. Играла се са подешивачем гардеробе, кошуља је била час плава, а час црвена, на моменте од кашмира, па од грубог подераног тексаса и напослетку од шушкаве свиле флоралних дезена.
   "Упућујем захтев за још соме, замисли ти само тај скандал, дају ми свега десет јединица недељно, а имам већ шеснаест година, србиновци глупи", одговорила је.
  "Благо теби, мене не дају уопште", рекла сам.
  "Зашто побогу?"
  "Нисам подобна."
  "Знам како ти је, ни мом бившем нису одобрили сому, на крају смо се и разишли, једноставно, нисмо се више капирали", застала је и дотерала шишке, које су дијагонално висиле преко њеног чела. "Ма пусти, што каже мој тата, реч сома, настала је од српске речи сом."
  Насмејала сам се више из учтивости. Знала сам да је само уљудна и да разговара са мном из   сажаљења или неког чудног каприца према људима око нас. На шта ја личим, немам смарт гардеробу, зуби су ми криви и начети,  немам никакве естетске импланте, коса ми је проседа, а тело прекривено модрицама и посекотинама.
  "То су твоји пси?, наставила је. "Како се зову?"
  "Искрено не знам. Ето, можеш ти да им даш име!"
  "Хм, чек да размислим", направила је драмску паузу, театрално подигинувши браду. "Како се ти зовеш уосталом?"
  "Надежда", пружила сам руку.
  " Драго ми је, Петра", руковале смо се и опет учтиво насмешиле,  очи су нам трепериле попут голубица у лету. " Ето пошто си ти Надежда, пси неку буду, Вера и Љуба."
  " Договорено!"
   Граја се проредила, било је све мање људи. Ваздух се пролепшао, кишица утулила, сенке грања, као читав сплет дечијих прстију, прешле меко преко Петриног лица.
"Слушај, одаћу ти једну тајну",  прошапутала је, заклонивши уста дланом.
"Слободно, ја сам ходајући бездан тајни", рекла сам то лако, весело, по први пут искрено.
"Хаковала сам своја дигитална сочива, друг ми је помогао, тако да сада све људе видим као ликове из бајки, тебе рецимо видим као Пепељугу, ону жену тамо као Црвенкапу, а овог човека, ево овде десно, као Петра Пана."
"Значи то је у питање",  издахнула сам разочарано. Осећала сам се као да сам прогутала ђуле, усијано од барута и судара са масивним зидинама.
" Као то мислиш, Надежда?", упитала је.
" Извини, морам ићи."
"Али..."
    Наставила сам ка Теразијама, гладна крв увек тражи нешто више, и то увек оно, што јој свет не може пружити.
Облаци су ме мучили, одебљали од чађи и кише, равнодушни пред авионским трансферзалама. Над улицом висили су каблови и подсећали на недовршену модернизацију. Бакарно лишће дрхтало је на ветру.
  Краља Милана сада је једна позамашна променада, на чијој оси посађене су баште престижних кафића. Ако нисте члан ексклузивног клуба, када приђете оградама тих башти, пецне вас струја, а учтив редар вас обавести да се уклоните. "Палата Албанија" у међувремену нарасла је на преко двеста метара, и титански холограм Директора, желео је добродошлицу туристима са прочеља мерменог здања.
  "Пу!", рефлексно сам пљунула у његовом правцу.
  Пљувачка је закачила набилдованог Швеђанина, плаве коврџаве косе и избушених ноздрва. Погледао ме је мрко! Показала сам му средњак.
"Мotbjudande bum!", одбрусио је.
  Зачула се сирена за узбуну. Да ли сада кажњава за пљување у празно? Довољно је што сам пола године лежала што сам га стварно пљунула.
  Палата је постала црвена, а лик Директора заменило је упозорење, исписано масним и искошеним словима, који позива на евакуацију. Ипак нисам ја у питању, овде се нешто значајније дешава.
  Завладала је цика и вриска. Мајка је стегнула дете и у паници затетурала оног билдера. Редари су се постарали да гости ексклузивних кафића имају предност при бежанији. Неко је просуо врело уље на мравињак. Људи су се котрљали, превртали, сударали. Ја сам остала сама, као какав монолит, гледајући понајвише у усковитлано небо. Претпоставњам да ми је призор на прагу апокалиптичности, претстављао једно сасвим специфично задовољство, у бити блиско нервном растројству.
   Пришао је полицајац, висок и леп, у сребреној униформи. Скинуо је капу, поклонио се и за разлику од уобичајног "Бежи бре одавде!", рекао "Спасите се госпођо, терориста је на улицама, наоружан моћним био-оружијем."
   Одавно је из мене ишчилио сваки осећај друштвене одговорности, али по некој инерцији, кренула сам низ Теразијску терасу. Све је опустело за тили час и открило блистава мермерна здања, подигнута за неку нову елиту. Холограми-рецепционари треперили су из својих ласерских гнезда и показивала евакуациону руту ка Савском Амфитеатру.
  Тишина је страшан сапутник и грозан критичар, но нисам журила, Каменичка без људи, опрана страхом, била је изненађуће шармантна.
   Негде код гимназије, из измаглице, искочила је прилика у црном капуту, имала је брз корак и нервозне руке, под мишком држала је некакав маслинасти канистер. Пришла је, а страх се као змија успео око кичме.
  "Другарице станите!", рекао је.
  Укопала сам се у месту.
  " Лажу, ја нисам терориста", ухватио ме је за рамена и добро продрмао.  Покушала сам невешто да сакријем дрхтавицу, пси су се ћутке прибили уз мене.
  " Морате да ми верујете, па ви знате како је кад вас прогони власт."
  Ту ме је нешто жацнуло.
  "Како знате да ме прогоне?", упитала сам.
  "Па ви сте симбол! Упропастили су и вас ,и мене."
  Оћутала сам. Намрштио је веђе и стегао вилицу. Махао је канистером испред моје главе.
" Знате ли шта је ово, хм?", прозубио је резигнирано.
"Не", одговорила сам.
" Ово је ликвор, то сигурно знате чему служи."
" Знам наравно, од тога се дестилише сома."
  Хладан ветар увукао се у кости, спустио се бескрајним стубима у средиште мог бића и начинио да безобразно неумерено се затресем. Наставио је.
" Прво сам хтео да оставим ово друштво без соме на једно недељу дана, да гледам како се  глођу међусобно, као болесне звери, што и јесу. Затим сам размишљао да сам синтетишем сому из овог срања, нека је сви имају... шта, иде вам вода на уста?"
" Мало", признала сам постиђено.
" Не кривим вас, али знајте, ви сте за мене и цео покрет отпора херој!"
" Ја сам нико."
" Не, не говорите тако! По вама ће се и улице звати, а коске овог мострума на власти запишаваће  ко стигне"
  " По мени ће можда, и то можда само, назвати неки ходник у лудници."
  " Увек сте били врцави, врцави кажем!", на лицу је извајао широк осмех и ставио руку на моје раме."Него знате која је била трећа могућност, да проспем трећину ликвора у Саву, тако би читав град склизнуо у лудило или још луђа могућност, да проспем читам канистер и изазовем помор ових постмодерних, крволочних, мутаната града Београда!"
  " Не говорите тако!", рекла сам љутито.
  Заћутали смо и меркали се  пар тренутака. Два губитника очи у очи, онај који је прихватио своју улогу нижњег и онај који је одбацио ту улогу као подерану кошуљу, само да би обукао  крваву униформу џелата.
  " Вама и нож , и погача", ставио ми је цилиндар на груди и покрио га мојим шакама. " Ви решите шта ћете са овим, ви једини то и заслужујете, ја сам хтео, ни сам не знам шта, али једноставно нисам имао петље."
  "Али..."
  "Молим вас, уосталом ако ме ухвате са канистером, убиће ме, вас нико неће претресати."
  Притиснуо је дугме на опасачу и постао само дрхтава контура у измаглици. Поред благе дисторизије облика и боја, више није било ничега.
  " Збогом", зачуо се глас без видљивог извора.
   Шта сада? Зашто сам ово прихватила?
   Сјурила сам се до Бристола, дочекала су ме граја и метеж. Сви су махнито јуришали до места евакуације.
   Кошава љутином ваја чудне гримасе. Људи у кишним мантилима гурају ме мамутским раменима. Падам на тле. Неко ми пружа руку и наставља даље. Тај поглед, да ли је то Миша, мој отуђени син? Идем за њим. Губим га у пучини људи. Диспрезована киша учинила је ликове мутним, али упамтила сам да носи карирани капут. Залазим дубље у гужву, пометња, народ узнемирен као пиксели на екрану. Па шта је ово, сви носе исте овакве капуте. Хватам длановима једног за образе, хладни су, желим да нам се погледи сусретну. То је Миша, или не, као да нешто недостаје. Исто чиним са следећим и следећим, сви они личе на мог сина. "То сам ја, Надежда, ја сам те родила, кажи нешто." Сви ћуте, сваком је лице непомично као карневалска  маска. Да ли дишу? Окрећу се и настављају некуд.
  Контуре града копне, сaкрила сам уплакане очи рукама, док као крвава штенца нису провириле, и угледали реку преда мном. Савски Амфитеатар, стаклени дивови пружају се уз обалоутврду, окренувши бетонска леђа граду. Над водом холограм Директора, говорио је о успеху друштва и пропасти појединца. Каже да је осумњичени приведен. "Правда, правда", театрално узвикује.   
  Ветар се раздувао, моја проседа коса остала је да лепрша као спаљена застава. Уво бруји,"Надежда, ти си смрт". Језивог ли шапата. Окренула сам се, али није било никог. Сумануто се смејем, ум се руши као брижљиво поставаљена петља домина.
" Е, нећеш га мајци!", повикала сам и отворила канистер.
"Серем се на тебе и твоје друштво!" Шљуснула сам текућину у Саву.  "Кој` сам курац икад се и туцала са тобом, господине Директоре!"
  Чуо се дуги бип, који је заглушио последњу реченицу.
  Затим је одјекнуо аплауз.
  Камуфлажа која заклања трибине прекопила се и открила публику, која је френитично тапшала и скандирала својим предимензионираним грлима.
"Добро дошли! Нема потребе посебно представљати нашег премијера и водитеља овог спектакла, Herr Директора!", најавио је ТВ презентер са лебдеће платформе.
  Приказа премијера удвостричила се и засијала убедљивим колоритом. Проговорила је.
  "Ово су ти, хуманисти, који би да нас мењају, а погледајте само каква је мржња у њима. Проклети, остаће на маргинама заувек, да подсећају, какви не смемо постати!"
  Пала сам на тле, ударајући песницама о билијарски прецизан травњак.  Љуба и Верка пришли су и завијали заједно са мном. Говорили су ми касније, у болници, да нису могли разлучити мој глас, од псећег лавежа, нити моју клечећу фигуру, од силуете мојих паса.

Quote from: Scordisk on 01-12-2016, 00:40:23
Čestitke svim učesnicima Samo još nismo završili komentarisanje, nemojte da pobegnete...

scordisk, ako te ne smara previše, bi li objasnio gdje se u tvojoj priči očitovao zadatak? sigurno negdje je, ali valjda mojim očima izmiče ...

Quote from: Savajat Erp on 25-11-2016, 17:04:19
Ђе с`, Лилит, брате мооој! 

ДИСАЊЕ - и на треће, додуше брзинско, читање нисам сконтао крај ове приче...да, дефинитивно сам сувише тупав да сконтам овако нешто Иначе, сасвим коректна прича, на тренутке има чудно и незграпно склопљене реченице, али допада ми се мрачни, тоталитарни свет који је створила...такође, не хватам задатак нигде, лажна зараза или лажни аутбрејк (што би рекао Скалоп) се помиње само у једној реченици, скоро па успутно, ако сам добро схватио.

savajte, u pravu si i ti svi koju kažu da ne razumiju kraj. da, priča je prisilno skraćena iz tehničkih razloga jer se stalno otimala kontroli i tražila još. zato je kraj ostao traljav i nejasan. no, što se tiče zadatka, em imam realan svijet, (mada meni i sada nije potpuno jasan taj termin dok pišemo fantastiku), em imam virus i to lažni, koji "traje" zbog uvođenja diktature. istina, spominje se u jednoj rečenici ali to ne umanjuje njen značaj za priču. simbolički gledano i diktatura je samo jedan oblik društvenog virusa, nešto što čovjeku oduzima mogućnost disanja i življenja.

@ bitanga - svaka čast na ažurnosti! Pročitaću izmenjenu verziju čim završim komentarisanje ostalih priča

@ saturnica - eee, da. Priču sam napisao kada je dat zadatak, dok sam još bio uveren da je "false outbrake" ili "buva" tema, i ja sam to možda protumačio na malo slobodniji način. Tipa, u paklu nema smejanja, tako da je epidemija zaraznog smeha outbrake, a i sprdanje je prvi korak ka demistifikovanju pozicije moćnika i tako to. A činjenica da ne možeš da radiš(vrtiš pedale) i da se smeješ istovremeno, i da na kraju sve ode u vražiju mater, cenio sam, čini outbrake lažnim, odnosno, nije izbavljenje kakvo je očekivano, i trebalo je da bude tragikomično. Odgovor na temu je, dakle, bio nategnut od početka, a kada je tema jasnije definisana na "lažni virus - realni svet" način, bila je i potpuno promašena, što nije moglo da promakne radioničarima Mislio sam da je povučem iz ovog kruga pre objavljivanja priči (nisam imao vremena da pišem novu jerbo sam morao da arbajtujem i još neke stvari), ali sam se predomislio i reko: neka je, šta sad, kad sam je već napisao, neka je i promašena.

Ujed - ne znam zašto mi je promakla ova priča. Pismena je, štaviše, i lepo, tečno je napisana sa pokojom duhovitom opaskom, što svakako pomaže da se stvari "začine" (vratićeš se - nije se vratila). Dopada mi se što je smeštena u vreme sadašnje, geografska odrednica - Balkan, što mi je uvek mnogo bolje nego kada su likovi neki generički anglosaksonski momci. Takođe, za smrdljivog Martina ogroman plus - svi su primetili da su se martini razmnožili ovoga leta, i da nije bilo sile da ih se otarasiš, pa je nekako i priča daleko relevantnija za mene.

I obrt je sasvim korektan, neočekivan, sa lepom završnisom, pa ako bih i morao da utvrdim zašto mi je ova priča ranije promakla, mislim da je do toga što je u jednom momentu naglo prekinuta, što je čini donekle konfuznom. sve ide super, đevojka dolazi kod doktora, upada sestra, sve je jasno i fino i tečno, i onda ide ovaj pasus koji samo prekida scenu u jednom momentu, i šalje nas nekgde drugde, iz ordinacije na lokal:

A onda ju je smrdibuba ujela.
Gricnula je i šefa osoblja u hotelu ''Grand''.
Dugo su lečili otoke, smejući se i drhtureći od straha. Sestra
je više strahovala, pošto je mogla da sluša lekarske pretpostavke.
Sama je pripovedala o napadu mutant-smrdibube, zlonamerno
puštene da žiteljima Srbije pije krv. Ili je pominjala ubojitu azijsku
vrstu, što pušta otrove i širi zarazu. Nisam siguran. Znam samo da
ništa nije zarazno kao strah.

Mislim, jasno je na kraju šta se desilo, ali je priča svejedno, u naglom prelazu, skočila sa priče o ljubavno-patološkom odnosu dvoje mladih, pravo neke šire događaje. I nije to problem, već ova rečenica o tome kako je gricnula šefa osoblja - pa otkud on sada tu? Valjda smo već apsolvirali da je devojka bila u hotelu i sve što se desilo. Malo me je to zbunilo, biće. Osim toga, dobra priča, i ako je pisana u minut do dvanaest, to bi mda objasnilo pomalo konfuzan prelaz A osim toga, frkaj e sa karakterima uvek, i to se nekako podrazumeva

Kad god nasednete posledice su jasne. Tema je bila savršena, a nasrtanje na nju je samo poremetilo pristup. Mogao bih da podsetim da su na početku egzistencije radionice neke od najboljih priča pisane izvan tema. Međutim, i prethodnu temu, o susretu sa vanzemaljicima, mogao bih na isti način da dovedem u pitanje. Međutim, meni je dovoljno da postoji potisak koji temu drži u fokusu. Meni je false outbreak prevara koja ima svoju cenu. Zato verujem Lillit iako nisam ništa čitao. Svi koji su posumnjali u motivaciju priče su pogrešili. Važno je da ste se osetili pozvanim da o tome pišete.

Pa dobro, da, mislim da u principu nema loše teme, već samo one koje su više i one koje su manje ograničavajuće, i obe mogućnosti i bastardi između su sasvim prihvatljivi (i manje ili više izazovni). Dapače, ova tema je inspirativna, i nije preterano ograničavajuća, ono što je mene saplelo jeste što se definicija teme malo izmenila, jerbo meni false outbrake i ne mora da ima veze sa virusima (asocijacija na viruse je uspostavljena jer su navedeni neki filmovi sa tom tematikom, ali kao primer šta ne treba).

Naravno da tema nije imala veze sa virusima. Imala je sa prevarom. Dat je samo primer. Šta ne treba.

Quote from: scallop on 01-12-2016, 15:18:01
Zato verujem Lillit iako nisam ništa čitao.

glava me zaboli kad pročitam ovakvu rečenicu (staću tu i neću komentarisati ceo post, premda... ).
šta hoću da kažem?
ako je odlučeno da radionica opet krene s radom i ako je dogovoreno da ti, boban i varvarin uzmete učešće u analizi priča (btw, razlika između mene i tebe je što ja komentarišem, a ti bi trebalo da analiziraš, e.g. ja sam nebitan šraf i fan lepe književnosti), meni zaista nije jasno kako je moguće da su priče nepročitane?

ko je kome šta i kako rekao, da li je tema ovakva ili onakva, da li je neko tražio pojašnjenje, da li ga nije dobio, etc?
to autore ne bi trebalo/smelo da opterećuje/zanima. njima je bitno da dobiju jasno definisanu temu, a ako im se ne učini jasnom, da im se odgovarajuće pojasni. pa majku mu, neka odgovornost mora da postoji?


sve ostalo (rijaliti_lajk) je za privatne poruke, mejlove i razgovore uživo.

Šta vredi kad za neke razgovori uživo, privatne poruke i mejlovi važe, a za neke ne važe. Ja sam i ovako više učestvovao u radu radionice nego Boban koji se istakao tvrdnjom da ja nikada (bar pet puta u istoj rečenici) neću priznati da je tema pogrešna. Takođe, nisam spreman da o tome raspravljam privatno, ne više, jer ne vredi. Neka nam ovde objasni da li želi svoju radionicu ili ne želi. Ako ne želi neka napiše, ako želi onda mora da bude spreman za saradnju. Ovako je on suzbio interesovanje za pisanje, doveo neke učesnike u dilemu šta je tema.


Da budemo načisto, nikada svi učesnici nisu u potpunosti odgovroili na temu, pa nijednom nismo nekog zbog toga obesili. Izvinjavam se dvojici učesnika čije pisanje nisam mogao da upoznam. I ja sam na gubitku. Posebno što nisu ni komentarisali tuđe priče, jer je komentar bitan deo rada radionice. Još jednom zahvaljujem onima koji jesu, jer su mi dali deli delimičan uvid.

ja u klin, ti u ploču (a safet isović nije u blizini ) i nećemo se razumeti glede ovog topika.
a i ne moramo.
live, let live i ne ukalupljuj.
hm, staviću u potpis. 

Naravno da nećemo. Udaraš u pogrešnu žicu. Čik, ako smeš malo na drugu stranu.

ne mogu da verujem da si ozbiljan i biće da imamo issue glede komunikacije jer pričam kineski? 
pa iz mog posta gore je jasno da se cela priča o odgovornosti i ispunjavanju dogovorenog (mislim na čitanje i analizu) odnosi na tebe i bobana.

no, pošto vam ja nisam mama, samo ću da ponovim da ne volim da vidim raspredanje po internetu tipa ko je kome šta i kako (što boban ne radi, da budem precizna), a što je potpuno irelevantno i ne bi smelo da ima uticaja na grandioznu ideju radionice.

takođe, ako jedan ne ispunjava, to drugom nije nikakvo opravdanje. nema kolektivne odgovornosti.


kad radim nešto, moj rezultat nije ovisan o tome da li neko drugi radi ili ne radi.
i sad stavljam tačku pošto sam još uvek na poslu (od jutros) i povremeno se upitam da li su mi sve daske na broju.

Naravno da Boban kao kolovodja i Radmilo kao postavljac teme, a obojica kao iskusni pisci, treba da prokomentarisu price. Zar to uopste i moze biti sporno?

Quote from: lilit on 01-12-2016, 22:11:56
ne volim da vidim raspredanje po internetu tipa ko je kome šta i kako (što boban ne radi, da budem precizna).

Budući da sam fino i osetljivo biće poštedeću vas ubuduće.

Koga nema, bez njega se moze

Ili se ne može, ali to, naravno, zavisi od toga koga nema   

Pa ako se mi entuzijasti, koji stvarno imamo zelju da vezbamo ovde lepo pisanije, drzimo nepokolebljivo u nasoj nameri, radionica nece propasti

Meni je u čitanju bitno da postoji atmosfera koja će me zgrabiti i voditi kroz priču. Kod kratke priče je bitno da ne budeg zagušena informacijama i da je obim opisanih događaja takav da ga ipak shvatim. Nisam glup čitalac, ali ne volim da se previše naprežem u čitanju.

AB AETERNO — nategnuta upornost da se održi lepo pisanje garnirano preteranim i prečestim metametaforama. Stalno imam utisak da ni pisac sam ne zna o čemu piše, a ja svakako od početka do kraja nisam shvatio o čemu se radi u priči.

DISANJE. Ovde je već prvim pasusom jasno da je autor gospodar teksta. Nema usiljene pretencioznosti kao u prvoj priči. Autor zna o čemu piše i svestan je da će umeti to znanje na dopadljiv način da prenese čitaocu. Ipak, ova priča ima neke probleme. Ekspozicija je predugačka. Prvo opisuje lika, pa njegov posao... onda se muči da nam u što manje reči dočara šta se u stvari događa i da bez zapleta ispriča priču.

KADA PADNE ZADNJI LIST — Ovo je bezvezarija od priče. Stiven King bi od prve tri strane napravio 300, ovde imamo golo prepričavanje. Likovi neuverljivi za sve pare. Karikaturalniji nego ono kako bi mali Perica zamišljao da bi se ponašali takvi moćnici. 

LAŽNI VIRUS ISTINE I ARČI — Ovo je zabavno osmišljeno, jedino nedostaje malo jača poenta, neki obrt koji bi zaustavio dah. Recimo da se najednom ispostavlja da je osoba koja priča priču zapravo Arči i da se sve to zapetljava, otprilike "Zašto svi sanjaju da sam umro?" Priča je vrtljanje u krug, trebalo je otkačiti se do krajnjih granica.

NA KRAJU PUTA - uh... u ovom pisanju ima kvaliteta, ali nasilno ubacivanje virusa da bi se odgovorilo na temu ne popravlja stvari. Pisanje je razmešteno u dugim pasusima sa malo dijaloga i gotovo da liči na početak kakvog romana. Ovde je moralo biti mnogo više dijaloga, kroz neka ponavljanja: otprilike: stade đavo pred njega i upita ga... pa nekoliko rečenica, onda opet malo kasnije na drugom mestu, u drugom vremenu, isto, takav nekakav ritam, a razgovori da budu domišljati, intrigantni, ne samo puko nabrajanje: "ja te lovim, ti se koprcaš." Šta je novo i pogrešno u tome da svi imamo nekakav rok za trčkaranje po ovom svetu, priča mi nije ponudila ništa da opravda svoje postojanje.

NI PAS NI MINISTAR - Ovoj priči bih mogao dati prelaznu ocenu za pismenost, ali osmišljenost i sve one lepe stvari zbog koji se čitaju priče nisu zastupljene. Sve je toliko nategnuto, a samo razrešenje, da je konkretan događaj neka vrsta rijaliti programa bez znanja pojedinca traži ipak mnogo više taktičnosti i suptilnosti u baratanju podacima i redosledu saopštavanja stvari. Karikaturalna karakterizacija ne doprinosi poboljšanju. Priča bi trebalo da počne iz neke sredine, da sve vreme bude dinamična, a da se junakinja seća u zgodnim prilikama svih onih stvari ispisanih na prve dve strane.

PRVI POLJUBAC - Ne znam. Ja ovakve priče ne volim i ne čitam. OK. Ovu sam pročitao, ali kao da nisam. S nekim dodatnom mukom verovatno bih pohvatao šta se tu sve dogodilo, ali loša karakterizacija, kljakav zaplet, skakanje s teme na temu... nerazumljiv tok misli glavne junakinje...

UJED Jao bre, kakve su ovo aluzije i metafore? Antiljubavna priča utkana u razna prepričavanja. Digresije kojima zaista nije mesto tamo (Primer: Na poljima i u baštama je sve divno rodilo, a Srbiju uporno davi besparica. Ali, tu, verovatno, dejstvuju i drugi razlozi. ) ... ja bih od autorke očekivao da se pod hitno uozbilji i počne da primenjuje ono što svi znamo da zna. Ima ova priča nekoliko sjajnih rečenica, ali nije dobro osmišljena. U prvom delu imamo prepričavanje dugog perioda njihove veze u najboljem maniru Danijele Stil. A na kraju pominjanje ujeda za srce i unutrašnjeg crvenila... uh.

Najpre, hvala na pažnji.


Neću braniti priču, pošto je urađena nabrzaka i ne spada među one koje ja sama smatram dobrim.
Ipak, ipak, prepričavanja ''dugog peroioda njihove veze'' (zašto dugog?) nema.
Tu su dve čisto informativne rečenice: jedna iz koje saznajemo da žena nije bila srećna niti zadovoljna (posle čujemo da je to odtud što želi za sebe samo najbolje i ne pristaje na nesavršenosti - moderna žena  ) i druga po kojoj znamo da ni muškarcu nije bilo idealno, ali da on ljubav malo drugačije shvata.
To se, možda, moglo i sažetije, ali ne vidim zašto bi moralo? Uštedela bih nešto malo prostora, a opet nedovoljno da drugi deo priče ispadne znatno bolji. Drugim delom sama nisam zadovoljna i ne mogu da budem, pošto se ono što sam zamislila ne da zgurati u kratku priču, ali dobro sad.


Sjajne rečenice, ako ih ima, u priči su sasvim slučajno, pošto ne težim da ih napravim i u priču ubacim, ali zato nijedna informacija nije tu slučajno. Po narodnom verovanju, koje je i meni poznato iz detinjstva, a ne sa neta, smrdibube donose pare i zato ih ne treba ubijati niti goniti iz kuće u kojoj se nastane. Masovno ubijanje ovih buba, koje su ustvari biljkožderi i ispijači biljnih sokova, mora dovesti do bujanja biljaka, ali možda napravi opšti besparicu.


Pretpostavljam da se sve ovo moglo lepše napisati i mogu da razumem nedopadanje.

Ne znam, doduše, kakav je manir Danijele Stil, nisam je nikad čitala. Znam samo da piše ljubiće.


Ali, šta to svi znamo da ja znam? Ja nemam pojma i verujem da si ovu rečenicu ubacio samo da tvoj sud ne bi zvučao sasvim neljubazno.







[/size]

kimura, izdrži. zagledanost se skupo plaća...
i nemoj se ljutiti, ali ja se od jutros, od kad sam otvorila oči i zabila ih u sagitu, ne prestajem ceriti. ne samo zbog Daniele Still, nego bogati, pogledaj ti te gazdine komentare. apropo toga, shvatim da smo se svi skupa raspekmezili. kao da nismo na sagiti nego kao da smo u kazalištu s monoklom na oku i gledamo Labuđe jezero. Tišina, pljesak i zadovoljan smješak.
nego... idemo li dalje ili stojimo na mjestu?

Boban:

"...Šta je novo i pogrešno u tome da svi imamo nekakav rok za trčkaranje po ovom svetu, priča mi nije ponudila ništa da opravda svoje postojanje..."

E sad,,, jedan holivudski producent davno reče: "Priča o Pepeljugi prodata je dosad sto puta, i može da se proda bar  još sto puta -  zavisi od toga da li umete da pričate." "

Sticajem nekih okolnosti koje nisam voljan da objašnjavam bio sam u (ne)prilici da priređujem rukoipis za štampu osobe kojoj je životni san i postavljeni doseg bilo da piše kao Danijela Stil, pa sam prvo pročitao dve neke knjige dotične, koje su joj najbolje i najpoznatije. Taj manir Danijele Stil u opisivanju veza između muškarca i žene je vrlo karakterističan, u malo teksta se nude veći vremenski razmaci... Zamislite da bi King od ove kimurtine priče napisao roman od 700 strana. A Danijela Stil bi sve stavila u jedan pasus. Priču sam morao posmatrati kao ljubavnu pa otud sva ova poređenja. Čoveka je ostavila žena, on je patio zbog toga, onda se malo nadao, malo očajavao i na kraju ima jetko zadovoljstvo da prisustvuje njenoj nesreći i pravda se zbog odsustva saosećanja time da je eto, ona prva počela. To je zaplet dostojan jednog pasusa Danijele Stil.
kimura je relativno sjajno vivisecirala muški karakter; naime, žene se često razočaraju posle dugogodišnje veze kada shvate da je njihov odabranik i dalje isti kao što je bio. "Ja sam se nadala da ćeš se promeniti", pa ispada da je ona s njim ne zbog toga kakav jeste nego zbog njene vizije kakav će postati u idealnom slučaju.
Nisam ja džabe čitao Danijelu Stil, ali ako kimura kaže da nije, onda je to neki crv ženoumišljaja karakterističan za većinu njih, mislim, žena.

Quote from: varvarin on 02-12-2016, 10:15:08
Boban:

"...Šta je novo i pogrešno u tome da svi imamo nekakav rok za trčkaranje po ovom svetu, priča mi nije ponudila ništa da opravda svoje postojanje..."

E sad,,, jedan holivudski producent davno reče: "Priča o Pepeljugi prodata je dosad sto puta, i može da se proda bar  još sto puta -  zavisi od toga da li umete da pričate." "

ma ja nemam ništa protiv korišćenja postojećih motiva, ali ova priča je slaba na tehničkom nivou. Smenjuju se solidne rečenice, pasusi i metafore sa nekim rastrzanim asocijacijama na ko zna šta kao da pisac nije dovoljno kontrolisao priču. Kao da je uzjahao konja i prešao livadu s njim, a konj se sam vukao kako je hteo, otimao i jahač jedva da se održao u sedlu. I sada reći da on jeste prejahao livadu, ali je umetnički dojam svega toga dosta slab.

Potpisujem ono za  ŽENOUMIŠLJAJ!! 

ženski umišljaji uglavnom su benigne naravi i svedeni su tek na puku fantaziju da je muškarca kao kućnog ljubimca moguće dresirati. i sada, da ne bi netko pomislio kako postoje samo takvi umišljaji. ima i muških. lijepo su opisani u kimurinoj priči. u njoj stoji kako se dotični muškarac ne miri s tim da mu je žena dala nogu u dupe. odmah nakon toga slijedi muški umišljaj; ako nećeš moja biti milom, hoćeš silom. njena priča obrađuje jedan ljubavni kliše i u biti je preslika naše stvarnosti.

dakle, i ti se slažeš da je u pitanju naša fantazmagorična Danijela Stil.

Quote from: Boban on 02-12-2016, 12:17:53
dakle, i ti se slažeš da je u pitanju naša fantazmagorična Danijela Stil.

ja se samo slažem da je vrijeme da zadate novu temu. može i ljubavnoumišljajuću.

Quote from: Boban on 02-12-2016, 03:10:37

KADA PADNE ZADNJI LIST — . Stiven King bi od prve tri strane napravio 300

Пффф, могу и ја то! 

Najveći problem gotovo svih ovih priča je odsustvo atmosfere.
Pisanje je ugovor između pisca i čitaoca. Pisac želi nešto da ispriča i pokušava to da uradi na originalan ili zabavan ili dobar način ili sve to odjednom.
Atmosfera se gradi tako što se situacija u priči fokusira na jednu osobu s kojom se čitalac poistovećuje i kada dobijemo tu vezu, onda čitalac zajedno sa akterom strepi i raduje se kroz tekst. Ako nema te veze, onda je sve to skup nekakvih naoko povezanih reči i rečenica i ništa više.
Najlakši način da ne uspostavite kontakt sa čitaocem jeste da stalno menjate tačku gledišta. OK, neko će sad odmah naći primere iz svetske i vrhunske književnosti da to nije tako, ali u ogromnom, dakle OGROMNOM procentu šetanje tačke gledišta otupljhuje usredsređenje čitaoca i čini da nema poistovećivanja. Čas jedno, čas drugo, pa ko želi tako da se cima?

Pisanje fantastike otežano je uvođenjem mesta, stvari i osoba koje u stvarnosti ne postoje. Kada Bukovski napiše "Izašao sam iz taksija na Brodveju i pokupio kurvu u kafani"... tu je sve jasno: i gde se priča događa i ko su akteri i šta se od njih očekuje. Njemu je lako da se skoncentriše na finese u dijalozima jer se znatan deo svega pomenutog podrazumeva. A SF pisac ako je radnju smestio na interstelarnu birtiju gde dolaze pripadnici osam vanzemaljskih civilizacija, a zbog slabe gravitacije pića se ispijaju iz specijalnih posuda na cevčicu... onda to nije nimalo lako uklopiti. Ono za šta Bukovskom treba jedna rečenica, nama treba nekoliko pasusa. A opisi su dosadni, tako da stepen snalaženja mora biti na visokom nivou.

Ponekad pisci pišu svoje priče s onoliko opisa mesta i okoline kao što radi Bukovski, jurcaju kroz svoje izmaštane svetove i uvrnute stvorove ne hajući za muke čitalaca. Ali ja ne volim da se mučim kada čitam, ja volim da mi sve bude jasno kao kod Bukovskog i da pratim nadigravanje dijaloga, neobičnih situacija i neočekivanih sledova događaja.

Izašao sam iz galaktičkog taksija na galaktičkom Brodveju i pokupio galaktičku kurvu u galaktičkoj kafani. Kurva se zvala Hloyge...

Quote from: Boban on 02-12-2016, 13:40:58
Najveći problem gotovo svih ovih priča je odsustvo atmosfere...

S ovim se potpuno slažem. A ovo ti je jedan od najsadržajnijih postova do sada.

Quote from: Boban on 02-12-2016, 12:17:53
dakle, i ti se slažeš da je u pitanju naša fantazmagorična Danijela Stil.

Dakle, nateraćeš me da idem u biblioteku i da saznam do koje mere treba da se uvredim!

Sad, atmosfera...
Na malom prostoru to nije lako postići, ali nije ni nemoguće. Najlakše je kad se priča ispriča iz prvog lica, sve u jednom duhu i dahu. Komplikovane konstrukcije ne dolaze u obzir.
Sa druge strane, tu postoji opasnost da se priča pretvoru u jednu od beskrajno dosadnih  (za mene) pesama u prozi.

Sto ste bre svi osetljivi nesto. K`o iz neke Bajagine pesme da ste izasli

Јеси л` вид`о?! Једини ја стојим постојано кано клисурина на сва ниподоштавања оних који не схватају сав гениј мог литерарног чеда! 

Quote from: Boban on 02-12-2016, 10:21:13
Čoveka je ostavila žena, on je patio zbog toga, onda se malo nadao, malo očajavao i na kraju ima jetko zadovoljstvo da prisustvuje njenoj nesreći i pravda se zbog odsustva saosećanja time da je eto, ona prva počela.

Pod utiskom pominjanja slavnog Danijelinog imena, nisam ni primetila ovo!
Dakle, momak nije tek prisustvovao njenoj nesreći. On ju je izazvao. I nema potrebu da se opravda.

Slusaj kimura, najbolje da ja i ti nekako spojimo price u jednu. Ti imas radnju ja imam atmosferu. I u mojoj prici ima blago upokojenih/ smrznuti ljudi, a ima i u tvojoj. Moj zenski lik je puno opakiji od tvoga cime je izbjegnut klise lik iz romana Danijele Still. Uzmemo li tu cinjenicu u obzir, kako bi bilo da zena iz moje price upokoji muskarca iz tvoje, a sve sa smrdljivim bubama iz tvoje price i obilnim pusackim dimom iz moje price. Razmisli...

Ja ne vidim razlog da se Kimura sekira što je porede sa Danijelom Stil. Njene se knjige prodaju bolje od bilo koje SF/F/H knjige.