ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Istorija svakako neće pamtiti lik i delo gospodina Franca Geznera, zbog čega se i ne treba preterano čuditi: istorija je jedna zaboravna i prevrtljiva drolja, i čovek mora proliti mnogo (tuđe) krvi ne bi li joj privukao pažnju. Ne, uopšte nas ne treba čuditi to što je i her Gezner pokopan u masovoj grobnici čovečanstva – da ne upotrebimo kakav grđi izraz – suv, oglodan i zaboravljen, baš poput Majspejsa, faraonskih piramida ili luke Efesa (što joj se more onako nezgodno izmaklo!); to nam, uostalom, svima sleduje, na ovaj ili onaj način, i u takvim stvarima ne treba biti zlurad.

Ono što zaista budi pažnju u ovome neobičnom slučaju, uznemirava čak i najindolentijie istraživače, jeste upadljivo odsustvo dotičnog Franca Geznera iz čitave te dojučerašnje tarapane o kojoj toliko vodimo računa, i kojoj se tako rado vraćamo. Ko ume da traži, primetiće da je trag her Geznera poput noktom izgrebane linije na srebrnoj patini fotografije – beo, neproziran, i jasno ocrtan kao uštap na noćnom nebu, što za doslednog istraživača po smetlištu istorije može značiti mnogo toga, ali svakako podrazumeva jednu stvar.

Tešku cenzuru, dabome.

I dok većina populacije poslušno tabana džehenemskim stubama ka ništavilu istorije - ostavljena na miru nakon što odsluži vojni rok i otplati hipoteku - teško je ne upitati se ko je, i sa kakvim razlogom, tako sistematski zatro trag her Franca Geznera, nesvršenog študenta anatomije, pisca, putopisca, novinara, etnografa, fotografa, hemičara - laika, i, kako izvesne škole mišljenja tvrde, nekromanta, ili barem, petoparačkog okultista.
Logični zaključci se nameću sami od sebe – Vatikan, Iluminati, Orijentalni Templari, Zlatna Zora, Soroševi stipendisti, društvo Tule, OZNA, ustaški plaćenici – i pažljivi istraživač tu svakako neće pogrešiti upre li prstom u bilo koga od ponuđenih, no, druga stvar će od početka biti jasna: da mladi istraživač postavlja nebaždarena pitanja, i da mu očajnički manjka finijih manira, jer pravo pitanje za svakog ortodoksnog gula po hronološkom smetlištu nije ko, već zašto.

Biće dovoljno da istalnemo kako, nakon nacionalsocijalističke i sovjetske paljevine, kao i drugih oblika satiranja stvarnosti, postoje izvesne glasine o nekom vatikanskom lagumu kao poslednjem konačištu Geznerovih letopisa, ali da bi smo sa sigurnošću tu tvrdnju usvojili, prvo moramo svoje mošnice izložiti hrapavom ispitivanju kardinalskih prstiju, a to, verujemo, nikome od nas ne bi bilo prijatno – a u krajnju ruku, može biti i opasno, a i nehigijenski.
Pa ipak, blagodareći opiljcima što su drevni grobovi bili ljubazni da nam ih podrignu: poneko pisamce, potpis, arhivski dokument, rodoslov ili izvešće u novinama, prateći, dakle, mrvice u lavirintu, sve do tog osudnog trenutka kada će svaki dalji podatak biti svirepo zaklan – nakon čega sve briselskom crnom markeru nalikuje – možemo sa određenom zadrškom uprtiti neku osnovnu životnu trasu, i probati da damo odgovor na pitanje: ko je, dođavola, bio Franc Gezner, i zašto je on za nas bitan?

Rođen 1843. ili 1844. godine u gradu Breslavu – ondašnjoj Prusiji, a današnjoj Žečpostpoliti Poljskoj – u samom srcu močvarne Šlezije, dakle, kao treće i najmlađe dete od majke Elene i oca Karla Gustava, Franc Gustav Vojčeh Gezner ne pokazuje dovoljno krvoločnog entuzijazma i slepe ambicije primerene za svoje civilizacijsko doba, te samim tim i u ranoj mladosti ostaje neprimećen od strane istoričara, i već od samog početka, takoreći, biva zakovrnut neumesnom misterijom.

Da li verovati nekolicini izvora koji tvrde da je njegova baka bila poljska grofica, poznata ezoteristkinja i kockarka, Agnješka Boleslavovna Viežbicka, a da s očeve strane vuče korene sve do trineastovekovnog majstora tevtonskog reda Hermana fon Salca (što je onomad orobio Jerusalimsku blagajnu, a i još poneku misirsku varoš pride), ili je sve to samo sipino mastilo mistifikacije, teško je reći. Možda je pak istinita ona tvrdnja da ni o kakvom plemenitom poreklu ne može biti reči, i da Gezner svoje korene vuče sve do glađu i borščom umorenih težaka istočne Galicije, a da svoje materijalno blagostanje Gezneri duguju višedecenijskom gurbetovanju s krznima i kožom, mrežom koja se protezala od Trsta do Gdanciha.

No, očigledno bogatstvo porodice Gezner se ne može poreći: od barokne porodične kuće u istorijskom centru Vroclava, sada prekrečene i pretvorene u sedište korporacijskog konglomerata specijalizovanog u prodaji nožnih uložaka za mršavljenje, pa sve do vroclavskih istorijskih arhiva koji svedoče o brojnim donacijama rimokatoličkoj crkvi, silnim krštenicama, menicama i spomenicama koje su Gezneri za sobom sejali, te o šleskim imanjima i letnjikovcima sada prekrivenih predgrađem i autoputem, jasno se može videti da je detinjstvo Franca Geznera proteklo u relativnom blagostanju svojstvenom višem srednjim sloju ondašnje Prusije, ali ne i mnogo šta drugo. O detinjstvu na obalama reke Odre, dakle, malo toga možemo reći.

Prvi konkretni podatak koji nam nešto lično govori o her Gezneru, potiče iz godine 1862., kada je dana trideset i prvog januara, Franc utefterisan kao študent polaznik prestižnog Medicinskog Univerziteta u Beču, na isti dan i sat, inače, kada je Alvan Grejem Klark, kroz osamnaestoinčni teleskop, prvi put u istoriji pogledao užeženo lice zvezdanog patuljka Sirijusa Be.

Kakav paranoik bi se mogao zapitati odakle potiče ta očigledna rupa koja krasi bečke dane Franca Geznera, čemu pripisati taj nedostatak pisama, članaka, objavljenih redova i autobiografskih podataka iz samog pera her Geznera, kada nam je na osnovu posrednih svedočenja bez sumnje jasno da je Franc svoj prestonički, študentski život prigrlio svom silinom mladosti i energičnosti, odnosno, da se u svaku društvenu nišu probao umuvati, kako to ambicioznom mladiću i dolikuje.

Uostalom, svima je poznato da pošast pisanja bloga postoji još od klinastog pisma, samo što se ime i obrazina vremenom menjala, i da su ljudi oduvek težili čvrčkarenju crtica o samima sebi. Gezner - ako je verovati autoritetima za prekrajanje istorije – tako šta nije činio. Nikada. Nigde.
Kroz tuđe utiske i note, pak, posmatrajući objekat pažnje izokola, kao u izlomljenim ogledalima, neke činjenice zamiljive za ovu priču možemo sa sigurnošću utvrditi.

Franc Gezner je pohađao časove anatomije kod profesora Jozefa Škode, prvog univerzitetskog predavača u istoriji koji lekcije študentima nije držao na latinskom, već na nemačkom jeziku, i koji će na ovim prostorima ostati upamćen kao doktor medicine koji je od tuberkuloze lečio vladiku Petra Petrovića Njegoša, što u svetlu narednih događaja može biti interesantno i indikativno, ali za sada ne mora ništa da znači.

Tajnoviti rep Franca Geznera možemo naći kako promiče u meomarima savremenika, što svakako ukazuje na socijalnu mobilnost našeg junaka, i nikako ne ide u prilog manjku materijalnih dokaza iz toga vremena: viđamo Geznera aktivnog u ondašnjim visokim književnim krugovima, a takođe ga možemo naći i u društvu Ludviga Angerera, bečkog apotekara, kod kojeg je pohađao časove fotografije. Angerer, magistar farmakologije, ali i veliki avanturista, preteča ratnih izveštača, koji je tokom Krimskog rata, sa svojom fotografskom skalamerijom pod rukom – onom kožnom njuškom nalik na harmoniku – hodočastio od Sevastopolja do Azovskog mora, u svojim dnevničkim beleškama spominje Franca Geznera kao ,,izuzetno radoznalog i talentovanog mladića, sa prirodnim darom i veštim okom, primerenom fotografskom zanatu... sklonog neobičnim idejama i eksperimentima, premda se to može pripisati mladalačkoj zanesenosti..."

U svojim dnevnicima, pak, mladi Gvido fon List vrlo pohvalno govori o drugovanju sa Francom, i takođe, sa dosta entuzijazma, izveštava o izvesnim fotografskim eksperimentima koji su se u odigrali u kakvoj bečkoj jermenskoj kafedžinici, gde beleži vrlo uopšten opis tehnike razvijanja fotografija uz dodatak rudne soli i petrolejskog ulja, a radi boljeg filtriranja određenih ,,ektoplazmatičnih supstancija". Napomenimo ovde da će tada dvadesetogodišnji fon List, u godinama koje slede, postati poznat kao izvanredan magus i poznavalac okultističkih veština, pa čak i kao otac arijevske svastike i osnivač germanske neopaganske škole koju će nacionalsocijalisti rabiti godinama kasnije. Neka još ostane zapisano za buduće generacije, da je prva neogermanska svastika svoju funkciju dobila u vidu vinskih flaša koje je fon List taktički zakopao: ali to je već eka druga priča.

Iz arhiva Univerziteta Medicine u Beču, možemo videti da Gezner svoju diplomu nikada nije stekao – već da je iz visoke škole izbačen 1866. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima.
Određene grupe istraživača preferiraju ovaj događaj povezati sa trač kolumnama onoga vremena, i sa izvesnim študentskim skandalom u mrtvačnici anatomskog odeljenja, ali o tome nema nikakvih neposrednih dokaza.
Iste godine, sudeći po vojnoj evidenciji, Gezner odlazi stopama svog učitelja Angerera, za tragom husarskih kopita, pravo u Bohemiju, u krkljanac, takoreći, kao fotograf sedmonedeljnog Austro-Pruskog rata. Nažalost, ni jedno svedočanstvo iz ovih dana nije sačuvano, mada je poznato da je Gezner nakon završetka rata prešao u Prag, ali čime se tačno bavio i kuda se koren društvenog i poslovnog života zapatio, to ne možemo reći. Na raspolaganju nam ostaju samo opiljci:

Godine 1869, pod svetlom kakvog skandala koji je povezan s izvesnom gospođom Anom Marijom i njenim spiritualističkim seansama, Franc Gezner žurno napušta Prag, ali mu se trag gubi negde oko aplsih gudura Klagenfurta.

Godine 1870. ga nalazimo u Trstu, kako u luci dočekuje lađu Sveti Kristofer, i tamo potpisuje preuzeće neindetifikovanog tovara pristiglog iz Magreba; o njegovom prebivanju u ovom gradu govori i jedan neplaćeni račun u hotelu Istria. Iste godine ga možemo naći u gradu Rijeci, gde dočekuje ulazak ugarske administracije koja ga malo potom privodi –zbog pijanstva na javnom mestu. Ovo ostaje kao jedno od poslednjih svedočanstava koji govore o vrludavim koracima Franca Geznera po riječkoj kaldrmi plavoj od plinskog plamena.

Naredne godine ostaju jalove za istraživanje, i nikakav podatak o kretanju i životu Geznera ne postoji – pa taman da istraživač poveruje da je ovaj nesvršeni študent anatomije i fotograf-putopisac ostao da strune u riječkom zatvoru, da nije do nedavno dobavljenog dokumenta iz bečkog istorijskog arhiva, odnosno izvesnog platnog spiska Evidencbiroa iz 1872. godine, gde se pominje ime Franca Geznera.

Ovo je, naravno, ključni trenutak nad kojim valja da zastanemo, kao i mnogi tragaoci za istinom pre nas, i da se dobro prebrojimo.

Opskurni, a ponekad i kontradiktorni podaci kojima nadalje raspolažemo, mogu se tumačiti na stotine načina, ali, budemo li samo pratili nevidljivu hronološku brazdu, određeni zaključci se jasno ističu.
Evidencbiro – tajna policija u službi krune Svetog Stefana, osnovana nekih dvadesetak godina ranije – beše jedna silna žbirovska agencija onoga doba, koja je svoje referate lično podnosila caru Franji Josifu, i naći se na tajnom platnom spisku Evidenzbiroa, u godinama koje su prethodile Velikoj istočnoj krizi, može nam mnogo toga reći, pa ćemo u tom pogledu zanemariti neke inokosne teorije.

Dovoljno je da se osvrnemo na prvi javni podatak o Geznerovim kretanjima, da bi smo došli do određenih zaključaka: zime 1874. ga nalazimo kao fotografa pripravnika na samoj granici Ćesarije, u ledom okovanom Pančevu, dok već naredne godine obavlja terenska premeravanja za vojnu kancelariju Temišvarskog Banata i Dunavske administracije.
Predratne godine i Velika istočna kriza, pak, i potonje imperijalno prekrajanje sveta, odneli su u vihor bilo kakav znak Franca Geznera. Dovoljno je reći da je metak opaljen iz kubure Pere Tunguza, pokrenuo uragan u kome je Evidencbiro rasprostro krake poput mreže kapilara po naličiju Evrope, i mada detaljna evidencija postoji i dostupna je određenim arhivarima, ime i delovanje agenta Geznera su potpuno izbrisani, što zjapi kao šupljina u zubalu.

U jesen 1877. godine, Gezner nanovo isplivava, čitav i na broju, u srcu bosanskog vilajeta, skupa sa prvim vojnim garnizonima, i pravo je čudo što je dokumentacija – koja je preturila četiri ozbiljna rata – ostala čitava, premda donekle buđava i pacovima nagrižena, ali dovoljno čitljiva da utvrdimo da se sve do 1979. godine prezime Geznera nalazi na platnom spisku carske kancelarije, nakon čega mu se trag gubi, i zauvek nestaje.

Pravo u neobeleženi grob. Ili bi to trebalo zaključiti, po mišljenju autoriteta u prekrajanju istorije.



Jedina sačuvana fotografije Franca Geznera, slikana negde u periodu od 1862. do 1866. godine, u Beču. Pretpostavlja se da su izvesne eksperimentalne tehnike s radioaktivnim mineralima izvedene, mada dokaza nema, te je razumno pretpostaviti da je željeni efekat postignut dugom ekspozicijom. Fotografija se nalazi u privatnoj kolekciji. Nije poznato ko je, u kom trenutku, i sa kojom namerom naneo vidljiva oštećenja

Otputovao je negde na jug, tvrde određeni izvori: preko Sandžaka, pravo u Skopski Vilajet, i u Rumeliju. Ili se vratio kući, u Breslav. Oženio se i zasnovao porodicu u Sarajevu, dočekavši duboku starost, umrevši neposredno pred početak Velikog rata, ali je na ime nekih kockarskih dugovanja promenio ime u Franjo Gec, čiji grob zaista postoji na rimokatoličkom groblju Sveti Mihovil u koševskoj dolini. Obesio se, tvrde četvrti, u zeničkom kazamatu. Nastradao u železničkoj nesreći, negde na relaciji Pošony – Pešta, u januaru 1880. godine

Ovom istraživaču su sva ponuđena rešenja vazda bila sumnjiva, mada je donedavno falilo materijalnih dokaza koji bi bilo šta mogli dokazati i opovrgnuti.

Evo zašto: uzmemo li u obzir švapsku pedantnost i opsesivnu sklonost ka tefteru, široko dejstvo špijunskih agenata na područiju Balkana u doba monarhijske krilatice ,,Drang nach Osten", te kompulzivnoj sklonost da se ništa, pa makar to bio dokaz o najcrnjem zločinu – ne baca, zašto bi, kog vraga, neko želeo da sistematski ukloni svaki trag skromne biografije jednog okultiste i žbira, kada ih je u devetnaestovekovoj Evropi, i jednih i drugih, bilo koliko i pleve?
No, hajde da skočimo sto godina unazad, i da se setimo čuvene vampirske pošasti u kotlinama reke Drine, na područiju Bajine Bašte, o kojoj austrijski izveštaji svedoče. Hajde, na trenutak, da se zapitamo da li je moguće da je to bio jedini izveštaj te vrste, koji je ikada dospeo u kancelariju vojne inteligencije?

I na kraju, da li je zaista nemoguće da jedna tajna služba poput Evidencbiroa, ne obrati pažnju i na ovakvu vrstu fenomena, pogotovo ako uzmemo u obzir da ni špijuni dvadesetog veka – poput CIA-e – nisu mogli odoleti tom pravcu istraživanja?

I da li je her Geznerova upućenost u određene fotografske tehnike ,,ektoplazmatičnog filtriranja", imala kakve upotrebne vrednosti u službi na samom rubu Carstva?
Mnogi bi nam rekli – kakve grandiozne ideje, pobogu! Čitav rotoroman! Gledate li vi filmove, čitate li novine? Od toga čovek može dobiti čudne ideje... Popijte čaj od kamilice, to smiruje.

Ali, grob ume ponekad da iznenadi, i njegov prašnjavi dah da ispovrati štogod vredno. Da bljesne poput groma, i da baci sasvim drugačiji raspored senki na već zapečenu predtavu sveta oko nas. To može biti fotografije, rečenica, snimak, ili, pak, za nas koji preferiramo vintaž, to može biti škrinja od mahagonija, zaboravljena na tavanu kuće čiji vlasnici već dugo nisu među živima.

Kakvim lagumskim putevima su letopisi – fotografije i putopisi - Franca Geznera, nastalih u periodu od tri godine – od 1877. do 1880. godine – dospeli u selo Starčevo, kraj Pančeva, i to baš u posedstvo izvesne Emilijane Melkor, usedelice koja je preminula 2006. godine, a da je niko nije našao dovoljno dugo da joj mačke i poslednju koščicu izgložu – to ne znamo.

Ali, ono što možemo uraditi, jeste da vam u narednim nedeljama i mesecima, predstavimo novootkrivene materijale, koji s jedne strane govore o neverovatnom životu her Franca Geznera, poslednjeg šlezijskog nekromanta i okultiste, ali s druge strane pričaju priču o Mrtvom Vilajetu s one strane senke...



Selo Duboka, Dunavska granica, 28. jun, 1875. godina, fotografija u posedstvu bečkog Istorijskog arhiva. Fotograf: Franc Gezner.

Ovde jos ima zivih?

Živih - ne.... Ali poneki neupokojeni još i može da se nađe

Grob Efendija

Nakon što smo potanko naveli sve do sada dostupne podatke koji se tiču života Franca Geznera, vreme je da se pozabavimo već spomenutim materijalima koji su nam od nedavno dostupni, a koji bacaju drugačije svetlo dosadašnja saznanja. Reč je, naravno, o prepisci i setu fotografija nađenih 2006. godine na tavanu porodične kuće u Starčevu, a za čiju autentičnost garantuju neki od najvećih poznavalaca tog doba.

"Pismo austrijskom Đeneralštabu, Sarajevo, junija 1878.
Velmožnom ministru finasijskom, fon Hofmanu, kojem neka Bog podari dug i srećan život, ovo tajno izvešće o geodetskom premeru po Bosanskom Vilajetu, šalje Franc Gezner, bildautor bečki, skupa sa Trošovnikom, koji je đeneral sarajevskog korpusa obavezao da izmiri preko poštanske ekspoziture u Čaršiji.

Ekselencijo, Bosna je napuštena zemlja. Čoveku se pričinjava da hodočasti s mračne strane meseca. Kako smo sarajevsku dolinu napustili, nailazili smo samo na nenaseljena sela, a i gde se živi, nema više podanika od deset. Samo planine, šume, škrape, ptice i zverinje; premda moj vodič, Petar Orlović, Srbin iz Šavnika, uporno tvrdi da nam je sigurnije sa gorskim kurjacima drugovati, nego sa putnicima namernicima deliti put: još od Nevesinjske vojne, veli, Bosnom hara silno nepočinstvo, bezakonje i aramijstvo; razbijene čete bašibozluka s jedne strane, hajdučija s druge, kako se gde okreneš – na puščanu cev naiđeš. Ovde, veli, sve živo kuburu vadi, čim iz pameti nema šta više da izvadi.
Austrijsku vojnu ne spominje – ali tvrdim da bi rašta i na tu temu imao reći, i to ne pohvalno, samo da mu se jezik razveže. To, međutim, nisam do sada stigao ispitati...

(nečitljivo)

... Foča se prostire duž reke Drine, od istoka prema zapadu. Sve do obale, nanizane su kuće, prizemne i na sprat. Zidane su od tvrdog materijala, a imaju i vinograde. Džamija ima sedamnaest, od čega je deset od kamena, ostalo je od drveta zidano. Grad ima dvadeset i pet mahala. Deset je muslimanskih, a ostalo su srpske, bugarske i latinske. Jedna je mahala čivutska...

(nečitljivo)

... prostran drumski han s odžakom u sredini. Ovdašnji gurbeti i karavandžije, međutim, vele da se dalje u pravcu Tjentišta, niz kotlinu Sutjeske, iz sujeverja nerado noću zadržavaju – oni ga prosto zovu  Dubrovački dum, a misli se na starorimsku Via Narentiu, što su je još rimski ćesari u steni istesali, ali šta su u ovoj vučijoj gori radili, baš kao i sveta Kruna sada, meni nije pojamno...

(nečitljivo)

... što se muhamedanaca tiče, njih van varoši nema mnogo. Ali pošto i Srba ima malo, ovima se čini da muhamedanaca ima kao pleve. Mada vlada jaka omraza, zajedničko im je ogorčenje austrijskom upravom, što ih trenutno ujedinjuje. Bilo kako bilo, koje god da su vere, čim nas na putu sretnu,  na naše bisage se ostrve, proždrljivci jedni.
Svi bi nas, nakon fruštuka, uputili na konak Husein-bega, kod Suškog Potoka, kojeg ovdašnji težaci zovu Grob – Efendija...
(nedostaju stranice)
... žive u pravom carigradskom čardaku, s osnovicom od kamena i  prvim spratom od vodoravno postavljenih drvenih  greda. Naličije je okrenuto od varoši, s prostranom terasom nad kojom  se nadvija sena kosog krova od šindre. U bašti iza konaka, čak, rastu stabla smokve, i ima jedan mali, mahovinom prekriveni šedrvan...

(nečitljivo)

Imali smo dovoljno vremena da se pobliže upoznamo sa Husein-begom, našim domaćinom, koji nas je primio široke ruke. To je na prvi pogled, jedan pričljiv, energičan, preduzetan gospodin, u turskoj građanskoj nošnji i s fesom povrh glave, ufitiljenog brka, oniži, ali izraženo rumen u licu i stamene telesne građe, što me je lično iznenadilo kada sam se preračunao koliko beg tačno ima godina – pod uslovom da ne laže.

Evo o čemu je reč: kao što sam već napominjao ranije, našeg domaćina težaci nazivaju i Grob – Efendijom, a zašto je to tako, uskoro smo i saznali. Husein-beg je, veli, veteran Napoleonovih ratova, krvio se sa Rusima još u Besarabiji, dogurao čak i do čina bozuk baše, a kada se nakon rata u rodni Mostar vratio, došao je tačno na sopstvenu dženazu, te mu od toga i ostade ime. E, tu sam se ja kasnije premišljao, i došao do računice da naš domaćin ne može biti mlađi od devedeset i kusur godina, ako ne i čitavih sto! To se, po njemu, nikada ne bi reklo.

Uprkos tome,  naš domaćin je mladoženja, sa suprugom tri puta mlađom, i namerava da je, skupa sa poslugom, povede sledećeg leta put Sarajeva, kada se rovita politička situacija malo smiri – da započnu trgovinu šalitrom. Trebaće za barut, veli Husein-beg, ako će momčad još da ratuje, a i red je da se malo vrate u varoš, kaže, divljina i gora su mu već tri žene satrle. Uvenu jadnice, tako daleko od svih društvenih dešavanja, varoške devojke...
I pored vojničke karijere, uverava nas naš domaćin, cela porodica je lojalni subjekt svete Krune, a on je lično i ljubitelj zapadne kulture, i izrazito ceni lik i delo našeg voljenog cara Franje, jer Njegovo Visočanstvo ume da pokaže zube Rusima...

(nedostaju stranice)

... toliko mi je Petar mozak iskljucao, da smo početkom julija brže-bolje napusitili konak Hasan-bega, i zaputili se na jug. Prvom prilikom – što će verovatno biti u Mostaru – razviću fotografije, i poslati ih u Kancelariju vojnom kurirskom službom, mada moram i ovom prilikom da ponovim svoj protest, napominjući da emulzija s prahom pripijatske stene ne daje isti kvalitet snimka kao i kristal sa Atlasa, te ako bi ste, Ekselencijo, mogli još jednom da urgirate kod naših mađarskih i hrvatskih saveznika da odreše kesu, pri čemu mislim na onog slavjanskog bašibozuka Filipovića i njegovu slavonsku kamarilu, bio bih vam do neba zahvalan...

(ostatak pisma nedostaje)



Bosanski vilajet, 1877. godina. Fotograf: Franc Gezner.  Fotografija nađena 2006. godine u izvanrednom stanju. Deo privatne kolekcije.

Stvar je danas jednostavna: toliko je informacija dostupno putem interneta, telefona, tvitera, vajbera, dekodera,  rutera, televizora i svakakvih nelicenciranih informera, da je prosto nemoguće ne strmeknuti se u jamu gde vrebaju slatke mačke na video zapisu, visokobudžetna pornografija i jeftine teorije zavese. Ove potonje pogotovo, i svako se pre ili kasnije oklizne i posrne. Ali, na kraju barem postoji mogućnost izbora zatvorenog tipa.

Sudeći prema široko dostupnoj dokumentaciji koju su uvek pedantne Švabe vodile, a blagodareći angažovanim devetnaestovekovnim arhivarima u Beču, danas možemo stvoriti prilično jasnu viziju prvobitnih eksperimenata sa paranormalnim, koji su se odvijali pod okriljem austrougarske tajne policije, Evidencbiroa, a za koje se može reći da su utabale stazu kojom će nacionalsocijalistička Ahnenerbe krenuti pedesetak godina kasnije.

Svaki laik će moći da nabroji makar neke pokuse koji su obeležili ondašnju podzemnu scenu srednje Evrope: od eksperimenata sa cepelinom od železa, finansiranu od samog cara Franje, preko galvanizovanja tela pokojnika u lagumskom sedištu Evidencbiroa u Budimpešti, pa čak i neki lucidniji zahvati, poput eksperimenata sa potasijumom, dostupni su zainteresovanoj javnosti.

No, malo ljudi to zna, ali u toj silnoj dokumentaciji zjapi praznina kao progorela rupa na mušemi. U pitanju je, naravno, misterijom zamagljena operacija ,,Nekropola", ista ona koja je godinama stožer svake glasnije prepirke u izvesnim krugovima bez previše zdravog društvenog i ljubavnog života. Razlog tome je, kao i uvek kroz istoriju, što je originalnu dokumentaciju neko dobro zalio krečom, i zapalio, i sklonio u fine, suve, tri puta zaključane podrume.

Ili, držao godinama na tavanu...





,,Kancelarija Generalštaba, Sarajevo, julija 1879. godine.

Baronu fon Hofmanu, nosiocu viteškog križa Železne Krune, počasnom riteru Marije Terezije, velmožnom ministru trezora sarajevskog i sandžačkog vilajeta, ovo tajno izvešće šalje Franc Gezner, bildautor bečki, lojalni subjekt Njegovog visočanstva, austrijskog cara i nosioca svetostefanske krune, Franje Josifa Prvog.
   
Poštovani barone, dozvolite da prekinem ovo dugo zatišije u našoj korešpondenciji, i da vam podnesem detaljan referat o rezultatima ekspedicije pod šifrom ,,Operacija Nekropola", za čije izvršenje ste me Agencija i Vi zadužili.

Ponizno vas molim da mi oprostite na podužem odsustvu. Sudeći po stanju na drumovima - ili barem onome što još iz puke pristojnosti ovde drumovima nazivamo - pretpostavljam da ste i sami svesni koliko neplaniranih nedaća može čoveka da zadesi na putu, posebno uzevši u obzir novu Seobu naroda koja se u Bosni trenutno odvija, a koju još na korak od pandemoniuma drži hvale vredna revnost ćesarske vojske i administracije.

U slučaju da ste me pokušali naći preko veze u Mostaru – kako smo se već dogovorili – moram vas odmah izvestiti da ja o tome nisam obavešten, pošto se Mostara još ni dokopali nismo, a kada ćemo, ne znamo. Trenutno smo u garnizonu Nevesinja, vodič Petar Orlović i moja malenkost, a kako stvari stoje, nećemo se odavde još neko vreme pomeriti. Pukovnik Prešern nas uverava da ako put nastavimo, niko ne može da garantuje da ćemo i s glavom na ramenima i s gaćama na guzici stići do obala Neretve, kaže nam Kekec to kao da smo Petar i ja u garnizon jutros s neba pali, a ne na sopstvenim tabanima kroz husarske barikade, paljevinu i nevesinjsku ustaničku zonu došli.
Hajdučija, crnogorski plaćenici, srpski fanatici, arapski gusari, otpuštene dahije, bugarski špijuni, franjevački ziloti, transomnabulni derviši, pijani junkeri, krvožedni mudžahedini i zapaljene varoši, sve smo to još po silasku s Maglića videli, a da ne govorimo o desetinama hiljada muhamedanaca u egzodusu na Istok, u zemlje Otomana – i pohvalni trud austrijske momčadije da iste na težačkim poljima po svaku cenu zadržite.
Ovde se odvija džihad, krstaški pohod, štrajkbrejk i krvavonacionalna četrdeset osma ujedno, pa je razumno što je domicilno stanovništvo sklono žustrijim duševnim stanjima, ugrožavajući drumove već milenijum i kusur godina stare.

No, pretpostavljam da ste sa ovdašnjim pečalnim stanjem dobro i predobro upoznati, i da ste već sve svoje intelektualne i strateške kapacitete stavili u službu rešenja ovog problema, te da bi ste najradije želeli da odstupimo od meandarskih pristojnosti, i da se što pre posvetimo rezultatima ,,Operacije Nekropola", što ću odmahi učiniti, i sa zadovoljstvom vas obavestiti da su svi zadati ciljevi u razumnom okviru ispunjeni, i mada je to na vama da procenite, moje je skromno mnjenje da je postignut optimalni uspeh u pogledu podjednako obaveštajnom i faktografskom.

Prelimenarni referat vam šaljem po kratkom postupku, specijalnom poštom Evidencibiroa, premda ću fotografije i opsežnu studiju moći da razvijem tek kada stignemo u Mostar. Ovom prilikom vas molim još za trun strpljenja i kap oproštaja, ali podsetiću Vas na vaše obećanje o sankcionisanju izvesnih insurgencija barona Filipovića i njegove kohorte kobasičara, a po pitanju nesporazuma o budžetu za fotografska istraživanja i nabavku severnoafričkih ruda, čiji spisak prilažem, još jednom, uz Troškovnik.

No, da se vratimo na početak.

Zaključno sa događajima iz Suškog potoka o kojima ste već obavešteni, a nakon kojih smo – priznajem, pobrže - napustili našega domaćina Husein-bega, udarili smo na severistok, kozijim stazama, i nismo stali sve dok ne pregazismo reku koju ovdašnji živalj zove Perućica.



Tek je na drugoj obali, moj vodič, Petar Orlović, vidno odahnuo, i pristao na to da podignemo logor. Ne sporim njegovu logku – spreman bih bio, čak, da se opkladim u svoju godišnju platu i još beneficije pride, da se naš domaćin, Grob-Efendija, nije baš čitav iz Besarabije vratio, ili, što bi to Petar rekao, ,,da je mrtav i 'ladan k'o đon". Ne mogu da poreknem - sakloni bože onoga ko temelj tog čardaka jednoga dana podigne, i sačuvaj ga od onoga što će ispod njega naći, i sasvim u skladu sa zdravim razumom, i ja sam želeo da što pre stavim kakvu tekuću vodu između sebe i Suškog potoka, premda sumnjam da bi nas naš domaćin zaista povredio, kad već do sada nije probao.
No, s nestrpljenjem iščekujem fotografsku obradu materijala, koja bi trebala otkriti pravu prirodu Husein-bega.

Elem, napustivši dolinu Perućice u pravcu istoka i severa i ponovo istoka, danima smo terali magarca uz brdovit, divalj teren, kroz doline izlomljene krečnjačkim stenama, vrludajući između između škrapa i krša, držeći se lugova kad god smo to mogli,  budući da stalnih naselja u blizini nema, tek pokoji katun, i da se sada samo još kurjaci, hajduci i čobani ovde mogu naći.

Proviđenje nas pogledalo – moram se tako izraziti, pa makar i bio neizlečivi pozitivista – te smo samo ove potonje na svom putu sretali, i po tom pitanju smo imali više sreće nego što je to bilo ko, tokom planskog kovanja ekspedicije, i smeo da poželi.

Beležim ovde priču za koju razložno smatram da će se idejno i vrednosno nadovezati na moju Dunavsku studiju, čiju original, radi referenci, možete naći u kontraobaveštajnom odseku vojne arhive. 


Dečak po imenu Vid, bez prezimena,  ima između četrnaest i sedamanest leta – teško je to odoka proceniti, dok on sam to ne ume reći – i ako je verovati njegovoj priči, čoban je iz pivskog kraja, kraj drevnog grada Plužine. Čitavog leta, veli, tera ovce u senci Maglića, oko Perućice, i čak po proplancima ovdašnje crne prašume. Teško mi je bilo u to poverovati – jer ko bi se kroz ovu divljinu, krš i pustoš lomatao, i rizikovao da ga, skupa sa brabonjastim ovčicama, prožderu kurijaci ili nešto još gore; ako je čoban, nije bezglava muva, pa da tako luta.

Razlog zbog kojeg smo se izvesno vreme – nešto duže od sedmice – zadržali u društvu pivskog čobana, bio je čisto žbirovsko – informativnog karaktera; računao sam da će domicilno stanovništvo biti bolje upoznato sa internim vestima ovoga kraja, kao i da nas još mogu opskrbiti detaljnijim informacijama od životnog značaja: gde leži opasnost od hajdučije, gde su jataci a gde medveđe staze, kuda se čovek može skloniti u slučaju dažda, kao i slični detalji svrsishodni ovoj našoj ekspediciji.

Slučaj je, pak, hteo da sam dobio i više nego što sam tražio, jer Vid je već na samom početku druženja ukazao na to da mu je svrha naše dolaska u ove krajeve poznata i više nego što mi mislimo, i da je možda spreman da podeli izvesne informacije o izvesnoj lokaciji - Nekropolisu – premda u vrlo sirovom, arhaičnom obliku, u vidu predanja, pesme i legende. Takve priče često nose zrnce istine, ali su se izobličile od prenošenja s ognjišta na ognjište, no, sve ću ih kasnije navesti.

Mogućnost da se o Nekropolisu upoznam iz predanja domicilnog slavenskog življa mi je zagolicala interesovanje, i u narednim danima sam se potrudio da iscedim što je više moguće bapskih priča i guslarskih epova od mladog Vida. Vodič Petar, budući da je čovek iste rase kao i pastir, beše mi u tom pogledu od izuzetne pomoći.

Vid je nedvosmisleno potvrdio postojanje Nekropole u ovim krajevima, oslovljavajući je ovdašnjim imenom: Trajanov grad, i čak nas uputivši na izvesne običaje i sigurnosne vradžbine u pogledu sigurnog prolaska kroz taj lokalitet, koje nas navodno trebaše sačuvati od nevolje i pošasti.

O tome da li je Vid i sam hodio tim putevima, nisam uspeo dobiti prihvatljiv odgovor.

Između ostalog, Vid je pokazao da poseduje i druga znanja koja su nam se pokazala kao izrazito dragocena za detaljno proučavanje ovdašnjeg življa i terena, a o kojima do sada, osim u vidu mitova i legendi, nije bilo drugih dokaza, i koji, ispostaviće se, u potpunosti menjaju kut pod kojim posmatramo ovaj ubogi zemaljski šar.

Kada je pojam ,,lesnik" prvi put u razgovoru spomenut, nisam mu pridavao na značaju, držeći to za samo još jednu mrlju u bogatom kaleidoskopu ovdašnjeg folklora, i tek mi je nekoliko dana trebalo da nepovezane glasine o šumskim avetima povežem sa drevnim grčkim predanjem o Panu, božanstvu divljine, da se prisetim onog skarednog mazala Božera i njegovih satira što nemilice troše device, i ponovim istorijske lekcije o dionizijskim orgijama na zapečenoj glini herkulanumskih amfora; trebalo je, pak, i mnogo više vremena da prođe pre nego što bih u postojanje tako čega bio spreman da poverujem.

Vid me je, međutim, uveravao da takva stvorenja postoje, i da naseljavaju ove krajeve. I ne samo to: pastir se zarekao da mi može upriličiti sastanak sa jednim živim lesnikom, što, u skladu sa objektivama ,,Operacije Nekropola", nisam mogao da odbijem, a i Bogu hvala što nisam, jer bolju građu nikako ne bih mogao dobiti.

Kao što ćete se u foto studiji uveriti, staroslovenski lesnik, grčki satir, drevni šumski bog koji je inspirisao stvaranje boga Pana, zacelo je živ i zdrav, i sigurno je već hiljadama godina prisutan po balkanskim gudurama, u retkom ali istrajnom kontaktu sa rasom ljudi, o čemu Evropa i čitav civilizovani svet, ništa ne zna. Kakve se sve tajne otvaraju u ovoj zaboravljenoj otomanskoj škrinji!

Teško je fokusirati se na fizičke odlike lesnika, jer one mogu varirati od jedinke do jedinke. Antropomorfnog su oblika, mada mogu varirati u visini od pola metra do čitava dva, a često poseduju i određene karakteristike jarca (oči, noge, rogove) ili, pak, drveta (mahovina, drvena kora namesto kože, dokumentovan je čak i ukorenjen primerak); od čega to zavisi, ne mogu sa sigurnošću tvrditi, ali spreman sam da pretpostavim da je u sprezi sa životnom dobi lesnika, koja, veli mi Vid, može trajati milenijumima.

Ne bih rekao da su lesnici stidljivi, već pre vrlo oprezni, i ne pojavljuju se pred ljudima olako. Zapravo bi se mogli okarakterisati kao pravi samotnjaci: naseljavaju šume, lugove i šipražija, izrazito su teritorijalni, i u slučaju da drugi lesnik pređe nevidljivu među, boriće se do smrti, a za njima će ostati počupano korenje drveća i ispreturane stene.

Na ljude ne nasrću: ali se svi čobani ovoga kraja, uverava me Vid, jako trude da im se dodvore, ostavljajući im sir, mleko i vunu, ako gde god vide znake da se na putu lesnik naselio.

Tome se ponašanju mogu naći različiti povodi: da lesnik zacelo može i biti opasan, ako mu koji smrtnik dođe u nemilost, ili, što takođe ne treba odbaciti kao mogućnost, da lesnik svojim prisustvom tera neupokojene aveti sa svoje postojbine. U ovo crno vreme kada deluje kao da je u Bosni svaki grob zinuo da što pre svoju sadržinu izbaci, šume naseljene lesnicima su bile čudnovato oslobođene namova, nežita, besomara, psoglava i ostatka neupokojene bagre. To se može dodatno nadovezati na moju Dunavsku studiju (strana 115), gde govorim o sprezi seoskog drveta Zavetnika i opadanja nemrtve popucije u banatskom okrugu. Takva ideja udara temelje mojoj teoriji o ukorenjavanju mitskih stvorova,  i nudi dokaz njihove promenjene, drvenaste egzistencije, o čemu ću govoriti kasnije.

Osim što imaju sanitetsko dejstvo nad teritorijom koju drže, lesnici se za retko šta mogu upotrebiti: svakako ne za mobilizaciju i protivšpijunsko delovanje, niti bilo kakav oblik kolaboracije, pogotovo kada se uzme u obzir da komuniciraju serijama cvrkutanja, stenjanja i cikanja. Treba, međutim, uzeti u obzir da ako vojska bude zauzimala ove predele, ovom pitanju posveti posebnu pažnju, jer još ne znamo na šta su sve ova stvorenja sposobna.

Teoretski, spaljivanje šume će navesti lesnika da pobegne i potraži novi dom (ako nije previše ukorenjen), ali nije mi poznato da li bi, i kakav otpor pružilo to stvorenje.

Kao posebno dragocen istraživački materijal, ističem i da je čoban Vid tokom godina provedenih u ovom kraju, ostvario izvesnu vrstu uzajamnog odnosa sa najmanje jednim lesnikom (koliko smo to mogli utvrditi).

Kako nam je Vid i praktično dokazao, lesnici imaju slabu tačku prema muzici, pa čak i loše sviranoj, i ona ih može izmamiti na čistinu, što nam je i omogućilo da uradimo seriju fotografija, koju ću vam brže-bolje poslati, čim stignem u Mostar.

Lesnici takođe ne mogu odoleti vinu i rakji (nije utvrđen njihov stav prema pivu, i ostalim alkoholnim napicima), premda im to ne treba davati uopšte, jer onda postanu nasrtljivi, i hoće da nagnaju i kakvu čobančicu, čobana, kozu ili ovcu, zacelo, u tom pogledu ne prave previše pitanja, na šta i inače referiraju izvesni helenski reljefi. O potencijalnom potomstvu takvog spoja, nismo uspeli dobiti tačnija obaveštenja

Kao posebnu zanimljivost navodim da je rasa lesnika očigledno sposobna za robno-novčanu razmenu, što govori o umu podobnom za apstraktne misaone akrobacije; nakon ,,svirke" koju je Vid priredio, lesnik je ostavio neku vrstu plate, naknade, kameni opiljak nastao od udara groma o stenu, a koji i Petar i Vid, i, reklo bi se, svi ostali Slaveni nazivaju ,,Perunovom strelom". Budući da Vid u bisagama već nosi veliki broj ovih šarenih opiljaka (nije bilo potrebe da ga pitam odakle), dozvolio mi je da zadržim strelu kao uspomenu na ovaj neverovatni susret."



Fotografisano blizini Maglića, Hercegovina, 1978. godina

Natpis na poleđini fotografije: ,,Perunova strela, ili kako su je stari latini zvali, fulgur, što se doslovno može prevesti kao ,,munja", referirajući, valjda, na prirodu nastanka ovog artefakta. U pitanju je silikatska stena o kakvim je pisao onaj aljkavi Švajcarac Berzelijus. Primetan je u njenom sastavu i dodatk minerala koji ne pokazuje svojstvo kristaliziranja, vrlo nalik opalu. Fulgur je poznat još od antike, često korišćen u hramovima posvećenim Zevsu, širom Arkadije i okoline.
Ovakvi oblici nastaju pod izuzetno visokim pritiskom i temperaturom, kada vrška groma udari u stenu. Primerak potiče negde s okoline Maglića, dobiven od ovdašnjeg lesnika. Primerak je tretiran blic-osvetljenjem sa razmerom berberske soli jedan prema pet i dodatkom ser Hemfri Dejvijeve soli dobijene elektrolizom iz  etiopskih minerala. Kao što se može primetiti, artefakt ne poseduje nikakava izuzetna svojstva; sjaj je samo reflekcija istopljenog stakla, te je ovo u pitanju, običan kamen sa sentimentalnom vrednosti.
F.G.

"Junija, dana sedamnaestog, prateći potok, konačno smo zašli u prašumu: beše to kao da se noć prevremeno spustila nad naše glave.

Do tada smo se, ekselencijo,  batrgali kroz hercegovački krš i ledinu, preko krečnjačkih grebena, od jedne doline do druge, i sunce nas je danima kovalo ognjenim maljem po temenu.  Carstvo mahovine, sene i studi, u koji smo zakoračili ponizno kao da u hram božiji ulazimo, beše dobrodošla promena, ili sam barem tako na početku mislio.

Zamor usled višednevnog pešačenja, svakodnevne žege, loše ishrane, hladnih noći i golomraznih svitanja po kojekakvim zbegovima - potpuno su me iscrpeli - i sve je to skupa uzelo svoj danak. Noć u prašumi sam dočekao obliven hladnim znojem i jezom, s vrtoglavicom i u bolovima, kao da mi se mišići od kostiju odvajaju. Bejah znojav, zubocvokotav, i dobro nakljukan salicinom.

Usnio sam to veče grozničav san, koji pominjem samo zato što smatram da može baciti svetlo na buduće događaje.

U tom snu, ponovo sam bio polaznik bečkog Univerziteta, a to znam po starom, prašnjavom amfiteatru u kojem sam se zadesio, obliven nelagodom koju samo študent pred završni ispit može osećati. Profešor Škoda je bio tu, i komisija zavijena u senke, pored anatomskog stola.

Sećam se tog stola, od hrapavog kamena, sa usečenim žljebovima niz koje je oticala tamna krv u potocima. Sukrvice je, inače bilo svuda, po stolu, po podu, litre su se skorile u kamenim rezervoarima i limenim, olupanim kofama, prsti su mi se lepili od sasušene tekućine, dok je tamnocrvena raselina zjapila pravo pred mojim nosem, lipteća rana između butina porodilje u trudovima.

Osećao sam da moram brzo delati, da je to moj ispit, sudeći po nervoznom mrljanju profešora i ostatka komisije. Ali ja, koji se nikada nisam bavio akušerstvom, nisam znao šta mi je činiti. Bolni jecaji porodilje su me, pride, dodatno ometali.

U trenutku najgoreg očaja, kravim ružem namalane usmine se grčevito nabraše, kao kada čovek pljucka košticu od masline, i pomoli se vršak umazan sukrvicom, za koji pomislih da je dečija glava. Usmine su se, pak, sve više razmicale, dok nisam mogao pogledati bolje – i predamnom se ukaza lice novorođenčeta, tek na pola puta iz materice, ali lice bez ikakvih crta, makar i onih nadutih i svima sličnih, kakve viđamo kod novorođenčadi, već to pre beše kao grubo izvajan komad gline, sa dva crna, neljudska oka poput sasušenih grožđica.

Tada sam se uglavnom budio.

Narednih dana je groznica nastavila da jača – salicin je bio od slabe pomoći – i bilo je čak i predloga, od strane Petra, doduše, da od ekspedicije odustanemo, i da se povučemo nazad ka Foči. Neću sporiti – u trenucima slabosti, izgladneo, razvodnjene utrobe, sigurno bih se u civilizaciju vratio, samo da sam na nogama mogao stajati. No, znao sam, ako se moje stanje uskoro ne popravi, neće biti druge nego da me Petar i Vid na sopstvenim leđima ponesu kući... Ili ono što ostane od mene, zbilja, u tom trenutku bejah osuđen na vrlo sumorno viđenje situacije.

Čobanin Vid je, pak, insistirao da odatle moramo poći što pre, dalje na istok – i da svakim daljim odlaganjem izlažemo sebe sve većoj opasnosti. Nisam mogao dokučiti na kakvu opasnost misli, a na zdrav razum se nisam mogao osloniti, jer on beše ustupio mesto vrućici, a i nekim  vrlo živopisnim zvučnim halucinacijama. Toliko sam zabrazdio u očajanje, da sam se čak i narodnoj medicini poklonio – i svako jutro i predvečerje me je Vid škropi vodom u kojoj su preko noći stajali kameni opiljci – Perunover strele - i bosiljak i vučiji nokti (nisam pitao čobanina odakle mu taj specifični resurs za ovakve mađije).

Da li je tehnika paganskog baptizma pomogla, ili se moje telo konačno izborilo sa slabošću – tek, petog dana uspeo sam stati na noge, i vrlo nesigurno, uz Petrovu pomoć, nastavili smo put uzbrdo, često zbog mene zastajući.

Tog kasnog popodneva izbili smo  na suv, oglodan proplanak, i prvi put videh sunce nakon mnogo dana. Vid se, pak, ponovo uzvrpoljio, i zahtevao je da se na mestu ne zadržavamo. Kako sam se tek koliko-toliko priveo snazi, odbio sam da krenem dalje dok se ne objasni: zašto demorališe naše redove i uzbuđuje ljudstvo – Petar je, naime, vrlo osetljiv na bilo kave pomene mračnih sila, a i moje mentalno stanje beše rovito – a da ne nudi nikakvoga objašnjenja.

Vid mi pokaza stablo na sredini proplanka, bolesno, natrulo i iskrivljeno, kao da će svakoga trena da se spoji sa zemljom. Duboko u zemlji, veli, leži ,,veštica", šta god on pod tim terminom podrazumevao, i glođe korenje drveta. Ovo je njen proplanak, veli,  njen deo šume, njena teritorija, i ja bih, pre svih, trebalo da se što pre odatle uklonim. Zašto ja, nismo uspeli utvrditi, jer čobanin beše tvrdoglav baš kao i ono naše magare što povedosmo.

Da na uludu raspravu ne bi trošili čitav dan – odlučno sam zahtevao da mi se prisustvo natprirodnih sila dokaže, jer ja, i onako oslabljen, nisam zaboravio na direktive operacije ,,Nekropola".

Hoteći kompromisno rešenje, pastir uze onu vodu što smo u njoj kiselili kameni fulgur, i prosu je podno natrulog stabla.

Krik koji je odjeknuo šumom, toliko me je znenadio da me je već namučena utroba jedva poslušala, i spasila od sramote. Kada bih probao taj zvuk opisati – rekao bih da je najsličniji struganju zrikavca, ali velikog, i neverovatno glasnog, ali, u svakom slučaju, nije to bio glas koje bi božije stvorenje moglo olako proizvesti.

Tada se u šupljini u drvetu ukazala prilika – mislio sam da je kakva čudnovata ptica uznemirena našim prisustvom – ali kada na vrh nje ugledah beskrvno lice novorođenčeta iz svojih košmara, strava mi se pope uz leđa, i iznova stavivši moja nesrećna creva na probu.

Čobanin veli da se nakazni stvor u narodu zove Cikavac, i da je đavolji pomoćnik svakakvih veštica i veštaca, možda čak i nadzemni avatar, teško je utvrditi.

Uprkos žurbi da što pre ukleti proplanak napustimo, na moje insistiranje smo raspečatili opremu, i obavili fotografisanje, za koje verujem, ekselencijo, da će vas u potpunosti zadovoljiti.

Potom smo to ukleto mesto napustili. Vid je insistirao  da je veštica tek oslabljena škropljenjem, ali nikako utučena - u šta sam bio spreman sve više da poverujem – i da se valja odatle pomeriti što pre.

Naredno veče, krici koje smo čuli na proplanku – krici koji su me u delirijumu tako često pohađali, da su mi skoro i bliski delovali – odzvanjali su klisurom do praskozorja, i potom zauvek umukli.

Narednog dana smo nastavili put, uzbrdo, kroz šumu crnju od noći.

Bio sam, nakon tog nakaznog iskustva, čudnovato oporavljen."


Fotografija u privatnoj kolekciji Milene Naumović. Autor nepoznat. Tekst ispod slike, preveden sa nemačkog: Cikavaca ne treba mešati sa drekavcem, čije je poreklo donekle zlokobnije. Da bi se Cikavac rodio, žena vešta u mračnim veštinama arkanskim, treba da jaje crne kokoške drži četrdeset dana i noći pod pazuhom, i za to vreme ne sme da se umiva, reže nokte, raspliće kosu, ili da se moli. Nakon tog perioda, rodiće se cikavac. Ovo stvorenje ispunjavaće sve želje gospodara – sisaće med iz košnica i krasti mleko od krava – a spreman je da svoga stvorioca  prati čak i iza groba. U slučaju susreta vojne intervencije i ovoga stvorenja, tretirati ga osveštanom vodom, ili, pak, po mom skromnom mnjenju, ognjem i barutom, jer se može pokazati kao delotvornije rešenje. F.G.

JOŠ, molim!

Biti će, biti će, samo da se fotomaterijali obrade

,,Postoje tri načina da se prodre u šumu. Jedan od njih je da se prokopa tunel, kao što to čine štakori u senu. Zagušljiv je to način. Ustezao sam se. Drugi je da se nemilice troše kolena po kamenim džombama koje potoci spiraju na svom putu ka dolini – sve dok se ne dođe do klanca, raseline, vertikalnog zida  ili kakve druge vodopadne prepreke.

Treći je da se prate varljive i nepouzdane staze zverinja.

I tako, zaluđeni drekom zrikavaca, cičanjem ptica, večitim trešenjem, zviždanjem i trupkanjem zverčica na putu da se spare ili pojedu – to nisam znao – probijali smo se naviše, uvek naviše, u stanju kakvom smo mogli. Pljuckali smo paučinu i terali mušice od ušiju, a čudovišno velika oborena stabla bi našu družinu – Petra Orlovića, moju malenkost, Vida bez prezimena, njegovih sedam ovčica i naše jadno magare – primoralo na duga skretanja. U šupljinama tih stabala, čitava ćesarska železnica bi mogla manervisati.

Što smo dublje u šumu gazili, to smo više lesnika sretali, starijih, verujem, i od Novog zaveta. Premda, nikada nisu bili u skupini, to ne priliči njihovoj samotnjačkoj prirodi – već uvek raštrkani po lugovima, razgraničeni za nas nepojamnim međama - ukorenjeni, ali još uvek živih očiju što se sećaju drevne Arkadije i Dušanovog tribalnog stega rata, i ko zna čega još, sada prekrivenog šašom i zaboravom.

Ćutke smo pored njih prolazili, kao što ilegalci pognu glavu pred strogim pogledom graničara, mada mi nije promaklo da kad-kad Vid i Petar krišom ostave i darove, komadiće pogače ili sira, drvene džidža-bidže i stare marame što zavežu oko korenja. Ponekad u prolazu,  uvek ako bi noćili pod njihovim krošnjama.

A kada bi noć došla – a uvek je dolazila, ne dajte se zavarati, barone – dovela bi sva svoja čudovišta, da do praskozorija arlauču na mesec.

Hodeći tako, u predvečerije dvadeset i drugog dana junija, konačno nabasasmo na prvi grob.

Teren je do tada postao izrazito negostoljubiv – kada nije šuma, onda je kamena uzvišica, morena, od smrskanog kamena i  otpada što ga je neki pleistocenski lednik za sobom izbljuvao – i s velikom mukom smo se uspinjali. Kamen beše prevrtljiv, izmicao nam je pod stopalima, i sekao bolne šake. Prevalili smo prevlaku između dva grebena, i potom, kao i previše puta do tada, drhtavim i lomnim korakom smo se počeli spuštati ka šumom zakrčenoj dolini.

A iznad nas: crveni suton razmazan po nebesima, i zapaljeni planinski vrhovi. Sutoni su se, inače, u ovom hercegovačkom paklu pokazali kao izvanredni;  svaki put bi sunce bilo svirepo zaklano, svaki put beše to jedno ogromno umiranje.

Zašli smo među stabla kao u šumsku katedralu; poslednja svetlost se u zelenim mlazevima pela do zvezda. Potom je prasnulo crvenilo, i potom purpur,  ali malaksao, i onda nebesko sivilo. Poslednje boje  su mlitavo pale na šumu, kao dronjci posle predstave.

Pred nama, uklješten između drveća, naheren kao nasukani parobrod, stajao je grob.

Vid, veli, da takvih ima svuda, od Une do Drine, u dolinama i seoskim atarima, i još preko, u Srbiji i Crnoj Gori, i da čovek više ne može popamtiti čiji je koji, i još je dodao da tamo gde smo se zaputili, u Trajanovom Gradu, možemo da vidimo velike stećke, prave kame – kako ih je nazvao - a ne ovu sitnu boraniju za potapanje kupusa.

Na mene je, pak, upravo ovaj kam ostavio najjači utisak, verovatno jer beše prvi beleg na našoj ekspediciji. Dugo sam ga do pred počinak gledao, izlizanog i napuklog, napola proždranog zemljom, korenjem i truleži, i lik ratnika večno zamrznutog u finom krečnjaku, ruke podignute, kao da nezvane goste dočekuje. Prstima sam dodirivao pokrov od kamene vinove loze, sada premrežene pukotinama, i šestokraki cvet – ili zvezdu, izvori se nikako ne slažu - na vrhu. U svakom slučaju simbolično, gospodine barone, dojmila mi se simbolika broja: šest je konačni broj kocke, broj sreće i nesreće, neizvesnosti, to je broj koji ide na sve ili ništa, a šta bi vlasniku ovakvog groba u divljini više odgovaralo?

Dok je tama gutala svet oko nas, misli su mi se ponovo vratile onim obimnim – a opet tako skromnim – študijama, građom što sam je u mesecima koji su prethodili ekspediciji s izuzetnom pažnjom proučavao, i nisam se mogao osloboditi goruće želje da se nekako, uhodnički, i ja prokrijumčarim u minule vekove i pogledam nosioca ovoga kamena onako kako su ga savremenici videli.

Ko su bili ti gorštaci, slavenski tribali, što za čitav milenijum nisu uspeli svesti pamet kojem carstvu pripadaju, divljačni, neobuzdani, nepodobni, što ih je podjednako tukla i Istočna i Zapadna stolica, neprijatelji jednima, neprijatelji drugima, vekovima sečeni čelikom ugarskih krstaša i žeženi konstantinopolskim ognjem, satirani do korena, nekada topuzom, nekada mletačkom diplomatijom, samo da bi, jednom sa zemaljskog šara istrebljeni, na neki volšebni, vampirski način, ponovo nikli, kao da iz krvavih grobova izlaze?

I uvek, bez pogovora, kroz vekove noseći sa sobom svoje stare omraze i zavade, krvave povelje i bratoubilačke teftere, cepanja i dogme, raspeti kao štrik između jedne, druge ili treće vere, rimokatolički otpadnici i ohridski jeretici, šizmatici i jedni drugi, silom prilika skupljeni na ove daleke čuke i kosine, držeći se grčevito za guše vekovima, složni tek kada se neka krstaška invazija sa severa ili juga dogodi, a i tada odveć kasno?

A nije da prilike i ranije nisu imali, da se barem prošlosti prebroje i pameti dozovu, jer, dobri barone, oprostite što ovo kažem, i nikako ne bih dovodio vašu taktičku superiornost u pitanje (dok za onog svinjogojca Filipovića i njegovu muželožničku vrhušku, pak, čovek ipak mora da se zapita), ali, dopustite mi da parafraziram Laja Nikolajeviča: Bosnu nije pregazio samo onaj koga je to mrzelo, i dvostruka penetracija na osi sever-jug, Jadran – Panonija, oduvek je igrala svoju cikličnu igru ponavljanja. Pa nije li, kako se u nevesinjskom logoru pijani junkeri hvališu, dična austrijska armija pokorila čitavu Bosnu za manje od tri meseca, koliko i inače običnom čoveku treba da je s kraja na kraj prepešači? Žrvanj istorije uvek melje u krug, zapamtite to, dragi moj barone, samo smo mi loši študenti.

U sve crnjem sumraku, i krečnjački ratnik na ploči mi sve više delovaše kao da on putnike namernike ne pozdravlja dobrodošlicom, već nam na rastanku odmahuje, odlazeći na put s koga nema povratka, kao da nam šalje poslednji pozdrav, pre nego što jednom za svagda u zemlju i zaborav potone.

Iskoristio sam poslednji trenutak da zabeležim izlizani ćirilični natpis kovačkom rukom ugreban u stenu, a sakriven rastinjem i mahovinom:

A SE LEŽI ZAVIDA OSTROJEVIĆ, NA SVOJ ZEMLI
I DERVO MOJZE BIT OGROMNO KO HUM, AL LISTJE MU PAJDA UZ KORENJE
6510. GODINE, KAD BJEHU PUNE VLKOVA ŠUME

To veče mi je postelja od stene, zemlje i korenja mrvila kičmene pršljenove jače no pre, i san mi nije dolazio na oči.

Sutradan smo ušli u Nekropolu."

Istorija se danas slabo seća – iz već pomenutih razloga -  gospodina Veselina Čajkanovića, univerzitetskog profesora, istoričara religije, etnografa, veterana, i, kako neki neimenovani izvori navode, najobrazovanijeg kafanskog bekrije. Bio je, uz to, i stari Dorćolac, ako je to od ikakve važnosti za ovu priču.

Prevalio je put Veselin, od senke platana podno Bajlonijeve pivare, u krug, u krug,  pa ponovo nazad pred one potklobučene dorćolske fasade iz detinjstva, i nije se na tom putu štedeo: jurišao je, kao anđeo osvete, na turske bajonete, dok mu je stopala sisalo smrznuto okotobarsko blato u blizini Kumanova, i uhvatio se s Bugarima za gušu u onom krkljancu kod Bregalnice, i branio je Beograd, i izgubio je Beograd, i ponovo u krug, preko Solunskog fronta, usput zakačivši – kao čovek što skuplja čičak dok se provlači kroz strnjište – i pokoju legiju časti, ili dvoglavog orla sa ukršetnim mačevima, posrebrene tanjiriće za hrabrost,  i ostale plehane tričarije što se kače na grudi i lepo sijaju na paradi.

I imao je vremena Veselin da iz znoja iscedi  još poneku studiju, da putuje i skuplja narodna predanja, da prevede poneko delo s latinskog,  da postane dekan i predavač na dva fakulteta, da neumorno skuplja krhotine iz prošlosti, iznova slažući taj izgubljeni narodni mozaik, ne bi li, malo po okončanju rata, godine četrdeset i pete prošloga veka, bio pozvan na jedan informativan razgovor koji ga je stajao glave.

Nakon svega, valja nam uraditi jedan posthumni bilans, stvar za svakoga od nas neugodnu, ali tim pre neizbežnu. Za našega junaka, Veselina Čajkanovića, stvari ovako stoje:

Beogradska ulica na Medaku, komada jedan. Strma, ali s pogledom na bledocrvene, načičkane krovove Marinkove Bare; kada sunce opali, svaki šav na prepuklom asflatu deluje kao provalija, i ozare se kuće prizemne i jednospratne, lica odranog do sirove, narandžaste cigle, sa neprirodno blistavim PVC prozorima.  Kola parkirana, na nizbrdici deluju kao da nosem riju po zemlji; na žegi vazduh treperi iznad užarene haube. Plac na ćošku prekriven šašom i kiselim drvetom, rešetkasta ograda, klot ofarbana dosadnom sivom bojom, i na njoj musavi natpis: ,,PLAC 472m2 NA PRODAJU". Usamljene, nakrivljene bandere i šuplje nebo premreženo dalekovodima. U daljini, zuji trafo-stanica.

Anksioznost studenata druge godine etnologije i antropologije, komada nebrojeno. Dok guzicu šmirglaju po četkastom itisonu hodnika na petom spratu Filozofskog fakulteta, čekajući na svojih pet minuta kod profesora ,,Istorije srpske etnologije", među prstima im se gužva izmrljana skripta što još uvek miriše na štampariju, cedi se letnje sunce kroz okna prozora, vrtloži se prašina, bazde plesan i dosada, i samo još odjekuje katatonično mrmljanje duša osuđenih na večno prokletstvo ako nakon junskog ispitnog ne odu na more: ,,Analitičko - komparativni metod, studije iz religije i folklora, opšte pojave u srpskoj religiji, o vrhovnom srpskom bogu, eee, šta te je pitao, je l' si prošla..."

Legat od pisama, dnevničkih zabeleški i komentara, komada (uopšteno) jedan, što ga poneko kulturno društvo i familija iznesu kao mošti sveca u kakvu privremenu potleušicu – dok se Narodni Muzej ne otvori, evo, već koliko za sto dvadeset i osam dana, minus vikend i praznici.

Tvrda korica nekog starog izdanja, (komada pet), malo nagrižena,  razlistanih ušiju, ali na sigurnom, ušuškana u Univerzitetskoj biblioteci.

I... to je to.

Čovek bi se tu mogao zapitati, busajući se u grudi: u kakvoj zemlji to živimo, gde je tu pravda, koj moj, i zašto je niko ne pozove?!

Dosledni istraživač će, pak, znati da je pravda ćorava i naoružana do zuba, i da na nju ne treba računati. A ni Čajkanović nije tako loše prošao.

Dosledni istraživač će nešto drugo zanimati. On će, čak, prkoseći zakonima pravde i  fizike, spustiti svoje uvce na memljivi pod beogradskih kafana i budžaka, u jesen 1946. godine, i oslušnuti šta se priča... Šta se šapuće.

A šaptača ima mnogo – i seča beogradskih profesora nije čak ni glavna tema, a sudbina Veselina Čajkanovića, filološko-etnološke boranije,  najmanje je bitna od svih tih aktuelnih previranja. Tu su Ruski tenkovi što štekeću u pozadini, tu su engleski avioni što zuje iznad neba Jugoslavije, tu je Trst što bazdi na novi rat. Važnija, svetska  pitanja se za kafanskim stolom bistre. Ali, negde, u kutku kraj toaleta, u zamračenim suterenima, štajgarskim birtijama i pored razrušenih ograda oslobođenog Beograda, šapuće se nešto, tanka priča se prenosi, od uha do uha,  s čokanjčeta na čokanjče.

Na pravoslavni Božić 1944. godine, vele neki izvori, profesora Čajkanovića je posetila izvesna osoba s kokardom, inače rado viđen gost širom dalmatinske rivijere, u svom užurbanom điru, ruku pod ruku sa crnokošuljašima svih boja, mada je u beogradski stan profesora Čajkanovića ušla tiho, ponizno, kao begunac, što suštinski, i jeste bila, ili će uskoro biti. Otresao je o dovratak raško blato i inje s s teških cokula – prepešačio je čitavu Bosnu i Srbiju, vele izvori - i tu noć, u ledom okovanom Beogradu, proveo je u stanu Čajkanovića, uz drhtavu svetlost sveće. O čemu su njih dvojica pričali, šta se to veče dešavalo, o tome nije ostalo mnogo tragova, ali tihi, rakijom natopljeni jezici vele da je ta osoba – koja će zbeg naći u Italiji, i konačno se izgubiti 1962. godine u dubini rimskih laguma – ostavila nešto, prašnjavi bukvar, zbog koje će Čajkanović, između svega ostalog, mnogo problema imati. O čemu se u toj knjizi radilo, to niko nije znao, osim da je bila pisana na nemačkom, i da je obilovala fotografijama, a da je, nekoliko meseci pred smrt, profesor Čajkanović naglo počeo menjati svoje životno delo:  ,,Staru srpsku religiju i mitologiju", dodajući neke čudne, čak apokrifne izmene koje u posthumno izdanje nisu bile unete...

Spominje se još i priča da su, u danima nakon oslobođenja Beograda, izvesne osobe bliske vlastima dolazile u posetu Čajkanoviću, pljuvale mu na patos i garile stranice knjiga, sve dok Veselin nije priznao svoju ,,kolaboraciju", i dok nije poslužio, umesto mezeta, dokaze svog izdajništva, i na kraju, na radost svih naših naroda i narodnosti, konačno krepao.

Kako stara balkanska mudrost nalaže, tajne arhive nikada ne treba otvarati javnosti (osim u slučaju političke kampanje), a ako ih već ne držiš uza sebe, onda ih spali, i svedoke potopi u kreču. Pa ipak, neke stvari se prosto opiru da budu zaboravljene.

Neki kažu da ta antikvarna fotografija s šizofrenim natpisima potiče još iz devetnaestog veka, ali da je isplivala osamdesetih godina, kao pramen pepela nakon skrivene paljevine, u arhivima SANU-a, na nekom glupom mestu, među registrima gde su stajali kafanski računi Dobrice Ćosića.

Drugi pričaju da je unuk Aleksandra Rankovića, nakon njegove smrti, tu fotografiju našao u biblioteci, i da ju je prodao prvoj antikvarnici, jer je bio takav čovek.

Treći, pak, da je to samo glupa fotomontaža one bagre iz Kluba književnika, a koji su hteli da se sprdaju sa Danilom Kišom.

Bilo kako bilo, fotografija je nastavila svoj podzemni, lagumski put kroz mnoge sumnjive beogradske krugove, i često se u narednim decenijama pojavljivala u govorkanjima o poslednjim danima Čajkanovića, da zagolica maštu besprizornih internet trolova bez aktivnog seksualnog života.

Mi je prenosimo u celini, zajedno sa kriptičnim natpisom prevedenim sa nemačkog:

Vreme je, poštovani gospodine barone, da vam ovaj referat privedem kraju, zaključno sa opisom neobičnih događaja koji su se u Nekropoli odigrali.

Vi ste, gospodine, po sopstvenom priznanju, čovek oficirski vaspitan, i vaš pogled je uprt u konkretne rezultate, malo pažnje pridajući - kako ste se to onomad jezgrovito izrazili - ,,istoriji slavenskih svinja, balkanskih cigana i njihovih sujevernih mantranja", te ću se potruditi da obuzdam svoju blagoglagoljivost, i da vas poštedim suvišne istorije i lokalne demonologije.

Meseca junija, dana dvadeset i šestog, stupili smo na središnje tlo  Nekropole. Nije čitav lokalitet samo jedna zabranjena dolina - kao što to tvrdi onaj srednjevekovni pustahija  i alamunja, Evlija Čelebija, u svojim putopisima – već je u pitanju više povezanih kraških polja, razapetih između visova, nalik na ravnjanje  između nabora čaršava. Tu, u naručiju gora čiji su vrhovi u ledu i oblaku, čovek postane vrlo intiman s horizontom, što stvara donekle paranoidan utisak. Premda, jedino gore što sam iskusio od manije zatvorenog prostora, jesu napadi čiste strave, što su me obuzimali pri pogledu na visoko, prazno nebo.

Ni teren ne beše odveć gostoljubiv – oku neugodan krš, nisko rastinje i šaš, škrape kao komadići smrskane vaze, mutave vrtače, sve talasasto i boginjavo od stena, stećaka i kamenja, ostavljajući utisak kao da je božija ruka rasula slomljeni krečnjak po čitavom polju, onako kako bi neštedljivi kuvar posolio pečenje.

Klasifikaciju lokaliteta je, s toga, bilo jako teško odrediti, jer čovek više ne zna šta je krš, a šta istorijska zaostavština, ali smo nakon detaljne inspekcije utvrdili da postoje objekti koji su nesumnjivo podignuti ljudskom rukom – temelji zidova, šanaca, čardaka - a sada lešinarskih osmatračnica i zverskih brloga. Sa nadgrobnim stećcima, pak, stvar je daleko bolje stajala – njih smo lakše raspoznavali, i mada znatno variraju i u obliku i u stilu, odnosno, ne možete dva ista nigde naći – određenu klasifikaciju smo ažurno sproveli, i sa sigurnošću mogu udenuti istorijsku čiodu u skromni razmak između jedanaestog i dvanaestog veka, što neke od ovih grobova čini verovatno najstarijim poznatim stećcima (što vas i ne zanima preterano).

To, naravno, hronološki potpuno odudara od Vidovog gledišta o navodnom gradu cara Trajana – kako on insistira u imenovanju Nekropole. Međutim, kao što je baronu sigurno već poznato, čudnovata balkanska alhemija je dotičnog rimskog imperatora - najboljeg od sviju, što bi rekli Rimljani – pretvorila u hrišćanskog demona, usled nekih teoloških nesuglasica, što se opet nakalemilo na slavjansku mitologiju i demonologiju. Od Cera do Krima poznata je priča o raskalašanom demonu Trajanu - pa mu tako i ovde lokalno stanovništvo pripisuje svaku napuštenu i misterioznu gradinu. Car Trajan je po predanju, poštovani gospodine barone, jedan komandant vragova, crni div s kozijim ušima, troglava zver, demonski bludnik, i šta sve ne,  ali se po legendi morao vrati u svoj zamak pre zore, inače bi se on i sve njegovo pretvorilo u kamen, što se na kraju očigledno i desilo, jer su, navodno, seljaci svim petlovima odsekli jezik (već čujem kako zevate).

Ono što je za ovaj lokalitet specifično, jeste što Vid tvrdi da demon Trajan nije trajno skamenjen, već spava ispod grada, i čeka Sudnji dan da se probudi sa svojom hordom vragova, što u drugim krajevima nije čest narativ, ali čobane i hajduke drži podalje odavde.

Prenoćivši u dolini, nikakve opasnosti u vidu zverova ili živih ljudi nismo zapazili, mada vas moram upozoriti da u slučaju vojne ekspedicije, ponesete dovoljno hrane i, pogotovo, vode (što, ispostaviće se kasnije, mi nismo uradili).

Naredni dan smo proveli u užurbanim pripremama za prodor u srce Nekropole, žureći da stignemo korak  zvezdanog mehanizma što nemilice otkucava. U tom pogledu, od izuzetne pomoći nam je bio čobanin Vid, asistirajući prilikom primitivne destilacije trava, što nam je ujedno bio i poslednji zajednički poduhvat. Tog popodneva nas je napustio, nakon gotovo dve sedmice putovanja, otišavši u pravcu jugozapadnih, čobanskih puteva. Nije, naime, želeo sebe i svoje skromno stado izlagati opasnostima Trajanovog grada, pogotovo što je bio vrlo ubedljiv u svojim tvrdnjama o Onoj Dugačkoj (ime joj nije smeo izgovoriti), što čuva nekropolu, kao i blago harambaše Miroslava i njegovih četrdeset hajduka (to vas ne treba čuditi, poštovani gospodare barone, u ovim krajevima takve pripovesti su namenjene za svaku čuku, zidinu i ruševinu po kojoj je neki od lokalnih bandita hodio).

Detalje vezane o procesu pripreme pred ulazak, poslaću vam u post scriptumu. Ono što treba da znate, jeste da se vodenom destilacijom trave po ime vidovčica (Anagallis arvensis), ljupkog crvenog ili plavog cveta, dobija tekućina oporog ukusa i mirisa, koja se potom maže na očne kapke, čelo, uši i na jezik. Pre nego što pomislite da smo u divljini potpuno zastranili, molim vas da se uputite na neke moje ranije reference. Rečeno je da ovakav tretman može čoveka zaštititi od skrivenih opasnosti Nekropole, a budući da smo se mi živi i zdravi vratili, narednoj vojnoj ekspediciji toplo preporučujem da se cvećem namirišu.

Nakon toga smo dalje nastavili sami: Petar i moja malenkost, kao i naše teretno magare.

Junija, u rano jutro dvadeset i osmoga dana, kada se zvezdane konstelacije dižu u čast paganskog božanstva Vida, a neviljivo se izobražava pred smrtnicima, ušli smo u tajni deo Nekropole. Premda, nije bilo ni upola tako dramatično kao što zvuči – samo smo produžili u zatureni krajičak doline, još jedno polje među tim visećim baštama, podjednako džombasto i negostoljubivo kao i ostala. Duž tog polja, međutim, vodi vrludav trag kamenih krhotina, koje se uspinju ka visovima. Sledeći Vidove instrukcije, pratili smo taj prirodni put, onsepokojeni utiskom da zalazimo na mesto drevnije nego ostatak lokaliteta, i time za nas zabranjeno.

Dan je bio sunčan tog dvadeset i osmog junija, samo su oblaci senom šarali po zemlji, na kratko nam odmarajući bolne oči. Usta nam behu toliko suva, da su nam usne krvarile na sam dodir o zubnu gleđ – te smo i Petar i ja delovali kao da smo nekome grkljan pregrizli. Bauljali smo, napola strepeći, a napola iščekujući konačni cilj naše ekspedicije, dok su nam se kamene džombe izvrtale pod nogama.

Premda, i pred toga što smo od sunca, žeđi i mošusnog cveća obnevideli,  i ovlašan pogled na razbacane stećke bio  jedovoljan da nam ni trun sumnje više ne preostane: bili smo pred beleg - kamenjem, nekropolom starijom od svih što smo na putu ovde videli, među kamenim spavačima o kojem šturi putopisi i srednjevekovne hrisovulje jedva ponešto šapuću.

To je, vele neki kotorski hroničari, počivalište poslednjeg ogranka Vojisavljevića, što ih je još dukljanski car Bodin, u žaru dinastičkog sukoba, ognjem i železom u ovu divljninu poterao. Drugi, pak, nekropolu  povezuju sa legendom o poslednjoj patarenskoj dinastiji, čije poslednje tragove susedni župani i kraljevi surovo satrše. Neki, opet, oprezno spominju počivalište četvrtog sina Stefana Nemanje, onog o kojem se već vekovima ćuti, i postoji tek pokoja crtica u vatikanskoj arhivi.

Bilo kako bilo, zagledan u napukle i izlizane konture šestokrakih zvezda, i dalje graciozne linije vinovih loza, prikaze jelena tako životne da samo što ne odlutaju sa stećka, znao sam, Vidova teorija o nekom tamo sedamanestovekovnom ercegovačkom hajduku prosto nije moguća, osim ako ovaj blago pod srednjevekovnu gradinu nije pokopao, ali, ne bih vas ni zamarao tim opsežnim historijskim hipotezama; naprotiv, ono što ću vam ispripovedati, sa istorijom ima jako šture veze, premda će vas sigurno zainteresovati u materijalnom pogledu (na šta ste se, u direktivama operacije, posebno fokusirali).

Tek ovlašnim prevrtanjem okolnog kamenja, otkrili smo zaboravljene novčiće (uglavnom srebrne), iz različitih perioda, a najskoriji je -  prava misterija i istorijski kuriozitet - upravo onaj iz kovačnice bečkog cara Frederika Drugog. To, kao i deo ukrašene grivne od čistoga zlata, šaljem vam vojnom poštom, zajedno sa ovim referatom, da se i sami u bogatsvo lokaliteta uverite.
Elem, kako nismo bili u mogućnosti da čitave stećke podignemo i glavnog plena se dočepamo, raspečatili smo fotografsku opremu, i sve priredili za jednu opsežnu fotostudiju terena i okoline, a u skladu sa uputstvima Agencije.

Tek, u magnovenju, kamen se na naše oči pomerio: kliznuo je u stranu, i ono za šta sam verovao da je kamena mogila, razmotalo se u svoj svojoj veličini i strahoti. Kapak se lenjo razmakao, otkrivši tanku pukotinu zmijske zenice. Kandža je zagrebala po grobu, i reptilska telesina se prevalila preko stećka, kao pseto što naleže na kost. Račvasti jezik je zapalacao, i magarac sa bisagama i ostatkom hrane već beše daleko.

Uprkos mojim slutnjama, bio sam nemalo iznenađen. Ipak, jedan riter bildautorske profesije poput mene – dozvolite mi da sebi polaskam – nije dozvolio da ga strah nadvlada, i krajičkom usana sam uputio Petra da nikakve nagle pokrete ne čini. Na sreću, poslušao me je.

Lelujajući se kao da se banjamo u jezeru, s rukama mahinalno podignutim, uspeli smo da obigramo oko stvora, i da snimimo, nadam se, zadovoljavajuće fotografije.

Premda je palacajući jezik sve vreme pratio naše pokrete, stvor se može izigrati ako ga više ljudi opkoli, jer se potom samo na jednoga fokusira. Gmaz nije pokazivao znake agresije, mada mu ni nismo odveć prilazili. Da li je stvorenje otrovno ili rapsolaže kakvim - možda čak i u skladu sa legendama –  ognjenim arsenalom, nismo utvrdili, mada lokalna predanja tako šta ne spominju. Ipak, s obzirom na njegovu, rekao bih, desetometarsku telesinu, i čeljust koja bi se sigurno mogla razmaknuti dovoljno da  i konja proždere, nasuprot naše jedne puške i iskrzanog noža, sigurno bi se i bez tih svojstava pokazao kao opak neprijatelj.

Ako je verovati legendama, pravi junaci svetloga oružija su idealno rešenje za ove beštije, što je svakako srećna okolnost, budući da poštovani gospodin baron ima čitav oficirski kadar austrijske vojske, da među njima nađe probitačne junake za ovaj sveti, i čak bih rekao, hrišćanski zadatak.

Kasnog popodneva, uprtivši svu opremu i preostale namirnice na grbaču, ne okrećući leđa uspavanoj dolini i guji u njoj sklupčanoj, napustili smo Nekropolu, i nismo stali sve dok se šume nismo dokopali.

Magare, zajedno sa preostalim namirnicama, uteklo je, i više ga nismo videli, tako da smo na dugom spuštanju ka civilizaciji, uglavnom preživeli lapćući vodu s izvora, pod teškom vrućicom i groznicom, hraneći se puževima, kao i nekom travuljinom što ima ukus beloga luka, a lokalci je zovu medveđa trava ili sremuš (u slučaju da, ne dozvolio dobri Bog, nekada završite daleko u bosanskim gudurama).

Dalje vam je, poštovani gospodine barone, sve poznato: sišli smo na drumove, ne znajući da ste vi ovde sa suočeni sa određenim preprekama, pri uvođenju evropskih i civilizacijskih tekovina. Ipak, sva oprema i fotomaterijali su preživeli ovaj nadasve džombast pohod, i biće vam dostupni prvom prilikom.

Privodeći ovaj izveštaj kraju, mogu još samo da velmožnom oberlojtentu fon Hofmanu, riteru Marije Terezije i bedemu Krune u Sarajevskom Vilajetu, pošaljem trideset srebrnjaka i komad zlatne grivne, nađenih u površinskom pregledu Nekropole, kao jamac budućeg bogatog nalaza, i da istovremeno poželim brzu pobedu nad pobunjeničkim elementima na područiju Bosne.

Budite pozdravljeni, i neka vam Bog podari dug život.

PS. Komandant nevesinjskog logora Prešern nas je upravo obavestio da je vojska razbila čete ustanika, i postavila punktove na Dubrovačkom drumu, te da koliko sutra, uz manju oružanu pratnju, možemo produžiti ka Mostaru.

Radujem se uspostavljanju naše buduće korešpondencije, poštovani gospodine barone, pogotovo u pogledu daljih priprema u sklopu operacije ,,Nekropola".

PPS. Pretpostavljam da sada, kada je preuređenje ove varvarske džamalahurije uzelo maha, i kada se već redovne veze uspostavljaju između unutrašnjosti i dubrovačke luke, sigurno se možete zauzeti kod barona Filipovića, a  po pitanju materijala što sam ih tražio? Spisak ćete naći priložen uz Trošovnik.

Verni sluga, Franc Gezner, julija 1878. godine, u Nevesinju.




Smuk, Gmaz, Guja, Čuvarkuća. Ne treba ih mešati sa alama i aždajama, pošto su to potpuno drugačija stvorenja (mada aždaje takođe poseduje reptilske odlike, što može dovesti do zabune). Kako domicilno stanovništvo tvrdi, ove beštije nastaju kada vrsta zmije neotrovnice po imenu smuk (Elaphe longissima), napuni preko stotinu godina, nakon čega joj izrastu noge i krila (snimljenom primerku su u tom slučaju samo tri noge izrasle, a šta to znači, meni nije pojamno). Da li je predanje tačno, ili je u pitanju sasvim druga, slabo poznata vrsta, to nismo uspeli utvrditi.
S obzirom da se u moderno doba niko još nije sretao sa ovakvim zverima, možemo ih samo uporediti sa drugim predanjima i legendama, pa se tu mnoge sličnosti Smuka mogu naći sa srednjeevropskim zmajem,  Smokom iz Krakova, katalonskim Vivernom, ugarskim Šarkanjem, pa, čak, i sijamskom Nagom, zaštitinicom budističkih hramova.

Sva se predanja slažu da Smuk nastanjuje ruševine i stare gradine, i, čak, da često pod sobom čuba skriveno blago. Petar mi je kazao i mnoge priče o starim srpskim kraljevima koji su, u povlačenju pred Osmanlijama, svoja blaga poveravali šumadijskim smukovima. U tom slučaju, kada se zakoniti naslednik kraljevske loze pojavi, rečeno je, Smuk će mu predati svu imovinu što mu pripada.

Takođe, ako je verovati pričama, Smukovi su blagonakloni prema devicama plemenitog porekla, mada ostaje nejasno šta bi sa njom radio.
F.G. 1878. godina

Kancelarija Generalštaba, Sarajevo, julija 1879. godine.

"Baronu fon Hofmanu, vitezu Železne krune,  stožeru hrišćanstva, bedemu Evrope, ministru trezora sarajevskog i sandžačkog, tajno izvešće šalje Franc Gezner, bildautor bečki, ponizni sluga Njegovog Visočanstva, Franje Jozefa Prvog.

Poštovani gospodine barone, ovaj skromni izveštaj pišem po prispeću u grad Mostar, kojeg smo se, koliko juče, dvadeset i drugog julija, u kasnim večernjim satima dokopali. Dokopali, kažem, jer da smo se pešice za kitajski Kanton zaputili, do sada bi valjda već stigli. Ko preživi ustaničke čete alahovih ratnika i srpskih turkoždera, te dušegupku usred mudžahedanskog egzodusa što se na drumove izlio kao sveta reka Nil po misirskim poljima, uvek je tu naša domaća birokratija da ga potpuno dokusuri (zbilja, preporučio bih baronu fon Filipoviču da svoje dečke iz pešadije nauči barem osnovama nemačkog jezika; kao austrougarskim građanima, može im to nekada i zatrebati).

Utisci o novom prizoru su za sada zbrkani: grad u kotlini, s obe strane začepljen kamenim zidovima i utvrđenjima, začvorenih ulica što same sebi grizu rep: neravna kaldrma, memljivi dućani, prašina se na sve lepi. Baštenski zidovi su visoki kao bedemi, i tek kroz odškrinute dveri od izbledelog drveta, promiču edenski prizori zelenila, žubor vode, i ženski glasovi u dubokoj seni.

Gradska žega je rascepljena zelenoplavom pukotinom od studi i svežine – Neretvom - preko koje se paučinasto diže pupčana vrpca od belog teneijskog kamena. Kada udari podne, okolna brda i stene gore kao magnezijum, i čoveka po čitav dan bole obrazi od mrštenja. Kada dune vetar, miriše na so, i more, i vrelinu.


Mahala ima trideset: muhamedanskih, latinskih, pravoslavnih, vlaških, i sve to začinjeno Čifutima, Armenima, Cincarima, Ciganima i ko zna čime još, no, kojoj god se veri klanjali ili rasi pripadali, sve su im mahale kamene. Budući da je to glavni (i reklo bi se jedini) domaći resurs, lokalci, baš poput onih nomada sa dalekog severa što domove prave od leda, i poseduju tisuću izraza za sneg, jednako se prema goloj steni odnose: za svaku imaju poseban naziv, a kuće uglavnom grade tako što  kamen na kamen ređaju, sve dok svojom težinom ne bude stabilan kao da je cementom zaliven. Viđali smo i bogatije domove, čiji krovovi na dve vode behu granitnim pločama pokriveni.

Grad je pre svega komercijalno – zanatlijskog karaktera, te su i četvrti tako izdeljene, da se čovek samo prema tezgama s robom može orijentisati:  mesingani radovi, srebrnina, filigran, đinđuve i ostali kujundžiluk, te tkači, sarači, abadžije, platna, sukna i jagnjeće kože, samurovina,  ćilimi i tepisi, i bosiljak, i zeleni biber i so, i makedonske papričice tako ljute da čovek dva dana štuca samo ako ih pomiriše, te tisovina, samuirovina, maslinovo ulje, sablje kaljene u Damasku, kristali iščupani sa Atlasa, hašiš iz Fesa – a tvrde ljudi još i da je recesija, i da su sve boltadžije akutno pritisnute pečalnim stanjem ovdašnjim.

U gradu je, naime, paradokslana situacija: kako su putevi presečeni usled ratova i peripetija, a mnoštvo muhamedanaca je krenulo u bežaniju, brašno mu dođe skuplje od čistog srebra, koje kujundžije prodaju ispod cene. Tako je da, budući da mnogi odlaze odavde zauvek, u teritorije pod okriljem Porte, u Skopski vilajet i dalje, a na put robu ne smeju poneti, u gradu vlada velika rasprodaja (dozvolio sam sebi da pazarim određene artikle neophodne za dalje operacije, a spisak, zajedno sa priznanicom, prilažem uz Trošovnik)

Među gradžanstvom se dosta priča o hajdučiji, i o novim ustancima, ali je za sada javno mnjenje da ni jedna hajdučka četa – koje god vere bila -  do zime neće potrajati, a kada stegne mraz, vele, zaspaće i mečke u planini, a kamoli cela Bosna. Moje je, mnjenje, pak, da se stvari nikada ne odvijaju uhodanim, željenim koracima, i da treba posebno obratiti pažnju na militarne grupe ostale nakon Nevesinjske bune – i srpske i turske – budući da su ih obe strane, nakon rata, otresle o zemlju ko slinu s prsta, i pitanje je na šta će ti očajnici sve biti spremni.

Duševno stanje lokalaca je rovito, ali, rekao bih, u poređenju sa nekim mestima na kojima smo do sada bili, spokojno kao u kapeli. Biće da je razlog tome što su se svi buntovni elementi po brdima razišli, ili su se odselili u pokrajine pod Portinom upravom. Preostalom gradžanstvu je, uostalom, prezentacija austrougarske vojne administracije – tako nalik na dobri, stari osmanski kolac i javno taljiganje – bila dovoljna da smenu vlasti mirno prihvate. Osuđenike su s vešala skidali tek jutro po našem dolasku.

Što se našeg tajnog zameštaljstva tiče, za sada je teško bilo šta utvrditi – mada je velika kolonija kujundžija dovoljan razlog za sumnju da se ovde kakve smutne, onostrane radnje odigravaju. Lokalci još i spominju priču o nekom putniku što je u Mostar stigao, proveo nekoliko dana, pa potom u Neretvi nestao, iz koje je izronio - ni manje ni više - nego devedeset godina kasnije. Tom pitanju ćemo u budućnosti posvetiti punu pažnju.

Budući da se, poštovani barone, niste oglašavali još od moga izveštaja s ekspedicije pod šifrom ,,Nekropola" – usled brojnih obaveza koje Bosanski Protektorat iziskuje, ne sumnjam – na sopstvenu inicijativu sam preduzeo naredne korake, a kako bih što efikasnije služio Kruni, Vama i Birou. Sve formalnosti su obavljene, te ću u najskorijem mogućem roku u gradu Mostaru udariti kamen temeljac mome tajnome identitetu: izobraziću se u vlasnika jedne male bildautorske firme za portretisanje, što mi može omogućiti dugotrajniji i intimniji kontakt sa domicilnim stanovništvom (detaljan pregled tekućih troškova možete naći u Trošovniku).

Neka vam Bog podari zdravlja i sreće na vašem teškom putu kroz ovu osmansku tarapanu, i, ako nađete vremena, urgirajte u višim vojnim vrhovima, da mi neophodne materijale obezbede, jer mi ovde već moramo smokve od komšija krasti, a da ne govorimo o ozbiljnijim pokušajima fotografske dokumentacije."



Kovači, kujundžije, filigran-majstori: sumnjiva sorta. Nisu baš buntovni element, ali šuruju sa svima, priča se čak, i sa crnim đavolom. Premda,  šta drugo očekivati od sorte koja Prometejeve iskrice koristi za svoje zemne poslove. Vatra je, poštovani barone, poslednji trag Svaroga, Boga Tvorca, i ne treba olako shvatati one koji se ceo život njome koriste. Za najveštije kovače se priča da mogu iskovati srebrni prsten, burmu, koja svaku vodu može učiniti lekovitom.

Beležim ovde vradžbinu što sam je na Kujundžiluku naučio: kada grune oluja, sitni demoni prirode traže sklonište u bilo kojoj stajaćoj vodi; otud i narodno verovanje da se tokom grmljavine moraju poklopiti sve činije s vodom, džezve, korita i bunari. Ako, pak, filigran majstor ispiše ime božije na srebrnom artiklu, te ga napuni vodom i ostavi usred grmljavine, demon neće moći da napusti sklonište, i ostaje u posedstvu kovač-magusa.

Ovakve zamke se mogu naći na pijaci, ali su vrlo retke. Kao posebno interesantno zapažanje, jeste da ime božije nije ništa drugo do drevna vradžbina, kakve se na asirskim zamkama od terakote mogu naći, a ovde je zapisuju u slovima arapske kaligrafije, na Hebrejskom, kao i na srednjevekovnoj ćirilici koju smo još na stećcima zapazili, a koje domicilno stanovništvo zove i Begovo pismo.

E, ovako je to bilo...

Nikada nisam planirao da posetim mađarsku varoš po imenu Mezőkövesd. A i zašto bih? Ni dan danas ne umem ime da joj izgovorim kako treba. Na mapi mogu da je nađem samo uz pomoć Gugla (142 kilometra istočno-severoistočno od Budimpešte, sat i dvadeset i osam minuta, plaća se putarina).

Međutim, tako se ispostavilo da su mađarski vozni kontrolori bili ažurniji od svojih slovačkih kolega, i da nisu hteli da me ostave na miru, pa da u umazanom toaletu poslednjeg vagona džonjam sve do Budimpešte, već su me uz besne poglede i sadržajno siktanje (premda nerazumljivo), istovarili pravo na sred sivog, ćelavog i ćoškastog železničkog perona, u varoši Mezőkövesd. Bio je decembar, neka sitna kiša se cedila s neba, psi lutalice su se razvlačile oko nagaravljenih zidova postaje, a magla se hvatala iznad pragova. Naredni voz nije bio u planu još dobrih pet-šest sati. Bilo je hladno , ali ne previše, taman da ti se laktovi i bubrezi naježe. Nije mi se dalo tražiti izlaz iz grada, da autostopiram, pa sam se zaputio u centar Mezőkövesda, moje nesuđene destinacije, da vidim šta to život ima da mi ponudi.

Šta može da se kaže o Mezőkövesdu: prizemne kuće, ušorane ulice, fasade okrečene u izbledelo žutilo, ali sad već uveliko načeto; u parkiću lelujaju mokre ljuljaške, pokisli su drvoredi kestena duž ulice, tramvajske šine uzidane u staru kaldrmu. Prazni parkovi, prazan je i kafić na trgu, odmah prekoputa gradske kuće, dostojanstvene, zakatančene i, naravno, prazne, dok bandere okićene praznim saksijama žmirkaju u prazno popodne. Strahota jedna.

Iz nekog razloga, sve te panonske varoši – od Nove Pazove pa do Banske Bistrice, ostavljale su jak ukus nekog zimskog čemera i potuljene melanholije, kao da su dobra stara vremena odavno odgalopirala odavde, i da se više nikada neće vratiti. Pored toga, imao sam snažan utisak da među tim oronulim gipsanim vencima odrastaju one lepotice neuhvatljivog kalibra, što samo čekaju priliku da što pre i jednom za svagda, odatle šmugnu.

Premda me je uhvatio jak poriv da i ja što pre emigriram nazad na jug, bilo je jasno da sa konzervom tunjevine, krastavcem u prtljagu i jednim izgužvanim petstoforintnim Ferencom Rakocijem u džepu, ne mogu mnogo toga da uradim, te sam se zaputio onako kako me je baba odavno savetovala da učinim, kad god sam mokar, umoran i promrzao: u gradski muzej.

Škripeći mokrim patikama po razglavljenom parketu, prošao sam celu postavku, i tek se delimično zagrejao, kružeći oko naseljavanja Ugara, cara Ladislava Petog koji izdaje prvu gradsku povelju, portreta gradskih otaca i istaknutih građana, pa sve do bitke sa Turcima, odigrane upravo tu, u okolnom blatu i močvari, i to sa katastrofalnim ishodom (pod uslovom da ste Mađar). Ne kažem da nije bilo zanimljivo, koliko to ulickano naličije istorije može da bude. Ipak, šteta je kada odstrane one najbolje istorijske delove: snošaj i klanicu.

Tako me je valjda i privukla ta fotografija, zaturena u vitrini, odmah pored izlaznog hodnika i toaleta, u pomalo opskurnom mraku. Da nisam imao vremena na pretek, nikada je ne bih ni video.

Odudarala je od jubilarnih kalendara, statističkih godišnjaka, slikovnica in folio, zlatotiska, almanaha, pesmarica i ostalih govana za opseniti prostotu: ova fotografija je bila bizarna. Bila je takva da se čovek prosto morao zapitati – šta se ovde, koj moj, upravo dogodilo? Ali, i ne samo to; fotografija je štrčala u okolnoj ugarštni – bila je naša. Mislim, ne moja, niti njegova, već naša, domaća. Balkanska.

Tu dinaroidnu njušku bih uvek prepoznao, mada mi ni folklorna odeća nije bila strana. Trauma sa školskih priredbi: kruti jelek izvezen kao za devetnaestovekovnog  makroa, košulja do pola butina upasana u pantalone od vojničkog platna, žuljave cipele od kože, vunena tkanica opasana oko struka. Samo nam kuburu nisu nikada dali – a trebalo je, jer je to fundamentalni element srpske devetnaestovekovne mode.
Elem, taj hajduk, šta li je već bio, beše mrko zagledan u nezgodnu budućnost, ovlaš se mašio za kuburu, šeretski nakrivio kapu, a u stvari pozira fotografu. Nije to bilo toliko neobično, često su tako naši đedovi – ako bi do bildautora uopšte stigli -  stajali ispred objektiva. Ista poza. Međutim, pored njega beše peškun, bosanski šestougli stočić od orahovog drveta (ne pitaj odakle znam), i na njemu odsećena ljudska glava, razjapljenih čeljusti i praznih očnih duplji.

Ispod je pisalo: "Mostar, Bosznia és Hercegovina, 1879. Köszönet M. Kalay."


Ovo poslednje nisam baš najbolje razumeo, a dodatnih objašnjenja nije bilo.

Prvo sam zaključio da je u pitanju neki Crnogorac,'oće da se pohvali posiječenom turskom glavom. Radili su oni to, pričala mi je prababa, od Cuca, njen otac je još imao običaj da pobode kolje ispred kuće, pa da s obezglavljenim neprijateljima dočekuje goste.


Ili je možda neka slavnija glava? Možda je ona pričljiva glava, od Miloša Obilića? Mi smo te svete koštice kroz pet vekova premetnuli i sačuvali, zar ne bi i jednu glavu junaka? Ili je ona ćutljiva glava, od vožda Karađorđa, što su je, napunjenu slamom, preko tatara, poslali u Carigrad?


Ili su se samo napili, pomislio sam, i mislili da će ovo biti smešno?


U svakom slučaju, prizor beše besmislen i nadrealan, mada, ne i odbojan. Besmislenost i nadrealnost me podsetiše na domovinu, i bi mi nekako drago, kao kada sretneš zemljaka na dalekom putovanju. 

U muzeju nije bilo nikoga da mi se nađe, i da neka podrobnija objašnjenja.

Posle toga su stvari išle već svojim tokom: voz do Budimpešte, pa izbacivanje iz voza malo pre Budimpešte, pa stopiranje po mraku, šetanje autoputem, doručak pored benzinske stanice, još šetanja, još autostopiranja, granica, stopiranje, Beograd, kuća, dosada.


Dosada, dosada, dosada...

U godinama koje su usledile, često bih se setio te bizarne fotografije, mog drugara u tuđini. Pitao sam i Sveznajućeg Gugla, nije da nisam, i oči su mi se zgrčile u pregledanju svakakvih digitalizovanih arhiva. I na prezentaciju muzeja sam otišao, ali informacija o toj fotografiji nisam našao...


Posle par godina sam imao priliku da prolazim kroz  Mezőkövesd, mada ovaj put bez kontrolorskog šuta u zadnjicu, i iskoristio sam priliku da ovaj put nešto pojedem i popijem i promenim mišljenje o gradu, koji preko leta, beše prilično osunčan i živahan. Kao da je ono panonsko strašilo potpuno nestalo.

Svratio sam i do muzeja, i ponovo obišao izložbu, ali fotografije nije bilo: sada je tu stajao samo prazan hodnik. Dok sam ja našao nekoga od zaposlenih koji su voljni da se sporazumeju na engleskom, dosta je potrajalo, ali mi je na kraju kustoskinja objasnila da nikakve mostarske fotografije nema među eksponatima. Pogotovo ne sa obezglavljenim dušmanima, jelecima i bosanskim stočićima. Ona nikada za to čula nije, a evo, radi već pet godina u muzeju. Mada, ima hrisovulju sa prikazanim hrišćanskim mučenicima nakon turskih osvajanja...

Zahvalio sam se, naravno, pokupio svoje prnje, svratio na ladno pivo u kafić, i zaputio se ka železničkoj stanici,

Poslednji prizor koji mi je iz Mezőkövesda ostao, beše slika iza upljuvanog stakla kupea: obezglavljeno strašilo na železničkom peronu, usred bela dana, kako mi maše rukom u znak pozdrava....

U to neizgovorivo mesto se više nikada nisam vratio.

Kir Dimitrosu, boltadžiji beogradskom, kujundžijska radionica Naum, Dubrovačka ulica bez broja, Zerek, Beograd, Knjaževstvo Srbija,  julija 1879. godine.

"Poštovani kir Naume,

pišem vam ovo izvešće iz velelepnog grada Mostara, kraj zelene reke Neretve, u nadi da vas zatičem u dobrom zdravlju i raspoloženju. Što se mene tiče, ja sam umno i telesno zdrav – trenutačno - a koliko će to stanje potrajati, uglavnom zavisi od toga da li kir Naum i u budućnosti sneva grandiozne - a zacelo cincarski suicidalne i nepromišljene - poslovne špekulacije, baš poput ove hercegovačke ekspedicije, na koju me je, bez trunke srama - poput zanatlijskog malog s Dunavske jalije - velikodušno poslao.

Zaista, poštovani kir Naume, kada sledeći put odlučite da baronu fon Hofmanu sipate med u uši i da rapredate vlaške  legende o pustom zlatu i kojekakvom zakopanom blagu što samo čeka na šape jednog pohotljivog salcburškog barona i jednog crnovunaškog torbara, potrudite se, barem, da moje ime ne spominjete.  Suočen sa hladnoćom, vrućinom, groznicom, žuljevima, kurjacima, demonskim silama, neupokojenim avetima, alovitim gujama i toaletom koja se uglavnom sastojala od lokalne vegetacije, pošlo mi je za rukom da ovaj put glavu na ramenima iznesem, ali ne znam da li sam kadar da takav podvig ponovim. Ovo prvo će vam – pretpostavljam - biti drago da čujete, jer vam garantujem da bih se i s one strane groba vratio, samo da Vas kinjim.

No, pretpostavljam da i Vi sami, kir Naume, protivpravno raspolažete sasvim dovoljnim rasponom poverljivih i polupoverljivih podataka o ishodu  operacije "Nekropola", kao i da ste upoznati sa njenim razočaravajućim detaljima, a o kojima se bruji u određenim krugovima Evidencbiroa. Zaista, čudni su ti štakorski kanali što nepogrešivo vode do vaše dorćolske baštice, i letnjeg minderluka pod smokvom, ali u slučaju da grešim dušu, i da ovaj put niste dobili vesti, uz uobičajeni čibuk i kahvicu, ukratko ću vam preneti detalje ovdašnjeg obstojatelstva.

Počnimo, dakle, od početka: legenda o zakopanom blagu nekih pustahijskih srpskih plemića, a koju ste Vi, kir Naume, ljubezno posejali po gramzivoj oranici barona fon Hofmana, okončala se sa dvadeset i devet - dobro ste pročitali - dvadeset i devet, što srebrnih, što bakarnih novčića, kao i komadom zlatne grivne pride. Čitav plen je inkasiran za cilih devet stotina devedeset i osam carskih forinti i sedamdeset krajcera, što u ovoj eri lihvarstva i sveopšte inflacije, salcburški baroni iščačkaju iz kutnjaka za nešto malo manje od sedmice terevenčenja i ždranja. Nezadovoljstvo fon Hofmana - mog šefa, a vašeg vrlog korešpondenta - u potpunosti je razumljivo. Verovatno se i sam oseća kao Napoleon po povratku iz Rusije – hteo je sve, a dobio je ništa. Naravno, krv su opet propljuvali drugi (u ovom slučaju, moja malenkost).

Neću se ovde žaliti na grozu koja me spopadne svaki put kada mi se misli okrenu ka profesionalnoj, a posledično, i mojoj životnoj egzistenciji, mada me umiruje pomisao da - kako čujem iz pouzdanih izvora - baron fon Hofman u poslednje vreme, u stanju nervnog rastrojstva, besno šparta kancelarijom Đeneralštaba u Sarajevu, i s neskrivenim nezadovoljstvom spominje izvesnog beogradskog Aromuna i njegove špekulantske fantazmagorije. Čuju se pretnje, čak, da će dotični biti ficken haben, odnosno, jeban uzduž i popreko, a zakatančene dveri kancelarije Evidencbiora u Zemunu su, vele, samo početak za poštovanog kir Nauma,  koji je tamo do koliko juče, kako čujem, imao običaj da do kasno u noć parla sa ondašnjim leutantom Hrišnerom. 

No, poštovani kir Naume, nemojte se odveć sikirati. Dozvolite nešto da vam kažem o našem vrlom baronu: on ima narav i fizionomiju bandita, to uopšte ne sporim, ali mu je duša bapska i sitničava, što znači da neće smeti da sprovede kakve teže reperkusije, već samo sitne podlosti. Ne zato što je dobar čovek, već zato što je poslušan carski činovničić (u sopstvenim granicama mogućnosti, dakako). Uostalom, fon Hofman, skupa sa onim brkatim lešinarom fon Filipovičem, odveć je zauzet  banditima i ustanicima što vršljaju duž bosanskih planina, da bi svoj lepljivi, pohotni pogled skretao ka plenu koji je evidentno obećan, a nikada nije isporučen...

U narednim sedmicama i menama, poštovani kir Naume, treba samo tancovati po ritmu koji baron nametne, i još ga dodatno zaokupiti kakvim terenskim nalazima – protektorat Bosne zaista obiluje mogućnostima po tom pitanju  – i ponuditi kakvu poslasticu, razonodu, šaloncukor, koji bi njegovu nezajažljivu prirodu – a i Agenciju, Agenciju pre svega – u dovoljnoj meri zadovoljili. Ako mi dobri narod Bosne u tome bude asistirao svojim letnjim ustaštvom, mislim da ćemo se i Vi i ja, dobri kir Naume, do zime nekako konsolidovati.

Što nam ostavlja dovoljno vremena da se posvetimo glavnoj tematici ove pismete, i određenih vesti koje dolaze – što bi ste vi rekli – na ar-kapidžik, odostraga, i nisu poznate ni Centrali Evidencbiroa, ni našem vrlom baronu, te vas, kir Naume - verujem nepotrebno - podsećam na potpuno tajanstvo i diskreciju koja mora pratiti ovu korešpondenciju.

Da isteram stvar na čistinu: potrebna mi je vaša vrsna ekspertiza za stvari "onostrane" prirode, čiji smisao i nit ja sam ne mogu uhvatiti. Odnosno, kako bi vaši Srbi rekli, u govnima sam do guše.

Sve je, naime, počelo sa mojim vodičem i asistentom, Petrom Orlovićem. Vama je to ime, nesumnjivo, potpuno nepoznato, a zašto bi i bilo, kada potrebe za tako opskurnim detaljima nije bilo, pogotovo što vas sporedni likovi van vašeg platnog spiska slabo zaokupljuju. No, ukratko: Petra sam lično unajmio – preko veze u Sarajevu – da mi bude vodič po Bosanskom protektoratu, i da mi se nađe u slučaju kakve nužde, i on je tu rabotu pošteno obavljao. Budući da su mu teren, jezik i običaji ovdašnji i više nego poznati, bio mi je od velike pomoći, i zajedno prođosmo onu vašu kakodemonsku operaciju "Nekropola", a da je do pred svršen čin nisam primetio da se štogod neobično odvija sa mojim vodičem.

Prvi znak da se iza tog orlovskog nosa s brkom krije još nešto, skriveno, obnarodovalo se u samom srcu Nekropole, kada smo se našli oči u oči sa jednom adskom gujom, zmajevitim gmazom, smukom od preko deset metara što ležaše na kamenom stećku, čuvajući to navodno blago o kojem ste vi tako slatko pričali. Naravno, ne moram vam ni govoriti da su nam - usred tog susreta – gaće bile pune i da smo za bežaniju bili i više nego radi, što bi sigurno i uradili, da stvari nisu krenule neobičnim tokom: paklena zver se izvila pred našim nogama, kao da nam se klanja, i otpuzavši u stranu, otkrila je špilju ispod stećka, pozivajući nas da dođemo i pogledamo.

Niste valjda stvarno pomisli da smo srednjevekovno blago našli razbacano okolo, kao pasulj posle festivala rimske lemurije?

Ovde, pak, moram napomenuti da je moja uloga u fotografskom životopisu bila sekundarna: stvor je nesumnjivo odao počast Petru Orloviću, čobanu iz Šavnika i običnom bosanskom hajduku. Bio sam nemalo iznenađen, a moram primetiti, bio je i moj saputnik.

U tom pogledu, i onaj bedni ulov što smo ga iz zmijske jazbine izneli – onih dvadeset i devet novčića – ne bi bili naši da se, iz nekog meni nepojamnog razloga, zmajevi i guje nisu tako blagonaklono poneli prema mom saputniku.

Međutim, stvari su posle toga preuzele još čudniji tok.

Detalj koji sam u izveštaju našem vrlom baronu fon Hofmanu izostavio – držeći da ga neće odveć interesovati – jeste još jedan nalaz, pored ove skromne količine plemenitih metala, jeste jedna muška glava, mumificirana, uštavljena  i suva poput cimetnog štapića, odsečena u predelu vrata kakvim preciznim, hirurškim zahvatom. Stajala je u toj špilji, povrh novčića, kao da nam se smeje, što uistinu i jeste činila, mada po tom pitanju izbor i nije bio neki – koža je, naime, preko kostiju razvučena kao veđ preko štrika.

Zašto bih, onda, sa sobom poneo i mumificiranu glavu što ju je verovatno zmaj iz stomaka ispovrnuo? Ni meni nije bilo pojamno, ali, budući upoznat sa ovdašnjim štovanjem svetačkih i kraljevskih mošti, ponadao sam se da lubanja može biti i plemenitog porekla, i u tom smislu isplativa (što još treba dokazati).

Naravno, nakon ovog događaja, pažljivije sam motrio mog saputnika, Petra Orlovića, odlučan da ga i u budućnosti zadržim uza se, ne bih li uvrdio odakle potiču te neočekivane i neobjašnjive moći. Mogućnost da Petar možda poznaje nemušti jezik, držala me je kao u groznici narednih dana.

Međutim, i pored mojih istančanih pitanja, nisam uspeo naći zadovoljavajući odgovor, jer se moj vodič, po svemu sudeći, ni po čemu značajnom nije isticao iz mnogih, po svemu sličnih biografija: rođen u Bajinoj Bašti, nakon očeve smrti se sa majkom  preselio u njeno rodno mesto, Šavnik. Bio je čoban, a početkom Nevesinjske bune je prešao Drinu i, mada to eksplicitno nije napomenuto, učestvovao je u ustaničkim operacijama koje su prethodile stvaranju Bosanskog protektorata i ulasku austrougarske vojne. Ima oko trideset leta, nije oženjen, nema dece, i premda postoji jaka crta nacionalizma (kao,  uostalom, kod svih varvara u ovoj balkanskoj bestragiji), mogu reći da se nikada nismo po pitanju vere ili rase sukobljavali. Ćutljive je prirode, ali je u duši veseljak, i verno me je služio na ovom našem ukletom putovanju.

Već vas vidim, poštovani kir Naume, kako se i sami pitate kakve to veze ima sa vama, i zašto radne biografije svojih zaposlenih sam ne protumačim, ali čekajte: priča ima nastavak.

Budući da je povratak u civilizaciju za nas bio bezgranično težak - tovarno magare nam je uteklo, pa smo zamalo i sopstvene đonove pojeli – malo sam pažnje poklanjao našem tankom plenu, novčićima, i fosilizovanoj glavurdi nekog sveca, popa ili vožda, šta god da je u prošlom životu bila. Tek po prispeću u Mostar, pojavili su se prvi znaci da se šta onostrano pred mojim očima odigrava.

Prvo veče smo noćili u prostorijama mostarske komande, a zapravo u gradskom utvrđenju koje je vojna komanda za sebe rekvivirala. Dodeljena nam beše jedna skromna kelija sa madracem, u kojoj smo sve svoje stvari i materijale mogli odložiti. Umoran od dugoga puta i brojnih komplikacija koje se ovde neizbežno na čoveka okomljuju, brzo sam zaspao.

Tek, beše gluvo doba noći, kada me je neki glas probudio, suv, škripav, na ivici čujnosti; zvučao je kao kada bi drevni, prašnjavi spisi kojim čudom progovorili.

Obnevideo od sna, pomislio sam da Petar u snu bunca – premda on inače spava kao zaklan – ali sam se prevario. Moj saputnik se nije ni micao, a glas je nastavio frenetično šaputati u tami. Reči nisam mogao razabrati. Uzbuđen ovom neobičnom pojavom, osvrnuo sam se po sobi, tražeći tog noćnog besednika: ali ni ispred vrata kelije nije bilo nikoga.

Osluškujući izvor, konačno, razgrnuo sam bisage što su ležale odbačene na podu. Treba li napomenuti, poštovani kir Naume, jezu koja mi je ščepala kičmu, kada sam konačno utvrdio da šrktiputavo šaptanje dopire iz mog prtljaga?

Odsečena glava ležala je umotana u platno – kako smo je i ostavili, i dok sam drhtavim rukama razmotavao zamotuljak, nisam imao više ni trunku sumnje: te sasušene usne, skvrčen jezik poput pocrnelog crva, skamenjeni facijalni mišići, sve se grčilo u očajničkom pokušaju da reč sastavi. Budući da su se usne povukle sa zubala, te da stvar ne poseduje ni grla, ni pluća, ni drugih organa neophodnih za govor, pokušaj je, velim, bio i više nego neuspešan. Ali, i to je više nego što od odsečene glave čovek možete očekivati, zar ne?
Neću se prikrivati pred vama – to nepovezano šištanje, mumlanje, kao da davljenik pokušava nešto da mi saopšti, zdravo me je prepalo,  i na svoju sramotu, ispustih glavu, i ona se otkotrlja ispod madraca.

Naravno, kir Naume, sada možete reći kako su neobični događaji od dolaska u Bosanski Protektorat nepovoiljno uticali na mene i moje duševno stanje, i da mi se sada svakakva priviđenja javljaju, kako u snu, tako i na javi, i ja vam takav stav nikako ne bih odbio – pogotovo što sam sutradan ujutru, umiven prvim zracima sunca, i sam bio spreman da tako nešto pomislim. Mošti što smo ih sa sobom poneli, behu ponovo ćutljive, kako to košmarima i mrtvima dolikuje.

Ipak, onespokojen neobjašnjivim događajima, a budući da sam u Mostaru uspostavio tajni identitet pod imenom Florijan Jazbec, te da raspolažem aparatima bildautorske firme za portretisanje, iskoristio sam priliku, i nekako, što milom, što silom, privoleo Petra da se fotografiše, zajedno sa našim plenom, a što sam naknadno tretirao posebnim tehnikama o kojima smo već imali prilike da u Beogradu raspravljamo. Rezultate možete i sami videti, ali, bojim se, bez nekog razumnog objašnjenja.

Vi ste, kir Naume, poznati u određenim krugovima kao vrsni poznavalac onoga što leži pod Beogradom, i da vam kalemegdanske katakombe i njeni stanovnici nisu strani. Uz to, vi ste čovek, da tako kažemo, posebnih sposobnosti, te možda možete izvući kakvo razumno objašnjenje?

U nadi za vaš brz i iscrpan odgovor, vaš prijatelj, Franc Gezner.

PS. Umalo da se zaboravim! U Mostaru trenutno vlada velika pometnja, kako se ovdašnje gradžanstvo seli u teritorije pod upravom Porte, te se na tržnicama mogu naći izvanredne rukotvorine: srebrne zamke za demone i ostale vragove, kao i još nekolicina ritualnih artikala koje se osobi vaših afiniteta jamačno mogu naći zdravo korisni. Cena je sitnica, kir Naume, a prilika jednom u životu, pa me po vašem odgovoru obavestite da li ste zainteresovani za kakvu poslovnu špekulaciju?"



Fotografija tretirana ekstraktom trave vidovčice (Anagallis arvensis) i berberskom soli u razmeri jedan prema deset.
Zanemarite Petrov izraz večne konstipacije: takav je uvek kada se fotografiše. Ono što buni jeste njegova donekle jeretička apoteoza, za koju nemam nikakvog razumnog objašnjenja, a biće da ni on sam nije svestan ovog ,,krilatog" problema. Da li se naš Petar prevrnuo među anđele i hurije, ili je nešto treće u pitanju, meni nije pojamno.

Što se tiče fotografske transformacije uštavljene glave, koja bi po svim božijim i prirodnim zakonima trebala biti mrtva, postoji nekolicina teorija, mada za sada ni jednu nisam uspeo da do konačnog zaključka isteram. Konsultujući se sa ovdašnjim znalcima – kovačima i filigran-majstorima, kao i ponekim mostarskim magusom – spomenuta je mogućnost izvesne htonske sile, nekog primordijalnog demona, o kojem Slaveni pripovedaju kao o Crnom Arapinu. O tom vragu, međutim, nema gotovo nikakvih podataka, pa čak ni predanja, osim jednog: Crni Arapin je doživeo prilično nezgodnu dekapitaciju u nekom boju (kao da to iskustvo može biti ugodno!), pa je nakon toga bivao primoran da glavu nosi pod miškom, dok teroriše raju. Ipak, za sada ni jedan dokaz ne govori ni u prilog, niti protivu te teorije.

Nadam se, kir Naume, da će vama ova fotografija više značiti, i da možete neki smisao u svemu tome naći.

Njegovoj ekselenciji, baronu fon Hofmanu:

Nejasna je veza između mostova i onostranih sila. Baš kao i raskrsnice, i mostovi spajaju nespojivo, to su šavovi između Ovog i Onog sveta, pa je logično da se demonski nakot može tuda lakše uvući u svet ljudi Mostovi, ipak, mogu i da zarobe demone, ili barem da ih umire, pod uslovom da se u temelj uzida adekvatna žrtva (ljudska, nego šta).

Da li je most nekako uticao na vilinsku populaciju Neretve – o tome nemamo podatke. No, budući da je ovo prvi put da se susrećemo sa ovim stvorenjima, nabrojaću vam ono što znam: vile se dele na rečne, jezerske, gorske, kupale, rusalke, omaju, u zavisnosti od staništa i navika. Uvek su ženskog spola (zašto, nije nam poznato), ali se mogu raspoznati po određenim animalističkim znacima, kozijim ili konjskim kopitama, perajima, periju, ptičijim nogama. Antagonizam prema ljudima nije uvek izražen, ali u njihovoj blizini valja biti oprezan.

Za vile je poznato da naseljavaju divlja mesta, daleko od ljudi, tako da je ova urbana populacija vilin-stvorova krajnje neobičan prizor. Za neretvljansku vilu se veli da prebiva u zelenoplavim dubinama, a da na površinu izlazi da bi udavila kupače. To odgovara i mostarskim legendama, po kojoj se čovek ne sme kupati u periodu od prvog do drugog dana avgustusa. Meni ta tvrdnja, pak, nema smisla, jer od kakve koristi vili može biti davljenik, osim, naravno, iz prehrambenih razloga. Mnjenja sam da vile na neki način potčinjavaju sebi nesrećnike koje uhvate, čineći ih svojim sužnjima  (što bi objasnilo ihtiomorfne oblike u vilinskom društvu).

Zabeležena je mostarska priča o putniku koji je prekršio zabranu kupanja i zbog toga je nestao – samo je odeća ostala na obali –  da bi se ponovo pojavio, decenijama kasnije. Nažalost, niko ne zna gde se taj putnik sada može naći.

Koliko ova stvorenja imaju veze sa baltičkim i skandinavskim predanjima o sirenama, još nije utvrđeno.

Narednih dana ćemo obaviti opsežnija istraživanja, i redovno vas obaveštavati o svim nalazima.

F.G. 1879.

Браво Скор, нисам властан да оцењујем, али ми је задовољство да читам. Неће се Андрић преврнути у гробу, али ће сигурно макар прстом мрднути. Верујем да је то доста за мене читаоца, а нарочито за тебе, одличног приповедача.
Хвала. Милош.

Hvala tebi na čitanju i na odvojenom vremenu, i hvala ti na komentaru... 

Go rent a room! 

Čitam i ja, ali ne komentarišem. Zanimljivo, ali ne i konzistentno. Kao i tvoji crteži. Postoji potencijal, ali ne i kapacitet.

E, pa hvala na čitanju scallope, a i na komentaru, šturom al' korisnom A i tebi bitango, fala što mi osvežavaš temu

Quote from: Scordisk on 27-02-2017, 16:44:40
A i tebi bitango, fala što mi osvežavaš temu

Pa procitacu i ja, psihicki se spreman na taj korak

Prvo ti skupi snage da pročitaš radionicu poslednji krug, pa da baciš opsežne komentare na priče, sve po redu i kakvo valja, pa ćemo onda polako, a do tada uvek možeš ovde da mi dodžeš

Kir Dimitrosu, boltadžiji beogradskom, kujundžijska radionica Naum, Dubrovačka ulica bez broja, Zerek, Beograd, Knjaževstvo Srbija,  avgustusa 1879. godine.


"Poštovani kir Naume,

svakome od nas ponekad dođe taj trenutak kontemplacije, kada lomimo misli o ulozi našoj na ovome svetu, pa se tako čovek i zapita da li je sve to neki božanski ćeif što ga premešta iz brodoloma u brodolom, ili odgovornost ne može snositi niko drugi do on sam, što je zacelo jedna krajnje jezomorna perspektiva. Na moju dušu, pak, ide i to što sam u svojim sudnjim časovima uvek imao svesrdnu asistenciju jednoga ožderanog salcburškog barona, i jednog sumanutog dorćolskoh vlaha. Vi ste moje stihije, poštovani kir Naume.

Budući da se u sarajevskom Generalštabu horizont interesovanja  ni u slučaju najveće nužde ne podiže iznad visine pupka, moja etnografska i demonografska ispitivanja nisu s razumevanjem primljena, kao što to njihov značaj i obim nalažu. Zacelo - neka ostane među nama - ali ako bih dao iskren komentar na depešu Generalštaba, čudim se da jedan vitez Marije Terezije može onakve grozote u zvanični dopis da turi.

Kako se budućnost našega projekta osipa kao pesak između prstiju, nisam imao druge no da teoriju koju ste vi raspreli, poštovani kir Naume, stavim na probu, i da konačno utvrdim pravu prirodu moga saputnika, Petra Orlovića, u nadi da se buduća istraživanja u tom polju mogu na neki volšebni način inkasirati.

Pošto ovde nisam sedeo skrštenih ruku (kako to neukusno insinuirate u vašim pismima), bio sam u mogućnosti da u gradu načujem izvesna predanja koja su se pokazala zdravo značajnim za ovaj eksperiment, te smo dana dvadeset i devetoga julija, Petar i ja pošli na jedne kraće vikend ferije, u selo Počitelj, pola dana magarećeg hoda od Mostara.

Vama ovo ime neće mnogo šta značiti: stara je to varoš, tvrdi grad na Narenti -kako ga nazivaju čaršijski derviši -  iznikao oko srednjevekovne tvrđave što već stotinama leta brani drum kroz rečnu kotlinu; mesto već dugo ušančeno u večitoj straži prema Dubrovniku, premda je nedavnim uvođenjem austrougarske administracije ražalovana tek na običan karavansaraj koji čuva četa junkera što samo ne krepa od splina i dosade.

Premda, ne može joj se poreći izvesna lepota – plošna senka nara pada na kaldrmu, sokaci vijugaju između kamenih domova, poput puzavice  se granajući sve do vrha brda na kom čuči čardak, kao srednjevekovni lešinar obrastao šašom i korenjem. Ljupka je i ta džamija što belinom vređa oči, i stara medresa sa šest metalnih kupola, kao i taj slatkosentimentalni pogled na vrbe iznad zelenog vira Neretve.

Čitava varoš ostavlja utisak precvale lepotice, kakve usedelice iz dobre familije,  što još uvek čeka na svoga dragana.

Postoji i sasvim ugodan han, zapisujem ovde,  sa čistom posetljinom, izvrsnim loncem i cenama posve razumnim na ove dane skupoće, ali, kao što pretpostavljate, poštovani kir Naume, putopisije i gurmanstvo nisu bili razlog zašto smo se ovde zaputili.

Blagodareći specifičnom položaju, od početka je Počitelju određena uloga da bude štit od osvajačkih hordi koje su, htele-ne htele, morale ovuda proći, ali i ne samo to: ovim kamenjarom duvaju i vreli jugozapadni vetrovi, što leti sa sobom nosi ale, aždaje i alamunje, svu tu adsku neman što se u jatima kreću ka istoku, kao pastrmke na mrest.

A gde ima aždaja, poštovani kir Naume, mora biti i vetrogonja.

Od pamtiveka, priča se, kaštelom je zapovedao dizdar, ali je zduhać držao stražu na vrhu kule – jedan da brani domovinu od ljutog kjafira, a drugi od gradonosnih nemani. Predanje je tako jasno urezano u ovdašnje priče, da se još uvek pamti izvesni Mehmet Barjaktarević, zduhać počiteljske kule, koji je praktikovao neobičnu tehniku tamanjenja aždaja topovskim tanetom – toliko je oštroook bio.

Zaveden ovakvim pričama, ponadao sam se da bi dobri narod ovoga kraja mogao da me bliže uputi u problematiku Petrove prirode, ali, avaj, sudbina je drugačije htela: po dolasku, saznali smo, predanja je bilo koliko i pleve, ali ni traga od zduhaća u Počitelju nema već decenijama, ako ne i čitav vek.

Oprezan po prirodi kakav jesam, ipak nisam mogao sakriti interesovanje za ovu temu, i što sam više pitanja postavljao, to su sumnje u pogledu našega prisustva jačale među lokalnim stanovništvom, te sam, na koncu, izneo u javnost mogućnost da je Petar Orlović rođeni zduhać, vetrogonja, alokrotitelj i gradouništitelj. Rekoh ,,mogućnost" – ovo posebno ističem – ali takvo fino štimovanje očigledno nije namenjeno tvrdom hercegovačkom uhu, jer se okupljeni stanovnici – sve istaknuti građani i begovi – poradovaše kao mala deca povratku jednog zmajovitog u Počitelj, i to u poslednjem trenu, ni dan pre tridesetog dana meseca Temuza, odnosno, julija.

Posle toga, naravno, niko nije mogao obuzdati stihiju gradžanskog zadovoljstva, te se, s mislima uvek okrenutim ka pečalnom stanju budžeta, čak i ponadah da štogod možemo i fakturisati, u slučaju da nas bogovi pogledaju, i sve prođe kako valja (pod uslovom, naravno, da se obuzda Petar, koji se zdušno i širokogrudo prihvatio uloge heroja i spasioca, i koji je pijan od slave, obećavao sve i svašta).

Došao je i taj dan, trideseti juli, odnosno dan Ognjene Marije, kako je hrišćani ovde zovu, a zapravo paganske boginje groma, oluje i paljevine, što svake godine vozdigne svoju alovitu decu iz morskih dubina, i pošalje ih da čine zulum po svetu. Vazduh od svitanja beše težak, vlažan, a neko gusto, žuto svetlo se cedilo po kamenom naličiju grada. U daljini se čula tutnjava i grmljavina.

Istina, nisam bio najsrećniji zbog preranog otkrivanja Petrove prirode pred strancima, s obzirom da sam želeo da u potpunosti smanjim rizik, i da eventualno Petra napujdam na megdan sa kakvom sitnijom alom – aždajicom - nekim prcoljkom pred kojim bi samo teoriju dokazali, ne izlažući se nepotrebnoj opasnosti. Naravno, uz svu tu govoranciju i slavlje, tako nešto nije bilo moguće, i Petar je, opkoljen gradžanstvom, od jutra sedeo u utvrđenoj kući Gavrankapetanovića, samo na hlebu i vodi, u dubokoj kontemplaciji, kao naš spasitelj Isus Hrist na belome čaršavu, ozbiljan, namrgođen, uprepodobljen, kao da nije tek koliko juče – i to od mene – načuo da poseduje zmajovite moći upravljanja vetrom.

A južni horizont se, cenjeni kir Naume, crneo kao slomljeni nokat.

Nesretni ishod ove tužne storije ste verovatno i sami naslutili, ali, ako vam to ikako olakšava dušu, vaše slutnje su bile u potpunosti ispravne: Petar jeste rođeni zduhać, samo, bojim se, ne i najveštiji od svoje fele.

Šta se tačno zbivalo, ne mogu vam objasniti, već samo preneti svoje utiske: koristeći poslednju priliku da fotografski životopišem napredovanje strašne crne alamunje iz pravca juga, u kuću Gavrankapetanovića sam prispeo kada se Petar već u dubokoj nesvesti obreo – što svakako beše dobar znak. Nije, pak, mnogo vremena prošlo, kada su se temelji zatresli kao da ih trube jerihonske mrve, i kada su krupne komadine leda  počele da šibaju prozore. Napolju: kao da je tama sudnjeg dana pala.

Potom je usledio  najstrahovitiji dažd što sam ga u svom životu video, a verujte mi, nagledao sam se svakakvih. Urlikanje, cikanje, tumbanje, beše to kao da neko utrobu zemlje na živo čupa, i moje uši to podneti nisu mogle – te su se isključile uz monotono zujanje. Voštana lica gradžana su mi u tom trenutku tišine delovala kao posmrtne maske, te me i neka manija uhvati, kao da smo svi zatvoreni u masovnu grobnicu iz koje nam nema izlaska.

U tom trenu je Petru, novopečenom zduhaću i vetrogonji, potekla krv na uši, na oči, na nos i na usta. Liptala je kao prosuto mleko, zacrvenela je čaršave; neću ni spominjati grozu koja me je ščepala – pogotovo kada se uzme u obzir koliko je teško naći dobrog pomoćnika u današnje vreme.

Da je boj sa adskim silama skrenuo pogrešnim tokom, bilo je jasno kada je posebno jarostan nalet aždajinog gromopucanja i gradopadanja, otkinuo komad krova, i polupao sve prozore. Srča, komadići maltera i ledene kapi nam zasuše glave, a u svetini se začuše jecaji (što sam zaključio na osnovu opservacije, je li, jer sluha više nisam imao).

Da li je Petrov izazov dodatno ražestio aždaju, ili se ona svakako namerila da Počitelj sa zemljom sravni – to ne znam – no, kada je zver konačno odjedrila u pravcu istoka, poštovani kir Naume, svet beše mokar, umiven, svež kako samo posle oluje može biti – i nepopravljivo razbucan i razrovan.

Dobri narod Počitelja - po mom mišljenju, krajnje nerazumno – beše ogorčen, i nekom sumanutom logikom, krivio je mene i moga nesrećnog pomoćnika za nanetu štetu, pa su čak i za teže reperkusije bili spremni, što bi nas jamačno stajalo glave da junkeri nisu intervenisali, i s par udaraca kundakom, izveli nas iz naselja, uz dobronamerni savet da koliko danas napustimo čaršiju, jer za našu bezbednost ne mogu garantovati.

U nekoj mahnitoj žurbi što me je obuzela, jedva sam fotografsku opremu uspeo da ščepam, da obnevidelog Petra uprtim na magare, i da izližem đonove u evakuaciji niz pokisli drum, u pravcu Čapljina, odakle vam ovu pismetu upravo šaljem. Ta vam informacija može dobro doći sa saznanjem da upravo sastavljam jedan kraći referat koji će se – na neskriveno nezadovoljstvo gospodina barona - pokazati kao još jedna ,,opsenarska razglednica s ferija", bez ikakvih taktičkih i lukrativnih mogućnosti. Zato pretpostavljam da će vas obradovati što je najbliža poštanska  ekspozitura u Dubrovniku, na pljuvodalj odavde, te možete preko Zemlina pomoći svome poslovnom ortaku i prijatelju, da izvesne strateške rupe u zapadnom regionu ovoga projekta sanira.

Što se ostalih vesti tiče, verovatno će vas zanimati da mi se sluh konačno vratio, što beše ravno osećaju da gluvi mehur napuštam, premda ponekad još uvek čujem tandrkanje grada po krovovima, i neki ledeni znoj me noću obuzme.

Petar je oči otvorio, što držim da je zdravo dobro, a čini me se i da na neke jednostavnije komande može reagovati, da ponese i da donese, te se u tom pogledu za njegovo ugruvano gorštačko zdravlje ne brinem.

Ono oko čega se brinem, dakako,  jeste tema pričljivih moštiju što ih u bisagama preko pola Bosne nosamo, a za koje ste vi pokazali tako zdravo interesovanje. Ponavljajući istu grešku, pratio sam vaše dijavolne sovete, i pod okriljem noći položio uštavljenu glavu na astal, uzeo pero i pergament, zadavši sebi zadatak  da to mutavo stenjanje i pakleno grčenje konačno dekodiram.

Nakon višesatnog znojenja, kao da kapi vode u grotlu pećine osluškujem, zaključio sam da dekapituirana glava ponavlja jednu te istu stvar, poput pokvarene gramofonske ploče: ,,Daj vode... Daj vode... Daj vode..."

Moje mnjenje o tome je za sada krajnje rezervisano.

Neka vas ova pismeta zatekne u dobrom zdravlju i raspoloženju, poštovani kir Naume. Nadajući se brzom i akuratnom odgovoru, vaš ortak i prijatelj, bildautor bečki, Franc Gezner, meseca avgustusa 1879, grad Čapljine."



Baronu fon Hofmanu: iz kule Počitelja

Ala, Aždaja, Aždaha. Gradonosac i Alamunja.  Strašna neman, silovatelj Sunca. Zlatiborci je zovu i Snegožder, jer na proleće proždere sav sneg, i pride pokida kamen iz zemlje i drvo iz korena.

Smertoubistvena bestija: u zemlji gde svako uzbere plod, a ništa pod milim bogom ne sadi, naneta šteta može biti katastrofalnih razmera, a ume i poneko dete u prolazu da pojede.

To je stvorenje leda i ognja, i ta dijavolska kombinacija je čini tako mahnitom, poput kapi vode u vrelom tiganju. Kratkog je fitilja, vele, i još kraćeg životnog veka. Svakog leta se rađa iz  modrih dubina Jadrana, mrveći talase kao opnu od jajeta, da bi se poput srdžbe božije obrušila na obalu i luke, i potom – sama, u jatu ili sijamski sparena sa leglom - odjedrila jugozapadnim vetrovima, kroz kotline Krke, Cetine, Neretve, preko Skadra, Zete i Morače, duž Bosne, pa sve do Zlatibora i Šumadije, do Moravske i Vardarske doline, gde se, kažu, na kraju sukobi sa onim aždahama iz Belog i Crnog mora, i takav megdan može da bude zdravo neugodan za lokalno stanovništvo.

Neman poseduje podlost starozavetnog dažda, a slabe tačke su joj dobro skrivene. Njena krljušt je tmasta i mrka, istovetna crnim tornjevima kumulonimbusa u kojima se skriva. Iz reptilske šije seje munju i oganj, repom kida kamenje i vrtloži vetrove, a ako se zaista rasrdi, može i vozdići svu kišu iz oblaka u kosmičke visine, gde se ova u vidu ledničkih santi sunovraća na zemlju. Takvi napadi su strahotni, precizni i bestijalno jarosni, te mogu sahraniti i čitavu armiju, ako se ova zatekne na ledini.

Osim da se stave gaće na glavu i da se mirno ode u podrum, za ale nema drugoga leka. Brzo se zamore, to im je slaba tačka, a i smatra se da je dobro ako posle njih ostane kamen na kamenu. Priča se da aždaju može usmrtiti vetrogonja i zduhać, ili, pak, dobro centrirna penteracija bojevim đuletom – pod uslovom da postoji tako oštrook topdžija, naravno.

Vikend ferije?

Ne ide, a?

Kad odabereš vreme i mesto, onda se toga držiš. A ne, ko Palmer kad ispovrti tri vlaška termina i crvc.

Da, da, sad kada si spomenuo, vikend jeste neprimeren pojam za ovaj kontekst

Quote from: Scordisk on 27-02-2017, 20:44:26
Prvo ti skupi snage da pročitaš radionicu poslednji krug, pa da baciš opsežne komentare na priče, sve po redu i kakvo valja, pa ćemo onda polako, a do tada uvek možeš ovde da mi dodžeš

Procitao, ali ovde je ekipa, tamo je postapokalipticno

PS Ima podosta reci koje nekako ne mogu da zamislim da neki Homo Balkanikus izgovara u 19. veku

deš bolje od apokalipse A ovo je, inače, jedan napredan dinaroid

Засвирај, па за појас задени, јер ово је поодавно постало сморно за читање. 

Nije toliko smorno koliko ne postoji priča.

Quote from: T2 on 04-03-2017, 22:15:04
Засвирај, па за појас задени, јер ово је поодавно постало сморно за читање. 

Nije sporno: od četvoro ljudi koji su se nakanili da ovo pročitaju, troje je reklo da je žešće smaranje (to mi je i rođena žena rekla, jeote, moš mislit, mada, s druge strane, slava Filaretu!), pa je sud o ovim čvrčkarijama manje-više jasan, nema tu neke zablude.  S druge strane, ako se osvrnem na našu intimnu imejl prepisku od pre par nedelja, tebi ovo beše dosadno od samog početka, pa me čudi tvoja čitalačka istrajnost, kada Sagita nudi milion drugih tema da se njima čovek bavi. Predlažem ti da sendvič tamo potražiš

@scallop

Quote from: scallop on 04-03-2017, 22:21:28
Nije toliko smorno koliko ne postoji priča.

Eh, priča postoji od početka do kraja (barem u mojoj glavi), samo mi je malo dojadilo u poslednje vreme da pišem crtice od šest hiljada karaktera koje brzopotezno protrče putanju od kraja do početka, i još se striktno drže teme, pa čisto dajem sebi oduška, mada kapiram da to ume biti prilično dosadno (ili konfuzno?)  za potencijalnog čitaoca... S druge strane, i neka namera da ovo bude (jedan od milion) pregleda srpskih verovanja i srpske mitologije, verujem,  ume da ubije u pojam.

Quote from: Scordisk on 05-03-2017, 02:29:00

Quote from: T2 on 04-03-2017, 22:15:04
Засвирај, па за појас задени, јер ово је поодавно постало сморно за читање. 

S druge strane, ako se osvrnem na našu intimnu imejl prepisku od pre par nedelja, tebi ovo beše dosadno od samog početka, pa me čudi tvoja čitalačka istrajnost, kada Sagita nudi milion drugih tema da se njima čovek bavi. Predlažem ti da sendvič tamo potražiš

Ако се осврнеш на нашу интернет преписку од пре неколико недеља, када си и започињао ово писаније, онда ћеш да видиш како сам написао да су неки делови интересантни, а неки делови јако смарачки, те да сам похвалио идеју као јако занимљиву.
Ти си се са тиме сложио, лепо се захвалио што сам  читао твоје писаније, а онда сам ти рекао да иста ствар важи и за илустрације, тј. да су неке добре, а неке катастрофалне, и да код тебе нема средине.
И то је било пре пар недеља.
Значи, нисам ти ја пре пар недеља рекао да је све ово тешко смарање, јер си тада тек започињао ово писаније, и у њему је било, мени лично, занимљивих ствари.
У међувремену си писао још, и у том новом писању је све мање интересантних детаља, а све више и више смарања, па сам ти зато и написао да засвираш и да заденеш за појас, јер писац сад смара ли смара, и смарањем је убио и оне интересантне ствари које је имао у почетку и које су ми се свиделе, те које сам у мејлу похвалио.
Што наравно не значи да нећеш опет написати неки интересантан и мени лично занимљив део, са много мање смарања него сада.
Настави да се трудиш. 

Што се сендвича тиче, верујем да си управо ти навикао на паткарске сендвиче, и сигуран сам да ти фале паткарски сендвичи.
Не сикирај се Скоре, издржи још мало, јер за мање од метар дана -  стижу за све паткаре сендвичи, и то дупли... 

Raspričao si se... Kao da si gladan

Само те браним од рођене жене која ти је више пута рекла да се нећеш најест леба  (и сендвича) од смарачког писања...

A jebiga... Možda će ti zvučati malo konfuzno kada čuješ ovo, ali ima i nas koji svoje sendviče ne zarađujemo preko interneta Što bi mladi rekli: pozzz

Ти си зарадио довољно сендвича на улици, на паткарским протестима...
Чуди ме само да ти се толики сендвичи нису огадили?   

Него реци колико још делова овог смарања планираш да објавиш? 

Pa potrajaće, naravno. Moram her Franca Geznera da provedem od početka do kraja priče (čitavog), i moramo pritom da obiđemo sve bitne likove balkanske mitologije, predanja i istorije. Znaš li ti koliko toga ima? Samo vile da prođeš, to ti je pet-šest (ne preterano interesantnih) priča. A šta ćemo sa neupokojenima? Sa psoglavima i besomarima? Još to treba fotografski životopisati. Možda uzme vremena, pa u tom pogledu predlažem momentalnu evakuaciju svima prisutnima ka nekom dalekom horizontu,  s dijamant majonezom, ako budu imali sreće

Кад стари и доказани сендвичар помиње масни (ил шатро посни, свеједно) дијамантов мајонез -  непроцењиво. 
Само мање смарај у тим деловима, макар остао и без сендвича. 

Eh, lako je tebi zajebavati se u četiri ujutru... Ja sam ovde volonter, a tebi piče socijalno i parizer. Nego, šta ti tačno tražiš na mojoj temi?

PS. Premda mene to ne interesuje preterano, to da li je posno ili nije, predlažem da se dogovorite sa šefom

Realno, bolje meka patka, nego tvrd sendvic.

Ko god je upoznao Jelenu, zavarao se pri prvom utisku. Takva je Jelena: sićušna, delikatna, ranjiva, s porculanskim crtama lica i krupnim, sjajno crnim očima, bezizraznim kao u gazele. Pomalo nestvarna, pomalo vilinska.

Tim pre bi  čuđenje bilo veće, kada bi novi poznanici otkrili – milom ili silom –da je Jelena direktor marketinga za Komodor Holding kompaniju u Srbiji i Regionu (veliko slovo), da je impregnirana sa dve-tri magistrature na internacionalnim univerzitetima, kao i višegodišnjim iskustvom u bičevanju marketarskog šljama, nemilosrdno ih goneći da konačno krenu raditi svoj posao, i da odgovore na taj filozofski paradoks, adetno pitanje dvadesetog veka: ,,kako što bolje plastificirati  ušećerno đubre koje ljudima čak i ne treba, i onda im to utrapiti za što veće pare?"

,,E, može kafica, pliz.. Dobro, je l' smo svi tu? Šta kažeš, da počnemo? Naručite samo lanč... Nemoj iz Kurosave, fak, ne mogu više, smučilo mi se... Hoćete suši? Može?  I zatvorite vrata, tamo imaju neke obuke... Tenks, draga..."

Niko ne bi očekivao vile i izgubljene princeze iz bajke na takvom jednom mestu, u tom belom, osunčanom korporativnom paklu gde se živci kidaju rokovima, nokti čupaju analizama tržišta, očne duplje žigošu strateškim pozicioniranjem, koža dere na šiljak brend personalitija i potom ritualno razapinje na kočevima kvanti i kvali istraživanja, oftrejd i ontrejd prodaje. Prosto, vilinskim stovrenjima među takvim zveradima nije bilo, da se tako neodgovorno muvaju oko kazana sumporne kuhinje u kojima se raskuvavaju najdelikatnija čvorišta ljudske duše, i veštački uzgajaju transplanti nade, sreće i straha. Nije išlo jedno uz drugo, ali dobro,  ako se ipak tu  zadese, svakako se mogu naći samo na dnu korporativnog lanca ishrane, bila je pomisao  mnogih neopreznih akaunt menadžera, art direktora, stratedžik planera i ostale kreativne boranije.

Jer, zagrebe li se ispod patine lepog poslovnog ponašanja, tim bildinga, brojnih gradskih hepeninga, skijanja u Francuskoj i cezar salate u pola tri popodne, Jelenin karakter, njen životni, ali i poslovni kodeks, u mnogo čemu su podsećali na devetnaestovekovnu Meternihovu parolu posuđenu od carske Rusije: knuta, Sibira i vodke.

,,Teritori jedan, dakle, šta imamo? Ocenjena kao strejforvard ideja, modern, urbana. Da nastavim?  Nedostaje etečmenta, ne mogu da se rilejtuju sa vižuelsima. Nije dovoljno domaća... Pa da, kad su spot snimali u Engleskoj.... Mislim, u konceptu crnci pimpluju loptu, gde to nađoše za srpsko tržište, al dobro, de, pređi na ki elements..."

Poneki promućurniji menadžer ili kriejtiv, ako bi se prvi radni sastanak održavao uz ručak, naslutio bi da se možda nešto krije iza te njuške ozbiljne devojčice, kada bi video kako svojom savršenom malom vilicom melje neverovatne količine hrane, proždirući skoncentrisano poput mesoždera iz savane, uz sistematsko žvakanje i grčenje mišića ispod bele kože. Kao da bi kost mogli pregristi. Tek onda, zapazio bi možda nesretnik zamrznut iznad svoje miso supe, da te crne vilinske oči manje podsećaju na kakvu slatku i tupavu košutu, a više na dijamantsku burgiju, i da Jelena ni koščice za sobom ne ostavlja.

Razbijanje iluzije o vilinskoj prirodi Jelene je svima brzo dolazilo – čim se tim baci na posao - a umelo je to razbijanje da peče u trajanju od nekoliko minuta, pa do nekoliko godina. Jelena nije imala, kako bi iz pristojnosti rekli, dlakav jezik. To joj nije dobavilo mnogo simpatija i pohvalnih nadimaka, ali zato jeste jednu frekventnu auru strahopoštovanja, poziciju nadmoći čak i sa hijerarhijski sebi ravnima, tako teško dostupnu, a koja je mogla učiniti da se kičma zaposlenima u Komodor Holdingu povremeno smrzne, i svako jutro radnog dana presedne.

No, ima dve stvari koje o Jeleni niko nije znao, a koje se ona nije nikada potrudila da prizna...

,,Teritori dva, dakle, šta kaže brif, najpozitivnije ocenjen. Ki elements: društvo, znači to, ono, povezivanje, šelter filing  u krugu porodice. Najveći impakt ostvaren. Mudbord vidim, bonding među prijateljima s jedne strane, a s druge strane, ono, min ol vrld, životni stragl, posao, obaveze, stres. Aspiracija nema. Šta reče? Dobro, možemo tako da kažemo. Konzumenti imaju aspiraciju ka optimizmu... Jednoga dana... Da nastavim, Jelena?"

Prva stvar  koju Jelena držala za sebe, jeste osećaj neobjašnjive teskobe koji joj je navraćao tokom dugih, letnjih dana. Anksioznost, što bi rekli blogovi posvećeni psihologiji. Postoji način da se ona utrne, ali ne i potpuno nestane, jer kada bi sunce opalilo po asfaltu i vazduh počeo treperiti iznad haube, nikakve pilulice, partiji, vezice i loše sečeni amfetamini nisu mogli da spreče nevidljivu kandžu da joj muti po utrobi, odmah ispod grudnog koša, malo iznad želuca. To je bilo glupo, čak i neuljudno, reći da ne voliš leto, kad da kažeš da ne voliš decu i male životinje. Nije normalčno. Ljudi ne vole zimu i jesen – koji Jeleni nisu uopšte smetali, čak dapače – ali leto je imalo socijalnu privilegiju i nedodirljivi status.

Pogotovo je Novi Beograd bio gnusan u mrtvo letnje podne: Jeleni bi došlo da povrati od muke samo kada pomisli na brisani prostor ispred zgrade Komodor Holdinga, na sjaj prozora što progorevaju rožnjaču, na izbledeli socijalistički asfalt, težak miris lipe i nebo pusto i plavo, bez trunke oblačka i vetra. Da ne spominjemo znoj na vratu i ljigave nadlaktice u prevozu.

Naravno, istu tu teskobu koja je Jelenu mučila, posredno su mogli osetiti i svi podređeni.

,,Tu sada treba biti oprezan... To je ditečment. Stvara se otpor kod konzumenta... Fak, šta se to dešava napolju? Al' se smrčilo, jebote... A meni kola ispred parkirana, ako ljuljne grad, ima da bude kuku lele... Jelena, je l' nije problem samo da trknem... Jelena?!

Letnja oluja, međutim, bila je sasvim druga stvar. Ni o tome nije Jelena pričala: ali bilo je nešto u toj popodnevnoj tutnjavi, zbog čega bi se osetila kao da je znojava šapa dignuta s njenih pleća, i da konačno može duboko da udahne.

,,Je l' si dobro, Jelena? Da pozovemo nekoga? Au, jebote, ona se onesvestila... Faaaak...

Uvek bi veče nakon oluje, Jelena sanjala da jaše nebesko magare. Ružna jedna marva, buljava, žvalava i razroka, ali kada bi ga Jelena ošinula bičem od severnog vetra, poskočio bi preko nebeskog svoda, povukavši sa za sobom čitav grad od crnih tornjeva i granitnih bedema. A Jelena bi kidala korbačem od hiljadu milja sve jače i jače, i magare bi se propelo još više, a krošnje drveća daleko na zemaljskom šaru bi se poklonile njima u čast...

,,Hitnu, daj hitnu, jebote, curi joj krv iz nosa!"

... i sumorni, betonski Beograd bi ostao poput drhtave mrljice na blještavom odrazu reke, i pognute šume, brda i parcele poput zakrpa na zemlji bi pukle pred njenim očima, celom dolinom Morave, i šibajući sve jače i jače, strmoglavo bi se stuštila na jug, goneći oznojano gradonosno marvinče pored ledenih šiljaka Šar planine, iznad pokislog Kumanova i Skoplja, i onda samo jedan mali skok do Tikveškog jezera, hop, pre nego što se poput srdžbe božije ne sjure na trbušaste kule Soluna, vetrovitim bičem kidajući katarke jedrilica, lomeći drveće i kuće, jednim pokretom prsta muteći talase gladne da progutaju čitav grad, svu tu stenu i zemlju i ljude...

,,Jelena, Jelena! Daj, brate, nemoj da je šamaraš, znaš šta će posle da nam uradi..."

...i da bi se potom, mamuzajući svog omršavelog ata i krpice crnih oblaka, Jelena rasprsla  u vodenu prašinu i dugu iznad  Egejskog mora...

,,Uh, je l' si dobro? Evo, obriši se, malo si krvava... Sori... Je l' ti malo bolje? Fak, baš si nas uplašila... Da nastavimo gde smo stali? Ej, Jelena gde si pošla? Napolju sam što govna ne padaju..."





Iz beležnice Milene N:

Zduhać, Stuhać, Vetrogonja, Vjedogonja (u Crnoj Gori, Hercegovini, Sandžaku), Vetrovnjak (od Zlatibora do Šumadije), Oblačar (u Sremu), Gradobranitelj (u Pocerini), Kršnjak (u Sloveniji), Vjetreni Barun (Zagorje), Zmej (u Makedoniji), Legromant (južna Dalmacija), Vrimenjak (Lika) – priča veli da su se nekada širom Balkana rađali i živeli ljudi koji su u snu mogli da upravljaju vetrovima, da rasteruju oblake, pa čak i da čupaju drveće iz korena, odvaljuju kamenje, ruše kuće vazdušnim vrtlogom.

Takvi Zduhaći su bili cenjeni u svojim zajednicama, i selo koje je imalo oblačara, smatralo se vrlo srećnim. Zabeleženo je da su se Zduhaći različitih okruga često sukobljavali, i da su u takvim bitkama mogle da stradaju oranice kilometrima okolo. Period godine kada su Zduhaći u zenitu moći jeste jesen, kada počne da duva ledeni vetar.

Odnos zduhaća sa zmajevima i aždajama je dvostruk: zabeleženo je da smukovi rado pomažu vetrogonje, i da ovi poznaju nemušti jezik, te da ga zmaj nikada neće povrediti. S druge strane, snagom vetra, Zduhać može ukrotiti gradonosne ale i aždaje, i poterati ih u neki drugi kraj, okrug, na planinu ili kakvu drugu pustoš, sve dok se ne izmore.

Neki kažu da čovek postaje zduhać rođenjem, tako što se rodi prevremeno i u košuljici, rodi se naopačke, u petak, ili tokom gradonosne oluje. Drugi vele da su zduhaći deca zmajeva koji su obljubili smrtne žene, zbog čega još nose naziv alovit i zmajovit, premda to nije dokazano. Veruje se da čovek može i ,,veštački" postati zduhać, ako se uhvati u ,,đavolje kolo", ali onda nakon smrti postaje vampir. Zduhać, inače, može biti i ženskog i muškog pola, ali poseban naziv za ženskog zduhaća ne postoji. Neki ih zovu veštice ili stuhe.

Najpoznatiji zduhaći na ovim prostorima su: Marko Kraljević, Đurđ Branković, carica Milica, crnogorski vojvoda Marko Miljanov, Petar Petrović Njegoš, kapetan Husein Gradašćević, major Katanić, Vladislav Petković Dis, Antun Gustav Matoš, Tadija Sondermajer, i, među poslednjima, Isidora Sekulić.

Populacija zduhaća u dvadesetom i dvadeset i prvom veku je opala, tačnije, nije ni jedan primerak zabeležen već decenijama, ali zašto, nije poznato. Da li su protivgradne rakete što su istrebile čitavu populaciju balkanskih aždaja nekako naudile i zduhaćima, ili je nešto drugo u pitanju, ostaje da se dodatno utvrdi.

Zduhaci    <3

"Prosto, vilinskim stovrenjima među takvim zveradima nije bilo..."

Ovakve gafove ne smeš da dozvoliš. Imaš ih još i nemoj da ih čitam.

Inače, mnogo mi se dopalo, posebno snoviđenje pred kraj.

Moj savet: Odjebi zduhaće i napiši mi priču o Jeleni.

Jelena je zduhac, kako nisi ukapirao?

Hvala vam na čitanju i komentarima

E, scallope, gafova ima, mislim da mogu da pređem tekst hiljadu puta, pa da ih ne vidim. Doduše, dok sam se za vikend libio da l da ga stavim ili ne, pa se tu zeznuo, ovde mi ipak nije jasno na šta tačno misliš, pa ako možeš malo detljnije da mi objasniš kaj ne valja, da to ubuduće zaobiđem

Ma super ti je prica Scordisce, sto se gafova tice oni se spdaju ispraviti.