ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Hvala, Biki. A gafove ispravljamo kad god se ukaže prilika

Ni ja ne čitam prvu ruku, ali imam nekog ko to uradi. Pisac ne sme da bude sam. Upravo sam se izborio sa beta čitačima. Troje nezavisnih i troje "pristrasnih". Više verujem prvima. Nego, ako si kadar da napišeš tu priču o Jeleni, a da zduhać ostane malo u pozadini, možda je zgodna OMAJA, ako još izlazi. Pojma nemam da li je još ima.

E, vidiš, ta ti je dobra. Meni je jedini beta čiatalac utekao, nije mogao da se smara sa ovim, pa se sada uglavnom oslanjam na radionice. A omaja izlazi, čini mi se, mada u elektronskom izdanju, s tim što nisam baš siguran koliko je ovo u njihovom fazonu, moj kolega Mladen više voli narodne priče

Kad si preterao. I beta čitaoci imaju dušu. Zar Milanče Marković ne vodi Omaju?

Moraću da nađem neku betu bez duše, pa da je žešće upregnem. A urednik je trenutno Mladen Milosavljević, ako se ne varam...

Dobro.

Nego, ne reče mi đe je gaf?

Quote"Prosto, vilinskim stovrenjima među takvim zveradima nije bilo..."

Prosto, vilinskim stvorenjima među takvim zveradima nije bilo [mesto] ?

Ili ih nije bilo. Ovako ne stoji.

Valjda je to

E, vidiš, to je i meni palo na pamet

takvom zveradi

Омаја је озбиљан портал и озбиљан часопис да би објављивао смарачке приче.
Мада, могуће да у недостаку боље понуде објаве и ову смарачину...

Ups Hvala scallope, malo me je blam kada vidim da mi nekada treba nacrtati, i dva puta podvući takve stvari

Quote from: T2 on 07-03-2017, 00:17:11
Омаја је озбиљан портал и озбиљан часопис да би објављивао смарачке приче.
Мада, могуће да у недостаку боље понуде објаве и ову смарачину...

Hej, dečko, vratio si se? Pet dana treba da se smisli odgovor? Pa je l' vas hrane nečim u štabu?

Pobegao sam ovde da se sakrijem, vise volim sa mrtvima, nego sa zivima

Dođi. Sada ćemo i neke cigane da ubacimo, samo da ih fotografišemo, pa će biti taman.

'de su cigani tu idu i vlasi, šefaš, nimika!

može i vlasi, ne moraju se izuvati

sede nam vlasi na glavi, iako smo smeđi iako smo plavi...

Kir Dimitrosu, boltadžiji beogradskom, kujundžijska radionica Naum, Dubrovačka ulica bez broja, Zerek, Beograd, Knjaževstvo Srbija,  avgustusa 1879. godine.

Poštovani kir Naume,

da me je boginja Fortuna barem ovlaš pogledala na ovom mom lutanju kroz mrak, ovu bih vam tajnu pismetu pojao u oproštajnom ključu, i to sa suncem opaljene palube ,,Svetog Kristofera", prekookeanske barže što put Napulja i Marseja brodi za slobodnjačku - dva puta opsednutu i nikada pobeđenu – luku Buenosajrsesa, da tamo u miru špletkarim sa kafom i bananama.

Međutim, naučnička radoznalost, kao i sentiment prema ovom našem ugovorenom projektu, zadržaše me ovde; samo to, i nepremostive opstrukciju u dobijanju lažnih putnih isprava, zbog čega se sada vrtim kao pacov u stupici, usred ovog protektoratskog beznađa Bosanskog, bez krajcera u džepu, više gladan nego sit, sve skupa sa jednom personalnom pismetom sarajevskog Generalštaba u ruci, i hrbatom avetinjskih fotografija u bisagama koje je, verujem, bilo bolje spaliti.

Sigurno ste i vi, poštovani kir Naume, na svom dorćolskom minderluku ispod smokve, nešto načuli o svemu tome: kako se komešaju barunske trbušine, i kako se ispod bakenbarda keze očnjaci gladnih general pukovnika; premerava se svaki lakat ispošćene bosanske grude, opipavaju omršavela otomanska rebra, jer vremena je malo, i ova pusta vojnička prekomanda neće doveka trajati, tek koliko da se telegraf podigne i železnica prokopa, a kada se svi ti baruni i general pukovnici, svi ti fon Hofmani i fon Filipoviči i fon Rodiči konačno vrate u Civilizaciju, da iznova korziraju vijenskim bulevarima i loču pivo po praškim salonima, svakako bi bilo poželjno da po povratku budu s težim saldom i likvidnijim sredstvima, no pre nego što su u tu pustahijsku kolonizaciju poslati.

Samo da ih čujete, te manijake, poštovani kir Naume, zaledila bi vam se krv u žilama. Nikada ne biste pomislili da pred sobom imate vojničine i pukovnike Železne Krune, oficirski krem, da se tako izrazim, već pre kakve nabrekle akcionare i teške industrijalce sa Štokemajzenplaca. Gospoda baroni znaju da množe dva sa dva, jasno i logično, a dva manje dva ostavljaju ništa, i to im je jasno, a kapital nosi dividende, a dividende teraju glavnicu na sve veću zaradu, a Židove treba bojkotovati, jasno, jer ne spadaju u interesne krugove, i osim toga, i nisu naši, a stvar treba energično držati na crti uz pomoć puščane cevi i vešala, naravno. Kažem, tim banditima je sve savršeno jasno, od čega se meni krv mrzne u žilama, jer šta jedan običan pregalac za istinom može reći takvim ljudima, šta im može ispričati o misterijumu s one strane senke gde se Sunce još vrti oko plehane zemaljske ploče, i gde se stvorenja legendi i snoviđenja plaze na samom rubu postojanja? Kako probuditi žar naučne radoznalosti kod te poživinčene bande?

O tome antropološkom pitanju imam vremena da razmislim, budući da me zvanični dopis fon Hofmana obavezuje da se dana prvoga septembra, do osamnaest časova, tačno dve sedmice od danas, prijavim u sarajevski Generalštab, a radi potpunog referisanja i pretresa postignutih objektiva ,,Operacije Nekropola", kao i radi razmatranja dalje budućnosti istrage.

Poštovani kir Naume, situacija nikako ne obećava ugodan rasplet.

Jasno je to i vama, nesumnjivo. Može se zaključiti po vašoj pismeti i menici, a za koju sam tri dana morao šipčiti do Dubrovnika, i tri dana nazad, a koja me je na koncu poštanske blagajne pre podsetila na ortačku naknadu  nakon likvidacije firme, no na unosnu poslovnu špekulaciju, kako sam ja to do sada držao. Zaista, kir Naume, zar je beogradsko podzemno tržište srebrenim zamkama, mesinganim predmetima i retkim solima toliko zasićeno, da moja malenkost od neto zarade ne može sebi i svojim zaposlenima ni pošten pogreb prirediti? Sa četiri stotine pedeset srebrnih forinti i petnaest krajcera (začudan momenat, kir Naume, ti krajceri, voleo bih da jednoga dana dobijem uvod u vaše poslovne knjige), Petar i ja možemo jedino u planine da se odmetnemo, u hajdučiju, a i to, bojim se, samo do jeseni.

Uopšte: jasan je meni vaš bankroterski stav, kir Naume, pogotovo što računate da će neko morati da zapliva po govnima, a da to nećete biti vi, i, nažalost,  donekle ste u pravu. Fon Filipovič već dugo suče žvalave brke u ljudožderskoj nameri da mi razbere kožu na šiljak, a hazarderski put našeg projekta mu to svakako daje za pravo. Takođe sumnjam da će baron fon Hofman i za tren protestvovati nad mojom zlehudom sudbinom; za tako što bi morao da se umije, obrije, otrezni i osvesti. Osim toga, i on je gladan.

No, budući da ste lepo premerili moje pečalno stanje, kir Naume, kao i da ste – ne sumnjam - uredno sabrali razdaljinu i administrativne granice između Beograda  i Sarajeva, sigurno ste zaključili da je strateški uzmak sasvim logičan čin, ali moram vas podsetiti da her Gezner i dalje ima usta, i da ume šaren repertoar da poje, ako mu se prsti malo zavrnu u improvizovanim kancelarijama Generalštaba. Razmislite o tome, sledeći put kada budete korzirali ulicama Zemlina (da mi uplatite zaostale prihode u našem ortačkom projektu, nadam se).

Jasno vam je, poštovani kir Naume, da ćemo zaprženu čorbu svi skupa kusati, na ovaj ili onaj način? Zato, predlažem da se hladne glave posvetimo prevazilaženju ovog zajedničkog problema, i da razmotrimo sve mogućnosti da se situacija na našu korist okrene, a pre nego što isteknu dve sedmice za konačno podnošenje referata. Razloga za nadu, tvrdim, još uvek ima, a vi samo obezbedite sredstva. O obstojatelstvima ću vas uredno referirati, jer ne želim da mi krepate od čira na želucu.

,,Nije svaki ovan za kurbana", bila je Petrova prva smislena rečenica nakon smertoubistvenog okršaja sa gradonosnom aždajom, i ja držim da je beskrajno deklamovanje narodnih umotvorina zdravo siguran znak oporavka, mada sam se morao i složiti sa jezgrovitim zaključkom: naši planovi o elitnim oberleutantima zduhaćima, regrutovanim među domicilnim stanovništvom, moraće da sačekaju neka bolja vremena.

S toga sam svoju pažnju okrenuo na drugu stranu, u teritoriju opasnu i neistraženu, ali obećavajuću – ka misteriji uštavljene glave, tim demonskim moštima što po vascelu noć grobljanski škripe ,,daj vode, daj vode....", te joj na koncu i dadoh tu vražiju vodu. Prateći se vašim mudrim savetima, zadužio sam Petra da svako jutro pre svitanja zahvati blagorodne nesečene vode s izvora, te smo narednih dana - skriveni u memljivom podrumu koji nam je trenutno sklonište - škropili mumificirano lice, kapali vode na jezik, trljali očne i usne duplje, izlažući se velikom riziku da eksponat nepovratno uništimo.

Premda, trnci su me prolazili, dok je stvorenje – jer ja ne znam kako drugačije opisati tu neupokojenu sablast – trzalo mišićima lica, koji su nekim čudom dobili nazad na svojoj živosti i elastičnosti. Pažljivom egzaminacijom, utvrđena je čak i povećana aktivnost jezika, a i vlakna na poprečnom preseku esofagusa su se periodično grčila.

Mljackalo je, da budem precizniji. A ako može da mljacka, stvor je, nesumnjivo, bio živ, življi nego što bi to odsečena glava ikada trebala da bude, premda joj je nedostajalo daha da svoje reči formira.

Petar je bespogovorno odbio da dune u tikvu, mada ga ne mogu  kriviti, pošto ni mene ideja nije preterano privlačila. Dugo smo se oko rešenja lomili –dešifrovanje tih mutavih adskih grimasa beše odveć komplikovano – i rešenje konačno prelomismo, baš na kapijama Dubrovnika, gde smo kraj pijačnih tezgi i smrada riblje utrobe, zatekli ciganski bend u punom zamahu.

Ciganski bend, da tako kažem, friško pristigao u Bosanski Protektorat, čergarski prišljamčen sa austrijskom vojnom... Pravo u moj džep, dakle.

S ciganima je, kao što poštovani kir Naum sigurno dobro zna, lako se dogovoriti, ali teško svoje do kraja isterati. Svirka još i kako, ali kada su saznali određene klauzule naših zahteva – sve sa jednom razgovorljivom glavom i operisanjem pod obrazinom potpunog tajanstva – pregovarali smo mučno kao da Sanstefanski mir ratifikujemo. Ipak, računam da smo imali sreće – vođa orkerstra i stara glava ciganske čerge, jeste neki avanturist po imenu Mustafa Tahirović, koji je kalio svoj muzikantski zanat još kod kneza srpskoga Miloša Obrenovića, i beše omiljeni muzik – majstor za sprovode, najave, terevenke, talambasanja, taljiganja, sahrane i kurvarluke  ondašnje srpske politike. Pretpostaviću da je ta cika i halabuka bila tako draga starom knezu, da je bend poveo sa sobom u egzil trideset i devete godine, pravo u carstvujuču Vijenu. Mustafa je dugo pratio starog kneza, i tokom decenija je napravio izuzetnu karijeru, veli.

Zamišljam tu zlehudu sudbinu: sviranje na dudu za pijane ugarske barone, i besomučno tandrljanje  u bečkim kafanama, opijanja na štajgi i svitanja u mutnom Dunavu.

No, zahvaljujući toj bogatoj radnoj biografiji, postojala je neka vavilonska osnova da detalje ugovora utanačimo na mešavini nemačkog, srpskog i ugarskog jezika. Mameći ih srebrom a šibajući zvaničnim pismom sarajevskog Generalštaba (jer moja ovlašćenja nisu opozvana, barem ne još), napola sam namolio a napola rekvirirao Mustafu i njegovu familiju, te sam klarinet od jasena, uz pomoć tkanine, slame i tutkala, nakon višesatne operacije, uspešno prispojio glavi, i jednim dubokim tonom nadomestimo manjak neophodnih respiratornih organa.

U tu svrhu koristimo usluge samoproklamovanog najboljeg trubača severno od Save, Hadira Tahirovića, cenjenog na izvesnim mestima, po tome što može bez prekida tri puta za redom odsvirati ,,Oj Drino, ladna vodo"

Starog Tahirovića i bend sam ubedio da imamo posla sa svetim moštima Jovana Krstitelja (grb moga rođenoga grada Breslava, koji baštini tu heraldičku relikviju, bio mi je od izvesne pomoći), te da je ovo posao svetački i blagosloven, čime smo uspeli da prevaziđemo tradicionalnu cigansku sujeveru.

Takvo ohrabrenje je bez sumnje bilo potrebno, pa mi je zdravo žalosno što Petar i ja nemamo takvih zamazanih izgovora da ne dršćemo u mraku potleušice: prizor će mi svakako ostati urezan u sećanje dokle god sam živ; u podrumu što smrdi na očaj i buđ, pod plavim svetlom petrolejke, glasom jednoličnim i dugim kao da demoni iz paklenih dubina zapevaju, kao cvilenje vetra, glava je konačno progovorila jezikom razumljivim, premda pomalo kriptičnim i ukočenim, nalik na đavolji duvački orkerstar.

,,Čelovek iska blaga...", ponavljala je, u krug u krug, a da čovek ne bude siguran da li je to pitanje ili prosta konstatacija činjeničnog stanja...

,,Blagaaa...", kmečala je glava jedan otegnuti legato, kao smeh ili jecaj. ,,Blaga rudnog skrivenog krvavog, blaga mertvog ćesara..."

Premda, ne mogu poreći da nije naše najtananije želje i misli u potpunosti pogodila. Plinski zeleni u licu, iz noći u noć, nismo odustajali od ponoćne ciganske svirke, i postavljanja pitanja, i tumačenja tih kriptičnih odgovora u maniru srednjevekovnog slavenskog arhonta.

,,Čelovek iska blaga... Čelovek čuje moje skazanje... O sudbe četca teutonskog rabožika što naplitak ga sveže odzada v staroga grozda vapnenca..."

Izveštavaću vas o budućem razvoju događaja, poštovani kir Naume, i s radošću i nestrpljenjem očekujem vašu narednu uplatu na zajednički konto ovoga, nadam se, spasonosnog poduhvata.

Franc Gezner, varoš Čapljine, avgustusa 1879.





Cigani. Sujeverni su, vele ljudi, ali to ne mora biti ništa drugo do zdravorazumski oprez, po mome skromnom mnjenju. Bilo kako bilo, ko se odluči da kolodrma tanca sa samim Đavolom, mora da plati najbolji Ciganski orkerstar u blizini, jer bez njih će teško da otpleše do jutra. Tako nešto i za nas važi. S desna na levo: Omer Arifov, drombuljaš, bubnjar na daraku i tumbeleku, a duva još i u duduk i šupeljku; pored njega supruga mu, Elmaza Arifov, rođena Tahirović, povremena čengija u bendu i udaraljka u daire, te podmladak: ćerka Kasandra i sin Gezim. Starina Mustafa Tahirović na minderluku, taj je cilikao na uvce matorog Obrenovića, a pored mu je sinovac, Čaba Lakatuš zvani Lođa, za koga se priča (sam za sebe kaže), da je dar sviranja violine dobio od božijih hurija (toga sudbonosnoga dana nisu bile u formi, rekao bih); dalje imamo Hadira Tahirovića, najkapacitetnija pluća zapadno od Drine, njegovu suprugu Sadiju Tahirović, ćerku Azru Tahirović, kao i staramajku, vračaru i poslednju ljubavnu oblogu za nesrećne, Esmu Sulejmanov, koju jedva nagovorismo da se fotografski živopiše, a koja drži da sam kakav veštac, te mi neprestano pljucka iza leđa, mrmlja vradžbine i ritualno maže balegu na cipele kada misli da spavam.

  Sjajno, procitala sam u cugu. Pretpostavljam da Franz Gezner nije citao Galilejev Dijalog (izdat jos 1632.godine), pa stoga iako je naucnik i dalje misli da se Sunce okrece oko Zemlje 

http://youtu.be/XGNbj0PUmi8

Hehe, nije loša ova verzija. Hvala na čitanju i komentaru!

Poštovani kir Naume,

glava govori istinu.

Lokalci nerado o tome pričaju, vele da treba biti oprezan kada se ide u Kravice. Kakva je opasnost tamo? Nikakva, nikakva, opasnosti nema, samo treba biti oprezan na putu za Kravice... Zašto? Pa zato. To je drevna krajina poskoka, vodeničara i ribolovaca, vele, i svakakvog čudnog sveta... I još ponečega, prećutanog. Čega, nisu nam umeli reći. Ili nisu želeli.

No, tu paranoidnu maniju među domicilnim stanovništvom uzimam kao zdravo povoljan znak da se iza običnog studenca krije nešto neočekivano, nešto dobro skriveno. Možda čak i tajna o blagu, koju nevaljalci drže podalje od pridošlica.

A ako je do pitanja sabranosti, kao preduslova za pohod, cenio sam da je naša družina do te mere sabrana da više na cirkuski karavan nalikuje, te smo brojali šest odraslih muškaraca (računajući  Petra i moju malenkost), dve žene, jednu cigansku babu vračaru, troje dečurlije, jednu dekapituiranu uštavljenu lobanju, jednog marvenog konja šarenka, jedne taljige, tri psa mešanca, jednu mačku, pet kokošaka, tri čadora, fotografsku opremu, nebrojeno duvačkih instrumenata, timpana, zurli, gočeva, doboša, drombulja, kao i više zlatnih zubala nego što sam u životu prebrojao. Cenim, spremni smo za ovo hodočašće, pa makar okolni klanci do jutra brujali od ciganske svirke i vriske.

Pratili smo uputstva: kada se kod Čapljine skrene na severozapad, prateći uzvodno reku Trebižat, nakon pola dana uspona dolazi se do teško pristupačnog studenca skrivenog u divljini, u borovoj šumi i kršu. Trebalo nam je vremena da zapregu dotle prebacimo, ali je na koncu puta, taj teško dostupni cilj ostavio izuzetan utisak na nas: mlečnoplavo jezero, modrozelene dubine, beli vapnenac zabrađen mahovinom i algama. Na desetine blistavih mlazeva huče iz visa, rasipajući vodenu prašinu po sunčevom zraku. Ovde se duga stalno ispred nosa prelama, i rekao bi čovek da je nabasao na davno izgubljeno parče Edena, pogotovo kada shvati koliko se zmija kroz travuljinu i šaš protura.

Prvo veče smo se kraj vode ulogorili. Nameračio sam se bio da dodatna obaveštenja od demonske glave izmuzem, pa smo pod zvezdama priredili končerto, solo izvedbu sa klarinetom.

"V dubineh zdenca studenoga spi rabožnik teutonski... V dubineh zdenca leži, spi, a ne mre...", ponavljala je glava na vrhu duvačke cevi, kao da se kakav paganski totem razbudio, i svojim neljudskim krikom poziva sluge noći da mu se poklone. Cepanice lepljive od smole su pucale i praskale, ali ni te blistave žiške nisu mogle rasterati senke u praznim očnim dupljama. Kroz crnilo, one su videle nešto što mi nismo mogli prozreti.

Te sam večeri dugo proveo zagledan u nebeski svod izbrazdan meteorskim tragom, pokušavajući da dokučim ovu zagonetku. Nisam ništa pametno dokonao.

Sutradan, pak, čudne stvari su počele da se pred nama odmotavaju. Sve je počelo s Petrom. Tog jutra je bio ćudljiv, neraspoložen. Nije hteo ni reč da prozbori, a kada sam ga izgrdio što nije obavio svoje dužnosti – da pre jutra zagrabi nesečene vode s izvora – naljutio se, i ostatak dana ga više nisam video. Samo je otišao – da izbistri misli, rekao je.

Stvar je bila zacelo ozbiljna, jer nam je ta voda neophodna da glavu redovno škropimo, i tako održavamo elastičnost govornog aparata (odveć se brzo osuši, i ponovo skameni), ali, nisam imao vremena da se bavim insurgencijama potčinjenih, i nisam takvom durenju dao mnogo značaja na početku. S toga sam poveo Omera i Hajdara, po godinama najmlađe u družni, da zajedničkim snagama studenac podrobno ispitamo.

Mada mali po površini, studenac je teško pristupačan,kako  zbog svoje vertikalne formacije, tako i zbog klizavih, algom obraslih stena. Jezerca izdubljena od vodopada se kriju poput krečnjačkih gnezda, i mesto je zacelo jedan pravi lavirint. Ipak, da bi se do slapova došlo, čovek mora zagaziti kroz zelenoplavo jezerce hladno poput glečera, a kada se jednom među vrelima, stenom  i vodopadima čovek obre, kretanje je u velikoj meri otežano. Ceo dan smo proveli istražujući vodopad (dok je gologuza dečurlija vrištala i prskala svuda oko nas), ali, nikakvog obećavajućeg traga nismo otkrili.

Petar se vratio te večeri, kada smo digli ognjište, ali i dalje ćutljiv, kao duha da je video. Izgubio se u mislima, što, verujte mi kir Naume, njemu nije čest običaj. Kada smo priredili još jedan sablasni končerto pod zvezdama, Petar se povukao na spavanje pre svih.

Od glave ništa novo nismo saznali, a Petar je sutradan nestao.

Bio sam neodlučan oko toga trebamo li krenuti u potragu, ili je to jalova rabota. Valjalo se posvetiti otkriću skrivenog blaga, jer vremena sve manje preostaje. Premda,  saznanje da Petar sa sobom nije poneo ni kuburu ni olovo, ni čibuk ni zavežljaj, jasno su mi stavili do znanja da njegov nestanak nije povezan sa osmišljenim dezertiranjem, već sa potencijalnom nesrećom. Poskoci i šarke su se svuda oko nas koprcale.

U toj zaludnoj potrazi smo čitav naredni dan izgubili, i stigli smo sve do sela Čapljina, pre nego što smo od Petra digli ruke.

Te večeri, glava je papagajski pojala istu pesmu o spavaču na dnu jezera, i kao da se neki strah uvukao u naše kosti. Ponavljam vam ovo, poštovani kir Naume, samo da bi ste stekli jasniju sliku o mojoj nezgodnoj situaciji: cigani su jako sujeveran narod, i te su večeri moji saputnici tiho šaptali između sebe, na jeziku meni nerazumljivom. Pre počinka, niko ništa nije svirao.

Sutradan su me jeka i žensko naricanje trgli iz sna. Saznao sam potom: Hajdar i Omer su nestali. To je, mogu sada odgovorno da tvrdim, u velikoj meri poljuljalo opstanak ove ekspedicije.

Kao što vam je poznato, cigansku bandu sam napola ucenio, a napola namamio da pođu u ovu naizgled besmislenu potragu: i dok su muškarci bili voljni da se za svoj ćar pridruže, staramajka Selma Sulejmanović, neka zlooka vračara što sebi stalno mrmlja i pljucka u brk, protivila se ovome putu. Ona ne govori ništa osim ciganskog i malo nemačkog, ali, jasno je bilo da me ne miriše, i da me sumnjiči za svakakve besprizornosti. Suočen sa delovanjem demonskih, neobjašnjivih sila, mnjenje mojih podređenih postade rovito, i sklono pobuni, kao da sam im ja nešto skrivio.

Morao sam da hitno da delam: a kako se od poživinčene demonske glave nije mogla više ni zerica novih vesti iscediti, odlučio sam da sprovedem sopstvenu istragu. Tragova nestanka nije bilo, ali budući da su sve Omerove i Hajdarove stvari, sviraljke, duvaljke i krpice ostale u logoru, zaključio sam da oni nisu nameravali da se odmetnu, već ih je nešto sa sobom odvelo.

Samo se jedna stvar u tim nestancima podudarala: i Petar, i Omer i Hajdar bili su zaduženi da pre jutra donesu čiste, nesečene vode s izvora.

Ustao sam narednog dana, pod još mrtvim, praskozornim nebom, bosonog prošao kroz orošenu travu, i s grčom u stomaku, zaronio u frigidnu i crnu vodu jezera. Horizont je već azurno goruckao, kada sam se hučećih vodopada dočepao, promrzao, drhtav, ali odlučan da stvar isteram na čistac.

Tumarajući između ljigavih stena, kroz neprekidnu tutnjavu opadajuće vode, kroz cvrkut i talambasanje jutarnjih ptica, na samom obzoriju sluha, začuo sam ženske glasove. Cik, i smeh, i reči izgovorene oštro kao iz brzopotezne puške. U prvi mah se nisam uzbudio – pa ipak smo čitavu čergarsku familiju sa sobom vodili – ali sam se brzo presabrao; nisu ti mladi glasovi bili uobičajena svađa na četiri jezika. Ne, bio je to šapat mladosti na dalekom izvoru.

Oprezno sam pratio trag glasova, i skriven iza stene, poput onih drevnih lesnika i satira, samo u dugim gaćama, predamnom se otvorio prizor kakav mi dugo nije pomilovao oči u ovoj bosanskoj vukojebini. 

Između zidova od izlizane stene i zelenih algi, mrsila se mokra devojačka kosa, i ružičaste butkice su se tresle, sjajne od jutarnjih zraka. Mokre dojke su poskakivale pod slapovima ledene vode, i kostrešili su se behari rumenih bradavica, i izvijali dugački vratovi i sijali mladi, beli zubi.

Dve čobančice, zanete jutarnjom toaletom, bezbrižno su se kupale ispod slapa izvorske vode, blaženo nesvesne moga prisustva.

Priznajem, kir Naume, čovek je slabašni kukavac, i podlegao sam svojim primordijalnim instinktima: nisam se mogao džentlmenski udaljiti odatle, opčinjen rajskim prizorom. Tek, koliko je to potrajalo, nisam siguran, ali u magnovenju su devojčure postale svesne moga prisustva, a kada se to dogodilo, popriličnu su buku nadigle, uz sladostrasnu ciku, vrisku i čedno pokrivanje mokrim i razbacanim krpicama.

Postiđen svojim negospodskim ponašanjem, mokar, razularen i vidno zatečen u neuljudnoj poziciji, promucao sam traljavo izvinjenje (na nemačkom, čak, čini mi se), i odatle brže-bolje utekao.

Utisak je ostavio topli osećaj u mojoj utrobi, ali nisam toliko pažnje ovome slučaju pridao: ipak je u blizini bilo i sela i katuna, i nije bilo neobično da čobani i ostale lutalice na zdenac siđu. Uostalom, imao sam preča posla: po povratku sa ove jutarnje ekspedicije, na obali jezera me je dočekala dvostruka delegacija obitelji Tahirović i Arifov, sve sa starom majkom Selmom Sulejmanović na čelu, kao i lavinom kuknjave, psovki, kletvi, molbi i pretnji na ciganskom, nemačkom, srpskom, mađarskom, i, čak, na slovačkom. Žene su htele da znaju gde su im muževi, majke da znaju gde su im sinovi, a Mustafa se pitao gde su ta dva tutavca i isprdka utekla, sada kada moramo da kopamo svoje blago.

Kasnije tokom dana sam imao još neprijatnosti: zatekao sam balegu namazanu na cipele, i u džepu opipah komad crvenog konca skvrčenog u desetine čvorova; znao sam, stara majka mi radi o glavi, i bilo mi je bolje da njene nestale rođake što pre pronađem. Vremena da razmišljam o ljubavnim zanosima, prosto nije bilo.

Uplašen da se demonskoj glavi štogod ne desi, svuda sam je nosio sa sobom. Na letnjoj žegi i vrelini, to uopšte nije bilo ugodno. Ipak, nastavili smo potragu, u nadi da konačno otkrijemo koja nam to sila odnosi radnu snagu; međutim, to beše jalovo, kao i prethodnih dana.

"Rabotnik što zre v dnu studenoga zdenca...", beše jedini sotonski potuljen zvuk, koji sam od glave te večeri mogao dobiti. Ne sporim, to mi je samo nelagodu u kosti uteralo.

Sutradan, pak, košmarna situacija se ponovila. Violinista Lođa je negde utekao. Bez violine. Opet naricanje, opet kuknjava, opet pretnje magijskim štrojenjem, ali, mene je nešto drugo skrenulo pažnju: tog je jutra je Lođa bio zadužen da donese nesečene vode s izvora (koje nam je već ozbiljno ponestajalo, a vrućina je u potpunosti skvrčila glavu u mumificirano stanje). To me je nateralo da se razmislim, i na trenutak zaboravim vračaru Selmu koja mi je sve vreme mrmljala i pljuckala iza leđa. Zaista, u tom trenutku je samo dečurlija bila razdragana opštom tarapanom koja je u našim redovima nastala. A ja sam sumnjao...

U praskozorije petog dana, ponovo sam se prvi probudio, i pre doručka zaronio u ledene vode jezera. Do prvih jutarnjih zraka, grčevito sam se držao klizave stene. S druge strane, kroz huk vode i cvrkut ptica, začuo sam: zadihani devojački razgovor.

Na vodenom vrelu me je čekao isti prizor kao i onoga jutra: devojke zanesene pod blistavim mlazom vode, kao da su utekle sa kakvog slavlja ili mobe, da se ohlade u senama studenca. Zapričane, zanesene, vesele, a kada su moje prisustvo primetile – pošto se ovoga puta nisam krio – zacičale su, možda čak i zericu previše dramatično i razmahano, i uz dosta teatralnih zamaha što više pokazuju nego skrivaju, privile su mokru odeću na stidne delove.

Na moja pitanja nisu mogle odgovoriti, već su se na sve upite samo smeškale, pomalo zbunjeno. Zahvalio sam se, okrenuo, i otišao.

Šestog dana u praskozorije: isto. Čobančice zanete među blistavim vodenim kapima, a kada su me primetile, zavapile su kao da me prvi put u životu vide.

Sedmog jutra opet. Osmog, takođe.

Takve stvari nateraju čoveka na razmišljanje, dobri kir Naume. I tako ja sada svakodnevno sedim na edenskim obalama studenca Kravice, u oblaku ciganskih kletvi što se roje oko mene kao muve oko balege, i glavomozgam kako ovaj orah salomiti.

Poštovani kir Naume, kakvo je vaše mnjenje o ovom obstojatelstvu, pošaljite mi na naznačenu adresu varoši Čapljine, kraj Neretve, a ja ću poslati dečuliju da pismete svakodnevno proverava.  Jer, ne moram vas na ovo podsećati, vremena je sve manje.

Franc Gezner, avgustusa meseca, 1879. godine.





Vile Kupale – od svih vilinskih stvorenja, poštovani barone, Kupale su sigurno najopasnije. Dok će jezerska vila da zgrabi neopreznog kupača, a gorska da ga zavede na divlje i tajanstvene šumske staze, Kupale pre podsećaju na one biljke ljudožderke što ih hodočasnici Novoga Sveta opisuju, koje svojom purpurnom bojom i osobenim mirisom odaju utisak kakve strvine, što je muvama vrlo privlačno. Posledice su iste: bezglave muve bivaju proždrane, odvedene, zauvek nestaju u tom crnom ždrelu, a sve zahvaljujući svojoj lakomosti i nerazmišljanju.

Zli jezici tvrde da će čovek koji vilama ukrade haljine, moći njome da se oženi, i da je na neki način potčini, ali moje je mnjenje da su sve to izuzetne gluposti, namerno smišljene da bezglave putnike oteraju u ralje onostranih i grabljivih stvorenja.

Vile se uvek ukazuju na određenim mestima, imaju svoje teritorije i staništa, a koje lokalci znaju kada treba da izbegavaju. Najčešće se ukazuju na proleće i leto, ređe u jesen, a zimi samo mogu da se nađu Omaje i Osenje na dalekim raskrsnicama i ruševinama. Kada su Kupale u pitanju, najaktivnije su ujutru, s prvim zracima sunca, i predveče, u podne kada sve senke nestanu, kao i kada mrak pada na obzorije.

Šta se sa nesrećnim žrtvama događa nakon što upadnu u vilinsku stupicu, još nismo uspeli utvrditi.

Scordisk, budući da nemam nameru više da čitam jer je postalo suviše ujednačeno, imam jedno pitanje:
Da li bi imao nešto protiv da povremeno strpam nešto na tvoj topik. Mene beskrajno mrzi da otvaram posebno mesto, a mogle bi da se uoče razlike, pa i da se nešto nauči. Čisto komparativno.

Nikoga ne odbijamo, ljubimci, deca i pusenje su dozvoljeni

Ima jedna priča o Ratajcima, a to je selo u Župi, negde u okolini Aleksandrovca. Ona govori o vremenima kad su bili čuveni i u Istambulu. Ako ste čuli za Kapali čaršiju, a ja tamo nisam bio, niti sam video taj dokaz, govorkalo se da su toj Čaršiji bili toliko ponosni na svoju bezbednost, da je na ulazu bila izvešena tabla na kojoj je bilo ispisano da svako ko u njoj uspe da nešto ukrade, može slobodno da nosi. Budući da ceo svet hrli u Kapali čaršiju, da vidi, pa i da kupi ponešto, stigli tamo i Ratajci i videli natpis. Onako spretni, kako se o njima pričalo, upotrebe sve svoje veštine i na izlazu se pojave srećni i zadovoljni. Tamo ih dočeka samo jedan čuvar i kad su mu ukazali na natpis, izrekao je samo jednu rečenicu:
"Niste pročitali zapis malim slovima?"
Upiljili su se i u mala slova, a tamo je pisalo: Za Ratajce ne važi.


Dobro, sad, to i nije lepa priča za Ratajce, izmislili su je sigurno zavidni i oni koji ih ne vole. Ja nisam iz okoline da bih bio takav i znam jednu sasvim drugačiju priču.


U tom istom Rataju rođen je i čovek čijeg se imena ne sećam, ali to i nije važno jer su ga svi znali kao Totija. Totije je završio sve škole i postao vrstan rukovodilac i šef i iz starog kraja ostala mu je samo navika da svaku rečenicu započne sa: "To ti je..." Ljubav prema zavičaju mu nije uminula, ali svaki put, kad bi došao da obiđe preostalu rodbinu i prijatelje, mučilo ga je što se život sveo na ispijanje piva na stepenicama napuštenog zadružnog doma. Još više ga je mučilo kad sazna ko je sve otišao iz ili sa ovog sveta. Najgore je bilo kad bi mu stare žene nabacivale na nos da su devojke odbegle u "te njegove gradove", a jadni momci samo pijanče ispred zadružnog doma.


Dozlogrdilo Totiju to stanje, pa pomisli da kao inženjer, a danas bi sigurno bio i IP inženjer, mora da je u stanju da sačini valjan plan. Najpre utvrdi da je zadružni dom ničiji, odnosno svačiji pa ničiji, pa očas posla sredi papire i registruje fabriku. Usput je obilazio domove po Rataju, ako su im pobegle devoke, nisu im pobegle šivaće mašine. Gotovo u svakoj električne, ubijali tugu s njima, u drugima i one neuništive Singerice. Obeća svakoj kući da će vratiti devojke ako donesu svoje mašine u zadružni dom. Znali su ljudi da je Totije čovek od reči, pa su ga poslušali.


Onda se zaputio duž Morave, u Kruševac, u Paraćin, Jagodinu i Ćupriju, pa gde god prepoznao devojku iz svog kraja, beznadežno prepuštenu ulici, da ne upotrebim težu reč, obećavao im pošten posao, brak i porodicu, samo da se vrate kući. I devojke su, bar po čuvenju, znale da je Totije pošten čovek i da mu je reč od kamena isklesana, pa su pakovale ono malo što su i od kuće donele.


Ne morate da mi verujete, ali jednom sam bio u Rataju. Ili Ratajima, pojma nemam. Skupili se sa nekog posla, u slobodno popodne, pa potegli u Aleksandrovac. Bilo vreme grožđa i vina, pa je i vodoskok u centru nalivao vino. Neko je pomenuo Rataje, mislim da je i Totije bio za stolom i pozvao nas, pa okrenuli ka Ratajima. Tamo, selo peva, u bivšem zadružnom domu, uređena konfekcija, proizvodi se po licenci za Adidas, pa smo se posle obilaska ogrebali za po rolku. Sećam se da je neko pomenuo da bismo mogli dobiti i po vetrovku, a Totije je rekao da nam je dosta i rolka. Ali to je već druga priča.

Kakav ćemo mi ovde etnografski projekat da obavimo, nema nam ravne Sledeći put samo turi neki naslov, ako potencijalni čitalac slučajno zaluta, da zna da je priča u pitanju, a ne tradicionalno sagitaško dranje kože

 


Sooory!


Mislio sam da je dovoljno što je Književna radionica u pitanju i da demonstriramo različite literarne pristupe. A, naslov, naslov se zagubio između preview i modify. Ukucao sam direktno.


Naslov, ah, naslov, neka bude


De Rataines

Predrostrožnosti nikada dosta

Quote from: Scordisk on 16-03-2017, 19:56:55
Predrostrožnosti nikada dosta

Predostrožnost je izlišna kad se sve može zloupotrebiti.


Meni je cilj bio da uočiš razlike u pristupu.

Moj prvi šef je bio iz Rataja...

Ako nije bio Totije...


Nego, šta bi s tvojom knjigom? Potonula u Melstrom vrtlogu?

Kada ukucam Rataj u gugl, samo mi izbaci neke hokejaše i poljske političare, mada zvuči kao mesto prikladno za najbolje balkanske lopove. Fontanu vina sam prvi put video na grožđenbalu u Topoli, i ostao zauvek fasciniran... E, sad, ja volim anegdote usidrene u nekom geografskom područiju, pa to objedinjeno u priču (takva je cela drfova knjiga, inače odlično štivo), ali nije mi baš zahvalna uloga da poredim pristup, jer nisam siguran da li pišemo na istu temu. Akumuliraj još priča, pa da guknem koju kad vidim kuda vodi

Rataje


Ne mogu ja više o vilama, na primer. Sve što sam želeo potrošio sam u Grbovniku. I da pisac mora tragati za podesnom proporcijom činjenica i fiktivnog.

Ha, tri Rataje! U Češkoj, Poljskoj i kod Vranja. Odličan kraj, tu vrebaju vampiri čujem... Mada, ne znam, men' se čini da pristup i ne zavisi toliko od proporcije karakondžula u priči (nek svako soli koliko misli da treba), već šta je autoru interesantno da čačka. Neko mesto, legendu, istoriju, ili 'oće da čačne karaktere, pa se onda njima bavi. Ili sve da smućka odjednom, a sad, kolko vila tu promakne, to se više i ne broji

Bemti, Rataje! Ima ih ko pleve. Sad ne znam na koga su Turci mislili sa natpisom. Ima tamo i Anđelkovića! Nisam poverovao jer su "došli" iz Crne Gore. To je ruralna legenda pola Srbije. Čim ne znaš dva pretka, navališ na dva (tri brata), nepočinstvo u Crnoj Gori i svašta i koješta. Moja priča je pouzdanija: bila dva brata rodom iz Kilkisa, koji se tada zvao Kukuš... Uh, ko zna koliko su mene lagali!!! Nije bilo prijatno ni kad su raskrinkali da mi deda nije bio daskal (učitelj), nego stolar koji se bavio daskama...


https://www.google.rs/webhp?source=search_app#q=rataje,+aleksandrovac&*

Nekako se ta Crna Gora nametne kao svačije polazište, kao neka primordijalna supa. Egejska Makedonija i nije loše mesto za poticati, valjda, ako ti babe i dede prežive sve one progone... Mada, evo, ima na ovom  linku što si ga postavio, dosta o mestu Rataje i njenim porodicama, (samo ne ovim istočnoevropskim lažama), al' čini mi se da su i ovi Anđelkovići šmugnuli iz Crne Gore. Moraće neka revizija da padne:  http://www.poreklo.rs/2013/01/01/poreklo-prezimena-selo-rataje-aleksandrovac/

Neki askurđel mi je skončao sa Rigom od Fere u kuli Nebojši, a za babu i dedu si u pravu. Oboje su skončali do 1916. pa su otac i stric postali siročići sa šest godina. Tako mi je porodična tradicija nasilna smrt.  Sa Kočom Anđelkoviće nemam veze, mada mi se otac tako zvao, Tako od Kruševca do Prokuplja, pa sve do Crne Gore - mrka kapa.


Zbog prijatnog ćaskanja uz fantome prošlosti dugujem ti 

Hajd šifeli 

Quote from: Scordisk on 16-03-2017, 22:40:33
Nekako se ta Crna Gora nametne kao svačije polazište, kao neka primordijalna supa. Egejska Makedonija i nije loše mesto za poticati, valjda, ako ti babe i dede prežive sve one progone... Mada, evo, ima na ovom  linku što si ga postavio, dosta o mestu Rataje i njenim porodicama, (samo ne ovim istočnoevropskim lažama), al' čini mi se da su i ovi Anđelkovići šmugnuli iz Crne Gore. Moraće neka revizija da padne:  http://www.poreklo.rs/2013/01/01/poreklo-prezimena-selo-rataje-aleksandrovac/

Prezimena nastala od patornima nisu bas neki pouzdan pokazatelj

Ja inace testirao skoro svoju haplogrupu kod ovih ...

I šta ti kažu, šta je prađed oteo?

Quote from: Scordisk on 17-03-2017, 00:51:14
I šta ti kažu, šta je prađed oteo?

Dosao sas neki Slavjani odje, iz mocvara Pripjata, pre jedno `iljadu i po godina

Znači, i prađed je imao običaj da se drži lošeg društva

Pu, stigao mi mejl da se slika uklanja zbog nedoličnog sadržaja. Od sada kačim čvrčkarije na nekom ozbiljnijem mestu. Dakle, vile kupale:

QuotePu, stigao mi mejl da se slika uklanja zbog nedoličnog sadržaja.

Ha? Uvrnuto.

Loše sam se izrazio, nije mejl, već obaveštenje da je uklonjena fotka zbog nepriličnog sadržaja. Tjah.

Pa, upravo me taj drugi deo buni. Koja fotka?

Ova gore, gde žene otkrivaju gležnjeve. Nije ni meni jasno, mada, dosta toga meni nije jasno

Pfffft! (u smislu, nidje veze sa nedolicnim) Lepa je slika

Ma, hohštapleri i protestanti, sve redom. Hvala