ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: mac on 10-06-2017, 14:59:55
Prodaje se na aukciji originalni mač Konana varvarina, kao i originalni oklop koji je Bil Pakston nosio u Tuđinima. Cijena? Sitnica za pravog ljubitelja Džona Milijusa i Džejmsa Kamerona...

http://io9.gizmodo.com/the-actual-skywalker-lightsaber-from-star-wars-and-empi-1795972052

Sada znaš šta bi me obradovalo...

Pogledao sam THE BELKO EXPERIMENT, Blumhouseov niskobudžetni film snimljen po scenariju Jamesa Gunna. Jasno je da reditelj GUARDIANSa teško može da se vrati svojim starim ljubavima kao što su trashy horori i indie estetika ali to ne znači da ne može da papri na tom terenu kao scenarista i producent. Uprkos tome što je reditelj filma Greg McLean, australijski profesionalac, ovaj film mnogo više liči na Gunna i to na njegovu ovogodišnju inkarnacija iz GUARDIANSa, barem u vizuelnom pogledu. Ključne reči su estetizacija, čak fetišizacija detalja i ambijenata, upotreba slow motiona kao akcenta, i uoopšte neke stvari koje je u poslednje vreme više koristio Gunn.

Tu je i glumačka podela u kojoj je Gunnov stock company, od brata Seana preko Michaela Rookera sve do Gregg Henryja. To su sve Gunnove omiljene face. Glavnu ulogu igra odlični John Gallagher Jr koji se odlično snalazi u ovoj vrsti žanrovskog sadržaja a podelu zaokružuju bećari kalibra Tony Goldwyna i John C. McGinleya.

Zaista THE BELKO EXPERIMENT je u pogledu hardvera film u kome ima štošta da se voli i nema puno toga da zasmeta ljubitelju masnog pulpy sadržaja.

Sama premisa o BATTLE ROYALEu među japijima je dosta uobičajena. Iako je tehbnički reč o high conceptu, Blumhouse filmovi iopak radicionalno imaju radikalnije i inventivnije koncepte od ovoga. I to je zapravo ključna tačka u kojoj nam talenat Gunnovog kalibra zapravo nije bio neophodan jer ovakve ili slične postavke viđamo svaki drugi dan.

Pa ipak, ono što Gunna čini bitnim faktorom u svemu ovome jeste realizacija koju je definitivno on omogućio. THE BELKO EXPERIMENT nije nimalo originalan film ali je u najboljem duhu budžetske i idejne B-produkcije pošteno realizovan rad, sa dovoljnom dozom invencije na mikronivou egzekucije, unutar scena i situacija, da zasluži sve simpatije.

* * * / * * * *

Pogledao sam SHIMMER LAKE, rediteljski projekat relativno aktuelnog scenariste Orena Uziela snimljen kao Netflix Original. Uprkos tome što su rediteljski filmovi scenarista uglavnom slabi, oni obično donose neke ideje i postavke koje izražavaju njihovu autorsku ličnost i koje vrlo često nisu uspevale da iskomuniciraju sa rediteljima, pa su došle dotle da ih sam pisac realizuje. U slučaju SHIMMER LAKEa, rekao bih da je ovo drugo u pitanju. Naime, ovaj scenario je dosta razlikuje od onoga što Oren Uziel inače piše, i nažalost, jasno je zašto mu ovakvi pokušaju quirky coenovskog krimića ne prolaze.

SHIMMER LAKE je fargast krimić čiji je osnovni gimmick da se odvija unazad. Nažalost, čini se da Uziel nije baš vrhunski postavio svoju priču i da ona ne dobija ništa takvim prikazivanjem,a što je najgore nema opravdanje ni kao nekakva scenaristička bravura. Kada se tome doda da vrlo slabo funkcioniše kao krimić, onda je veliki problem i to što nije naročito duhovit.

SHIMMER LAKE je dakle film koji u sebi nema ništa što bi ga naročito preporučilo. Šteta. Uziel je svakako ime koje obećava a i glumačka ekipa koju je okupio nimalo nije loša.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam LUCID DREAM Kim Joon-Sunga, Netflixov Original namenjen korejskom odnosno azijskom tržištu. Svakako da je OKJA ključni veliki projekta u ovom domenu, ali LUCID DREAM je lep uvod. Kim Joon-Sung je snimio ekonomičan copywoodski južnokorejski film koji u sebi kombinuje masu poznatih elemenata od DREAMSCAPEa do THE CELLa, ili za mlađe - INCEPTIONa, i govori o novinaru čiji je sin otet i jedini način da rekonstruiše otmicu jeste da primeni metod "lucidnog sna" u kome se u snovima bogatije seća okolnosti sinovljeve otmice.

Kim Joon-Sung sve ove copywoodske elemente papri i nekim sočnim i opet dobro poznatim elementima južnokorejskog shock trilera kao što su motivi trgovine organima i sl. ali ključni adut ovog filma upravo jeste efikasno i nepretenciozno realizovanje copywoodske matrice. U određenom smislu, LUCID DREAM istovremeno možemo otpisati kao retrogradan projekat koji vraća južnokorejski žanrovski film u rikverc, ali i kao tipičan izvozni produkt pa samim tim i deo te "izvozne estetike" koja je delimično učinila južnokorejski žanrovski film dosadnim. Međutim, sada je sasvim sigurna da je copywoodski pristup ipak duboko u prošlosti i zato ovo tretiram kao prijatan retro detalj.

* * * / * * * *

Pogledao sam VENGEANCE: A LOVE STORY Johnny Martina, DTV film sa Nicolasom Cageom kao top-billovanom zvezdom, i Don Johnsonom u bitnoj sporednoj ulozi. Cage je poslednjih godina postao karikaturalna pojava koja se sve više poistovećuje sa vrlo specifičnom školom DTV smeća, i tek povremeno ima epizode kod respektabilnih reditelja i u ozbiljnim projektima, i svakako da njegov sunovrat od "oskarovca" da hasselhoffovske figure stoji kao jedna od bizarnijih glumačkih sudbina. Štaviše, može se reći da i njegovi skorašnji i vrlo retki nastupi u mejnstrim produkcijama crpe dosta inspiracije upravo iz tog DTV konteksta u kome je on trenutno zaglavljen.

VENGEANCE: A LOVE STORY je unikatan naslov po tome što u njemu Cage ima top-billing i što je njegova uloga kada bi se prepričavao film zapravo pivotalna ali je screentime u kome ga vidimo mnogo manji nego što bi se očekivalo.

Ovo je rape and revenge priča o udovici koju siluje grupa lokalnih siledžija. Počinioce vrlo brzo pronalazi lokalni detektiv, načet ličnom tragedijom (njega igra Cage) a iz zatvora ih svojom ljigavom veštinom oslobađa pokvareni advokat (igra ga Don Johnson). Iscrpljen neefikasnošću sistema, detektiv kreće da se sveti i ubija jednog po ujednog člana bande.

Johnny Martin je jedan od onih DTV reditelja koji je ponikao u redovima kaskadera, ali je njegov rediteljski postupak začuđujuće pismen, čak i ambiciozan. U pojedinim deonicama, on zaista uspeva da uhvati neku dosta vibrantnu atmosferu malog mesta u kome se desio zločin i u kome se briše granica između počinilaca i žrtava.

Najneobičniji detalj je zapravo sam položaj Cageovog lika. Naime, fokus filma je mahom na ženi koja je žrtva silovanja, njenoj majci (igra je Kara Unger) i kćeri koja je tome svedočila. Detektiv kao "anđeo osvete" pojavljuje se vrlo malo i njegov karakter se niti razrađuje niti uzima istinski protagonizam.

Kao jedan od producenata potpisan je Harold Becker, veteran koga odavno nismo videli u akciji i sasvim je moguće da je ovaj scenario u nekoj drugoj inkranaciji zapravo imao neki drugi predznak od ovog koji ima sada. Naime, VENGEANCE: A LOVE STORY se u suštini prodaje kao priča o detektivu osvetniku, i to u osnovi jeste, ali u njemu prepoznajemo eho nekpog drugog filma u kome su žrtve bile protagonisti.

Ono što je međutim u domenu DTVa zanimljivo jeste upravo činjenica da ovakva "kontaminacija" žanrovskog okvira doprinosi da film deluje originalnije i intrigantnije nego što bi inače bio da se držao žanrovskih restrikcija. U tom pogledu, možda možemo reći da je ovo jedan od najboljih projekata u koje je Cage bio uključen od početka svog DTV rada.

* * 1/2 / * * * *

Bleda kopija ovoga, pretpostavljam: Revenge: A Love Story

Pogledao sam ES POR TU BIEN Carlosa Therona, špansku komediju koja je kod nas izašla pod naslovom KAKO SE REŠITI ZETA što je jasna aluzija na prevod filma KAKO SE REŠITI ŠEFA odnosno HORRIBLE BOSSES. Nažalost, Theronov film nije tako sočna crna komedija kao ona koju je snimio Seth Gordon, mada sa njom deli dosta sličnosti - u centru pažnje su tri potencijalna tasta koji imaju probleme sa svojim potencijalnim zetovima i žele da ih eliminišu iz života svojih kćeri.

ES POR TU BIEN je efikasan u egzekuciji svoje ideje, premda ne možemo reći da joj prilazi naročito maštovito. Duhovitih situacija ima pre svega zato što su junaci i glumci koji ih igraju uporni i energični u svom naumu što svemu daje dozu šarma. Ipak, u svemu postoji još jedan problem. Naime, tastovi imaju problem sa potencijalnim zetovima iz različitih razloga od kojih neke možemo prepoznati kao objektivne, ali na kraju film nema hrabrosti da "sudi" i da neke veze raskine a neke očuva, već se sve kreće ka nekakvom "opštem hepiendu" što jeste u žanrovskoj konvenciji komedije ali ne i postavke koju su sami autori koncipirali.

ES POR TU BIEN je rutinski film u španskoj produkciji ali to ne znači da nije realizovan na vrlo solidnom nivou koji je kudikamo iznad onoga što slični projekti dostižu van Holivuda.

* * / * * * *

Ove godine smo gledali ALIEN: COVENANT pa možemo slobodno reći da nas ništa ne bi smelo iznenaditi. Ipak, THE MUMMY Alexa Kurtzmana je uspeo u tome. Ovo je jedan od onih filmova za koje ti nije jasno kako su nastali, najpre zato što su na setu bili prisutni neki dosta ozbiljni ljudi. Ali kada se ostavi po strani pitanje kako je Tom Cruise sebi ovo dozvolio, ostaje upitanost i nad time kako li su izgledala lica ljudi iz Universala kada im je prikazan ovaj film i kada im je rečeno "Ovim planiramo da započnemo Dark Universe".

THE MUMMY je film kojim ne samo da ništa ne može da se započne, nego njime ne može ništa ni da se okonča jer bilo šta što iole funkcioniše kao serijal, shared-universe ili šta već, ne može sebi da dozvoli da ima ovakav segment, a naročito ne prvi film.

Na filmu je potpisano celih šest scenarista, a teško da možemo reći kako ovde ima posla i za jednog, i to televizijskog scenaristu. THE MUMMY je u kreativnom pogledu bukvalno na nivou Hallmarkove televizijske produkcije koja izlazi negde uporedo sa holivudskim spektaklom na istu temu i pokušava da izmuze neku gledanost. Film je sveden na vrlo mali broj lokacja, vrlo mali broj događaja, a svaka situacija je bazirana na opštem mestu, od zamisli do dijaloga.

Rediteljska egzekucija je ispod nivoa holivudskog spektakla ovakve ambicije. Alex Kurtzman jeste bio scenarista i producent nekih tehnički zahtevnih franšiza ali ovo je svakako bio preveliki zadatak za njega i na kraju ga je nadišao na svakom nivou. Stoga THE MUMMY i deluje više kao televizijski film nego kao skup letnji hit, naročito ne kao neki vehicle za Cruisera.

Ipak, ono što je najneverovatnije od svega jeste ideja da se ovakvim filmom započne serijal. Iako postoji teorijska mogućnost da kroz zaradu van Amerike, THE MUMMY opravda investiciju, jako je teško praviti frabnšizu sa filmom koji napravio pare u Americi, dakle ni kulturni kapital koji iz toga proističe, a o kritikama da ne govorimo. Cruise jeste poslednjih nekoliko franšiza započeo flopovima u Americi, ali to su bili filmovi koji su barem bili percipirani kao dobri, poput EDGE OF TOMORROW. Dark Universe međutim nije Cruiseova franšiza i pitanje da li se ona može praviti na istim poslovnim premisama kao JACK REACHER jer u ostalim filmovima on neće biti lead, ako se uopšte bude i pojavljivao.

Ukratko, THE MUMMY je sramotno loš film i promašaj u svakom pogledu, sa tom specifičnošću da se odigrao na mestu gde se to nije očekivalo - tamo gde bi franšiza trebalo da počne i dok se na daljim nastavcima uveliko radi.

Mission: Impossible XV - The Curse of the Mummy

Fox Formalizes Simon Kinberg To Helm 'X-Men: Dark Phoenix'; Jennifer Lawrence, Michael Fassbender, James McAvoy Back, Jessica Chastain In Talks  

Singer se premešta na producentsku poziciju, Kinberg režira...

WONDER WOMAN Patty Jenkins je jedan od onih superherojskih filmova koji koriste epohu kao svojevrsni grace period u kom ne moraju da se suočavaju sa onim izazovima i kontradikcijama stilizacije i uverljivosti koje inače moraju da imaju kada su smešteni u savremeno doba.

U tom pogledu, WONDER WOMAN ne dobacuje ni blizu FIRST CLASSa i doseže negde do FIRST AVENGERa, s tim što je meni Gal Gadot bitno harizmatičnija od Chris Evansa, i ona je u tom pogledu zaista autentični oslonac ovog filma, a rekao bih čak i njegov esencijalni adut. Često se dešava da glumci koji igraju superheroje ne dobacuju do snage lika koji igraju, ali kod Gal Gadot to nije slučaj. To smo videli u DAWN OF JUSTICE i sada se to potvrdilo. Ona je sjajna, odlično se snalazi kao Wonder Woman, i ovom filmu daje jedan osoben kvalitet.

Kad je reč o priči, WONDER WOMAN je praktično isto što i prvi CAPTAIN AMERICA samo sa dužim origin storyjem. Doduše, CAPTAIN ima tu specifičnost da tek na kraju filma, on postaje heroj kakvim ga danas poznajemo, dočim Wonder Woman ne mora da prolazi tu transformaciju kroz ceo film, ali to je manje-više to, umesto Hydre i nacista, ovo su zli Nemci u Velikom ratu, inače upadljivo slično prikazani i tretirani kao nacisti, iako oni to nisu bili, Wonder Woman rešava priču Velikog rata poistovećujući ga sa "večnim ratom" koji izaziva bog Ares.

U suštinini ovo je pustlovni film starog kova, kao što je bio ASSASSINATION BUREAU Basila Deardena, i pošto se dešava u vreme u kome nema ostalih DCEU junaka, onda nije opterećen time da je produžetak nečega i najava za nešto. Ali kako rekoh, to je sve deo grace perioda.

Chris Pine se odlično nosi sa Gal Gadot, Danny Huston i ostali negativci nemaju neki naročit protagonizam i ovo je film sa Wonder Woman u fokusu što je dosta dobro jer ona kroz ovu priču po prvi put uči o svetu izvan svog rodnog ostrva na kome ju je sakrio Zevs.

Kako rekoh Gal Gadot je ključni adut filma, a ovo je prvi DCEU naslov koji nema jak rediteljski pečat. Paradoksalno, to će mu možda doneti najveiše uspeha jer nema Snydera ili Ayera da iritiraju kritiku i deo publike svojim autorskim pečatom. Meni je stoga ovo daleko najslabije režiran DCEU film jer je prosto akademski, pristojno realizovan ali bez nekog žara koji bih očekivao. Ipak, ono što mu se ne može osporiti to je da ima koheziju, da je stilski dosledan i u dramskim i u akcionim scenama i da naravno kapitalizuje taj setting epohe kao deo već pomenutog grace perioda.

Film je dosta opterećen svojom emancipatorskom misijom, pa pored žena kao osnovne ugrožene grupacije, tretira još neke, pre svega etničke manjine koje u periodu kada se film dešava nisu nailazile na razumevanje, i moglo bi se reći da je za razliku od "mračnijeg" pogleda kod Snydera i Ayera, ovaj film usvojio jedan izuzetno optimističan i angažovan pogled na svet. Svakako da posle SUICIDE SQUADa niko ne bi očekivao ovakav film.

Ali isto tako, kada se Gal Gadot pokazala kao scene-stealer u DAWN OF JUSTICE, ovako efektan nastup se mogao očekivati.

WONDER WOMAN je film koji će svakako dobro komunicirati sa publikom koja ne prati strip ekranizacije i superherojski film u celini. I u tom domenu, ponovo nije najbolje izdanje, imamo tu već LOGANa.

S druge strane, sve što su postavljeni ciljevi, WONDER WOMAN uspešno provodi u delo, a Gal Gadot uspeva da bude ubedljiva u naslovnoj roli a to samo po sebi već jeste bioskop.

WONDER WOMAN je film koji sadrži puno toga dobrog, ali iskreno ovo je DCEU film kome ću se najređe vraćati.

* * * / * * * *

Mehmete, ovo je esencija

https://www.wired.com/story/the-next-security-risk-may-be-your-vibrator/


Sent from my iPhone using Tapatalk

Istina je da smo najranjiviji kada smo na vrhuncu svoje intime.

Kripe!
Wonder Woman je Gal Gadot!
Od RDJ kao Tonija Starka boljeg kastinga nije bilo.
I am in love!
Sve scene borbe (sa WW) su savršene.
I toliko.
Ostatak je non-decent patetika.

Non-decent patetika je prava ocena (uz potvrdu da su scene borbe odlične a Gal Gadot jako dobra). Evo mojih utisaka, taksativno:

Uvezivanje WW u DCEU: Mislim da je ovo obavljeno elegantno. Film se prirodno nadovezuje na Dawn of Justice i uspeva da nenametljivo razreši mnoga potencijalno problematična pitanja u vezi toga kakav je ovo zaista univerzum ako u njemu postoje bogovi i zašto je Diana na Zemlji, među ljudima i koja je njena motivacija da se uključi u borbu za pravdu. Takođe, stilizacije kojima se pripoveda o "mitološkoj istoriji" su prilično uspele i kombinuju estetiku stripa i video-igre na način koji udobno sedi sa ostatkom filma koji osciluje između nešto pojačanog realizma (na kraju krajeva, tu su glumci iz Trainspottinga i, ako se ne varam, nekih filmova Majka Lija) i savremene video-igre.

Poštovanje strip-kanona: Iznenađujuće solidno. Moj problem sa prvih dvadeset minuta ovog filma je svakako što su scene na Temiskiri rešene na najjednostavniji pa otud i najmanje maštovit način. Dženkinsova svakako vrlo vešto uspeva da spakuje ogromnu količinu ekspozicije, filozofije i osnovne karakterizacije glavnog lika na mali prostor (koristeći, doduše flešbek unutar flešbeka unutar flešbeka koji čini čitav film) i da publici proda i društveno uređenje i mitološku zaleđinu amazonske zajednice ali i dosta ubedljivu motivaciju za mladu Dianu da napusti otadžbinu i otisne se u svet, ali cena koja se tu plaća je da su na Temiskiri svi očajno izveštačeni, pričaju kao glumci u petparačkim preradama antičkih drama, nose kacige po ceo dan i ponašaju se kao u nekom jeftinom pozorištu. No, opet kažem, Wonder Woman pokušava da bude strejt superherojski origin story pa se nisam ni nadao postmodernizmu Deadpoola i Suicide Squad ili gritty pristupu koji nam je prijao u Loganu.

Scenario svakako vrlo lepo uvezuje Stiva Trevora u priču poštujući originalne stripovske kanone a Kris Pajn je izuzetno dobar izbor za ovu ulogu. Ono što film ne pokazuje, a svakako nisam ni očekivao su marstonovski erotski/ BDSM podtekst i filozofija društva, no možemo biti zadovoljni makar posrednim ukazivanjem na lezbijski mentalitet društva na Temiskiri.

Period: Zanimljiv izbor je što je film smešten u Prvi svetski rat, umesto u Drugi u kome se većina originalnih Wonder Woman priča dešavala. S jedne strane, razumemo, jer dobar deo tih WW stripova se dešavao na Pacifiku i Japanci su bili negativci, pa je svakako lakše stvari staviti u Prvi rat gde su Nemci bili negativci koje nisi morao da pobediš oružjem za masovno uništenje koje si upotrebio na civilnim metama. S druge strane, Prvi svetski rat je predstavljen... pa, rekao bih bez poštovanja za ono po čemu je taj rat zaista bio zapamćen. Film daje malo lip servicea "The war to end allwars" sentimentu i očaju trench warfarea ali se, nažalost zatim previše zanese u pokušajima da Nemce prikaže kao silu koja razvija oružje za masovno uništenje i koja zato po svaku cenu mora biti zaustavljena (što je priča koja se često relativno nedokazano vezuje za Drugi svetski rat). Dalje, film ima jednu scenu u kojoj se trench warfare potpuno izvrće ruglu jer pokazuje kako šačica Amerikanaca (i njihovih multietničkih saveznika - Škota, Američkih Indijanaca i Arapa) predvođena jednom Čudnom Ženom može da uradi ono što Francuzi i Belgijanci godinama nisu mogli, a zatim nastavlja sa promašenim metaforama koje su označitelji koje vezujemo za Drugi svetski rat: velike civilne žrtve, bombardovanja gradova korišćenjem avijacije. Nažalost, samo finale filma, poslednjih pola sata, se i inače potpuno raspada u jednoj konfuziji motivacija i taktika. Te oćemo maskirani na bal, te istrčaćemo sa bala, te jel' treba nekog da ubijemo, te da li ćemo da dignemo u vazduh skladište, postrojenje za proizvodnju oružja ili avion koji treba da ga isporuči? Da ne pominjem da onakvi avioni nisu postojali u ono vreme...

Finale ima simpatičnu videoigračku eskalaciju sukoba, od infiltracije kroz obične neprijatelje, preko minobossa do finalnog bossa i poslednji bosfajt jeste okej - mada su bolje borbe ranije u filmu, pogotovo ona u Veltu - ali je sasvim besmisleno i, ako ste Srbin čini su preci u tom trenutku probijali solunski front i oslobađali Balkan i južnoslovenske teritorije, prilično komično to postuliranje da bi bombaški napad na London nekako doveo Nemačku do pobede u Prvom svetskom ratu.

Politika: Možda sam ja mnogo levo na političkom spektru, ali ono kako je Temiskira prikazana meni je malo mlitavo. Ovo je ostrvo puno žena ratnica koje ne samo da drhte na sam pomen Aresa, boga rata, nego i kad se na njega iskrcaju dva čamca Nemaca sa poluautomatskim puškama, dođe do masakra u kome ni Vučić ne bi ništa mogao da uradi. Ne samo da Amazonke pokazuju potpuno pomanjkanje smisla za taktiku kada sa dobro uvtrđene, nedostupne litice sa koje mogu strelama da lepo poraze vojnike što forsiraju obalu bez ikakvog razloga silaze na plažu da tamo budu pobijene, nego i ne treba zaboraviti da petnaest minuta pre toga gledamo žene koje bukvalno po ceo dan vežbaju za rat a onda pretrpe strašne gubitke protiv pola voda prepadnute mornaričke pešadije.

Ali to na stranu, iako film ima sasvim lepe feminističke ukrase (Diana eksplicitno u jednom momentu kaže muškarcu da on ne odlučuje šta ona treba da radi, a tu su i scene sa britanskim vojnim i političkim vrhom koje su elegantno urađene i imaju lepa nijansiranja što ukazuju na mukotrpnu borbu za emancipaciju žena sa početka prošlog veka), on pada tamo gde bi trebalo da je najjači. Dianina motivacija je na kraju dana JEDAN muškarac, kroz koga ona, kao percipira stvarnu ljudsku prirodu. Ma ajte molim vas. Kao da nije bilo dostupnih ženskih likova koji su je mogli motivisati, a ne lepi plavi, širokorameni plavušan koji kaubojski odjuri da se žrtvuje da bi svet imao prilike da dočeka demokratiju i Novaka Đokovića. Mislim, ponovo, nisam protivan da se film završava na pouci o ljubavi ali slabo je to meni prodato i protagonistkinju suviše čini zavisnom od osobe sa penisom za moj ukus.

Stilizacija: Odlična, uglavnom. Kostim vrlo dobar i veran stripu. Film i dalje pati od prevelike naklonosti plavom delu kolornog spektra - kao i svi Warnerovi superherojski uratci - ali su borbe snimljene jako dobro uz dosta videoigračkog kadriranja i koreografije koja ukazuje na to da je NEKO gledao Pračju Pinkeva. Zapravo, Wonder Woman dosta preuzima od Čokolade ovog režisera, osim što je Čokolada, naravno, film, sa doslednijom pričom, mnogo manje patetike i glavnom junakinjom koja se bori bolje. Opet, Gadotova je u svemu ovome zaista jako dobra - na stranu što je bila u drugom stanju za vreme snimanja - jer ima u stvari tešku ulogu u kojoj uspeva da bude i potpuno naivna (plemeniti divljak) i višeslojna, i sklona dvosmislenom humoru itd. Prateći ansambl glumaca uglavnom isto solidan, pogotovo Trevorov odred žigosanih,  ali film gubi na plošnim negativcima.

Da je prvih 20 minuta odrađeno nešto duhovitije a poslednjih pola sata smislenije i logičnije, bio bi ovo odličan film pošto mu je sredina - od stizanja u London pa do polaska na bal - prilično dobra sa odličnom akcijom i uspelim uplivima humora. Ovako kako jeste, Meni je Dawn of Justice zapravo bliži i smeliji film.

Mehmete, have I told you lately that I love you?


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam ONCE UPON A TIME IN VENICE u kome su braća Cullen dobili priliku da imaju popravni ispit posle promašenog filma COP OUT koji su doduše samo pisali. Nažalost, ovog puta nemaju prostor da okrive Kevina Smitha ili studio za neuspeh jer ovo je indie produkcija u kojoj su sebi mogli da dozvole da se razmahnu u pravcu quirky beach bum detektivske komedije, i da iskoriste priliku koju još uvek nudi ikoničnost Bruce Willisa.

Nažalost, od gotovog ne da su napravili veresiju već čak i nešto gore od toga. Naime, ONCE UPON A TIME IN VENICE je promašaj pre svega zbog toga što ne funkcioniše ni na jednom nivou. Film doduše nije dosadan, ali otprilike to je sve što mu se može reći u odbranu.

Ono što je osnovni greh ovog filma nije to što je "izmakla magija" koju bi trebalo da nosi nekakav bookend film za detektivske likove Brucea Willisa već činjenica da okupljena ekipa u ovom filmu ne uspeva da pruži čak ni minimum onoga što bi trebalo da donose kao zvezde.

Bruce Willis je previše cool da bi zaista bio loš u ovakvoj ulozi, pa i nije, ali zbilja ne možemo reći da je u potpunosti bio mentalno prisutan u toku snimanja. Thomas Middleditch se pak trudi ali naprosto nema materijal sa kojim bi išta napravio, dočim Jason Moma ima epizodnu ulogu za koju se ne može reći da ima previše smisla, naročito ako imamo u vidu da pokušava da se profiliše kao filmska zvezda.

ONCE UPON A TIME IN VENICE je bio film koji je mogao da bude dobar, u najgorem slučaju simpatičan, a rezultat je nažalost delo za koje deluje da nikome nije bio potreban. Šteta je što su Cullenovi očigledno imali nešto veće ambicije sa ovim filmom o čemu govori i činjenica da je kao DP angažovan Amir Mokri koji radi major filmove, i radio je nekoliko poznatih policiciera. Nažalost, ni Mokri ne može da pomogne sem da pokaže kako je film imao tehnički polish koji je dovoljan za bioskop.

* 1/2 / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 17-06-2017, 23:39:27
Mehmete, have I told you lately that I love you?


Sent from my iPhone using Tapatalk

Loving you is easy 'cause you're beautiful.

Pogledao sam CHiPS Daxa Sheparda, bioskopski rimejk nekada popularne televizijske serije o policajcima iz kalifornijske saobraćajne patrole. Shepard je kao reditelj i scenarista pokušao da uradi nešto na tragu Todda Phillipsa u filmu STARSKY AND HUTCH i da jednu rutinsku policijsku seriju transponuje u campy maniru. U tome nažalost ne uspeva ni približno koliko Todd, jer CHiPS stoji kao čudan spoj gross out komedije sa izraženim elementom gej panike (koja valjda treba da proističe iz samog koncepta buddy cop filma i relativno energične akcije, sa dosta iznenadnog nasilja i zabavnog slepstika.

Akademski gledano CHiPS nije savršeno koherentan film ali Daxu Shepardu se ne može osporiti da je snimio nešto vrlo energično i da uspeva da prenese svoj žar na publiku. Stoga i u momentima kada film nije smešan, ima izvesnu dozu neodoljivog šarma ljudi koji imaju dobru nameru da nas zabave.

Akcija je urađena jako solidno, naročito ako imamo u vidu dosta ekonomičan budžet od 25 miliona dolara. CHiPS je film za ljubitelje buddy cop filma i malo koga pored njih.

* * 1/2 / * * * *

In its 44 years as a band, Kiss' ongoing onslaught of merchandise has included everything from caskets to condoms, but band bassist and co-founder Gene Simmons' June 9 attempt to trademark rock and roll's iconic "metal horns" hand gesture is a bridge too far for musicians and fans who believe the late singer Ronnie James Dio — among others — can lay claim to the ubiquitous gesture.

Ironically, Simmons' version is actually "I love you" in American Sign Language, with the thumb extended, rather than the thumb holding two middle fingers close to the palm as popularized by Dio and used by everyone from rock stars to chefs as a salute of musical inclusiveness and triumph since the '70s. Simmons paid $275 to the United States Patent and Trademark Office, seeking to use the hand signal symbol for "Entertainment, namely, live performances by a musical artist; personal appearances by a musical artist."


RELATED
The Amazing Story of KISS Guitarist Paul Stanley's Missing Ear, and the Doctor Who Reconstructed It

Variety's questions to Simmons' attorney regarding the musician's intent — the "I love you" gesture versus the clearly different "metal horns" salute — had not been answered by press time.
The thumb-closed version is also identical to the Hook 'em Horns, the slogan and hand signal of The University of Texas at Austin, whose mascot is a Texas Longhorn. In that context, the gesture has been used by George W. Bush — along with millions of sports fans for numerous teams. Hardcore metal fans liken the symbol to resembling "devil horns," while another hand symbol is used by the Japanese group Babymetal; theirs is meant to invoke and mimic their personal deity, the "Fox God."

The closed-thumb version's use in music has a well-documented history, though Simmons' version may be different. Dio — nee Padavona, who died in 2010 and was a solo artist as well as lead singer of Rainbow, Elf and Black Sabbath — addressed his use of the gesture many times. As he explained in a 1990s interview with this writer, "I'm of Italian extraction; my grandmother and grandfather on both my mother's and father's side came to America from Italy, and they had superstitions." As a child, he'd walk down the street with his grandmother, and "she would see someone and [make the devil's horns]. I learned it was called the malocchio. Someone was giving us the evil eye, so [with the horns, my grandmother] was giving us protection from the evil eye. So [did I] invent it? No, but [did I] perfect it and make it important? Yes–because I did it so much, especially within the confines of Sabbath," he explained.

"Because I've been lucky enough to have done it so much, it's been more equated with me than anyone else," he concluded, "although Gene Simmons will tell you he invented it — but then again, Gene invented breathing and shoes."

Simmons, who submitted an onstage photo of him making the "I love you symbol" in his trademark application, told this writer during a '90s interview, "What I started [before Dio] involved the thumb outstretched. Check our first poster, in 1974. I started doing it because of comic book artist Steve Ditko, who created both Spiderman and Dr. Strange, who both used the same hand sign. Spiderman used it upside down when he shot out webbing, and Dr. Strange used it as a magic incantation. I was paying homage. Later, I was told it meant, "I love you" in sign language."

Beatles co-founder John Lennon uses the "devil horns" in promo photo in 1967 and in a cartoon image on the 1969 album Yellow Submarine, whose cover artwork was a drawing of the Beatles created by Heinz Edelman. Scholars have surmised that Lennon was supposed to be making the "love" sign, but the thumb was not extended in the illustration.

Megadeth frontman Dave Mustaine has his own, fairly scientific take on the gesture, telling this writer, "Most people do it wrong, and I'm not talking about outstretching the thumb. For the real devil's horns, when used as a Satanic symbol, you don't close your middle two fingers and wrap your thumb around them. You leave the middle two fingers outstretched and place the thumb between them so it resembles the snout of a jackal."

As fans and musicians cry foul over Simmons' appropriation of the gesture — even though he's specifically applied to trademark the "I love you" version — it's essentially seen as an attempt by the publicity hungry entrepreneur to commodify musical history.

Los Angeles-based intellectual property attorney Victor Sapphire says that demonstrating that the mark acts as an identifier of a single source of entertainment services will pose a significant challenge to its viability. "Even if consumers don't think of Gene Simmons in particular, do they associate the gesture with a single source of entertainment services in the nature of live performances and personal appearances?" posited Sapphire. "While there certainly may be a route to registration for this mark, this question may ultimately render the mark unenforceable, in which case the process of applying for registration will appear to have functioned as either another of Mr. Simmons' brilliant publicity-generating moves, a vanity exercise, or perhaps a bit of both."

Carl Canedy, drummer of The Rods, told Variety, "Gene is looking to trademark a three-fingered symbol. The fans I've spoken to seem to be responding with a one-fingered salute."

Biff Byford of the veteran British metal band Saxon concludes that the index finger and pinky raised with the thumb tucked in is "the rock and roll, metal salute. It's lost all the devil connotations. It's just a great salute, isn't it?" he told Variety. "We're all here, we all like one music. Even models on the catwalk, they'll give the sign — rock and roll!"


Sent from my iPhone using Tapatalk

Sam Esmail me nije impresionirao svojom serijom MR. ROBOT a njegov igrani film COMET takođe nije moja šolja čaja. Naime, duo drama koja se mahom bazira na dijalogu svakako nije forma koja mi je bliska i koju rado gledam, a naročito kada je reč o nekakvom boy meets girl narativu koji se svodi na beskrajne priče o manje-više jednoj temi. Ipak, za one koji to vole, COMET može biti vrhunski primer tog podžarna.

Esmail eksplicito u dijalogu svojih junaka govori o temporalnim umetnostima poput muzike ili filma koje se baziraju na protoku vremena i na njegovom oblikovanju, i poredi sve to sa slikarstvom gde vreme ne igra ulogu i gde razni prizori stoje zarobljeni u vremenu. Sledeći tu ideju on pravi film o dvoje ljudi, odlično ih igraju Justin Long i Emmy Rossum koji se nalaze u različitim fazama veze, života pa i ambijentima, i prikazuje simultano dešavanje tih raznih faza unutar svog temporalnog okvira. On to na početku definiše kao različitie dimenzije, i film koketira sa nekim elementima (naučne) fangastike, ali ovaj film više deluje kao vešto sklopljen mozaik iz različitih faza jednog odnosa.

Čitav film je baziran na dijalogu a Esmailov vizuelni koncept pre svega je baziran na ideji da to nekako estetizuje i vizuelno oneobiči u čemu deifinitivno uspeva. Ipak, nema nikakve sumnje da su intervencije u tom smeru nametnute "spolja", iz autorove želje da film "izgleda dobro" i da priča takvom postupku ne daje za pravo.

U svakom slučaju, svoje nerazumevanje prema ovoj vrsti filma neću izraziti u oceni. Reč je o respektabilnom pokušaju nečega što meni kao gledaocu ne leži.

* * * / * * * *

'Star Wars': Why the Han Solo Film Directors Were Fired



Možda uzmu Rona Hauarda???


A ima i ovo:

Film star Daniel Day-Lewis retires from acting

Dakle, da, Ron Howard:



Ron Howard Steps in to Direct Han Solo Movie (Exclusive)



Ovo je sad zanimljiva dilema za Kripla 

Znaš kako, ja moram da priznam da kao veliki, verovatno jedan od najvećih fanova Lorda i Millera, nisam baš bio zadovoljan njihovim live action radom. Animacija je prostor u kome su oni neprikosnoveni, ali ovi JUMP STREETovi su mi bili tanki...

Pogledao sam THE BABYMOON Baileya Kobea. Reč je o indie komediji koja je pokazala da ima potencijala i vizuelno, pa i glumački, čak i na nivou scenarija, međutim, na kraju taj potencijal ne uspeva da ispuni. U određenom smislu, THE BABYMOON se može definisati kao komična varijacija na NO ESCAPE Braće Dowdle, sa junacima koji odlaze u južnameričko letovalište i zateknu se u sred sukoba između pobunjenika i vlasti.

Nažalost, Bailey Kobe ne uspeva da razjasni koji stil komedije želi da proizvede, a kuburi i sa odlukama u pogledu stilizacije, na kraju i scenario koji solidno počne na nivou postavke kasnije kreće da se raspada i počinje da pati od stagnacije u pogledu radnje, te umesto da se kreće prema klimaksu odlazi put nekakvog krajnje mlakog kalambura.

Šteta. Čini se da je Bailey Kobe imao infrastrukturu za pristojan filma ali ju je prokockao.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam PERSONAL SHOPPER Oliviera Assayasa. Strpljenje se isplatilo, konačno je stigao u bioskope tako da na kraju nije bilo potrebe da ga gledam na nekom ripu, kada već nisam stigao da ga ulovim na FESTu. Ovaj film je jedno od Assayasovih istraživanja u domenu žanra, meni svakako slabiji od njegovog najzanimljivijeg i najsnažnijeg filma u tom domenu - DEMONLOVERa - ali sasvim sigurno izuzetno zanimljiva studija strave u art house ključu, na liniji Romana Polanskog. Assayasov film jeste horor, mada bih radije upravo koristio "film strave" kao definiciju upravo zbog toga da se ne bi poisteovećivao sa svim onim konvencijama ali i zahtevima publike koje implicira definicija savremenog horor filma.

Assayas polazi iz glavnog lika, izvanredno je igra Kristen Stewart sa kojom je ostvario vrlo potentnu saradnju. Ona je "lični kupac" kapriciozne zvezde, sa kojom deli mere i obavlja njene poslove da se ova ne bi pojavljivala javnosti. Pored toga, ona je i medijum koji pokušava da stupi u kontakt sa pokojnim bratom. Film ima nekoliko sekvenci sa spektralnim pojavama ali strava je prevashodno sakrivena u svakodnevici glavne junakinje koja vodi život savremene nomadske elite, i jedan od najimpresivnijih segmenata filma jeste stalking koji se odvija preko iMessagea na njenom telefonu, maltene bez izgovorenih reči, u vibrantnim euro-ambijentima koje za Assayasa majstorski snima Yorick Le Saux, DP koji se u njegovim filmovima u poslednje vreme smenjuje sa Denis Lenoirom.

Kako strava u Assayasovom filmu nikada nije metastazirala u pravcu zabave (iako je film vrlo dinamičan) ili žanrovskih konvencija, već ostaje u domenu neizrečenog, okultnog, možda i krajnje subjektivnog, PERSONAL SHOPPER nudi i vrlo supešan upliv ovakovog pogleda u vode vrhunskog art housea i uopšte onoga što smatramo kremom evropskog filma. U njemu se PERSONAL SHOPPER zasluženo nalazi, premda nema dovoljnu snagu da otvori neko novo poglavlje u poimanju strave na filmu. Film je svež ali ni po čemu, čak ni u Assayasovom opusu zapravo nije nov.

* * * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 24-06-2017, 21:38:45
Pogledao sam PERSONAL SHOPPER Oliviera Assayasa. Strpljenje se isplatilo, konačno je stigao u bioskope tako da na kraju nije bilo potrebe da ga gledam na nekom ripu, kada već nisam stigao da ga ulovim na FESTu. Ovaj film je jedno od Assayasovih istraživanja u domenu žanra, meni svakako slabiji od njegovog najzanimljivijeg i najsnažnijeg filma u tom domenu - DEMONLOVERa - ali sasvim sigurno izuzetno zanimljiva studija strave u art house ključu, na liniji Romana Polanskog. Assayasov film jeste horor, mada bih radije upravo koristio "film strave" kao definiciju upravo zbog toga da se ne bi poisteovećivao sa svim onim konvencijama ali i zahtevima publike koje implicira definicija savremenog horor filma.

Assayas polazi iz glavnog lika, izvanredno je igra Kristen Stewart sa kojom je ostvario vrlo potentnu saradnju. Ona je "lični kupac" kapriciozne zvezde, sa kojom deli mere i obavlja njene poslove da se ova ne bi pojavljivala javnosti. Pored toga, ona je i medijum koji pokušava da stupi u kontakt sa pokojnim bratom. Film ima nekoliko sekvenci sa spektralnim pojavama ali strava je prevashodno sakrivena u svakodnevici glavne junakinje koja vodi život savremene nomadske elite, i jedan od najimpresivnijih segmenata filma jeste stalking koji se odvija preko iMessagea na njenom telefonu, maltene bez izgovorenih reči, u vibrantnim euro-ambijentima koje za Assayasa majstorski snima Yorick Le Saux, DP koji se u njegovim filmovima u poslednje vreme smenjuje sa Denis Lenoirom.

Kako strava u Assayasovom filmu nikada nije metastazirala u pravcu zabave (iako je film vrlo dinamičan) ili žanrovskih konvencija, već ostaje u domenu neizrečenog, okultnog, možda i krajnje subjektivnog, PERSONAL SHOPPER nudi i vrlo supešan upliv ovakovog pogleda u vode vrhunskog art housea i uopšte onoga što smatramo kremom evropskog filma. U njemu se PERSONAL SHOPPER zasluženo nalazi, premda nema dovoljnu snagu da otvori neko novo poglavlje u poimanju strave na filmu. Film je svež ali ni po čemu, čak ni u Assayasovom opusu zapravo nije nov.

* * * / * * * *

Bila bi zanimljiva komparacija sa VALLEY OF LOVE. SHOPPER je savremeniji film s naglaskom na stravi, ali Depardje i Iperova su ipak sila. Shopper direktnije udara na potrošačko društvo, ali nema dubinu i Depardjeovo ludilo.

The Army successfully tested a laser gun on an Apache helicopter

THE BAD BATCH Ane Lily Amirpour nažalost uspeva da jednu čistu Grindhouse premisu pretvori u nešto što je hipstersko iživljavanje. Priča o postapokaliptičnoj pustoši kojom lutaju odbačeni ljudi iz naslova tretirana je kao nekakav hipsterski modni film, sa muzičkim interludijima koji su važniji od priče, likova, i sa estetizacijom koja dominira nad svim ostalim postupcima. To je zanimljiv paradoks. Iako je i prvi dugometražni film Ane Lily Amirpour bio "iživljavanje" u pogledu spajanja američkog indie filma i persijskog jezika pre svega, onda je ovaj "iživljavanje" u tome što spaja visoku estetizaciju sa konceptom pabirčenja, reciklaže otpada koji je činio produkcioni dizajn postapokaliptičnih filmova ove vrste.

Za razliku od pojedinih italijanskih reditelja koji su imali artističke izlete u realizaciji takvih postapokaliptičnih filmova i pokušavali da se pozabave estetizacijom, ili u sličnim slučajevima reditelja koji su takve filmove snimali kao odskočnu dasku, Ana Lily Amirpour ovo snima u fazi kada se već jeste afirmisala, i nema nikakvu obavezu da se poštapa žanrom. Pa ipak, film ima dosta detalja i žanrovskih okvira u sebi koji su međutim potpuno rastavljeni njenim postupkom i nemaju takav efekat. Naslovi kao Michodov ROVER padaju na pamet ali Ana Lily Amirpour je otišla korak dalje od toga.

Glumačka podela okuplja dosta zvezda i sa jasnom žanrovskom reputacijom, i ko poželi da gleda Jasona Momou i Keanu Reevesa u postapokaliptičnom filmu pa se zato lati THE BAD BATCHa, ima prilično da se iznenadi. Ali, onaj ko hoće da vidi jedan filmski eksces kakav se ne sreće često, ima šta da vidi u ovom filmu. Možda baš zato njime nisam bio frustriran.

* * 1/2 / * * * *

https://www.theguardian.com/film/2017/jun/27/baby-driver-review-edgar-wright-ansel-elgort-kevin-spacey-jon-hamm-jamie-foxx

THE MONSTER Bryana Bertinoa je atipičan creature feature indie senzibiliteta o majci i kćeri koje su žrtva traumatičnih odnosa u porodici, bolesti zavisnosti, porodičnog nasilja i onda se na putovanju suočavaju sa monstrumom u mračnoj šumi. Naravno, jasno je da taj monstrum sasvim sigurno predstavlja ovaploćenje njihovih problema, nevolja itd. i da se ta simbolika knjiški prepliće u ovom filmu dosta labave strukture i slabe žanrovske efikasnosti ali na kraju, sve ono što treba da "unapredi" žanr ostaje mlako i ne naročito inventivno i ne dovodi do prevazilaženja konvecija, a nažalost ono gde film treba da bude u konvenciji ostaje nedorečeno i neprecizno. Verovatno da su ti problemi povezani, a rezultat je film koji je intrigantan ali naprosto slab.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam južnokorejski film katastrofe PANDORA Jong-woo Parka. Film govori o relativno aktuelnoj temi za dalekoistočne države a to je tragedija u nuklearnim reaktorima. Fukušima se desila pre šest godina ali i dalje je jako sećanje na nju, koje se uostalom samo nadovezalo na tragičnu "nuklearnu" prošlost tog regiona.

PANDORA nažalost nije neki naročito relevantan i uzbudljiv film na tu temu. Rekao bih da se Jong-woo Park dosta pravolinijski drži ideje tematizacije katastrofe i da od toga ne odstupa kako bi istražio išta drugo. Samu katastrofu bazira na greškama ljudskog faktora zbog korupcije, nerada i loše kontrole tehnološkog procesa i u tom pogledu PANDORA deluje dosta naivno. Sama opasnost dakle nije inherentna tehnologiji već lošem rukovođenju a ono je omogućeno lošom hijerarhijom. Socijalna kritika koju pritom prikazuje dosta je šablonizirana i naivna. Nažalost, isto važi i za situacije u samom gradiću gde je nuklearka kao i u samoj elektrani. Blue collar junaci koji deluju zanimljivo na početku kasnije počinju da se ujednačavaju u lakirovku radničke požrtvovanosti, a slično je i sa nedužnim građanstvom.

U tehničkom pogledu PANDORA je korektna onoliko koliko su južnokorejski filmovi inače pedantno urađeni ali nažalost ne mnogo više od toga. Štaviše, filmu nedostaje ono što je obeležje južnokorejskih filmova a to je savršeno kontrolisano kadriranje, inventivnost u mizanscenu i visoka estetizacija. CGI je podnošljiv ali ne onoliko dobar koliko je neophodno za film u kome je tako značajan element razaranje i katastrofa.

* * / * * * *

Lone Scherfig pratim sa strane i moram priznati da nije ispratila nekakav uspon za koji je bila predisponirana. THEIR FINEST je svakako bolji film od RIOT CLUBa koji je bio ispuštena priča i ogromna propuštena prilika. THEIR FINEST svakako nije maksimalno iskorišćena prilika ali je sama priča dovoljno zanimljiva da u spoju sa britanskom rutiniranom filmskom i televizijskom mašinerijom rezultira prilično prijatnim filmom.

THEIR FINEST je priča o mladoj sekretarici iz marketinške agencija koja dobro koristi priliku što su neki kopirajteri bili mobilisani i potom biva angažovana da radi kao scenarista na raznim propagandnim filmovima. THEIR FINEST nije istinita priča ali govori o istinitim okolnostima i nastanku prvog "uspešnog" i umetnički vrednog propagandnog igrenjaka u britanskoj produkciji na početku Drugog svetskog rata u kome se kao prelomni X-faktor nametnula glavna junakinja ove priče.

Gemma Arterton je već prekaljena zvezda i ona uspeva da iznese i starinski emancipacijski grč koji znamo iz screwballa, i melodramski eksces i sve to nudi u dobrom skladu arhaiziranog i modernog izraza. Bill Nighy pravi glumačke bravure kakve se od njega i očekuju kao posrnuli glumački bard dočim su Sam Claflin i Jack Houston solidni ali bledi kao muškarci u njenom životu.

Lone nažalost ne uspeva da izdigne ovu priču iznad nečega što bi mogao biti BBCjev televizijski film a BBC je inače bio i producent ovog filma. Ono što ponajviše ispušta svakako su melodramske linije u kojima nikada ubedljivo ne uspeva da izgradi kontuinitet priče glavne junakinje.

Sitnih formalnih zanimljivosti ima, ali ovakav film je morao vrcati od formalnih bravura jer se ipak bavi epohom i temom "filma u filmu". To Lone Schefig ipak ne uspeva da isporuči. Međutim, THEIR FINEST je jedan od onih "živih klanih nedoklanih" filmova u kojima reditelj pravi propuste ali sve uspeva da iznese zanimljiva priča i kompetentna podela. Štaviše, čini mi se da "obična publika" kojoj potencijali ovakve priče ni nisu do kraja jasni, verovatno dobija i više nego dobar sadržaj.

Tema filmske industrije za vreme Drugog svetskog rata je vrlo zanimljiva.THEIR FINES nema snagu Tavernierovog filma na tu temu ali nema u sebi ni tu etičku dilemu jer se ipak ne bavi okupiranom državom i nema elemenata kao što je kolaboracija.

* * * / * * * *

Bongov novi film OKJA na jedan neobičan način sublimira interesovanja ovog južnokorejskog maestra i povezuje ga sa dve naizgled nespojive ali logične postavke za koncipiranje savremenog message movieja - to su Disney i Emir Kusturica. Bez dileme ovo jeste Bongov film ali isto tako ne mogu se sakriti uticaji ova dva naizgled nespojiva izvora inspiracije. Bong je u svom opusu imao jedan maestralan creature feature, bio je to GWAEMUL, i u njemu je doneo moćan imaginarijum Koreje uprljane američkim imperijalizmom, mutiranih bića koja ga ovaploćuju i rezigniranih levih aktivista koji ponovo moraju da smućkaju molotovljeve koktele ne bi li spasili Seul od monstruma čiji nastanak nisu uspeli da spreče.

OKJA govori o super-prasetu, džinovskom GMO mutantu koji je proizvela Mirando korporacija (jasna aluzija na Monsanto) koje je u sklopu njihovog marketinškog trika poslato na par desetina svetskih adresa gde će ga gajiti domaćini sa raznih meridijana. Naslovno prase završava u Južnoj Koreji gde se sprijatelji sa malom devojčicom. Kada stvari dođu dotle da se prase vraća u Mirandovu bazu u Americi kako bi uzelo učešće u lansiranju novog GMO mesa, devojčica polazi u pustolovinu da ga izbavi.

Ako je u GWOEMULu, monstrum kog je stvorio imperijalizam bio ubica i otimač male devojčice, ovde je njen prijatelj i žrtva podjednako koliko i ona. Izvesni bljeskovi "više svesti" u tom biću sugerišu vrlo bizarne genetske kombinacije koje su morale dovesti do njegovog nastanka.

Ono što je najsubverzivniji detalj u Bongovoj genezi monstruma jeste zapravo njegovo krajnje ishodište. Vojna industrija je prešla u okvire prehrambene i svoju beskrupuloznost i efikasnost koristi za produkovanje što ukusnije i što jeftinije hrane. Monstrum je sada biće koje neće pojesti nas već mi treba da pojedemo njega, dolazi do potpune inverzije uloga. Ovo je film smešten u svetu u kome nije destrukcija krajnji horizont postojanje supernegativaca već njegova održivost.

Bong u pojedinim detaljima i pokazuje dobro poznati kontrapunt između klanice i onoga što iz nje dobijamo, između ružnih stvari koje se dešavaju na putu do nečega što je lepo. Iako na kraju Okja ne deluje "neodoljivo jestivo" kao Larry Cohenov THE STUFF, mogu da zamislim stomake koji će se od ovoga nekome prevrnuti.

Kritika korporativnog sveta je beskompromisna, otvorena i u njoj Bong ne izbegava grotesku. Ponekad kada sa tom groteskom pretera, recimo u roli Jakea Gylenhaala, film nudi svoje jedine slabe detalje. Taj stepen kritike postoji danas u sličnoj formi u radovima Emira Kusturice. Ali, to nisu jedini elementi koje dele južnokorejski i mokrogorski velemajstori.

Naime, OKJA takođe svoju žanrovsku priču, a ovo je pustolovni film sa elementima naučne fantastike i horora, prevlači jasnom glazurom bajke, ne samo u pogledu toga što priča ima jasno naravoučenije, što u pogledu korišćenih stilema ima vlastiti izraz koji transcendira žanrovske konvencije, što junaci prolaze kroz ispite već i po tome što je ovo priča jasne znakovitosti, praktično prilagođena deci ali solidno začinjena brutalnostima. Otud, slično bajkama koje kada se svedu na sklop događaja u sebi imaju puno toga što nije za decu, a ipak im se priča, tako i OKJA mislim da ima isti takav kvalitet. To je poetički okvir nekoliko recentnih Kusturičinih radova, zaključno sa MLEČNIM PUTEM.

Međutim, u skoru Bong koristi trubače na potpuno identičan način ka Kusturica. Zapravo, tek sam pregledom špice utvrdio da to nisu trubači koje je Kusturica već negde koristio. Scene koje prate trubači su podjednako frenetične i prepune simbolike kao i kod Kusturice. Kada se tome doda pivotalna uloga životinja OKJA se maltene može smatrati Kusturičnim nesnimljenim filmom.

Bong naravno u pogledu realizacije ostaje svoj. Njegov stil je upečatljiv i jedan od najsnažnijih rukopisa u savremenom filmu je upravo njegov. Tu nema dileme, i OKJA to suvereno potvrđuje.

Neki od širih planova nesumnjivo pokazuju da je film sniman za gledanje na velikom ekranu. Ipak, nije jasno gde će to zaista moći da se uradi izuzev na kanskom festivalu i delu južnokorejske bioskopske mreže. Ono što je nesporno jeste da je tehnička realizacija filma bila bez ikakve sumnje "velikoekranska" i da se razmišlčjalo o tom formatu filma. Nisam siguran kako bi OKJA zbog svog delikatnog žanrovskog balansa bila rejtovana, i verujem da bi mahom privukla stariju publiku u bioskope ali kod kuće će skoro sigurno biti prikazivana kao film za celu porodicu koji na vrlo čudan način ima efekat najboljeg mejnstrima dok istovremeno predstavlja odličan uvod u tradiciju art housea i ideju aktivizma.

* * * 1/2 / * * * *

Ovo je bio zanimljiv zadatak -

http://www.bookvar.rs/?p=12730

Pogledao sam TIMESTALKERS Michaela Schultza, SF televizijski film po scenariju doajena britanske televizijske scenaristike Briana Clemensa, premda je reč o američkoj produkciji i ambijentu u svakom segmentu. William Devane igra varoškog profesora istorije koji jednog dana zapaža zanimljiv detalj na slici sa Divljeg Zapada, na njoj je čovek sa savremenim revolverom. Profesor kreće da istražuje i nailazi na ubicu-putnika kroz vreme, ludog profesora iz budućnosti kog igra Klaus Kinski.

Devane i Kinski maste stvar od početka do kraja ali čini se da ni Clemens ni Schultz baš nisu uložili maksimalan trud u ovaj projekat i rezultat je osrednji televizijski rad koji je u svakom pogledu inferiorna varijanta bioskopskog filma.

Amazon Studios has set an August 4th premiere date in the US, UK, Canada, Australia, and New Zealand for "Comrade Detective," a 1980s-set Romanian cop comedy spoof series boasting an all star voice cast.

In fact the list includes Channing Tatum, Joseph Gordon-Levitt, Chloe Sevigny, Jake Johnson, Jason Mantzoukas, Nick Offerman, Fred Armisen, Kim Basinger, Mahershala Ali, Tracey Letts, Bobby Cannavale, Richard Jenkins, Debra Winger and Mark Duplass.

Amazon Studios and A24 co-produced the series which has been created by "The Sitter" screenwriters Brian Gatewood and Alex Tanaka. The series is pitched as a "one-of-a-kind cop show and comedy set in 1980s Romania" that follows Detectives Gregor Anghel (Florin Piersic Jr.) and Iosef Baciu (Corneliu Ulici).

The show is presented in Romanian and dubbed in English, as a Romanian show of that time would have been, with Tatum and Levitt providing the voices of the two cops and the others handling supporting characters.

A social media conversation has led to the reveal that Warner Bros. Pictures has at least been looking into a live-action feature film adaptation of the iconic comic "Superman: Red Son".

The comic was a one-off 'Elseworlds'-style tale which imagines what the world would have been like had Kal-El's pod crashlanded in the Ukraine rather than Kansas, leading to him being raised in the Soviet Union.

Author Mark Millar created the comic back in 2003 and in a Twitter conversation between Millar and "Kong: Skull Island" director Jordan Vogt-Roberts, it was revealed that the latter pitched a 'Red Son' film to Warners. Millar then reportedly responded that he had heard the studio had approached at least another two directors recently offering a live-action adaptation of the story as a project.

Den of Geek then followed that up with a report that they've heard from "very, very, very reliable sources" that the studio is looking to bring the comic to the big screen in the near future. Millar then provided a statement to the site saying: "I've got pals at Warner Bros but never discussed it with them. I think they're just going through their back catalogue of big books and hoping to lure in good directors as opposed to any particular interest in developing Red Son."

For now the big screen Superman is Henry Cavill who'll appear in the upcoming "Justice League" and is expected to star in the "Man of Steel" direct sequel which is in development.

Source: The Playlist

Superčelovjek!

Samo da ga ne šuknu da odvaja Ukrajinu od SSSR.

Syfy is reportedly at work on a direct-to-TV sequel to Renny Harlin's 1998 killer shark movie "Deep Blue Sea". Moviehole reports the project is shooting in Cape Town with Darin Scott ("House Party: Tonight's the Night") directing and Michael Beach starring.

The story follows Dr. Klaus Van Etten who experiments on bulldog sharks, despite protests from marine experts. The sharks soon get free and cause havoc.

No other cast members have been announced at this moment, but BD has a photo confirming that filming is underway. The project is NOT tied to the straight-to-DVD sequel that Warner Premiere planned in 2009 and boasted surgically enhanced sharks equipped with machine guns and torpedoes.

CONTROL FACTOR Nelsona McCormicka snimljen je za SciFi kao televizijski film i u tim okvirima reč je o jako solidnom SF trileru koji na old school B-način tretira konspirološku temu mind controla koja seže naravno sve do slavnih dana mitskog projekta MK Ultra. Adam Baldwin i Elizabeth Berkeley su u u glavnim ulogama, solidnu podršku im pruža Tony Todd koji je izgradio reputaciju pouzdanog žanrovskog performera u striktno definisanim ulogama mudrog epizodiste kome je sve jasno a scenario Johna Dombrowa, inače sepicalizovanog za kompjuterske ige prosto uživa u brlogu efikasno sprovedenih klišea.

Nelson McCormick donosi efikasnu inscenaciju, energično izlaže priču i na relativno malom broju lokacija uspeva da u maniru prekaljenih B-majstora napravi film koji deluje dinamično i raznovrsno. U svakoj kinematografiji van Amerike, ovaj film bi bio pristojan bioskopski rad. Kad je reč o televiziji, možemo slobodno reći da nadilazi ostvarenja sličnog profila.

U sklopu pripreme za BABY DRIVER Edgara Wrighta, reprizirao sam jedan od najznačajnijih filmova jugoslovenske kinematografije STREETS OF FIRE Waltera Hilla. Dan-danas Hillov film utiče na generacije filmadžija na prostoru bivše SFRJa doživeo je i uslovni rimejk u CRNOM BOMBARDERU Darka Bajića koji se neodmereno oslonio na neka dizajnerska rešenja iz ovog filma, bez ikakvog ozbiljnog razloga. Na svu sreću, i sam zaplet CRNOG BOMBARDERA iskompiliran je iz drugih filmova, pa možemo govoriti o filmu sklopljenom od polovnih delova na svakom nivou.

STREETS OF FIRE ima kultni status u Americi, ali u određenom smislu kao što je Bajićev CRNI BOMBARDER omiljeni film o Beogradu među onima koji nisu Beograđani, tako i Hillov film ima kultni status izvan SAD. Njegovo oslanjanje na američki dizajn pedesetih, na postapokaliptičnu atmosferu derutne urbane arhitekture, na pionirsku atmosferu rokenrola i iznad svega na vrlo direktnu, gotovo esejističku primenu vestern-dramaturgije na ambijent trulog grada, čini ovaj film jednom zanimljivom dekonstrukcijom "amerikane".

Pored svega ovoga, STREETS OF FIRE ima određene kvalitete i kao akcioni film, premda naravno nema nužnu direktnost u tom pogledu jer naprosto pritisnut je naslagama stilizacije, muzike i socijalnog komentara. Već po trejleru za BABY DRIVER vidimo da Wright nije išao toliko daleko, ali da pored Hillovog DRIVERa, i taj film i Refnov DRIVE zbog značajne uloge muzike i američkih ambijenata u sebi, imaju ponešto oko čega bi se dali porediti.

Uprkos tome što se u STREETS OF FIRE može prepoznati dosta DNK WARRIORSa u pogledu stilizacije bandi, iz današnje vizure je jasno u kojoj je ovo meri zapravo arty film, pa ni ne čudi da je uspeo da stekne kultni status upravo među onima kojima Hillov rad dakle nije primarni predmet interesovanja.

* * * / * * * *

PILGRIMAGE Brendana Muldowneya je dinamičan pustolovni triler smešten u Srednji vek. Premisa je jednostavna - fratar iz Rima je poslat u Irsku po relikviju koja treba da odnese u Vatikan sa ciljem da inspiriše Krstaše pred pohod. na piti od manastira do luke gde će predati relikviju krstašima, monasi i ekipa koja ih obezbeđuje upadaju u razne nevolje sa lokalnim paganima ali i pokvarenim krstaškim velikašima.

Tom Holland igra mladog monaha kome je transport relikvije prvi veliki izlazak iz manastira a Jon Bernthal misterioznog, snažnog i nemog slugu manastirskog bratstva koji polazi na put kao nosač tereta ali se potom ispostavlja kao znatno slojevitija ličnost i vrsni ratnik.

Muldonwneyev film je jednostavan i žanrovski potpuno precizan. Ovo je avanturistčki film sa intenzitetom trilera smešten u Srednji vek. Svemu tome on dodaje prijatnu dozu mistifikacije prikazujući ambijente stare Irske koju hrišćanstvo još nije uzelo pod svoje. Iako je ovaj element filma zavodljiv, ko očekuje da je PIGRIMAGE išta više od napete pustolovine, greši.

Činjenica da relikvija ima oko sebe jednu mističnu auru i da religioznost čini bitan element motivacije i karakterizacije likova ipak ne vodi film u pravcu nekakve religiozne drame ili mistične fantastike. Ne kažem da Muldowney svojim postupkom ne može da navede na lažni trag ali ovaj film naprosto nije to.

U istoj sedmici kada mladi Holland postaje novi Spider-Man, prijatno je videti u jednoj ovako evidentno R-rated varijatni. Jon Bernthal se potvrđuje kao pouzdan filmski grubijan i nudi uverljiv lik bez reči.

Poslednjih godina imali smo nekoliko filmova ovog tipa vezanih za tu epohu i lokaciju u širem smislu. PILGRIMAGE je jedan od solidnijih.

* * * / * * * *

GUY AND MADELINE ON A PARK BENCH je debitantski film Damiena Chazellea u kome se nije videlo da će sedam godina kasnije biti glavni favorit za oskara ali su se osetili nedostaci koji će se preseliti u njegov film LA LA LAND. Naime, GUY AND MADELINE ON A PARK BENCH je indie mjuzikl koji se u crno-beloj tehnici bavi evociranjem izgleda i atmosfere njugorškog nezavisnog filma šezdesetih, autora kao što je Cassavetes ili neki drugi koji su odmah otišli da snimaju pod utiskom nekog novotalasovnkog klasika. Dakle, poetički ovo je bajat film koji upadljivo ne nudi ništa novo, i veoma namerno je retro u tom jasno prepoznatljivom njujorškom ključu. Međutim, kada se prepozna šta ja reference, kada se shvati na šta Damien cilja, film ne uspeva da ponudi ništa novo osim jedne rudimentarne ljubavne priče koja po svojim karakterima delimično može biti doživljena kao anticipacija LA LA LANDa jer protagonisti prolaze kroz slične krize, a tu ima i pomalo Spike Leeja i još ponečega.

GUY AND MADELINE je film sklopljen od polovnih delova čiji je osnovni kvalitet kada su se pojavili pre pedeset godina bilo to što su sveži. Sada više nisu a on im nije ulio nikakav novi smisao.

Ono što mu se doduše ne može osporiti jeste da ga u rediteljskim radovima kontinuirano zanimaju iste teme ali sam rediteljski rukopis dosta varira da bismo mogli prepoznati nekakvo autorstvo u svemu tome. U svakom slučaju, Chazelleu se na kraju isplatilo lutanje kroz opšta mesta. Oni koje zanima u ovom filmu mogu da konstatuju kako je to počelo.

* * / * * * *

Pogledao sam REVOLT Joe Mialea, vrlo korektan blomkampovski SF akcijaš sa mudro uloženim budžetom. Lee Pace se odlično snašao kao lead, američki special ops tip koji se budi posle amnezije u Keniji i mora da pomogne humanitarnoj radnici koju igra Berenice Marlohe da se izvuku sa teritorije na kojom zulum čine vanzemaljski dronovi.

Berenice Marlohe je pritom relativno nedavno igrala sličnu ulogu u SFu najšulerovskog tipa KILL SWITCH pored Dana Stevensa i REVOLT joj je drugi vrlo sličan projekat u kratkom vremenu što je čini pretendentkinjom na poziciju SF dive u projektima sa vanameričkim novcem.

Južnoafričke lokacije su izvanredno iskorišćene i svakako daju filmu taj šmek blomkampovskog subalternog SFa ali to naravno nisu jedini atributi koji povezuju REVOLT sa južnoafričkim maestrom. I ovde ima nešto stidljivijih elemenata transhumanizma, kao i prikaza lokalnih bandi koje se transformišu pod uticajem vanzemaljske invazije.

Joe Miele se snalazi jako dobro sa skromnim budžetom i gradi kontekst filma u kome nesavršen CGI uspeva da ostvari zadatu funkciju. Ključ su naravmo visok tempo, dobre akcione scene i Pace i Marlohe koji nose dovoljno energije da iznesu film. U pogledu rapsologanja resursima, Miele izvlač maksimum i nema čega da se stidi u poređenju sa bogatijim produkcijama. Štaviše, REVOLT fino može da umiri glad ljubitelja kameronovskog i blomkampovskog SF akcijaša dok se čekaju njihovi novi igrenjaci.

* * * / * * * *

Quote from: Rade2 on 11-07-2017, 22:36:52
Dimitrije, ja a i svi ostali na ovom forumu ti zelimo da sto pre ozravis i izadjes iz bolnice, i da nam jos minimum sto godina pises tvoje zabavne filmske kritike. Izdrzi junace!

Hvala puno!

Tabloidi su preuveličali stvar. Bio sam u hitnoj oko tri sata i sad sam dobro. U stvari bolest od koje patim je to što sam se iz dosade našalio javno na tu temu. To moram da lečim.


Sent from my iPhone using Tapatalk

ako ništa drugo, podmladio si se!

"Ovaj 31-ogodišnjak je zbog zdravstvanih problema primljen..:"

http://www.blic.rs/zabava/vesti/ugrozeno-zdravlje-nas-glumac-i-dramaturg-hitno-primljen-u-bolnicu/bjtf0pp

Dobro mu odmah nisu nakačili i neku aferu sa manekenkom/ poslanicom/ portparolkom neke kompanije, kad su već tu...

Ne daj se, Cripple, vidim da su čak i komentari na Blicu mahom pozitivni, to je skoro pa da čovek od toga automatski ozdravi.

Hvala, Mehmete!

Nisam ja te sreće da mi nameste seks-aferu. Zato nikako ni ne uspevam da se kandidujem za predsednika...

LET HER OUT Cody Callahana je jedan od onih indie horora u kome odlazak u oniričnost, subjektivne košmarne vizije i poremećaje u percepciji više doprinosi relativizaciji onoga što se dešava na ekranu nego što daje na maštovitosti.

Osnovni problem filma LET HER OUT je u tome što autori nisu umeli ili nisu hteli da uspostave odnose među likovima pre nego što su krenuli da ih dekonstruišu kroz vizuru mlade žene koja ima tumor na mozgu. I onda kada je ta dekonstrukcija krenula uopšte nije bilo jasno šta proizilazi iz koje frustracije, šta je stvarno, šta nije.

Ono što se filmu LET HER OUT ne može osporiti jeste da kao priča ima integritet. Poseže za body horrorom ali ne i za konvencijama i klišeima, dosledno je vezan za lik i proističe iz njega.

Otud mislim da bi arty crowd koji je otvoren za žanr mogao da uživa u ovom solidno realizovanom ostvarenju.

* * / * * * *