ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pa to su posebna deca, i baba ta bića zove "djeca". Meni se sviđa.

Quote from: Scordisk on 03-10-2017, 19:41:02
ne, ijekavicu sam hteo samo u  dijalozima, a naslov je u ijekavici jer je to poenta priče, baba dođe i kaže "bu" na ijekavici, pa, rekoh, neka to bude i u naslovu

u oba dijaloga ili samo kad šaran priča?

završih prvu stranu, mnogo ljepše (biased sam  ) zvuči priča kad je full ijekavica (umgangssprache u dijalozima, a proper gramatika u ostatku), al možda nije loše da je samo u dijalozima. no, onda i naslov treba da bude - deca. a možda i ostaviti ovako.

hm, možda si u pravu za naslov, sada se i ja kolebam. no, sada je takav kakav je, sakat, a i možda je dobro što je tako, jer je skrenuo pažnju na ostale probleme definitivno ne bih sve pisao u ijekavici, jer bi to proširilo asortiman grešaka, a pošto su sve do sada priče bile na ekavici, malo bi i šizofreno bilo, pa rekoh, ovako je bar neki pokušaj doslednosti

Quote from: Scordisk on 03-10-2017, 18:49:53
ee, hvala vam na proofreadingu, meho i graždanko, i alal vam vera. nema druge, moraću ubuduće nekog bosančerosa da angažujem da mi tekst izjekavi kako treba 

Pravi Bosanac ne zna ijekavicu. Pravi Bosanac piše kako mu se ćefne. Sve ostalo su pozeri.

hm, vidim potencijal u tome što kažeš... ;D

Jedan sat posle ponoći: savršena atmosfera.

Konflikt je eskalirao i gosti žurke su sada u fazi pomirenja: toči se šljivovica i pušta se narodnjački triler. Čuje se lomljava. Na terasu dopiru komadići iscepkanog razgovora.

... ja nisam mogla da verujem, te fotografije što su njegovi ortavi ostavljali na fejsu, kao, njega žena vuče ka oltaru... Pa, ne, njegova ekipa su takvi klošari, oni uopšte i nisu, ne za ženu, nego bre nisu ni za devojku, nije ni čudo...

...Pipni, pipni, da vidiš kako je tvrdo...

... je l' si čuo da je umrla Dafina? Pojeli je lavovi u berlinskom zoo vrtu. A,vala, i zaslužila je....

... To ima omega pet kiseline, to ti je dobro za...

- Tarot karte? – reče Jelena, nabravši nos. Zapalila je cigaretu i  nalaktila se na ogradu terase kao da će svakog trenutka da preskoči trećespratni ambis i odatle da utekne. – Dakle, nije dovoljno što radiš natalne karte, nego još i ređaš tarot?

- Eh – reče Neven.

Dva puta sedmično, Neven je nastupao kao gostujući vidovnjak na kanalu T1. Noćni program, ništa previše vulgarno.

U pitanju je bila uobičajena gaža: obukao bi čarobnjačke haljine i doneo kristalnu kuglu (akvarijum s buvljaka napunjen dimom), komplet tarot karti, lakirani ves skiptar (faraonsko žezlo od plastike što mu je tetka donela sa letovanja u Hurgadi), turban i figuru lava od crnog abonosa, sve to rasporedio po stolu ispred neonzelenog platna, i potom bi dva sata bez prekida čistio negativnu energiju, iscrtavao sigile i skidao vradžbine preko ekrana. Ponekad bi uskočio i vikendom, kada otkažu devojke što skidaju gaćice za pogođeno slovo u skrivenoj reči.

Ljudi su uglavnom smatrali da Neven to radi iz sprdnje, ili zato što je prevarant. Oni, naravno, pojma nisu imali koliko je svaki minut na liniji krvavo iskamčen, niti šta znači opstati na balkanskom vidovnjačkom tržištu: bugarske proročice, bosanski derviši i mladenovački magusi-zajebanti - sam krem profesije - nemilosrdno je gazio, gnječio i krckao prste svake, pa čak i najmanje ambicije, dok je ujedno valjalo držati na oku i sve one kvazi-vidovnjačiće i babe gatare što bi i rođenoj tetki posolili rep za frtalj udarnog termina. Ne, postati i opstati kao vidovnjak uopšte nije bilo jednostavno, a ni finansijski aspekat nije bio baš sjajan – rad na procenat, bez  prijave, socijalnog i zdravstvenog, bez mogućnosti napredovanja i perspektive.
Jedini razlog koji je čitavu muku činio vrednom truda, bila je jedinstvena  prilika da se vežba čista, praktična magija: dok bi sedeo povrh drečavo zelenog oltara, zaslepljen sjajem reflektora i direktno priključen na sočivo kamere, Neven Maslać je mogao upotrebiti sve svoje znanje i veštine da bi još jednom - kao što su to volšebnici i praktikanti crnih veština nekada činili - ponovio milionima godina star magijski ritual  opsenjivanja, čačkanja i preturanja po ljudskoj duši. U službi više sile, da, ali plaćenom stažu se u zube ne gleda.

Bilo je to ono što je svaki adept okultizma, još od kamenog doba pa do današnjih marketinških magova, morao da nauči - ljude treba uzbuditi, zastrašiti i zavesti, preturiti im po utrobi mozga sve dok se ne napipaju tajne emotivne poluge. Hvataj ih dok im je voda u ušima: namalaj oker pigment po zidinama hrama da izgleda kao sirovo, odrano meso, ili ukrasi crkvu šarenim vitražom, da sunce obasja svece; nateraj ih da osete blaženstvo ili im uteraj strah u kosti, zapreti sumpornim jezerom il' budućom crvljom reinkarnacijom, ošamuti horskim pevanjem i obrednim travama, i neonskim svetlima i sezonskim sniženjima, namami ih slikom izobilja  i dugonogih devica na palubi jahte. Jednom kada budeš razumeo ljude i njihove skrivene živčane reakcije, kada budeš mogao da ih po potrebi naljutiš, uplašiš ili utešiš, kad stekneš moć nad klokotavim hormonalnim sistemima, imaćeš nad njima potpunu kontrolu. Jednom upecani na magijsku udicu, ljudi su bespomoćni, i onda se može preći na sisanje njihove životne energije. U dinarskoj protivrednosti, ili čak i u nekim stabilnijim valutama.

- Koga imamo na vezi? – upita Neven Maslać, ređajući Veliku Arkanu.

- Ovde Maša, iz okoline Beograda... – zakrčao je glas u studiju. – Nevene, morate mi pomoći...

- Zato smo ovde, Mašo. Recite mi datum vašeg rođenja i u čemu je problem...

- Sedmi mart, hiljadu devetsto sedamdeset i prve godine. Riba u horoskopu...

Neven je nažvrljao nasumične brojeve u kožom presvučenu sveščicu, s ozbiljnim izrazom na licu, kao da uspostavlja dijagnozu. Nije utefterisao ništa bitno – koncentrisao se na ton i boju glasa. Često je pokušavao da vizuelizuje gledaoce u programu – Maša je imala bistar, čvrst glas. Dobrostojeću vokaciju, ako izuzmemo smetnje na vezi. Crnka, bez sumnje. Od koliko? Četrdeset i šest – sedam godina. Uspravnog držanja, dobro obučena. Što bi se reklo, žena koja zna šta hoće.

- Znate, Nevene, ja uopšte ne spavam. Kao da sam opsednuta... Svake srede, nacrtam se ispred televizora, i upalim vaš program. Očima vas gutam...

Neven zastade usred škrabanja. Polako je podigao pogled – negde iza sjaja reflektorskog horizonta, osećao se glupi kez i prigušeni kikot.

- Možda sam samo usamljena, od kada je mi je muž preminuo i ostavio ovoliko imanje da se o njemu staram. A možda je stvar  u tome što su me uvek privlačili dežmekasti, proćelavi muškarci s dlakavim dlanovima...

- Dobro, Mašo iz Beograda, sve mi je jasno – reče Neven. Zatvorio je knjižicu. – Evo kako ćemo. Vi ste očigledno pod uticajem nekakvog negativnog energetskog vrtloga. Zato ću obaviti ritual pročišćavanja, i iscrtati sigilu koju ću vam poslati poštom, da je držite kraj uzglavlja. Adresu recite redakciji...

- Hvala vam, Nevene, divni ste...

Dok je kantao nad železom vlasti iz Hurgade, Neven pomisli kako se u svemu ipak krila začkoljica za mladoga magijskog adepta – kako razumeti druge ljude, ako pre toga nisi samoga sebe spoznao? Zato je svaki posvećenik pri savladavanju prvog magijskog stupnja morao da uroni duboko u podsvest i  da dobro oslušne misterije sopstvenog moždanog trakta i tajnih, duboko ukopanih motiva koji nas mamuzaju stazom što vodi od kolevke do groba. Bio je to naporan, dug i gotovo beskrajan proces, a prosta činjenica da se žvake, bombone, čokoladice i ostale nepotrebne sitnice uvek nalaze pored kase u supermarketima, govorila je Nevenu da je neko već odavno sve iščačkao što se o ljudskoj prirodi može saznati.

Ipak, nije odustajao na svom putu ka arkanskim visinama, stoički vitlajući žezlom uživo u programu.

***

- Imamo li barem sat vremena? – upitao je Neven, razmotavajući turban.

- Ni tries' pet minuta – coknuo je Štakor. – Ako i toliko. Upoznaj Mašu.

Nevenu je trebalo vremena da se prilagodi promeni nakon svetla reflektora, pogotovo u mračnoj jazbini koju je Štakor nazivao radnim prostorom. Ovaj put, montažer nije bio sam; i nije bila crnka, već brineta, ali svakako vrlo uspravnog držanja.

- Izvini zbog onoga – rekla je Maša, ustajući. Uspravljena, bila je za glavu viša od Nevena. Stisak čvrst, samo je zlatni prsten malo žuljao. Vrlo dobrostojeća, primetio je. Ili možda samo utegnuta u skupe krpice. Bela košulja i zeleni sako, crna suknja, vrlo poslovno. Nije delovala kao uobičajena baba gatara.

– Mile me je nagovorio da te pozovem. Rekao je da se nećeš ljutiti. I... Ja ne mislim da si dežmekast. Ti si krupan, velika je razlika...

- Nema veze, navikao sam – reče Neven. - Uostalom, ko je Mile? Ja vidim ovde samo Štakora...

- I ja se zbunim kada me oslove krsnim imenom – složio se Štakor. – Mašo, spremi se, počinjemo za petnaest minuta. Nevene, hoćeš li da ostaneš još malo,moram nešto da ti kažem? Uostalom, Maša može da ti pokaže kako se zarađuju prave pare...

- Nemoj sada, Mile, i ti da lupetaš. Neven je sasvim profesionalno vodio emisiju. Svakome se dogode loši dani i mrtvi termini – Maša namignu Nevenu. Bilo je u tom gestu skoro pa iskrene naklonosti, i Neven se, mimo volje, morao osmehnuti.

***

Priča se da su nekada mistici staroga sveta stupali u kontakt sa natprirodnim silama, demonima što obitavaju u ravni izdvojenoj od ovih naših svakodnevnih čulnih opažaja. Iz tog pakta sa đavolom, magusi, šamani i veštičiji konventi su crpeli znanja i moći o kakvima se i dalje pripoveda, barem u nekoj opskurnijoj literaturi. Bio je to drugi stupanj magije.

Možda je upravo Štakor bio Nevenov natprirodni pomagač, neki demončić nižeg ranga, paganski idol na škakljivo sklepanom oltaru, vrag sklon i uslugama i štetočinstvu. Zaista, obasjan plavim sjajem tri monitora, s krupnim, vodnjikavim očima i okvirom od crnih podočnjaka, svilenkastom miš-sivom kosicom, uvučenom mandibulom i isturenim kečevima, svakako je posećao na nekog beznačajnijeg stanovnika Hada.

Jedno je, pak, bilo sigurno: svoj nadimak je Štakor i te kako zaslužio.

- Dakle? – upita Neven. Nasamo sa Štakorom, dao je oduška sopstvenoj ozlojeđenosti. Šalu nije zaboravio. – Šta si imao da mi kažeš? Nešto se bitno desilo u Malom Iđošu? Otelila ti se koza? Našao si životnu saputnicu?

- Mašo, pomeri se malo desno, da mi ne kvariš kadar – reče Štakor na mikrofon. Često je to radio, ignorisao nepoželjna pitanja. Držao do svoje teatralnosti. Jedna od onih osoba koje imaju nešto važno da vam kažu, a onda satima odugovlače. Doduše, od čoveka koji je radio samo noćne smene na kanalu T1, i četiri puta sedmično vozio sto pedeset kilometara od svog doma u Malom Iđošu pa sve do Beograda i nazad, ništa se drugo i nije moglo očekivati.

Na monitoru je Maša ispred zelenog platna pokušavala da centrira stolicu. Na stolu nije bilo rekvizita – delovalo je pomalo amaterski. Kada je sela ispred reflektora, elegantnim pokretom je zabacila kestenjastu kosu. Otkrila je dug, lep vrat, izražene ključne kosti, zlatni lančić što se gubio u zamamnim speološkim dubinama suptilnog dekoletea – Nevenu se stegnulo grlo.

- Ali ono za dlakave dlanove ti neću oprostiti... – zašištao je, kao da ih Maša može čuti iz studija. – Kako si se toga setio, dušo jedna pacovska! Šta si li joj još pričao o meni, Iđošu Mali...

- Nisam ništa – reče Štakor. – Rekao sam joj da improvizuje. Ionako si se žalio da loše lažiram pozive, i bezrazložno se brinuo da će gledaoci da nas provale...

- Koji gledaoci kada ni tri poziva nismo sastavili...

- Bilo ih je pet, zapravo. Dva uključenja, ovu trojicu sam ostavio da se lade. Jedan je odmah prekinuo. Ova dvojica... Pa, nabili su dobrih dvaes' tri minuta na vezi. Samo sam dva poziva lažirao, jedan sam bio ja kao Filip iz Slovenije, sećaš se, problemi u porodici, a drugi je Borivoje iz okoline Užica, onaj što ima problem sa impotencijom i jarac je u horoskopu... E, pa, Borivoje – to je zapravo bila Maša...

- Kako Maša? – upita Neven. – Ono je bio neki matori alkos...

- Kažem ti, lažnjak. Maša je zvala odavde, iz studija.

- Ajd, ne zajebavaj – reče Neven, odlučan da se ne nasanka još jednom na glupu Štakorsku pošalicu. Bio je to neki izopačeni bački humor, ravničarsko mračnjaštvo, ili je možda on prosto bio takav: podli, mali demon iz mračne špilje. Međutim, crv sumnje je nastavio da rovari. Na ekranu - Maša, u zelenom sakou i beloj košulji, ispred reflektora, uspravnih ramena, iz nervoze i dosade, igra se sa rukavom. Nokti su joj providno nalakirani, šminka odmerena (krajnje neobično, od kada su vlasnici T1 kanala otpustili šminkerku), deluje istovremeno i kao zrela žena i kao studentkinja, i to jedna od onih što sede u zadnjoj klupi i sve ih kolege odmeravaju. Kada se nasmeje, pojave joj se jamice na obrazima. Lepa, shvatio je Neven.

- Ajd, ne zajebavaj - ponovio je.

- Mislim da je Maša ranije bila glumica – reče Štakor. – Odlična je ona, videćeš. Ali, nisam te zbog toga zvao.

- Hteo si da se družimo?

- Mašo, spremi se, za pet minuta počinjemo – reče Štakor u mikrofon. Okrenuo se, stavio druge slušalice, i pustio poslednji deo muzičkog programa. Klasika – krajišnici i ličke borbene. Neven je strpljivo tapkao stopalom po podu, kao da kroji na singerici. Štakorov manir ga je često dovodio do ludila. Prvi stupnjevi magije su tu bili nemoćni.

- Hteo sam nasamo da ti kažem... – reče Štakor konačno. – Proverio sam onu tvoju firmu što si me molio da pogledam. Ist star...

- I? – reče Neven. – Šta si otkrio?

- Da li si siguran da hoćeš to da čuješ? – upita Štakor. Dramatično je izbuljio rovitoblede, suzne oči. Bilo je teško pretpostaviti da li se sprda ili je smrtno ozbiljan.

***

- Ist Star je azerbejdžanska spoljno-trgovinska kompanija sa sedištem u Bakuu, osnovana 1993. godine – reče Štakor. – Jedna standardna, dosadna priča: inženjerski i izvođački projekti na internacionalnom tržištu, kompanija specijalizovana za restauraciju objekata, izgradnju puteva, vodovodne infrastrukture, brana, hidroelekrtrana, jebem li ga šta još, uostalom, pogledaj sam na internetu. Kako god, uspešno se šire po tenderima Evrope, Afrike i Azije, uvek, naravno, obilato podržani državnim resursima Azerbejdžana i Ruske Federacije, kao i bog te pita koga još... Malteških Vitezova, ako je verovati Vikiliksu. Po zvaničnim izveštajima, kompanija Ist Star je postigla prihod od sedamdeset milijardi američkih dolara... Ozbiljna šljaka, ako razumeš šta hoću da kažem.

- Dobro... A kakve veze imaju Azerbejdžanci sa parkom ispred moje zgrade?

- Dobro pitanje – reče Štakor namestivši slušalice sa mikrofonom na glavu. – Mašo, spremi se, počinjemo.

Štakor je prekinuo izlaganje, posvetivši se frenetičnom kliktanju miša. Na ekranu je krenula uvodna špica – džingl impregniran klavijaturama i autotjun vokalom, svetlucavim zvezdicama i zlatnim slovima. Neka mlada dama je vrcala zečijim repićem. ,,Gola reč" – glasilo je ime emisije. Neven se zagrcnu.

Maša definitivno nije delovala kao jedna od tih voditeljki – one su mahom bile smorene studentkinje i samohrane majke u mrežastim čarapama. U Mašinom držanju je bilo nečeg prefinjenog, suviše elegantnog i plemenitog da bi se spuštala u kal erotskih emisija u jedan ujutru.

- Dragi gledaoci – čulo se u programu -  dobrodošli u još jednu emisiju ,,Gola reč", sa vama je seksi Marijana...

Što se Nevena ticalo, da Maša nije sedela ispred loše namontirane fotografije nekakvog dekadentnog ljubavnog budoara, erotske tamnice sa baldahinima i očerupanim perijem pauna, lako ju je mogao zamisliti kako vodi jutarnji program ili vremensku prognozu, pa zapravo, sudeći po pravilnoj dikciji i visprenom pogledu, možda je mogla biti i jedna od onih izumrlih bića kao što su voditeljke političkih emisija.

U svakom slučaju, zaključio je Neven, večeras će ostati malo duže nego što je planirao.

- Što se tiče Azerbejdžanaca – nastavio je Štakor, nakrivivši slušalice kao kada se digne šubara na glavi – meni bi bilo zaista čudno da ih nema u tvom dvorištu, jer bi to bilo bukvalno jedino mesto gde nisu probali da gurnu svoje korporativne prstiće. Ist Star zidaju po celom Balkanu, Rusiji, Ukrajini,Iranu, neke aerodrome u Siriji, nešto malo po Burmi, jugu Tajlanda, Bangladešu, Kašmiru, Kambodži... Zanimljiv izbor lokacija?

- Deluje kao da su krenuli sigurnim koracima u budućnost – promrmlja Neven, i dalje zagledan u figuru na monitoru.

- Ništa čudno. Istočna ekonomska braća, po naličiju ista kao i ova Zapadna, plus embargo. Međutim, Ist Star takođe ima i neobičan izbor lokacija. Tu stvar postaje malo čudnija. Pazi ovo: prvi inostrani projekat u Nepalu, hiljadu devetsto devedeset i šeste godine, baš pre građanskog rata; građevinski radovi u Bangladešu, u Daki, dve hiljade osme godine, baš pre pobune; Obala Slonovače, dve hiljadite godine, pre rata; u Čečeniji, već decenijama, pod pokroviteljstvom ruskih kreditnih banaka zidaju administrativne zgrade i puteve... Restauracija manastira u regiji Nagorno Karabah, što bi trebalo da ti upali crvenu lampicu, s obzirom da govorimo o azerbejdžanskoj firmi...

- Hm, da, u pravu si – reče Neven, koji mahom nije umeo da pokaže dotične zemlje na karti. Za Nagorno Karabah je prvi put čuo. – Vidim da si u pravu. Nego, šta sve to znači?

- Nemam pojma – reče Štakor iskreno. – Pojma nemam, osim da je firma Ist Star pod pokroviteljstvom neke veće sile i u svojstvu mračnije agende nego što je to obični sovjetsko-šiitski naftni kalifat, što opet, nije mala stvar...

Program se već zahuktao: Maša je naizgled smireno sedela i čekala da gledaoci pogode tajnu reč, deset praznih mesta za skrivena slova su se sijala u dnu ekrana, a telefonske linije su počele da se pregrevaju. Neven je izbrojao čak sedam poziva, od kojih su neki čekali na vezi još od početka emisije.

Maša ništa posebno nije radila. Samo joj se jedno dugme na košulji oslobodilo.

- Ist Star posluje u Srbiji još od dve hiljade i treće godine, naravno, ako podrazumevaš Kosovo, pošto su tamo bili prvo angažovani... Sledeće godine su prešli severnije, kod naših, i od tada imaju predstavništva otvorena u Nišu, Beogradu i Novom Sadu. Podgoricu i Ljubljanu da ne pominjem. Uglavnom dobijaju tendere za restauraciju istorijskih spomenika, a koje obilato finansiraju Vlada, Rusi, Azeri...

- Je li, da te pitam – prekinu ga Neven. - Je l' uvek toliko zovu kada nastupa?

- Ko? Maša? Uvek... – potvrdio je Štakor.

- I, ono... – upita Neven  - je l' koristiš lažnjaka?

- Nikad. Nego, šta se dalje dešava...

Za Nevena je to zvučalo gotovo nadrealno: tokom njegovih dvosatnih sesija, uvek je bilo rupa koje je trebalo popuniti lažnim pozivima. Štakor se tada uglavnom uključivao u program iz studija, i predstavljao se kao Filip iz Slovenije, Mirko iz okoline Beograda, Osman iz Minhena, Toše iz okoline Vidina... T1 je bio satelitski program, i mogli su da biraju lokacije.

- Ali ovde ima samo deset slova... Očerupaće je gledaoci za dvae's minuta, šta će posle da radi, kada sve pokaže?

- Gluposti. Tajna reč i ne postoji. Samo lupamo slova, nikada ih i ne pogode do kraja. Nije to ni bitno... Slušaj...

Maša se smejala u programu, ćaskajući sa gledaocem. Beli, krupni zubi su se fosforno sijali na svetlosti reflektora. Kestenjasta griva je delovala razbarušeno, jedno raskopčano dugme košulje otkrilo je krajičak crnog ornamenta brushaltera, ali za domaći program to se moglo smatrati čak i pristojnim. Na vezi je čekalo već sedamnaest poziva. Neven je mogao da ih zamisli: sedamnaestoro ljudi koji gledaju Mašin smešak, pohotno se napinju uz Vivaldijeva četiri godišnja doba u stilu izvođenju komodora, i čekaju da se uključe u program, sve po ceni od tri dinara po sekundi.

- A posle se ljutimo na Azerbejdžance što obrću veliku lovu – uzdahnu Neven Maslać, vidovnjak po sopstvenom izboru.

***

Seksualna magija – treći magijski stupanj. Ljudi su krhka stvorenja, drhtavo meso razapeto između strasti i želje, potpuno beslovesno i nemoćno pred instinktima reptilskog mozga. U pitanju je dopaminska poluga koja može pomeriti čitav svet – i onaj koji se nalazi na kraćoj strani, zaista jeste gospodar svih ljudi. Ni Troja nije gorela za džabe. Gledajući Mašu kako se oslobađa svog zelenog sakoa, Nevenu Maslaću proleću pred očima slike debeljuškastih, sisatih i zaobljenih boginja plodnosti iz Švabije i pećina Francuske, iz Lepenskog Vira i sa Malte, slike Vavilonske Kurve i hititskih Prvosveštenica, Venere i Afrodite i Penelope, Ištar i Sopdet, svake proklete manekenke što reklamira gazirani sok; drevna je to magija, i Neven nikada nije bio načisto sa njom. Valjda jer nije imao previše prakse.

U ženama se krila neka praiskonska moć, menstrualna misterija, samo su one mogle da istisnu meso iz nepostojanja u stanje života. Žene su oduvek bile bliže tajanstvenim božanskim izvorima i mističnim moćima, pa opet, nekako su se našle u vlasti muškaraca. Nevenu je to bilo neshvatljivo.

Ili nije bilo tako? Četrdeset i tri poziva su strpljivo čekala da budu puštena u program, nabijajući minute i sate uz zamamno šuškanje novca. Drevni vampirski ritual: jer novac, to je sunčeva energija, to su minerali i vitamini koje unesemo, meso i proteini koje prožderemo, novac, to je vreme koje potrošimo stičući ga, rafinirana životna energija koju ljudska bića tokom dana skupljaju ne bi li predveče izlučili pokoju crvenu. To je četvrti magijski stupanj – usmeravanje životnih tokova. Ali u šta? Teško je bilo reći. No, Maša je u dvosatnom programu skupljala tu životnu energiju kao pčela što siše polen, čak ne radeći ništa posebno: sedi ispred kamere, neobavezno ćaska, potpuno obučena, kao da je možda u nekoj toploj letnjoj bašti kafića, i tek bi se tu i tamo komadić gole kože nazreo kroz nabore košulje, ali sve je bilo vrlo uredno i fino, gotovo salonski, dok je širom satelitskog meridijana sva pažnja gledalaca bila fokusirana u jednu jedinu tačku. Sočivo kamere bi moglo da progori od toga.

Neven je bio zadivljen – bila je to moćna magijska formula. Sažimanje i opuštanje u najboljem izvođenju. Fascinantno.

- Izvini, šta si rekao? – upitao je Štakora. Ovome su se oči pacovski sijale u mraku. Nije bio zadovoljan.

- Ako te ne zanima firma za koju si me molio da ti je proverim, nema veze, možemo i sledeći put kada se budeš mrcvario u programu...

- Ne, ne, slušam te. Gradili su po Kosovu. Pa šta? Danas se od tih inter – naci – kompanija na Kosovu nije ovajdila samo ona koju je to mrzelo... Rekao si da imaš nešto zajebano o njima.

- Ne zajebano... Samo... Imam osećaj da ima tu nečega. Vidi...

Štakor se s lakoćom prešaltovao na četvrti monitor. Otvorio je pretraživač na internetu. Ubrzo se ukazala fotografija stamenog muškarca u poslovnom odelu. Frizura crna i ćoškasta, šake krupne i takođe ćoškaste, pogled klint istvudovski, čkiljeća kaubojština, kako to obično biva kod privatnika ili biznismena domaće provinijencije.

- Ovo je Predrag Stojičić, generalni direktor Ist Stara za Srbiju. Na toj poziciji je još od dve hiljade pete. Inače je Predrag bivši DB-ovski kadar. Bivši, mislim, uslovno rečeno... Evo, baš smo ga pre neki dan imali u vestima, kada je predsednik držao konferenciju za novinare u vezi rekonstrukcije spomenika Neznanom Junaku. Izvršitelj radova: Ist Star kompani...

- Ohoho – reče Neven. – Proričem im svetlu budućnost u Srbiji. Ali, šta sa tim žbirom?

- Pa ništa – reče Štakor – osim što je Predrag Stojičić mrtav već više od deset godina.

***

- Kažem ti, nije to ništa čudno. Samo je... neobično. Takve stvari se rade u iznimnim slučajevima. Pričao sam ti za Fidela Kastra...

- Pričao si mi, da – reče Neven, nervozno odmahnuvši rukom. Od Štakora su se i mogle očekivati takve stvari – njemu je samo malo trebalo da sklizne u raznorazna šizofrena cepanja. Nije bilo lako poverovati mu.

- Čuj – reče Štakor, kao fol pomirljivo – kada sam ovde počeo da radim, firma se još zvala Rado-Televizija Srbije. RTS 1. Posle smo se ratosiljali radija, pa je ostala Televizija Srbije jedan. Kada je sve privatizovano, i posle prelaska na satelit, kupio nas je Tuta Bugarin, pa je Srbija morala da leti... Iz naziva, mislim. Sada smo samo Televizija 1. I ja, za sve to vreme, nisam imao prilog za vesti koji je svežiji od poslednjih deset godina...

- Ja u to i dalje ne verujem. A druge televizije? Neko bi sigurno primetio da se stalno vrte isti arhivski snimci  u vestima...

- Ne arhivski snimci, već montaža arhivskih snimaka. Samo nam iz vrha doture šta treba da se javi, i mi montiramo. Zašto bi se, uostalom, političari svaki dan mlatili po zemlji i svetu snimajući se, kada se već iste face vrte trideset godina? Neke veće konferencije, ajde, ali da se ne cimaju daleko, a može i primanje stranih deputacija, da se arhiva osveži, ali nećeš valjda svaki dan otvarati fabrike? Pustiš im neki snimak iz devedeset i osme, ili dve hiljade druge, ili dve hiljade sedme... Logično. Tako svi rade. E, sad, kada neko umre pre nego što mu istekne rok trajanja, mi onda malo naštelujemo vesti. Pa biće dovoljno da ti kažem kako je prethodni predsednik Srbije riknuo na trećini mandata, kad mu vreme nije...

- Pa su mu stavljali elektrode u guzicu prilikom primanja stranih diplomata, znam, znam, pričao si. Samo, meni to sasvim sumanuto zvuči...

- Zašto? Predsednikov elektrificirani leš je bio i živahniji i ljupkiji od samog predsednika dok je još bio živ. Svi su primetili promenu na bolje. Isto kao sa Vojtilom... A za sve ostalo, naravno, tu su arhivski snimci. Niko nije posumnjao. I čak, evo ga, pojavi se predsednik ponekad ponešto da saopšti, kada zatreba. Malo ljudi to zna...

- I, kažeš, ovog tvog Predraga su takođe tako elektrifikovali? I to rade već deset godina?

- Ne lupaj. Ne radi se to tako. Mnogo cimanja, mnogo organizacije. Kažem ti, samo pustiš arhivu da se vrti, i lepiš koju god vest da ti odgovara. Tako je i sa generalnim direktorom Ist Stara. Moj ortak iz ministarstva za javno informisanje radi te montaže, i ako ti kažem da trenutno samo tri javne ličnosti u Srbiji operišu po medijima nakon smrti, to će ti značiti nešto.

- Šta znači?

Štakor se barem udostojio da slegne ramenima. Namestio je slušalice.  – Mašo, privodi kraju. Ostalo je još deset minuta.

Maša nije dala znak da je čula Štakora – mada je i ona sigurno imala vezu sa rediteljem i montažerom, putem bubice u uhu. Nastavila je da se koketno osmehuje, dok je gledalac nešto zamuckivao. Sako je spao i još koje dugme na beloj košulji je posustalo, ali uobičajene golotinje nije bilo. Uglavnom su voditeljke već na pola emisije bile u gaćama, viseće dojke su im mlatile po kadru, sijale su se strije pod reflektorima, neravnine od ožiljaka na testastom salu i mladeži kao crvotočine u bledom mesu, trudeći se da animiraju gledaoce tako što su se saginjale i skakale... Ali ovde toga nije bilo. Maša je sedela, čedno kao šalteruša na blagajni. Sve je bilo u nagoveštaju, a mašta i želja su činili ostalo. Preko sto devedeset poziva je čekalo da bude uključeno u program.

- Ali, dobro, ako prihvatimo ideju da je taj Predrag mrtav i da živi samo još u tim vašim buđavim vestima – reče Neven, s prizvukom kapitulacije u glasu - šta je razlog da ga posle smrti zadrže? Niko ovde ni ne zna za njega. Čemu onda on služi?

- Nemam pojma. Verovatno je bitan zbog nečega. Ili će tek biti...

Peti magijski stupanj, pomisili Neven. Korak s one strane Mrtvog Vilajeta. Kamen Mudrosti. Tajna nad tajnama. San svakog alhemičara, kralja i kmeta. Večiti život. Samo, ovaj put ovaploćen kroz vesti u pet do devet, i u ponekom prilogu za TV. Besmrtnost kao avet što baulja kroz medijsku večnost. Možda bi se tako mogli vrteti na Jutjubu do kraja vremena?

Maša je pokupila svoje stvari, reflektori su se ugasili, krajišnička muzika je zazveketala sa slušalica.

Neven coknu, smotavši cigaretu, prvu te večeri. Nešto mu je palo na pamet.

- Čekaj malo... Šta si ono rekao da Ist Star restaurira?
"Ova karta ukazuje na stanje predrođenja, takođe i na prvobitni haos. Osim toga, ona je misao, ali i mnoštvo misli u stanju konfuzije ili neodređenosti. Slična značenja su zbunjenost, ludilo, jurodivost. Takođe Luda može biti duh ali i životni dah. U društvenom smislu označava anarhiju i nedostatak reda, nastup ludila, glupost, bezumlje itd, a u ponašanju ukazuje na nedoslednost. U metafizičkom smislu označava pojam apsoluta, a u skladu sa tim i mudrost. Sa druge strane, Luda može označavati i stanje mentalne i mistične tišine, utihnuće uma, predrođenje, budući da prethodi onom prvom - I Magu. Pošto je Mag vibracija, Luda je tišina iz koje vibracija proizilazi. Niz velikih arkana započinje tišinom (0 Luda) i završava tišinom (XXI Univerzum), a karte koje ih slede (I Mag) ili prethode (XX Sud / Eon) predstavljaju prvu i poslednju vibraciju. To znači da je Luda izraz prvobitne tišine dok je Univerzum tišina postfestum ili konačna tišina. U drugim i starijim tarot špilovima lik lude prati pas (kod Krolija je to tigar) koji predstavlja psa razuma. To je intelekt, verni pratilac čoveka koji ujeda i pokušava da zaustavi prikazani lik sa njegovog puta u ponor, pada u provaliju ili u vodu gde vreba krokodil. Takođe, čovek i pas (ili tigar) ukazuje na stari mit o detetu i zveri.
Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje divinaciju, odnosno veštinu proricanja. U mračnom aspektu, ova karta se može dovesti u vezu sa lavkraftovskim entitetima Njarlatotepom ili ludim bogom-demonom Azatotom. Luda je najbliža mračnoj praznini i notabilitetima bezdana. Mračni Luda je starešina svih zlih duhova. Za Keneta Granta staza Lude je staza Deteta - Hoor-paar-Krata - odnosno Bebe u Jajetu čija je elementarna atribucija akaša predstavljena crnim jajetom čiji je izraz krokodil Sebek. Po Grantu to je veza sa bogom Setom.
Prostorna kocka:
U prostornoj kocki Pola Fostera Kejsa ova karta označava liniju koja povezuje gornju ravan (ukoliko zamislimo da se nalazimo u središtu zamišljene kocke) i donju ravan, odnosno kartu I Mag (percepcija) i II Sveštenica (intuiciju). Po uzoru na Kejsovu kocku sačinio sam sopstvenu malo izmenivši raspored nekih arkana, budući da njegovo rešenje ne mogu uskladiti sa mojim promišljanjem te teme. Ovo će postati očigledno dalje u tekstu. Međutim, ova karta i u mom rešenju zauzima istu poziciju, odnosno predstavlja misao koja povezuje percepciju i intuiciju, ono gore sa onim dole"

- Prešpartali smo okolinu karaule i ništa nismo našli. Bio je i mrak, doduše. Vratili smo se nazad, a babe više nije bilo. Sačekali smo jutro. Nikakvih tragova u okolini. Pošli smo nazad za Pazar, i ja sam sutradan otposlao vojnog kurira u Sarajevo.

Ispitivanja su se tih prvih februarskih večeri odvijala u jednoj od bezbroj ledenih kancelarija sveže sazidanog carskog konzulata u Sarajevu. Možda je svaki put bila ista soba, a možda i sasvim druga: teško je bilo proceniti. Čudo jedno kako činovničke prostorije tako brzo poprime memljivi talog što posivi zidove, stolove i stolice, drvene registre i ljude. U tim dugim noćima, baron fon Hofman je mahom kolačio oči, frfljao, šištao, psovao... Ukratko, odbijao da poveruje.

Međutim, ovaj put je u pitanju bila poseta; neformalna vizita. Došli su u Geznerov skučeni sobičak bez prozora, njegov nevoljni smeštaj u mardelju carskog konzulata, a baron fon Hofman beše skrušen kao da je na nedeljnoj liturgiji. I gologlav pride: konačno je skinuo šešir sa peruškom. Povremeno je Gezneru dodeljivao značajne poglede ispod žita, mimikrijom dajući do znanja da će verovatno svakog trenutka da snese jaje. To je značilo samo jedno –važan gost je u pitanju.

- To bi bilo to, her Gezner? Nikakav bitan detalj niste propustili da spomenete? – upitala je pridošlica. Na prvi pogled, ništa nije davalo razloga da se toj niskoj, zdepastoj figuri prida mnogo značaja: sitne, gotovo dečačke crte lica izgubljene na testastim, osipom pečatiranim obrazima, kratke noge i povelik tur, ramena poput neuglednih brežuljaka. Pridošlica je ostavljala dojam kruške. Doduše, bogato odevene kruške: debeli ogrtač od hermelina, baršunasti tamnozeleni somot, satenski purpurni nabori i jahaće čime od kože crne i sjajne poput mastila, pojali su o podebelom kontu, basnoslovnim panonskim imanjima i povremenim vizitama evropskim dvorovima.

- Ne, visosti – reče Gezner, i sam vrlo skrušen, ukrućen i grbav kao istopljena sveća. – Ništa nisam propustio.

- Dobro. Vrlo dobro –plemeniti baron Jožef Albert Graf und Freiherr fon Botmer zu Schwegerhoff se promeškoljio na stolici, sjajnog lica i praznog smeška. Bilo je nečeg zlokobnog u uglovima usana: težina svih tih imena je počivala u tom osmehu.

- Kažem vam, visosti, sve su to živčani poremećaji... – reče Hofman ulagivački. – Hoće to kod ljudi sa slabijim stomakom...

- Možete nas ostaviti nasamo, dragi moj fon Hofmane – rekao je fon Botmer klimajući glavom, kao da je Hofman lično došao na tu ideju. Hofman poskoči, prenut neočekivanim razvojem događaja. Oklevao je samo trenutak, pre nego što se ugrizao za jezik.

- Biću na prvom spratu, kada završite, visosti... - kroz vrata što su se zatvarala, probao je da Gezneru dobaci još jednu od svojih izbečenih nemuštih poruka. Delovao je prestravljeno. I na njegovoj prokletoj perušci je bilo previše putera. Verovatno ju je zato i skinuo: mogao je olako sad da nastrada, shvatio je Gezner. Mogli su obojica.

Kada je zatvorio vrata, utonuli su u tišinu. Jožef fon Botmer uzdahnu, kao da daje do znanja da sada mogu da da se opuste. Da na miru porazgovaraju.  Gezner je pažljivo pratio taj pokret – napeo se kao struna.

- Zašto vi, her Gezner, ne bi ste seli i malo odmorili noge, da mi ispričate šta se zaista dogodilo te večeri?

Sitne okice fon Botmera su tvrde. Viđao je Gezner to i ranije, kod mačaka u lovu, kada zenice veličine glave čiode fiksiraju plen. Jedan pogrešan korak i sve što će za Geznerom ostati jesu dva-tri pera da lelujaju u vazduhu.

- Nemojte me ovaj put lagati...

- Visosti, reći ću vam kako sam rekao i baronu... Premda mi on nije poverovao. Izašli smo te večeri  iz karaule sa oružijem, i na obližnjem drvetu smo zatekli dve... dve prilike.. – reče Gezner. – Bila su to deca, barone. Mala, zločesta deca u krošnji oraha... Aveti, duhovi... Ovde ih zovu drekavci...

Pogled barona fon Botmera je bilo teško protumačiti. Slušao je, i klimao glavom, a poluosmeh nije nestao.

- I potom?

- Fotografisao sam ih, visosti. Potom su nestali.

- Nestali? Kako nestali?

Gezner je oklevao na ivici provalije. Fon Hofman je odbijao da shvati – kakve su bile šanse da će taj čovečuljak dečijeg lica, neki mali ugarski velmoža tek pristigao na grbači habzburške administracije, moći da prihvati o čemu Gezner priča? No, kada jednom kreneš, teško možeš da se vratiš.

- Fulgur, visosti. Ovde ga zovu Perunova strela. Vrsta istopljeng silikata, opiljak od udara munje. Smrvljen u razmeri jedan prema deset sa fosfornom prašinom, nakon što se zapali, utiče na nemrtve aveti... Sažeže ih, i zauvek utisne u srebrnu patinu fotografije. To je neko moje saznanje, i moj izum o kome baron fon Hofman neće ni da čuje...

Jožef fon Botmer je klimao glavom. Čekao je da šala poentira.

- Nemrtve, aveti, Gezner?

- Po kabalskom učenju, to su klifoti. Ima nešto u esenciji čoveka, neki duševni element koji može da strune i da se osuši... Nasilje, pohlepa, čedomorstvo, pa čak i petljanje sa okultnim...  Pokojnici su u vlasti izvesnih entiteta kojima poreklo još nisam mogao utvrditi. Ali, sva dokumentacija je u posedstvu barona Hofmana... Postoje dokazi, visosti, o neuobičajenoj aktivnosti onostranih sila na Balklanu, u poslednjih sto pedeset, do dve stotine godina, možda čak i ranije... Ako samo obratite pažnju na izveštaje koje sam ja s velikim trudom sastavljao, visosti, primetićete poremećaje u pravilnim periodima, tokom zimskih i prolećnih dana, u određenim godinama...

- Video sam fotografije. Dragi baron fon Hofman nije bio baš rad da ih pokaže – fon Botmer izvuče ispod ogrtača torbicu od izvrnute kože, ukrašenu zlatovezom, iz nje burmuticu, posu crnu tvar na šaku i obilato šmrknu. Kao da će nešto važno svakog trena da kaže. Gezner je osetio kako mu se ram kreveta urezuje u tur.

– Hajde iskreno, her Gezner. Zašto vas je baron zaista angažovao?

- Da... Da nađem zakopano blago nekih patarenskih pričeva iz Bosne. Potpuna glupost. Jedva smo živu glavu izvukli. A posle... Zadržao me je zbog mojih ispitivanja. Emulzija, fotografija, dagerotipija, otisci prirodne energije, nekroluminiscencija. Moje metode su kanda revolucionarne, ali u neku ruku neshvaćene...

- Samo to je u pitanju? Potraga za blagom nekih slavenskih varvara? Životopisanje babaroga? – fon Botmer je začkiljio, oči su mu bile prorezi. Vratio je burmuticu pod ogrtač. Nagnuo se napred, gotovo prisno. Gezner je mogao osetiti topli dah na obrazu, kao da će mu svakog trenutka baron pregristi žilu kucavicu.

- Niko osim dobrog barona fon Hofmana vam se nije obratio u vezi vaših otkrića? Niko vas primetio? Niko... angažovao?

- Ne, visosti, nikako. Na Univerzitetu nisu imali previše sluha za moje ideje, a i baron fon Hofman je umeo da ogluvi kada mu se ne dopadne ono što mu saopštim... Niko mi se još nije obratio...

- Šta ste vi, her Gezner?

- Ja...

- Šta ste? Komunista?

- Nisam...

- Čitate Marksa?

- Nikada nisam, čak ni na studijama...

- Da niste možda liberal? Anarhišt? Ili ste jedan od onih pruskih kulturkampf baraba?

- Ja...

- Velikomađar? Ili pruski unitartista? S kime sarađujete? Da niste u kontaktu sa kakvim Judeomasonima, možda? Ili Rozenkrojcerima?

- Ne, visosti ja nikada nisam... talenat za jezike i izvanredna sposobnost u dagerotipiji, to da, ali ja...

- Ne. Nije valjda. Vi ste, her Gezner, racionalista. Prosvetiteljska zamlata. Zar ne? Priznajte.

- Ne, ne, niakakoo! Nikako! Moje istraživanje to potire! Čist empirizam! A ja sam, visosti, samo...

- Da?

- Ja sam skromni bildautor... – skrušeno reče Gezner. Pokušao je da izrazom lica otkrije bezazlenost i nevinost. Ipak, imao je utisak kao da samo bolni grč može iz sebe da istisne. 

- Skromni bildautor. Nije valjda... – reče fon Botmer. Zavalio se u stolici, kao da je nešto odlučio. Posmatrao je Geznera, ali više nije bilo intenzivnog čkiljenja i intimnog dahtanja. Samo hladna poslovnost.


- Šta bi ste vi rekli, her Gezner, kada bih vam saopštio da smo mi u ratu? Taj rat nije bilo šta nalik onome što ste do sada videli, on se vodi iza kulisa, skriven od pogleda, ali zato nesmanjenim intezitetom traje već vekovima, tutnja civilizacijama, bez obzira da li one privremeno pripadale Habsburzima, Romanovima, Bizmarku ili Napolenou? Da se sile svetla bore sa silama tame, red protiv haosa, dobro protiv zla? I šta bi ste rekli kada bih vam saopštio da je konačni Obračun svakim danom sve bliži?

- Šta bih rekao?

- Rekli bi ste, her Gezner, da biti neutralan u takvom trenutku, jeste izravni zločin protiv čovečnosti! To bi ste rekli, her Gezner. Da nema ništa drugo osim nas i njih. Da ne postoji treća mogućnost. Šta treba da uradim da bih pomogao, to bi ste pitali, dobri moj her Gezner.

- Šta ja treba da... uradim? – upita Gezner. Boja mu se izgubila u licu. Kao da je i sam tek iz groba izašao.

- Čovek vaših sposobnosti ne sme biti protraćen! Fulgur kao agens egzorcizma! Genijalno! Varvarski, ali i izvanredan primer primitivne inteligencije! Zato baš vi treba da se svrstate u naše redove i da usmerite svoje grube sposobnosti u smislen pravac, pobogu! Da doprinesete pobedi svetla nad tamom! Da nam pomognete da srušimo Veliku Piramidu i raskinemo okove...

- Ve.. Veliku Piramidu?

- Biće vam objašnjeno, her Gezner. Sve u svoje vreme. Ono što za sada morate da znate, jeste da smo mi u svakodnevnom okršaju, na ulicama i dvorovima, u crkvama i domovima, univerzitetima i birtijama, ali najpre u glavama ljudi! Razumete, Gezner? U glavama ljudi mi vodimo rat. Pustite sada bauke i aždaje! To su trice prošlosti, prašina pred kotačima civilizacije. Za dvadesetak - trideset godina ih više neće ni biti! Naš pravi neprijatelj je na drugoj strani. On je moćan, sve sile mraka mu stoje na raspolaganju, i on je drevan, drevniji od Vavilona, drevan kao atlantske dubine... Ali tim pre je odgovornost veća, jer sudbina celog sveta je na našim plećima!

- Ali... Ko smo to mi?

- Mi – reče fon Botmer teatralno. - Čuvari poretka. Sluge Velikog Oka. Istinski Vitezovi Hrama.

Iz dubine rukava, fon Botmer izvuče belu maramicu. Pružio ju je Gezneru: u uglu je crvenim koncem bila izvezena komplikovana heraldička orhideja od viteških šlemova, krila, lavova i pruga. Slogan iznad grba je glasio: ANTE FERIT QUAM FLAMMA.

- Prva iskra raspaliće oganj – prošapta fon Botmer. – Oganj, her Gezner. Za oganj se spremamo... Daću večeras da vam se izrade novi putni papiri. Morate što pre krenuti za grad Zemlin. Tamo vas čeka vaša služba.

- Zemlin?

- Sve nam govori da su neprijateljske aktivnosti usmerene u ovom pravcu, u čvorištu granica. Balkan je vaš fah, zar ne, Gezner? – reče fon Botmer. Polako je ustao, poravnavši somotni kaputić, i navukavši hermelčinski ogrtač. Svilenkasta dlaka je još nosila miris zime. Vizita je bila završena. 

– Biće opasno i biće teško, ali moje i vaše je da probijemo put. Prva iskra raspaliće oganj, her Gezner. Vaše i moje je da utabamo istorijsku stazu za taj požar. Obrazovan ste čovek, načitan, znate i sami: i vidjeh dolazak onog što će pasti sve narode s palicom gvozdenom...

- Je l' to Gete? Nikada ga nisam baš najbolje razumeo...

- Ne. Novi Zavet. Slušajte, Gezner. Pričaćemo još pre nego što krenete za Zemlin. Moram vas uputiti u detalje vaše službe. Ne morate sve ni da znate, zašto pobogu, da se opterećujete. Samo koliko je potrebno. Uostalom, na dan Otkrovenja, svima će biti sve jasno. Za sada, međutim, treba se naoružati strpljenjem i nesanicom, jer On dolazi...

- To pitam... Ko je on?

Botmer je već bio na vratima. Uputio je poslednji, pacovski kez.

- Mesija...– prošapta baron. – Mesija kojeg čekamo...

Zalupio je vrata za sobom. U sobi ostade samo mrak.

Gezner odahnu. Bar ga nisu pitali šta su on i Šaran one noći uradili sa babom.




Krajem XIX veka u Srbiji su kružile brojne fantastične priče i natprirodna viđenja. Ovaj slučaj dolazi iz zapadnih delova kneževine, odnosno iz užičkog okruga, a zabeležio ih je  Jovo Gaćina, slikar skromnih talenata i, ispostaviće se, neslavne karijere.

U zimu 1881. godine, širom užičkog okruga su se širile glasine o tajanstvenoj figuri konjanika koja se sporadično pokazivala noću, po raskrsnicama i napuštenim drumovima. Svedočanstva se uglavnom podudaraju: vitez na konju, u čeliku i srednjevekovnoj nošnji, koji je sa sobom nosio nosio odsečenu ljudsku glavu. Viđanja su bila učestala, i glasine su uzburkale narod. O tome Gaćina beleži brojne pretpostavke koje su kolale užičkim okrugom: o povratku Marka Kraljevića (što je možda poslužilo kao inspiracija za jednu drugu priču, mnogo godina kasnije), o volšebnim Todorcima, jahačima noći, pa čak i do pretpostavke da se Petar Karađorđević tajno vratio u Srbiju, da digne bunu i napravi državni prevrat; stvar je toliko uzela maha da su čak i panduri morali da odreaguju, premda se pretpostavlja da jer to bilo više politički inspirisano.

O tome da li je tajanstveni vitez na kraju nađen, nema nikakvih podataka, premda je ostalo svedočanstvo Jove Gaćine da je mardelj bio pun svakakvih mangupa, noćobdija, pijanaca, cigana i ostalih ,,sumnjivih" elemenata, ali da niko među njima nije bio vitez na konju, sa vizirom teutonske izrade. Gaćina, koji se i sam boji među svedoke noćnog jahača negde iznad Užičke Požege, životopisao je priviđenje. Po njegovom svedočenju, vitez je bio nem, ali je glava u bisagama mumlala na nekom arhaičnom jeziku, ,,kao vladika", što navodi na sumnju da je u pitanju crkvenoslovenski dijalekat. Crtež se nalazi u biblioteci Bajine Bašte.

Asteci su verovali da Vaseljena stoji na grbačama bogova, da se čitav poredak, bit i materijalno ustrojstvo naslanjaju na dobru volju pernatih aždaja da će one svakoga dana, meseca i godine iznova da obnove i zaštite tu stvarnost u kojoj čovek još i može nekako preživeti. Zato su, da bi sačuvali svoj svet takvim kakav jeste, morali svoje bogove da drže srećnim, i dobro uhranjenim.   

I pazili su ih oni itetkako, hranili ih toplim ljudskim mesom i vrelom krvlju što se puši u hladnoći između svetova, snažili su ih ritualom i stravom, užasom i pohotom, obožavanjem i ekstazom, fokusirali su stotine hiljada dopaminskih reakcija u jednu pregorelu tačku, slavili su ih i gradili im kamene avatare, ne bi li makar malo odobrovoljili te podzemne gotovane, čuvare mira i poretka.

Tek nešto kasnije je đavo došao po svoje, i naravno, sve pobio i porobio, spalio i orobio, na sve se živo posrao, i tu zauvek ostao, a da bogovi ni prstom nisu mrdnuli.

Kao da nisu ni bili tu.

Izlupano ikarbusovo čedo broj četiri stotine i pet je ispovraćalo Nevena Maslaća na autobuskoj stanici ,,Avala". Iskoprcao se iz sparne utrobe autobusa, prokuvan, nestalan i bledunjav poput onih viršli što se u mesarama prodaju za dvadeset dinara po kilogramu. Dim, paljevina i miris nagorelog mesa ošinuše ga na pedeset stepeni celzijusa, kao da su mu se pred njuškom otvorile dveri Pakla. Nešto ga je vuklo za nogavicu.

,,Jagnjetina ispod sača, hajdučki doručak, maxi gurmanska" - treperio je natpis na popodnevnoj žegi. Neven se polako okrenuo, poput vetrokaza u sparno popodne. Dugo nije ovde dolazio – još od neke vražije školske ekskurzije. S druge strane zakrčenog druma, kao fatamorgana u pustinji, pružala se senovita šuma, edenski tamna i prohladna, i staze od žute cigle što se gube iza okuke.

Pantalone kao da su htele da ga napuste.

- Čiko, čiko, imaš deset dinara? Će ti pevam...

***

Možda su se astečki bogovi umorili jednog dana, naždrali se mesa, nabokali krvi, ogrezli u obožavanju, pa potom sve prespavali duboko u piramidalnim kavernama. Ili su dotrajali? Možda i bogovi imaju životni vek. Ni Odina, ni Ozirisa, ni Peruna, ni Mitre danas više nema. Sahranjeni su u steni, kamenu i glifu, pohranjeni u žili drvenog korena, duboko pod zemljom i zaboravom.

Uostalom, ne bi bio prvi put da bogovi iznevere očekivanja. To se pripisivalo njihovom nebeskom statusu: moglo im se kako hoće.

Ili možda ta pusta božanstva nisu imala nikakve šanse protiv jednog drugog Boga, moćnog i novog, boga metala, olova i inkvizicije, što se tek nalapao na žili kucavici čitave Evrope?

Izvorište Sakinca je stajalo na putu uz planinu, nije se moglo zaobići, ali kada se Neven konačno doteturao uzbrdo, imao je mistični dojam da je otkrio tajnu šumsku dvoranu, vilinsku palatu skrivenu od ljudi, njihovih smicalica, buke i notifikacija. Retke krpice sunca su se difuzno sijale na kamenu i mahovini;  mirisalo je na studenu vodu. Znojav i slepljenih usana, Neven je stao pred česmu kao pred oltar u crkvi.

Na kamenoj klupi je sedela starina, nepomična, možda čak i ukorenjena: lice je bilo izbrazdano kora orahovog drveta.

- Valja li voda? Može da se pije? – upita Neven, čisto da bi se uverio da je pred njim živo ljudsko biće, a ne kakva drvena skulptura.

- Nea'm pojma – reče stvor. – Ne pijem vodu još od devedes' treće. 

Čvornovata, petoprsta grana se ovlaš podigla, da pokaže plastičnu flašu punu tekućine boje benzina. Koka kola, sa čepom od Fante. Neven Maslać obrisa znojno čelo.

Dok mu je studenac trnuo zube, Nevenu pade na pamet kako uopšte ne treba padati na uopštavanja, relativizaciju i ostale antropološke svinjarije. Uopšte: svako objašnjenje je glasilo da su stanovnici Srednje i Južne Amerike, kao i svi ostali mnogobošci bez baruta, prosto bili takvi - neuračunljivi, sujeverni, a možda čak i megalomani, kanibali i psihopate. Trebalo je održavati populaciju, u pitanju je rigorozni kastinski sistem, ratnička su to društva – sve u svemu, nikakvih valjanih i ljudskih razloga za čitavo žrtveno zameštaljstvo nije postojalo. Sve su vajni istoričari i etnolozi pretpostavili, osim jedne jedine mogućnosti: da su Asteci bili u pravu. Da svoje bogove zaista moraš hraniti ljudskim životnim potencijalom – kako u smrti, tako i u životu - da bi mogli da održe na okupu svet, društvo i ustrojstvo kakvo poznajemo. Uostalom, kakvu su ishranu imali moderni, bezlični bogovi Progresa? I oni lapću krvavo, napalmom oprljeno meso, udišu isparenja strvine i gareži i osiromašenog uranijuma, sede na piramidama javnog duga i pokajanja. Formula je utisnuta kroz istoriju, jedno veliko krvavo kaštigovanje kroz vekove, beskrajno  hranjenje bogova zaklanim vratovima, počupanom utrobom i alhemičarskim zlatom. A radi čega? Zbog obične majmunske izopačenosti? Zar nije moguće da osim bednog čoveka, što u tami kolje bližnjeg svog ne bi li mu ispreturao po džepovima, postoji i neki zlokobniji, mračniji i opasniji smisao nego što smemo da zamislimo? Vrtlog koji nas sve usisava, ustrojstvo previše veliko i strašno da bi ga mi pojmili?

- Vidi je, mačkica... – promrmlja drveni stvor. Ovlaš je mahnuo nosem.

Neven, još uvek ošamućen od vrelog leta i ledene vode, od Asteka i od penjanja, podiže pogled – u šumi je pogrbljena prilika s maramom na glavi, u širokoj suknji i vrećastoj majci, čučala među papratima i brala cveće. Neka baba, zaključi Neven.

- Mačkica mala, svako popodne je gledam kako bere kantarion...

***

Neven Maslać je zaobišao metalne građevinske tarabe na kojima je pisalo ,,East Star Company", provukao se ispod žute trake ,,zabranjen pristup nezaposlenima" i krenuo uspon napuklim stepeništem. Korak po znojavi korak, peo se ka kupoli od tamnog, hercegovačkog granita, slavenskoj verziji Kirove grobnice, ka stenovitom poretku koji su na glavama nosile Meštrovićeve karijatide. Čak i tako oronula, kamena naprslog još od nemačkog granatiranja, piramida je orala nebo, sažimala suncem spaljenu ledinu i šumu borova, uvrtala prostor oko sebe. Aura propalog carstva se i dalje osećala oko ruševine Neznanom junaku.

Neven zastade poput hadžije na mističnom usponu. Probao je da sagleda spomenik u celom svom obimu: stepenastu piramidu, pravougaonu kapelu, masonski zašiljen vrh, simboliku granitnih, orlovskih lica koji na svom temenu nose čitav svet i poredak.

Kroz istoriju, ključna stvar je bila u piramidama. Od Vavilonske kule pa nadalje – nešto je gonilo ljude da zidaju lestvice ka nebu, da vrhom zaoru brazdu po zvezdanim putanjama, da se nekako približe Bogu, da i sami postanu Bog.

Piramide su, bez sumnje, kamen temeljac za svaku hramsku kosmogoniju, one su zlatna žiža za kosmičke sile, sunčeve i zvezdane zrake, nišan kroz koji se proturala čitava ljudska pažnja, kultura i volja. Piramide su uvek u tajanstvenoj vezi zvezdanog rasporeda i zemaljskog šara, u harmoniji sa kosmičkim putanjama, u slavu ili protiv volje bogova, a danas su, u suštini, prisutnije nego ikada, samo je čovek morao da zna gde da ih traži. Čitav Beograd, Srbija, čitav Balkan je premrežen piramidama, na sve strane su iskakale, kamuflirane, mogle su nekome oko da isteraju. Naravno, ostala je dilema ko ih danas gradi: pitanje na koje se Neven nadao da će uskoro dobiti odgovor.

Uglačani granit je bljuvao vrelinu. Na vrhu spomenika, kod ulaza u mauzolej, stajale su dve prilike: jedna u maskirno-zelenoj uniformi, dok je druga bila starija žena s nogom naduvenom, deformisanom i ružičastom poput bebeće kože. Kroz ustreptali vazduh su dopirali opiljci razgovora.

- A šta su uradili mom ocu, streljali ga četrdeset i pete negde pored Save, nikada mu grob nije nađen. Telo mu je otplovilo negde, u Crno more i ko zna koje okeane... A ja i znam zašto, sada ću ti reći, ubili su mog oca jer je branio Beograd devetsto četrnaeste od Švaba, na Adi Ciganliji, a Tito je tada bio na neprijateljskoj strani, bežao je u buretu preko Save. Nikada mu to nije oprostio... Zapamtio je on oficira Kunovčića, jednog jedinog u Srbiji...

- Da, da... – čuo se potmuli glas vojnika.

Neven je morao da presabere misli. Zaobišao je podnožije spomenika, tragajući za senkom. Sivi gušteri su se panično razbežali.

Na stranu Asteci i ostali Mezoamerikanci, sama Avala je imala svoj okultni značaj. Brdo koje se samo malkice proteglo, taman da postane planina i ni ič više, kupasta i sa zaravnjenim vrhom... Poput piramide koja dominira beogradskom okolinom i ušćem, kontrolna tačka i kula stražara. Rudnik sa svežom, izvorskom vodom, srednjevekovno uporište Žrnov – strateška kota, ali i još nešto. Izvorište mistične energije? Paganski hram?

O kralju Aleksandru Karađorđeviću, Meštroviću i masonima se mahom dosta toga znalo – da su se tridesetih godina prošlog veka  poigravali urbanim prostorom kao da im je to pesak u vrtiću, te da su grad omeđili mističnom simbolikom, sve skupa sa ceremonijama koje su uključivale srebrne čekiće i ostale masonerijske alate, mada svrha tih aktivnosti ostaje zamagljena velom glasina i paranoje... Masonska posla, kažu ljudi, hteli su da nam uvale uskišeljeno govno, opet Jevreji nešto mute, ustaška zavera i belosvetska prevara – a u stvari dekadencija jednog promašenog veka, jedan je od glavnih kafanskih zaključaka.

Premda, pomisli Neven, kada bi se samo na trenutak prihvatila mogućnost da su jugoslovenski kralj, loža i Asteci znali nešto što mi ne znamo, postavilo bi se pitanje – s kojom tajnom svrhom? Šta su hteli da postignu? Kom su se bogu – ili đavolu – klanjali?  Koga su to napojili krvlju miliona iz Prvog svetskog rata, prineli mu na žrtvenik čitav onaj odjek petogodišnjeg klanja, iskoristili životni potencijal, omeđili hramovima u nadi da će sačuvati taj krhki novi svet koji su stvarali?

- A šta su oni nama sve radili? – nastavio je da tuli ženski glas u daljini. – O tome se ne priča. O zaklanoj deci, o koncentracionim logorima, o etničkim čišćenjima, o silovanjima i paljevini, o kolonama izbeglica, o tome međunarodna zajednica ništa ne priča? Posle smo samo mi krivi za zločin koji praktično i nije zločin, kakav crni genocid, pa to je sve namešteno da bi Srbi ispali krivi....

Kako god, pomisli Neven, i ovaj put je božanska intervencija zakazala. Vrli novi svet je  implodirao, raspao se, potrgan istorijom i politikom, bogovi su - kao i obično - umukli, a hramovi , hramovi su kao i svakog milenijuma, ostali napušteni i napukli, zarasli u korov i zaborav, da tonu sa poslednjim sećanjem na jučerašnju slavu. Svet je pun olupina sa velikim očekivanjima. Međutim...

- Oprostite – rekao je, prišavši ulazu. – Vidim da se ovde nešto gradi. Znate li možda o čemu je reč?

Čuvari mauzoleja zastadoše usred rečenice: vojnik koji je delovao malaksalo od vrućine i dosade, dok je baba, krupna, naduvena, krastavih obraza prekrivenih osipom, zauzela odbrambeni stav. Deformisana noga je delovala kao spečena na crnom kamenu.

- Gradi se? Pa ovde se uvek nešto gradi! – rekla je baba, gotovo ratoborno. – I treba da se gradi. A ne kao ovi prošli...

- Da, da, - odgovori Neven. – Samo me zanima, ako znate, šta će ovde da zidaju? Vidim, nema skele, ni radnika, samo table upozorenja...

- Restauriraju spomenik. Bilo je i na televiziji – reče vojnik. Mumlao je kao da ga milion tona sunčevih zraka pritiska za pod. Zvučao je vrlo umorno.

- Ali ovde nema nikoga da ga restaurira...

- To je zato što ga i ne popravljaju spolja – reče baba. – Radovi se obavljaju iznutra... Tako je i kralj Aleksandar, bog da mu dušu prosti, naredio da mora da se radi....

- Mislite, sređuju temelje? – upita Neven. Osvrnuo se ka prohladnoj unutrašnjosti mauzoleja. – Obnavljaju konstrukciju?

- Traže – reče baba. – Traže ono što su davno izgubili....

Neven začkilji na suncu: pomislio je kako se gospođa obilato znoji, više čak i od njega, tako debelog i van forme, ali je shvatio da su krupne graške što joj se slivaju niz obraze bile guste, i mesnate. Lice joj se topilo poput sveće. Potočić topljenog loja prekri bele, mrenom ubledele oči. Vojnik se nagnuo kao da će pasti na nos, rastopljen do kolena, voštana figura u pregrejanom muzeju. Neven ustuknu, užasnut, shvativši da nema gde da beži.

- Kopaju duboko dole... – baba se povilajala poput spaljene grančice. Proređeni, žuti zubi su previrali po licu koje je ključalo.  – Idu sve dublje i dublje, ka izvoru nebeske vode....

Neven se leđima pribio uz metalnu ogradu ulaza. Srce mu je udaralo po guši, daveći ga.

Crte lica su se tek nazirale na masi od krvi, mesa i sala koja se rastakala poput sapunjare na tiganju.

- Traže grobove – začuo se hropac. – Grobove davno izgubljene u ko zna kojim okeanima...

Neven razjapi čeljust da vrisne poput devojčice – ali kao da je vazduh na slamku sisao.

Kada je otvorio oči, spomenik Neznanom Junaku je bio potpuno prazan.Ni ptice se nisu čule.

Drhtavim i znojavim prstima, Neven pokuša da smota cigaretu. Zamotuljak je bio grbav i vlažan, baš kao i njegovo raspoloženje. Trebalo mu je vremena da potrefi plamen.

Napuštajući kompleks spomenika, Maslać se poslednji put osvrnuo ka suncem opaljenoj grobnici. Piramida je delovala kao ofucana, siva rupa na praznom nebu, okružena izbledelim građevinskim ogradama.

Nije bilo nikoga.

Nikakvih skela. Niti radnika. Niti prikaza. Ni daška vetra.

Neven Maslać frčnu opušak ka podu, u fontani varnica, i krenu da ga ugnječi đonom.

Na kamenoj kocki utisnutoj u spaljenu travu, stajala je metalna ploča i na njoj ugraviran znak: tri trougla jedan u drugom, i pet spirala koje se šire iz centra, formirajući krug, poput ruže vetrova...

Okrenuo se, i teškim korakom krenuo niz aleju okruženu borovima. Nadole.

- A ja kažem zetu, dobro što živite u Nemačkoj, to je u redu, ali zašto svoju decu ne učite srpski? I znaš šta mi je baraba rekla? – čuo se poznati glas u dalekom, sparnom popodnevu.

***

Negde na pola puta kroz šumu, niz strmoglavi put ka podnožiju planine, Neven se osetio kao da će mu se kolena razdrobiti u sitnu šljaku; bio je on suviše debeo i nenaviknut na fizičke izazove bilo kakve vrste. Znoj mu se cedio sa košulje, proćelava glava beše istačkana svetlucavim kapima rose.

Još gore, sve vreme se osećao kao da ga neko prati. Svrbela su ga leđa od nervoze, od posmatranja iz prikrajka. No, kada god bi se osvrnuo, šuma je bila prazna – iskrivljen glog, platani, bukve. Šuškanje lišća i zujanje insekata.

Prduckajući od nervoze, Neven požuri niz put.

U senci drveća, među šibljem, ponovo je zatekao babu kako bere kantarion. Pognuta, radila je kao mašina, čupkala žuto cveće i slagala u već pun platneni ceger. Ispod marame se oslobodio pramen kose – nije bio sed, već boje kestena, sa riđkastim odsjajem.

Gegajući se nizbrdo, Neven je uhvatio pogled ispod marame – tamne oči su bile odnekud poznate.

- Nevene? – upitala je, i uspravila se do svoje pune visine, pola glave viša od Nevena. – Nisam mislila da ću ovde da te sretnem – nasmejala se.

- To bih i ja isto mogao da kažem. Nisam mislio da ću uopšte da te sretnem – reče Neven, otirući znoj sa čela. Nije to bila nikakva baba. Maša sa kanala T1. Zakoračila je kroz žbunje na pešačku stazu, i čvrsto mu stegla ruku. Neven se osetio kao da će srce da mu presvisne od napora. Previše neobičnih susreta za jedan dan.

- Ja izašla da naberem kantarion...

- Čuo sam da to redovno radiš – klimnu glavom Neven. – Imaš tajne obožavaoce kod česme, izgleda...

- Takav mi je posao, ne mogu sada da se žalim. Mora da si to video u kristalnoj kugli? – uprkos mogućnosti da je bila otrovno sarkastična, Mašin smešak je otkrio krupne bele zube i usekao je jamice u obrazima. U očima joj nije bilo zlonamernosti, mada, ko će ga znati? Smeškala se kao da njih dvoje dele neku staru tajnu, ali Neven nije smetnuo s uma da je ona profesionalni tumač ljudskih duša i glumica pride, sviknuta da menja maske po potrebi. Neven Maslać s glumcima nikada nije bio načisto.

- Uglavnom za to koristim utrobu malih životinja, ali ovaj put sam informaciju dobio iz prve ruke...

- Imaš jake veze po komšiluku – reče Maša. – A šta ti radiš ovde, Nevene? Izašao si da prošetaš?

- Istražujem misterije piramida – bupnuo je Neven nerazmišljajući. – A i šetam, malo, zbog forme.... – prisetio se.

– Da znaš da sam se uvek pitala šta vidovnjaci rade u slobodno vreme... – klimnu glavom Maša. Zatakla je pramen kose nazad pod maramu. Čak i u džakastoj majici i sa znojavim flekama ispod pazuha, nenašminkana, bilo je u njenom držanju nečeg prefinjenog. Pre dvadeset godina – sigurno je skrckala i više nego jedno sujetno muško srce. Kako nikada nije dobro stajao sa lepotom, Neven je pokušao da se skoncentriše na znakove starenja – testasto, pegavo meso što se klati na mišicama, oklembešen vrat, mrlje na koži. Nije mnogo pomoglo.

- Ovo mu više dođe kao istraživački piknik – reče Neven, nevešto pokušavajući da se nadoveže na razgovor. – Razgledam istorijske spomenike...

- Zar? – Maša se polu šaljivo - polu konspirativno namrštila. – I šta su ti otkrili istorijski spomenici?

Možda ga je vrućina omela, a možda su paklene fantazmagorije odigrale svoju ulogu, ali Neven se osetio ošamućeno, kao kada se čovek nalapće dima pored vatre, ili kada se osvesti u lucidnom snu, i shvati da je sve moguće, jer ništa nije toliko bitno. Momenat ga je držao taman koliko treba.

- Hoćeš da odemo na piće, pa ću sve da ti ispričam?

Maša se premišljala tek tren ili dva – dovoljno da Neven shvati šta ju je pitao, i da mu se utroba od toga potpuno razredi. Ni košmarne prikaze ga nisu toliko namučile.

- Naravno – rekla je, i nabacila ceger na rame. – Znam dobro mesto dole, pristupčno čak i za nas sa satelitskog kanala...

XVI Kula: buđenje, rušenje, rat, oslobađanje velike energije, kazna, Božji gnev, pad, dekadencija, sunovrat, udar groma, meteora, raketni udar, bombardovanje, nuklearna eksplozija, disperzija, izgon, rušenje Kule Vavilonske, uništenje Sodome i Gomore itd. Karta Kula ukazuje na rušenje starog poretka, istorijskog, društvenog, religijsko-magijskog, državni udar, pad carstva, naposletku urušavanje ličnog, psihičkog ustaljenog poretka pod naletom božanske prosvetljujuće sile, rušenje sistema laži i (samo)obmana pred silinom istine itd. U seksualnom smislu reč je o ejakulaciji, a u obrnutom smislu može značiti impotenciju ili prevremenu ejakulaciju i sl. U magijskom smislu ova arkana ukazuje na moć reči i vibracije, moć magijske formule, vibratorne formule, priziva i zaziva. To su reči moći, bajalice, moćna imena bogova itd. Kula je rat, sveti rat, džihad, iznenadno prosvetljenje, iskustvo susreta sa višim silama. To su bolovi napretka jer napredak je bolan pošto podrazumeva traumu rušenja

Kucka[ impresije i kompresije? Ja jutros ustao sat ranije, jer sam sinoć zaspao sa satom na kome nisam pomerio vreme.

samo kompresije ne se brineš, ja na to gledam kao da sam dobio jedan sat više

Imam glupu naviku da su mi uvek pri ruci dva sata i dva para naočara. Dobra strana je da sam pročitao tvoj tekst. Loša, da sam još jednom dobio kusu celinu. Ako vežbaš, vežbaj i poentiranje.

a, vala, i ne pogrešio vreme sa dva sata. inače,   hvala na čitanju i komentaru. sada je ideja već metastazirala, poentu sam morao da najurim na neko vreme

Znam da ne volite da vam se soli pamet. Ne bih ja da nije bilo tog prokletog sata.

ja so trpam u svu hranu, nemam ništa protiv. a ono kačim na radionicu radi komentara sagitaša, inače bih je držao na hardu

So na 'ranu!

ama, pomešao si, to je ljuta trava