ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Fox je značajan studio za istoriju filma. A kad govorimo o filmovima koje mi volimo, praktično ključni jer je kod njih žanr počeo da dobija A-tretman među prvima. I sad cela ta tradicija se gura u neki džep Disneyevih ko zna kojih interesa. Setimo se kada je Time Warner kupio New Line koji bio cutting edge mini studio. Danas New Line postoji kao neki sublabel tek reda radi a svojevremeno je kršio i uspostavljao nova pravila...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Jasno, naravno. S druge strane, ne može da se kaže da je Disney odradio loš posao sa LucasFilmom (barem sa Star Wars) i Marvelom pa možda ima nade za Fox...

Satirični tekst na Vergeu iz 2015. godine u kome se priča o tome kako će Dizni posle izvesnog vremena posedovati čitav svet. U njemu se akvizicija Foksa predviđala tek za 2025. godinu.   


https://www.theverge.com/2015/8/17/9127249/future-of-disney-marvel-star-wars

Ali vidi LucasFilm i Marvel nisu isto što i Fox. Fox je studio, dakle entitet ravan Disneyu. LucasArts i Marvel su ipak samo produkcijske kuće kojima treba studio kao platforma, finansijer, saradnik itd. Teško je zamisliti da Disney svog de facto konkurenta drži u životu. To nema smisla. Pritom, Disney je devedesetih imao tu diverzifikaciju Touchstone za igrane filmove, Caravan za male produkcije, Walt Disney za dečje i animirane itd. Onda su kupili Miramax. I Miramax danas praktično ne postoji a Miramax de facto i nije bio konkurencija jer je bio mini-major. Dakle, sigurno je zvanična ideja kao, Disney će kroz Fox da radi ono što ne može kroz svoj brend ali polako će Fox kao Fox odumirati ili još gore krenuti Disneyevim receptom oslanjanja isključivo na franšize, beskrajne Aliene, Predatore, Die Hardove, Avatare itd.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Da, istina je, Fox je ipak kuća sa temeljima i tradicijom a Disneyju sigurno ne treba dodatan nivo administracije...

FRAMED je HBO televizijski film koji je psolužio kao prfvo dugometražno ostvarenje Deana Parisota. Uprsko činjenici da je u glavnim ulogama uspeo da okupi Jeffa Goldbluma i Kristin Scott Thomas, Parisot nažalost u ovom televizijskom filmu nije postigao ono što je nameravao. Ciljao je da napravi quirky varijaciju na heist film ali rezultat je nažalost nedovoljno duhovit, nedovoljno romantičan i nedovoljno napet. Jedan od razloga je svakako to što je Parisot ovde želeo da dosta istakne već pomenuto oneobičavanje pa se čini da je u pokušaju da pobegne od konvencija nekako pobegao i od vrlina koje bi ovakav film morao da ima. Ono što je činjenica jeste da FRAMED ima maltene evropski senzibilitet, da u mnogim aspektima izgleda kao neki doduše minoran pokušaj heist filma iz Evrope, možda i iz Jugoslavije. Ne bi mi bilo teško da zamislim ovakvu žanrovsku postavku iz pera nekoga kao što je Milan Živković, recimo.

Moguće je da je ovaj rani misstep mladog oskarovca za kratki film zapravo i doveo do toga da će kasnije izrasti u odličnog reditelja ali da u produkcionom pogledu neće nikada postati ništa više do plaćenik studija koji je tu doveden da obavi posao.

Bio sam užasnut ranijim radovima Adama Windgarda ali moram priznati da je u odnosu na GUEST njegova ekranizacija mange DEATH NOTE jedan novi vid dokaza da je moron. Nisam čitao japanski strip ili gledao animu, dakle nemam nikakva očekivanja od tog materijala. Pa ipak ono što je Windgard prikazao, a mogao je dakle da mi podvali šta god hoće, deluje kao televizijska epizoda nečega što neće biti baš mnogo zapamćeno. Film estetski ponajviše liči na neku network seriju, glumačka podela je imala dosta boljih izdanja od ovoga, a moram priznati da čak ni činjenica da je film straight to stream ne može da opravda to kako sve izgleda i u pogledu osvetljenja, i u pogledu mizanscena.

Dakle, DEATH NOTE je prilično očajno ostvarenje u kome naravno, pored Windgardove režije ne valja ni scenario koji je površan i u kome nikako da počne da priča. Siguran sam da su mislili da je ovo franchise starter ali na kraju smo dobili film u kome ne da ne očekujemo nastavak nego je potrebna snaga da se u svemu istraje do kraja.

Sudeći po predstojećim Windgardovim projektima, ovo (zlo)delo ga nije mnogo omelo u daljem napredovanju.

* 1/2 / * * * *

sigurna sam da je krip već pisao o mother! al meni je to gore čak od blade runnera, ako je to moguće. 
e sad, moram da napišem da in general ne ljubim aronofskog, teško me smorio pretencioznošću i u the fountain al ovo je mućkalica-bućkalica sastavljena od nesrećnih metafora.
dobro je što film ostavlja mogućnost da učitaš šta god ti volja, tako da sam ja učitala da su On i Ona u stvari dvojna božja priroda, a Adam nam se pojavio nakon što smo gledali zemlju i zidove. tu sad s religije skačem na medicinu jer cigarete i hronično intenzivno kašljanje, mogu da dovedu do lomljenja rebara, pa ispada da je Eva, a i sve žene (osim Lilit  ), nastala kao posledica profita i rada tobako kompanija. dalje da ne idem pošto je ovo do pojave Eve još (teško al ajde) imalo nekog smisla, a posle Eve kreće komedija (što jes jes, tu su već ionako a i u filmu isterani iz raja).

što se tiče marvela i disija:
thor ragnarok mi je legao lepo, a justice league ne verujem da ću poželeti ponovo da pogledam. sad čekam infinity war, kaće uskrs, kaće april, koće dočekati .

kripe,
gledo SW 8?

Ne pratim STAR WARS

Reprizirao sam CAT'S EYE Lewisa Teaguea, triptih pre svega napetih priča po Stephenu Kingu, gde je književnik pisao i scenario. Mačka koja povezuje tri priče je u tek trećoj priči protagonista ali u ostalim je tek gimmick koji ih labavo povezuje. Teague je dosta vešto iskoristio mačku kao vizuelni i pripovedački cue i u tom pogledu CAT'S EYE ima dosta zanimljivo koncipirano vezivno "tkivo" kroz koje barem formalno odaje utisak celovitog filma a ne omnibusa. Doduše, kako su isti pisac i reditelj onda nije ni bilo potrebe za nekim jačim razdvajanjem priča.

Kao što je dobro poznato, Teague je jedan od meni najdražih Cormanovih učenika koji je ostao u okvirima repertoarskog filma. CAT'S EYE je snimao posle saradnje na vrlo visceralnom filmu CUJO po Kingu, kome pravi mali omaž u uvodu ovog filma kada bernardinac pojuri mačku. I uopšte postoji niz referenci na Kingov opus, recimo Woodsov lik gleda Cronenbergov DEAD ZONE na televiziji a u trećoj epizodi glumi Drew barrymore iz FIRESTARTERa. Uopšte činjenica da Woodsov lik gleda Cronenberga na TVu je već referenca samo po sebi.

Elem, ti ljupki detalji na stranu, Teagueov ključni argument u ovom filmu je suspense i on uspeva da ga proizvede u sve tri priče. Treća priča je u pogledu koncepcije creature feature i u tom domenu ja najšarenija ali je suspense u psihološkom smislu najupečatljiviji u prvoj priči, upravo kroz glumačku igru Jamesa Woodsa. U tom smislu, svaka priča služi kao showcase Teagueovog majstorstva - prva u građenju psihološke napetosti u zapletu koji je na granici TWILIGHT ZONEa i Kafke, druga pak u stvaranju napetostičisto filmskim sredstvima, na tragu Harolda Lloyda, u okolnostima gde pretnaj vreba iz nekih arhetipskih situacija i košmara smeštenih na svakodnevne lokacije, dočim je treća priča creature feature gde napetost proističe iz ovaploćenja košmarne kreacije.

Kingove priče imaju svoju mehaniku, razvijaju se i idu prema efektnoj završnici ali u ovom filmu pokazuju i dramsku višeslojnost i generišu u prvoj i trećoj situaciji naročito istinski košmarnu atmosferu kroz nemogućnost glavnog junaka da objasni svoj problem okolini što svemu ovome uprkos razigranosti daje zdravu dozu teskobe.

CAT'S EYE možemo percipirati kao Kingovu reviju, kao jednu kompilaciju njegovih motiva iz vremena kada je bio na svom prvom vrhuncu, ali ovo je definitivno film koji je teško mogao biti bolji u okvirima onoga što su mu bili kapaciteti.

Važno je napomenuti da su na filmu sa Teagueom sarađivali i doajeni Jack Cardiff kao DP i Alan Silvestri kao kompozitor muzike (iako ključni muzički cue daje grupa Police).

* * * 1/2 / * * * *

FEAR AND DESIRE Stanleya Kubricka je film koga se genije stideo i u tome nije mnogo pogrešio. Ovaj niskobudžetni debitantski rad zaista deluje kao eksces u njegovom opusu. Reč je o ratnom filmu smeštenom u neimenovani rat u kome grupa vojnika zarobljena iza neprijateljskih linija pokušava da se nekako probije do svojih snaga. Akcenat je na psihološkoj razradi likova, na njihovima strahovima i htenjima, ali film nažalost ni na jednom nivou nema šta mnogo da ponudi.

Kubrick će se kasnije u nekoliko navrata vraćati ratnom filmu i postizati znatno bolje rezultate, i FEAR AND DESIRE jedino može da se posmatra kao njegov demo-film u kome je izneo svoje interesovanje ali sa njim apsolutno ništa nije uradio. Ne mogu reći da je FEAR AND DESIRE neka Kubrickova trauma koju je lečio kroz svoje kasnije filmove, ali svakako da svest o njegovoj promašenosti dosta intenzivno mučila Stanleya koji je držao do imidža koji će pratiti besprekornost njegovog opusa.

* 1/2 / * * * *

Салют-7 Klima Šipenka je istinita priča o podvigu dvojice sovjetskih astronauta kojis u praktično spasili rusku svemirsku stanicu od pada 1985. godine i to pod ogromnim pritiskom sa svih strana, od vlasti koje su sprečavale da im Amerikanci pomognu kako ne bi došli u dodir sa sovjetskom visokom tehnologijom pa sve do kvarova i pehova koji su ih zadesili na samoj misiji.

U osnovi Салют-7 je survival priča u svemiru i u post-GRAVITY kinematografiji nema čega da se stidi. Rusi su ovladali tehnologijom i tu nekih velikih tajni za njih više nema, u svemirskim scenama, ovaj film nema čega da se stidi. Ne samo da je odlično kadriran već su i specijalni efektni na potrebnom nivou. Ponovo su situacije na Zemlji malo problematičnije od onih u svemiru ali rekao bih da je Салют-7 u tom pogledu ipak bolji od Время первых koji je takođe bio zanimljiv ali je patio od najrazličitijih rasplinjavanja.

Салют-7 je fokusiran, jasan u izrazu i uglavnom oslonjen na ono što mu je jača strana a to je rekonstrukcija uzbudljivih svemirskih dešavanja. U poređenju sa GRAVITYjem ili LIFEom, ono što ide u korist tih holivudskih produkcija je činjenica da su ih režirali Cuaron i Espinosa, vrhunski stilisti, ali neke tehničke razlike su zbilja zanemarljive, naročito za običnog gledalaca.

Što je najvažnije, Klim Šipenko u ovom filmu ne pati od onog fah-idiotizma koji je čest kod ruskih reditelja koji kada rade tehnički sofisticiran film zanemare sve ostalo. Naprotiv, on je solidan i u dramskim situacijama iako ih izlaže vrlo efikasno i u funkciji celine, bez potrebe za nekakvim bravurama.

Салют-7 nije film koji je podjednako značajan kao sovjetski svemirski program ali ga je srećom dostojan.

* * * / * * * *

Pogledao sam dokumentarni film CINECITTA BABILONIA Marca Spagnolija, priču o Cinecitti, njenom nastanku i poziciji u vreme fašizma. Iako Spagnoli u naslovu aludira na Hollywood Babylon, a u podnaslovu čak pominje seks, drogu i crne košulje, film je zapravo ipak sa primarnim fokusom na istoriju Cinecitte i početke industrijske filmske proizvodnje u Italiji. Seksa i droge ima ali u tragovima i u okvirima opštih mesta. Samo slučaj Osvalda Valentija zapravo spada u nekoj meri u taj domen ali je i on pazolinijevski, i delimično slučaj Viscontijevog hapšenja.

U pogledu postupka, Spagnoli pokušava da rekonstruiše lepotu diva italijanskog filma i da donese njihov pogled na istoriju tako što glumice koje liče na njih kazuju delove njihovih memoara, ali poput Hollywood Babylon linije, tako i ova ženska vizura ne uspeva da se u dovoljnoj meri nametne kako bi svojim identitetom obojila film.

Pa ipak, istorijski značaj Cinecitte je nesporan a priča o njenom nastanku je izuzetno zanimljiva. Stoga, koliko god Spagnoli ne uspeva da nametne svoje pobočne uglove gledanja, zanimljiva prošlost donosi relevantnost ovom filmu. Čini mi se da ovo delo može imati značajnu budućnost na televiziji.

* * 1/2 / * * * *

Mehmete, da li mora na moja nejaka pleća da padne otkrivanje činjenica da je drugi KINGSMAN žešće skinut sa stranica Warrena Ellisa i njegove 007 priče VARGR?

Hm, ja sam pročitao VARGR ali nisam uočio te veze. Ne kažem da ih nema ali izgleda da nisu tako napadne.

Izgleda da je došlo do objašnjavanja

http://variety.com/2017/film/reviews/bright-review-1202646941/


Sent from my iPhone using Tapatalk

Quote from: Meho Krljic on 20-12-2017, 18:51:52
Hm, ja sam pročitao VARGR ali nisam uočio te veze. Ne kažem da ih nema ali izgleda da nisu tako napadne.

Imaš set-piece kad ga osoba sa veštačkom rukom napadne u kolima. OK, likovi sa protezama su tipičan Bond-element kao i Kingsman-element ali ovde proteze imaju protagonizam kao u drugom Kingsmanu. A onda imaš apokaliptični zaplet sa zaraženom smrtonosnom drogom.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Mick Jackson je britanski reditelj u čijoj journeyman karijeri ipak možemo prepoznati jedan niz kojim bi mogao zaslužiti eoitet "britanskog Olivera Stonea". Uostalom, sa samim Oliverom je i sarađivao kada je u njegovoj produkciji za HBO radio film o McMartin Trialu. YURI NOSENKO, KGB je britanski televizijski film sa ozbiljnim production valueom u kome glavnu ulogu igra Tommy Lee Jones i obrađuje enigmatični slučaj sovjetskog prebega iz 1963. godine sa kojim CIA nije bila načisto tri godine da li je provokator ili pravi prebeg, da bi se na kraju maltene paralisala i podelila usled te dileme i prelomila da je reši na način koji najviše odgovara starešinama.

Priča o Nosenku je praktično neverovatna, kontroverzna na više nivoa, između ostalog i po svom značenju unutar istrage ubistva JFKa. Jackson ima izuzetnog Jonesa u glavnoj ulozi, i ostatak glumačke ekipe je izvanredan, a scenario Stephena Davisa je efikasan, konkretan ali i suptilan u nagoveštavanju šire konspirološke slike koju nosi slučaj Jurija Nosenka.

Jacksonova režija je sigurna, u svakom pogledu. Film je atmosferičan, izuzetan u rekonstrukciji epohe na limitiranom budžetu, i nema nijednog razloga da se ne prikaže u bioskopu. U svakom slučaju, može stati uz rame sa Jacksonovim klasicima poput THREADSa ili LIVE IN BAGHDAD. Otud je i angažman priče o Nosenku diskretniji od Jacksonovog rada u A VERY BRITISH COUP, ali je jasan.

Ovaj televizijski film nije lako naći, ali ko ga locira neka obavezno pogleda.

GOTHAM je Showtimeov televizijski neo noir iz 1988. godine. Tommy Lee Jones igra gumshoe privatnog detektiva a Virginia Madsen igra fatalnu ženu. Šta je moglo poći naopako?

Nažalost, mnogo toga. Za početak, Lloyd Fonvielle je po struci scenarista i ovo mu jedini reditelsjki rad, i to sa razlogom. GOTHAM je neo noir koji istovremeno rekonstruiše i reinterpretira žanr, i zajtevao je vrlo sofisticiranu stilizaciju na svim nivoima a od njega to nažalost nije mogao da dobije jer je nažalost nedorastao zadatku. Njegovo poznavanje filmskog izraza nije dovoljno dobro u domenu realizacije a čini mi se da ima nekih elemenata iz scenarija kojih se nije lišio iako su u gotovom "proizvodu" evidentan višak.

Fonvielle je evientno imao zanimljivu ideju - da likove iz zlatnog doba noira četrdesetih i pedesetih smesti u savremeni Njujork, da ih prikaže kao utvare jekog prošlog vremena koje iznova u sadašnjosti proživljavaju arhetipske situacije iz žanmra jer čovekova se priroda ne menja itd. ali to nije uspeo niti je rezultat dorastao onim elementima koje je imao na raspolaganju, a tu pre svega mislim na Tommy Lee Jonesa i Virginu Madsen koji su svemu prišli sa maksimalnom posvećenošću i odlično se uklopili u svoje uloge. Doduše, Jonesu ne leže erotske scene ali Virginia to sve uspeva da nadoknadi time što njoj definitivno leže.

GOTHAM je delovao kao nešto što ne može biti loše kada sam krenuo da gledam, ali na kraju je nažalost bilo baš tako.

THE PRINCE AND THE DYBBUK Elwire Niewiere i Piotra Rosolowskog je dokumentarni film o Michalu Waszynskom, samozvanom poljskom princu koji se pre rata u Poljskoj uspešno bavio filmom a potom posle Drugog svetskog rata u Italiji radio nadalje kao reditelj ali i producent na holivudskim filmovima.

Neiwiera i Rosolowski se bave pre svega time ko je bio Waszynski, otkrivaju šta je njegovo poreklo i pokušavaju da prodru do istine o tome šta je zapravo bila njegova ličnost, ko je on bio u stvari. Malo je reći da je Waszynski vodio lažni život i na mnogo nivoa i da je za mnoge od svojih najbližih ljudi ostao nepoznanica do tačke da su im sami dokumentaristi otkrivali istine o njemu.

Mnogi od ljudi koji nisu znali sve o Waszynskom nisu doduše ni pokušavali da proniknu u te detalje, ali su neki kojima je on bio jako važan takođe bili zatečeni otkrićima.

Iza fasade avanturiste, skrivenog iza lažnih identiteta ipak ostao je jedan sakriven i verovatno duboko nesrećan čovek. U tom smislu ovo je jedan od onih filmova koji prokauje da iza priča o avanturističkom duhu ljudi sakrivenih iza lažnih identiteta često leže traumatizovani i zapravo neostvareni ljudi.

Michal Waszynski verovatno jeste fusnota u istoriji filma ali autori uspevaju da u ovom filmu približe i njegovu životnu i umetničku dimenziju, usput hvatajući duh vremena, vrlo svedenim i decentnim sredstvima.

* * * / * * * *

BEYOND SKYLINE Liama O'Donnela je nastavak filma SKYLINE Braće Krause koji je pre nekih sedam godina bio osvežavajući B-rad koji je nažalost patio od problema neoriginalnosti i insistiranja na razradi suštinski nezanimljivih karaktera.

Nastavak se bavi istim događajem, vanzemaljskom invatijom koju prikazuje ovog puta iz ugla drugih junaka i prati je od početka kao u prvom delu samo na drugom mestu naravno. U drugom dela se razrađuje element koji je načet u prvom a to je dešavanje u utrobi vanzemaljskog broda i šta se zbiva sa onima koje otmu vanzemaljci. Ovog puta junaci uspevaju da dođu do saznanja kako da polako krenu da uzvraćaju udarac koristeći vanzemaljsku tehnologiju i njene krajnje bizarne performanse.

Liam O'Donnel je producirao prvi film i u drugom delu na raspolaganju ima zanimljivu glumačku podelu koju čine Frank Grillo, Bojana Novaković i Iko Uwais. Uprkos jasnom B i skoro sigurnom DTV statusu projekta, ovi glumci su posvećeni svojim ulogama, naročito Grillo i trude se kao da će ići u bioskope.

TRANSFORMERS, PACIFIC RIM, PREDATOR i razni ALIENi su na tapetu ovog puta, s tim što O'Donnel ipak sve artikuliše više u akcionom nego u horor ključu, ali određenu SF auru ipak uspeva da očuva. Zanimljiv detalj u pogledu dramaturgije i naracije jeste to da su junaci u značajnom delu priče u utrobi vanzemaljskog broda a da onda "padaju" na zemlju na raznim lokacijama zgodno udovoljavajući azijskim koproducentima.

BEYOND SKYLINE je kaloričan DTV proizvod sa dosta akcije, dosta raznih masnoća u podeli i definitivno je mnogo manje opterećen high conceptom od prvog dela i mnogo je više okrenut atrakciji i zabavi. Domet je pak isti. Opet je ovo evuidentno B-rad koji ne prevazilazi svoje limite ali može prijati onima koji vole ovakve stvari.

* * 1/2 / * * * *

BRIGHT je svakako bio jedan od najočekivanijih filmova i Max Landis je zakuvao projekat koji bi verovatno bio nemoguć u okvirima major studija, no srećom Will Smith i David Ayer su mu dali sve atribute tentpole filma. Poput Bongovog filma OKJA, ovde ponovo imamo priliku da vidimo Netflixov estetski proboj gde finansira projekat koji zahteva vrhunsku produkciju ali ga ne opterećuje estetskim ograničenjima.

BRIGHT je pisan kao film Davida Ayera. Landis je evidentno imao na umu filmove kao što su STREET KINGS ili END OF WATCH kada ge osmišljavao i to nije ni krio. Ayer je uostalom tim filmovima plus uz TRAINING DAY i DARK BLUE kao scenarista i reditelj definisao policijski film novog milenijuma, i BRIGHT se nadovezuje na tu liniju. Rekao bih čak da je Ayer i sam, mimo Landisa u režiji ovog filma itekako želeo da nas uvede u svet koji nam je poznat, u svet policajaca koji su na ničijoj zemlji između Shanea Blacka, Josepha Wambauhga i Jamesa Ellroya (kog je uostalom sam Ayer dvaput ekranizovao), u svetu u kome je SOUTHLAND standard policijske serije. Uvodeći nas u svet filma "Davida Ayera" koji je kontinuitet onoga što je izgradio policijski film devedesetih, zaključno sa LA CONFIDENTIALom, uvodeći u celu stvar i Big Willyja koji je svoj doprinos dao kroz BAD BOYSe, on priprema glavnu inovaciju ovog filma.

Naime, BRIGHT je smešten u alternativnu sadašnjost u kojoj zapravo postoje fantasy elementi, i protagonisti odnosno pojave iz tog sveta postoje u sadašnjosti, dakle tu su vilenjaci, patuljci, orkovi itd. Između ostalog tu je i magija koja je tretirana kao oružje masovnog uništenja, ali je kroz sposobnost najdominantnije klase u društvu da vlada magijom javna tajna zašto ona dominira.

Svet u koji je BRIGHT smešten je svet losanđeleskih gengbengera u kome su ljudi jedna od rasa i nisu rasno podeljeni među sobom, međutim rase igraju ključnu ulogu u odnosima, kako inter-etničkim tako i klasnim. Uvođenje fantasyja u svet buddy cop filma kako bi prikazalo rasne i klasne tenzije analogno je onome iz ALIEN NATIONa ali sa tom razlikom što je tada uvođenje vanzemaljaca u svet tada dominantnog buddy cop filma bio pokušaj da se ta forma osveži. Danas pak buddy cop filma opstaje na marginama, i više je eksces nego pravilo dočim je fantasy dominantan komercijalni žanr, kako kroz ekranizacije YA romana, klasika fantasyja ili u krajnjoj liniji stripova. Međutim, i ovde je okosnica buddy cop film, dakle odluka da film režira Ayer a ne recimo Peter Jackson opredelila je to usmerenje sasvim jasno.

Možemo slobodno reći da uprkos tome što Ayerov rad jeste tekovina dvehiljadtitih, ovde ipak dominantno imamo spoj imaginarijuma komercijalnog filma devedesetih sa dvehiljaditim. Pre bih u tom smislu referisao na devedesete upravo zbog BAD BOYSa i tačke kada je Will Smith postao ikona buddy cop filma.

Ne znam tačno šta je deo kritike očekivao od ovog filma, ali mi se čini da su mnogo više želeli da gledaju bajku, odnosno upravo ono što bi pružio Peter Jackson i njegov ugao. Međutim, ono što su dobili potpuno je konzistentno sa Ayerovim opusom - ovo je masan, nasilan policijski film u kome je slučaj sticajem okolnosti vezan za magiju. Uvođenje fantasyja u priču pre svega služi kako bi amplifikovalo savremene društvene podele, ovo nije bajka, nikome ovde nije cilj da na bilo koji način "inspiriše" decu, i zapravo "bajka" u formi "proročanstva" više stoji kao narativ kome se junaci okreću u bezizlaznoj situaciji.

Realizacija je u skladu sa konceptom. Ovo je visokooktanski triler koji prilazi priči "terenski", na pločniku, sa world-buildingom koji je ponegde upadljiv ali dat isključivo kroz junake i njihovo delovanje. A to je opet u duhu policijskog filma.

Netflix nije opterećen rejtinzima tako da su junaci vrlo brutalni, obračuni su energični ali se brutalnost ogleda i kroz to što čakl ni glavni junaci ne prezaju od overe u glavu i sličnih detalja. Roman Vasyanov snima košmarni geto LA koji je dat u kontri sa fantasy elementom, i prepliće se sa njim na jedan grungy način.

U određenom smislu i SUICIDE SQUAD je bio pokušaj da se prepletu grunge i comic book fantasy element. Od svih DC negativaca uostalom izabrana je baš čarobnica. Ovde imamo sličan power dynamic i Noomi Rapace igra zlu čarobnicu, međutim naravno ovo nije comic book dramaturgije, nema origina i teatralnosti. Međutim, suštinski BRIGHT po raskoši svog koncepta jeste comic book film, na liniji nečega što bi bilo predmet graphic novela, tako da možemo reći da je Will Smith bio protagnoista dva među najboljim comic book filmovima koji nisu zapravo bazirani na stripovima.

Big Willy i Joel Edgerton pod maskom su odlični kao partneri, a Ayer je oko njih okupio izvanrednu glumačku ekipu. Ako bude franšize, temelj je u pogledu glumačke podele dobro postavljen.

BRIGHT je mogao biti i major film, ali verujem da bi studiji na kraju svega postavljali previše pitanja i da mnogi R-rated elementi ne bi postojali u filmu. S druge strane, film bi izašao u bioskope i imali bismo priliku da ga vidimo u bioskopima što on zaslužuje, pre svega zato što je tako i sniman. Slično kao i OKJA ima niz kadrova za koje je jasno da svoj puni efekat mogu imati na velikom ekranu. Ipak za razliku od filma OKJA, ovaj film uzima jednu temu iz vremena kada su filmovi "postali preveliki" i vraća je ponovo u format "filma prilagođenog čoveku".

* * * 1/2 / * * * *

Cripple, koji su kljucni policijski filmovi 90ih?

U vezi sa BRIGHTom ili inače?

Oba Mada sam vise mislio inace, trenutno uzivam u Ayerovim filmovima, pa sam hteo da ispratim sta sam propustio, a voleo bih da procitam i tvoju analizu kako se zanr razvijao od 90ih do sada...

Ono šfo ne vrlo zanimljivo oko uništenja BRIGHTa od strane kritike jeste sledeće. Sa izlaskom filma koincidira pokretanje Landisovog seks skandala. Odjednom velike korporacije, verovatno obaveštene o tome šta mu se sprema kreću da peru ruke. Recimo, DC mu sklanja najavljeni strip iz printa, BBCA mu ukida seriju iako je imala vrlo mali pad gledanosti samo što narod tada naivno ne zna šta se zbiva. Neki mediji nisu in on the joke i kreću da pišu istinu, odnosno da je film dobar, kao Variety ali neki očigledno jesu i kreće nadmetanje u izdrkavanju kao da je Ed Wood snimio Netflixov tentpole sa očiglednim ciljem da se preventivno ograde od "manijaka", da ne bude posle hvalili su ga i voleli.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pogledao sam BONES OF CONTENTION Andree Weiss, dokumentarni film koji prepliće tragičnu sudbinu Garcie Lorce,, temu kuture sećanja na žrtve Francovog režima i represiju nad homoseksualcima u njegovoj Španiji. Ovo je veliki broj tema od kojih je tema žrtava u najširem smislu verovatno najmanje zastupljena i najmanje razjašnjena a opet je u odnosu na ostale ima srazmerno mnogo. Naravno, funkcija tog opšteg okvira je da prikaže zapravo kako je posle Francove smrti došlo do dogovora elita koji je rezultirao sporazumom o opštoj amnestiji gde su obe strane pomilovane a to se zapravo više isplatilo frankistima.

Lorcin okvir je pak trebalo da posluži kao paradigma, priča o pozitivnom stereotipu homoseksualca što danas deluje pomalo retro i najpoznatijoj LGBT žrtvi Franca i Španskog građanskog rata. Dokumenti koji su nađeni posle Lorcine smrti pokazuju da je jedan od razloga za njegovu likvidaciju pored levičarskog angažmana i statusa u španskoj kulturi bila i otvorena homoseksualnost.

Konačno, najzanimljiviji deo jesu zapravo doživljaji samih homoseksualaca iz Franckovog doba. Njihovi susreti sa policijom, boravci u zatvoru i svakako - najapsurdniji deo da lezbejke nisu progonjene jer ženska seksualnost kao takva nije uzimana u obzir pa je samim tim svako njeno ispoljavanje bilo potpuno nezamislivo i van interesovanja režima. Nihovi rituali u cruisingu spadaju u najzanimljivije elemente filma.

Andrea Weiss stvari zahvata preširoko ali na kraju uspeva da se izbori sa barem dve od tri teme, to su Lorcina smrt i LGBT iskustvo u Španiji pod Francom. Estetski ovaj dokumentarni film je dosta ravan i rutinski sa dosta naracije iz voiceovera, ali tema je zanimljiva i sagovornici su relevantni. Otud, za one koje zanima ova tema i uopšte atmosfera Francove Španije svakako da ovaj film ima šta da pruži.

* * 1/2 / * * * *

THE SECRET SOCIETY OF FINE ARTS Andersa Ronnowa Klarlunda je eksperimentalni celovečernji film koji ima zaplet relativno glavnotokovskog art house filma, čak i euro-thrillera. Međutim, eksperimentalnost nije izražena kroz narativ već kroz filmski izraz.

Naime, Klarlund izlaže priču kroz mešavinu statičnih fotograma i pokretnih slika. I to radi na jedan unikatan način jer unutar statičnih fotograma stvara utisak trodimenzionalnosti odnosno delimičnog kretanja pojedinih elemenata u kadru. U tehnološkom smislu, film izgleda izuzetno sfisticirano iako polazi načelno od jednostavnog koncepta pretvara u nesumnjiv prostor za razmišljanje kako je zapravo ovakav film snimljen i koliko kakvih specijalnih efekata je u njemu korišćeno.

Klarlund mudro bira trajanja ispod 80 minuta jer verovatno shvata da ovakva forma u dužem trajanju nije održiva, ali u ovom izdanju kako jeste, ona predstavlja zanimljivo iskošeno gledanje na stvari.

Direktor fotografije Mikkel Oestergaard je svakako uz Klarlundov rukopis ključna zvezda ovog filma.

Sinopsisi filma deluje kao predložak za intenzivan spoj art housea i komercijalnosti, glavna junakinja je zarobljena pripadnica umetničkog kolektiva koji se ispoljava kroz terorisitičke akcije. Naravno, na kraju ovaj flm svakako nije to, nije ono što smo zamišlali kao dati derivat na tu temu. Međutim, THE SECRET SOCIETY OF FINE ARTS jeste zanimlijiv ekces i ks tkao ga treba ispratiti, kao uostalom i ostatak Klarlundovog opusa. Njegovi filmu nisu esencialni, ali su duhoviti i uprkos tom što verovatno neće privući publiku, imaju tendenciu da komuniciraju sa gledalištem. THE SECRET SOCIETY OF OF FINE ARTS svakako ne planira da krene prečicama naših televizija koje snimaju puno materijala i teško da se skupile pare za njega na RTSU,

* * * / * * * *

Podseti me na sjajni kratkometražni film La Jetée Krisa Markera. Ali to je 26 minuta... 

LA JETEE su baš samo fotografije a ovo je nešto tehnički kompleksije jer se unutar fotografija dešavaju kretanja kamere, figure imaju svoju trodimenzionalnost. Vrlo neobičan film!

Pogledao sam HITLER'S HOLLYWOOD Ruedigera Suchslanda, produžetak njegovog bavljenja nemačkim i nacističkim filmom i oslanjanja na Siegfrieda Kracauera. Suchslandov film je čitav sastavljen iz arhive, iz inserata iz mahom igranih filmova, sa ponečim od dokumentarnog materijala kako bi se ilustrovala epoha ili propagandna funkcija filma. U tom pogledu film je vrlo informativan ali podrazumeva visokokoncentrisanog i visokozainteresovanog gledaoca. Nota bene. HITLER'S HOLLYWOOD ne nudi nužno isključivo informacije za one koje zanima film, u njemu se mogu prepoznati i interesovanje gledalaca koje nacizam zanima iz drugih aspekata. U tom pogledu, Suchsland nudi pre svega vrlo značajnu sliku kinematografije Trećeg Rajha u njenoj razvnovrsnosti, izlazeći izvan poznatog dueta Leni Riefenstahl - Veit Harlan, i izvan filmova koji se najčešće citiraju i prepoznaju kada se pomene Goebbelsova filmska industrija. Naravno, ta istorija je probogata, pa i dalje ima zanimljivih informacija koje nekako nisu stigne do ovog filma, pa stoga ne možemo rećui da je ovo definitivna istorija filma pod nacistima.

Međutim, ono što ovaj film definitivno jeste - i što je verovatno i najdragocenije - jeste prilika da se vidi inserti iz tih filmova od kojih su mnogi danas zaboravljeni ili potpuno nedostupni, i da se iz voiceovera čuje jedno od njihovih tumačenja.

* * * / * * * *

Pošto je Lego poznat po tome da ne proizvodi oružje za svoje kockice, taj posao drže marginalne radionice, mahom po Americi. Eto prilike za našu namensku industriju...

http://www.bbc.com/news/world-europe-42325455

Craig Gillespie je za svoj najuspešniji film sa kojim konkuriše na oskarima poaradoksalno morao da se vrati na svoj nepravedno marginalizovani debi, komediju MR WOODCOCK. Pre desetak godina ovaj film je kapitalizovao tada već zaokruženu matthauovsku personu Billy Bob Thorntona i umesto njega u ovom filmu takav džangrizac i cinični lik kanališe Allison Janney u ulozi majke Tonye Harding. Samu Tonyu igra Margot Robbie u make or break ulozi koja je treba da posluži da prikaže sve njene talente, i u tom pogledu I, TONYA je izvanredan showcase. Margot Robbie uspeva da isprati celokupnu tranformaciju i všeslojnost svog lika, da umnogome zarobi sav paradoks zapravo naizmenično bizarne i tragične sudbine Tonye Harding.

Ono što Gillespie u rediteljskom pogledu greši jeste neprestana želja da nam dodatno podvuče koliko su okolnosti Tonyinog života bizarne, kao da mi to ne možemo sami da vidimo. Ove godine smo imali film BORG McENROE koji se bavi sličnim ličnostima, pre svega Borgom koji je slično Tonyi Harding došao iz klasnog miljea u kome se ne očekuje da igraš tenis tzv. "beli sport" a samodisciplina i napetost sporta kojim se bavio učinio ga je svojevrsnim mentalnim invalidom. Tonya Harding ima sličnu putanju, dolazi iz white trash miljea i slično McEnroeu, nameće se kao "rokenrol umetnička klizačica", a kao Borg prevailazi klasnu podelu u kojoj njen milje prosto ne daje umetničke klizačice.

Međutim, ona je van klizališta okružena sebičnim moronima koji nisu čak ni u stanju ni da je eksploatišu kao izvor zarade, ona svemu tome doprinosi kroz svoj slab karakter i neobrazovanost tako da kada budalaština dostigne kritičnu masu - neizbežna je tragedija.

Gillespie želi da snimi sportski WOLF OF WALL STREET i u tome načelno uspeva. I, TONYA je stvarno dinamičan i duhovit film sa izuzetnom centralnom rolom Margot Robbie. Ono što međutim na kraju čini da ne dobacuje do Scorsesea jeste to što se u pojedinim momentima previše trudi i na nivou postupka ima barem jednom probijanje četrvtog zida viška, premda se svako od njih tehnički maestralno urađeno.

Scenario je pisao Steve Rogers, potpisnik mahom generic romcoma i ovo je za njega svakako veliki iskorak u domen autorske respektabilnosti.

Ako uzmemo u obzir da su moje zamerke na ovaj film mahom akademske u pogledu stila i da to što meni smeta većem delu publike ne samo da neće smetati već može biti i adut, I, TONYA je svakako uspešan film koji je ispunio svoj zadatak, ali i podsetio na Michaela Ritchiela kome mnogo duguje i njegove priče o kompetitivnom duhu američke sirotinje.

* * * / * * * *

THREE BILLBOARDS OUTSIDE EBBING, MISSOURI Martina McDonagha je čudna crna komedija sa elementima fatalističkog krimića o neutešnoj majci koja osmišljava način kako da zakupljujući bilborde pored varošice u kojoj živi uzburka duhove i izvrši pritisak na lokalnu policiju da prione na istragu ubistva i silovanja njene kćeri. I zbilja njen zakup bilborda uspeva da pokrene stvari, ali se sve odvija u jednom crnohumornom pravcu.

McDonagh je u svemu ovome napipao dobar film, ali je onda sam uspeo da ga degradira prenatrpavanjem besmislenim detaljima i suvišnim razrađivanjem sporednih i nevažnih likova. Naprosto, njegova nesposobnost da razdvoji važno od nevažnog koštala ga je jednog odličnog filma i rezultat je tek solidan. Naravno, publika privučenija grotesknim detaljima, i naravno sklonija opštim mestima, može nešto više uživati u ovom filmu od mene.

McDonagh je u ovom filmu pokazao evidentan napredak u odnosu na ranija ostvarenja, došao je nadomak zaista dobrog filma. Dakle, treba videti šta je sledeće.

* * 1/2 / * * * *

Godišnja lista

https://starikadar.blogspot.rs/2018/01/stari-top-10-2017.html

Zahvaljujući HBO-ovom vrlo udobnom VOD servisu upravo smo pogledali Kriplov No. 1, film: Life,  Daniela Espinose. Ja nisam baš toliko raspamećen ali je meni ovo ugodan za gledanje i osvežavajuće pribran film bez mnogo prdenja i filozofije tamo gde je jasno da tome nema mesta. Jer, Life je praktično stilska vežba u sada već podžanru "ljudi zatvoreni sa tuđinskim organizmom" i ne donosi skoro ništa što nismo već videli u Thingovima, Alienima, ili Dark Staru, veoma je predvidiv u svojoj dinamici i preokretima, ali sve izvodi bez gubljenja koraka, sa dodatim elementom Gravity naturalizma tako da izgleda skuplje nego što zapravo jeste. Priča je jasna u svom skakanju od mekgafina do mekgafina, motivacije su ubedljive a napetost radnje je narušena jedino time što ste svesni kakav je ovo film i ko tu mora da umre ili ne. Ali to je usud žanra i ne treba biti preoštar. Glumci vrlodobri, Rheeseov i Wernickov skript pokazuje uhodanost ovog tandema koja se očitava u jednoj upadljivoj funkcionalnosti priče, bez praznih hodova i brzo skiciranim karakterizacijama koje ne moraju da idu u preveliku dubinu (jer film, na kraju krajeva ide po listi za odstrel munjevitim tempom) ali su savršeno upotrebljive. Kamera i efekti, te dizajn zvuka, sve vrlo dobro i prodaje nam mesto na kome se sve događa kao "stvarno" dok sam "stvor" neizbežno ima malo žanrovskih stilizacija ali je i on na kraju krajeva u njima prilično sveden. Vrlo preporučljiv film za praznični period.

Meni se nije svideo. Ali zato GotG2 jeste.

Meni je Life film za nedeljno popodne, sa milion (meni) nervirajućih momenata u scenariju (posebno stvari vezane za lab deo), al prijale su mi slike iz kosmosa. Što ga je Kripl stavio kao No.1, molim da mi se objasni.

S ostatkom liste sam full saglasna, a fale mi BR2049 i Mother! kao the best propasti 2017.

Mlogo američka lista

Quote from: lilit on 02-01-2018, 22:58:31
Meni je Life film za nedeljno popodne, sa milion (meni) nervirajućih momenata u scenariju (posebno stvari vezane za lab deo), al prijale su mi slike iz kosmosa. Što ga je Kripl stavio kao No.1, molim da mi se objasni.

S ostatkom liste sam full saglasna, a fale mi BR2049 i Mother! kao the best propasti 2017.

Mislim da je ovde progovorio profesionalac iz mene jer zapravo fascinira me kako je uspeo u nečemu što je potpuno potrošeno i viđeno milion puta napravi stvar koja funkcioniše. Možda baš zato što meni to ne ide posledbjih dana. U stvari, i sam osećam zbunjenost kako se izborio za to mesto ali desilo se tako tokom nastanka liste. Sat pre toga bih se zakleo da neće biti prvi...

Opet kao profesionalac, znam koliko je teško snimiti film "za nedeljno popodne".


Sent from my iPhone using Tapatalk

Quote from: Pizzobatto on 03-01-2018, 01:44:08
Mlogo američka lista

Iznad crte, reditelj Britanac. Prvo mesto, Šveđanin. Drugo mesto, Južna Koreja. Šesto mesto, Francuz. Deseto, Australijanac.
Ispod crte, Rus, Brazilac, Novozelanđanin.

Ne bih rekao da je lista toliko američka.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Jel gledamo u pasoše ili u filmove? Stalno wood kao temelj, ali ne kao npr Message from the king, on je izvisio.

Naravno, de gustibus... Čak i podržavam Life, shvatio sam ga onako kao Neoliberal Life i onda je fino ispalo.

Quote from: crippled_avenger on 03-01-2018, 01:53:49
Mislim da je ovde progovorio profesionalac iz mene jer zapravo fascinira me kako je uspeo u nečemu što je potpuno potrošeno i viđeno milion puta napravi stvar koja funkcioniše. Možda baš zato što meni to ne ide poslednjih dana. U stvari, i sam osećam zbunjenost kako se izborio za to mesto ali desilo se tako tokom nastanka liste. Sat pre toga bih se zakleo da neće biti prvi...

Opet kao profesionalac, znam koliko je teško snimiti film "za nedeljno popodne".

hvala na objašnjenju!
pretpostavila sam da je to razlog. i da, potpuno si u pravu, film savršeno funkcioniše premda je već sve viđeno, a čak sam sigurna i da bi se ljudi vrlo slično (potpuno neracionalno) ponašali da se u ril lajfu susretnu s tako nečim.

Ponekad je ljudima potrebno dvaput Objasniti...

http://variety.com/2018/film/news/bright-sequel-netflix-1202651949/


Sent from my iPhone using Tapatalk

Quote from: Pizzobatto on 03-01-2018, 12:03:08
Jel gledamo u pasoše ili u filmove? Stalno wood kao temelj, ali ne kao npr Message from the king, on je izvisio.

Naravno, de gustibus... Čak i podržavam Life, shvatio sam ga onako kao Neoliberal Life i onda je fino ispalo.

Zamisli izvede Đorđević petorku Teodosić, Bogdanović, Bjelica, Jokić, Marjanović. Jel bi ti bila previše američka?

Ja ni ne krijem da je Holivud za
mene ipak najznačajnije kinematografsko izvorište. Na moju listu se ne dolazi zbog teških festivalskih sadržaja...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Quote from: crippled_avenger on 03-01-2018, 17:07:10
http://variety.com/2018/film/news/bright-sequel-netflix-1202651949/

Začudila me poslednja rečenica, da je Bright koštao samo 3.5 miliona dolara, a tri klika kasnije dođemo do toga da je u pitanju samo cena za scenario, jedna od najvećih u istoriji kinematografije

Quote from: crippled_avenger on 29-12-2017, 14:04:24


McDonagh je u ovom filmu pokazao evidentan napredak u odnosu na ranija ostvarenja, došao je nadomak zaista dobrog filma.

A što je onda U Brižu?

jebote...

Quote from: mac on 03-01-2018, 17:27:10

Quote from: crippled_avenger on 03-01-2018, 17:07:10
http://variety.com/2018/film/news/bright-sequel-netflix-1202651949/

Začudila me poslednja rečenica, da je Bright koštao samo 3.5 miliona dolara, a tri klika kasnije dođemo do toga da je u pitanju samo cena za scenario, jedna od najvećih u istoriji kinematografije

Shane Black je za Last Boj Skauta dobijo 4 milke!
...izgubio prijatelje, svi ga poceli mrzeeee, i covek se nedugo zatim povuko na neko vreme....
..redneck Serbija, osetio covek na svojoj kozi

Quote from: crippled_avenger on 03-01-2018, 17:09:26

Zamisli izvede Đorđević petorku Teodosić, Bogdanović, Bjelica, Jokić, Marjanović. Jel bi ti bila previše američka?

Ja ni ne krijem da je Holivud za
mene ipak najznačajnije kinematografsko izvorište. Na moju listu se ne dolazi zbog teških festivalskih sadržaja...

Medalje ne bi bilo bez Mačvana!

Elle je bila iznad crte prošle godine!

Nije toliko ni "američka" stvar ovdje dilema, koliko Life, Okja ili Logan (bar meni) ni blizu nisu filmovima poput Accountant, Fury Road, Snowpiercer ili Batman vs Superman.

Nekako kao da su inercijom završili tu, ili što nisu imali bog zna kakvu konkurenciju u ovim teškim sušnim vremenima.

Ja se češće u tom slučaju okrećem robi s greškom, ali to je već moj problem.

I uopšte se ne šalim za Mačvana!

Ako ćemo već da se vređamo, poznavanje košarke korespondira poznavanju fudbala, ako je suditi po fantasy-ju...