ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Загинуо сам опет у Морији. Врло трауматично искуство, из којег сам извукао двије поуке.
Наиме, имао свега три паковања хране, био сам на трећем нивоу дунгеона и онда сам помислио да је вријеме да се полако враћам на површину да допуним залихе. Онда сам пропао кроз рупу на четврти ниво. Па одмах затим на пети. Онда је наступила суманута трка са временом, у којој сам панично тражио степенице за према горе, док ми је храна полагано нестајала, као и бакље за свјетлост, али у свему томе захваљујући мом опсесивно-компулсивном поремећају и даље сам ископавао сваки комад новца на који сам наилазио и борио се са скоро свим непријатељима. Некако сам успио да нађем неколико степеница према горе и кад сам био на првом нивоу, већ сам почео да се онесвјешћујем од глади. Онда сам панично почео да гутам све напитке које сам имао у нади да ћу некако повећати здравље макар да се докопам продавнице и заиста један од њих ми је повећао здравље. Али онда сам након тога попио отров. Издахнуо сам буквално на 5-6 корака од продавнице. Наравоученије је, наравно, НЕ ПОТЦЈЕЊИВАТИ Моријин менаџмент хране. Он није онако суров као у Рогуеу, али ипак се о њему мора водити рачуна. Слично је и за бакље. Због тога сада више не идем у дунгеон без 20 паковања хране и исто толико бакљи. Што је сигурно, сигурно је (оквирно, једно паковање хране је сасвим довољно да се темељно истражи најмање један ниво, а и храна и бакље су иначе врло јефтини у продавници, док је у дунгеону храну врло тешко наћи).

2) Слично као у Ц64 верзији Ултиме 3, излазак из игре поништава све одиграно након посљедње снимљене позиције. Значи ако се нађете у гадној бици, само затворите прозор и кад поново стартујете игру кренућете од претходно снимљене позиције. Ово сам открио случајно, наиме био сам толико изнервиран својим умирањем да сам бијесно угасио компјутер прије него што ми је игра очитала опело и онда сам се не мало изненадио кад сам при поновном стартовању видио свог покојног аватара у напону снаге. Наравно, то се у роуглајк круговима сматра варањем, тако да сам учинио нешто потпуно незамисливо, а то је да сам самостално и својевољно стартовао нову партију (!)

Postaješ hardkor rouglajkaš  Divim se tvom moralnom stavu i uživam u čitanju tvojih avantura, naravno.

Priznajem da bih samo nastavio tamo gde je poslednja pozicija snimljena, a ruguelike krugovi mogu da... misle šta god hoće. Ali ja sam stara varalica. 

Па, искрено речено, да сам имао лика педесетог нивоа, који змајеве убија погледом пријеким и спреман је да се обрачуна с Балрогом, не могу сто посто да гарантујем да бих исто поступио Али то нећемо знати, односно нећемо још увијек, а имајући у виду моју рогату срећу (и хроничну брзоплетост), бојим се да хоћемо

Опет сам погинуо Улетио у окршај са неким брзоразмножавајућим створењима, а уопште нисам гледао колико ми је здравља остало (а није га било много). И они ме убију...

И даље вам дугујем неколико економских скриншотова из Морије (нисам заборавио, биће!). У међувремену, моја нова екипа у Визардрију полагано напредује. Након што сам изредао неколико приестова са врло кратким животним вијеком, овај нови је коначно догурао до петог нивоа, тако да има шансе да преживи мало дуже. Двије чаробнице су отприлике тог нивоа, лопов ми је фришко (неповратно) погинуо тако да сам морао да направим новог, али добио сам гомилу бонус поена, тако да сам му максимизирао лоповске карактеристике, тако да је много бољи од претходног. Једино су два ратника преживјела кроз неколико посљедњих дружина, тако да су они већ искусни вукови седмог и осмог нивоа. Убрзо слиједе скриншотови и за ово.

Као што сам рекао, иако сам недавно прешао лакшу верзију Рогуеа, и даље повремено обрнем ону стандардну (ако се код роглајкова може говорити о "стандардној" верзији), обично једну партију дневно. Данас ми је нешто добро кренуло па сам набавио доста добре скролове, доста напитака за повећавање снаге и сл., тако да сам набуџио оружје и (кожни) оклоп, одлично напредовао, тролове сређивао са два ударца... и онда, та моја проклета радозналост по ко зна који пут, навучем цхаин маил за који се испостави да је уклет (што значи смањене карактеристике, плус не мош да га скинеш) и онда остатак приче је познат - прво акватор да ми смањи оклоп на минимум, а онда тежи противник (у овом случају грифин) да ме пошаље у вјечна ловишта. Начин на који сам погинуо би заправо неком са стране био много забаван. Налазим се на 18. нивоу (грифини почињу да се појављују на 17.), са одличним карактеристикама и оружјем, али кршем од оклопа. Нађем излаз са нивоа, али одем још мало да истражујем (ТМ) и у једној просторији при врху видим лијево од улаза грифин, десно од улаза њраитх (иначе лаган противник, али зна да те млатне и сроза ти ниво, тако да га је пожељно избјегавати). Имам ја доста здравља и контам, ај да се ја мало огледам с тим грифином, имам отворен пут (ТМ) према изласку из нивоа, па као да пробамо. Кренем ја према горе, у просторију, само да цимнем грифина и њраитха, па да одмах збришем доле, кад испостави се да је на празном мјесту између њих двојице невидљиви фантом. Рокнем ја њега неколико пута, а богме и он мене, и онда наступи грифин, а забави се придружи и ур-виле (то је противник јачи од трола, али нешто слабији од грифина). Кад ме је тај грифин зажагао и одузео ми пола здравља, одмах сам схватио колико је сати и пожурио према излазу из нивоа. Онда се наравно десило оно што се у таквим ситуацијама УВИЈЕК деси, а то је да ти се иза леђа појави још један противник и препријечи ти излаз. Срећом, у овом случају у питању је била релативно слаба квага, коју сам срећом успио да диспечујем једним ударцем, тако да сам претрпио само један ударац од грифина. Онда сам успио да збришем до излаза из нивоа и енергија ми се још мало допунила, тако да сам пред одлазак почастио грифина још једним ударцем, а онда и он мене. И онда сам му збрисао исплаженог језика.

На 19. нивоу сам одлучио да никуд не идем, већ да одморим неколико кругова на мјесту на коме сам се нашао, да ми се мало врати енергија. И онда се ниоткуд појавио неки грифин и убио ме.

Што се тиче Морије, сад имам лика 11. нивоа (највише што сам прије тога имао је 12.), тако да сам већ у ситуацији да ми не би било нимало драго да погинем, па играм много опрезније него прошли пут. Највише што сам сишао је пети ниво и ту за сада нисам наишао на озбиљније противнике, па ћу вјероватно доста брзо и на шести. Оно што је за сада мали проблем у игрању је инвентар, који је доста мален, тако да ваља стално летати на површину и вршити купопродају и идентификацију нађених предмета, што је, логично, све теже и напорније што дубље силазите у дунгеон (а поготово у игри која има тако огромне нивое као Морија). Рјешење за овај проблем је извјесни скрол који вас одмах телепортује ван дунгеона, а ваљда и назад на ниво дунгеона који сте посљедњи посјетили, дакле много фина стварчица коју ћу очигледно доста брзо морати да почнем да користим.

Ах, како сам заборавио Ултиму 3!
У овој игри (чију, као што је познато, верзију за Ц64 играм тренутно) сам схватио шта треба да радим и куда да идем, тако да је сада у току процедура грајндовања. У посљедњих неколико дана мало жешће сам потегао за читовима, тако да сам обезбиједио својим спелкастерима бесконачне магије, што значајно олакшава (да не кажем - тривијализује) борбе и убрзава процедуру. Тако нпр. могу да нађем неке гадне змајеве и средим их у неколико потеза леталним чаробњачким магијама, или да их другим мање леталним чаробњачким магијама замрзнем, а онда да их моји ратници докусуре, е не би ли се икс пе поени равномјерно распоредили. Четврти дио ћу наравно играти поштено, барем на почетку.

Ооооооооооооооокеј, десило се управо да сам завршио Ултиму ИИИ. Ово је један од ријетких случајева кад ми је моје нестрпљење заправо користило.
Наиме, отишао сам у ту некакву Амброзију гдје се налазе некаква светилишта у којима могу да се добију неке карте (дон'т аск) и да се побољшају карактеристике. Да би се тамо дошло, треба пловити бродом, а мислим да до сада нисам написао колико је пловидба ИРИТАНТНА, јер не можете да идете насупрот вјетру, а вјетар некако увијек дува супротно од мјеста гдје треба да идете и тако морате да чеееееееееееееееееееекате да се промијени смјер вјетра и то напросто психички убија у појам. Треба одати признање Ричарду Гериоту на пажљивости и детаљности са којима је приступао изради својих раних игара - наиме, поред општег катастрофалног дизајна од којег се коса диже на глави, често је убацивао и неке овакве "ситнице" да додатно нервира играче. И даље ми није јасно како је у било које вријеме било ко могао да игра ове игре, чак и кад су једине алтернативе биле Зорк, Визардри и Рогуе. Е, углавном, дођем ја некако до те Амброзије и тамо покупим карте. Карактеристике ликова нисам побољшавао јер то, као и све остало у овој игри, захтијева огромну количину новца, а по несрећи у овој иначе одлично разбијеној Ц64 верзији није било цхеата за бесконачно пара.

Онда сам се сјетио да ми треба неки егзотични оклоп и егзотично оружје. Прелетио сам преко својих записа и нашао да трагови за те ствари могу да се нађу у мјесту званом Зора. Које се, наравно, на мапи појављује само у одређеним ријетким тренуцима и окружено је непрегледном шуметином. Срећом, још у вријеме док сам био будала и покушавао да поштено пређем игру успио сам да нађем то мјесто. Елем, одем ја тамо, обиђем гомилу досадних ликова без хинтова (или са хинтовима типа "Дањн само кратко траје", што УОПШТЕ нисам никако могао сам да провалим у претходних ПЕТСТО ХИЉАДА сати играња, не) и коначно нађем у ћошку неке визарде од којих сам успио само да сазнам да треба да КОПАМ. Била су ту, истина, три визарда, два су ми рекла да копам, а трећи је био сакривен иза те двојице, па захваљујући немогућности да се акције врше по дијагонали (видјети претходни пасус о "ситницама") опција је била или да укокам ову двојицу визарда и обезбиједим себи пролаз до трећег (и самим тим напад свих група стражара у граду) или да одем на нет и завирим у рјешење. Пошто ми је било жао визарда, суре еноугх, изаберем ја ову другу варијанту и, заиста, испостави се да се од овог трећег визарда добије релативно разуман (бар за ову игру) хинт гдје треба да се копа.

Е сад, циљ игре је да се среди извјесни Егзодус, чији дворац се налази иза некакве велике змије коју треба инвоуковати (дон'т аск). Међутим, испоставило се да ја заправо не знам како се та змија инвоукује, а није ми на памет падало да претражујем комплетан проклети свијет игре у потрази за траговима, те ја опет посегнем са рјешењем и откријем како треба да се укуца команда. Наравно, хинт за то се налази у некој забити коју сам некад давно посјетио накратко.

И онда контам, океј, ајде сутра ћу лијепо да копам и тражим те егзотике и сл. и да набуџим још мало карактеристике и онда сконтам "хеј, а да ја сад мало вирнем код Егзодуса, чисто да видим како изгледа?". И одем ја тамо са ликовима који су иначе чиста смијурија и у нормалним околностима непријатељско дисање без проблема доводи до њихове преране смрти. Међутим, Егзодусови пулени нису рачунали на то да моји ликови на својој страни имају цхеат за бесконачно магија, тако да сам их немилице сатирао тим магијама и онда сам дошао до Егзодуса и утурио у њега карте редослиједом како ми је то рекао Мастер ов Тајм и онда је тај Егзодус црко и ја сам био весео што више никад нећу морати да се бавим овом игром.

Да би се ова игра ПОШТЕНО прешла, потребно је:
1) Нехумана количина пажње и роварења и претраживања сваког проклетог квадрата овог прилично огромног свијета. То није процедура којом би било ко нормалан у данашње вријеме био спреман да се бави, а и за средину осамдесетих сваког ко је ово издржао до краја сматрао бих помало мистериозном личношћу.
2) Нехумана количина стрпљења и грајндовања. Прво морате да сакупите брдо пара. Онда за те паре накупујете гомилу кључева, дијаманата и сл. ствари. Онда сакупите ЈОШ једно брдо пара, мазнете брод (под условом да играте верзију игре која ИМА брод, што ПЦ верзија сигурно није), издржите проклете вјетрове, одете до Амброзије, тамо направите слалом кроз досадне гњаваторске лавиринте да бисте дошли до светилишта, гдје оставите БРДО пара да бисте за нијансу побољшали карактеристике, а онда СВЕ ОВО испочетка и тако по мојој процјени бар једно 10-15 пута ако хоћете да добијете иоле употребљиве ликове. Наравно, у све то урачунајте досадне рандом енцоунтере (срећом, нема их у Амброзији, али има у остатку Сосарије), урачунајте БРДО ПАРА које морате да трошите на храну, урачунајте свеопшту слабост ваших ликова који, сјетимо се, још увијек немају суперсофистициране офанзивне магије (да бисте их добили, морате да побољшате магијске карактеристике), урачунајте чињеницу да се новац сакупља ВРЛО СПОРО и кад све то саберете добићете игру која је мање забавна од ношења неколико десетина врећа са дрвима на пети спрат без лифта (труст ме, пробао сам и једно и друго). Знам да су била друга времена, али и даље ми је потпуно нејасно
1) КО је ово могао да игра и
2) КО је дођавола одлучио да финансира даље прављење ових игара.

Све у свему, драго ми је да сам се коначно ратосиљао ове игре и има да прође један сасвим солидан кулдаун прије него што се прихватим четвртог дијела. Све су прилике да ћу прије њега играти Бард'с Тале.

Ипак идем са четвртом Ултимом, да видимо и то чудо. Мом мазохизму канда нема краја.

Ne, ne, to je Ultima u kojoj je sve počelo da se menja. Trebalo bi da ovde primetiš te inovacije i budeš impresioniran.

Види се да је са Ултимом ИВ Гериот одлучио да преокрене лист. Прво, ово је прва игра у серијалу која садржи уводну анимацију. И то прилично дугу! Наравно, та "анимација" се углавном састоји од гомиле статичних слика и текста, уз тек понеку анимирану ситницу, али невертхелесс, види се труд да се играчу понуди мало софистициранија мотивација од "постоји зли чаробњак, среди га" или "постоји ученица оног злог чаробњака, среди је" или "постоји некакав Егзодус, среди га". Искрено, све три прве Ултиме биле су врло магловите, тј. знали сте оквирно шта треба да урадите, али су вам игре ревносно ускраћивале било какав хинт у смислу КАКО и ГДЈЕ то да урадите. У овој четвртој Ултими изгледа да ће бити врло неизвјесно чак и то ШТА треба да се ради.

Елем, друго, након те уводне секвенце долазите код неке Циганке која вам прави некакав профил личности и поставља некаква питања и морам признати да сам се на неким од тих питања баш добро ознојио око одговора. Нисам се, наравно, БУКВАЛНО ознојио, али сам за нека од њих размишљао и по неколико минута (а у питању су питања са само два понуђена одговора). Не знам какав је утицај одговора на ова питања на остатак играња, али претпостављам да ће игра цијенити ако се раде "добре" ствари типа да комшији скинете мачку с дрвета, или рецимо да не измасакрирате недужног просјака поред пута да бисте од њега узели кључ који вам треба за наставак игре. Мислим да мало која игра може да конкурише првим Ултимама по количини (неопходног) иживљавања на недужним ликовима. Чак су ваљда неки људи и протестовали код Гериота због тога и онда му је дошло из дупета у главу. Искрено, мало ми је необично да му и без тога ни у једном тренутку није пало на памет "Хеј, па у оној мојој игри да би дошао до краја мораш да убијаш недужне и ненаоружане људе! Како се тога нисам сјетио док сам је дизајнирао?!".

Графика је коначно добила нешто више боја, чак су и ликови помало анимирани, има и некаквог звука који сам чак издржао неколико минута прије него што сам га угасио. Мало сам зјакнуо команде, углавном су исте као у претходној игри, осим што овде сада имате могућност интеракције са ликовима различите од трговања и убијања. Наиме, са њима буквално можете да разговарате, дакле он вам каже нешто, ви му поставите питање, он одговори и сл. И при томе није као у авантурама да бирате неки од понуђених одговора/питања, већ морате сами да куцате тему о којој желите да пропитате саговорника. Ово изгледа помало интимидатинг, мада постоји принцип по коме то функционише, наиме конверзацију углавном започињете испитивањем лика о имену или послу (нарочито овом другом) и у току тог испитивања треба пратити његове одговоре и онда га пропитивати о стварима које је споменуо.

Све је ово лијепо, али је мање битно од кључног гејмплејског питања - да ли ће Ултима ИВ наставити традицију претходних игара (нарочито друге и треће) које су се одликовале изразитом конфузношћу, незанимљивошћу, непривлачношћу, досадним борбама, немаштовитим свијетом, (пре)опскурним хинтовима и сличним одбијајућим стварима.

QuoteTechnically, the game was very similar to Ultima III: Exodus, although much larger.

QuoteUsers playing the game a second time could save considerable time by knowing the answers to key questions which frequently required travel to another city to talk with another NPC. In at least one case, a player is asked "who sent you?", which may require yet another round trip between cities.

QuoteUltima IV is an open world game; most quests can be completed in any order. There are no fetch quests.^[3] Although it is a turn-based game, the clock runs while the game was running. If a player does not act for a while, NPCs and monsters may move and time passes. Time is an important aspect to the game, as certain actions can only be performed at certain times.

Tako da... nije da je ovo 130-procentno unapređenje u odnosu na trojku.


A ima i ovaj relativno skori rivju na Eskapistu pa pogledaj: http://www.escapistmagazine.com/news/view/130880-Good-Old-Reviews-Ultima-IV#&gid=gallery_1986&pid=1

На своју велику жалост, морам признати да сам престао да играм све игре осим Рогуеа Успијевам, бар за сада, да се ограничим на два сата играња дневно (што му га дође отприлике двије солидне партије са погибијом на 16. нивоу), али и то је углавном зато што улијећу друге апсолутно неодложне обавезе, иначе ко зна шта би било. Бојим се да сам и званично постао овисник Томе нимало не помаже то што сам почео да играм знатно пажљивије, уз самонаметнуто правило да од осмог нивоа (на коме почињу да се појављују акватори) не користим брзо кретање. То ми је уштедило гомилу погибија, тако да сад врло често стигнем до 16., 17., па и 20. нивоа, гдје ме или кркне неки прејаки противник, или направим потпуно крканску грешку типа "ево ме поред степеница за сљедећи ниво, али ајде само кратко да видимо шта ће да се деси ако мало чачнем овог грифина". Нећу да кажем да сам се приближио преласку игре, то би било врло претјерано, али видим јасан напредак у односу на своју игру од прије неколико мјесеци, а поред тога и знам које још грешке морам да исправим (у питању је наравно поменута неопрезност и потцјењивање противника). Ако то успијем, онда вјерујем да ћу доста често стизати до 21. или 22. нивоа. Мислим да је то отприлике максимум који човјек може да постигне паметном игром, остало је на повољној расподјели предмета.

Кад кажем "престао", мислим буквално ПРЕСТАО Нисам дотакао ни Визардри, ни Ултиму 4, ни Пиратес ни Морију већ 2 седмице.

 


Tvoje Wizardry priče su mi bile omiljeni delovi topika.

Одустајем од играња. Ова игра је једно обично преварантско смеће. Кад осјети да бих могао довољно да напредујем да побиједим све непријатеље (као нпр. сад кад сам имао два прстена за споро варење, што укида потребу за храном), она из чиста мира пошаље на мене гомилу противника против којих не могу да се борим. Могу и ја да направим ТАКВУ игру коју је немогуће прећи.

Dakle, vraćaš se Ultimi IV? 

Quote from: Meho Krljic on 21-02-2018, 19:47:56
Dakle, vraćaš se Ultimi IV? 

Да, свим осталим играма које сам неправедно запоставио због овог смећа. Ултима, Визардри, Пиратес, Морија, Кармен Сандијего, мислим да је то то што тренутно (не) играм.

Navijam za Wizardry, ti si tek na prvom, a igra ima 8 delova, svaki bolji od prethodnog!

Послије дуже времена, поново сам се прихватио Визардрија. Ограничење је као и раније, дакле један силазак у дунгеон дневно. Тренутно силаске обављам на трећи ниво дунгеона, јер су ми ликови (изузимајући једну чаробницу) негдје 6-7-8 ниво, што је СКОРО довољно за успјешну борбу са скоро свим монструмима на трећем нивоу. Изузетак су екипе које се састоје од једне групе самураја и три групе цреепинг цоина, које би биле апсолутна ноћна мора јер још немам ни махалито ни маканито магије које су предивне за такве ситуације. Али ко не рискира, тај и не треба да игра игре.

Дакле, моја тренутна екипа се отиснула на трећи ниво у потрази за предметима и искуственим поенима. Од овог првог није било ништа, нашао сам тачно нула корисних предмета, ни са новцем се нисам усрећио, али сам зато сабрао солидан број искуствених поена, јер сам налијетао на релативно слабе (а многобројне) противнике. Ово је једна од типичних борби.



Ови ворпал банији су обично топовско месо, али свако мало знају да грицну и убију вам неког члана дружине из првог реда у једном потезу, тако да је пожељно нафиловати их катино магијом да се успавају и онда брзо побити прије него што направе какву штету. Огрови су велики и снажни, али немају магије (за разлику од огре лордова, који се појављују на нижим нивоима) и нису претјерано опасни за дружину као што је моја. У овој борби није било већих проблема.

Нажалост, ово је уједно био и посљедњи силазак у дунгеон за Лука Скајвокера. Наиме, приликом повратка у базу, на другом нивоу, спопала нас је група унутар које је било и неколико хигхњазмана. Они су већином потпуно безазлени за дружину овог нивоа, али свако мало знају да замахну сикиром и обезглаве вам неког од чланова дружине из првог реда, тако да је пожељно што прије их елиминисати. Ја то нисам успио, те је мој супериорни ратник Лук Скајвокер отишао на вјечни починак. Лопурде у храму нису успјеле да га врате у живот, али су ми зато своје покушаје наплатили 6000 дуката. Гњиде.

Морао сам умјесто њега да креирам новог хуман фигхтера, који је нажалост имао веома мали број бонус поена, тако да сам само успио да му навучем снагу на 14, а све остало је (прилично слаби) дефаулт. Конкретно, ово укључује и виталити атрибут, који помаже приликом резуректовања.

Неко опрезан би сад прошетао неколико пута барем по другом нивоу док нови фигхтер мало не узнапредује, али ја наравно не спадам у такве, тако да ћу одмах да га бацим у ватру на трећем нивоу. Можда урадим оно што често радим у таквим ситуацијама, наиме да "сакријем" лика у други ред, а да на једно од прва три мјеста поставим лопова, чисто док ратник набије који ниво и добије мало хит поена. Али и мој тхиеф је релативно свјеж, пошто је претходни такође недавно погинуо, тако да ми је мање-више свеједно.

Мој новоформирани ратник је успјешно преживио ватрено крштење (између осталог и зато што смо га опскрбили одличном опремом скинутом са покојног Лука Скајвокера) и левеловао се на други ниво, уз солидан напредак у хит поенима, тако да му више не пријети смртоносна опасност од непријатељског пријеког погледа.
Успут сам видио да већ имам још једног креираног неупотријебљеног ратника, па ћу њега да развијам паралелно са овим. Поменуто ватрено крштење је наравно било на трећем нивоу, гдје су нас спопали опет неки којоти и ворпал банији, али нисмо имали проблема с њима. Фор футуре референце, ево комплетног поола хероја којим "располажем":



Карактери који имају ознаку у скроз десној колони су изгубљени у дубинама дунгеона. Ови код којих пише "оут" су "само" изгубљени (дешава се првенствено при ненамјерном активирању телепорта, који нас пошаље у затворен дио без врата), док "д/о" значи да је мртав у тамници. Овима што су мртви ћу некако и приступити, али ови што су изгубљени су тако завучени да ми је неопходна телепорт магија, коју нећу имати док не добијем чаробњака 13. нивоа, што не планирам да чекам у овој игри. А ионако ако имам тако јаког чаробњака, који ћу клинац да идем по ове напаћене сиромахе који су дупло слабији. Дакле, ове ликове чувам ту само зато што ми је жао да их избришем, а иначе слабо какве користи од њих имам. Свега два или три мртваца вриједна су квеста за њиховим тијелима и покушаја резуректовања - првенствено Рејнор, који је као што видите ратник 13. нивоа (и једна апсолутно убитачна машина за убијање, могу да вам кажем), док је Дино Мерлин сасвим солидан приест. Остало ће вјероватно доста брзо да буде избрисано како будем креирао нове карактере.

Кад сам рекао да сам одустао од Рогуеа, масно сам слагао. Само што сад играм по једну партију дневно (и дивим се сам себи што успијевам да се ограничим на то већ други дан заредом!). Данас ме је дочекао неславан крај на десетом нивоу у партији пуној патње. Наиме, врло рано сам навукао уклети прстен (соме пеопле невер леарн...), па онда затим још један, а то су по несрећи били прстенови за додавање (тј. у овом случају смањивање) снаге, који једу огромну количину хране, тако да сам врло брзо био на путу да умрем од глади, али сам прије тога у бијесу изашао из игре.

Auh! Reklo bi se da se ni Rogueu više ne dopada ideja da je igraš.

Опет сам почео помало да играм Морију. Ова игра је ОБИМНА, како по величини самих нивоа, тако и по броју различитих бештија које срећете (има их довољно да вођење писане евиденције о њиховим карактеристикама буде потпуно узалудан посао) и корисних (и бескорисних) предмета. Постојање пермадеатха у овако нечему је суровост која се граничи са постојањем истог у некој модерној РПГ игри која се игра неколико стотина сати.
Елем, почео сам стидљиво да промаљам нос на седми ниво. Имам лика 13. нивоа, који ће кроз борбу или двије да дође до 14. Ако је вјеровати ривјуима (а и мом досадашњем искуству), што силазите дубље у дунгеон, тако налазите боље предмете (али чини ми се не и више новца), а и понуда у продавницама се појављује. Тако на примјер скрол за енцхантовање оружја, чију рецимо сваку појаву у Рогуеу дочекујете са великим одушевљењем, овде могу опуштено да купим у продавници. Додуше, немају неограничене количине, али након посљедња три повратка из дунгеона увијек су имали по један примјерак. Сад имам доста моћан бастард сњорд 3д4 +2 +1. Оклоп ми је 'нако, али за ове прве нивое то је још увијек довољно, нарочито пошто имам и неке магијице за враћање здравља (паладин сам, да се подсјетимо).
У протекла два дана сам двапут замало погинуо и то ме је добро штрецнуло. Прво ме је мислим на шестом нивоу загањао неки костур. Мислим да је то био први пут да ме загања костур, они обично леже мирно на земљи и могу да се покупе. Међутим, овај је био упоран и био је потпуно неимпресиониран ударцима мог бастард сњорда. Кад сам видио да је враг однио шалу, махнуо сам стиснутом песницом у његовом смјеру и викнуо "Још ћемо се ми једном у животу срести, Харолде!" и утекао у најближи безбједни ходник, након што сам замандалио врата за собом. Кад сам вратио здравље на максимум, отворио сам врата и потражио ту гњиду да се поново обрачунамо, али смрад је негдје збрисао. Наравоученије је да су ови гадови нажалост можда чак имуни на хладно оружје и да ћу морати да користим турн ундеад магију или нешто слично против њих. Међутим, паладин мора доста да узнапредује по нивоима да би дошао до те магије, па ћу у међувремену да потражим и неки други начин.
Друга скоро-па-погибија је била кад су ме опет окружила брзоразмножавајућа створења у чије сам легло неопрезно упао. Ту сам једва успио да извучем живу главу захваљујући (мање) магијама за враћање хит поена и (много више) лудачкој срећи да у забаченом ходнику у који сам у паници побјегао набасам на степенице за горе.
Иначе, већ сам рекао да овде има гомила различитих створења и самим тим су њихови ефекти много разноликији него у Рогуеу. Тамо имате нимфе које вам краду предмете, лепрецхауне који краду злато (ирелевантно за прелазак игре) и змије које редукују снагу. Овде, поред непријатеља који могу да вам осакате било који атрибут (ја сам некако већ изгубио доста снаке и један поен за конституцију, не сјећам се кад и гдје) има и широк спектар негативних ефеката по ваш инвентар. Осим стандардних штеточина за оклоп (еквиваленти акватора из Рогуеа), постоје и створења која вам гасе бакљу, уништавају бочице са напицима у инвентару, уништавају храну и разна друга чудеса. Срећом, бар за сада, ништа од тога није девастирајуће као у Рогуеу јер изгубљени предмети могу релативно једноставно да се набаве у продавницама. Али шта ли ће бити послије, питање је.
У наставку играња опет ћу да се спуштам на седми ниво, а настојаћу и да мало поправим оклоп, који ми је добро изубијан. Кад кажем "оклоп", мислим заправо на све одјевне предмете који повећавају армор цласс, а овде их има доста (капе, ципеле, капути, рукавице, штитови и остало).

Данас сам двапут погинуо у Рогуеу. Друга партија је била безвезе и кркнуо ме је чини ми се трол на дванаестом нивоу. Хтио сам да прођем поред њега и да се не свађамо, пошто су ми чегртуше појеле снагу на 7/16, а нисам имао напитак за враћање снаге, али он навалио да се туче са мном. И тако клепим ја њега, клепи он мене, па опет ја њега, па опет он мене и онда ја сконтам да ћу завршит под земљом ако се то још једном понови, те кренем да се повлачим е не бих ли ресторовао довољну количину хит поена да купим још један покушај. Међутим, у то ми се иза леђа створио зомби.

Прва партија је била доста занимљивија и морам признати да сам је прилично солидно и одговорно одиграо. Игра ме није баш частила, тако да сам имао само дворучни мач двапут појачан, снагу 18/18 и врло слаб оклоп класе 5. Нисам имао никаквих бољих штапова, осим њанда оф цанцеллатион, који је добар против акватора и чегртуша, па вјерујем и против змајева и медуза (ако функционише), али слабо помаже против животиња које те среде сировом снагом, без специјалних способности. Он тхе поситиве сиде, имао сам +2 прстен декстеритија и доста хране, тако да сам тај прстен скоро стално носио на руци. Елем, по традицији, чим сам дошао до 16. нивоа, одмах сам престао да истражујем и почео да се сјурујем на сљедећи ниво чим нађем степенице до њега. Тако сам успио да избјегнем било какве сусрете са ур-вилима и грифинима (бут сее латер). Само сам једном набасао на џабервока расположеног за тучу (они су иначе углавном мирољубиви док их не спопаднеш), али успио сам да га средим великом вјештином, снагом воље и напитком за парализу којим сам га звекнуо и искористио добијено вријеме да обновим енергију и кркнем га још који пут. Послије тога сам наишао на још једног џабервока који је спавао и нисам га дирао. На једном од нивоа мислим да ме је загањао грифин, али срећом то је било након што сам нашао степенице за сљедећи ниво, у истој тој просторији, тако да нисам имао проблема да здимим до степеница и изплазим му језик прије него што сам отишао даље. Одсудни тренутак десио се на 22. нивоу - у једној огромној просторији наиђем на успаваног грифина и одлучим да га не дирам, у складу са својом стеалтх стратегијом коју све више обгрљујем. Продужим даље и по први пут набасам на медузу у оближњој просторији. Медуза ми је буквално најмржи противник у цијелој игри. Ко и свако женско, никад не знаш кад ћеш је средити без већих проблема, а кад ће она да те поједе за доручак. Углавном си безбједан ако успијеш да је дрмнеш први (наравно, ако имаш довољно квалитетан оклоп и оружје), али понекад зна да те збуни својим погледом и то збуњивање траје доста дуго, сасвим довољно да те исјецка на фронцле. Кад се на екрану појави порука "the gaze of the medusa has confused you", у 9 од 10 случајева у наредних двије минуте мирисаћеш љубичице одоздо. Е, ова медуза није успјела да ме збуни, тако да сам је напао, међутим и поред тога ми је својим ударцима узимала велику количину енергије (а игра није била баш дарежљива са хит поенима, а поред тога и један вампир ми их је доста скинуо), тако да сам одлучио да је часно повлачење боље него нечасан пораз, те сам кренуо назад. Онда се наравно појавио онај горепоменути грифин и ту ми је био крај. Истина, не могу да гарантујем животом да је то био ОНАЈ грифин, али скоро да сам сигуран да јесте. Наравно, ово не мијења факат да је у већини случајева избјегавање монструма на доњим нивоима најбољи курс акције. Ипак, у конкретном случају, да сам којим случајем имао прескордицију односно предвиђање будућих догађаја, смјестио бих се на сам руб просторије, онда бих рокао грифина једно вријеме стријелаа и након тога покушао да се обрачунам с њим неким не претјерано јаким штапићем који сам имао, али који би моооооооооожда био довољан у тој ситуацији. Међутим, нисам превише несретан због те погибије, јер не могу себи да замјерим на стратегији. Моје најчешће погибије на овим нижим нивоима дешавају се кад се успаничим (иако је потезна игра!!!!!) и почнем да лупам по непријатељима оружјем умјесто да искористим неки квалитетан штап или скрол против њих. Тако сам одапео у својој до сада најбољој партији, кад сам прије неки дан успио по први пут у каријери да дођем до Амулета. Спопао ме с једне стране грифин, а с друге фантом, и ја панично навалио да лупам по фантому, а за то вријеме ме грифин раскомадао. А рјешење је било болно једноставно - требало је да бацим напитак за парализу на грифина, средим фантома (који је на том нивоу потпуно безазлен), утекнем, обновим енергију и онда атакујем грифина. Да и не причамо да ме је након проналаска амулета адреналин стрефио таквом силином да сам на степеницама на 25. нивоу одјурио према доле односно према горе (!). Сасвим је могуће да ме је та катастрофална грешка коштала живота.

Quote from: Brock Landers on 04-03-2018, 21:03:05
Сасвим је могуће да ме је та катастрофална грешка коштала живота.

I u igri!!!!!!!!!

И то!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

РОГУЕ: Још једна потпуно глупа погибија због потцјењивања трола. Имао сам добар мач и добре магичне штапиће и наишао сам на треасуре роом гдје ме је чекало још доброг блага и имао сам добре хит поене и добар ниво (9. ниво искуства на 12. нивоу тамнице, то се не дешава баш често - најчешће сам на том 12. нивоу, кад иначе почињу да се појављују тролови, осми или чак седми ниво, а кад је борба с троловима у питању читав је свијет разлике између осмог и деветог нивоа искуства). Треасуре просторије су натоварене монструмима и ја се лијепо натакарим на врата и чекам да ми дођу да их побијем једног по једног и средим неколико квага, јетија и акватора без већих проблема, чак и једног трола, али онда наиђе други трол и мало се млатимо и остане ми 15 хит поена и контам "Ма ајде, неће ваљда...". И хоће Фрустрирајуће је колико лако је ова смрт могла да се избјегне. Могао сам рецимо да полиморфујем трола, или да га нападнем јаким офанзивним магичним штапићем, или да једноставно узмакнем неколико корака да ми се енергија напуни преко 20 и онда да га кркнем Шта ме је чекало у треасуре роому никад нећемо сазнати Сам си себи највећи кривац, Радоване...

ЊИЗАРДРИ: Данашњи боравак у трећем нивоу тамнице трајао је краће него што сам планирао. Прво сам без већих проблема средио неке медвједодлаке (werebears), али онда сам набасао на капибаре. Капибаре нису много тешки противници, али знају да отрују оног кога ударе (а у тежим случајевима чак и да га убију на мјесту, пу пу), тако да је по несрећи мој људски ратник Хан Соло одмах попио шљагу која му је однијела пола енергије и донијела отров. А Керем Гонлум, наш свештеник, још увијек нема латумофис магију којом се уклања отров, тако да сам морао брзински да се сјурим назад према дворцу, уз константно допуњавање енергије Хану Солоу уз помоћ диос магије. Срећом, на путу назад није било већих трзавица, тако да су сви живи и здрави, а Хан Соло и чаробница Алиса су узнапредовали за по један ниво (сад су трећи и пети ниво, респективно).

Quote from: Brock Landers on 05-03-2018, 16:07:24
тако да је по несрећи мој људски ратник Хан Соло одмах попио шљагу која му је однијела пола енергије и донијела отров. А Керем Гонлум, наш свештеник, још увијек нема латумофис магију којом се уклања отров, тако да сам морао брзински да се сјурим назад према дворцу, уз константно допуњавање енергије Хану Солоу уз помоћ диос магије. Срећом, на путу назад није било већих трзавица, тако да су сви живи и здрави, а Хан Соло и чаробница Алиса су узнапредовали за по један ниво (сад су трећи и пети ниво, респективно).

A posle nas lažu da je drogiranje štetno.

Meni je u ovog priči žao samo što Han Solo nije lopov.

  Ali, Han Solo i nije lopov. Krijumčar, da, ali to je časna rabota u uslovima ONAKVIH sporazuma o trgovini.

Slažem se, ali najbliža klasa koja odgovara njegovom liku u Wizardryju je lopov, pošto tamo krijumčara nema. 

Мора се признати да су класе у Визардрију помало небалансиране. Нпр. Вилфридсон је наш бишоп, што ће рећи мјешавина свештеника и чаробњака, што ће даље рећи да може да баца и чаробњачке и свештеничке магије. Што у теорији звучи супер, али у пракси је мало другачије јер је темпо којим он учи магије врррррррррррррло спор, тако да чак и бишоп тринаестог нивоа има углавном само рудиментарне магије и једне и друге групе. Наравно, нису све те рудиментарне магије бескорисне (катино је магија првог нивоа, али је без обзира на то једна од најбољих магија у игри, односно можда и најкориснија ако посматрамо корисност кроз комплетну игру), али тешко да је у борбама на посљедњим нивоима бишоп у било којој ситуацији кориснији од чаробњака (катино је чаробњачка магија, да подсјетим). Оно гдје би (опет теоретски) могао да буде добитак јесу његове дефанзивне магије, нпр. могао би да баца магије за лијечење док се приест бави напреднијим магијама, али (опет у пракси) то ријетко пије воду, јер борбе у Визардрију најчешће не трају тако дуго да имате времена за лијечење (осим ако налетите на цреепинг цоине, то је малтене ко да играте неку потезну стратегију). Заправо једина права корист од бишопа је његова способност идентификовања предмета, за које лоповски патуљак Болтак тражи брдо пара (односно таман онолико колико предмет кошта, тако да од неидентификованог предмета без бишопа не можете да зарадите ништа).

Други проблем је већ општепознат - неупотребљивост тхиефа у борбама. Ко воли АД&Д игре, зна да тхиефови имају опак онај ударац на препад, да се завуку иза леђа противнику и онда му тресну цритицал хит, али тога овде нема. Лопов је на најнезахвалнијој позицији у дружини - налази се у другом реду, а нема никакве магије, тако да углавном у борбама учествује само пет чланова екипе. Неко би се запитао зашто једноставно не ставити лопова у први ред заједно са ратницима, а приеста и чаробњаке у други и проблем ријешен. Одговор је да је, нажалост, приест у борби много бољи од тхиефа и има боље оружје и оклоп. Дакле, јасно је да су дизајнери то намјерно тако дизајнирали, али мени се то баш не свиђа. Наравно, потпуно је сулудо да покушавате да играте без лопова, нпр. да ставите три ратника у први ред, а приеста и два визарда у други, јер онда нећете моћи да отворите ниједан ковчег. Заправо, ТЕОРЕТСКИ, моћи ћете, али вјероватноћа успјешног отварања је скоро никаква, а неуспјешан покушај отварања на нижим нивоима често значи чисту смрт.

Сад сам се сјетио да сам планирао да вам испричам како у Визардрију можете да изгубите мјесеце играња буквално једним погрешно притиснутим тастером. Наиме, сјетићете се из ранијих постова да сваки сандук који се појави након побједе над неким чудовиштем садржи замку. Неопходно је прво да се замка идентификује, што може да уради било који члан дружине, најбоље лопов или да приест употријеби магију. Али за само скидање замке неопходан је лопов. Замке су углавном истог типа кроз све нивое тамнице (осим што се касније појављују неке мало софистицираније, типа приест бластер, који окамени приеста, или маге бластер и томе слично), осим што им се јачина прогресивно повећава што сте на већем нивоу. Crossbow bolt, примјера ради, на првом или другом нивоу, чак и ако не успијете да га размонтирате, еквивалентан је отприлике уједу комарца (ако имате ликове барем трећег или четвртог нивоа). Међутим, исти тај цроссбоњ болт на деветом нивоу највјероватније ће вашег лопова убити на мјесту. Exploding box је, како јој и име каже, кутија која експлодира. На првим нивоима је углавном безазлена, али зато на деветом нивоу ако се активира, без оклијевања шаље у смрт неколико чланова дружине (најмање једног, али ријетко се заустави на једном). Замке се (и тога се сјећате из ранијих постова) скидају тако што куцате њихове називе преко тастатуре након што их идентификујете. Да бисте уопште могли да скинете замку, неопходно је да укуцате исправан назив. Дакле, прво да је успјешно идентификујете, а друго, да не правите грешке у куцању. Нажалост, чак и то само повећава могућност успјешног деактивирања, али не претвара је у 100%. Јасно је куда ово иде. Замислите да сте на деветом нивоу, наилазите на еџплодинг боџ и куцате ту незгодну фразу јааааааааако полако, знајући да једно погрешно слово може да пошаље у смрт вашег ратника 13. нивоа којег сте грајндовали пола године Тај саспенс раван је само оном кад у Рогуеу дођете рецимо до 22. или 23. нивоа и милите поље по поље надајући се да се при откривању сљедећег поља неће указати ужасно слово М или Д. Сад се опет враћам на Рогуе, али како сам одиграо толике стотине партија, сад већ знам практично све о игри и појавила се та нека устаљена шема како у стратегији, тако и у емоцијама. Првих десетак нивоа се пројури онако на аутопилоту, са обилатим кориштењем брзог кретања, јер за њих треба неколико минута и углавном вам је свеједно да ли ћете погинути, нарочито ако вас игра не части неким квалитетним додацима. На дванаестом нивоу се појављују тролови и ту већ човјек постаје опрезнији. На шеснаестом долазе ур-вили и тад је већ пожељно јурити према излазу чим га нађете, без истраживања нивоа. Од седамнаестог крећу грифини и противници који се даље појављују (медузе, змајеви и џабервокови) су такви да морате константно да бјежите од њих, јер осим ако сте имали баш екстремно луду срећу са додацима и напредовањем, колико год добро играли немате никакве шансе у борби с њима. Од тог седамнаестог нивоа сваки пут кад видите зелени правоугаоник који значи прелазак на сљедећи ниво буде вам као добитак на лутрији и срце почиње све јаче да лупа (буквално!). Тад милите кроз мрак споро као пуж, а ако вам се понесрећи па налетите на неког противника (који тада скоро неизбјежно мора да буде прејак за вас, јер су они које је могуће побиједити остали на ранијим нивоима), онда слиједи мозгање као да пишете научни рад - отварате инвентар, гледате које магичне предмете имате, како и којим редослиједом да их користите, гледате конфигурацију терена, колико имате маневарског простора за узмицање и враћање енергије, размишљате да ли да ризикујете са неидентификованим магичним штапићем, да ли у близини има лавиринт, који је често спасоносан, итд. итд. итд. (Наравно, осим ако сте ја, у ком случају одмах јуришате на противника ко мува без главе и онда гинете). Мислим да та епска суровост Рогуеа није без ђавла, заправо да игра није само онако намјерно направљена да малтретира играча, већ да је, супротно, вррррррррррррррло пажљиво дизајнирана тако да вам омогући да уз квалитетну игру можете да дођете врло близу краја, али да сте константно у језивој напетости, која се повећава што даље напредујете. Ако узмемо у обзир ту напетост, потребу за бјежањем од свих јачих противника, апсолутну неопходност сулудо пажљивог менаџмента врло оскудним магичним предметима, сталну опасност да останете без хране и цркнете од глади, мислим да уопште није сумануто да Рогуе прогласимо првом сурвивал хорор игром. Заправо, да је тако интензивно не мрзим, можда бих је чак и назвао једном од најбољих игара свих времена. Ја се надам да ће некад и неко од вас пробати то да игра, врло је једноставна, команде савладате за десетак минута и онда вас просто увуче и наступа оно "само још једна партија" (ТМ). Та брзина и кратко (најчешће) трајање партије чине је драстично различитом од (Нет)Хацка, Морије и сличних деривата. Е сад, зашто се надам да ће и неко од вас то да игра - па много је забавно кад са неким размјењујете искуства и причате му (и он или она вама) докле сте стигли, ко вас је убио, како сте могли да поступите и сл. Један од мојих другова којима сам прије годину дана показао ту игру и даље је игра, мада нешто рјеђе него ја.

У Визардрију најбоље лоповске предиспозиције имају хобити. Поред тога, у овом обимном посту сам написао да лопови слабо учествују у борбама. Хан Соло ми је некако превише славно име да буде хобит, и то још хобит који само стоји по страни док борба траје

Наглашавам да нисам расиста и да немам ништа против хобита!!!!!!!!!!!!!

Некад давно кад сам имао Џеја у дружини, он је био лопов

Ево како изгледа мој лик у Морији. С лијеве стране су статистике (погледајте тај дивни армоур цласс од 27!), а са десне оно што тренутно имам на себи од предмета. Имам два прстена протекције, баш ћемо видјети којом брзином троше храну.



Данас сам опет сишао на седми ниво и опет нисам наишао на већу пријетњу (осим стандардних брзоразмножавајућих паразита, који се ионако срећу на скоро сваком нивоу), тако да планирам да се у сљедећој тури спустим степен ниже. Искористио сам (случајно, додуше), скрол оф Њорд оф Рецалл, који враћа на површину (а са површине на највећи до тада пређени ниво). Занимљив је тај скрол, човјек би рекао да може да представља лајф сејвер у незгодној ситуацији, али није тако, пошто му дејство није тренутно, већ након читања скрола треба да прође још неколико десетина потеза да би он дјеловао. Лукаво, нема шта.

Quote from: Brock Landers on 05-03-2018, 16:48:32
Некад давно кад сам имао Џеја у дружини, он је био лопов

Quote from: Brock Landers on 05-03-2018, 16:47:55


Наглашавам да нисам расиста

Quote from: Brock Landers on 05-03-2018, 17:40:15
Лукаво, нема шта.

Auh, pa ovo je klasičan model D&D paladina. 

Quote from: neomedjeni on 06-03-2018, 08:59:31
Auh, pa ovo je klasičan model D&D paladina. 

Кул! Њисдом ми је иначе проблематичан (али не може човјек имати све у животу, ај гес), магије ми често не успију, за сада још нисам у ситуацији да ми од тога зависи живот, али надам се да ћу успјети што прије да апгрејдујем овај атрибут некако.

Иначе, сазнао сам данас да постоји још старија Морија, из 1975, прекурсор Визардрија.

Jesi ti svukao s neta onu knjigu o kompjuterskim RPG-ovima za koju sam onomad ostavio link?


http://www.rpgcodex.net/forums/index.php?threads/felipepepes-encyclopedic-crpg-book-released.120290/

Quote from: neomedjeni on 06-03-2018, 15:52:26
Jesi ti svukao s neta onu knjigu o kompjuterskim RPG-ovima za koju sam onomad ostavio link?


http://www.rpgcodex.net/forums/index.php?threads/felipepepes-encyclopedic-crpg-book-released.120290/

Свукао одмах, али још нисам почео са читањем

Nisam ni ja, nego da ukažem da u knjizi imaš tekstove o obe Morije. A i o Rogueu, kad smo kod toga.

Quote from: neomedjeni on 06-03-2018, 15:52:26
Jesi ti svukao s neta onu knjigu o kompjuterskim RPG-ovima za koju sam onomad ostavio link?


http://www.rpgcodex.net/forums/index.php?threads/felipepepes-encyclopedic-crpg-book-released.120290/

не ради

Quote
Download the book


The book is temporary unavailable while we prepare the hardcover version. Thank you for understanding.

наш'о!

Quotehttp://www.mediafire.com/file/h20pkhr5l3y20t8/CRPG_BOOK_1.0.4.rar

Odlično!


Inače, ima smisla svući i novu verziju kad je ponovo okače, jer je Felipepepe nagovestio da će dodati u međuvremenu još par tekstova, a knjiga će proći i ozbiljnije lektorisanje.

иде споро...плачем!

Bedak. Doturio bih ti svoju, ali je ne držim na računaru na poslu.


Čudi me, nikad nisam imao problema sa brzinom kada sam skidao stripove sa mediafirea.

ја сам нескроман...ипак је 1.4 гб у питању

Опет ме је уфатила рогуеманија. Напомена: то није оно кад играш неку игру 5 или 6 или 8 сати дневно. То је оно кад само то радиш цијели дан, осим евентуално (али само евентуално) за оброке и одлазак на посао кад се БАШ мора.

Поново ми је медуза била најсмртоноснији непријатељ, против ње једноставно нема лијека. Међутим, наубијао сам се грифина и џабервокова, провалио сам употребу лавиринта за троловање монструма и то је једна предивна ствар, јер можете чак и најгрђу мрцину да средите без претјераног ризика по властити живот. Под условом да имате довољно хране, јер троловање троши доста потеза. Једном ме је медуза рокнула на 25. нивоу, јер сам остао са гомилом неидентификованих штапова, тако да нисам знао чиме да је нападнем.
Другом приликом успио сам опет да пронађем Амулет оф Јендор, али онда сам ДВАПУТ пропао кроз рупе и завршио на 28. нивоу умјесто да се пењем ка почетку. И онда ме је нешто рокнуло, а ионако сам био при крају с храном. Ово је изгледа практично непрелазна игра без једног прстена спорог варења и једног стеалтх прстена. Теоретски, може се десити да одиграте партију тако да не налетите на медузу, али биће да ја имам неку рогату срећу, јер ме она стално вреба негдје. Одиграо сам многе партије а да не видим ниједног џабервока, или змаја, али проклета медуза је увијек ту.

Kažu da je koridor dobro mesto za borbu sa Meduzom. Kad te zbuni možeš ili da odeš korak dalje ili da je udariš, oba ishoda su dobra za tebe.