ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

1. ZAVET

Glasala sam za ovu priču jer je nežna.

Prvo što pada na pamet okorelim čitaocima SF-a (a batica je dobro istu stvar primetio i u priči VID, sa onim pitanjem o začudnosti tolikog broja ubistava u naprednoj zajednici) je pitanje postojanja đubrišta i svrhe robota đubretara u zajednici koja je očito toliko napredna da je možda sposobna i na 100% reciklažu? Takvi detalji, koji nisu primarni predmet priče, ali odaju svet koji kreiramo i atmosferu u kojoj se odvija fabula, su bitni i, neretko, na njima pada cela priča. Ne i ovog puta, srećom, jer možemo da zamislimo kako ljudima rešavanje problema zagađenja ili jednostavno nije bilo bitno (što je teško jer ipak su napravili robote đubretare) ili da se robot bavi recikliranjem, ali da tehnologija ne uspeva da reciklira onoliko đubreta koliko ljudi stvore. Checked - idemo dalje.

Ono što me je privuklo priči je hint sveta u kojem postoje smrtni i besmrtni ljudi. Zainteresovala me je ta mogućnost i svi problemi i sukobi koji bi mogli da nastanu iz takve situacije. Zabrana religije i uskraćivanje privilegija sveštenicima je takođe interesantna tema. Dobra postavka - checked.

Nejasno je urađen motiv dečaka da sveštenika gađaju kamenjem. Okej, očito su sveštenici izgubili privilegije i poštovanje, ali opet - taj motiv za gađanje kamenjem je bitan i to je najslabija tačka priče. Ubistvo je zaplet, a mi nemamo motiv za ubistvo. Bezveze.

Kraj je vrlo dobar i gore pomenutu nežnost pronašla sam u činjenici da nebo oplakuje smrt poslednjeg sveštenika i da tehnologija ne može da učini ništa tim povodom. Vrlo suptilan hint da opisani svet nije sve što postoji, da su ljudi ipak pogrešili, da ipak imaju još mnogo toga da otkrivaju i saznaju i da su to shvatili (ako su) tek, kako to sa čovečanstvom obično biva, nakon greške posle koje nema povratka.

Mense čini da je priča trebalo da se završi na rečenici u kojoj se pominje dužina trajanja kiše (tj. bez poslednje rečenice). Poslednja rečenica je višak i doslovno crtanje događaja. Nema potrebe, tretirajmo čitaoce kao bića sposobna za kapiranje bazičnih odnosa i pojava.

Iako je priča bila u opasnosti da zapadne u prepričavanje, nekim čudom to se nije desilo. Dinamici priče pomaže kombinacija sa dijalozima.

Za priču sam glasala jer je SF i jer ima potencijal da se razvije u nešto smislenije i komplikovanije.

2. TO CRVENO!

Ova priča je, u teoriji, dobra, a manjka joj praksa.  Šta ovo, u stvari, znači? Znači da priča ima originalnu postavku (do određene mere, tj. do samog kraja koji je stereotipan i besmislen), ali je rešenje za rasplet na nivou onog "a onda se protagonista probudio, a sve što mu se dešavalo je bio samo san". Naime, ogradiću se, opet, na svoje mišljenje, naravno, ne tvrdim da je ovo što zameram priči aksiom, ali ne zanimaju me više prelaka ili neobjašnjiva rešenja za priče ako nemaju svrhu, poruku ili smisao. Neko će reći da ni kraj prethodne priče (ZAVET) nije razjašnjen i biće u pravu, ali samo delimično - kraj nije objašnjen (u smislu: zašto se desilo to što se desilo), ali je jasna poruka (kao što je opisah u komentaru na priču).

Ova priča prilično vešto prolazi sve nužne korake u pisanju kratke priče: započinje puškom koja je postavljena na zid i tek treba da opali (i ne propušta da opali kasnije, što je pohvalno), ne zanemaruje lepotu jezika i opisa, odlično se koristi (manipuliše) slikarskim terminima i praksom i nežno vodi čitaoca do kraja.

Jasno je da je pisac (spisateljica) već vešt u spisateljskom zanatu i tu nema mnogo šta da se doda ili komentariše, osim - svaka čast, drago mi je da među nama ima više veštih zanatlija, od kojih je ovaj među najboljima.

Ipak, priča pada na kraju. Kraj je toliko puta prežavakan u istoriji književnosti da je jednostavno izgubio i smisao i poruku. Štaviše, kraj bih okarakterisala kao arhaičan, demode, zastareli, out of date, štagod. Nekada je, možda, bio novum da umetnik postane deo svog dela, ili da oživi svoje delo ili da ga, čak, živi, ali danas je to baš stereotipan kraj, a u ovoj priči nema ni funkciju. Zašto je kraj takav kakav jeste? Pa šta kada se desio, zašto bi čitaoca to bilo briga? Opsesivni umetnik postao je jedno sa svojim delom, čudna mi čuda, pa šta?

Priča ostavlja utisak nedostajanja dela kognitivne slagalice, a to je, u mojoj proceni kvaliteta priča, prilično velika greška. Mislim da je Aleksije pokrenuo priču o larpurlartizmu možda baš i zbog ove priče. Priča je lepa, ali joj je lepota cilj i svrha. Može, ako se radi o arhitekturi, slikarstvu ili muzici. Nekako manje šljaka kada je u pitanju književnost, a možda još i manje kada je u pitanju žanr.

Edit: da ne zaboravim - nije me ubedio ni highlight priče o tome da ne treba vraćati prošlost, te očev zabran autoru da slika iz tog motiva. Jednostavno je neuverljivo i prelako rešenje za zabran.

Bato, ako je tvoja dvanaesta priča upravo je pročitah. I odmah da ti kažem deluje kao tvoja; satira, inspirisana Maratoncima i (ili) možda Nušićem, sve u svemu uklapa se u tvoj profil ali zašto nas nisi iznenadio nekom hororičnom pričom ili nečim što nije tvoja svakodnevnica, možda da izađeš malo iz svoje komforne zone i iznenadiš i samog sebe.
Što se tiče same priče nije loša ali kraj ne razumem. Sviđa mi se karakterizacija sekretaice koja je ostvarena sa tom govornom manom, pravi način da se izgradi lik. Šteta je što je to ujedno i jedini izgrađeni lik u priči, ostali su samo glasovi koji nešto pričaju okolo. Sviđa mi se na koji si način prikazao društvene prilike u priči, lepo odrađeno i moštovito. Sve u svemu, radujem se sledećoj tvojoj priči

pa ja sam napisao 5-6 priča na radionici do sada, većina nije komična, al ajde, sudbina mi je klovnovska!

naravno, ja se i ne smatram piscem, al eto padne mi nešto pa napišem

što se kraja priče tiče, to vjerovatno i jest slaba tačka, jer čim je sekretarica jedina prepoznata kao izgrađen lik, onda sam previše dobrološe sakrio ko je Danilo i ćale mu

apropo onog s drugog topika, Maratonci svakako nisu preuzeti kao stil niti bih to moga kopirati

Kovačević je kritikovao socijalistički režim kroz firmu Topalovića, ovo je samo apdejtovano za neku blisku budućnost

3. OČEV DAR

Još jedna priča kojoj je lepota svrha postojanja. Aleksije je bio u pravu kada je pokrenuo temu. Da li fokusiranost na lepotu ispisa isključuje poruku i smisao priče? Da li je moguće da žanrovska priča bude lepa i smislena? U tom smislu, možda Hrundi nudi pravo rešenje za radionicu: ispisati dve priče, pa ih uporediti. Možda ćemo onda zaista shvatiti u čemu je problem i zašto lepe priče vrdaju što se žanra i smislenosti tiče.

Na prvu loptu, priča mi je imala previše prepričavanja da bih za nju glasala.

Na drugu mi je imala previše pretencioznosti; narodski rečeno - proseravanja  (sve sa mirisima i zvukovima koje odaju cipele).

U trećoj rundi mi je zasmetalo prelako rešenje (izgleda da smo našli zajedničku, slabu, tačku lepim ispisima?) u pogledu interesovanja za ženu (jeste, tolike godine ne podiže pogled, a onda, neobjašnjivo, podiže pogled baš prema njoj).

Četvrta runda me je definitivno opredelila - deo sa sinom je zbrzan i možda je nešto trebalo da znači za priču, ali ne znači ništa i tu cela priča, na planu smisla postojanja, pada.

Opet, neću komentarisati veštinu pisanja, ona je dovedena skoro do savršenstva, ali sam se kod čitanja ove priče već zapitala: nismo li otišli u drugu krajnost? Nije li nas Bobanovo zvocanje o tome da nam je bitno samo šta, a ne i kako, prevelo na drugu stranu ulice i poremetilo nam balans? Takmičimo li se sada u tome kako ili u tome šta i zašto je jedno počelo da isključuje drugo?

Elem, priča me nije dirnula. Ja sam sucker za emociju, i zato me nije lako prevariti, fejk emociju retko ne prepoznam. A ova priča mi deluje fejk, pre svega jer se nije pozabavila vezom između čistača i žene, već ju je ostavila na nivou skice grubo iscrtane ugljenom.

U ovoj priči vidim i taj problem psihološke izgradnje likova: priča je potpuno zanemarila svoje junake. Okej, imamo čistača, tu je prepričano kako on vidi svoj posao i u kratkim crtama su iznesene činjenice iz njegovog života; tu je žena o kojoj, poslovično, ne znamo ništa osim da je objekat žudnje protagoniste i služi samo i isključivo da bi ostavila sina i sina o kojem ne znamo ništa. Fejl.

Priča nije zanemarila zanat kao temu i to je pohvalno. Pohvalan je i inteligentan i izbor zanata. Realno, taj zanat je već izumro i svi smo zaboravili na njega, a nekad je igrao veliku ulogu, pa i našao svoje mesto u istoriji.

Ova i prethodna priča su, po strukturi i narativu, vrlo slične: opredeljene za savršene i neobične opise, pismene, ali nežive, hladne, dvodimenzionalne, skiciranih emocija i psihologije junaka i sa završecima koji nemaju ama baš nikakav smisao ni poruku, pa čak ni emociju.

Kao što rekoh, ja znam da među nama ima odličnih spisateljskih zanatlija, to me više ne fascinira toliko (ali mi je uvek drago, kao što rekoh:)), ali vreme je da se pređe na viši nivo. Okej, opismenjavali smo se u rundi jedan. Izbacivali smo prideve, šumove i pazili na interpunkciju. U rundi dva smo obratili pažnju na strukturu priče, zaplet, rasplet, pančlajn. U rundi tri smo sve to spojili u smislenu celinu i uvežbali smo zanat. I tu smo se zaglavili, ma koliko neki mislili da je radionica dostigla plafon. Nije radionica, već smo mi dostigli plafon i nikako da ga probijemo do runde četiri - uverljivosti svetova, junaka, emocije, veza, odnosa i uklapanja svih elemenata pisanja i žanra i ličnih motiva za pisanje, pojedinačnih karaktera i osobina ličnosti, prethodnih znanja i ličnih interesovanja u veliku sliku i smislenu celinu u okviru opšte književnosti i uticaja na događanja, čitaoce i svet uopšte.

Quote from: Ksenija Atanasijević on 18-02-2019, 00:41:15
3. OČEV DAR

U tom smislu, možda Hrundi nudi pravo rešenje za radionicu: ispisati dve priče, pa ih uporediti. Možda ćemo onda zaista shvatiti u čemu je problem i zašto lepe priče vrdaju što se žanra i smislenosti tiče.

Jebaću ja Hrundiju sve po spisku!

Uzgred, komentari su ti smisleni, kritični i - korisni, komentarišeš priče a ne - sebe.

OČEV DAR ima samo jedan jedini nedostatak, a to je upotreba motiva (prepoznavanje čoveka po cipeli) koji je dosta rabljen.


Inače, priča nema ni trun prepričavanja u onom nepoželjnom smislu koji je karakterističan za nespretne izvedbe. Naprotiv. Pripovedanje poslušno prati emociju, a koliko je ta emocija ubedljiva - e, to je subjektivno i zavisi od čitalačkih očekivanja. Meni stoji. Nigde ne vidim proseravanje.


Junaci su predstavljeni upravo onako kako kratka priča zahteva: u jednom potezu, lako i tačno onoliko koliko poruka koju nam autor šalje zahteva. Priča jeste o ljubavi, ali ne o ljubavi između muškarca i žene, tako da taj odnos ostaje u senci. Zaista mi nije nedostajalo da se o još štogod kaže o ljubavi između skromnog, u sebe zatvorenog čoveka sa dna društvene lestvice i nemirne, prezahtevne žene. Meni se bar čini da razumem šta je on mogao videti u njenim crvenim cipelicama, a još jasnije je šta je ona pronašla u njemu. Rastanak je priprodan i očekivan rasplet tog, ne naročito interesantnog odnosa.


Ali čistačeva ljubav prema detetu, koja je zapravo tema priče - e, to je već nešto drugo. Na kraju saznajemo kako je bezgranična (verujem da je zato ova priča dirnula mnoge) jer čistač čini ono što je za čoveka najteže. Pušta voljeno biće na slobodu, bez reči protivljenja ili prekora. Prihvata da njegovo čedo u životu sledi majčin, a ne očev dar.

Dobro, danas ću detaljnije argumentovati svoje tvrdnje (uz citate iz priče). Inače, sve tvrdnje treba argumentovati, inače se svode na lični upis u priču i lične afinitete. Ima tu štošta što može i objektivno da se analizira.

D.
Počneš komentirati moju priču i startaš s riječi proseravanje? I želiš da ja nakon toga i dalje vjerujem kako si zadržala objektivan stav? Nije da ti ne znaš i takva povremeno biti, ali samo kada se uspiješ udaljiti od osobe i krenuti od priče. Gledaj, točno znam što te spopalo, ali ću mišljenje ipak zadržati za sebe.
Ono što ti zoveš proseravanjem, ja zovem građenjem atmosfere. Da se rodiš još jednom, nećeš me dostići u tome. Tvoje su priče u principu bez atmosfere. Onda kada je i gradiš, u tome sasvim ne uspijevaš. Ali bože moj, ne mora priča ni imati atmosferu da bi bila dobra. Mogla sam i ja kišicu koja pada U Brižu, nazvati kišno proseravanje, pa nisam.
Emocije. Pogledaj dobro što o emocijama na moju priču kaže Linkin. Ni on mi nije dao bod i priču je iskritizirao sasvim korektno. Između toga da u mojoj priči ima viška emocija, i da su one priču moguće dotukle i otjerale u patetiku, gle čuda, u tvom viđenju one nedostaju. Odnosno tebe nije dotaklo. Moguće. Postoje ljudi koje ja nazivam emocionalnim invalidima. To su oni koji ne znaju ljubavne ni prijateljske veze zadržati dulje od 5 minuta. To je nešto što te nijedna knjiga ne može naučiti, samo stvaran život. Ti ljudi ne znaju emociju ugraditi ni u vlastitu priču, a potom je ni pronaći u tuđoj jer im je ista xyz.
Da zaključim, moja priča nema baš nikakav smisao ni svrhu postojanja? Stoji kao glupa misica na vrhu svijeta? Jesi li svjesna koliko si bezobrazna? Koliko si bahata u vrijeđanju moje inteligencije kao autorice priče?  Pretpostavljam da jesi. Što ti je bio cilj, to si i postigla. Kažeš, vrijeme je da se prijeđe na viši nivo? Pa prijeđi ga onda. Što čekaš? Dokaži mi i pokaži, jer ja sam uvijek spremna učiti od boljih, pa bila to i ti. Primjerom, ne teoretskim laprdanjem kako bi to trebalo izgledati. Primjerom na vlastitim pričama. Za sada imaš U Brižu, gdje ti glavni junak šeće potpuni lišen svake logike i smisla kroz priču. Što si napravila u ovom krugu, tek ćemo vidjeti. Uzalud se unaprijed braniš, štitiš svoje kržljavo čedo, da si ga stvorila na brzinu, da je pun mana i nedostataka. Jer inače, da ti se samo dalo vremena, ti bi valjda iznjedrila genijalnost kakvu sagita još nije vidjela.
Znaš što je najtragičnije kod tebe? Što nisi sposobna većinu stvari koju spočitavaš drugima, primijeniti na vlastitim tekstovima. To je zato jer previše posvećuješ pažnje drugima, baviš se drugima, namjesto sobom. Možda zato jer osjećaš vlastiti limit, ali zato ogroman potencijal u pljuvanju ostatka ekipe. Možda zato jer osjećaš da si s pričama i idejama dosegla plafon i dalje od toga ne ide, ali ti zato pljuvačka još uvijek ima beskonačan domet. Pazi da ti ne prijeđe u patologiju. To bavljenje drugima, vađenje crijeva i živaca u literarnim minijaturama od 6000 karaktera. Nemoj da ti život prođe u tome, da ljudi pomisle da ne znaš ništa drugo raditi nego se vrhunski proseravati po drugima.

Lol, pročitah samo prvi deo komentara, nemam vremena. Stigoh do dela da neću graditi atmosferu kao ti i da se rodim još jednom. Nisam znala da je ovo tvoja priča i komentarisala sam isključivo priču, kao i uvek, autori me ne interesuju. No, čim sam naišla na ovako sujetnu (samo)odbranu, dobro je što sam je iskomentarisala baš kako jesam. Priča nema smisla, stereotipna je, odlično napisana. To je sve. Ako želiš, argumentovaću detaljnije.

Eh, pobednička ne bi bila pobednička da se ne opljune. Ovde je to tradicija.


Nego, povratih se da pročitam Linkinov komentar. Lepo je okrpio obe priče za koje sam glasala, OČEV DAR i TO CRVENO i to zbog ''mejnstrimašenja''! Pitanje za sve: da li vam smeta ova karakteristika? Da li je uopšte razumete? Ovde, inače, veoma često dobro prolaze priče koje nisu čista fantastika, pa i u jednoj ''Anomaliji'' je, čini mi se, najviše glasova dobila mejnstrim priča. Nije li to malo neobično?

Opljunuti pobedničke priče je velika usluga autorima.

Mislila sam da smo prevazišli klinačke trzavice na kritike, sve u fazonu "ti nikada nećeš pisati kao ja" (hahaha, sorry mnogo mi je smešno), ali eto i petog plafona koji treba da probijemo.

Sigurno nećemo napredovati tako što će nam svi hvaliti priču, pogotovo ako je manjkava. A ova (pobednička) jeste.

Novih autora ispod minimuma, stara trvenja sve iznova, najglasniji su opet oni koji ili ne učestvuju pričom ili su u nivou kvaliteta statističke greške... Ja se umorio za dva kruga. Zahvalio bih vam se na vremenu. Imate mahanje 

Bogami, i meni se ogadi posle ovog saturnicinog izliva ega i otrova. Lol

D. nisi u pravu. saturnica piše na vrlo visokom nivou i, ma koliko tebi to bilo čudno, ne zaslužuje izrugivanje koje nad njom sprovodiš.
Okačio sam i imena, priče koliko-toliko pismenih ljudi su odskočile.

Pisanje je kao olimpijska norma... nema određeni broj mesta, nego svako ko ispuni određene uslove ide, pa iz jedne zemlje može biti jedan ili petnaest u istoj disciplini.
Nema potrebe da se unižava saturnica jer time niko drugi neće postati bolji. Treba učiti od saturnice... evo, u najnovijem Znaku sagite objavio sam njenu horor priču koju domaći "bardovi" horora mogu samo da sanjaju da će ikada napisati.

i ne ponašajte se kao razmažene šmizle, čim vam nešto nije po volji, durite se i odlazite. Gde ćete? Gde ima boljeg izazova nego ovde?
Ako ja ne mogu da se durim i odem, ne možete ni vi...

Saturnica može samo da mi se zahvali na komentaru. Komentare prilagođavam kvalitetu priča-što kvalitetnija priča, to stroži komentar. Saturnica može da bude samo polaskana (da nije otrovno sujetna, vrlo ružna osobina).
Što se izrugivanja tiče, pročitaj(te) komentare opet i ne umišljajte da ste Andrići i Selimovići. Pohvalila sam saturnicino pisanje. Sad, što joj nije dosta hvale, to je već njen problem.
Takođe, smešni su ti lični ispadi na relativno objektivne komentare. Nemate 5 nego 50 godina. Iz nadobudnih samoodbrana izbija samo lična nesigurnost. Grow up i stisnite dupe. Skinuli ste gaće.

Saturnice, čestitam na prvoj poziciji, divna priča ovaj krug, odlično izgrađena atmosfera bez ikakve sumnje,  ubedljivi likovi, mogao sam zamisliti svakog od njih i to su dobre strane priče.
Ne sviđa mi radnja. Priči bi bolje pristajao naslov Život i smrt poslednjeg obućara, jer to je ono o čemu si pisala i ne čudi me što te Linkin iskritikovao zbog patetike jer si se opasno približila nekoj priči iz ženskih časopisa koje čita moja mama.

Zači nema sukoba interesa, nema konflikta nego upravo suprotno, obostrani interes obućara i mlade kurtizane i to u trenutku kada se stvara zaplet. Sukob interesa postoji tek na kraju priče (koji mi se jako dopao) kada sin odlazi uprkos očevom nastojanju da ga zadrži uz sebe. I tu nije jasno stavljeno do znanja da ga otac želi uz sebe nego se prepušta sudbini onako blago, bez ikakve borbe za onog koga voli dok je ranije bio spreman da se bori za lepu neznanku.
Dakle problem i sa motivacijom likova.

Tvoje pisanje je dakle besprekorno, građenje atmosfere i likova takođe odlično, ono na čemu trebaš poraditi je zaplet, obratiti pažnju na motivaciju da ne dođe do nekog nelogičnog ponašanja aktera tokom priče  i možda dijalozi, jer iako ih gotovo i nema ovdje ono što ima nije mi dovoljno ubedljivo


Da dodam samo da sam glasao da bi od mene dobila glas sasvim sigurno.

Gle šta si napravio od saturnice, Bobane, neumerenom i neobjektivnom hvalom. Žena misli da je reinkarnacija Andrića, jebote. Pa još i vređa na nivou izuzetno niskih strasti i prostakluka, sve umislivši da je bolja od drugih (na to ne odgovaram, karma rešava sve umišljene egocentrike efikasnije nego moji odgovori na uvrede). Šta nas briga što ti hvalom braniš svoje saradnike? Časopis drži dalje od radionice i budi objektivan. Priča je prelepo napisana, ali površna i fejk, bez poruke i smisla. Proseravanje je termin koji je svojevremeno od mene dobio i Hrundi (a čini mi se i Steva). Deal with it.

Nisam mogla da pretpostavim ko je pisao CRVENO, čak mi se na trenutak učinilo da je neko, nedovoljno pažljiv, prevodio priču na hrvatski -  to zbog izvesnih nedoslednosti (na jednom mestu imamo reč ''unutarnji'', a onda se pojavljuje i ''unutrašnji'').
Bilo kako bilo, to je priča koja mi je ostavila najjači utisak. Teško ju je porediti sa OČEVIM DAROM, koja je dobra na sasvim drugi način. U istoj meri mi se dopala i priča o poslednjem brodograditelju, dakle izjednačeno. Dobro je što nema rangiranja. Čudi me što SUŠA NASUŠNA, budući tehnički korektna priča, nije bolje prošla na glasanju. Ipak se ovde mnogo postupa prema dopadanju.
Nadam se da rezultat neće obeshrabriti novu učesnicu.

ali ona je velika i bez moje hvale. Dobila je neku veliku državnu nagradu, knjiga joj se nalazi u svakoj knjižari,tražena je, dala je desetine intervjua, hvalili su je i nahvalili svi odreda i poneko prekoredno. Ona je formiran, dobar pisac, to je suština...

A priče sa ovih radionica idu u Znak sagite, pa dosad je objavljeno oko 70 njih za poslednjih pet godina. Malo li je?

bokte D, promašila si vasionu s tom kritikom

ja sam Očev dar shvatio kao recimo Heseovog Sidartu, a ti bi i to nazvala proseravanjem, jednu crticu o životu kojoj zamjeraš psihološku neizgrađenost, jesi sigurna što pričaš. Mislim da uopšte nisi dokučila nivo arhetipova ovdje.

dal se u detaljima može kritikovati, ko će ga znati, time se rijetko bavim, ni ne kažem da je savršena

samo bih napomenuo, kad je već započela neka rasrpava u kojoj se potpuno neispravno razdvajaju pisanje i idejnu stvaralaštvo, gdje se sugeriše da dobrom piscu samo treba dobra ideja i sve će biti super - upravo u tom nerazumijevanju da to nisu dvije različite stvari (no jedna) krije se u stvari tvoj kritički promašaj

mojne tako, mislim pogle što ti je mac poklonio prošli put, linkovao trejler za film Yesterday, bukvalno devastirajuća kritika Briža i dosljedni pokazatelj zašto pisanje i ideja nisu odvojene, kao što se ovdje propagira.

Misim, pazi ideju za Yesterday, pojela je kompletan Briž. Kontaš li to. Očev dar vjerovatno može biti kritikovan na sto načina, ali pazi koji si način izabrala: da zamjeriš Yesterday što nije Briž. Pa kako to, sestro

jasno je da D. nije uspela da se otkontroliše oko saturnice, ali to su zaista jadne stvari.

Ali mi ovde diskutujemo konkretne priče, a ne nečije nagrade.

Mene je teško šokirati, ali sam šokirana saturnicinim ponašanjem. Velika spisateljica? Sa takvim malogađanskim karakterom - nikad. Ako se pita zašto, neka opet pročita uvrede koje je smislila u odbrani svoje veličine.

ma pročitaj ti prvo kakvim si đonom krenula na nju...

Ponavljam, nisam imala pojma ko je pisao Očev dar. Tu je i indrik kao jako dobar pisac na hrvatskom jeziku. Uopšte ne primećujem jezik.

Dakle, ne serite svi kolektivno. Komentar je objektivan, imam pravo na njega. Ogradila sam se na svoje mišljenje.

Zanimljivo je kako vam svima prihvatljivo saturnicino prostačko ponašanje, a komentar je objektivno pristojan i argumentovan. To mi govori da ste sujetna bagra kojoj trebaju još godine da se izdigne iz balkanske malograđanštine. To je šesti plafon. Imam nadu da će se desiti jednom. Za sto godina.

Bilo bi lepo kad bismo bili pristojni i uvažavali ne samo mišljenje, već i osećanja sagovornika. Ako su Japanci moglu da usvoje Kawaii kulturu možemo valjda i mi da se malo više poštujemo. Nije ispravno verovanje da nije moguće biti strog i pravedan bez tvrdih i nemilosrdnih izraza. Možeš istovremeno biti i strog i milosrdan. Čak i umiljat.


A trejler nisam postavio kao kritiku neke priče, nego me samo podsetilo na temu. A pritom, imam teoriju da Boban dolazi do ideja, ne tako što smisli ideju "ni iz čega", nego tako što vidi nešto pre drugih, trejler, sinposis za novu knjigu, pa to apstrahuje na nivo ideje. U ovom slučaju Boban je nekako znao za zaplet filma Yesterday pre nas ovde, i došao do "ideje" za radionicu. J'Accuse...!

Vodila sam računa o osećanjima autora. Rekla sam "pretencioznost", narodski rečeno "proseravanje". Ne bih trepnula da je neko to napisao o mojoj priči zato što se često, zaista i proseravam.

Napravite odmak od svojih priča, prestanite da se shvatate tako ozbiljno. Ja sam pisala o priči, ne o autoru. Kako je ikad prihvatljivo da autor odgovori ličnim uvredama na kritiku priče? Smarate provincijskim kompleksima. Rešite to, pa da se družimo.

nisam komentarisao ničije ponašanje, govorio sam samo o priči, mislim sasvim objektivno, jer pojma nemam ko je šta napisao i svakome sam davao i oduzimao bodove kako koji mjesec

Quote from: mac on 18-02-2019, 15:41:54
Bilo bi lepo kad bismo bili pristojni i uvažavali ne samo mišljenje, već i osećanja sagovornika. Ako su Japanci moglu da usvoje Kawaii kulturu možemo valjda i mi da se malo više poštujemo. Nije ispravno verovanje da nije moguće biti strog i pravedan bez tvrdih i nemilosrdnih izraza. Možeš istovremeno biti i strog i milosrdan. Čak i umiljat.


A trejler nisam postavio kao kritiku neke priče, nego me samo podsetilo na temu. A pritom, imam teoriju da Boban dolazi do ideja, ne tako što smisli ideju "ni iz čega", nego tako što vidi nešto pre drugih, trejler, sinposis za novu knjigu, pa to apstrahuje na nivo ideje. U ovom slučaju Boban je nekako znao za zaplet filma Yesterday pre nas ovde, i došao do "ideje" za radionicu. J'Accuse...!

mac je kritikovo D!

Quote from: Ned on 18-02-2019, 15:02:27
Saturnice, čestitam na prvoj poziciji, divna priča ovaj krug, odlično izgrađena atmosfera bez ikakve sumnje,  ubedljivi likovi, mogao sam zamisliti svakog od njih i to su dobre strane priče...

cestitke i od mene saturnici. ovo je savrseni meki sf ciji protagonisti otvaraju pogled u dubinu ljudskog uma, gdje se ispreplicu logika, razum i ona granica koju istrazuje sf.
sadrzajno, prica je za odrasle, razumijevanje iziskuje odredjeno zivotno iskustvo i osjecaj za obrasce koje obradjuje meki sf.

Bravo saturnice 👏

saturnica je po meni dvostuka pobednica ovog kruga: spisateljski, snagom svoje priče i nad licemerjem pojedinaca ove radionice, snagom svoje ličnosti.

Čestitka za obe pobede. 

Saturnici čestitka. Vidi Zosko! Povampirio se!

Ljudovi, hvala...

Quote from: ALEKSIJE D. on 18-02-2019, 16:21:18
... Vidi Zosko! Povampirio se!

samo u pojavnom smislu, nista po mekom sf-u!
elem, u tom duhu jos jedna pozitivna kritika:

tvoj zavet
prica koja mi u ovom krugu najvise lezi. tehnikalije, naracija, tok - fantazija. trabunj.
pojedine recenice u rangu remek-djela (deca su sedela... klinci... najmladji medju njima, moglo mu je biti tek 160-170 godina, dobaci).
ovo je haiku. tu je u sazetoj formi pkd, tu je futurologija u smislu tvrdog sf-a, tehnoloski napredak, tu je pentateuh, tu se navodi na promisljanje gdje (globalno) kronoloski svrstati pricu, tu se poteze numerologija.
gdje me je potpuno dobila: tematski. kanonska postavka.

imamo svijet (prosli ili buduci) determiniran krajnjim stadijem sinistrizma i posljednjeg zanatliju, apokalipticni kraj, krajnji i konacni, ultimativni. za ljubitelje sf-a i drevnih predanja, poslastica, otvara bezbroj promisljanja u kojem god kontekstu.

Sve psihopate nagrnule na radionicu.

Iskomentarisaću ceo ovaj krug, i onda doviđenja.

Btw, zanimljivo je kako je bila tišina dok nisam iskomentarisala priče. Nemoguće je da vas pokreće samo inat prema meni. Mene ne nerviraju pohvale saturnicinoj priči, naprotiv. Nervira me ta destruktivna i malograđanska navika da se javite samo kada je neki sukob u pitanju.

Inače, ne pada mi na pamet da obitavam na istom mestu na kojem i zosko. Prepuštam mu komentarisanje priča.

Quote from: Ksenija Atanasijević on 18-02-2019, 17:43:36
Btw, zanimljivo je kako je bila tišina dok nisam iskomentarisala priče. Nemoguće je da vas pokreće samo inat prema meni. Mene ne nerviraju pohvale saturnicinoj priči, naprotiv. Nervira me ta destruktivna i malograđanska navika da se javite samo kada je neki sukob u pitanju.

Inače, ne pada mi na pamet da obitavam na istom mestu na kojem i zosko. Prepuštam mu komentarisanje priča.

Ja sam svoje misljenje o pricama ostavila jos u ponedeljak. Daleko da je moje dragoceno vreme koje sam provela citajuci svih 12 prica i pisuci komentare tisina.

4. PIKNIK IZNAD VAROŠICE

Za ovu priču sam glasala jer je najbolja priča kruga. Štaviše, u pitanju je jedna od najboljih priča radionice ever, a, uz mala proširenja, jer joj je pomalo tesno, spremna je i za objavljivanje. Glasala sam za nju i zato što je odličan SF. Kao što reče onaj što više brine o časopisu i o čepljenju autorima, nego o radionici - ovo je SF okruženje, ceni se priča u žanru.

Zašto je ova priča toliko dobra? Radi se o sjajnoj pozadini priče, koja je, iako nagovešetna tek u par rečenica, pažljivo osmišljena i neprimetno, zajedno sa glavnim motivom priče, uklopljena u funkcionišuću celinu.

Ne bih opet potezala razglabanje o važnosti osmišljavanja detalja sveta u kojem se priča odvija - svi već znamo da je bitno da, osim fabule, funkcioniše i svet u kojem se fabula odvija. Možda taj svet neće zasijati punom snagom, možda i nećete imati priliku da ga predstavite u svoj njegovoj genijalnosti koju ste ponosno osmislili, ali ti detalji sveta koji se uvezuju u fabulu, čine potku priče i bez tog sveta nema ni priče.

Kakva je potka ove priče? Pa, lako nam je da zamislimo postapokaliptični svet i to iz samo nekoliko hintova. Jedan od njih je način na koji glavni junak "zarađuje" za život. To je, ujedno, i highlight priče, a tako se priča i završava - svetlo pozornice vraća se na čoveka, sitnu tačku u celom tom haosu rata svemirskih razmera, i na njegovu brigu o pukoj egzistenciji i domišljatost da je sebi obezbedi.

Kontrast između arhaičnosti postavke i futurističkog SF motiva (nekog rata za struju koji besni u pozadini i koji je pretpostavka za fabulu i razlog okupljanja protagonista) je jedno od najsnažnijih alata pripovedanja, ako se njime dobro barata. A ovaj autor to radi odlično jer futuristički motiv uvodi postepeno u priču i dozira nam taman onoliko informacija koliko nam treba. Mislim, meni je taj momenat - ovaj starac (starica) bih mogla da budem ja za 40 godina - ostavio zatečenu. To se traži od priče! Da grize, da ujede, da zapanji, šokira i uvede novum. Ovde je novum jasan - svet je nazadovao zbog nekakvog rata sa bićima iz druge dimenzije i sve ono što mi sada, baš u ovom trenutku (a baratanje sadašnjošću u funkciji budućnosti je drugi odličan alat SF-a jer je sadašnjost čitaocima poznata i lako im je da se zamisle u ulozi protagoniste) poznajemo i uzimamo zdravo za gotovo, neko tamo, za ko zna koliko godina, prepričava kao povesnu priču iz prošlosti. Dakle, autor je vreme zaustavio u tački iz koje čitalac čita priču i tako svoje pisanije preneo na viši nivo: konačno je neko ispričao priču u kojoj se čitalac ne pita: a što bi ovo mene trebalo da zanima? Mislim, zanima nas - alo, vreme je stalo sada, ovde i sve što poznajemo nekome je priča o slavnim, prošlim vremenima! Bum!

Ovo je priča koja odaje pravu emociju i u njoj je i osećam. Naime, često na radionici viđamo nekakve odnose među ljudima, i mnogi od njih su neobjašnjivi, jer su ljubav, privrženost i prijateljstvo, jelte, nešto što se, po mnogima, događa samo od sebe i zato ne treba da objašnjavamo nastanak tih emocija. Đoka. To su površne emocije. Neko nam se dopao jer u njemu/njoj vidimo sebe, divimo se sebi, veličamo sebe. Zaista duboka povezanost između ljudi dešava se kada su oni u stanju da vide druge, bez da u njihove duše sebično upisuju sebe i svoja očekivanja. Kada ljudi jedni drugima obezbeđuju slobodu delanja i mišljenja. Kada, jednostavno, u druge ne upisuju svoje mane i demone i samo i jednostavno vole život, ljude i svet oko sebe bez pretpostavki da tamo neko odmah želi da ih povredi.

Odnos među ljudima u ovoj priči je tako lagan (easygoing). Tu su ljudi upućeni jedni na druge, stiskaju se zajedno, održavaju veze onim iskonskim sredstvom koje je i održalo ljude i njihovu kulturu na okupu - prenošenjem priča iz zajedničke prošlosti i, čak i nesvesnim, uzajamnim ohrabrivanjem. Meni je taj momenat dirljiv. Ljudi sede oko vatre, povređeni, osakaćeni, desetkovani, na toj usamljenoj planeti, napadnutoj nepravedno i surovo, i hrabre jedni druge. Zbijaju redove, unazađeni vekovima, a spremni da opet počnu iz početka.

Teško je ovakvu emociju utkati u SF priču, otud je ovo jedna od najboljih žanrovskih priča radionice ikad.

Kao što rekoh, priči je tesno. Čak i počinje na ivici prepričavanja, tako da izgradnja sveta i atmosfere nije bez svojih problema. Mnogo toga je ipak stisnuto na malom prostoru. Srećom, priču seku dijalozi i to baš na pravim mestima i spasavaju je od propadanja u ambis prepričavanja starčevih pokreta, misli i dela.

Autor je savladao zanat i na putu je ka probijanju sledećeg plafona. Jedini u ovom krugu (pomalo me boli želudac dok ovo pišem i priznajem). Taj sledeći plafon čini alegorija, jer priča može i tako da se čita. Starac je metafora za čovečanstvo koje preživljava i vraća se sa osmehom na licu. Staro i ranjeno, ali se ponovo vraća kući/svojoj planeti i počinje iznova.

E, onda kada je jedan nivo priče alegoričan, tada smo probili četvrti plafon.

Što se mene tiče, najbolja priča ovog autora u celokupnom njegovom opusu.

Odoh da izlečim želudac od grčenja.

5. ODJECI DUŠE

Ovu priču nisam pročitala do kraja. Nisam je razumela, psihodelična je i ne mogu da se smaram sa komentarisanjem, osim ako autor to izričito ne poželi. Sećam se nekakve dobre ideje o detektivima koji istražuju otisak duše ili se varam, ali ništa osim toga nisam skontala. Sorry.

Možda joj se vratim kasnije, ako budem imala vremena.

Dragi autori, potrudite se da priču pišete za svoju publiku, a ne za sebe. Egocentrizam je glavna mana ove priče.

Mala digresija pre nego što nastavim komentarisanje: moram da izjavim da me je saturnica dosta povredila. Verovali ili ne, blaženog pojma nisam imala ko je pisao priču. Bilo je nekoliko priča na hrvatskom jeziku i nisam se bavila odmeravanjem autora. Čak mi se pričinilo i da je crvena priča na prvom mestu, a ne Očev dar.

Za pisanje dugih komentara potreban je fokus, i fokusiram se na to, pa mi često izmiču detalji poput broja bodova ili autora.

U prošlom krugu je saturnica isto bila visoko plasirana (ili se varam?), dobila je isto objektivan komentar od mene. Tada mi niko, pa ni ona, nije zamerio subjektivnost i pljuvanje (zašto bih sada imala motiv da je ispljujem, ako to nisam imala ni u prvom krugu?). Razmislite malo pre nego što pustite sujetu sa lanca. Kako da poverujem u duboke emocije u vašoj priči kada ne umete da prepoznate tuđe motive i pročitate ono što zaista piše?

Saturnica je zauvek izgubila bitan deo mog poštovanja prema njoj, a zamolila bih vas da imate poverenja u bar relativnu objektivnost mog komentarisanja. Kada osetim da neću biti bar većinom vremena objektivna ili bar konstruktivna, ne napišem komentar. Nemam ja račun da unizim vaša čeda.

bože što drobiš više... čak i da je svako ovdje imao neki emocionalni upliv ovdje, ja npr nisam jer si realno promašila kritiku, ali čak i da je svako imao - zašto se koncentrišeš samo na to? Tebi su upućene i objektivne kritike, pa ih sada vješto izbjegavaš i brbljaš ko jeste ko nije psiho. aj odmori malo

i realno, smatram Džeka dobrim piscem inače, ali ovdje je učestalo na početku "papavao"* bespotrebno, i ne znam kako se to može nazvati najboljom pričom


* nekoliko rečenica konstantno sadrže pa. Prva tri pasusa: Pa ustaje, pa je, pa kruži, pa skida, pa srez.

Kasnije se popravlja, priča je dobra al zbog papavanja ne mož' na vrh

već rekoh da je Steva imo isto neko zaribavanje na početku, mada je efekat ponavljanja bio drugačiji na mene no na Biki

i to je to

6. BUDI MI ZDRAVO!

Ja, izgleda, prepoznajem Stevu čak i kada ga ne prepoznajem. 

Stevo, šta ti, još uvek, radiš ovde (mislim, među nama, ovakvima)? Davno si ti prevazišao radionicu (ovakvu kakva je sada) i sada tvoje priče, svakako, pripadaju ovde, ali kao model za učenje i šargarepa koju jurimo. Ja u tome vidim korist od tvog prisustva na radionici. Svakako si odavno spreman za roman. Čak imam i falsifikovano sećanje na neki tvoj roman, koliko ti je to imanentno negde u mojim mislima.

E, ovo je najosećajnija priča kuga. Po iskrenosti i autentičnosti prevazilazi i prethodnu. U stvari, emocija ljubavi joj je svrha i cilj, a ja takvu svrhu priče priznajem i radujem joj se. Od Steve učiti kako se slika ljubavna veza među ljudima, čak i kada drugo u dvojini nije neposredno prisutno i obitava samo u sećanjima junakinje.

A, reći ću vam koje rečenice su, tačno, nabijene osećanjima. Žala, pre svega.

Evo:

QuoteEh, njen Lepi Jovica. Bio je on i Najjači čovek na planeti, bio je i
Čovek đule pa su ga ispaljivali a on bi vazda sletao baš pored nje, i
njene postelje. Bio je on svašta nešto, ali ponajviše i jedino njen.

Nemoj da je neko slučajno pogrešio pa pomislio da je ovo izjava sveznajućeg pripovedača. Ovo je čisto osećanje junakinje. Njena misao.  Suština ljubavnog osećanja opisana u tri rečenice. I još nešto - nemoj da je neko pogrešio i u ovim rečenicama pročitao Jovicinu ljubav prema junakinji. Iako tako izgleda, nije on stvarno bio njen koliko ga je ona smatrala svojim. Divan mi je ovaj pasus.

Tu se ljubav nije samo neobjašnjivo i zgodno "desila" da bi priča imala opravdanje za postojanje. Nije samo maska za priču. Ova junakinja sanja/seća se svoje ljubavi i seća se svog Jovice i kako je nekad bio njen i kako joj je, najposle, slomio srce. Dopada mi se perspektiva žene - ovde žena nije samo objekat muške žudnje. Ovde je žena subjekat ljubavi, usamljenosti, žala, hrabrosti i, najposle, jakog karaktera, tako tipičnog isključivo za žene.

Kako se opisuje duboka emotivna veza među ljudima? Evo, ovako:

QuotePrisetila se kako su se u Pešti prejeli nekakvog gulaša da ih je posle
stomak boleo još nedelju dana, sve do one bečke šnicle, u Beču. Delili su je u zalogajima, grizli je u vazduhu sve dok im se usne nisu
sjedinile kroz prezle i krtinu. U Parizu, tamo se Jovica zdravo jako
napio, i ona je bila spremna da mu sve oprosti ali on nije hteo njoj.
Reko joj je jasno – da njemu treba zdrava žena a ne jalova krava, i da
ne želi da postane poslednji Lepi Jovica, čovek od svih cirkuskih zanata.

Nema tu idealizacija, nema neobjašnjivih emocija, ljubavnih mistifikacija, pa proseravanja o iznenadnim osećanjima poverenja i iracionalnim odlukama . Jeli su gulaš, pa su možda imali proliv od njega, pa su delili šniclu u Beču, pa se posvađali u Parizu. To je životan, iskren, prizemljen i stvaran odnos između dva ljubavnika. I vidite, tu je tačno pogođena i autentičnost ženske sudbine: oprostila bi ona (identifikujem se sa njom ), ali ne bi on i to nešto na šta ona nema uticaja. Štoono kažu: I really felt that.

Obratite pažnju na dukat i svraku i simboliku koju nose. Dukat je simbol za hrabrost da se odluči i protivno osećanju ljubavi, a svraka je simbol devojčicinog karaktera. Izranjavana i prkosna, ali dobrodušna, jaka i zaštitnički nastrojena. Svraka je devojčicin animus.

Priča se završava spuštanjem zavese, jer zatvaranje niskih grana među kojima nestaju baka i svraka predstavlja baš to - kraj jedne predstave, ljubavi, života. Poslednja scena je i simbol smrti junakinje. Sad, ako sam se nekad identifikovala sa nekom ljubavnom pričom sa radionice, a i inače, to je ova priča o devojčici sa neobičnim darom, koja završava u cirkusu, tamo se zaljubljuje, tamo joj slamaju srce, vraća se u prirodu i tamo umire.

Čak i da ima mane, ja sam ovom pričom toliko opijena da ih ne razaznajem.

Stevina priča je alegorija ljubavi.

Ne treba zanemariti i njen autentično feministički aspekat.

Steva je odavno probio plafon, njega više i ne računam u obične radioničare. I ova priča je spremna za objavljivanje.

U ovom krugu su čak dva autora prevazišla sebe. I onda svirate da se radionica ponavlja i da vam ne služi više ničemu.

Ma nemoj.

QuoteSedi starina ispred svoje kolibe na brdu iznad gradića, šara prutom po pesku i seća se dobrih vremena. Popio bi malo kafe ali ga
mrzi da loži pa ustaje da namesti suncobran i mršti se. Juče do ova
doba zaustaviše se dve zaprege pa je pripovedanjem zaradio komad
hleba, upola toliko slanine, tuce krompira i kutiju orasnica Otanjilo
nešto zadnjih dana.
Diže pogled na raskrsnicu, čini mu se klaparanje kopita po asfaltu. Zagleda duž puta što vodi do varoši pa kruži nebom kao jastreb.

Quote from: Pizzobatto on 18-02-2019, 21:26:38

* nekoliko rečenica konstantno sadrže pa. Prva tri pasusa: Pa ustaje, pa je, pa kruži, pa skida, pa srez.

Kasnije se popravlja, priča je dobra al zbog papavanja ne mož' na vrh

Batice, dozvoli da te podsetim da o zanatu pisanja nemaš pojma. Svakako možeš da komentarišeš kao čitalac, ali tvoje stilske primedbe su smešne i neuke. Evo, naučiću te nešto, da ne lupetaš naokolo ubuduće: u citiranom pasusu sam boldovala tri "pa" koje si "zamerio" i zbog kojih priča "ne može na vrh" (lol). U prvoj rečenici koja sadrži "pa", prisustvo te rečce je opravdano. Junaka mrzi da uradi nešto, pa radi nešto drugo. Prisustvo iste rečce je opravdano i u trećem primeru: junak radi nešto, pa potom radi nešto drugo. Eventualno je moglo da se izbaci drugo "pa", ali to je toliko far stretched da je jednostavno smešno, pogotovo ako u obzir uzmemo razmak između rečca, tj. činjenice da se ne ponavljaju uvek u uzastopnim rečenicama.

Načuo si nešto osluškivanjem ili polučitanjem komentara, pa sada skakućeš naokolo kao neki stručnjak, a u stvari si svakome, ko zapravo ima pojma o veštini pisanja, smešan.

Pri tom sam rekla da je priča na ivici da zapadne u prepričavanje. Šta misliš, na šta sam mislila? :/  Smore. 

Ali je zanimljivo kako je saturnica opljunula moju priču u ovom krugu na neviđeno, a ono ispalo da joj se najviše svidjela u ovom krugu. Lol.
Rekoh ja da karma uvek odradi svoje.

Pobogu, jesi ti luda ili šta?

Quote from: Pizzobatto on 18-02-2019, 21:26:38
Tebi su upućene i objektivne kritike, pa ih sada vješto izbjegavaš

dakle, sigurno ne ove kritike o papavanju
one mogu biti kakve god oćeš, baš mene briga dal će neko naći opravdanje za pa, jer ovaj quote gore se ne odnosi na to

al ajde, radi šta oćeš, tek mi sada pada na pamet da se bliži deseta godina tvog upornog ignorisanja onoga što ti ne odgovara

mora se nekad i odustati, zar ne

O čemu pričaš, batice? U jednom od svojih komentara na tuđu priču, pomenula sam tvoju zamerku na moju priču kao validnu i ispravnu.

Smore.   

Quote from: Hrundi V. Bakshi on 18-02-2019, 08:54:21
Uzgred, komentari su ti smisleni, kritični i - korisni, komentarišeš priče a ne - sebe.

I ovo mi je jedino priznanje koje mi je bitno. Hvala, Darko.

Quote from: Ksenija Atanasijević on 18-02-2019, 23:07:30
O čemu pričaš, batice? U jednom od svojih komentara na tuđu priču, pomenula sam tvoju zamerku na moju priču kao validnu i ispravnu.

Smore.   

što naravno ne mijenja da uporno ignorišeš ono što ti ne odgovara

sad možeš nastavit s pms avanturama o karmi, zen budizmu i ostalom mambo džambou

Pokušavam da ignorišem tebe celog, dok ne preteraš. Onda te potapšem po obrazu da te smirim, pa nastavim da te ignorišem.