ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: ridiculus on 24-11-2016, 07:58:01
Ali i Japanci beže iz Japana. Tamo je često nepodnošljivo čak i njima, i bilo kome od njih ko je imao priliku da živi u Evropi ne bi palo na pamet da se vrati.

Tako da, ne pokušavam da zataškam stvari, samo da ukažem da su, možda, samo deo jedne šire kulturne situacije.

ne mijesajmo dvije potpuno razlicite stvari.
kako koji japanac individualno dozivljava japan ili europu, prica je za sebe. japanac nije izopcen iz drustevnog uredjenja i prezren.
dok je ovaj navod oko problematike sa useljenistvom nesto deseto, te japan jedna od zemalja vrijedna teskog prezira.
da ne postoje privredni interesi koji postoje, imao bi tri milijarde sankcija, bio izoliran poput sjeverne koreje i dragog vodje, te medijski redovno provlacen kroz blato.

sta znaci "dio shire kulturne situacije"? kako uopce uvesti pojam kulture u slicno? nema to veze sa kulturom.

Kako odnos prema rasi ili nacionalnosti nema veze s kulturom? Nasledjuje se biološki ili šta? U Japanu samo starije osobe sa iskustvom u nečemu, nekoj struci, zanatu, ili veštini, imaju autoritet. Svi drugi,  žene, mladi, deca, stranci, niži su na lestvici vrednosti. To se teško menja, ali sasvim sam siguran da, kada bi došao stranac, i dokazao se nekim herkulovskim delom, bio bi prihvaćen bez problema.

taj odnos ne moze postojati u pozitivnom ili "pravdajucem" smislu. to nije kultura.

japansko drustvo nije izolirano pleme pigmejaca, amazonskih indiosa ili kakvih arapa. to nije drustvo koje do jucer zaobilazio progres. osim na jednom prakticnom podrucju: nitko im jos nije rekao da nacionalizam i rasizam vise nisu na cijeni, imamo kao neka osnovna ljudska prava koja vrijede za sve sto bi definirali kao homo sapiens sapiens. ili se samo prave malo glupi.

znaci, u jednoj opcenito toliko naprednoj civilizaciji, tehnoloski, rasisticki/nacionalisticki odnos ne moze biti dio "kulture".

Let's Talk About Japan And Sickness Masks

Suvremeni Japan:

https://youtu.be/cZq6gVS1WTw

U Japanu je normalno radno vrijeme od 8 do 18, često se ostaje produženo do 20h, a nakon posla se ide s poslovnim kolegama na večeru do 23, ponoći.
To baš ne ostavlja vremena za ikakvo druženje ili traženje partnera. Stvar je sistema i onoga što se od ljudi očekuje, ne u samim ljudima.
Japan je stoga jedna od zemalja s najvećom stopom samoubojstava.
Ovo nije rješenje ničega (hologramski partneri), ali izgleda da je najbliže što će mnogi od njih ikada doći do obiteljskih odnosa.

Уништи их висока технологија...

Da, T2.
Šteta, taj narod ima famoznu povijest, tradiciju, običaje, festivale.
Kad smo već kod festivala odn. vašara, nije zgoreg ovdje postaviti link na festival o kojem zapadni svijet ništa ne zna, niti očekuje od Japanaca:
https://en.m.wikipedia.org/wiki/Kanamara_Matsuri
Mitologija im je zbilja fenomenalna.

Фестивал прославе плодности, а слично томе се славило у Европи, само је уместо фалуса била подизана дугачка мотка.

Quote from: Divlje srce on 25-02-2017, 00:36:28

U Japanu je normalno radno vrijeme od 8 do 18, često se ostaje produženo do 20h, a nakon posla se ide s poslovnim kolegama na večeru do 23, ponoći.

Ali prave sistemske korake da ovo izmene:

Japan wants workers to clock out early on 'Premium Fridays'

Japan ima bezbroj lica, a zapadnjačka mjerila i ocjene su nedostatne da Japan definiraju. Zato im stalno izmiče iz ruku.
Japan je za mnoge mističan, tajanstven, ovakav i onakav; ono što je mene oduševilo najviše je njihovo poštivanje druge osobe, čast, održanje dane riječi,  a zapravo jednostavnost kojom zrače u komunikaciji.
Oduševljava me i njihova "pretjerana" ljubaznost i uviđavnost, npr. kada se kondukteri i vozači vlaka ispričavaju svakom putniku pojedinačno zbog kašnjenja (inače nezamislivog događaja) prijevoza, ili npr. ovakvi potezi:
https://www.google.hr/amp/www.independent.co.uk/news/business/news/japanese-company-apologises-for-9-cent-price-increase-a6972566.html%3famp

I zato isto, Japan 

Jedna od bezbroj priča o najpoznatijem japanskom slatkišu, mochiju.

https://m.youtube.com/watch?v=tmSrULDVRPc

Japanci (tradicionalni) vrlo ozbiljno shvaćaju svoj rad, ulažu 100% sebe.

Evo, i Panasonik pokušava da limitira radno vreme (mada na 11 sati    ):

Panasonic wants employees to relax, limits work days to 11 hours

Imaju u suvremenom Japanu ozbiljne probleme, da. Neće vjerojatno to nikad priznati. Preponosni su da se predaju očajavanju... ali vidi se da su svjesni da im nešto nedostaje.


https://youtu.be/ON9d2rPq6YY

Surprise Your Date By Beating Up Fake Bad Guys At Japanese Theme Park

Japanese Manners Made Easy

The Man Who First Played Godzilla Has Died

Quote
"Dok nas restart ne rastavi": Japanci se ŽENE VIRTUELNIM DEVOJKAMA

Japanski muškarci sklapaju brakove sa mladama iz virtuelne realnsoti, uz ceremoniju venčanja koja izgleda kao iz naučno-fantastičnih filmova.

Japanac obučen u svečano odelo sprema se da oženi virtuelnu devojku iz crtanog filma. Ovakve scene sve su češće u jednoj od tehnološki najrazvijenijih zemalja sveta.

"Par" razmenjuje zakletve i gleda se u oči preko specijalnih naočara, pre nego što razmene prvi poljubac u prisustvu, "jednako realnih", gostiju.

Koncept je potekao od anime video igrice u kojoj igrači mogu da razvijaju i održavaju "veze" sa virtuelnim devojkama, piše "RT".

Za igrače koji su "posebno posvećeni svojim devojkama" kreatori igre su dizajnirali način "kako bi se parovi venčali", piše "RT".

Za sada nema detalja o tome kako su mladenci proveli prvu bračnu noć.

http://www.blic.rs/vesti/svet/dok-nas-restart-ne-rastavi-japanci-se-zene-virtuelnim-devojkama/b4s6wrz

Quote
FENOMEN "KAROŠI" TRESE JAPAN Mladi Japanci umiru na poslu - BUKVALNO!

Zaposleni u Japanu imaju najviše radnih sati u svetu, a neki mladi Japanci bukvalno rade dok ne umru, zbog čega se apeluje na vladu ove države da nešto preduzme.

Mičijo Nišigaki bila je ponosna majka kada je njen sin jedinac dobio posao u velikoj japanskoj telekomunikacionoj kompaniji, čim je završio studije. Voleo je kompjutere, i činilo mu se da je ponuda bila sjajna na tako jakom tržištu poslova kakvo vlada u Japanu. Sve dok dve godine kasnije nije morao da prespava dedinu sahranu zbog umora.

- Govorio mi je da je zauzet ali da je sve u redu. Ali, kada je došao na sahranu mog oca, nije mogao da ustane iz kreveta. Rekao mi je: Pusti me samo malo da odspavam, ne mogu da ustanem - priča Mičijo.

Kasnije je saznala od njegovih kolega da je često radio prekovremeno.

- Obično je radio sve do poslednjeg voza, ali ako bi propustio polazak, spavao bi na radnom stolu. U najgorem slučaju radio je preko noći, sve do 22 sata narednog dana - 37 sati ukupno - ispričala je njegova majka.

Dve godine kasnije Naoja je preminuo u 27. godini, predozirajući se lekovima, a nakon njegove smrti u Japanu je zvanično usvojena reč "Karoši", što znači smrt od prekovremenog rada.

Japanci rade do 100 prekovremenih sati mesečno

U kulturi Japana ustaljen je običaj prekovremenog rada, i ovo nije nov fenomen. Prvi put je zabeležen 1960-ih godina, ali je nedavno zabeležen porast broja "Karošija".

Na Božić 2015. godine, Matcuri Takahaši (24), zaposlena u japanskoj agenciji za marketing "Dencu", izvršila je samoubistvo skokom sa zgrade. Nakon nemilog događaja saznalo se da je poslednjeg meseca jedva spavala jer je radila 100 prekovremenih sati.

Ovoliki prekovremeni rad nije neuobičajen, posebno za novozaposlene u kompanijama.

Tužno je jer mladi radnici misle da nemaju drugog izbora. Ako nećeš da daš otkaz moraš da radiš i do 100 sati prekovremeno, a ako daš otkaz, ne možeš da preživiš. Nesigurnost radnog mesta je sve učinila gorom - kaže Makoto Ivakaši, zaposlen u organizaciji "Pose" koja pruža pomoć mladim radnicima.

Kultura prekovremenog rada

Zvanična statistika beleži na stotine slučajeva smrt od prekovremenog rada, bilo da se radi o srčanim udarima, gušenjima ili samoubistvima, ali pojedine organizacije tvrde da su cifre daleko veće.

Gotovo četvrtina japanskih kompanija tera svoje zaposlene da rade i više od 80 prekovremenih sati mesečno, često neplaćeno, piše BBC, dok 12 odsto zaposlenih radi i više od 100 sati.

Zbog toga je japanska vlada pod pojačanim pritiskom da reaguje, ali je teško razbiti decenijama staru radnu kulturu koja je usađena, gde je sramota otići sa posla pre kolega ili šefa.

Ranije ove godine Vlada je zato predstavila sistem "premijum petka", podstičući preduzeća da puste zaposlene ranije, oko 15 sati, svakog poslednjeg petka u mesecu, a takođe podstiču radnike da češće uzimaju odmore, koji imaju pravo na 20 slobodnih dana godišnje. Međutim, oko 35 odsto njih ne uzima ni jedan.

Teraju ih kući gašenjem svetla u kancelarijama

Lokalna vlast okruga Tošima, distrikta u predgrađu Tokija, uveli su meru gašenja svetla u kancelarijama u 19 časova, kako bi naterali ljude da idu kući.

- Želeli smo da uradimo nešto uočljivo. Ne radi se samo o skraćivanju radnih sati, već smo želeli da ljudi budu produktivniji i efikasniji, tako da svako može da uživa u slobodnom vremenu. Želeli smo da potpuno promenimo radno okruženje - rekao je manadžer okruga Hitoši Ueno.

Primedba koju je izneo zapravo ima smisla jer Japan od svih G7 zemalja ima najmanju produktvinost među razvijenim ekonomijama po utrošenom vremenu, iako ima najviše radnih sati.

Međutim kompanije tvrde da ove mere ne rešavaju suštinu problema - da mladi radnici umiru jer rade sa mnogo energije predugo. Kao jedino rešenje zato predlažu da se stavi zakonska granica na prekovremeni rad.

Ranije ove godine vlada je predložila ograničavanje prekovremenog rada na 60 sati mesečno, ali da bi firme mogle da to produže tokom "perioda gužve".

http://www.blic.rs/vesti/svet/fenomen-karosi-trese-japan-mladi-japanci-umiru-na-poslu-bukvalno/fnykp08

Quote
KAROŠI Japanska policija istražuje samoubistva zbog previše rada

Policija je pretražila kancelarije japanske marketinške kompanije "Dencu" u okviru istrage zbog samoubistva i prekovremenih radnih sati.

Akcija policije usledila je nakon samoubistva 24-godišnjeg radnika ove firme.

Ministarstvo rada saopštilo je da se radi o slučaju "karoši" ili "smrti zbog prekomernog rada".

Desetine zvaničnika ušlo je rano jutros u sedište kompanije "Dencu" u Tokiju.

Pretresi su izvedeni u Osaki, Kjotu i Nagoji, javlja BBC.

Kancelarije u Tokiju već su pretresane u oktobru.

Žena koja je bila zaposlena u ovoj firmi umrla je prošlog decembra, a radila je 105 sati prekovremeno u oktobru 2015. godine i patila je od teškog oblika depresije.

Veliki broj prekovremenih sati, obično neplaćenih, konstantan je problem u Japanu. Veruje se da je taj problem "kriv" za pad privrede i stope nataliteta i da ima posledice po zdravlje radnika.

http://www.blic.rs/vesti/svet/karosi-japanska-policija-istrazuje-samoubistva-zbog-previse-rada/21rx7bm

https://www.youtube.com/watch?v=RYNdiLrvwzA

Quote from: T2 on 13-08-2017, 18:01:52

Zaposleni u Japanu imaju najviše radnih sati u svetu, a neki mladi Japanci bukvalno rade dok ne umru, zbog čega se apeluje na vladu ove države da nešto preduzme.

Pobogu! Pa kada i kako će ti mladi Japanci da obaraju severnokorejske projektile?

Osaka Court's Ruling Helps Destroy Tattoos In Japan

Can cutting work hours solve Japan's productivity puzzle?

The Buddhist Swastika Becomes Popular Slang In Japan

In Tokyo, You Can Fight Like A Samurai At The Airport

In Japan, It's 'Super Monster Wolf' Versus Wild Boars

Today Was A Big Victory For Japanese Tattooing

Naomi Osaka And The Expectations Put Upon Biracial Japanese

Japan Says Goodbye To The Heisei Era

 Japan Finally Gets Rules About Japanese Whisky

Kako sam pre nekog vremena i pomenuo, pročitao sam knjigu Pure Invention: How Japan's Pop Culture Conquered the World, fascinantan pregled multimedijalnog prisustva Japana u globalnoj kulturi dvadesetog i dvadesetprvog veka a gde se reč ,,medijum" odnosi ne samo na komunikacione platforme, već, mnogo šire od toga, na različite privredne grane na ovaj i onaj način vezane za kulturu. Možda zvuči malo suvo, ali Matt Alt, autor ovog kapitalnog dela je čovek iz ,,naše" branše, nepatvoreni gik sa korenima u mangi, animeu i japanskim video-igrama, a koji od početka stoleća živi u Tokiju, oženjen je Japankom i zarađuje za život baveći se lokalizacijom ondašnjih video igara, anime radova itd. za Englesko govorno područje. Alt je dugogodišnji potrošač japanske popularne kulture ali i promišljeni publicista – da ne pominjem da povremeno piše za Wired, Asahi Shimbun, Slate... – koji je posle nekoliko uspešnih knjiga što su se bavile elementima japanske popularne kulture (i folklora) kao što su nindže i jokai, te brda eseja što su se opet bavili različitim aspektima japanske kulture i njenog uticaja na zapadnu kulturu (možete nekima od njih pristupiti koristeći ovu stranicu Altovog ličnog sajta), odlučio da je vreme za jedan metodičan, sintetički rad koji će na jednom mestu sakupiti najveći broj argumenata za tezu da je Japan praktično izmislio moderni svet, a u kome mi ostali živimo, te da smo najveći deo perioda od Drugog svetskog rata pa do danas proveli trudeći se – možda i sasvim nesvesno – da uhvatimo priključak sa liderom.



Ova teza može na prvi pogled delovati malčice navijački, Alt je bez sumnje hardcore weeb u onom najpozitivnijem smislu te reči, sa ranim interesovanjem za učenje Japanskog jezika još krajem osamdesetih i neprospavanim noćima što ih je provodio uz rečnik i originalne japanske mange Osamua Tezuke, ali Pure Invention nipošto nije primer neodgovornog puštanja mašti na volju i upisivanja značenja tamo gde ga nema već jedna zaista sistematična eksploracija načina na koji se japanska privreda oporavljala posle rata, favorizujući u iznenađujuće velikom obimu industriju zabave i na koji se način ovo dalje pretakalo prema zapadu, ulazeći u severnoameričku kulturu do mere da se ona – neočekivano i jedno vreme neprimetno – razvijala pod snažnim uticajem japanske. Alt je, naravno, sasvim svestan i konspiratoloških tumačenja ove kulturne razmene a koja su tokom osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka dostigla vrhunac paranoje da, jelte, Japan ne samo kvari omladinu i ispira joj mozgove nego i da japanske kompanije bukvalno kupuju Ameriku pred očima naivnih i nedužnih Amerikanaca, pa je posebno interesantna teza u knjizi to da je intenzitet japanske kulturne emanacije prema zapadu svoj vrhunac zapravo dostigao tek u drugoj polovini devedesetih, kada je japanski streloviti ekonomski rast već bio pola decenije daleka uspomena, surova recesija začela svoju dugogodišnju vladavinu, a japanska kultura naprosto postala jedino dostupno izvozno dobro državi čiji su tradicionalni industrijski i privredni snagatori najviše i nastradali nakon što je pukao mehur ekonomskog rasta na kraju osamdesetih.

Jednako važna je i druga teza koja kaže da fascinacija zapada Japanom i njegovom kulturom nije trend vezan samo za devedesete godine prošlog veka, pa ni za dvadeseti vek uopšte, i Alt daje dosta jakih argumenata koji pokazuju oduševljenost i fascinaciju na strani zapadnjaka Japanom još u devetnaestom veku a nakon otvaranja ove zemlje prema ostatku sveta u skladu sa novim političkim i kulturnim vetrovima koji su u Japanu duvali od početka Meiđi obnove. Japan je tokom ovog perioda prolazio ubrzanu industrijalizaciju i vesternizaciju ali su istovremeno i zapadnjaci imali prilike da se dive dostignućima japanske umetnosti, kulture, manufakture... od francuskih impresionističkih slikara, preko britanskih pozorišnih producenata pa sve do Oskara Vajlda čija je izjava da je Japan ,,čista invencija" poslužila i kao naslov ove knjige, Alt daje ubedljivu sliku Japana prepoznatog na ime svoje kreativnosti ali i poslovne preduzimljivosti daleko pre svetskih ratova iz Dvadesetog veka.

Naravno, uspon jakog japanskog nacionalizma i imperijalističkih ambicija, osvajačko ratovanje u Aziji pa onda i Drugi svetski rat i sukob sa SAD, praćen brutalnim bombardovanje japanskih gradova i krunisan prvim ratnim korišćenjem nuklearnog oružja u istoriji pa višegodišnjom okupacijom Japana od strane američke vojske – ovo su temelji na kojima počinje priča o posleratnoj japanskoj re-invenciji i preuzimanju uloge globalnog trendsetera u (popularnoj) kulturi. Alt je ovde raspamećujuće detaljan i ovo nije samo knjiga koja Harukija Murakamija i Hello Kitty posmatra u istoj ravni, i u kojoj su Sonyjev Walkman i Nintendo Entertainment System prepoznati kao revolucionarne ,,sprave za isporučivanje fantazija", u kojoj su Pokemon, Tamagoči, emođiji i Studio Ghibli delovi globalne kulturne baštine, već i knjiga koja detaljno analizira japanski put od nacije koja će posle rata internacionalno biti prvo percipirana kao proizvođač najjeftinijih, nekvalitetnih črčkarija što se kupuju po kioscima a zatim – i veoma brzo – kao nacija koja dominira na tržištu igračaka, elektronike, ali i ,,mekših", manje opipljivih industrija uključujući stripove i animaciju.

Utoliko, fascinantno je čitati o putanji koju je japanska industrija igračaka prešla nakon ratnog pustošenja – tokom kog je uostalom, svaka fabrika pretvorena u fabriku oružja ili vojne opreme – preko bukvalno sakupljanja praznih konzervi i drugog metalnog otpada iz američkih vojnih baza da se dođe do dragocenih sirovina, do dominantne sile koja je, prodajući Amerikancima umanjene verzije upravo američkih automobila (prvo Džipa, zatim Kadilaka) postala najjača na svetu. Obraćanje pažnje na najsitnije detalje i neverovatno niski troškovi radne snage učinili su japanske ,,autiće" – kasnije i druge igračke – najpopularnijim na svetu još pre 1960. godine.

A ovo je samo delić priče. Alt pažljivo meandrira između oslikavanja šire društvene i političke slike i njihovih veza sa kulturom i popularnom kulturom, pokazujući esencijalne spone između brze urbanizacije Japana, posebnih životnih uslova u kojima će se naći novi gradski živalj – radnici i studenti – i narastajuće popularnosti novih strip-žanrova. Manga, koja je u pedesetim godinama procvetala, velikim delom na ime rada Osamua Tezuke koji će kratke humorističke forme transformisati u dugačke avanturističke narative, će prema njihovom kraju doživeti svojevrsnu revoluciju sa usponom gekiga autora koji će svoje radove nameniti odraslima, odbacujući Tezukin fokus na slatke priče namenjene deci i kreirajući radove na razmeđi visoke umetnosti i eksploatacije. Naravno, Tezuka, kao ,,kum mange" dobija veliki prostor u ovoj knjizi ali je jednako važan i njegov prelazak u anime industriju pa i praktično katastrofalna odluka da prihvati za svoj studio autodestruktivnu ponudu rada ispod cene – a što je sam Tezuka subvencionisao iz svog džepa – ne bi li se postigla konkurentna vrednost u nadmetanju sa drugima u filmskoj i televizijskoj industriji, a koja i danas, više od pola veka kasnije diktira cenu rada u japanskoj industriji animacije što mlade animatore doslovno stavlja ispod granice siromaštva ako žele da žive u Tokiju.

Ratovi televizijskih produkcija se ovde prepliću sa ratovima studenata koji naoružani marksističkom literaturom u jednoj i gekiga mangama u drugoj ruci kraj šezdesetih provode okupirajući fakultete i tukući se s policijom, a Alt dalje piše o fenomenu Hello Kitty kao prvoj, praktično inauguralnoj instanci u kojoj su žene dobile mogućnost da preuzmu kreativnu kontrolu ali i menadžerske pozicije u japanskom biznisu, preplavljujući svet ,,kawaii" dizajnom tašni, novčanika, pidžama, rokovnika...



Naravno, posebna pozicija u knjizi odnosi se na način na koji je Sony revolucionisao slušanje muzike kreiranjem Walkmana, pokazujući vrlo plastično kako tehnička inventivnost sama po sebi nije dovoljna i da je njen dolazak u paru sa kopernikanskim obrtom u razmišljanju ono što je garantovalo individualizovanje iskustva slušanja muzike i kreiranje svojevrsnih muzičkih identiteta za svakog pojedinca bez obzira da li bi pripadao ,,tradicionalnoj" populaciji slušalaca muzike. Još je fascinantnije poglavlje koje se bavi usponom karaoke mašina i njihovim pokoravanjem prvo Japana a onda i SAD, ali i demonstracijom kako je karaoke industrija radikalno izmenila prirodu pop muzike. Vrhunac ovog dela knjige je segment koji se bavi nastankom emotikona i emođija među japanskim srednjoškolkama koje su bile rane korisnice pejdžera a zatim SMS servisa na prvim šire dostupnim mobilnim telefonima, čije je spontano izmišljanje nove sintakse sastavljene delom od stilizovanih slika potpuno izmenilo industriju komunikacija do mere da je Appleov iPhone – lansiran u Japanu bez podrške za emođije – nekoliko godina tavorio na policama prodavnica potvrđujući da su japanske tinejdžerke sila koja diktira globalni smer razvoja industrije mobilne telefonije.

Deo knjige koji se bavi Nintendom i video igrama je, naravno, vrlo detaljan ali i podseća da je veliki deo američke populacije do japanske kulture zapravo došao prevashodno preko video igara u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka i da su anime i manga eksplozije iz druge polovine devedesetih bile moguće jer je Nintendo (praćen Segom, kasnije i Sonyjem) uradio artiljerijsku pripremu. Otud je simbolički – ali i sociološki – možda i sasvim prirodno da će prvi veliki fenomen u kome je uspon savremene, ,,alternativne" desnice u SAD postao očigledan biti vezan baš za videoigre.

Matt Alt vrlo spretno uvezuje sve svoje teze u pažljivo sažetu istoriju Gamergatea, 4Chana, anonymousa i njihovog istorijata onlajn i oflajn aktivizma, krećući od 2Chan korena u Japanu, pokazujući kako su fetišizacija japanske popularne kulture (uključujući anime pornografiju) i fetišizacija ,,zapadnjačkog" nacionalizma na kraju porodili moderni (i pomodni?) fašizam koji se skriva iza alt-right brenda. Ironija u kojoj je manga u šezdesetim godinama prošlog veka u Japanu bila simbol progresivističke, levičarske aktivističke agende, da bi smo kroz 4Chan, Stevea Bannona i Mila Yiannopoulosa došli do Trampa u Beloj Kući i aktuelne epohe kulturnih ratova je jasna, ali koraci su logični i podrazumevaju i sociološke preduslove koliko i zlu nameru ovejanih manipulatora. Matt Alt u ovom segmentu piše vrlo analitički ali i bez aktivističke agende, pošteno secirajući korene ovih fenomena, atribuirajući krivicu gde je potrebno, ali bez prenaglašenog moralisanja, a što je vrlo osvežavajuć pristup.

Uopšte, Altov tekst je u čitavoj knjizi naglašeno svež, pun entuzijazma i ljubavi prema materijalu, sa zabavnim, britkim tonom i sposobnošću da se velika količina informacija sažme u narativu koji je uzbudljiv i duhovit. Povremeni, strateški odabrani citati, kao onaj u kome sam Hayao Miyazaki – moderni bog animea i jedini japanski režiser koji je ikada dobio oskara za animirani film – kaže da je ,,ogromna većina japanske animacije napravljena od strane ljudi koji ne mogu da podnesu da gledaju druge ljude" su dragoceni jer, kako je to uostalom u Japanu običaj, uspevaju da sumiraju veliki deo kulture u jasne, probavljive iskaze. Ova knjiga, nastala ne samo kroz rad sa materijalom već i putem mnoštva intervjua koje je autor uradio sa ključnim imenima mnogih medijuma o kojima govori, a zatim i pažljivo anotirana je, slutim, delo koje će dalje biti citirano i poslužiti kao odskočna daska mnogim mladim konzumentima popularne kulture zainteresovanim da shvate Japan, njegovu pop/ kulturu i način na koji se ona prožima sa kulturom zapada.

Nama koji imamo Japanizam stvari možda i ne treba toliko objašnjavati – Dragon Ball Z i Pokemon, Sony Walkman i Playstation, ali i Akira Kurosawa i Haruki Murakami su u Srbiji deo opšte kulture već dugi niz godina – ali Pure Invention je jednostavno toliko metodična, toliko dobro istražena i sažeta knjiga da nije preterano reći da se radi o kapitalnom publicističkom poduhvatu koji do kraja zbilja dokazuje svoje teze i, bez sentimentalizma, jasno pokazuje kako je Japan izmenio svet i kako je svet, konačno, pristigao Japan. Knjigu izdaje Penguin Random House i ona izlazi  22. Juna, pa je sebi možete unapred naručiti direktno sa sajta izdavača. Prijatno.

Aisa Ijiri vam je ponovo u Beogradu, upravo je bila na šarenici, najavljuje se festival neki sledeće godine, pa u to ime:

https://youtu.be/DjRbNPHj0JQ

Zakleo bih se da je Ridiculus nekada negde ovde pokrenuo topik o jokaima ali pošto ne mogu da ga nađem, evo ovde ovaj zanimljivi članak:

"Yōkai": Illuminating the History of Japan's Imaginary Beasts

  Yabai! The Most Versatile Word in the Japanese Language?

Cool Japan Fund teeters on its last legs after losing 30 billion yen