ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Loni on 14-10-2019, 02:24:52

   Evo ja da sam čitalac i da u jednom istom romanu, zapazim 25 originalnih rešenja, 25 vizija koje upravo tu prvi put vidim, ja bih se kao prvo poklonio tome što mi je te nove ideje predočio.
   
   Od kako znam za sebe, gajim kult originalnosti.

primjer: vanredni broj zlatne serije fanta ciko ili ciko u svemiru, 1984. dok ni sam bonelli stvarno nije primjer originalnosti.



ali negdje vjerujem da se zezas. 

mislim, ova ideja je realizirana krajem 19. stoljeca i ima vrlo cestu primjenu i van fantastike.

  Ima tu i još mnogo toga čega se nisam setio i definitivno nisam čitao nijedno delo u kome se slične stvari na isti način prikazane pojavljuju. Tu su još i promenljiva tetovaža. Ona koja menja slova i slike i slično.
  Zatim antigravitacijski bazen koji izgleda kao vodena planeta u vazduhu. Kupači se penju uz merdevine, a ne niz njih da bi se kupali u toj džinovskoj kapi.


  No, nije stvar samo u novim idejama već u kontekstu u koje se postavljaju.
 
  To nije samo operisana baba već operisana baba koja je, u kontekstu novog vremena konzervativna i odanija prirodi od drugih.
  Nije samo podmetnut čip zahvaljujući kome će neko videti pacova umesto predsednika i počiniti ubistvo već su prave ubice zamagljene i otkrivaju se deduktivnim metodama na narednih 100 strana.
[size=78%] [/size]
  I to nije samo Virtika, kao iluzorni svet koji zamenjuje stvarnost već su u okviru Virtike temeljno predstavljeni i opozitni koncepti. Jedan programer (Dragutin) koji bi da preslika sve iz biosveta, bez ikakvih odstupanja jer se boji da će korisnici izgubiti smisao ako se od logike realnosti odstupi.
   Drugi (Robert Ozon)  bi fleksibilniju Virtiku. Onu u kojoj bi korisnici mogli da lete, imaju rogove, budu sirene. Onu u kojoj bi neki trg mogao izgledati kao sa Rembrantovih slika i slično. Treći programer je za koncept koji bi Viriku sagradio na hrišćanskim temeljima. Kao neku vrstu raja.


   Delo bi trebalo da se brani samo, ali pod uslovom da čitaoci znaju da ga tumače.
   Čitaocima se nekad moraju pružiti i sugestije za tumačenje.
   ,,Čekajući Godoa'' bilo je popljuvano na krv i nož. Gledaoci su navikli na karaktere nalik onima iz njihove realnosti, a ne na toliko odstupanja. Ipak i avangarda se vremenom izborila za legitimitet.   


  Ja sad nemam drugog izbora pa ću nalik nekome ko brani doktorat (nadam se ne onaj Siniše Malog  ) morati i da branim ne toliko ovo delo koliko moj pogled na art uopšte.


   Ono šta mi se čini kad, a kada je umetnost u pitanju, je to da ona nije nešto što se ocenjuje recimo od 1 do 10 kao što su testovi iz matematike već da postoji jedan prag.  To je neka osnova zanata.
   Kada se taj prag predje, dakle kada su osnovna pravila zanata ispoštovana (to su pre svega doslednost karaktera, fabula zasnovana na uzročno-posledičnoj logici, rečenice koje imaju poredjenja i metafore i sl), pravolinijski put više ne postoji već postoji već se grana na milion pravaca, a autor bira kuda će da vozi.


   Više dakle ne postoji tačno preciziran kvalitet već pogodjen ili promašen afinitet primaoca dela.


    Paradigmanoja je dosad, na osnovu reakcija čitalaca koji su mi se javili, dobila pohvale onih koji cene: dinamiku, brze preokrete, šašavost ili iščašenost, kombinaciju originalne ideje sa originalnim kontekstom (ili da je originalno bar jedno od njih), onu vrstu crnog humora koja insistira na paradoksu i ljubitelje najmanje očekivanih rešenja.
 
   Ali definitivno nije za one koji očekuju da u delu nadju kompleksne, plemenite likove sa dubinskim emocijama ili melodramsku strukturu u kojoj je animalnost podredjena uzvišenosti.


    Plemenitih i kompleksnih karaktera skoro da i nema a nema ih namerno jer je budućnost u mojoj plavušansko-ćelavoj glavi zamišljena kao logičan nastavak društva koje decenijama legitimiše populiste, starlete, psovače i skandalozne zvezde kao normu. Društva koje decenijama pravi negativne selekcije.
    Izuzetak su glavnik lik, Vinko Os, kasnije njegova ćerka kao i neshvaćena komšinica Persida koja skuplja napuštene životinje i sam autor Virtike Gvozden Maglaš koji se pred kraj života pokajao što je ljudima dao bezbrižnost koja tek uzrokuje debilitet. Medjutim i njih nekoliko su više zbunjeni i nesnadjeni u takvom svetu nego što su nosioci bog zna kakvih ideja ili plemenitosti.
     
    U nečemu što je na prvi pogled slatka utopija, a zapravo je crna antiutopija, likovi moraju biti hladni, površni i sebični. Da nije toga antiutopije ne bi ni bilo. 


    Deseta generacija ,,starleta'' neće izroditi baku koja bi plela čarape već babu koja se operiše da bi imala mladog ljubavnika i bolju poziciju u društvu. To nisu plemenite majke, očevi, direktori i advokati već su produkti društva koje nam se danas servira sa mnogo mesta.
    Nekima je jednostavno mučno da se unesu u delo gde su likovi toliko hladno i sebični. Ne mogu sa njima da se poistovete. Poistovetili bi se sa Antigonom koju vuče plemenitost u meri da i život izgubi, sa roditeljem koji se bori da mu dete preživi. Medjutim udubljivanje u likove koji su hladni, sebični, bez empatija, koji ne razumeju želju sina za dubinskim emocijama, već misle da mu je potreban samo seks, su nešto tako daleko od plemenitih ideala, pa kapiram da neko nema želju da nastavi da ih prati.
   Ali ipak hoću da kažem da i takvi likovi jesu legitimni i da je način obradjene teme više stvar afiniteta koji može biti pogodjen ili ne (ovde uglavnom ne) ali da jeste legitiman.
   
 
    Verujem dakle da je ovde osnova zanata (doslednost karaktera, uzročno posledična logika fabule, odsustvo tendenciozne crno bele poente, rečenice koje sadrže složenost u vidu metafora i poredjenja isl) ispoštovana, a da je nesvidjanje više stvar afiniteta kojima je svet karakterima tako različitim od njih, isuviše dalek i iritantan da bi uopšte bilo uživanja u percepciji.

I da dodam, da neko ne pomisli da sam narcis,
sa manom - preteranog objašnjavanja, koju su mi uputili Anomandar i Boban se apsolutno slažem.

Tu su u pravu i nema dileme. Robot Milutin, a kasnije i duhovi vodiči koji su analizirali živote svojih štićenika
preeskplicitno objašnjavaju realnost.

Kod izlaganja robota sam se tu i tamo trudio da ne objašnjava toliko već da pušta 3D snimke realnih dogadjaja. Ali u tome nisam bio dosledan.

Ja priznajem mane, ali ne prihvatam da je roman od prve do poslednje stranice, idejno i poentalno bezvredan.

    A da odgovorim i na Bobanove prozivke oko te prošlosti.
Što se tiče prve knjige i toga da je se stidim. Evo u attachu dokaza da je čak i ta novela na samo 100 strana sa sve slikama, prošla odlično na konkursu Politikonog Zabavnika u konkurenciji svih dela izdatih te godine a namenjeni deci i mladima.
   Od 32 objavnjene knjige, Tehno vilajet je podelio drugo i i treće mesto i to po mišljenju 5 članova žirija.
Malo li je?


   Tu se radilo o vilama koje daruju talente. Same vile našle su način da budu i mesojedi i vegani tako što su podesile da svim životinjama koje pojedu iz glave ponovo izrastu nova tela. Ma koliko da jedeš govedinu, prasetinu ili piletinu, te bi krave, goveda i koke preživele rastom novog tela. Bili su to momak i devojka kojima su vile dale talente i koji postaju par. Bilo je tu bilje koje se noću iskopava i igra sve moguće plesove.


  Zašto ga više ne pominjem? Jer sam pogrešio u atmosferi. Roman je na momente pisan za dvanaestogodišnjake, potpuno bezazlen i bez ikakve seksualnosti, a zatim je atmosfera za sedamanestogodišnjake gde sve asocira na prve ljubavi i začetka seksualnosti.
  Dvanaest i sedamnaest godina nisu isto, atmosfera je čas za jedne čas za druge i ja sam jednostavno shvatio da to tako nije smelo da bude. Uostalom ono malo štampanih knjiga je razdeljeno i prodato. I kad bi neko hteo da čita, nema više odakle.



   Što se tiče mog otkrivanja ovog foruma i prvih postova, bilo je to negde 2004. Poznanik koji je radio u nekoj nevladinoj organizaciji za ljudska i manjinska prava, pozvao je Vladimira Arsenijevića da drži kurseve pisanja svakog vikenda po par sati.
   Kursevi su bili u velikom stanu te NVO i nas petnaestak koji smo bili zainteresovani je učestvovalo. Glavna zvezda pored samog Arsenijevića (i jedina tu starija) bila je izvesna Bilja koja je pobedjivala na raznim  konkursima, uglavnom za erotske priče. Zbog imidža, slobodoumnosti bila je uzor svim mladima na tom kursu.
   Već posle prvog vikenda Arsenijević nam je preporučio sajt i njegov konkurs. Seda nas nekoliko za komp. Proučavamo sajt. Bilja je prva ispisala i poslala horor priču o poluistinskom dogadjaju koji se desio baš na tamošnjem kursu pisanja. Ona i ja, u pauzi Arsenijevićevih predavanja, odlazimo do kuhinje i sami uzimamo silne kolače iz frižidera. Otkriveni smo. Organizator kursa nas veoma kori i jako je ljut. Ipak u životu nas nije mučio i tukao, ali u Biljinoj priči jeste. U njenoj horor storiji on nas vezuje, muči. Meni bši testise, njoj grudi. Bilja upravo tu priču šalje na konkurs Znak Sagite. Medjutim dožiljava fijasko i već pri susretu s Bobanom dobija loše kritike.


   Mi, njeni obožavaoci, pogotovu nas dvojica koji smo likovi u toj priči, odlučujemo da se svetimo. Sećam se sedanja nad kompom svakog vikenda posle Arsinog kursa i smišljanja nekih provokacija kao osvete za Bilju - Ja bih tako seo, četiri posta ispisao kako bilo, a u petom spomenuo obaveznu ženu kojoj sam fan i bunio se nad nepravdom nad njom.
   Taj nik dakle nije bio ozbiljan već osmišljen kao njen fan. Mislio sam da je neki post tu pisala i L. jer i nju negde pamtim kao Biljinog fana, ali mi ona ipak reče da ipak nije.  Boban je tu i prepoznavao koji postovi su njene misli i da l je ona tu nešto diktirala. Kratko je trajao. Ne sećam se da sam više od 20 postova ispisao kao i sam organizator kursa. Već posle kraja konkursa nik je i deaktiviran.


   Svakako nije bio ozbiljan već mladalački. Nije bio nik ličnosti već nik fana konkretne žene koja je pukla na Sagiti ali je iste godine pobedila na zagrebačkom erotskom konkursu sa pričom o snimanju pornića iz ugla gledanja magarca koga za taj pornić koriste.
    Moj pravi nik nasao je 2009. godine. No kao što se ne stidim ni prve knjige ni ove, tako se ne stidim ni perioda kada sam bio Biljin fan. Iako je odavno ne srećem, Bilja K. je originalna žena, pametna, široka, interesantna i posebna.
    Uopšte ne žalim što sam bio ali i ostao njen fan i ispisivao postove u njenu čast.

Čekaj, Znak Sagite ti je preporučen s nekog NVO zasedanja?
Bobane, ja bih se ozbiljno zabrinuo na tvom mestu 
A sad ozbiljno, da batalimo šalu. Nisu problem ideje, i nebitno je da li se ja slažem s njima, ili ne slažem. Bitno je da postoje, i one su svakako dobre za delo. Ali isto tako bitno mi je da te ideje budu realizovane-ispričane-ispripovedane, na način koji će mi kao čitaocu biti zanimljiv. Ova knjiga ima više strukturnih problema, a preterana objašnjavanja i neempatičnost likova su samo jedni od njih. Problem je što je ( nažalost ) Boban u pravu kada kaže da se pojedini delovi mogu komotno preskočiti, a da se ništa ne izgubi u celini. Problem je što, iako ima puno likova, događaja, zapleta i obrta, pripovedanje je takvo da  uprkos tome knjiga konstantno deluje kao dugačka ravna linija,
i to meni stvara uistinu problem pri čitanju. Nema atmosfere i setinga koji bi me uvukao. Ja bih ovu knjigu komotno skratio na bar 200
strana, i mislim da je trebalo dati samo ovlašne natuknice ili bar ne razrešiti sve kako će funkcionisati svet u budućnosti. Time bi se otvorio prostor za zabavu i vrcavost, gde si posle Saše ( Džeka ) možda i najači ovde, za neke duhovito-detektivske zaplete, uz nabacivanje ponešto nauke i zamišljene budućnosti. Ovako krenuo si preterano objašnjavati i krcati sve i svašta i time si po meni zagušio onaj tvoj najbolji deo.
Ako bude interesovanja, zašto ne uraditi drugo izdanje, koje bi se skratilo, gde bi prihvatio uredničke sugestije, gde bi se promenilo šta treba da se promeni. Zašto odbaciti dobru ideju, i probati je ne poboljšati i usavršiti.
Ja sam za marketing domaćih pisaca, i razumem potrebu da ,,braniš'' knjigu, ali i ovde se moram složiti sa Saturnicom. Čitaoci su ti koji treba da hvale ili kritikuju delo, malo je bezveze da sam autor to radi... 


Mislim da ti ništa neće škoditi da prihvatiš neke sugestije i savete, a pritom nećeš
izgubiti od originalnosti, niti iko traži da se odrekneš svojih ideja i zamisli.


Da ne mudrujem više, nadam se da će se javiti još ljudi koji su pročitali knjigu,
pa onda da uporedimo utiske i diskutujemo...

Hvala Anomander.
Takve komentare volim. Konstruktivne, dobronamerne i precizne.
Znači mi i pohvala da sam u pogledu vrcavosti i zabave uz Džeka najjači ovde.

Strukturalno bi se tu dosta moglo promeniti. Medjutim što se tiče empatičnosti likova, odnosno karaktera koji su humaniji i kompleksniji, mislim da je to nemoguće jer bi antiutopija prestala da bude antiutopija ako bi se kvalitet persona izmenio na bolje. 

Prihvatio bih jednom da uradim i novu verziju, sa sugestijama. Što da ne.

Ali s druge strane, ne može se u životu postići sve.

Kada smo se već dotakli mog otkrivanja ovog foruma, te prve godine sećam se da sam čitao rezultate konkursa za priču i da je Uroš Petrović, predsednik domaće Mense i jedan od zvanično najinteligentnijih ljudi na planeti, potpuno pukao na njemu.
Ako se ne varam bilo je deset članova žirija, a on je samo od dvojice uopšte i dobio bodove i to neke sitne.

Ako je jedan Uroš Petrović doživeo takav fijasko, to znači da uopšte nije nikakva sramota nekad u ne čemu i ne uspeti.
Niti to govori o pameti poraženog ili o njegovim kvalitetima.

Šta se kasnije desilo?
Uroš više nije ni pokušavao da piše fantastiku za odrasle. Skoncentrisao se za decu
i svih tih petnaestak romana namenjeni su mladjima. Razvoju njihove inteligencije kroz otkrivanje tajni i slično.
I to mu ide brilijantno.

Ne može se uspeti u svemu.
Možda ću jednom i uraditi novu verziju, ali možda se posvetiti više pisanju predstava za decu gde ipak uspevam redovno da zaradjujem ili prihvatiti ponudu jednog rodjaka muzičara da se oprobam kao rep pevač ili bar tekstopisac rep pesama.
Par klinaca iz komšiluka mi već reklo da znaju na pamet one dve pesme što sam amaterski, snimio bez muzičke pozadine i pitali kad će nove.
Eto čak i takve zezancije nose veću poznatost od knjiga koje na žalost skoro više niko i ne čita.

jest, loni, ne moze se u zivotu eto postici sve, ali treba ostati istrajan u pokusajima. rep, to ti je za one sto se prenemazu, folirante, kozje bradice, nema tu sustine, dok je tvoj talenat prilicno elementaran.

gledao sam prije desetak godina nekog tipa koji predstavljao kako se upravo probudio iz polustoljetnje kome, pa krenuo sa idejama, zivotom koji ce sad nadoknaditi, pa kaze: zurim do ureda za patente, imam ideju povezati telefon, pisacu mashinu i tv, sve uz neke prozorcice, a ne bi bila losa ni jabuka uz to...
umro sam od smijeha, stend-ap je prava stvar, samo bidnes prirodan.

Quote from: Loni on 15-10-2019, 14:58:19
Eto čak i takve zezancije nose veću poznatost od knjiga koje na žalost skoro više niko i ne čita.

Ili bi u takvim zezancijama bio bolji, i bolje se i sam osećao.

Što se Uroša Petrovića tiče, to što je neko zvanično jedan od najinteligentnijih ljudi na planeti uopšte ne mora da znači da je to što piše dobro (ili da će sve što napiše biti dobro). Meni je u njegovim delima super to što su veoma inteligentno osmišljena i što ne potcenjuje inteligenciju čitalaca niti ih tretira kao debile kojima sve treba da se potanko objasni, ali mi smeta što umeju da budu užasno suvoparna.

Quote from: angel011 on 15-10-2019, 15:59:37

Što se Uroša Petrovića tiče, to što je neko zvanično jedan od najinteligentnijih ljudi na planeti uopšte ne mora da znači da je to što piše dobro (ili da će sve što napiše biti dobro). Meni je u njegovim delima super to što su veoma inteligentno osmišljena i što ne potcenjuje inteligenciju čitalaca niti ih tretira kao debile kojima sve treba da se potanko objasni, ali mi smeta što umeju da budu užasno suvoparna.

Upravo tako.

Inače ja uprkos kritikama ne mislim ništa loše ni o Kimuri ni o Saturnici, Anomanderu, Scallopu. Štaviše sve su to sjajni ljudi
i žao mi je što ih češće ne vidjam.


Ne mislim čak ni da je Boban toliko surov u emotivnom pogledu koliko izgleda u retoričkom.
On je jednostavno celu prvu polovinu svog života bio deo sporta.
Ako sam dobro čuo, bio je fudbalski sudija na onoj čuvenoj utakmici na zagrebačkom Maksimiru.
Toliko je dobro sudio da su navijači izletli na teren i sve se završilo tučom Zvezidini hi Dinamovih navijača koja je jedan od uzročnika hrvatsko - srpskog rata čije me i započeo raspad Jugoslavije.
Ko je mladost proveo u društvu navijača i fudbalera ne može biti blag u rečniku i izrazu. Ali uživo on dok govori surovosti ima osmeh i svi znaju da manje više i ne misli ozbiljno tokom pljuvačina.


Kako bilo da bilo, ja ovde nemam drugog izbora nego da se borim za to da se moj roman percipira kao nešto sa prelaznom ocenom.
Ne kao remek delo. To sam svestan da nije.  Ali sa prelaznu ocenu na Fakultetu zvanom srpska SF ću se boriti.


Ovot puta stavljenjem odlomka koji je ključan dogadjaj u celom romanu.
A vi slobodno recite šta u ovoj sceni ne valja, šta je moglo biti drugačije. 

Quote from: Loni on 15-10-2019, 22:19:05
...
Ovot puta stavljenjem odlomka koji je ključan dogadjaj u celom romanu.
A vi slobodno recite šta u ovoj sceni ne valja, šta je moglo biti drugačije. 

ne valja ti to da se interes za romanom koji pokrenut ovom zabavnom raspravom poslije stavljanja kljucnog dogadjaja na forum uglavnom nece pretociti u kupovinu i afirmaciju romana. pa kako zaboga da gledam film kojem vidio kraj? nastup ti je definitivno stand-up komicara, ako nenamjeran, vrhunski si talentiran.

Nisam sve otkrio.
Ovo je bila samo scena ubistva predsednika.
Kao trajler.

Ali ko je pravi ubica?
Da li je Vinko? U njega smotanog, samo su ugradili čip koji će da izmeni percepciju.
Zahvaljujući tom čipu video je umesto predsednika velikog žitog pacova i ubio ga misleći da radi svoj posao.

Ali ko je svarno osmislio da se u mozak deratizera na beogradskom belom dvoru ugradi tako nešto?
Da li je čak i taj krivac ili je i taj ucenjen pa je i tome samo sugerisano kako nešto da obavi?
Kome je najviše odgovarala smrt predsenika itd.
To su stvari koje nisam otkrio.
Biće jasno tek stotinak strana kasnije onome ko pročita.

Nisam imao prilike videti kako neko ubija sopstvenu knjigu kao ti Loni.

Uvek se malo iznenadim kad čovek pomirljivo pristupa Bobanovim kritikama. I sad pomislih kako to ne može na dobro da izađe, ali si ti, Loni, premašio najluđa nagađanja i sva očekivanja! Ispade da je niko drugi nego Boban izazvao građanski rat!  Duhovit si i zabavan. To, vala, niko ne može da porekne.

Boban sudio, Arkan vodio navijače, sad sve znamo o toj famoznoj utakmici  .
Ja još mislio da Boban zastupa neke projugoslovenske stavove,
a ono on direktno izazvao raspad zemlje... 

ne pretjerujte, nije boban, vec je kos slao cijele vagone navijaca u sluzbi kosa, sve pod zastitom milicije u sluzbi kosa, sve da bi izazvali nerede i mogli pokrenuti takozvanu jna ili srpsku vojsku u sluzbi kosa ne bi li ocuvali beogradsku diktaturu nad rh, a pod izlikom da rh ne moze vladati situacijom, ugrozeni srbi, itd. uvijek ista prica prozrena negdje pocetkom dvadesetih godina proslog stoljeca ili prije sto godina, pred utakmicu prepjevana u memorandumu.

boban je uz lazare ocigledno trebao izazvati nerede pri hrvatskoj fantastici, pa je vezati uz bg!

ček, ček... Zvezdini navijači ne da nisu izazvali nerede u Zagrebu ondak, nego jedva da su i učestvovali u njima. Ti neredi su bili pripremljeni da pokažu da je milicija nesposobna i da se smeni, a milicija je tada u Zagrebu bila prosrpska i utakmica je poslužila da se to promeni.

to bi znacilo da je rh imala kontrolu nad maltene dvije brigade koje kos poslao iz beograda na taj zadatak u obliku navijaca. a ni milicija nije bila tek prosrpska, vec uglavnom srpska.

pa iako su te dvije, recimo, ss-brigade u produzetku nereda jedva sudjelovale, tek se izvlacile pod zastitom milicije, one su dosle sa zadatkom izazvati nered, on njih je krenula inicijativa. prvo su razbijali grad, pljackali trgovine, mlavili ljude, sve uz povike zagreb je srbija i ubijmo tudjmana, pa su na tribini krenuli rushiti, sve pod zastitom milicije koja nije intervenirala, vec ih pustila desetak minuta, sve ne bi li izazvali sto zescu reakciju prije povlacenja. milicija je u skladu plana i trebala biti predstavljena nedoraslom, sve da bi mogla nastupiti takozvana jna i srusiti rh.

lijepo se vidi, sve je snimljeno, bar na tribini, od minute 1 krece:
https://www.youtube.com/watch?v=TwMq0GF7irE

povucimo paralelu sa kakvim stranackim izborima: otvaraju se kutije, broje se listici, vidis da gubis, tras, izazoves nered, tucu, usput razbijes kutije, rasprsis listice. a rh je tad kretala u slobodu, nije bila ta koja gubila da bi izazivala nerede. sto bi smjenjivala milicajce na taj nacin? svi su ostali u sluzbi, koji htjeli, iako za vrijeme yu milicajci u rh bili uglavnom srbi.

znaci nikako ne ide uz logiku da rh izazivala nerede, kao sto bi fantasticna bila i pretpostavka da je imala kontrolu nad navijacima beogradskog kluba.

Ograda gde su navijači Dinama provalili na teren bila je isečena ranije i držala se samo na nekim žicama. Jasno se to vidi jer su napadali tačno tu jednu kocku koja je pala. Zatim ekipe klinaca koje skupljaju kamenje po terenu i nose na tribine da se odozgo ponovo praćkama bacaju na teren i tako dalje... Napolju okupljene mase i odmah se čita proglas gde se traži svašta nešto, nezavisna Hrvatska iodlazak srpske milicije...

to bi bilo skretanje u tehnikalije, zamagljivanje opce slike, a nije ni kos glup. ipak je to organizacija koja u to doba u zagrebu minirala i zidovske prostorije i groblje, sve da bi preko agentura u inozemstvu rh prikazala nacistickom.

nedugo prije ove utakmice u hrvatskoj su odrzani prvi slobodni visestranacki izbori. beograd nije mogao intervenirati izravno u republicku stvar rh, vec ovako. kaos, nered, pa idemo sa takozvanom jna, da ocuvamo veliku srbiju.

ako je ograda bila isjecena, ne znaci da to nije u okviru plana kos-a ili da klinci nisu skupljali kamenje po svojoj navijackoj organizaciji. rh nije bilo ni u najmanjem interesu izazivati sukobe, nerede, vec se morala dokazati funkcionalnom da beograd ne dobije opravdanje preko kvazi-jugoslavenskih poluga srusiti rezultat prvih slobodnih izbora.

inace prosto bode u oci da inicijativa krece od beogradskih navijaca i da im je milicija potpora. ne reagira, dozvoljava pokret, sitne dodire, samo se ceka ozbiljna reakcija, a tad se beogradsku skupinu stiti, plus, vise od toga, pokusava odrzati ili pojacati dinamiku reakcije zagrebackih navijaca. malo se bocne, suzbije, pa se ceka pojacani odgovor, sve dok beogradska skupina u bunkeru glumi mamac. da se prelilo na ulice, nastupila bi takozvana jna.

  Ama kakve medjunacionalne mržnje, planovi beogradskog vrha, planovi JNA, planovi hrvatskih desničara, isečene ograde, qrci, palci, kriminalci...
  Sve to tek su bili potencijali koji bi bili zamrznuti da nije bilo okidača.
  Fitilja.
  Nabrojani faktori samo su: onaj deda i ona baba i oni unuci i pas i mačka iz pesme Jove Jovanovića Zmaja koji bi da čupaju repu ali džabe ako fali miš.
Samo sa glodarom u završnici, ta se repa se iščupati dala.


   Zato se odgovor na pitanje, zašto se tog dana na Maksimiru izrodilo toliko nasilje (a da je ta domina urušila sve ostale domine :državu, mir, poredak, blagostanje, sistem, finansijsku sigurnost nema potrebe ni objašnavati jer je očigledno) sastoji samo u dve reči...


    BOBAN SUDIO.   

I sad se postavlja pitanje, što bi bilo od nas danas da je, recimo, Mića sudio? Ili Meho 

Boban, Mića i Meho. Peti, šesti i sedmi konjanik apokalipse.

Quote from: Loni on 17-10-2019, 02:04:55



   Zato se odgovor na pitanje, zašto se tog dana na Maksimiru izrodilo toliko nasilje (a da je ta domina urušila sve ostale domine :državu, mir, poredak, blagostanje, sistem, finansijsku sigurnost nema potrebe ni objašnavati jer je očigledno) sastoji samo u dve reči...


    BOBAN SUDIO.   

Znači, po tebi smo imali sreće što je Boban bio zauzet sentimentalnim pitanjem negde oko 05.10.2000. godine? Inače bi sve ispalo još gore?

Nije to sreća Kimi. To je naša misija. Da nekome u kome čuči potencijal kosmičkog razarača skrenemo pažnju.
Zašto se ja a i mnogi drugi ovde mazohistički žrtvujemo i time usmeravamo Bobanovu pažnju na nas?
Da bismo svemir spasili.


Elem,
da se vratim malo na temu, ma koliko da sam zadovoljan što je Anomander rekao da sam po humoru ovde drugi, odmah posle Džeka čiji humor jako cenim, da se osvrem i na njegovu glavnu manu a to je što umesto radnje koja teče, imam delove gde jedan isti lik samuje sa svojim mislima na po 4-5 stranica. I to na nekoliko mesta.
Rekao bih da nisam to uradio zbog nekog neznanja već pod uticajem prvenstveno domaćih pisaca - dobitnika Ninove nagrade ili onih koj isu ulazili u uže izbore, a to su: Basara, Ćirić ili Mirjana Novaković (koja je moje otkrovenje, ali ne u smislu fabule jer se tu vrti u krug, već u smislu bogatog iskaza).
Tu su od stranih poznatih pisaca Roberto Bolanjo sa baš obilnim knjigama ili Peljevin.




Naime žanr POSTMODERNE gde spadaju navedeni legitimiše roman toka svesti.
Kod Basare u Lunli Tjunsu ili kod Ćirića nema mnogo radnje. Ona može da se prepriča na 10 strana iako romani imaju 200.
Na desetine i desetine stranica istrošeno je na unutrašnje monologe.


To su romani u kojima narator piči sa slobodnim asocijacijama, sa forsiranjem svog pogleda na svet.


Onima koji ne vole te duge monologe, koji vole konkretnu akciju, tako nešto je dosadno i to je legitiman afinitet.
Medjutim postoje i oni koji u svom umu imaju divljenje baš lepim rečenicama, poredjenjem, metaforama.


Ninov žiri je očigledno bio takav. Ko me prati na ovom forumu zna da sam baš ja otvorio temu - Rečenice posle kojih kažete wow, poredjenja i metafore.
Kao i da sam ja podvlačio literarno bogate rečenice i ovde ih zapisivao redovno u tim temema ili u analizama dela.


Ono šta sam primetio da kod ljubitelja fantastike to uglavnom ne prolazi.
Ljudi u analizi obraćaju pažnju na samu radnju, na ideje. Kod nekih čitalaca nešto prolazi, kod nekih ne.


A moram da priznam da n ije, dok nisam od profesora bio nateran da svake godine pročiam pobedničku knjigu Ninove nagrade, nisam imao taj afinitet. Razvio mi se kasnije.


Vrlo je moguće da, dok sam obraćao pažnju da nijedna rečenica ne bude jednostavna i već vidjena već svaka da bude originalna u poredjenju, metafori, možda čak i u melodiji, ispustim fabulativnu ili poentalnu nit koju će fantastičari da zamere.

Praćakaj se, Loni, ali ti Basare i Peljevini neće pomoći.


Šta kažeš na ovu rečenicu:


,,Život ti je, moja Genoveva, kao ova klimava stolica; vremenom počne da se ljulja i izmiče, ali ako ne mrdaš mnogo guzicom, sedećeš još neko vreme."

Mislim da bi tebi Loni bolje ležala neka kraća forma romana,
recimo nešto između 180-250 strana...
tu bi mogao da se razmašeš sa svojim idejama,
a da ne odeš u pretrpavanje, i da se izbaci ono suvišno.
a polako, zašto misliš da si sad možda na duže završio s fantastikom,
možda će ti neka ideja pasti opet na pamet i krenućeš pisati.

koja je razlika između 250 i 400?

  U pravu si Anomander.


  Da ponovo pišem, sve bi bilo kraće i sažetije.
  To ste mi na vreme govorili i ti i Boban ali i mnogi drugi koji kažu da savremeno doba, u kome dominiraju sms-ovi, dvomitnu snimci, statusi i tvitovi, ne podrazumevaju strpljenje ljudi da se više unesu.
   
  Ali s druge strane, povukao me je trend Basare i Ćirića kojima su bogati iskazi, samima sebi dovoljni i kod kojih su digresije na moru stranica legitimne.
  Kod Basarinog nagradjenog romana Loney Tunes, da uzmeš stranice kao karte i da ih izmešaš, recimo 50 onih iz sredine, zameniš sa pedeset poslednjih, ne bi se razlika ni primetila. To su ti romani postmoderne.
 
  Inače ja nemam problem s tim da i Bobanu i mnogima priznam da definitivno nisam genije nikakav.
  Sebe jedino smatram dovoljno zabavnim jer mi je tokom života uspevalo da zasmajem ili zainteesujem razna društva u kojima sam se nalazio. Ako to nešto uspem da artikulišem kroz delo, ok. Ako ne, ništa.


  Da li ću ponovo pisati fantastiku?
  Ne znam.
  Nakon uspeha na tih nekoliko konkursa (Radionica Znak Sagite, Skrobonjini konkursi, Politikin Zabavnik i Konokurs za priču o ženama) eto imao sam motivaciju pa sam ovaj roman i napisao.
  Medjutim posle ovog romana je pitanje jer pohvale koje sam dobio nakon Paradgmanoje (ne računajući prijatelje i familiju) su takve da bi bile sasvim ok i podsticajne ali da imam 25 pa čak i 29 godina.
  Da sam u dvadesetim, hvale za maštovitost, ideje, za humor, za originalnu postavku ili atmosferu bile bi sasvim dovoljne da se osećam euforično i da sa elanom poželim da započnem i pisanje novog romana.
  Ali s obzirom da sam roman izdao u 41. uopštene pohvale nisu dovoljne.
  Tako da mislim da ću nekoliko godina, zasiguirno pauzirati u pogledu pisanja fantastike. Osim možda ako mi na um ne padne neka od baš kratkih priča.

Quote from: scallop on 09-12-2019, 15:50:27

Šta kažeš na ovu rečenicu:


,,Život ti je, moja Genoveva, kao ova klimava stolica; vremenom počne da se ljulja i izmiče, ali ako ne mrdaš mnogo guzicom, sedećeš još neko vreme."

E ta je baš za mene.
Autobiografska.

Dobitnik nagrade Radoje Domanović...

ПОЗИВ ЗА СВЕЧАНОСТ УРУЧЕЊЕ
НАГРАДЕ "РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ"

Београд, 17. фебруар - Позивамо вас да у уторак, 18. фебруара 2020, од 12 часова присуствујете уручењу награде ,,Радоје Домановић", Удружења књижевника Србије, најзначајнијег признања за сатиричну књижевност у нашој земљи. Свечаност уручења биће у Београду, у просторијама УКС, у великој сали, ул. Француска 7.

Овогодишњи добитници високе награде за укупан допринос српској књижевној сатири су Радивоје Бојичић (1949) из Београда, сатиричар и главни уредник ,,Јежа" и Ненад Нецић (1962) из Свилајнца, аутор сатиричних романа.

Најбољим књигама сатире на српском језику у 2019. години проглашене су "Крстареће мисли" (афоризми), Мирослава Средановића из Београда; "Берачи полена" (поезија), Небојше Лапчевића из Крушевца; "Етичко чишћење" (поезија), Поп Д. Ђурђева из Новог Сада; "Парадигманоја" (роман), Павла Теофиловића из Београда; "Шињели" (приче) Војислава М. Минића из Пирота и "Истине" (приче), Мила Г. Лазаревића из Ћуприје.
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

Što je najgore, ovaj Sredanović što je dobio nagradu za aforizme, ja mu izdao prošlu knjigu...

Baš lepo!
''Paradigmanoji'' satiričnih momenata ne fali, to je sigurno.

Quote from: Boban on 18-02-2020, 12:34:59

Мирослава Средановића из Београда; "Берачи полена" (поезија)

Što je najgore, ovaj Sredanović što je dobio nagradu za aforizme, ja mu izdao prošlu knjigu...

Da li je poeta ili aforističar?
Vidi se da ne mariš baš ni za jedno ni za drugo...

Šta s' 'tela? Nije primetio da je objavio i PARADIGMANOJU.

Quote from: Kimura on 18-02-2020, 12:55:01

Quote from: Boban on 18-02-2020, 12:34:59

Мирослава Средановића из Београда; "Берачи полена" (поезија)

Što je najgore, ovaj Sredanović što je dobio nagradu za aforizme, ja mu izdao prošlu knjigu...

Da li je poeta ili aforističar?
Vidi se da ne mariš baš ni za jedno ni za drugo...

jao da, aforizme sam mu objavio, a za pesme sam ga oduvao... neke granice ipak moraju postojati.

Znate onaj vic, kad čovek uđe na pornhub i naleti na fantastičnu jebačinu a ispod se Hrvat i Srbin prepucavaju po nacionalnoj osnovi i on im dopiše: "Sunce vam poljubim, zar vam ništa nije sveto?"

 
     Pre dva meseca, pomenuo sam ovde da sam desetak primaraka poklonio ljubiteljima fatnastike i desetak ljubiteljima humora i satire.
     Vrlo brzo sam shvatio da je knjiga mnogo bolji efekat postigla kod ovih drugih.

     Ta tendencija se nastavila i sada je dobila epilog u vidu ove vesti da je ovo štivo pobedilo na konkursu za humoristično-satirični roman konkursa Radoje Domanović.
     U podne mi je uručena nagrada.
     Čotrić, jedan od žirija ju je jako lepo predstavio knjigu. Kao delo koje ih je mnogo puta sve najsmejalo tokom čitanja, a koje balansira izmedju utopije i antiutopije.
     U klubu književnika čitao sam odlomak u kome glavni junak gubi posao nastavnika istorije jer će ga zameniti hologram i napomenuo ostale delove koje imaju veze sa humorom na raćun društva. Govorio o porodicama koje menjaju tradicionalna prezimena brendovima da bi zaradili koji dinar od te kompanije, o državi kojoj malo odgovara a malo ne odgovara da svoju sirotinju prebaci u virtuelni svet.
    Dobio sam popriličan aplauz, a posle ceremonije nekoliko njih mi je prišlo i zatražilo knjigu s potpisom.

    Uprkos priznanja i činjenici da sam skoro 200 priomeraka prodao, ne verujem da ću doštampavati. Šta je tu je, a ova nagrada će mi, nadam se pomoći, da se jednog dana preporučim nekoj televiziji i upadnem u tim za pisanje humoristične serije.

   Hvala Kimura i ostali. 


    Da ponovim da nemam ništa protiv većine fantastičara ovde koji nisu videli ništa spektakularno u ovom romanu jer sam na vreme shvatio ono šta je Boban odlično definisao na temi o romanu U.S.A. za koji kaže da je sličan mom, a to je da ni moj ni taj roman nisu klasična dela fantastike.

     Naime osim podele po temi  (sf, epska fantastika, horor, istorijski roman, postmodernistički roman toka svesti, ljubavni itd), postoji i podela po atmosferi i ona se kreće uglavnom u pravcima – realizam, humoristični roman, mistični roman itd.

     Klasičnom ljubitelju fantastike Paradigmanoja se neće bog zna kako svideti, a jasno je i zašto.
     Posle svake treće stranice i nekog novog izuma ili ideje, pomisliće – NAIVA! 
     I ova je naivai ovo... Ovo neće biti u budućnosti. Ovo se neće dogoditi. Zašto bi iko konstruisao robota koji kaki puding, a čija je mokraća limunada? Naivno je tu mnogo čega.
     I naravno, sa stanovišta nekoga ko očekuje realističnu atmosferu, biće u pravu.
     Ostaće nezadovoljan jer neće dobiti šta je od fantastike očekiv'o.
     Tu je naravno i problem sporih dešavanja jer ljubitelj fantastike voli akciju, a ne tok misli i detalj. To vole možda ljubitelji atmosfere.

     Tako da bih stil koji ja gajim ipak definisao kao nešto za ljubitelje humora.
     Tu su pravila drugačija. Iščašenost se podrazumeva. Prenaglašeni karakteri takodje. Legitimna je i naiva.
     Nema smisla da iko sedne da gleda Mućke, Alo alo, naše Maratonce, Radovana Trećeg i slično, a da tu očekuje plemenite i požrtvovane karaktere nalik Antigoni ili Hamletu. Ili filozofe koji se bave nastankom svega postojećeg. Ili ljubav zbog koje će junak žrtvovati svu sreću i blagostanje.

     Komedija, a i satira (koja je takodje komedija ali ne na račun privatnog života pojedinca već na račun drušva) ima druga pravila.  Bez forsiranja paradoksalnih situacija neće biti ni humora.
Komična forma u centar stavlja nesavršenog čoveka. Onog ko ne može da odoli borbi za vlašću, novcem, onaj ko se ne sputava u seksu, jelu ili piću. U centru komedije najčešće je hedonistički čovek koji naivno mašta.
      Poželjni su i prenaglašeni karakteri.

     Ne mislim da sam duhovit na nivou autora Montija Pajtona, pomenutih Mućki ili domaćih Topalovića, ali eto, bar sam koliko toliko pokušao i eto neke uspeo da, izmedju igara vizionarstva, malo i nasmejem. Bar neki procenat.

Čestitam, Loni.

Hvala draga.

Komisija koja bira naslove za otkup biblioteka, odbila je da uvrsti ovu knjigu u ponudu, uprkos nagradi udruženja književnika za najbolju satiru.
Nisu uzeli ni Lazovića, ni Nešića, ni Aranđelovića, zapravo, od domaćih uzeli su tri knjige Tihomira Jovanovića, dve teorijske knjige (ABN i Ajdačić) i Todorovićev Signalizam 2.