ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Večeras sam se malo podsetio CLASS OF '84 Mark L. Lestera i moram priznati da sam na neki čudan način uživao u filmu iako ga je vreme jako pregazilo i delovao mi je impresivnije kad sam ga gledao kao klinac.

Ono što je najzanimljivije od svega u ovom filmu je neverovatan tretman melodrame u generic exploitation okruženju. Dok je Quentin Tarantino u KILL BILL, naročito u VOL. 2 pokušao da uradi vrhunsku melodramu u exploitation univerzumu, ali ipak post festum,  Lester svoju melodramu u exploitation miljeu radi na licu mesta, u sred pravog, tada savremenog exploitation filma. Međutim, pošto je exploitation svet stilizovan, i plošan, i nedeovoljno prdubljen autentičnim exploitation mesom, onda naravno ni emocije koje generiše takva melodrama nisu prave.

Ipak, CLASS OF '84 uspeva da uhvati pre svega autorski zeitgeist i da nekako pruži još jedan uvid u te čudnovate, atraktivne a nedosledne stilizacije iz osamdesetih.

* * / * * * *

Ah, to sam gledao u bioskopu 20. oktobar. Bilo je pitanje da li gledati to ili Halo taxi u Kozari, ali prelomio sam pametno.

Quote from: "Ivan Bevc"Ah, to sam gledao u bioskopu 20. oktobar. Bilo je pitanje da li gledati to ili Halo taxi u Kozari, ali prelomio sam pametno.

Pa nije ni HALO TAXI za bacanje...    Moja omiljena scena je kad Svetlanu Bojković ofarbaju pošto Arapi (koji očigledno nikada nisu čuli za hidrogen, blanš...) za plavuše daju duplu cenu. A tek ona kad Bata provali da ga je Ceca varala po pocepanoj hulahop-čarapi koja menja nogu! Genijalno! Šteta što se takvi filmovi više ne snimaju.

Danas sam pogledao MONSTER HOUSE Gil Kenana i mogu reći da je to jedan od najboljih filmova koje sam u životu gledao. Naravno, malo sam mator da mi taj film ulazi u neke top-10 liste ili tako nešto pošto sam već formiran,ali verujem da bi mi bio najvažniji film u životu da sam ga nešto ranije gledao.

Reč je o filmu koji apsolutno nema nedostatke što se retko sreće, a najavljuje tehnologiju koja je zaista izvanredna i što je najvažnje, sada je sigurno još uznapredovala pošto je ovaj film sniman pre dve godine. Verovatno će filmovi za dve godine biti još impresivniji.

MONSTER HOUSE je u svojoj dubokoj suštini buddy film o dva klinca koji shvataju da je kuća sablasnog komšije zapravo čudovište koje jede predmete koji joj se približe a bogami i ljude.

Priča se na određeni način nadovezuje na zemeckisovu epizodu AMAZING STORIES međutim podiže na još viši nivo.

Naime, Kenan je stvorio animirani svet koji ima psihološku produbljenost, a vrlo često i cinizam igranog filma, a istovremeno je snimio animirano ostvarenje u kome zaista ima stvari koje se danas ne mogu na takav način realizovati u igranom filmu.

U ovoj simbiozi, psihološke ozbiljnosti i dizajnerske i tehničke virtuoznosti krije se sve ono što volimo u Holivudu i što su nam svojevremeno isporučivali autori poput Zemeckisa.

Naravno, posle ovog filma jedva čekam Zemeckisov BEOWULF, a jedva sam ga čekao i ranije. Međutim, ovakav povratak u Amblin ne bih očekivao ni od najboljih.

MONSTER HOUSE zaista može biti film koji menja živote.

* * * * / * * * *

Pogledao sam HELLBENT, courtesy of Ginger.

Film vredi videti kao informaciju. Najbliža definicija bi bila, kako bi CRUISING izgledao da ga je pisao Kevin Williamson, koji je BTW za gej tematiku i najmerodavniji pošto je jedan od najbučnijih među deklarisanim homosekusalcima. Pošto nas je Williamson izneverio, stiže slasher varijacija CRUISINGa iz indie miljea, nažalost bez naročitog kvaliteta na nivou zamisli i egzekucije.

Ovaj film će ostati kao fusnota.

*1/2 / * * * *

Kao veliki ljubitelj Universalove repertoarske politike, odlučio sam da napravim double-bill njihovih teen-flickova iz osamdesetih.

Oba se na svoj način smatraju promašajima i marginalnim ostvarenjima umešanih ljudi a oba su imala znatno veći potencijal no što se inače ulaže u teen filmove.

Prvi je PRIVATE SCHOOL Noela Blacka sa Matthew Modineom i Phoebe cates (jednim od najslađih eighties slatkiša, zar ne?), kojin je inače napisao scenarista koji je radio i PRIVATE LESSONS Alan Myersona, priličan promašaj sa izvanrednim konceptom i Sylviom Kristel u glavnoj ulozi. PRIVATE SCHOOL takođe ima zanimljiv koncept i nešto veštiju režiju, Black je za razliku od TV hacka Myersona ipak radio zanimljiv noir PRETTY POISON, ali u scenarističkoj egzekuciji tog koncepta ne odmiče daleko.

Koncept o dve škole, dečačkoj i devojačkoj i njihovim tajnim noćnim susretima je iskorišćen za teen sex komeidju u kojoj se u svakoj prilici traži razlog da se devojke obnaže i da se stvori nekakva sexy gross situacija.

Međutim, izuzev objektivno zgodnih devojaka, humor uglavnom nije uspešan a odnosi među likovima (iako u suštini postoji razvijen zaplet) su potpuno ispušteni. To ne bi bio problem da glavnog momka ne igra matthew Modine koji nije komičar i kome je uvak potrebno da ima barem tri bazična glumačka polaza, po Stanislavskom. On je u ovom filmu potpuno izgubljen.

Phoebe Cates je s druge strane sama po sebi film, međutim i njen lik je pasiviziran tako da zapravo antipatični sidekickovi (koji su postavljeni tako da budu antipatični i da budu kontrapunkt "slatkim" glavnim junacima) nose film a to nije dobro.

Međutim, Phoebe je dovoljna da se bezbolno vidi 97 minuta ovog filma koji bi BTW bio znatno bolji da traje 80.

* * / * * * *

Drugi film na double-billu je jedan od retkih koje je producirao Spielberg a sa kog je posle skinuo svoje ime.

Reč je o debitantskom filmu jednog od najvećih talenata i autentičnih bad boyeva novijeg američkog filma Phila Joanoua koji je snimio odmah čim je završio filmsku školu.

Joanou će kasnije snimiti neke poznatije filmove, i nikada neće dostići potencijal koji je svojevremeno pokazivao, a sada je pomalo i tužno što se u biznis vraća sa Disneyevom sportskom dramom GRIDIRON GANG i pokajničkim intervjuima o tome kako sada više ne brani svoje vizije tako grčevito. Tužna reinkarnacija ozbiljnog tipa.

Uz FINAL ANALYSIS, THREE O'CLOCK HIGH je ponajbolji Joanouv film, dinamično režirana teen komedija koja po stilskim zahvatima može stati uz rame sa najboljim Amblinom.

Jedan od scenarista ovog zanimljivo napisanog filma je i Richard Christian Matheson što ga čini još interesantnijim ljubiteljima žanra.  

Film nije bez nedostataka, naročito na planu glumačke podele, međutim, ipak spada među vrhunske primerke svog žanra i spada u red najređih teen komedija kojima su reditelji prišli sa punom ambicijom i bez potcenjivanja.

* * * 1/2 / * * * *

Danima sam se spremao da pogledam SHEITAN Kima Chapirona i stalno su se gomilale prepreke pred tom ambicijom.

Konačno sam ga pogledao, courtesy or Ginger, i mogu reći da mi je film izuzetno prijao.

Film pripada školi koju je kultivisao Vincent Cassel kao producent i impresario, dakle sa snažnim ehom Gaspara Noea i Jana Kounena. Iako SHEITAN stalno rizikuje da se izjalovi i pretvori u čist hipsteraj, i ostane samo kao eksces, u filmu postoji dovoljna količina autentične, nepatvorene, perverzije da ga učini zaista vrednim delom.

SHEITAN bi se mogao definisati kao košmarna ljubavna priča sa par ripper sekvenci koje će ga zauvek svrstavati u horor.

Po ko zna koji put imamo slučaj dekadentne omladine koja namamljena prelepom devojkom odlazi na opasno mesto, ovog puta u kuću čijom okolinom vladaju inbred gimpovi.

Međutim, u ovoj interpretaciji te priče, imamo jasno definisane svesne izbore koji ih dovode do te pozicije i niz zabluda, strasti i egoizama koji ih vuku ka tragičnom kraju.

Da nije Chapironovog cinizma usled koga najviše nastrada onaj koji je bio najskeptičniji prema celoj akciji, ovaj film bi se mogao protumačiti kao meta-horor u kome junaci zaista ekstremno izazivaju sudbinu, dovodeći strpljenje inbred seljaka (koji su je li predodređebni da budu monstrumi) do krajnjih granica.

S druge strane, taj zaista sjajno dočaran provincijski duh, sveprisutan u hemiji inbred seljaka, daje im neku dozu respektabilnosti koja se tek u krajnjim fazama terora pretvara u poznat horor sadržaj.

Snažna izopačena seksualna tenzija dominira filmom i gotovo se može opipati. No, takvba tenzija i dolikuje mladom reditelju punom hormona kakav je Chapiron.

Vincent Cassel u ovom filmo dosta podseća na Lazara Ristovskog, i tretira SHEITAN kao što laza tretira svoje vehicle filmove, igla nekoliko ultrabizarnih likova i ne libi se preterivanja. Međutim, unutar Chapironove vizije to funkcioniše.

Konačno, zanimljiv je i ideološki potencijal filma, taj rasni melting pot koji među inbred seljacima nailazi na neko benevolentno nerazumevanje, a sa kojim poput svog preteče Kounena, Chapiron (i sam emigrantskog porekla) sjajno barata. Otvaranje u arapskom klubu kao urbana lokacija nagoveštava urbani pakao iz koga gradska ekipa beži među incestuozne seljake.

Gledajući erotizovan ples mladih na početku, uz arapsku muziku, zanimljivo je istražiti kakav odnos imaju Francuzi prema onome što donose njihovi doseljenici iz MAGREBa.

Da li je reč o guilty pleasure poštovanju koje Srbi imaju prema ciganskoj muzici ili nešto drugo?

* * * 1/2 / * * * *

počinjem da uviđam pattern: dimzelu ne treba verovati kad hvali filmove koji imaju reč ŠEJTAN u naslovu!

ovaj francuski je toliko nesnosno loš i jedva-gledljiv da onaj drugi, naš, prema njemu deluje kao da je polovina svih pohvala upućenih mu zaista adekvatna.
gledao sam ga (courtesy of plissken), blago zabavljen prvom polovinom, u kojoj se činilo da nešto možda i ispadne iz te konkokcije ludila i perverzije, ali film vrlo brzo protraći to malo svojih obećanja i pretvori se u smaračku orgiju besmisla, dosade, klišea i haosa u najgorem smislu reči.

sem simpa preglumljavanja v. kasela, koga inače veoma poštujem šta god da glumi, pa bio to i laza ristovski, sve ostalo je daleko, daleko ispod standarda ili preporuke bilo kome koga duboko ne mrzim.

ocena: * / *****

Ghoulov pogled je potpuno legitiman, jasno mi je da je mogao da stekne takav utisak, flaša je polupuna ili poluprazna.

Iskoristio sam reprizu remek-dela Žike Mitrovića НОЖ da se malo podsetim ovog velikog filma i da ga privolim na kasetu.

Svaki put kada gledam ovaj film, otkrijem nešto novo i još se snažnije ubedim u ogroman značaj ovog pojedinačnog ostvarenja za našu kinematografiju.

NOŽ je u postavci klasičan whodunit. Izašao je 1967. godine, i zanimljivo je da izuzev whodunit elementa nema nikakvih drugih žanrovskih zahvata a nešto suspense scena na samom licu mesta u tri-četiri navrata apsolutno spadaju u asortiman whodunita.

Mitrović ne pokušava da iskorači van tog koncepta, ali ga na neke druge načine prilagođava sebi i Srbiji.

Pre svega, iako je film čist whodunit, sa blagom stilizacijom, pre svega izraženom u likovima policajaca i vrlo čistog urbanog miljea, Mitrović u najboljoj tradiciji žanra koristi ubistvo kao primer pucanja jednog socijalnog čira iz koga se izlivaju brojne frustracije društva.

U prikazu tih stvari, Mitrović je jako hrabar i subverzivan. Hrabrost se vidi u rešenju sa home moviejem u kome imamo razvratne žurke popularnog pevača, na kojima se vidi promiskuitet, pa čak i striptiz koji izvode pratilje rukovodilaca. Ovaj Mitrovićev home movie u kontekstu 1967. spada u red edgy rešenja na svetskom nivou.

Subverzija je evidentna na nivou vrlo provokativnog detalja kada direktor diskografske kuće odlazi na razgovor kod inspektora i kaže im da je čuo kako su oni otkrili mračnu stranu nekada besprekorne zvezde. Oni ga upitaju otkud on zna za to, a direktor im kaže sda je nekada radio za policiju, da ima i dalje svoje kontakte tamo gore. Kada ga inspektori optuže da je on sve vreme znao za pevačevo ponašanje a da je u koječemu i sam učestvovao, direktor kaže da je on o svemu obaveštavao one gore ali da je društvo iz nekog razlog imalo interes da pevaču to oprosti, ali da će sada možda morati i da se distancira.

U ovoj razmeni, Mitrović vrlo hrabro prikazuje jasnu spregu Službe državne bezbednosti sa srpskim show businessom, prikazuje svet u kome se ljudi šalju iz policije u druge sfere sistema kako bi potkazivali, i kako Služba za svoje interese rado toleriše nemoral.

NOŽ je vešto scenaristički postavljen. Mitrović postavlja seriju osumnjičenih, a susopense gradi time što inspektori jako puno energije troše na osumnjičene koji imaju eksplicitan motiv i neobično se ponašaju, ali je publici jasno da oni nisu ubice. Sam ubica je logično postavljen, ne može se reći da se baš lako pogodi ko je, ali će lutanja inspektora biti dovoljan generator suspensa i za one koji odmah provale.

Zanimljiv je efektan spoj inspektorske oštroumnosti i forenzičara koji često bivaju zanemareni u whodunitu. U ovom konkretnom slučaju oni imaju značajan uticaj na rasplet slučaja.

Ono što je najvažnije u filmu NOŽ a što naši autori posle Mitrovića retko postižu jeste da je Beograd sa jednim ovakvim krimi-zapletom deluje uverljivo. Nažalost, Beograd 1967. je jedno građanski emancipovano mesto za život za razliku od današnjeg i postoje neke institucije poput policije i zakona koje imaju veći autoritet nego danas, pa sama ta izvesnost funkcionisanja sistema daje žanru određenu uverljivost.

Mitrovićeva egzekucija teksta je energična. NOŽ je policijski procedural, nije akcioni film, ali Mitrović mu daje odličan tempo i rado oslobađa kameru kada to situacija zahteva.

U svakom slučaju, NOŽ spada među retka remek-dela našeg filma. Ukoliko ga neko ima u nekom digitalnom obliku, rado bih se dokopao kopije.

* * * * / * * * *

Prilikom večerašnjeg podsećanja na PRETTY IN PINK Howarda Deutcha, shvatio sam da je reč o jednoj od najperverznijih konstatacija kapitalističke pozadine muško-ženskih odnosa u savremenom svetu.

Čak se, zbog mračne dijagnoze koju čitamo iz filma, ne bi mogao nazvati ni apologijom tih odnosa.

Situacija u kojoj siromašna junakinja gubi predrasude prema bogatašima, zaljubivši se u polu-katatoničnog i ultranezanimljivog bogatog vršnjaka; da bi to slomilo srce njenog najboljeg druga koji je ružan i siromašan, ali ima duha i voli je već godinama; pa onda bogataš njoj slomi srce pošto ga njegovo društvo odbacuje i on mora da je ostavi; ali je njen drug tolika ljudska beda i toliko je zaljubljen da je ipak opet prihvati; ali pošto se bogataš predomislio i shvatio da je ljubav ipak važnija, sam njen drug shvata da je ipak bolje da ona bude sa bogatašem i naredi joj da mu oprosti; a ona se pak spoji sa bogatašem tako što ga sustigne na parkingu kod njegovog BMWa; a drug biva nagrađen pozivom neke lepe devojke koja je naravno neka vrsta imaginarnog bića jer je do tada u filmu nismo zapazili i nije razvijen karakter utemeljen u realnosti; najpre svedoči o nametnotosti konzumerističke paradigme koja je toliko jaka da je ušla u hromozome ljudi, i da su oni spremni da se žrtvuju kako bi je njihova okolina ispunjavala. Junak zvani drug je dakle spreman da žrtvuje svoju ljubav kako bi bio siguran da će ona koju voli, dobiti ono što treba da dobije, a što on, tobože ne može da joj pruži.

Najperverzniji segment je svakako što i bogataši kako bi došli do ženki nominalno koriste tradicionalni sirotinjski metod ljubavi, i ljubav se onda koristi kao krinka jednog maltene feudalnog odnosa koji imamo u ovom filmu.

Nagrada za tu žrtvu koju je podneo Drug je devojka iz drugog seta reklama, okrenutih ružnima i siromašnima, samo što je naravno taj proizvod bofl i verovatno je nepostojan čim ga valjaju ružnima i siromašnima.

U svakom slučaju PRETTY IN PINK je zanimljiv primer patologije koga se valja podsetiti.

Nije dobar znak kada se o filmu kaže sledeće: voleo bih da sačekam THE BLACK DAHLIU u bioskopu pošto sam je danas pogledao na bioskopskoj kopiji, koja se solidno videla ali nije baš najspektakularnije čula, courtesy of Kunac.

Neke od najboljih filmova koje sam gledao sam po prvi put video i na gorim kopijama od ove, i ne bi se reklo da se kvalitet na vidi i na lošoj kopiji.

Međutim, ipak hajde praviću se malo pošto nam je dragi Brian nažalost isporučio tkanje Hallmark kvalitete u najvećem delu filma.

Kad je reč o odnosu roman-film, uopšte ne bih ulazio u celu zavrzlamu zvanu upoređivanje scenarija i romana, mislim da je to jalovo i da u krajnjoj liniji, to ne vodi nikuda. Scenario je pristojan i mogao je biti još bolji a mogao je biti i gori. U svakom slučaju, scenario ovakvog dometa je mogao biti solidno polazište za De Palminu ekranizaciju Ellroya.

Ono što je osnovni problem scenarija je da ne nudi dovoljan broj dramskih situacija i sukoba u kojima bi se razvijali likovi, niti se baš tačno vidi kako to junaci postaju opsednuti slučajem. Ipak, to je nešto što De Palma ume da reši, kod njega ionako obično najmanje govore reči, mada su situacije dosta bitne, a u ovom tekstu ih nema baš previše.

U scenariju, ovom koji smo videli u filmu je postojao niz penala u kojima bi De Palma svojom veštinom i karakterističnim džeziranjem na bazi situacije unapredio priču i učinio da se za nju vežemo. Nažalost, te penale De Palma uglavnom nije iskoristio.

Pre svega, film u rediteljskom smislu pati od jedne pogrešne odluke da se osloni na tradiciju klasičnog noira i detektivskog filma, i da pokuša da simulira neke od arhaičnih principa inscenacije. Dramske scene su uglavnom rešene dvoplanima, nekim ne naročito atraktivnim pokretima kamere, vrlo distancirano, većina kontraplanova je narezana preko ramena, nema puno subjekticnih planova i film deluje vrlo distancirano uprkos tome što film ima voice-over i vrlo jasno postavljenu ličnu vizuru junaka.

Štaviše, taj stilski omaž gotovo da deluje kao neka greška, kao nedostatak pozicija kamere sa kojim je De Palma ušao u montažu (a što znajući Avija Lernera može vrlo lako biti slučaj) i takva krajnje statična postavka dramskih scena, a one čine veći deo filma, potpuno ubija ritam filma jer nema montažnih rešenja kojima se mogu uspostaviti neki akcenti i intervali.

S druge strane, klasični noir je drugačije glumljen i tu su sami glumci u kadru stvarali ritam scene, dok De Palmini glumci igraju neki blago stilizovani realizam, kao da je ovo najraskošnija holivudska produkcija u kojoj će sve biti snimljeno iz svih uglova.

Ono što je svakako najtužnije o svega je da se u spoju Ellroya i De Palme moglo dobiti pravo remek-delo gde bi istorijska produbljenost literarnog predloška u polazu nudila mogućnost za depalmijansku žanrovsku srčanost i oštrinu, i perverziju.

Ellroyeve priče su na neki način pseudo-realističko razvijanje raznih izopačenih opsesija koje bi po definiciji morale da budu na vrhu De Palminih prioriteta.

Međutim, u ovom filmu to nismo dobili. Ne samo da LA CONFIDENTIAL ostaje najcelovitija ekranizacija Ellroya već se po atmosferi i COP i DARK BLUE i BROWN'S REQUIEM, pa čak i pilot za LA CONFIDENTIAL seriju nameću kao uspeliji primerci.

Možda bih najradije ovaj film poredio sa Scorseseovim AVIATORom gde je on uzeo biografiju jednog kontroverznog čoveka, i prikazao je kao apologiju, i tu je na nivou izbora teme pao film. Međutim, AVIATOR je imao više energije i više hemije među likovima, i veće prisustvo reditelja na setu. THE BLACK DAHLIA je otaljan komad koji ne pali čak ni na nivou senzacije.

Naravno, kakav bih ja De Palma geek bio da nisam sebi uspeo da objasnim kako je bog snimio ovakvo sranje.  

Čini mi se da je De Palma u ovom filmu hteo da uradi svoju repliku klasičnog noira ali da verovatno zbog budžeta nije mogao da ga radi crno belo, kako valja, nego je film u boji, pa otud disbalans između namere i rezultata. Ovo je najbolje što sam za sada uspeo da se slažem.

Najtužnije od svega je to što ovaj film nema mnogo De Palme u sebi i loš je najpre zbog toga.

Ja sam kao veliki De Palmin fan spreman da uživam u njegovom minornom filmu, poput SNAKE EYES, onda kada primetim da se tu dešava nešto što proističe iz De Palming stilskog arsenala.

Ali u ovom konkretnom slučaju De Palma je snimio slab film Rona Howarda a ne slab film Briana De Palme i to je problem.

Pogledao sam CRANK, courtesy of Ginger, i za ovaj film već mogu reći da je opak i da sam baš uživao.

Ne bih mogao da se baš zakunem u reditelje neveldine i taylora da će nas konzistentno radovati ovakvim B-klasicima, ali možda i hoće ukoliko ne postanu pretenciozni, ili zbunjeni, kao Sam Raimi ili David R. Ellis.

CRANK je mešavina old school i nu school akcijaša.

Od old schoola preuzima gangsterski, u suštini eighties milje, michaelmannovske etno provinijencije, i joelsilverovski akcioni amoral, a od nu schoola preuzima high concept polazište poput filmova COLLATERAL, PHONE BOOTH, CELLULAR ili RED EYE.

U dva od ova četiri igra Jason Statham, koji se nameće kao jedna od najzanimljivijih savremenih akcionih zvezda. Smatram da je Jason Statham uspeo da postigne ono što je Lewis Collins trebalo da uradi početkom osamdesetih (iako Collins ima ipak nešto jači glumački opseg) a to je da bude pravi grubi britanski akcioni heroj sa internacionalnim appealom.

Međutim, za razliku od Stathama, Collins nije imao tako inventivne projekte, niti je ruku na srce dobio priliku da igra u nekom filmu koji je opšte prihvaćen kao dobar, kao što je Statham imao kod Guy Ritchiea.

U svakom slučaju, premisa CRANKa je kao D.O.A. - tip shvata da umire, otrovan je i sledeći period planira da provede tražeć protivotrov i čoveka koji ga je otrovao.

Da li treba reći da je film apsolutno bestidan u eksploataciji ove odlične premise? Pa, hm, treba, jer u današnjem impotentnom Holivudu nedostaje bestidništvo koje film sadrži.

U vreme kada je jako teško doći do dobrog popcorn filma, što CRANK jeste, onda ovakav instant B-klaik zaslužuje i više pohvala nego pšto mu estetskim dometima sleduje.

* * * / * * * *

Rerunovi na Pinku su poslužili kao podsetnik na još jedan klasik Žike Mitrovića - UBISTVO NA SVIREP I PODMUKAO NAČIN I IZ NISKIH POBUDA, krimić iz 1970. u kome Mitrović nastavlja svoju estetiku srpskog krimića.

Anatomija ovog filma je potpuno drugačija od NOŽA i moglo bi se reći da je reč o nešto slabijem filmu od ovog spotless remek-dela, međutim ipak ovaj film nije ništa manje zanimljiv.

Pre svega, ovi filmovi se anatomski razlikuju po tome što je NOŽ crno-beli a UBISTVO NA SVIREP I PODMUKAO NAČIN I IZ NISKIH POBUDA u boji, što naravno potpuno menja pristup filmu i ubacuje ga neposredno u arenu sa savremenim filmovima tog tipa, za razliku od blage arhaiziranosti fakture u NOŽU.

U tom kontekstu, a imajući u vidu raspadnute kopije sa kojiih se naši filmovi telekiniraju i puštaju, reč je o filmu koji jako malo zaostaje za tadašnjim kinematografskim tokovima. UBISTVO... jeste nešto iza tadašnjeg Holivuda, ali je sasvim u ravni francuskog policijskog filma.

U formalnom smislu, ponovo je reč o zanimljivom scenariju u kome se kombinuju prospektivni i retrospektivni pristupi pripovedanju s tim što pored direktnih svedočenja koja se aktiviraju kao fleš-bekovi postoje i vrlo uspeli i sugestivni fleš-bekovi proistekli iz gestova i situacija koji spajaju dve radnje kao deja vu.

Milje u kome se film dešava je takođe zanimljiv. Žika odustaje od policajaca kao glavnih protagonista i u centar pažnje smešta novinara koji paralelno sa policijom istražuje ubistvo poznatog beogradskog ginekologa (čemu će se kao temi kasnije vratiti Miki Stamenković, Žikin redovni pomoćnik režije, u NEKOJ DRUGOJ ŽENI). Film se, takođe, ne bavi toliko samom whodunit misterijom, koliko koristi kriminalističku priču da bi se preorijentisao na liniju francuskog političkog filma u kome se matrice žanrovskog filma, poput melodrame ili krimića koriste kao podsticaj za polemičku dramu.

Slično je i u UBISTVU... gde se priča o ubistvu amoralnog i razvratnog, i najverovatnije biseksualnog ginekologa (vrlo zanimljiv prikaz gej miljea, vrlo homomaskulin što je redak pristup) koristi kao ulaz u svet kontrolisanih medija, trome policije, sudstva svedenog na nivo cirkusa, ilegalnih abortusa, podzemnog kockanja, samačkog života i svingeraja, kao i prvih oportunih pokušaja kapitalističke organizacije.

Recimo, jedan od motiva je unovčavanje polise za životno osiguranje, što sugeriše o uređenosti društva. Danas je takav motiv u našem filmu gotovo nezamisliv.

Zanimljivo je koliko Žika Mitrović, oduvek etiketiran kao režimski reditelj, zapravo vrlo zdravo kritikuje titoističke institucije i to na najzdraviji način, iz drugog plana, kroz žanrovski film.

Eh, da, Kunče, ovo je film o kome smo pričali onog dana kada si evocirao uspomene na domaći krimić iz detinjstva...

Užasno zanimljiv detalj u filmu je gomila celebrity cameos, i podvlačenja novotalasovskog filma i BITEFastog pozorišta u drugom planu filma...

Pogledao sam SLC PUNK!

Pre nekoliko meseci Fipa je preporučio ovaj film James Merendina. U tom periodu negde sam ga nabavio na DVDu ali mi je iz nekog razloga stalno izmicao i tek sam ga sada pogledao.

Iako je reč filmu koji poštuje formu koju ja ne volim i u okvirima te forme nije naročito kreativan, a to je ich-forma, sa sve obraćanjem glavnog junaka kameri, voiceoverima, skokovima u vremenu, neopsivo dugim i prilično nevažnim digresijama, i iako unutar toga ne nudi ništa novo i sveže, u sebi sadrži neku energiju i zebnju koje zaista uspeva da zarobi i da obogati već istrošen oblik.

Tome doprinosi i izuzetna uloga Matthew Lillarda koja po ko zna koji put pokazuje talenat koji je potreban da bi se došlo do major filma, a što neki major glumci nikada ne dobiju priliku da pokažu. Kada vidiš kako glumi debil iz SCREAM ili SCOOBY DOO, pomisliš šta li sve ume Ashton Kutcher.

U svakom slučaju, SLC PUNK! je zabavan film, naročito može biti prijatan one koje zanimaju epoha & tema.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam sinoć u bioskopu TOKYO DRIFT, treći deo franšize FAST AND THE FURIOUS.

Režirao ga je Justin Lin, mladi američki reditelj azijskog porekla koji je posle dionamičnog debija otišao u Holivud i snimio da osrednja mejdžor filma, a koji bi u doglednoj budućnosti trebalo da režira rimejk OLD BOYa.

TOKYO DRIFT u sebi nema puno grešaka i verovatno je najbolji film u franšizi, ali, nažalot, ne nosi ni puno aduta i mogu reći da nije ni blizu sinefetišizma koji bi morao da vrca iz onoga što je TOKYO DRIFT trebalo da bude, a to je metamfetaminska klinačka verzija BLACK RAINa.

Upravo zbog nedostatka grešaka i ziheraškog pristuap, postajem sve sumnjičaviji prema Linu pošto ne vidim naročitu autorsku perspektivu u čoveku koji ovako impotentnmo realizuje sequel, dakle nešto što ima osiguran uspeh na blagajnama i što mu može biti dobar showcase.

Autori poput Camerona, Harlina ili Greengrassa su postali autori zahvaljujući sequelima i smatram da su ti filmovi uvek odlična odskočna daska ako se pametno iskoriste.

Lin je svoju odskočnu dasku iskoristio kako bi održao nivo jalove franšize ali sebe nije uspeo da nametne.

* * / * * * *

Sa čitavih godinu dana zakašnjenja pogledah CALVAIRE courtesy of Ghoul i mogu reći da mi je znatno slabiji od SHEITANa.

Iako CALVAIRE ima jasniju i solidniju priču, u sebi sadrži manje dinamike, i manje perverzije od Chapironovog prvenca. Još kada film zaluta u neku potpuno nepotrebnu lynchovštinu tokom klavirskog interludija u krčmi, onda se SHEITAN nameće i kao stilski čisto ostvarenje u poređenju s ovim.

Jako je zanimljiv taj talas filmova koji konstituiše francusku unutrašnjost kao evropsko poprište teksaškog masakra, i CALVAIRE je važan kao belgijski dodatak tom talasu i jedan od preteča.

* * / * * * *

Pogledao sam SLITHER Jamesa Gunna, courtesy of Kunac.

Iako su poređenja sa NIGHT OF THE CREEPS neumitna, ja bih izbegao tu obaveznu figuru pošto je CREEPS produkt jedne superiornije decenije i na emocionalnom planu stvarima prilazi na potpuno drugi način.

Pre svega, SLITHER je ostvarenje koje se izdvaja od PG-13 bledila savremenog holivudskog horora. Za razliku od Dekkerovog filma koji je nastao u jednoj punokrvnoj deceniji, SLITHER je neka vrsta podviga, naročito ako imamo u vidu da je film bio Universalov release.

S druge strane, CREEPS je vrlo emotivan film, dok je SLITHER ciničan, možda baš zato da bi svoju brutalnost relativizovao i učinio podnošljivom sa sadašnji senzibilitet.

No, kako god bilo, SLITHER nudi gooey redneck fun sa dosta gorea, dosta neprijatnih monstruma i dosta humora.

Ništa manje nego

* * * / * * * *

Pogledao sam STORMBREAKER Geoffrey Saxa, i moram priznati da mi je bio vrlo zabavan, i vrlo pristojno realizovan ako uzmemo u obzir Saxov prethodni hit WHITE NOISE.

STORMBREAKER je mešavina Harry Pottera, James Bonda i Jacka Bauera, urađena na jedan na jedan vrlo trezven i relativno ozbiljan način, što mi se izuzetno dopalo budući da sam se plašio da bi ovakav film, pre ili kasnije mogao skrenuti u neku vrstu naivne slikovnice i persiflaže.

Za razliku od Rodriguezovog SPY KIDS koji je previše otišao u bajku da bi uopšte imao ikakve veze sa špijunažom (premda ja volim prvi deo), STORMBREAKER je naprosto približavanje špijunskog akcionog filma tween publici i na tom principu je dosledan. Ovaj film nudi praktično sve što i Bond, Bourne ili Bauer filmovi i serije, s tim što je to sve razblaženo i prilagođeno deci, a ima i pomalo ublažene ksenofobije i putokaza ko su negativci (Severna Koreja i ex-SSSR).

Geoffrey Sax vrlo dobro gaji bondistički fetišizam Britannie, a dinamičan scenario vuče stvari u pravcu Bauera budući da film nema bondovsku karakterizaciju, nema spuštanja lopte i uživanja u luksuzu i setting već se stalno juri against the clock.

STORMBREAKER nema energiju eighties i early nineties flickova poput IF LOOKS COULD KILL, niti ima prevratnički potencijal TRUE LIES. Međutim, reč je o odlično skrojenoj konfekciji koja bi sa nešto više mašte i emocija mogla biti istinski klasik, a ovako je vrlo dobro i upotrebljivo repertoarsko ostvarenje.

* * 1/2 / * * * *

Ovo me podseti na jedan spijunski-teen film koji sam voleo kao klinac (u stvari, na dva filma), CLOAK AND DAGGER sa malim Henri Tomasom posle E.T.ija, i GOTCHA! sa Entoni Edvardsom (igrao sto godina suvonjavog doktora u seriji E.R., onog sto umre od raka, i Gusa u Top Ganu, kao i u remek delu Sure Thing)... GOTCHA! je vukao na komediju, ali je CLOAK AND DAGGER bio onako, ozbiljan film...
Nisam ih gledao vise od dvadeset godina, pa mi ne zamerite...

Entoni Edvards je glumio u sjajnom filmu Delta Heat, sa Lensom Henriksenom.

CLOAK AND DAGGER, GOTCHA i IF LOOKS COULD KILL sam voleo kao klinac, ima li ih neko?

Pogledao sam THE DEPARTED Martina Scorsesea na piratu sličnog kvaliteta kao THE BLACK DAHLIA i mogu reći da su ta dva filma blizanci. Ponovo je reč o filimu koji nema puno dodirnih tačaka sa opusom autora koji ga je stvorio niti nosi njegova autorska obeležja po kojima je postao poznat.

Jedina razlika je u tome što je THE DEPARTED bolja adaptacija i bezmalo unapređuje izvorni materijal, odnosno THE DEPARTED je objektivno bolji i zanimljiviji film.

U suštini, THE DEPARTED je klasičan policijski triler koji bi  trebalo da zaprema 110 minuta, i u najboljem slučaju da ga režira Michael Mann.

U Scorseseovoj interpretaciji imamo jedan konvencionalan materijal, vešto urađen, ali bez njegovih obeležja. Što je još gore, kad je već tu Scorsese, film je bez razloga naduvan do trajanja od 152 minuta, i to trajanje je sasvim nepotrebno.

Naprosto, suočimo se sa tim, ovo je policijski film u kome imamo akciono finale u skladištu gde negativac dolazi da pokupi drogu. Suočimo se sa tim. To je nešto što je već Shane Black prevazišao pre čitavih 20 godina.

E sad, pandure igraju DiCaprio, damon i Wahlberg a negativca igra Jack Nicholson pa je sve dignuto na neku višu ravan, međutim, THE DEPARTED je u srcu B-film, i šteta je što ga Scorsese nije tako tretirao.

Što je još važnije, siguran sam da je Scorsese sposoban za tako nešto, videli smo to u CAPE FEAR gde je napravio zaista upečatljiv žanrovski film.

Kada kažem B-film, ne mislim ništa pežorativno. Naprotiv, smatram da je reč o žanrovskoj koncepciji sa jasnom repertoarskom funkcijom. Međutim, Scorsese ga nije tako režirao. Scorsese ga je postavio kao realiszičnu priču o konkretnim likovima koja izmiče žanru, a THE DEPARTED nažalost to nije.

THE DEPARTED nije novi CAPE FEAR. Reč je o rutinskom policijskom filmu koji je zbog kvaliteta autorske i glumačke ekipe naduvan do umetničkih razmera, a nažalost ne dostiže umetnički domet koji je ubeđen da ima, izuzev u pojedinačnim scenama koje su malobrojne i neravnomerno raspoređene u odnosu na ostatak filma.

Rado ću ponovo pogledati ovaj film u bioskopu, ali se plašim da mi se mišljenje neće promeniti.

* * 1/2 / * * * *

Gledajući recentne bosanske filmove, otkrio sam novi podžanr, bosanski tranzicioni neo noir.

Prvi i najuspešniji film tog pravca je svakako LETO U ZLATNOJ DOLINI Srđana Vuletića, pobosančen rip-off THE BIG HITa Che Kirk Wonga, premda suočen sa ovim pitanjem Vuletić tvrdi da ga nije gledao, što je malo verovatno.

Novi primerak je srpski odgovor na to, HEROJI ZA JEDAN DAN Boriše Savića, produžena studentska vežba, jedva navučena na trajanje celovečernjeg filma.

To što je taj čovek snimio je strašno, čak i za okvire studentskog filma, no ipak ovaj naslov ne dostiže demenciju Kotlajićevog LIBERA.

No, sam film nije ni važan. zanimljivo je to što u ovom filmu glume između ostalih i Dragan Bjelogrlić i Zoran Cvijanović, i imaju dosta duge epizode. Da su oni samo glumci, to bi negde bio curio u kontekstu njihove karijere. Međutim, oni se postavljaju kao stubovi naše kinematografije, kao veliki autoriteti i stručnjaci, a onda kao da im nije dovoljno glupiranja u srpskom filmu, odlaze i brukaju se i po bosanskom.

Jedino što im se može uzeti kao olakšavajuća okolnost je banjalučko poreklo filma, što znači da je iz srpskog entiteta.

povodom departed
prvi utisci se tesko menjaju, poznato je svima, i nama i njima.
tako, upadnes u klub u 3 ujutru, evo, najvece zlo koje mogu da smislim je beogradski vudu, i mozda si bio svez i obrijan oko 10, kad si izasao, ali sad si, onako, izvucaran, i tamo pored sanka, ispod zvucnjaka, stoji jedna cura (ili curan, frajer, kako ko voli da zamisli). pridjes, jedva vidis i ti sam ko je ispred tebe, strob poliva svuda naokolo, tvoje su oci mutne od dima, krcma se zatvara, masa ko da ne plese vec je sasvim u transu, pocnes pricu sa curicom, nije tvoj tip, ali nije ni tvoje veche, ona je malo p'jana, malo vise ne zna gde je, nisi ni ti bolji, kad je nesto pitas zaplice jezikom, ti se becis da vidis je l joj to oziljak na vratu ili je lancic, sva sreca ne odete ni kod tebe ni kod nje, ali nekako dobijes njen broj telefona
i sutra, pre nego sto treba da je pozoves, pomislis da ona mozda i nije tako losa kako ti se sinoc ucinilo, ali da ce ti se misljenje, kada se budete videli trezni i mirisljavi, tesko promeniti  
nemo da si taki, ubogaljeni osvetniche. daj malo gipkosti, nije skorseze bas toliko utripovo da je Umetnik, samo malkice. aj, zivio

Pogledao sam THE COVENANT, courtesy of Ginger na pristojnom bioskopu, i mogu reći da je utisak sličan DEPARTEDu, s tim što se THE COVENANT oslanja na znatno slabiji koncept.

OK, ovde Harlin ima nekoliko svojih toucheva. Najbolja scena iz DRIVENa, ona sa prevrtanjem bolida na stazi, ovde ima čak tri varijacije, Takođe, sve je koliko god je moguće glatko i dinamično.

Problem je u scenariju J.S. Cardonea koji ni ne pokušava da ispriča već poznat i eksploatisan kocept na nov i živahan način, već je umorno postavljen, baziran na svim mogućim i iscrpljujućim klišeima.

U filmu koji pretenduje da bude omladinski akcioni fentazi, ima previše dijaloga, previše kamernih scena, a Renny ne poseže za Tony Scottovim metodama oživljavanja mirne scene već ih realizuje ozbiljno i tu film pada.

Akcioni finiš u ambaru je naišao na teško pljuvanje kod američke kritike, iako smatram da ta scena uopšte nije toliko loša. To jest, loša je ako se uporedi sa ludilom iz VOLCANO HIGH, i to više kvantitativno nego kvalitativno.

U kontekstu Harlinovog opusa, THE COVENANT je naravno minorno otvarenje, pre svega zato što je koncept potpuno inferioran a on se nije dovoljno potrudio da ga prevaziđe.

U svakom slučaju, Harlin je u THE COVENANT vrlo vešto realizovao čist direct-to-video materijal, film deluje skuplje od 20 miliona dolara koliko kažu da je koštao i radujem se da ga overim na Cinemaniji.

* * / * * * *

Pogledao sam SEE NO EVIL porno veterana Gregory Darka. Njegov porno background se ogleda u tome što SEE NO EVIL zaista isporučuje sve što treba da isporuči jedan bezumni slasher iz WWE produkcije.

Što je najzanimljivije, a u kontekstu WWE, rvač Kane ne igra pozitivca već debilnog slashera, i u tome je prilično dobar. Prava je šteta što mi se čini da SEE NO EVIL neće generisati franšizu jer kane ima dara za ovu vrstu uloga.

Reč je o tupavom i nasilnom slasheru sa nezaustavljivom energijom i lakoćom žanrovskog izraza. Slično COVENANTu, u sebi nosi ograničenje prevaziđenosti koncepta, koji je na tragu FRIDAY THE 13th ali kada to apstrahuješ, ostaje izuzetno energičan i nasilan film koji zaista isporučuje sve ono što očekujemo od ovakvog bezumnog slashera. Dakle ima sjajnog nasilja, ima dosta krvi, i Gregory se ne stidi da maksimalno iskoristi eksploataorske namere producenata.

Štaviše, Dark dosta vešto koristi prevaziđeni koncept haunted mansiona, u ovom slučaju zapuštenog hotela i izvlači maksimum iz krajnje konvencionalne scenografije.

Dark nije veliki reditelj, međutim ima dovoljno žara da kreira dopadljivu atmosferu i žanrovski čisto proizvede naručeno gradivo. Neki od trikova koje koristi su jeftini, međutim kada se postave u pravi kontekst zaista rade posao.

Možda je najzanimljivije to da je SEE NO EVIL skroman upravo u erotskom aspektu i da je tu mogao biti ostvareniji a to se i najviše očekivala od Gregory Darka.

SEE NO EVIL je ready made repertoarski program koji će zauzeti trajno mesto i funkciju u kućnim kolekcijama ljubitelja slashera, za večeri kada su potrebni manje zahtevni sadržaji.

* * 1/2 / * * * *

Sinoć sam pogledao LES KIDNAPEURS. film je pisao i režirao Graham Guit a na scenariju je sarađivao producent Eric Neve. Neve je jedan od meninajdražih francuskih producenata. On u svojoj filmografiji ima naslove poput DOBERMANNa, SCENES DE CRIMES, AGENTS SECRETS i SHEITAN, koji su sve moji favoriti.

LES KIDNAPEURS je minoran ali vešto urađen i dinamičan freaky neo noir, post-tarantinovskog opredeljenja, u kome nema velikih dostignuća, ali postoji sasvim dovoljno energije i veštine da se ispuni repertoarska funkcija.

Naravno, od francuskog filma svi očekuju i neku kao produbljenost ili inovaciju u žanru, i ovaj film to ne nudi. Međutim, nudi jednu preciznu egzekuciju koja je upravo karakteristična za američki film, tako da se i LES KIDNAPEURS može uvrstiti u talas "francuskog holivuda" o kome sam već pisao na filmskom forumu, s tim što naravno, ovde imamo oslanjanje na idiome indie filma, pa samim tim, ovaj film odstupa od kanona koji sam tamo naveo.

LES KIDNAPEURS nije film koji treba tražiti, ali ako kupite MetroFilmov DVD filma LE CONVOYEUR koji je odličan, dobijate kao double bill.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam konačno, sa bezmalo godinu dana zakašnjenja Gilliamov TIDELAND i mogu reći da mi se čini da je to važan i kvalitetan film.

Naravno, takođe mogu reći da to nije film po mome ukusu i da se nisam baš nešto mnogo radovao dok sam ga gledao, međutim, reč je o respektabilnom ostvarenju koje zaista iskazuje veliku Gilliamovu rediteljsku hrabrost.

Ako bih ovaj prilično jedinstven film smeštao u neki kontekst, onda bih ga s jedne strane smestio uz Zemeckisov CAST AWAY, kao film u kome veliki autor istražuje svoje snalaženje u ultraminimalističkom konceptu, dok bih ga s druge strane poetički smestio uz rame sa Asiinim HEART IS DECEITFUL ABOOVE ALL THINGS pošto je reč o jednoj prilično radikalnoj ekranizaciji radikalne američke proze.

Gilliam je izvukao maksimum iz ove devojčice i na nivou inscenacije i montaže je konstruisao jedan zaista koherentan svet, koji nije niti prijatan, niti zabavan, a mnogima verovatno ni zanimljiv, međutim taj svet je zaista jako vešto i ubedljivo prikazan, i na čisto vizuelnom nivou, za razliku od BROTHERS GRIMM gde se oseća da Gilliam potpada pod konvencionalna rediteljska rešenje pošto se ne snalazi na tako glomaznom projektu, ovde on tačno zna šta treba da snimi i gde reže i kuda junaci idu.

I onda takvo vladanje stvarima zaista imponuje.

* * * * / * * * *

Podsetio sam se ponovo ALLIGATORa Lewis Teaguea, inače jednog od najdražih reditelja iz Cormanove ekipe.

Ovaj film je pravi primer dobrog B-filma. Scenario John Saylesa je vrlo vešto, vrlo inteligentno uvezao sudbine i osobine karaktera sa creature feature senzacijom, a režija Lewis Teague je maksimalno efikasno i vrlo racionalno (ne cronenbergovski, ali ipak vrlo pametno) ostvarila jednu potpuno sumanutu creature feature premisu.

Rezultat je film koji film nije ništa posebno, ali to postiže sa tolikom lakoćom da objašnjava zbog čega ljudi vole kvalitetan šund film.

* * * / * * * *

Fuck, there goes my Hollywood debut...

John Cusack hasn't written a screenplay since 2000's "High Fidelity," but he's about to take more of an active role in his own movies again with "Brand Hauser: Stuff Happens." Variety reports that Cusack co-wrote the political satire with Jeremy Pikser and Mark Leyner and will produce the flick as well. The story finds Cusack playing an assassin ordered to kill a Middle Eastern oil minister. His character's cover is that he's producing a big trade show that features a wedding for a local pop star and a politician, but then those dreaded "complications" ensue and possibly hinder the hit. Joining Cusack on screen will be his sister, Joan Cusack, Marisa Tomei and Hilary Duff. Yes, the Duffster may have actually found an indie showcase for her true acting talents because 2001's "Human Nature" certainly wasn't it (although you gotta love her new catchy new single "Play With Fire"). Production is expected to begin later this month in Bulgaria.

Radio sam mesec i po dana na ovom scenariju. Na kraju su ipak odlucili da se vrate na verziu koja je prethodila. Bas me zanima da li ce se nesto od stvari koje sam pisao naci u finalnom produktu.

Podsetio se THE OSTERMAN'S WEEKENDa.

Svaki put kad sam ga ranije gledao, bilo je to konzumiranje Vansovog original VHSa. Ovog puta, bio je to Pro Vision DVD uličar i mogu reći da sam najzad potpuno uživao u filmu.

Ko zna kako bih uživao da je bio američki DVD.

Iako nismo dobili priliku da vidimo Peckinpahovu originalnu zamisao, već nešto što je Fox preoblikovao, upitujem Peckinpahovu sposobnost da u ovoj fazi svog života potpuno uračunljivo sklopi film.

Naime, u ovoj fazi je već bio jako bolestan, i deo postprodukcije je odradio iz bolničke osrtelje. U ovo vreme je već bio velikan i verujem da je konačno tada stekao dovoljno kredita da ispuni neke vizije.

Dakle, ja sam zaista zadovoljan i ovim što sam dobio u ovoj verziji.

Reč je o prvoj ekranizaciji Ludluma u istoriji, i uz BOURNE SUPEREMACY, koji zapravo nema veze sa istoimenim romanom, čini ono najbolje što je privoljeno na ekran a da je Ludlum-related.

Peckinpah uzima Ludlumovu u suštini jednostavnu postavku, prepušta je Alanu Sharpu (NIGHT MOVES, THE LAST RUN, ROB ROY) da je zakomplikuje a onda se rediteljski bavi ofilmotvorenjem u najesencijalnijem smislu te reči. Dakle, peckinpah uzima Sharpov tekst i radi ga tako da se fokusira na pitanje voajerizma, nadzora, seksa i nasilja.

U finišu, kada krenu scene u kući, bazenu i u šumi, Peckinpah isporučuje neke od svojih punokrvnih akcionih set-pieceova.

I taj bazen dovodi OSTERMANA u relaciju sa jednim drugim, meni jako dragim rediteljem. Ne mogu da se setim ko je to lucidno primetio, ali Renny Harlin je na neki način naslednih Peckinpaha, kao eksploatator, a njegov LONG KISS GOODNIGHT je produžetak estetike Peckinpahovih savremenih filmova.

MINDHUNTERS bi  se mogao dovesti u relaciju sa OSTERMAN'S WEEKENDom. Ne samo zbog haosa koji se zbiva u bazenu, već i zbog strukture !"deset malih crnaca", opšteg voajerizma, lutkarskog motiva (scena kada Hauer optuži Hurta da je marioneta)...

Ova dva filma su na neki čudan način blizanci.

I za sada se čini da je MINDHUNTERS zapravo poslednji film, barem sudeći po dva koja će snimiti posle njega.

Voleo bih da se ova analogija ne ispuni. Međutim, mučna sudbina MINDHUNTERSa slična je sudbini OSTERMANa, a pošto poslednja dva filma slabo liče na Harlina, možda mu je MINDHUNTERS poslednji autorski film?

* * * / * * * *

Cripple se vraća sakatiji nego ikad. Bukvalno.

Posle freak accidenta od pre neko veče, mislim da ću i dane i noći provoditi uz komp.

U to ime prvi je, sa zakašnjenjem overen NOVOCAINE Davida Atkinsa, scenariste ARIZONA DREAMa. Od alumnija iz ARIZONE, u ovom filmu radi još i VILKO FILAČ, jedan od najvećih DPjeva sa prostora bivše Jugoslavije.

NOVOCAINE je simpatičan crnohumorni neo noir, koji se ne izdvaja naročito, i verovatno ne dobacuje do Atkinsove artističke namere, ali ima dosta smisla kao mali repertoarski film.

* * 1/2 / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Pogledao sam konačno, sa bezmalo godinu dana zakašnjenja Gilliamov TIDELAND i mogu reći da mi se čini da je to važan i kvalitetan film.

Naravno, takođe mogu reći da to nije film po mome ukusu i da se nisam baš nešto mnogo radovao dok sam ga gledao, međutim, reč je o respektabilnom ostvarenju koje zaista iskazuje veliku Gilliamovu rediteljsku hrabrost.

Ako bih ovaj prilično jedinstven film smeštao u neki kontekst, onda bih ga s jedne strane smestio uz Zemeckisov CAST AWAY, kao film u kome veliki autor istražuje svoje snalaženje u ultraminimalističkom konceptu, dok bih ga s druge strane poetički smestio uz rame sa Asiinim HEART IS DECEITFUL ABOOVE ALL THINGS pošto je reč o jednoj prilično radikalnoj ekranizaciji radikalne američke proze.

Gilliam je izvukao maksimum iz ove devojčice i na nivou inscenacije i montaže je konstruisao jedan zaista koherentan svet, koji nije niti prijatan, niti zabavan, a mnogima verovatno ni zanimljiv, međutim taj svet je zaista jako vešto i ubedljivo prikazan, i na čisto vizuelnom nivou, za razliku od BROTHERS GRIMM gde se oseća da Gilliam potpada pod konvencionalna rediteljska rešenje pošto se ne snalazi na tako glomaznom projektu, ovde on tačno zna šta treba da snimi i gde reže i kuda junaci idu.

I onda takvo vladanje stvarima zaista imponuje.

* * * * / * * * *

Gde si ga gled'o?
Na cemu si ga gled'o?
Hocu rezultate!

Pa, bio je na FESTu a ja sam ga gledao na DiVXu...

Pogledao sam SEVERANCE courtesy of Ginger & Kunac i mogu reći da ponajpre ne treba verovati hajpu. SEVERANCE je možda tek za koji stepen iznad lige Smithovog nepotrebnog CREEPA.

Iznad CREEPa se uzdiže zahvaljujući nešto zanimljivijem konceptu mada je i to diskutabilno.

Još iz kritičarskih dana mi je ostala profesionalna deformacija da filmove poredim u tekstu, kako bi ih približio onima koji nisu gledali, kako bi znali kom pravcu i opredeljenju film pripada. Međutim, SEVERANCE je toliko derivativan da tu nabrajanje naslova u stvari ima više smisla od neke druge eksplikacije.

SEVERANCE se jasno nadovezuje na DOG SOLDIERS, CABIN FEVER, HOSTEL i ceo asortiman backwoods horora. Međutim, problem je u tome što SEVERANCE ne dobacuje ni do jednog od ovih naslova zato što su mu metafore nametljive, horor invencija minorna (čak je diskutabilno da li je ovaj film baš horor), a forma krajnje neuravnotežena, i nezanimljiva drama preteže nad sočnim hororom i saspensom.

U svakom slučaju, SEVERANCE treba evidentirati kao "važan horor 2006" jer je dobio hype jedog od ključnih žanrovskih filmova sezone. Ipak, on taj hype apsolutno ne zaslužuje. Mada, ja to mislim i za THE DESCENT.

* * / * * * *

Pogledao sam POLICE WOMEN Lee Sharpa, courtesy of Kunac.

Reč je o vrlo neobično exploitation filmu koji u sebi sadrži segmente privatnog odnosa prema materijalu, naročito u slučaju glavne glumice Sondre Currie, čija je gluma spoj udrvenjenosti proistekloj iz nedostaka talenta i konstantnom smešku koji se povremeno rasteže u kez kada dešavanje postane previše glupo.

Sem toga, film je izuzetno dinamičan i vrlo zabavan, što namerno, što nenamerno.

Žene se skidaju u svakoj eventualnoj prilici, što uz lošu glumu filmu daje poseban porno šmek.

Ipak, nekoliko zaista jako dobrih razmena u scenariju, a i činjenica da je Wes Bishop, inače pisao i odlični Starrettov RACE WITH THE DEVIL, dokazuju da uspešne deonice ovog filma nisu baš totalno nenamerne, iako uglavnom jesu.

U svakom slučaju, POLICE WOMEN je bizarni mali primer koji pokazuje koliko je američki film bio zdravija kada je eksploatacija bila bazirana na prljavom.

* * 1/2 / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Pa, bio je na FESTu a ja sam ga gledao na DiVXu...

Pa, gled'o sam i ja na FEST-u i bio odusevljen. Hteo bih da ponovim, pa se raspitujem.

Cripple se vratio kući posle boravka na mestu where pain is pleasure and surgery is sex...

Quote from: "crippled_avenger"Cripple se vratio kući posle boravka na mestu where pain is pleasure and surgery is sex...

WELCOME BLACK!!!!  

(ovaj čovek je neuništiv!)

Frederic Forsyth's AVENGER.

   Konačno odgledan, Avengeru. Nekad je za ovaj projekat bio vezan Volfgang Petersen, u svojstvu reditelja. Najposlije je Švaba prihvatio da bude izvršni producent. Svakako mi se ne čini da bi, obzirom šta se sve desilo sa Poseidonom, najpametnije bilo da ga je odradio kao reditelj, stoga neka ovo za njega bude ono što je McT-iju bio omnibus Quicksilver Highway. Iz ovoga proističe da svaki dobar reditelj mora imati makar jedan super-shit pod svojim egidom. Sigurno je Petersena na premišljanje naveo baš skript; u stvari, želio bih da vjerujem u to pošto je Petersen u svojoj američkoj karijeri, na njenom početku, napisao par dobrih scenarija za koje znam, a od toga jednu izuzetnu adataciju.

   Ne kažem da ovaj TV film nema ambiciju da bude postojan, dobar triler. Ima taj predložak jednog od najuzbudljivijih Forsajtovih romana u recentno doba, istoimeni Avenger (posljednji Forsajtov roman, The Afghan, nemilosrdno tone u posljednjoj trećini), a tu je i stari naš poznanik Alan Sharp, koji je utkao u adaptaciju onaj staromodni vajb dodavanja nekoliko novih likova ne bi li politička intriga zadobila na vjerodostojnosti, pa film posjeduje onaj seventies' feel urolan u nešto moderniju (iako daleko čak i od prosječno uzorne) neujednačenu režiju. Kao što reče Willie-o'-the-Wips u jednom od svojih neizlječivih napadaja nadasve skromne mudrosti, vezano za Len Wisemana i Die Hard 4, ali totalno skrušeno i bez stanke i ikakve modulacije u glasu, "Wowser ne mogu da dočekam da vidim kako J-McLane desetkuje teroriste u usporenom snimku i skače sa zgrade u bullet-tajmu."

Prije svakog snimanja filma mora da se utvrdi njegov ritam, moja je filosofija, pošto reditelj očigledno ima dovoljno izbora; ne smije baš svaka priča da se inkorporira u današnji opus moderne slam-bang akcije samo zbog slijepo praćenog takozvanog trenda (koji najčešće, kao što se vidi, ne služi ničemu jer izgleda pretjerano komično), nalik na promašen anti-rediteljski Crank (gdje je svako moguće uzbuđenje nestalo u objektivu kamere neukog reditelja, vjerovatno prekjuče izleglog iz filmske škole Gaja Ričija koji je - ako je već sebi - umalo uništio karijeru i Stathamu abominacijom nazvanom Revolver) ili nadasve isprazne, na-silu-sklepane, The Departed i The Black Dahlia.  

S tim na umu, mislim da bi Avenger u mnogome bolje izgledao da je snimljen na kraju sedamdesetih, gdje se intriga daleko više cijenila od sirove akcije, gdje su se filmofili još uvijek palili na filmove nalik na The Dogs of War (ne kažem da Irvinov film ne valja, naprotiv – ona akciona sekvenca iz Predatora uzela je senzibilitet njegove finalne akcije i samo ga utrostručila – ali isti ne zadržava svoju zarazu danas kao, recimo, jedan The Taking of Pelham One, Two, Three, Charly Varrick ili, između nekolicine njima sličnih, The French Connection). I, dabome, ponavljam, tu je skripter Alan Sharp, još jedan od prekaljenih veterana, odmrznut i smješten u 21. vijek da piše skriptove među stotine hiljada drugih dvadeset dvogodišnjaka, što nadasve pozdravljam (gledaj samo šta radi Alvin Sargent), jer ću radije gledati njegove filmove nego filmove od strane ljudi kao što su William Monahan i Dean Georgaris. No, i pored toga, sudeći po smislu, Avenger prije dođe kao Dagvejev Extreme Sports ili Katon-Džonsov The Jackal, iako nadasve lucidniji.          

Forsajtov Avenger je, iako kompleksan u priči, veoma – makar na prvi pogled – jednostavan za adaptaciju. Mislim da se trebalo okrenuti akciji i zaista nevjerovatnom protagonisti koga u filmu igra Sam Elliott, pošto tip i danas ima  fascinantnu Hulk-like harizmu na ekranu, ništa manju od onih iz doba kada smo Road House, The Quick and the Dead i Blue Jean Cop VHS-ovali po desetak puta sedmično (čak i politička drama, Lurijev The Contender, uvijek umalo eksplodira kada se u istom kadru pojave Bridges i Elliott.) Sharp pravi sličnu grešku kao i pri Ladlamovoj adaptaciji posljednjeg filma Sema Pekinpoa: ovdje se Sam Elliott ne vidi onoliko koliko treba. Tu je toliko marginalnih likova koji su, po mome mišljenju, irelevantni za priču i, umjesto Elliota, pratimo njihova spletkarenja i pod-radnje, i to sve u ravno 90 minuta, što podrazumijeva da dijalog mora biti strejt i usiljen i izbiflaj-samo-ono-što-moraš-da-bi-gledaocima-bio-jasnije-ko-si-i-što-si maniru. Takođe ne čudi što je film rođen za 70-e, kada glavni junak, svojevrsni commando ekspert, za svoju favorite pušku odabere AR-15. Mislim, daj! AR-15? Ako sam dobro čuo, jednu tu savršeno očuvanu kopiju našao je Šliman, odmah pored gomile hetitskih dijadema i navodnog Ahilovog štita. (Cini mi se da sam posljednji put vidio tu skracenu verziju M-16 u Uncommon Valor)  

Knjiga, odnosno ono što valja adaptirati, ugrubo, ide ovako: bogataš pošalje nekog skip-trace stručnjaka da mu u Bosni pronađe šta mu se dogodio sa nestalim unukom. Ovaj otkrije da je momak ubijen i nakon izvjesnog napora lagano i vjerodstojno otkrije ko ga je ubio. Bogataš plati uslugu skiptrejseru i sahrani unuka, da bi onda odlučio da unajmi tipa koji će mu, ni manje ni više, dovesti zločinca na prag kuće. Tu na scenu stupa Avenger, odnosno Sam Elliott u filmu. Avenger veoma smisleno otkriva gdje se nalazi zločinac i onda shvata da ga čuva isuviše ljudi kako bi tek tako lako dopro do njega. A kako na zločinca pazi i CIA ne bi li ih ovaj doveo do neke tamo Al-Kaide (to se sve dešava prije 9/11), steže se čitav jedan štit i oko zločinca i oko Avengera kome se ne smije dopustiti ni da se približi zločincu. Naravno, kako će Avenger stići i kakve će sve ludačke i TOTALNO PLAUZIBILNE taktike osmisliti da bi došao do svoga cilja – još uvijek drži Frederka Forsajta za sigurno najumesnijeg sklepatora političkih trilera (ako se ja pitam).  

U filmu, pa... i ko je ubio momka i gdje se zločinac krije – sve to Avenger otkrije u prvih 18-19 minuta. Onda on zamoli bogataša da sam krene na zločinca jer želi da zadovolji pravdu. Ovdje i motivacija a i svaka plauzibilnost nisu mi se nimalo činili adekvatnim. Zatim slijedi i centar filma, gdje se pojavljuju Timothy Hutton i James Cromwell, gdje film mozda dobije i ponajviše mesa, ali se tek onda shvati da se jednostavno nema vremena za neko konkretnije etabliranje lika i djela Avengera odn. Sama Elliotta. Onda, dok saznamo kako je ovaj zločinac loš čovjek prođe neko vrijeme, a tu slijedi i par IZUZETNO loših specijalnih efekata u ionako trvijalno nasloženim i uveliko nemotivisanim akcionim scenama... Šta drugo da se kaže, osim da je upropašten zaista jak saspens roman? Scenario je dovljno polumrtav, dok mu režija svakom sekvencom sve jače prikucava eksere u kovčeg.  

Oni koji se budu odvažli da odgledaju Avengera – pretpostavljam da će to samo biti ljudi koji su čitali knjigu (objavljenoj i ovdje), kao što je vjerovatno bio slučaj i sa najgorom Forsajtovom adaptacijom i možda jednom od najgorih adaptacija ikada, filmom The Jackal – donekle će se mnogo zabaviti, vjerovatno ništa manje nego što je to učinio prevodilac filma.

U jednom trenutku imate detalj-kadar slike spomenutog zločinca koji se rukuje sa Slobodanom Miloševićem. Ispod toga ne ide ničiji govor; u pitanju je dio montažne sekvence. Odjednom se ipak na TV-u superimponira titl na kome piše: "Goran Zilić i Slobodan Milošević. KAKVA FOTO MONTAŽA!" Vi, u Bg, zbilja umijete da se zabavljate...

Ne samo što je ta foto montaža, kako je primijetio i nimalo lakovjerni prevodilac (premda nije prokomentarisao to što Banja Luku zovu Banja Lubom), ispala najubjedljiviji dio filma, nego bih uz to dodao da je jedan od svježijih hajllajtsa filma Avenger bio upravo taj njegov komentar.

Bez želje da se pravim pametan - čini mi se da roman OSVETNIK /AVENGER ne zaslužuje ovoliku priču. Odličan saspens roman... Moguće je da se nismo našli, roman i ja. Jer, OSVETNIK  je vrlo interesantan - kao mnogi drugi, i ništa više.
Naravno, to je samo moje mišljenje.
Ne tvrdim da je kontraprimer mnogo dobar- ali romani Džona Le Karea o tajnom agentu Smajliju na mene su ostavili daleko jači utisak. Dobro, bio sam mlađi kada sam to čitao - ali njegov "Špijun koji se sklonio u zavetrinu", kad sam ga čitao prvi put, doživeo sam kao čist udarac u stomak.
Uz priču o Smajliju i njegovim prijateljima, poželite ponekad da zaplačete. Uz Frederika Forsajta - jok.

Meni nikada nije lezao Le Kare. Obzirom da vec dugo vremena imam dobar dio covjekovog pocetnog opusa, nakon prvih njegovih par kracih romana (o Smajliju) koji su mi djelovali prilicno usiljeno i monotono, nikada naime nisam ni stigao do The Spy Who Came In From the Cold, iako o njemu uvijek cujem sve najbolje.

    Moja malenkost nasla se u Forsajtu, ocigledno, makar kada je u pitanju politicki triler. I, priznajem, mnogo sam ocekivao od toga filma, posto su mi ocekivanja manje-vise bila ispunjena istoimenim romanom.

Dragi Trippe, taman kad sam dobio paket od tebe, moj život je dobio potpuni FINAL DESTINATION preokret, i tek sada sklapam kockice, slično kako je hirurg sklopio parčad moga lakta.

AVENGER je odličan roman. I činio mi se kao nešto što je moglo da bude dobar film. Štaviše, preporučivao sam ga Srđanu Dragojeviću kao odličan property koji bi on mogao zagristi, međutim danas Holivud očigledno više računa na TV adaptacije Forsytha. Kad smo kod toga jesi li nekako uspeo da naiđeš na kopiju mini-serije po Forsythovom nesumnjivom magnum opusu ICON?

U svakom slučaju, koliko čujm od svojih dragih prijatelja, AVENGER daptacija je nadomak mojih šaka i radujem joj se iz minuta u minut, iako me onespokojava tvoj nepovoljan utisak.

Kad je reč o Le Carreu, odrastao sam uz Forsytha ali uz Le Carrea starim. Mislim da su to pisci koji se bave potpuno različitim stvarima i imaju potpuno različit prilaz sličnom miljeu. Ipak, ne znam u kojim tačkama se oni uopšte mogu porediti.

samo oću jednu naknadnu pohvalu da uputim cripplu za turbo tekstove u A3. Nisam ih pažljivo preslušavao, samo mi je onako na prvo slušanje ostao utisak da su između omaža i parodije  (kao i forumski potpis kakav mu je), kao da su pisani iz ljubavi i podsmeha u isto vreme. To mi mnogo govori, ne umem da formulišem tačno šta, ali mnogo, možda i najveći kvalitet samog filma.

Quote from: "crippled_avenger"
Mislim da su to pisci koji se bave potpuno različitim stvarima i imaju potpuno različit prilaz sličnom miljeu. Ipak, ne znam u kojim tačkama se oni uopšte mogu porediti.

U pravu si. Apsolutno ne želim da tvrdim da sam ja vlasnik istine.
Ali:
Mislim da ih možemo porediti na nivou kako deluju na čitaoca. Kako se osećaš kad sklopiš knjigu. Obojica govore o tome kako funkcionišu stvari iza zavese, stvari u senci. S tim što Forsajt - po meni - ostaje na nivou akcije (povremeno je briljantan, ali takav je i Robert Ladlam u dva-tri svoja najbolja romana).
Le Kare govori o nečem malo dubljem - o traženju smisla u besmislu, o špijunskom poslu koji je besmislen, u okviru rata koji je besmislen, o životima koji su ugrađeni u taj posao - bez suštinskog smisla... (Ne zameri što počinje da liči na esej.)

A kada  Smajli u završnom romanu pobedi svog arhiprotivnika Karlu - ta pobeda neće mu doneti ni zadovoljstvo, ni smirenje.
Dok ta dva stara čoveka stoje na prelazu između dva Berlina- odlično razumeš zašto je Meša Selimović na početku Derviša i smrti citirao Kuran:  "...da je živa istina - da je svaki čovek uvek na gubitku."
Takav osećaj nisam imao kad sam sklopio Forsajta - dobro sam se zabavio, to je sve. Ali ukusi su razni : neko voli popa, neko popadiju! Da ne bude zabave - obožavam romane poput OSVETNIKA, ali volim kad ponešto ostane, kad sklopim knjigu.

Esej ili ne, imao si kontradikciju, V: upravo se ovdje govori o saspens romanu. Dakle, sâm kažeš da si se dobro proveo čitajući Osvetnika. Nadam se da ne griješim? Sa te bande, otprilike, Cripple i ja prilazimo Forsajtu, jer je politički siroviji od Le Karea i njegovog mentora Erika Amblera, i prilično napetiji i daleko manje senzacionalističkiji od Ladlama i Klensija.

Forsajt možda ne piše o hladnoratovskom egzistencjalizmu poput Le Karea, ali mene, recimo, opsijeda njegovo svojevrsna hipertrofija usamljenosti unutar toga dvoličnog špijunskog svijeta koje najrječitije predstavlja konstantnom motrikom svojih protagonista. U najmanju ruku, osim par posljednjih veoma dobrih Le Kareovih adaptacija, sumnjam da njegova ranija djela mogu tako dobro izgledati na ekranu kao što su mogla izgledati Forsajtova. I to najvećma čini okosnicu ove priče, sa tim da unura malo ubacis i svojevrsnog fanatizma.

Kako god bilo, toliko toga u ovom žanru varira; eventualno junaci postanu poput Džejmsa Bonda, Rema Vilijamsa i Maka Bolana. Novi, mladi autori, od kojih je par njih dovedeno da uljepšaju najgoru i najgeneričniju (petu) sezonu serije 24, u svojim političkim trilerima koriste vrlo malo inteligencije ali zato ne prestaju od iskorištavanja džekbauerovskog feelinga, skriptaških pretenzija i vrcavih dijaloga. Mislim da je Forsajt prilično daleko od njih i da svojim romanima drži jednu baš dobru distancu.    

Nema tu mnogo filosofije, u pitanju je samo senzibilitet sa kojim prilaziš štivu – ti znaš šta ćeš dobiti od Le Karea (to je ipak jedan od žanrovaca čiji su trileri zadobili status visoke literature, zar ne?), a ja od Forsajta, pa nije na odmet reći da mnogo toga, nakon zatvaranja knjige, ostaje u mojoj glavi, a što opet moja malenkost vari totalno drugačijim želucem od tvoga.

Svakako sam onda ubijeđen da bi ti se dopao Mejlerov jedini špijunski i jedan od njegovih najobimnijih romana, Harlot's Ghost. Meni je bio zamoran. Moji favoriti iz ovoga žanra su uglavnom Maughmov Ashenden, Amblerov The Mask of Dimitrios, Buchanov Thirty-Nine Steps a naročito Forsajtov začetak tzv. assassination trilera, The Day of the Jackal. Što se Le Kareovog opusa tiče imam utisak da bi slične ako ne iste špijunske romane pisao jedan zbilja nevjerovatan autor Somerset Mom, da je ikada nastavio da se posvećenije bavi žanrom.

Pade mi na pamet - negde u drugoj polovini osamdesetih, ako me sećanje služi, na našoj TV  (tada imamo, valjda, tri kanala!), prikazana je britanska TV serija po Kareovom romanu iz ciklusa o Smajliju - čini mi se: DEČKO, DAMA, KRALJ, ŠPIJUN  (prevod ide tako nekako).
Elem, Britanci ko Britanci,  napravili su seriju koja je bila VRLO DOBRO primljena ovde. Osnovni kvalitet - likovi i njihov odnos, vrlo uverljivo.
Ali da ne cepam više dlaku na četvoro - u pravu si, ukusi su se promenili.