ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Smashing Pumpkins to release Mellon Collie And The Infinite Sadness sequel album

Quote from: Meho Krljic on 25-10-2020, 16:27:05
Odlična oba teksta. Borat zaista deluje kao relikt prošlosti, satira koju je stvarnost odavno prevazišla.

da, odličan tekst kripl! ja sam se smejala kao lud na brašno tokom scene gde je ubacio obamu, trudoa i trampa, a maria bakalova je lutka. i toliko.

Mala priča o LOVECRAFT COUNTRY -

https://www.espreso.rs/kultura/recenzija/650485/dimitrije-vojnov-lavkraftov-svet-da-li-je-serija-nadmasila-knjigu?fbclid=IwAR3gruMooQhZWZCjYSJiFQN78qf8WZuYWzX6MKgMtMMhY3J01gIJloPH6rc

Rod Taylor iz Hitchcockovog remek-dela THE BIRDS igra jednu od uloga u filmu KAW Sheldona Wilsona koji prikazuje sinhronizovani napad gavranova u jednoj američkoj varošici.

Wilsonov film je epizodičan, prati uporedo napade i pokušaje lokalnog šerifa da na neki način locira razlog problema, i u pogledu same geneze napada stvari su prepletene sa karakterima. Naime, u blizini živi grupa verskih fundamentalista sličnih Amišima i ispostaviće se da napadi imaju veze sa njima.

THE BIRDS Alfreda Hitchcocka je bio seminalno deo u sklopu filmova gde se priroda okreće protiv ljudi, i gde se naizgled benevolentne životinje kao što su ptice pretvaraju u ubilačke predatore kako ih pre toga nismo posmatrali.

Hitchockov film nastao je pre CGI a morao se u izvesnoj meri bazirati na efektima i danas naivna tehnologija realizacije tog filma dala mu je specifičnu patinu i šmek.

Kod Wilsona imamo sličan problem, i na neki način moglo bi se reći da je napad ptica na ljude u ovom filmu slično "tehnički problematičan" kao Hitchcockov, samo danas u eri posle JURASSIC PARK to mnogo teže praštamo.

U tom smislu, Wilson donosi hrabru dluku da se osloni na krajnje hit-an-miss efekte, gde se ptice često javljaju sa tehničkim tegobama, mada on pokušava da ih kombinuje sa praktičnim efektima pa čak i prostetikom.

U tom pogledu, KAW stoji kao jedan efikasan film koji pokušava da prikaže apokaliptični napad ptica na ljude kroz nekoliko paralelnih grupa likova i solidno sve uvezuje na kraju.

Nažalost, film je previše strejt a nije dovoljno dobar da se izdvojio izuzev kao pošteno urađen posao u neuslovima.

Konekcija preko Roda Taylora je istovremeno i najkorisniji njegov pečat na ovom filmu jer glumački nije znatnije doprineo.

* * / * * * *

Razmišljanje o par aktuelnih serija -

http://stripblog.in.rs/2020/10/28/woke-srpska-realisticka-serija/

https://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/411/film-i-tv/4128806/mama-i-tata-se-igraju-rata-serija-recenzija-rts-film-gordan-kicic.html

MOTHMAN Sheldona Wilsona je solidna monster movie snimljen za Syfy o istoimenom mitskom monstrumu koji ispravlja nepravde i sveti nevine žrtve čija krv nije namirena, naravno na neki prigorno convoluted način kako valja i trebaju, pre svega tako što se kreće u odrazima ogledala i izlazi iz staklenih površina.

Logika Mothmanovog delovanja nije nužno ubedljiva, kao ni način kako se javlja i nestaje, ali su glavni likovi postavljeni solidno i uspevaju da iznesu priču od set-piecea do set-piecea. U 2010. tehnika još uvek nije bila na tolikom nivou da Mothman bude išta bolji od problematičnog CGIja ali jeste nešto bolji od onoga što Syfy uu tom domenu plasira.

Za razliku recimo od filma THE UNSPOKEN, u ovom televizijskom radu Sheldon Wilson uspeva da sprovede sve ono što su pitanja karaktera i te neke opšte naracije i da na skromnom budžetu napravi sasvim upotrebljiv rad.

CARNY je creature feature koji je Sheldon Wilson snimio za SciFi i u njemu je u potpunosti postigao film look tako da tu praktično nema one preoštre televizijske slike ili šupljeg zvuka, a sa Lou Diamond Philipsom u glavnoj ulozi i glumačka podela "miriše" na film.

Budžet kojim je raspolagao je očigledn bio veći nego inače, i rezultat nije izostao.

Creature je monstrum doveden u karnevalski freakshow gde se pored zaista bizarno izobličeni ljudi pojavljuje i to biće "koje nije od ovog sveta". Odmah nam je jasno da se to biće hrani ljudskim mesom, a kada pobegne shvatamo da je predator, što je čak i obeleženo replikom "If It Bleeds We Can Kill It".

Ovom imaginariju će se Sheldon Wilson vratiti u MOTHMANu sa sve finalom u luna parku, ali tehnička izvedba ta dva filma se ne može porediti. CARNY je za klasu bogatiji.

Film look zaista dosta doprinosi i na neki način i ceo način života junaka je malo low tech što evocira horore osamdesetih gde se domaćini u unutrašnjosti suočavaju sa nekim ovakvim pojavama.

Kao što se Rod Taylor kao član originalnog kasta Hitchovog BIRDSa uveličao dešavanja u KAW, ovde to zadovoljstvo ima Cronenbergov veteran Vlasta Vrana čije ime na špici nas uvek obraduje.

Annabelle Attanasio je ćerka Paula Attanasia, svojevremeno jednog od najtraženijih holivudskih scenarista i saradnik Barry Levinsona u periodu njegovog najvećeg menjnstrim uspega. Njegova ćerka se za sada kreće u indie krugovima a MICKEY AND THE BEAR je tvrda socijalna drama o devojci koja živi sa ocem, traumatizovanim ratnim veteranom koji ima posttraumatski sindrom i politoksikomansku adikciju.

James Badge Dale igra oca i uspeva da proizvede neophodan efekat i uspeva da se pokaže i kao u suštini brižan otac, udovac i mio tip ali i kao čovek koji je praktično u delirijumu i odavno susreće đavola.

Tako sjajan glumac u glavnoj ulozi je naravno zalog tog najdelikatnijef segmenta, i on uspeva da razjasni tu dilemu u kojoj se glavna junakinja nalazi. Nju pak sjajno igra Camila Morrone i briljatno prikazuje jednu dobrodušnu ali samostalnu i nimalo naivnu devojku koja očigledno mnogo duže nego drugi mora da brine o sebi, i da pronalazi opravdanja zašto istrajava u jednoj tako teškoj situaciji.

Junakinja je zanmljivo postavljena, ima faze konstruktivnog ali i autodestruktivnog ponašanja, nekada je spemna da prevaziđe ono u šta je vuku životne okolnosti i provincija a nekada rado tone u to.

Fotografija Conora Murphyje ja veoma vibrantna, uspeva da na skromnom budžetu zarobi teskobu malog mesta, kao i da se u skučenim prostorima u kojima se odvija film neprekidno bude svež i zanimljiv.

Sve u svemu, ovo je onako pravi old school primer dobrog američkog nezavisnog filma, sa pričom iz Heartlanda i jako dobro sprovedenom tročinskom strukturom. Iskreno me je obradovalo kada sam ovaj film locirao u ponudi HBO kod nas.

* * * / * * * *

RED: WEREWOLF HUNTER Sheldona Wilsona je televizijski film o lovcima na vukodlake u kom je maska pristojna ali ništa posebno, ali ostatak postavke u produkcionom pogledu, scenografija, pa i autorski doprinos u smislu fotografije su veoma skromni, i razočaravajući za reditelja koji je toliko puta prevazilazio produkciona ograničenja.

W LESIE DZIS NIE ZASNIE NIKT Bartosza M. Kowalskog je poljski backwoods slasjer koji je dobio internacionalni plasman na bazi Netflixovog preuzimanja. Za razliku od mnogih neameričkih filmova koji su uspeli da se na taj način afirmišu, na pamet mi pada španski film koji je početkom pandemije napravio senzaciju na Netflixu - PLATFORM, ovaj poljski film je slab.

Generalno je solidno realizovan ali nažalost horor invencija u njemu na niskom nivou, priča prati grupu mladih koji su otišli na odvikavanje od socijalnih mreža i naišli na nekie groteskne inbrede koji su spori, izobličeni, ogromni i besmisleni. Ripper sekvence su kretenske, bez trunke napetosti, strave, pa čak ni užasa jer je gore prilično banalan i gotovo komičan.

Pa ipak, iako film govori o omladini a tu ima vedrine, sasvim sigurno nije komedija u klasičnim smislu i nije imao nameru da parodira backwoods slasher. Stoga, reč je o filmu kom su svi horor elementi bajati i loše realizovani a ostalog ikako ima i previše nije naročito dobro da žanrovsko klatno prebaci na neku drugu stranu.

Ovaj film je pokazao određeni nivo tehnički nivo koji su Poljaci bez sumnje dosegli ali to je manje-više to.

* 1/2 / * * * *

THE GREY Joe Carnahana je film koji sam gledao onomad, pre desetak godina kada je izašao ali ne znam kako, nije se našao na Corneru.

Elem, reprizirao sam ga i da, to je bio film koji nas je podsetio na ona velika očekivanja koja smo imali od Carnahana posle filma NARC. Nažalost, on na ta očekivanja nije adekvatno odgovorio i danas je postao ipak jedan relativno nevažan, ili da kažem manje važan reditelj koji oscilira između filma i televizije.

THE GREY je producirao Tony Scott, reditelj koji ga je prepoznao od starta i još od kratkog filma TICKER snimljenog za BMW, pružio mu veliku priliku. I u ovom filmu negde vidimo šta je sve Carnahan u stanju da napravi, no THE GREY je nekako došao prekasno, iako je dobro prošao u bisokopima.

Za razliku od simpatičnog ali prenatrpanog i nekonzistentnog SMOKIN' ACES u kom je Carnahan po drugi put "debitovao", ovde imamo posla sa jednim zrelim filmom. Da je snimio ovo umesto onog užasnog A-TEAMa, ko zna gde bi bio danas.

S druge strane, da nije snimio A-TEAM ne bi mogao da privuče Liama Neesona za glavu ulogu u ovom filmu i prodruži ga ansamblu u kom su još Dermot Mulroney, Grank Grillo, Dallas Roberts i James Badge Dale, odlična ekipa za mačo avanturistički triler.

Premisa je jednostavna. Grupa radnika sa naftnog postojenja na Aljasci ide avionom na odmor, avion pada i oni se nađu u snežnoj pustoši, kao plen vukova koji kreću da ih ubijaju i klopaju jednog po jednog.

Vukovi su nezgodni za snimanje, a glupo je praviti CGI i Carnahan njihove napade snima u kratkim i veoma krupnim munjevitim kadrovima, sa dosta brzih rezova, pokreta kamere, sa jasnom idejom da se "zamulja" situacija. Suspense gradi na dugim pazuama i mirnim deonicama koje prekidaju munjeviti napadi i to funkcioniše.

Vukovi u ovom filmu nikada ne postaju klasična horor pretnja, ali ovo i nije nekakav creature feature ili horor film. Mirne scene se najbolje kada su ambijentalne, u širokim planovima, sa veoma evokativnom i vibrantnom fotografijom Masanobu Takayanagija.

Carnahanov scenario je vešto postavjen, i uprkos tome što u pojedinim deonicama ta "veština" postavljanja stvari pomalo ukazuje svoje šavove, i počinje da deluje kao konstrukcija koja se vidi, sve to nekako uspeva da postavi u funkciju priču i da ponudi par lekcija o tome kako se junakova trauma može ovaplotiti i iskoristiti kao naratvina tehnika.

U tom smislu, THE GREY ima deonice koje su možda digresivne, ali one imaju smisla. Za moj ukus su neki dijaloški segmenti predugi i suviše naglašeni, ali to jeste zapravo zalog ovakve priče, civilizacijska nulta tačka koja ogoljava junake.

THE GREY je daleko od savršenog filma ali jeste podsećanje na to šta smo očekivali od Carnahana a na kraju ipak nismo dobili, a to je samouveren hawksovski narator koji vlada tehnikom kao Tony Scott. Verujem da je i Tony u njemu video svog nastavnika. Nažalost, nije ga dobio. Ali i dalje, pratimo Carnahana i nadamo se ovakvim naslovima koji su ono što od njega očekivali.

* * * / * * * *

A BABYSITTER'S GUIDE TO MONSTER HUNTING Rachel Talalay je ekranizacija romana Joe Bellarinija, koju je on sam i napisao. Rachel Talalay je u prvoj polovini devedesetih bila up and coming žanrovska rediteljka i karakterisali su je vrhunski stilizovani i estetizovani filmovi. Nažalost, nijedan od njih nije napravio neki značajan uspeh a TANK GIRL, ekranizacija poznatog undergorund stripa bio je čak i veliki flop tako da je ona na kraju završila radeći ozbiljne televizijske serije u kojima su bili potrebni rediteljski zahvati tog tipa.

A BABYSITTER'S GUIDE TO MONSTER HUNTING je njen povratnički film i reč je o dečjem filmu u koji ona ubacuje dosta svog goth i horor senzibiliteta. U osnovi ovaj film preuzima zaplet koji smo već viđali u filmovima kao što su LABYRINTH, ADVENTURES IN BABYSITTING i MONSTERS INC, dakle ne nudi mnogo toga novog.

Priča prati devojčicu koju su "čudovišta ispod kreveta" progonila kad je bila mala i ostala je traumatizovana tim iskustvom. Kada čudovišta otmu dete za koje je zadužena tokom Noći veštica, ona saznaje da postoji tajno društvo bejbisiterki koje se odavno bore protiv čudovišta.

Film je duhovit, simpatičan, namenjen je deci i ne treba ga gledati izvan tog okvira, naročito u pogledu konstrukcije suspense scena i sličnih stvari. Rachel Talalay donosi lakoću izlaganja priče, sugestivno odabranu glumačku podelu, sačinjenu od mladih i talentovanih glumaca koji se odlično snalaze sa pulpy materijalom, i uprkos tome što u pojedinim scenama zapada malo u "plošnost" svojstvenu televiziji, zapravo je ovo u pogledu svega prava mera za ciljnu grupu.

Rachel Talalay preko četvrt veka nije snimila film ali ali je ovde vrlo brzo našla svoj mojo. I ti maloekranski detalji ni ne smetaju jer ovo je ipak film pravljen za streaming, odnosno za Netflix. U tom smislu, ne obazirite se previše na kritike, ovo je dosta solidan produkt koji me je u skladu sa svojim kapacitetima dobro zabavio i što je još važnije ostavio mi je lep utisak u pogledu zanatske izvedbe i maštovitosti.

Rachel Talalay se naime jako dobro služi stripovskom stilizacijom i film sjajno izgleda u tom pogledu iako evidentno nije pravljen sa velikim budžetom. Štaviše, ima baš nekih starij, gotovo old school stripovsko videospotovskih intervencija koje su mi izuzetno prijale.

* * * / * * * *

Mehmete, evo za tebe nešto...

https://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/431/muzika/4140427/system-of-a-down-jermenija-nove-pesme.html

Baš sam hteo da ti javim. Solidan singl. Biće obrađen u sutrašnjem metal pregledu.

NTO THE ASHES Aarona Harveya je film osvete urađen po mustri sličnih naslova iz sedamdesetih. Dešava se u Heartlandu i govori o mladom radniku sa stovarišta nameštaja koji vodi miran život u jednoj neupadljivoj varošici sve dok iz zatvora ne izađu ljudi iz njegovog bivšeg života, s akojima je vodio bandu i sa čijim se parama skućio. Oni dolaze, ubijaju mu ženu i ranjavaju njega, misleći da su ga ubili. Ali nisu. I on kreće u osvetu, sa prijateljem, i ocem pokojne žene inače šerifom koji im je za petama.

Luke Grimes igra glavog junaka, James Badge Dale je najbolji prijatelj, Frank Grillo je negativac a Robert Walker sa svojom šerifovskom pojavom iz serije LONGMIRE i igra ucveljenog oca šerifa.

Aaron Harvey snima film koji je atmosferičan, slow burner, sa zanimljivim scenama obračuna, dobrom glumom, sjajnim ambijentima i atmosferom i pričom koja je obrni-okreni rutinska.

Sada naravno celom tom problemu možemo prići filozofski, odnosno da lsi 70s revenge flickovi računali na filmofilsku erudiciju publike i koliko ih ona hendikepira kada nadilazi ideje autora. Pa, izvornici sigurno nisu ali za INTO THE ASHES iako nije nimalo meta, ne možemo reći da baš ne računa, pa u tom smislu Harvey jeste mogao biti nešto kreativniji, ako ne na nivou celine a onda barem na nivou pojedinih scena. Najneuralgičnija je scena prvog susreta junaka sa banditima koja je veoma generic a trebalo bi da bude dramski centerpiece filma.

Međutim, ono što je najslabije u filmu je pristojno a ono što je dobro je slidno i osmišljeno, i zato je ovo film koji u principu donosi više uživanja onima koji slabije poznaju dati žanr.

Iako IMDB ne donosi taj podatak, na špici filma potpisan je Joe Carnahan kao izvršni producent zajedno sa Frankom Grillom sa kojim je već godinama u poslovnoj i kreativnoj saradnji. Njihova kuća radi stvari koje su negde na ničijoj zemlji između Cinestatea i mejnstrima i isporučuje solidan old school i pomalo offbeat žanrovski sadržaj.

* * * / * * * *

MISS MEADOWS je film Karen Leigh Hopkins sa Katie Holmes u glavnoj ulozi i poziciji jednog od producenata. Ovo je baš žestok indie u svakom smislu, i budžeta ali i estetike, onako quirky na sve očekivane načine i prilično mehaničan i klišetiziran iako jako želi da bude ekscentričan.

Film kreće sa učiteljicom obučenom kao da je upravo izašla iz nemaštovite mjuzikl idile pedesetih koja ide ulicom. Neprijatni redneck joj dobacuje iz kamioneta i poziva je pištoljem da mu se pridruži a ona ga upucava iz damskog pištolja i nastavlja dalje STEPUJUĆI.

Ko hoće ovo da gleda, dobiće manje-više ono čemu se nadao, ali urađeno na jedan skroman način i u pogledu mašte i u pogledu egzekucije.

Katie Holmes je solidna u glavnoj ulozi koja je centralna za film i konačno koja je naslovna. Ali sama uloga je toliko uronjena u ekscentričnost da je to jedna od onih uloga u kojima glumac ima više prostora za egzibiciju nego za neki kvalitet. James Badge Dale igra mladog šerifa koji se u nju zaljubljuje i on je pouzdan u toj ulozi.

* 1/2 / * * * *

EL CHICANO Bena Hernandeza Braya je pokušaj franchise startera za Joe Carnahana i njegovog dugogodišnjeg stunt coordinatora ali nažalost po svakom parametru ovaj film propada.

Raul Castillo nam je dobro poznat iz raznih serija, mahom kao epizodista, i ovde se snalazi jako dobro u glavnoj ulozi ali nažalost priča koja ga okružuje a koju potpisuju Carnahan i Bray je baš bezveze.

Castillo igra policajca koji je odrastao u surovom latino hooda u kom je pre nekoliko decenija operisao maskirani vigilante. Sad je porastao i on je sada policajac ali ga prati senka ubijenog brata narko dilera a okolnosti ga navodae da sada on mora postati taj vigilante - EL CHICANO.

Ranije sam pomenuo kako je Ayer uleteo na teritoriju za koju je delovalo da je Carnahanova posle narcA, ali Ayeru je kada je stigao na vrh ponestalo goriva i zanimljivo je da su u roku od godinu dana i on i Carnahan snimili filmove namenjene latino publici.

Ayerov TAX COLLECTOR je neuporedivo bolji, svakako da to nije realan odnos talenata između njega i Carnahana, ali da, on je snimio bolji film koji i dalje nažalost nije dovoljno dobar.

EL CHICANO međutim prvo loše izgleda, težak je za gledanje u tome kako je u dramskim scenama nevešt a u akcionim svedenom, zanimljivosti je naprosto nedovoljno, sve što je kliše je neubedljivo a ono što je novo nije dobro.

Prišao sam ovom filmu sa dozom radoznalosti, u pokušaju da shvatim da li Ayer i Carnahan pokušavaju da sa Latinx ekipom naprave Blaxploitation našeg doba, ali na kraju ovo ipak ne vredi.

* 1/2 / * * * *

Unapred: bez ikakvih namera.


Pomalo gledam na TV "Montevideo...". Ima epskih scena, pa sam hteo da proverim ekipu. Pronađem da si bio koscenarista. Svaka čast. 

Quote from: scallop on 13-11-2020, 18:00:57
Unapred: bez ikakvih namera.


Pomalo gledam na TV "Montevideo...". Ima epskih scena, pa sam hteo da proverim ekipu. Pronađem da si bio koscenarista. Svaka čast. 

Bio sam na onom delu kad putuju vozom i na celom ovom urugvajskom delu od kog je drugi pravljen film. Hvala puno!

DONNYBROOK Tima Suttona je što se mene tiče prehvaljen, nedomišljen i da apsurda pretenciozan pokušaj da se eto progovori o krizi Amerike kroz jednu priču o kriminalcima sa margine u Heartlandu.

Sutton je uspeo da animira ekipu da se maksimalno trudi i evidentno je da se svi oni ponašaju kao da su deo nečega važnog, ali taj spoj teškog naturalizma i bizarnih grindhouse stereotipa naprosto ne pije vodu. Tim pe je šteta što hlumci kao Jamie Bell, Margaret Qualley ili James Badge Dale donose puni A-game, a ono što rade nema nekog naročitog smisla.

Frank Grillo igra najnegativniju osobu u filmu, sociopatu za kog je teško poverovati da ga meštani dotle već nisu nekako ubili, ako već sistem toliko ne funkcioniše da mu nekako nije stao na put.

Junaci rade čitav niz stvari koje su potpuno retardirane ne bi li se radnja nekako zaokružila, i tim pre ova bizarna vizija deluje još čudnije kada po delu kritika vidimo da je izgleda kod određenog broja ljudi naišla i na nekakvo razumevanje.

Forma u kojoj je Tim Sutton zapeo da kaže nešto važno je hvale vredna, volim takve filmove, ali sve to je moralo ipak mnogo razumnije da se uradi.

* * / * * * *

ECHOES OF WAR u režiji Kane Senesa je vestern o veteranu Građanskog rata koji se vratio kući i u rodnom selu zatekao staru porodičnu zavadu koja polako eskalira jer se njegova sestra viđa sa sinom rivalske familije a on je dovoljno psihotičan da stvari relaitvno brzo gurne put nasilja.

Nema tu šta mnogo više da se kaže sem da veterana koji se vratio iz rata igra James Badge Dale a da oca rivalske porodice igra Willam Forsythe. Dakle, glumački film je zahtevan i mastan i Kane Senes se trudi da svemu tome ne smeta a rezultat je malickovsko zagrevanje za tregediju koja samo čeka da se desi, i kad se desi ne razočara nas svojim intenzitetom.

* * * / * * * *

Mislio sam na "urugvajski" deo. Navikli smo da kudimo, a bolje je pohvaliti.

Quote from: scallop on 14-11-2020, 11:09:27
Mislio sam na "urugvajski" deo. Navikli smo da kudimo, a bolje je pohvaliti.

Hvala puno. Bile su to tri godine posla ali eto film živi i šest godina kasnije, pa me izuzetno raduje da to vreme nisam potrošio uzalud.

GREENLAND Rica Romana Waugha je film o nastupajućoj apokalipsi koju izaziva neka plazma, neki gasovi i meteori koji prolaze pored Zemlje a onda je zakače.

Pa ipak ovo je pre svega film o jednoj porodici koja pokušava da preživi i ostane na okupu u momentu kada svet doseže civilizacijsku nultu tačku, kada borba za opstanak dovodi do transformacije i kod najpitomijih ljudi.

Chris Sparling je napisao zanimljiv, milšićav scenario, ali glavnu ulogu igra Gerard Butler, dakle iako je on ovde građevinski inženjer, nije mu teško da se pobije, pa i da ubije, samo se za razliku od tipičnih Butlerovih junaka u takvim okolnostima ne prepušta uživanju već mu je kao malo teško.

U tom smislu ova porodica, na kraju nije baš "obična" ali to ne smeta jer Ric Roman Waugh ima taj neki folksy pristup svemu i uspeva da napravi priču sa blue collar gritom iako su junaci nominalno white collar ali su iz realne ekonomije.

Potpuno mi je jasno zašto je ovaj film prvobitno trebalo da radi Blomkamp, doduše sa Chris Evansom jer ovo je upravo jedan street level pogled na apokalipsu koji bi njemu legao iako bi njegov film na ovu temu čak i sa ovim scenarijem bio bitno drugačiji.

Ric Roman Waugh je u svom rediteljskom postupku jednostavan, mišićav koliko i scenario, postavlja situacije i onda ih snima kao u nekom sandboxu, sa svih strana, vibrantno, držeći se vizure junaka i puštajući da se spektakl nađe u drugom planu.

Rezultat je film za koji se lako može reći da "nije ništa posebno" ali dobar je, a to se mora ceniti.

* * * / * * * *

THE BUDDY GAMES Josha Duhamela je rediteljski debi ovog glumca, po mnogo čemu atipičan. Naime, reč je WWE produkciji i jednoj gross out komediji u duhu TAGa ali i JACKASSa o grupi sredovečnih ljudi koji su proveli ceo život praveći buddy games, jackassične igre bez granica, i sada moraju da organizuju ultimativno izdanje kako bi drugara izvukli iz depresije.

Josh Duhamel režira prilično sigurno ali film narativno deluje smandrljano, naročito treći čin koji deluje kao da je iznuđen nekim produkcionim pritiskom, kao da je materijal u tom segmentu bio nedovoljno dobar ili da je zamenjen nekim bitno jeftinijim reshootom.

U fazama dok je film na nogama međutim, ovo je low key derivat stari kojima se bavio Johnny Knoxville, i potpuno je u redu mada slabije čak i od ACTION PARKa.

Olivia Munn je nedovoljno iskorišćena. Josh Duhamel i Dax Shepard su dobri. Cela ekipa je solidna.

Ima ovde dobrih scene. Odluka Josha Duhamela da kao reditelj debituje nečim što je programmer i vehicle je inteligentna jer sebe ne pokušava da nametne kao autora već kao profesionalca. Međutim, ono što nije uspeo da izrežira jeste stabilnost produkcije i celine koju pravi, tako da je BUDDY GAMES ostao nedorečen, a nije autorski film da u tome ima šmeka.

Josh Duhamel kao reditelj ipak ima šta da pokaže, šteta što je BUDDY GAMES film samo za ljubitelje i poznavaoce.

* 1/2 / * * * *

Da li je MANGROVE film ili televizija?

To je pitanje koje će se otvarati posle premijere McQueenove petodelne antologije televizijskih filmova SMALL AXE. MAGROVE je uz LOVERS ROCK bio selektiran u počasnu postavku ovogodišnjeg kanskog festivala koji nije održan i tamo je mogao imati status filma. S druge strane, na kraju je izašao na BBCu i Amazonu, kao televizijski rad.

Od McQueenovih filmova, samo sam WIDOWS gledao u bioskopu i on stvarno jeste bio movie. Ni u slučaju SHAME ni u slučaju HUNGERa nisam imao dileme. 12 YEARS A SLAVE koji mi se nije dopao takođe nije otvarao tu dilemu.

MANGROVE mi je ipak otvara. U određenom smislu, film je sličan kao Sorkinov THE TRIAL OF CHICAGO 7, u većem delu toka je sudska drama, i u tom domenu je izvanredno izveden. Za razliku od Sorkina, film rekonstruiše život na Notting Hillu dok su njime dominirali crni doseljenici sa Kariba i prikazuje incidente oko kafane Mangrove koji su rezultirali protestima i suđenjem.

Ako nešto nije film-like u ovom filmu jeste relaksirana struktura unutar scena. Verujem da bi film bio "zategnutiji", naročito u tom uvodnom delu, i da bi kadriranje bilo nešto "šire" u pogledu kompozicije kadra, dočim je ovde više krupnih planova kao osnovne građe.

Elem, lako bih zamislio ovaj film i na festivalu, ali dok sam ga gledao na malom ekranu za razliku od HUNGER i SHAME ipak mi je vukao na - nesumnjivo - vrhunsku televiziju.

Kod McQueena uvek ima šta da se vidi, u pogledu rešenja koja su obično jednostavna, veoma efektna i visokoestetizovana. Ima tu da se vidi dosta i u pogledu glume i u pogledu priče. I baš zbog toga, MANGROVE je uživanje za gledanje, u koju god formu da ga smestimo.

Isto tako inspirisao me je da repriziram seriju GUERILLA Johna Ridleya.

Ako je film, zaslužuje * * * / * * * * ali ću ga ja u svojoj evidenciji voditi kao televizijski rad.

JIU JITSU Dimitrija Logothetisa je DTV rad niskog nivoa, koji nisu radili sasvim neuki ljudi u ekipi, recimo DP Gerardo Madrazo, ali ukupan utisak je nažalost loš. Priča ovog PREDATOR rip-ofa je besmislena i na sve to još i repetitivna, a Tony Jaa, Alain Moussi, Frank Grillo i Nic Cage su zarobljenici te loopy besmislice čije pojedine scene sugerišu da je ovo moža i moglo ispasti na nešto a u stvari biće da nije.

FATMAN Eshoma i Iana Nelmsa je indie krimi komedija o Deda Mrazu i njegovom biznisu koji je u krizi jer je omladina postala neposlušna, i najgorem od sve dece koje nezadovoljno poklonom angažuje plaćenog ubicu da ga ubije.

Kritike filma FATMAN provele su jako mnogo vremena tretirajući koncept ovog filma kao nešto što je outrageous, posmatrajući gde se Mel Gibson nalazi u odnosu na to, kakav je ovo film, jel ovo neki treš, jel treba da postoji i sl.

Takva recepcija filma je neobična i proističe iz nelagode vezane za Mela Gibsona. Ovaj velikan savremenog filma, i uopšte naš veliki savremenik bio je jedna od najvećih zvezda u poslednjoj garnituru kada je Holivud imao zvezde. Posla pada iz milosti, on je to i dalje ostao i žestoku emociju divljenja i poštovanja zamenile su neke druge emocije.

U svetu u kome imamo desetine filmova po stripovima čiji su sižei osnovni primeri palpa i treša, i svaki od njih košta preko 100 miliona dolara, dakle dobija produkcioni tretman najozbiljnijeg Scorseseovog epa. Ako konačno i sam Scorsese snima IRISHMANa u kome polazi od gimmicka da glumci uz pomoć specijalnog efekta glume likove različitih godina, i to niko ne dovodi u pitanje, zašto je odjednom FATMAN otkrio krizu smisla savremene američke kulture?

Ne znam. Reč je o malom, niskobudžetnom, maltene kamernom filmu o umonrnom čoveku koji je sticajem okolnosti Deda Mraz, o poslu koji mu propada jer je nekakva kriza nekakvog morala i o nekim ljudima koje je njegovo delovanje navelo da pođu putem zločina i psihopatologije.

Elmsi nisu neki velemajstori da bitno prevaziđu budžet, i FATMANu nedostaje potecnijalni bajkoviti bljesak i epska širina koju tema Deda Mraza može da nosi, ali meni je prijao taj street-level pristup, junaku iz bajke koji eto živi u realnosti i sreće se sa ljudima koji su na neki način bili dotaknuti njegovim najboljim namerama i postali zli.

Nije to ništa novo, imali smo AMERICAN GODS Neila Gaimana koji je tu premisu bez većih problema prodao u formi knjige, potom je bila i serija. I jedini način kako objasniti ova tumačenja FATMANa i nekakva čudna očekivanja koja su se oko njega generisala je upravo odnos prema Gibsonu.

Ono što FATMAN jeste je svojevrsni old school krimić sa elementima vesterna o umornom heroju koji je na kraju svog životnog puta ali sticajem okolnostima ima tragediju u tome što ne može da umre. Imamo ubicu koji je primer kako se njegova najbolja namera pervertira. Imamo njihov susret. Isto tako reč je o satiri koja proističe iz uzimanja iracionalne premise i njene razrade dalje na racionalni način.

Cela ta satirična dimenzija o tome da je Deda Mraz podsticaj za božićnu potrošnju koji delom podržava američki javni novac, i da kad to postane neodrživo mora postati deo vojnoindustrijskog kompleksa, možda otvara mogućnost širenja tog "univerzuma" i nudi još potencijala, ali svakako ne limitira ovaj film.

FATMAN jeste skučen svojim budžetom, ali unutar toga što jeste on funkcioniše. Činjenica je da se on ne može žanrovski sabiti u jedan okvir, ali ovo je indie film, zašto bi pa morao biti visokooktanska žanrovska priča bilo koje vrste. Trejler nota bene jeste sugerisao više tu tvrdu vestern atmosferu ali ovaj film je i ima, samo više u karakterima nego u baratanju naoružanjem.

Stoga, FATMAN dolazi kao ono što smo zaslužili pred Novu godinu kroz svoj odnos između ostalog prema Melu. Hvala je vredno to što se opredelio da se u nezavisnim okvirima bavi quirky projektima sa zanimljivim scenarijima, što FATMAN jeste. Kritika je očigledno pomislila da posle izbacivanja iz industrije nekako može dobiti skupu bajku sa Melom u glavnoj ulozi, ali ne znam tačno na osnovu čega, i onda se naljutila kada joj se nije pojavio POLAR EXPRESS zemeckisovskih dimenzija.

Ovo svakako jeste Melov POLAR EXPRESS, namenjen ljudima koji njega vole i kapiraju njegove filmove. I on im uzvraća još jednom sjajnom, veoma promišljenom i svedenom rolom.

* * * / * * * *

Tipično zabavan intervju sa Hercogom:


"Star Wars is a new mythology for our times."

Joe Carnahan proteklih godina petlja kao producent po obodima bioskopskog indie tržišta ali u filmu BOSS LEVEL snima svoj prvi full DTV film. Iako je film navodno koštao 45 miliona, što bi ga moglo kvalifikovati za bioskope, nastupili su neki problemi, otkazi distributera, promene dogovora, i na kraju je film prodat Huluu pre neki dan i istog časa je procureo na internet.

Ne znam tačno gde se desila ta premijera ili je to možda neka diverzija iz redova samih autora, čiji bi motiv mogao biti da se zapljuju pre izlaska FREE GUYa Shawna Levyja, sa kojim ovaj film uslovno rečeno deli neke sličnosti, ali o tome malo kasnije.

U svakom slučaju, za BOSS LEVEL je bolje da ga sagledavamo kao DTV kako god da je inicijalno koncipiran jer u tom miljeu bolje funkcioniše.

U osnovi, BOSS LEVEL je priča o time loopu i junaku koji se nađe u GROUNDHOG DAY scenariju u kome neki ljudi pokušavaju da ga ubiju a on nalazi načine kako da ih ukloni, preživi i nekako prekine taj loop. Ovo je naravno format koji se dosta rabi a u akcionom žanru je pre 6 godina dobio maestralnu reinterpretaciju u filmu EDGE OF TOMORROW Douga Limana. No, nije greh ponoviti ga.

Dramaturški gledano, Carnahan postiže jednu veoma veliku propulzivnost u pripovedanju. On je inače dobar pripovedačm, na nivou čiste tehnike, efektnih i uglavnom jednostavnih rešenja, i to ovde dolazi do izražaja. Carnahan se sa lakoćom snalazi u ovoj formi i plasira je nepretenciozno sa jasnim slojevima karaktera, zapleta i akcije.

Carnahan tu jasno gradi junake sa velikim emocionalnim nabojem i traumama, odnosima koji su precizni, ne preterano originalni ali urađeni sa ubeđenjem. Ništa tu nije novo ali je mišićavo i jasno. Možda je najslabija tačka zapravo negativac kog igra Mel Gibson. Mel ovde ima malu ulogu, mahom šprehersku, slabo je iskorišćen u akciji, a u ovom dramaturškom konceptu on ni nema prostora da nešto pruži. Mel dobro izgleda, dobar je špreher ali nema prostora da ovom liku da veći pečat i ovo je u ravni Luthera Voza iz MACHETE KILLS.

E sad, zašto sam pomenuo FREE GUY. Naime, FREE GUY je priča o non-playable karakteru u igri koji počinje da shvata da živi u igri. BOSS LEVEL se oslanja na estetiku kompjuterske igre i na neki način i sugeriše tu neku vrstu preokreta ali on se ne desi. Međutim, već u trejleru za FREE GUY možemo videti da je taj film veoma svesno i otvoreno naslonjen na tu vrstu sandbox igara, tu su helikopteri gunshipi, stripovski stilizovani neprijatelji i sl. To sve imamo i u BOSS LEVELu, ali na kraju to ipak nije nikakva virtuelna stvarnost već povišeni realizam koji je stilizovan kao sandbox igra. Dakle, imaginarijumi su bliski s tim što su koncepti različiti.

U tom smislu, za BOSS LEVEL je bilo od vitalnog značaja, pre svega za autore, da izađe pre FREE GUYa, da ne bi bio percipiran kao rip-off. Zanimljivo je međutim da se u BOSS LEVELu, od naslova, preko grafičkih rešenja, do sveta u kome se sve dešava, javlja gaming referenca, ali da ona nema neki fundamentalnih značenja na nivou celine. Nije ovo prvi film koji ima tu dimenziju, CRANK recimo pada na pamet, ali je BOSS LEVEL ipak bitno konzervativniji u realizaciji od toga.

Šteta je što ta gaming dimenzija nije bolje postavljena, i značajnija jer ovako deluje kao nešto što nije do kraja promišljeno.

Carnahanov film deluje malo "prekraćeno", deluje kao da je bio nešto duži. Ovde je tempo solidan, ali nema dinamike u pojedinim deonicama, u izvesnom smislu, kao da je Carnahana dostigao televizijski staž na network televiziji i to ne udubljivanje u neke scene, naročito akcione koje su solidne ali su mogle biti još visceralnije i uvlačiti gledaoca snažnije.

Međutim, ta pomenuta propulzivnost u naraciji čini da BOSS LEVEL bude prilično kul gledalačko iskustvo.

Teško je objasniti okolnosti u kojima je Frank Grillo postao nekakva akciona zvezda i činilac koji na nekom nivou da greenlightuje filmove. Nažalost, velika je disperzija njegovih angažmana ali izbor projekata je zanimljiv, šteta što dosta toga nije dobro. Da je BOSS LEVEL mogao da se nametne kao nešto ekskluzivnije u ponudi, mogao je biti Grillov video game movie, njegov RUNNING MAN ili već tako nešto. Međutim, u skoro pa hiperprodukciji Grillovog rada, BOSS LEVEL mora da se bori da se izdvoji jer ga prosto ima previše.

Da je film izašao u bioskope, vredeo bi * * / * * * * ali kao DTV se penje i na * * * * / * * * *

GLASNIJE OD ORUŽJA Miroslava Sikavice je veoma zanimljiv dokumentarni film o domoljubnoj muzici koja je nastajala u Hrvatskoj tokom rata za jugoslovensko nasleđe. Ima tu sad nekih stvari koje su preskočene, a bitne su, ne na nivou pojedinačnih pesama već na nivou celih fenomena, dakle ne možemo reći da je ovo definitivan i sveobuhvatan prikaz fenomena, ali ono što ovaj film definitivno jeste je dobro osmišljen, arhivski bogato opremljen rad, sa pravim pitanjima koja su postavljena autorima.


Film se pretežno fokusira na hrvatsku scenu, odgovorom sa srpske strane se bavi veoma malo i samo u meri u kojoj je neophodno da bi se ispratio fenomen. Sagovornici su snimani danas, i naravno njihova sećanja su podjednako zanimljiva kao i refleksija o prošlim događajima i razmišljanja o tome da li su dobili samo ono što su hteli ili i ono što su želeli.


Film je urađen na moderan način u pokušaju da ne bude talking heads koliko god je to moguće, sa ljudima koji posećuju mesta na kojima su se desile neke od stvari o kojima govore, na mestima "traume", ili u nekoj svakodnevici. Nekome ta estetizacija može biti i usiljena ali meni je prijala.


Sve u svemu GLASNIJE OD ORUŽJA zaslužuje pažnju i onih koji vole muziku i onih koje zanima istorija raspada SFRJ.


* * * 1/2 / * * * *

LOVERS ROCK je bio drugi film u BBCjevoj antologiji SMALL AXE koju je Steve McQueen snimio inspirisan iskustvom doseljenika sa Kariba u Britaniji koji je selektiran za ovogodišnji neodržani kanski festival. Film traje 70 minuta i fokusira se na grupu mladih ljudi koji se okupljaju na jednom londonskom house partyju.

Nenametljivo, McQueen kroz malu priču priča veliku priču, o mladosti, o muzici, o karipskom zvuku koji je nama danas dobro poznat iz mejnstrima koji je kod druge generacije doseljenika i dalje imao šamansko dejstvo.

Film beži od priče ali je ipak ima, pa ipak reč je o filmu stanja u kom McQueenova jača rediteljska strana dolazi do izražaja. Iako po kadriranju i ovde vidimo da je film sniman sa malim ekranom na umu, LOVERS ROCK je stukturalno, pa i u postupku više kanski film od MANGROVEa.

Sličan postupak videli smo u filmu Kathryn Bigelow DETROIT, samo sa potpuno drugim predznakom jer tamo je film govorio o jednoj ekstremno tenzičnoj, napetoj nerešivoj situaciji koja duboko zalazi u prostor horora, a ovde upravo suprotno, o životu u kom jedinu tenziju predstavljaju unutrašnja emotivna vrtloženja junaka.

Ako je film, zaslužuje * * * 1/2 / * * * * ali ću ga ja u svojoj evidenciji voditi kao televizijski rad.

FULL COURT: THE SPENCER HAYWOOD STORY Martina Spirita je film u kom je nemoguće za ljubitelje košarke da ne uživaju. Pa ipak, teško ga možemo smatrati dobrim filmom. Pored nekih paušalnih rekonstrukcija koje nisu previše pažljivo urađene iako im je namera bila da više budu asocijativne nego narativne, sve ostalo su manje-više talking heads priče i solidna arhivska građa, urađeni u jednom nekritičkom biografskom maniru gde se prati ceo život junaka, pa ono što je važno ne dobija dovoljno pažnje.

Uprkos tome što je Chuck D domaćin filma što svemu daje posebnu energiju i sentimentalnu vrednost, barem za mene, opšti utisak je da se u ovu priču ušlo sa idejom da se kaže sve, a na kraju smo postigli vrlo malo. Odnosno mnoge teme su dotaknute ali nisu izvedene do kraja.

Teško je govoriti o filmu u kom govoe Charles Barkley, Pat Riley, Larry Andrews i mnogi drugi da je nedovoljno informativan, ali mene je ostavio ipak gladnim za još informacija o nekim stvarima, možda baš zato što je ravnomerno prateći životni put Spencera Haywooda istrošio deo minutaže na manje važne stvari.

Stoga, ja bih svakom ljubitelju preporučio da pogleda ovaj film ali isto tako mislim da neko koga zanima film kao forma u ovome nema šta da vidi. Čak naprotiv.

* * / * * * *

LET HIM GO Thomasa Bezuche je jedan od onih old school filmova u kojima se prosto mnogo toga dobrog sklopi. Isto tako ovo je jedan od onih filmova koji su se vratili u epohu ne bi li u njoj možda nekako evocirali i ono što je tadašnje filmove činilo dobrim, i jedan je od retkih kome je i to uspelo.

LET HIM GO se dešava na prelazu iz pedesetih u šezdesete u Dakoti. Kevin Costner i Diane Lane igraju bračni par čiji oženjeni sin, inako krotitelj konja gine, ostavljajući iza sebe sinčića i udovicu. Kada se snaja preuda, i jednog dana naglo ode u muževljev rodni kraj, bivša svekrva je sumnjičava da li je sve dobro sa njom i detetom. Njih dvoje kreću na put u Dakotu na imanje muželvljeve porodice i tamu zatiču neke Southern Gothic momente, i stvari postaju opasne.

LET HIM GO je triler, ali ima tempo i egzekuciju vesterna. Na neki način, Costner je od Eastwooda preuzeo štafetu čuvara vestern žanra, pa i u formi modernog vesterna i u ovoj priči se sjajno snalazi, a znajući njegov metod rada, ne sumnjam i da je umešao svoje prste u scenario i režiju.

Bezucha je ekranizovao roman Larry Watsona i našao je priču koja me je podsetila na COLD IN JULY po svojoj brutalnosti ali sa toplinom i glumačkim gravitasom filmova kao što je onomad bio Eastwoodov PERFECT WORLD.

Sve u svemu, LET HIM GO je sjajan posao, evokacija epohe koje više nema i filmova koji su u njoj snimani i o njoj su govorili. Međutim, isto tako, film je i veoma moderan, vibrantan, itekako govori o savremenom trenutku. Muzejski elementi su na delu, ali film LET HIM GO je veoma živ i veoma nam se obraća.

Neukusno je sada brojati krvna zrnca filmu i raščivijati koliko je Costner tu upleo prste, ali ako je ovo Bezuchin organski napredak onda ga definitivno treba imati na radaru kao bitnog filmaša.

* * * 1/2 / * * * *

ЮМОРИСТ Mihaila Idova je fikcionalna priča o jednoj sedmici u životu najpopularnijeg sovjetskog komičara Borisa Arkadijeva (ima isto ime kao sovjetski trener koji je otac "totalnog fudbala") i delimično je inspirisan životima komičarskih superstarova iz SSSRa kao što je Hazanov, čija kćerka Alisa inače igra Borisovu suprugu.

Tema humora i komedije u SSSRu je veoma specifična, iz više razloga. Poznata je fascinacija Ronalda Reagana sovjetskim vicevima koje je rado prepričavao. Život i politika u SSSRu nisu bili šala, ali humor se nije mogao suzbiti, a pored onog koji je bio zabranjivan i ilegalan, postojali su i ventili kroz koje je narod mogao da se ispolji.

Međutim, sovjetski komunizam je kao ideologija ima ambicije da totalno usmerava život i teme koje su bile dopuštete za humor su se menjale, pa tako ni seks nije nužno uvek bio dopušten za šalu.

Film ЮМОРИСТ ispituje upravo to pitanje, kako izgleda život komičara koji sa šali na sve teme ali samo o ponekim može da govori u monolozima koje odobrava KGBova cenzura. Istovremeno, na privatnim zabavama za funkcionere on govori pravi materijal, praktično u svojstvu dvorske lude.

SSSR je u tom smislu bio zemlja paradoksa i neke od najpoplarnijih ličnosti bili su komičari iako je humor koji je dopirao do najširih masa bio strogo konrolisan.

Idov je snimio film dobrog ritma, sa zanimljivom atmosferom, visokom estetizacijom i nepretencioznom rekonstrukcijiom epohe, u priči i slici. Film je veoma precizan i efektan, i uprkos internoj sovjetskoj temi, ima potencijala za crossover.

* * * / * * * *

EMBATTLED Nikolaja Sarkisova, ovom prilikom prigodno potpisanog kao Nick Sarkisov je film u nekoj čudnoj američko-ruskoj produkciji koji možda i ponajbolje sumira sve ono najbolje što se može videti poslednjih godina o korozivnim mačo muškarcima iz Heartlanda.

Odakle se Sarkisov pojavio i snimio ovakvu filmčinu, sa maltene nepogrešivom glumačkom podelom, ja ne znam. Cela Sarkisovljeva priča je čudna, njegova biografija deluje ili skroz bizarno ili krajnje fishy, izaberite sami, te samim tim činjenica da je snimio OVAKAV film deluje skroz nerealno, ali hej EMBATTLED je tu.

Snimljen je po scenariju Davida McKenne, kultnog pisca moje generacije zbog filma AMERICAN HISTORY X, i ovde se on vraća snagom koju nije pokazao posle tog filma iako je neko vreme radio dosta da bi mu potom zvezda ugasnula, koliko sam shvatio zbog izvesne nekooperativnosti. Da li je ovo kambek? Teško je reći, EMBATTLED je jedan od onih filmova koji su mnogo bolji nego što je iko očekivao ali nemaju iza sebe infrastrukturu da ih izgura dovoljno daleko. No, što se mene tiče, McKenna ovde pravi kambek što nije lako jer pored AHX volim i njegov scenario za nastavak SCARFACEa u formi igra kojim me je zarazio Mehmet.

EMBATTLED je priča o sinu megapopularnog MMA borca iz Alabame koji živi sa majkom i bratom ometenim u razvoju, i jedva sastavljaju kraj s krajem jer iz nekog razloga prebopgati otac ne plaća alimentaciju. Razlozi za to su naizgled nejasni jer prihvata sinove, ali kako se priča razvija shvatamo da u porodici postoji trauma nasilja koja je podelila nekadašnji bračni par.

Smešten u svet MMA koji podilazi najnižim porivima raje iz Heartlanda, ovaj film maksimalno kapitalizuje kroz prikaz tog miljea ali i kroz strukturu borilačkog filma. Sve ono što je napipao Gavin O'Connor u WARRIORu ovde je "leglo" i desilo se kako treba, počev od podele koja je perfektna na svim mestima, a predvodi je Stephen Dorff koji je proteklih godina ulazeći polako u šerifovske godine postao zaista prejeben tip, i ovde je ščepao lik za gušu i nije ga pustio do kraja.

Teško je reći da Dorff nema veliku karijeru, snimio je zaista za svog vakta sve i svašta, od pobednika Venecije, do kultnih strip ekranizacija, ali nije postao zvezda. To ga dovodi u poziciju da često igra likove ispod nivoa svog umeća, ali nadam se da će role kao što je ova vfemenom da pokažu kakav talenat se tu nalazi i da ga treba iskoristiti dok je još u snazi.

Ako je Dorffova rola galvanizovala film kao celinu, važno je naglasiti da su i svi ostali glumci sjajni i da imaju neverovatnu hemiju, od Darrena Mana u ulozi sina, do Elizabeth Reaser u ulozi majke. Colin McKenna sin Davida McKenne igra sina ometenog u razvoju zbog Williamsovog sindroma i on ima taj problem i u stvarnosti. Prikaz osobe sa smetnjama u razvoju je veoma topao, duhovit, bez ikakve preterane sentimentalnosti i veoma je afirmativan i koliko god ta reč bila istrošena "osnažujući".

U vizuelnom pogledu, Sarkisov se drži povišenog realizma, inscenacije su energične a Holanđanin Paul Ozgur, direktor fotografije u usponu, pokazuje da je dorastao najozbiljnijim zadacima.

MMA borbe su pokazane energično, krvavo, uzbudljivo i odbojno u isto vreme, baš kako treba. EMBATTLED izvlači maksimum iz oslanjanja na MMA milje, i u domenu animiranja publike i u domenu socijalne kritike koju iz toga može da proizvede.

Kako je ovako jak senzibilitet za jednu par excellence američku temu pronašao Sarkisov ostaje pitanje, ali biće da je dobra saradnja sa McKennom igrala značajnu ulogu.

Što se mene tiče, jedan od filmova godine.

* * * 1/2 / * * * *

Oh, ovo zvuči kao potpuno obavezna lektira!!!!!!

Postoje oni čarobni trenuci u jugoslovenskom fudbalu kada neki igrač krene u dribling i čuvar zaista ne može da se snađe i ne zna gde je pošao, ali to ne zna ni sam dribler. E taj magični trenutak je Christopher Nolan uspeo da zarobi i produži na dva i po sata u svom novom filmu TENET.

Poput šibicara koji se toliko zaneo da ne zna više ni on sam gde je kuglica, Nolan u ovom filmu igra jednu od svojih partija u kojima obično - kao kod vrsnog šibicara - kuglice ni nema.

TENET je razočarao Nolanove fanove ali je odabrao sve nas koji to nismo jer je ovo krenulo kao pokušaj pametnog filma za glupe ljude, formata u kome se ovaj autor afirmisao i obogatio a završio je kao jedna salata od jako zanimljivih scena koje ni policija ne može da razjasni, ali koje ostaju povezane nekom opštom idejom i smerom u kom se kreće priča.

Nolanovi fanovi nisu dobili svoju porciju high concepta koji im je otvorio vidike, jednim delom jer se Nolan toliko zaneo da je izgleda malo i samom sebi otvarao vidike tokom ovog filma. Međutim, ono što jesmo dobili je divlja nekontrolisana globtroterska parafraza Bonda, bitno energičnije izvedena u inscenacijskom i rediteljskom pogledu od Nolanovih dosadašnjih radova, sa nekoliko kapitalnih scena koje treba videti.

Palindromi, momenti iz žanra "Ana voli Milovana" ali i tipičan Nolanovski "idi mi dođi mi" su na delu. Glumačka ekipa je jaka na svim mestima a Denzelov sin u glavnoj ulozi pokazuje svest da svaki dinar mora da se zaradi. Elizabeth Debicki je sjajna, Kenneth Branagh se ponaša kao da mu nije dosadilo što Xti put igra ruskog negativca a Robert Pattinson donosi neku zanimljivu debonair atmosferu britanskog agenta koji više deluje kao OUR MAN IN PANAMA nego Bond.

Ključne Nolanove inovacije u odnosu na Bond formulu su vezane za unutrašnji život megalomana negativca. Branagh igra junaka koji je delom tipičan Bond-negativac iz udžbenika, sa sve nezadovoljnom ženom koja neće sina Bajazita već Obilić junaka, ali u svemu tome se snalazi na zanimljiviji način jer se cela stvar igra sa više ubeđenja.

Glavni junak je bondovska figura koja prolazi kroz proces sazrevanja, dokazivanja, suočavanja sa zadatkom od kog zavisi sudbina sveta gde prema toj temi ime nekakav dublji odnos, ali ne predubok, no ipak jači od "još jednog dana na poslu" agenta 007.

Konačno, taj psihodelični momenat iz filmova o Bondu, taj momenat izmenjene percepcije realnosti itd. ovde dolazi do većeg izražaja. U tom smislu, osetan je kontinuitet psihodelije iz 60s i 70s bondolikih filmova gde su prvo sami filmovi o agentu 007 imali oniričke figure negativaca, neke često arhetipske situacije iz snova u svom imaginariju, a zašto ne reći i same kenadamovske scenografije su delovale kao prostori iz podsvesti.

Setimo se da je lično Ken Russell režirao filma BILLION DOLLAR BRAIN sa Harry Palmerom, Caineovim bondovskim junakom a da je Pinter pisao QUILLER MEMORANDUM. Dakle, realizam već preko pola veka ne živi u špijunskom filmu ali mu se povremeno vraća i to ne nužno u formi visokooktanskog akcionog eksapizma.

U TENETu se dešava upravo to - priča o uništenju sveta pod okriljem novog Hladnog rata, mistifikovana do krajnje granice i dignuta na metafizički nivo gde samim tim zakoni mehanike ustupaju mesto kvantnim.

U tom pogledu, ako izuzmemo zaista vrlo malo Nolanovog fušerenja (primer je scena na kraju koja je negde da nivou srpskih serija) ovo je maštovit i energičan film. Nolan ima taj nerv reditelja emisije iz kulture na RTSu koji stavi vazu u kadar da se zna da se priča o nečemu važnom, pa tako i ovde, svemu je data doza elitizma i prestiža, kako bi se upakovao treš u sve to.

Nekoliko scena su kako rekoh antologijske, naročito ona uvrnuta borba u magacinu u Oslu a neke scene su bizarne u postpuku ali efektne.

Recimo primer klasičnog nolanizma koji se slučajno ispostavio kao uspešan je završni obračun u sovjetskom zabranjenom gradu gde imamo desant junaka pod maskama u istovetnim uniformama, među kojima su i trojica protagonista - takođe pod maskama i u uniformama. To naravno zvuči kao moronska greška kada se prepriča, obično se junaci malo diferenciraju, ali kod Nolana ne. Međutim takav faul ovde deluje sveže i još više odmiče film od konvencije.

Problem sa fazom kada film totalno zaluta jeste u tome što se povremeno oseća da Nolan ima potrebu da ga nekako vrati na kolosek i da publika uhvati priključak. Međutim, ovaj film ne pati od strukture kompjuterske igre kao INCEPTION gde posle svakog nivoa imamo tutorial. Naprotiv, ovde imamo tutorial koji je bitno reduciran što znači da je u nekom trenutku i sam Nolan shvatio da se publika ne može vratiti punom razumevanju zbivanja. Da je bio opušteniji ne bi bilo ni ovih infodumpova i to bi svakako osetno približilo film statusu remek-dela.

Warner je precenio TENET i njegovu moć da vrati publiku u bioskope. Nolanov kult evidentno jeste dovoljno jak da privuče publiku da rizikuje život u bioskopima ali očigledno nije uspeo da napravi dovoljnu trakciju u bioskopima. Međutim, ako je za utehu ono što je ponuženo publici jeste film koji je atipičan, sa snažnim autorskim pečatom, upravo u domenu kršenja konvencija, a opet i sa fizionomijom blokbastera. Evidentno ovo nije film koji je obavio posao ali ima poetske pravde u tome što je to baš sa ovim filmom pokušano i što to nije bio neki bezličan blokbaster.

Ako INCEPTION nije bio dovoljan showcase za Nolana u pokušaju da snimi Bonda, i jasan znak da ga on može uvesti u 21. vek onda TENET svakako jeste.

* * * 1/2 / * * * *

Film je zabavan ali totalno konfuzan. Dijalozi u kojima se objašnjava način na koji svet funkcioniše su prebrzi i nejasni, verovatno namerno, jer sam već čitao komentare na drugom forumu tipa "nisam baš razumeo taj i taj deo, moraću da pogledam ponovo...", klasična Nolanova prevara i navlakuša, da se gleda više puta, i veštački produži život filmu kroz kasnije rasprave diljem interneta. Mene nije uspeo da navuče, odgledao sam sa pola mozga i uživao koliko sam mogao, a to nije bilo baš puno. Slažem se da su glumci odlični, i generalno, recimo prve dve trećine filma su mi držale pažnju, i pored toga što mi principi funkcionisanja manipulacije vremenom uopšte nisu bili razumljivi, niti sam se trudio da ih shvatim. Ta poslednja trećina mi je već postala nekako repetitivna i dosadna, kao da je bilo sve već ispričano do tada i da gledam sve ispočetka. Čak me ni scena finalne bitke nije radila, ono, ravna linija. Od mene kao konzumenta dosta niža ocena, recimo 2.5/5.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Vec sam ti, Kriple, pisao na Fejsu povodom Teneta, meni je taj film remek-delo.
Dodao bih da, buduci da je Nolan moje godiste, i da smo odrastali na istim Bondovima, ovde vidim snazan uticaj Bonda iz 80ih, posebno dva kljucna filma ove faze, Spijuna koji me je voleo i Munrejkera. Spijun... je prvi film u kojem se Rodzer Mur nekako osetio kao domacin u ulozi, i prvi film koji je sve ono sto smo voleli kod Konerijevog Bonda u kasnijim fazama podigao na Nti nivo. Spijun... je bio film koji je za Brokolija posle relativnog neuspeha Coveka sa zlatnim pistoljem bio Holivud-ili-propast varijanta, i koji je ceo serijal spasao i uveo u novo doba. Sledeci, Munrejker je bio film koji mnogi ne vole, zato sto je maltene prepisao uspesne stvari iz Spijuna... (negativac koji takodje zeli da unisti svet, zatvoren sistem koji sada nije na dnu okeana nego u svemiru itd itd) ali ih podigao na nivo pravog SF filma...
Meni Tenet deluje kao 80s Bond iz paralelne realnosti u kojoj Brokoli nije odlucio da spusti loptu posle Munrejkera i napravi Samo za tvoje oci, vec je krenuo dalje u SF samo sa drugim elementima, i kao potpuni omaz filmovima tog perioda (od negativca koji poput Stromberga i Draksa zeli da unisti ceo svet, do jurnjave sa vatrogasnim kolima koja je drag osvrt na Pogled na plen).

Ceo film sam gledao otvorenih usta, a kada krene poslednja akciona sekvenca, sa dve grupe vojnika od kojih jedni idu normalno, a drugi unazad kroz vreme, shvatio sam da gledam potpuno jebeno remek-delo koje cu gledati jos mnogo puta. 

Matthew Michael Carnahan je ekspert za okupacioni film, uostalom pisao je THE KINGDOM Petera Berga i u svom rediteljskom debiju MOSUL on snima okupatorski film nove generacije.

Glavni junaci su "lojalni Iračani"; specijalna policijska koja se bori sa Islamskom državom u Mosulu. Jedinicu čine policajci koji su baš zbog svoje proefesije doživeli odmazdu ISISa, a sada su na osvetničkom pohodu kroz razoreni grad u nadi da je među malo preostalih i preživelih zatočenih civila možda ostao i neko njihov.

Da je film na engleskom, imao bi sigurno pola ocene manje, ali ovakav film na arapskom ipak nikada nismo videli i to je svakako bitan kuriozitet. Fizionomija filma je na liniji Berga ili Scotta u BLACK HAWK DOWN fazi. Obračuni su visokooktanski, energični, a akcija je u maniru povišenog realizma ali bez eskapizma.

U par navrata ima infodumpovanja, ali to se može uzeti kao zaista greh koji možemo oprostiti jer u ovom miljeu na ovaj način gledaoci nikada nisu ušli.

Carnahan se ispostavio kao veoma hrabar i intuitivan autor. Ovakav film više deluje kao nešto što bi mogao da snimi neki već dokazan autor kao vanity project, nego neko kao debi.

Ako raščlanimo ovaj film, svakako da je ta inovacija sa arapskim likovima kao koncept nešto što je izdvojilo ovaj film. Međutim, isto tako, ovo bi bio dobar film i da su junaci Ameri i da je na engleskom, ali takve smo već videli, ponekad i u boljem izdanju od ovog.

Ovaj spoj je međutim sjajan i zaslužuje punu pažnju.

* * * 1/2 / * * * *

Films se zove Mosul, da dodamo za ostale čitaoce 

Piše u prvoj rečenici

To je Cripple editovo posle 

LIFE IN A YEAR Mitje Okorna je jedan od produkciono najozbiljnijih filmova koje su snimili autori iz bivše Jugoslavije.

Nažalost, Mitja Okorn nije imao sreće da mu film izađe onda kada je trebalo. Razlozi za to su razni ali ih mahom treba tražiti u sukobu Willa Smitha i Sonyja, ali i u tome što je Jaden Smith kao glavni glumac u ovom filmu u međuvremenu krenuo da drugačije usmerava svoju karijeru.

Ovaj film je nastao po originalnom scenariju ali se u suštini bavi temom koju znamo iz literarne YA produkcije i naslova kao što je THE FAULT IN OUR STARS.

Jaden Smith igra mladog ambicioznog momka koji gađa odlazak na Harvard i upoznaje mladu kelnericu sa čudnom bojom kose kojoj kreće da se udvara iako ona misli da je suviše square i nedovoljno edgy za nju. Kako odnos napreduje, ispostavlja se da čudna kosa nije njena i da je to perika koju nosi zbog toga što boluje od kancera i ide na hemoterapije.

Tu film ulazi u taj LOVE STORY momenat, i sasvim sigurno Jaden Smith Cara Delevingne neće zameniti Ryana O'Neala i Ali McGraw u kolektivnom sećanju, ali ne zbog toga što nemaju talenta i hemije u odnosu.

Naprosto LIFE IN A YEAR je pristojno ostvarena priča tog tipa koja dolazi sa tom mračnom senkom odložene premijere koja je filmu dala uncool imidž koji u spoju su uncool pričom prema kojoj publika ima određeni otpor, daje loš rezultat.

No, sam film zapravo nije toliko sentimentalan niti eksploatiše previše ideju junakinje koja je na umoru. U tretmanu priče pokušava da bude okrenut životu i kreativnosti koji se u tim okolnostima javljaju, premda ne istrajava do kraja u tom bucketlisaškom konceptu a to je da Jadenov lik pokušava da svojoj devojci priredni sve životne ključne momente u godini dana koja joj je preostala. No, on predstavlja tu okosnicu i osveženje u odnosu na filmove tog tipa.

Kad je o Okornu reč, najveći kompliment je da ovaj film izgleda kao američki film, kao da nije nekakav debi evropskog reditelja već profesionalno urađen posao čoveka koji je već tamo i radi. U tom smislu, naravno otvara se pitanje šta njemu ovakav film donosi u pogledu statusa i ja mislim da je ovo prevashodno za njega jedna jako dobra profesionalna referenca da je uspešno sproveo jednu jednostavnu priču sa mladim a već veoma poznatim glumcima, i da relativna anonimnost filma ne znači da to producenti neće znati da cene.

Za razliku od mnogih reditelja odavde koji su u Holivud odlazili sa idejom da će oni učiti Amerikance kako se pravi film, Okorn je pošao drugim putem - snimio je film u kom je pokazao da baš zna da ga pravi kao Amerikanci.

* * 1/2 / * * * *

FREAKY Christophera Landona je najavljen kao novi korak u VinceVaughnissanceu ali nažalost u ovom filmu autor HAPPY DEATH DAYa ne uspeva da ponudi šarm i energiju svoja prethodna dva filma koji su postigli veliki uspeh. Landon se specijalizovao za primenu nekih od obrazaca popularnih high concept filmova na slasher. Ako je HAPPY DEATH DAY bio spin na GROUNDHOG DAY, ovaj film se odnosi na FREAKY FRIDAY i slične body swap komedije.

Kao čovek koji je radio jedan od gorih body swap filmova u istoriji, čiji je jedan od problema bila ta prekomplikovana strukturam ivde je ideja dosta jednostavna, imamo jasan prelazak iz tela u telo, i povod da devojka imitira ubicu u interpretacije Vincea Vaughna a da Vaughn imitira devojčicu.

I to je manje-više to. Znači, VinceVaugnissance se sveo na to da Vince izigrava devojčicu koja je u njegovom telu, i on to može da radi u snu. I što se mene tiče, drago mi je to mu je ovaj film dobro doneo i bacio ga ponovo u bioskope, gde mu je i mesto. Ali ovo su stvari koje su zaista garden variety i ne zaslužuju neku naročitu pažnju njegovih fanova.

Međutim, nije Vaughn problem ovog filma, on ima banalan zadatak i on ga izvodi kako treba. Problem je neinventivan scenario koji ne donosi apsolutno ništa novo u body swap. Štaviše, veoma je linearan, nimalo nije loopy, ne dovodi čak junake ni u duži kontinuitet boravka u telu, pa ni u potrebu da se adaptiraju na svoje nove telo, i da jedni drugima pruže ono što im nedostaje, nehotično poboljšaju svoje živote i sl.

Ono što kreće je pratfall slapstick, banalan, simplifikovano realizovan. I to je OK. Ali je nedovoljno dobro u godini kad smo dobili BABYSITTER: KILLER QUEEN i SPONTANEOUS. Prosto, po-mo horor komedija je otišla mnogo dalje od ovoga.

* * / * * * *

BLACK BEAR Lawrence Michaela Levinea ima Aubrey Plazu i Christophera Abbotta u podeli i to je već samo po sebi dovoljno da u filmu ima šta da se vidi kad je reč o glumi. Nažalost, ovaj film je baziran na high conceptu koji je charliekaufmanovsko meta-dekonstruisanje nečega što za početak nije bilo toliko zanimljivo ni na početku, a nema ni šta mnogo da kaže o tome šta smo videli kao mehanizam iza scene.

Do pola je ovo film o likovima, a od pola je film o snimanju filma na kom glumci igraju te likove ali neke uloge su izmenjene, reditelj u drugom delu je junak u prvom, neki odnosi su različiti, neki su projektovani i sve ovo je nekakva meditacija o kreativnom procesu i sl.

Šteta je što ta meditacija nije nekako produbljenija i sadržajnija. Ono što je vrlina filma barem je to što ni uvodni deo koji je "fikcija" i taj neki sloj priče nije karikiran i nije prazan, ali ukupno uzev, sve to je nažalost neupečatljivo i nalazi se na začelju ovih meta-priča i dekonstrukcija.

* * / * * * *

WANDER April Mullen je indie triler na granici B-filma koji u glavnim ulogama igra Aarona Eckharta i Tommy Lee Jonesa, i nažalost ne dobacuje do onoga što nbi oni mogli da pruže, ali opet reč je o zanimljivom, energičnom i na kraju namerno konfuznom ali baš zbog toga ipak frustrirajućem conspiracy trileru.

Eckhart igra privatnog detektiva, nekadašnjeg policajca koji je posle saobraćajne nesreće u kojoj mu je poginula porodica posta conspiracy theory nut i sada vodi podcast o tome sa likom kog igra Tommy Lee Jones.

Kada im se u podcast javi žena koja ima slučaj koji podseća na slučaj porodice glavnog junaka, on kreće da istražuje i polako nam više nije jasno da li je zavera u koju on veruje istinita ili je totalno sišao sa uma.

Film je prirodno, zbog same premise, zamršen i nažalost Apil Mullen to ne uspeva da do kraja iskontroliše. No, ko voli ovakve stvari treba da pogleda jer ima šta fa se vidi. Moglo je to mnogo bolje ali film svakako nije bezvredan, niti je gubljenje vremena.

* * 1/2 / * * * *

Treći film u televizijskoj kolekciji Stevea McQueena RED, WHITE AND BLUE je ponovo istinita priča, ovog puta o mladom londonskom crncu koji posle napada na oca odlučuje na napusti svoju karijeru u školstvu i postane policajac.

John Boyega je fantastičan u glavnoj ulozi kao mladi idealista koji misli da će policijski rad napredovati ako ga budu vršili perspektivni i uzorni članovi zajednice.

Tyrone Huntley igra jednu poznatu ličnost Leee Johna iz pop grupe Inspiration koja je u to vreme imala nekoliko Top-10 hitova.

Sama priča u ovom filmu obuhvata duži period i sažima niz incidenata držeći se šireg tematskog okvira kao poveznice, a to je u ovom slučaju sistemski rasizam. Međutim, estetizacija kojom se bavi McQurrn je briljantna za sve nas koji smo odrastali gledajući policijske filmove i serije reditelja kao što su Ian Sharp i Tom Clegg, da ne govorim o velikom Martinu Campbellu.

To je ta estetika, samo urađena savremenom tehnikom i za mene je ovo bilo pravo uživanje. Naravno, ovde je to stvar i fetišizma, verujem da mnogima to neće značiti ništa ali meni je značilo puno.

U tom pogledu, možemo ovde prepoznati i neke korene WIDOWSa i tog celog 80s televizijskog iskustva iz kog je ponikao taj film.

Da je ovo išlo u bioskope, od mene bi dobio * * * 1/2 / * * * *

JELGAVA 94 Janisa Abelea je autobiografska priča o mladom metalcu iz Letonije koji 1994. godine, u vreme samoubistva Kurta Cobaina pokušava da sazri kao ljubitelj gitarske muzike i tinejdžer.

Svet u kome živi je zbunjen i izgubljen posle pada SSSRa. Letonija je u vakuuma između SSSR i Zapada, i u tom lovu u mutnom, fanatični mladi metalci su na potpunoj ničijoj zemlji kao ljubitelji nečega što nije prokaženo kao neka zapadna dekadencija ali opet nije ni sasvim prihvaćeno.

Glavnom junaku koji je još dečak je naravno najteže jer je po prirodi stvari neshvaćen i neprihvaćen.

JELGAVA 94 ima načelni zaplet ali ovo je film atomosfere, sa zanimljivim rešenjima kako se narator iz današnjeg vremena uključuje u radnju. Film je "mali", bez nekih uzbudljivih zahvata, ali sa nenametljivom i ubedljivom rekosntrukcijom epohe, ne samo u vizuelnom pogledu već i mentalitetski.

* * * / * * * *