ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

REAL WOMEN HAVE CURVES Patricie Cardoso je HBO film koji je išao u bioskope. Smešten je u losanđelesku meksičku zajednicu i govori o mladoj devojci koja želi da se izdvoji iz matrice ponašanja koja se nameće u ženskoj strani njene porodice.

Najveći kvalitet ovog filma je u tome što je vedar i što junakinja zapravo mora pre svega da u sebi prevaziđe želju da se podvrgava majčinim pritiscima i kada to uradi polazi putem emancipacije.

Dakle, tu sad nema neke teške usiljene melodrame, sve je borba unutar junakinje i njena odluka. To odsustvo tenzije i činjenica da su svi likovi simpatični daje ovoj priči o emancipaciji i izlasku iz pritiska nekih zaostalih životnih uzora jednu lepršavost koju slični filmovi nemaju jer su uglavnom mučni.

America Ferrera je odlična u glavnoj ulozi kao debeljuškasta latina koja ima svoje "ja". Film sam po sebi, izvan svežine pristupa, ne nudi nešto naročito, ali sve što radi izvodi jednostavno i efektno.

* * * / * * * *

Pogledao sam ASSASSINATION NATION, filma Sama Levinsona u kom se on zagrevao za seriju EUPHORIA i počeo da uspostavlja određene poetičke zahvate koje će u njoj dovesti do krajnje forme. Međutim, već u ovom filmu, Levinson uspostavlja ne samo poetičke pretpostavke u izrazu već i neke odnose među likovima i dinamiku moći koje će preneti u svoju seriju.

Čitav niz elemenata, od nekih likova, pa sve do detalja priče, samo je godinu dana kasnije transplantirao u HBO seriju, i to samo po sebi dokazuje u kojoj je meri Levinson zapravo intervenisao na izraelskom formatu.

Ono što je međutim snimio u ovom filmu zapravo je - uprkos svim veoma velikim sličnostima sa serijom EUPHORIA - potpuno različito kao celina.

Osnovna razlika je za početak idejna. Naime, dok se EUPHORIA bavi eksternalizacijom duboke intime i ličnih nesigurnosti junaka, ovaj film je pre svega  oštra društvena satira, ispoljena između ostalog i kroz intimu junaka.

Dakle, Levinson ovde kritikuje Trumpovu Ameriku socijalnih mreža, koketiranja sa konzervativizmom, istovremene ipšte korozije društvenog tkiva i kambeka domaćinskih puritanskih vrednosti koji se odvijaju na istom bojnom polju socijalnih mreža.

Sam Levinson uspeva da u najvećem delu održi uverljivost filmskog prizora iako odlazi u razne tematske i stilske iskorake.

Film deluje kao Gaspar Noe koji režira PURGE i to je veeoma tačna definicija koja dosta obećava i rekao bih, uglavnom i isporučuje ono što nagoveštava.

Zanimljivo je da Levinsonov film danas stoji negde na ničijoj zemlji indie ili art house filma i žanra, ali d abi recimo osamdesetih bez problema mogao biti dobro prihvaćen eksces kao STREETS OF FIRE, primera radi.

Ono što je naparavio u ovom filmu, Levinson je brzo sproveo u svojoj impresivnoj i propulzivnoj seriji za HBO. Ipak, lako sam mogao zamisliti i obrnut put u kom recimo Levinson posle ovoga radi neki high concept akcijaš ili horor.

Uprkos tome što će ove poetičke pretpostavke u seriji EUPHORIA dostići svoj zenit, ASSASSINATION NATION je mnogo širi showcase od toga.

* * * 1/2 / * * * *

GODMOTHERED Sharon Maguire je Disneyev film pušten na njihovom streaming servisu u kom se dekonstruiše priča o dobroj vili, i pokušaju najmlađe među njima da spase posao u svetu u kom više niko ne veruje u njih i ne zove ih upomoć.

Vila-stažistkinja pronalazi pismo jedne devojčice i odlazi da joj ispuni želju da pronađe princa, ali u stvarnosti zatiče četrdesetogodišnju udovicu koja je razočarana u život. Razočaranje u spoju sa time da vila-stažistkinja ne zna baš sve čini dovode do raznih kalambura

Disney je kroz istoriju sve do Katzenbergove ere važio za studio čiji su live action filmovi beznačajni i programski. I zanimljivo je da se pod Alanom Hornom vratio u taj modus rada, sa Marvelom, LucasArtsom i fokusom na atrakcije iz parkova i bajke.

Otud je GODMOTHERED zapravo tipičan Disney film, iz starih vremena, ali i iz novih vremena, bajka koja dobija malo dekonstrukcije, i malo live action prerade ali se stabilno kreće utabanim stazama.

Na svu sreću, Jillian Bell i Isla Fisher u glavnim ulogama su dovoljno harizmatične da nam nekako "prodaju" osnovnu premisu i karakternu premisu, i da na kraju ovo bude pristojan programski film, za okvire Disneyevog streaminga.

Tehnička egzekucija je pristojna, ali više streamerska nego bioskopska. Reklo bi se da Disney + u tom smislu više zna "koliko je sati" od recimo Netflixa.

* * 1/2 / * * * *

Rediteljski debi Scotta Franka THE LOOKOUT je jedan od onih scenarističkih režija u kojima vidimo da nam pisac ukazuje da u njegovim tekstovima ima mnogo više od onoga što je dopiralo do ekrana, ali isto tako i da postoje stvari za koje je bilo bolje što su ih reditelji reducirali.

U THE LOOKOUT, imam Franka koji je ozbiljna neo noir njuška kako se poduhvata tog žanra i nudi svoj snažan doprinos. Film je baziran na high conceptu gde je glavni junak nekadašnja zvezda varistyu hokeja koji posle automobilske nesreće ostaje invalid sa oštećenjem mozga koje mu utiče kako na ponašanje, tako i na sećanja i sposobnost slaganja misli i percepciju vremena.

U tom high conceptu Scott Frank bazira osnov priče o tome kako sada tog čoveka koji radi posao čistača u maloj lokalnoj banci želi da zloupotrebi grupa lopova i uvuče ga u svoju zaveru.

Ono gde Frank igra sa previše šibica jeste mentalno stanje glavnog junaka. Nikada nije u potpunosti konzistentno šta njemu tačno i u kolikoj meri fali. Koliko god to bilo istinito jer zaista hendikepi te vrste nisu konzistentni i dramski kontinuirani, to ipak smeta filmu jer u izvesnim momentima postaje proizvoljno iako je jako zanimljivo.

Drugi element je činjenica da ovaj junak zapravo nije od ključnog značaja za izvođenje pljačke, i na kraju ceo trud koji ulažu lopovi da ga uvuku u svoje društvo zapravo nije toliko opravdan jer im on ne otvara neku previše bitnu priliku.

Uz sve to, Frankov film malo "ne diše". Iako je daleko od prezategnutog visokooktanskog trilera, čini se da je i u dijaloškim scenama tenzičan u postupku ali ne i suspenseu. Možda tom disbalansu doprinosi spoj old school noira i pokušaj da se film dešava "baš sada".

No, sve to ukupno uzev jesu prepreke samo da THE LOOKOUT bude klasik neo noira kako ga je Frank verovatno profilisao. On to prosto nije, i ne dobacuje do Frankovih scenarističkih radova kakav je bio recimo OUT OF SIGHT. Međutim, ovo je dobar film, sa finim indie prelivom koji donosi Joseph Gordon Levitt, sjajnom rolom Jeffa Danielsa, i dobrom podrškom Matthew Goodea i Isle Fisher.

* * * / * * * *

KONG: SKULL ISLAND Jordana Vogt-Robertsa je film koji mi je nekako promakao kada je izašao 2017. godine, iako sam sa mnogo strana čuo da je veoma interesantan.

Sada sam ga konačno pogledao i mogu reći da je u tom monsterverzumu Warnera i Legendaryja to ipak najbolji i najzaokruženiji film, za sada.

Za razliku od Edwardsove i Doughertyjeve  GODZILLAem ovaj film se dešava 1973.. godine, dakle u epohi, u sumrak rata u Vijetnamu.

Otud, film ima neke parafraze Coppole i APOCALYPSE NOW s tim što je strip ipak osnovni stilski ključ ovog filma.

Scenario potpisuju tri ozbiljne njuške - Dan Gilroy, Max Borenstein i Derek Connoly,  i nudi jako mnogo lepih i maštovitih detalja, uprkos tome što zapravo osnovni narativni zamajac potere po osrtvu ne uspeva da u dovoljnoj meri osveži i motiviše.

Spremnost junaka da se dublje uvlače na Ostrvo Lobanja kada shvate šta ih tamo čeka nije dovoljno ubedljivo motivisana i taj element potrage i potere ostaje nekako generic i samopodrazumevajući. U tom smislu, čak ni ova tri pisca nisu uspela da zarobe awe and wonder starog KING KONGa od pre 90 godina.

Ipak, ono što je nesporno je da su sve ono oko tog manjkavog motora zanimljivo osmislil i Jordan Vogt-Roberts tome daje lep rediteljski pečat uspevajući da deo svog indie iskustva unese u dešavanja i da na neki način nađe balans između stripovske stilizacije i veoma visoke estetizacije i realizma.

Film ne pretenduje da bude ubedljiv a ne sme da bude ni strašan ali ipak uspeva da bude maštovit i uzbudljiv. Ovo je monster movie koji funkcioniše kao lepa igračka te je sasvim prikladan za savremena blockbuster vremena.

Vizuelni postupak je u izvesnom smislu bajkovit, sa snažnom grafičkom dimenzijom u vizuelnosti gde autore ostvoreno više zanima snaga slike kao fotograma, kompozicije nego kao čisto narativno sredstvo. Film deluje na čudan način arhaizirano ali opet ne kao referenca na kinematografiju sedamdesetih kao epohe kad se priča dešava, već na jdnu bajkovitost gde se sreću Harryhausen i Peter Jackson. I ova koncepcija je očigledno bila prihvatljiva publici koja je izgleda filmski pismenija nego što mislimo.

Uprkos tome što u scenariju nije rešen jedan ključni problem, Vogt-Roberts jeste pokazao da čak i franchise filmovi ove vrste koliko god generic iziskuju ogromnu kreativnost.

* * * / * * * *

THE LITTLE THINGS Johna Lee Hancocka dolazi odmah posle njegovog zaista maestralnog filma THE HIGHWAYMEN, i samim tim njegov povratak u žanr krimića, sa dva prekaljena policajca kao protagonistima, zvučao je kao veoma uzbudljiva stvar.

Nažalost, THE LITLLE THINGS iako je major film namenjen za bioskope, sa tri oskarovca u glavnim ulogama, deluje pre kao nešto za streaming od HIGHWAYMENa koji izgleda kao da je sniman za večnost.

John Lee Hancock je krajem osamdesetih, početkom devedesetih bio pod ugovorom u Warneru. Tada je napisao scenario za izvanredni Eastwoodov PERFECT WORLD, a jedan od tekstova iz tog perioda bio je THE LITTLE THINGS, serial killer film koji je napisan u vreme kada je taj žanr praktično formulisan u vreme SILENCE OF THE LAMBS, i pre SE7EN. Dotle je bilo već važnih serial killer filmova u toj epohi, recimo Mannov MINDHUNTER, ali ukupno uzev, tokom desedesetih taj žanr doživljava procvat.

THE LITTLE THINGS je napisan pre SE7EN, i na kraju uprkos interesovanju raznih reditelja nije realizovan. Kada je Hancock došao na ideju da ga ipak snimi, Warner nije hteo da mu proda prava na scenario, i iz današnje vizure rekao bih da su pogrešili.

THE LITTLE THINGS je toliko anahron, da je smešten u epohu, i to je onako dosta duhovito jer pokazuje u kojoj meri je to projekat svog vremena. Međutim, John Lee Hancock toj rekonstrukciji epohe ne prilazi mnogo ambiciozno, štaviše film na tome ne insistira i to bi meni bilo sjajno kada bi liči na dobar film iz tog perioda.

Setimo se, u to vreme se Denzel već sreo veoma uspešno što se mene tiče sa jednim psihopatom, i to isto za Warner u filmu RICOCHET, a kasnije je imao niz serial killer filmova, recimo za isti studio je imao sjajni FALLEN.

U THE LITTLE THINGS, John Lee Hancock na neki začuđujući način uspeva da skupi Denzela, Ramija Maleka i Jareda Letoa, trojicu oskarovaca i tu podelu skupo plaća. Naime, Denzel dolazi sa idejom da igra ostarelog ali i dalje opsesovnog detektiva koji se povukao i radi kao šerifov zamenik u okolini LA, i on je dobar. Ali dva young bucka su bukvalno negledljivi. Rami Malek deluje kao da je izašao iz muzeja voštanih figura, sa tolikim minimumom facijalne ekspresije da to sad već postaj bolno i veoma neprijatno. Jared Leto je odavno postao ozbiljan samoupravljač i taj karikaturalni osumnjičeni za ubistva kog on igra, mislim to je parodija Oscar-baitinga. I čini se da Hancock sa njima nije imao drugo rešenje jer kad su se okupili, on nije imao neke argumente kojim bi ih usmerio u neku viziju.

A nije imao argumente jer THE LITTLE THINGS je bajat scenario po kom se vidi da je pisan pre 30 godina, a da ni u odnosu na tadašnje domete serial killer filma nije bio bitan. I to je nažalost ovde veoma evidentno. Onda su taj tanak materijal uzela ova trojica bećara da se iživljavaju i nesrećni Hancock koji opet pa nije neki autoritet a ni velemajstor sam po sebi, na kraju nije mogao ništa da uradi nego završi sa jednim mediokritetskim filmom u kom glumci misle da nadgrađuju triler o serijskim ubicama a sam materijal vuče korene iz donjeg doma ponude tog tipa.

Otud, zanimljivo je zamisliti kako bi ovaj film prošao sa je klot izašao u bioskope i da li bi Denzelov star wattage mogao da ga dovede do neke podnošljive gledanosti. Ovako sa simultanim izlaskom na HBO Max barem nije morao da polaže taj ispit.

* * / * * * *

Da, ovo, nažalost dobija loše kritike na sve strane. Ja sam poželeo da gledam ali sad nekako, pogotovo posle tvoje disekcije, nemam entuzijazma. Šteta.

Gledljivo je, mada ravno, ni u jednom trenutku ne diže očekivanja.

Preokret na kraju savršeno nepotreban, pucanj u koleno.

Dođe kao četvrta sezona Tru Detektiv, svedena na dva sata.


'The Little Things' is like a 'True Detective' season without much plot or character

Nagrdio ga je Dimitrije malo više nego što je realno, verovatno zbog visokih očekivanja i jakog kastinga, jer iskreno, gledao sam i lošije filmove koje je častio sa više zvezdica. [emoji14] Mada stoji sve što je napisano, Rami je užasan, jedva sam čekao da se skloni sa ekrana.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

ANOTHER HAPPY DAY Sama Levinsona je prvi celovečernji film u njegovom opusu. Reč je o mladalačkom ostvarenju koje je snimio sa nekih 25 godina i u njemu je ipak najavio ono čime će se baviti u svojim za sada najznačajnijim delima, filmu ASSASSINATION NATION i seriji EUPHORIA. To su teme bilesti zavisnosti, odrastanja, disfunkcionalnih porodica, i on smešta svoj debi u taj milje, a Ezra Miller definitivno tumački jednog prototipskog junaka za njegove kasnije radove.

Ovog puta reč je o skupu disfunkcionalne porodice povodom venčanja i to je već dosta korišćena matrica u američkom nezavisnom filmu. Ovu premisu i okolnosti viđali smo puno puta do sada, ali kod Levinsona, ona dobija posebnu vrstu dinamike jer se smenjuju tenesivilijamsovski verbalni dvoboji sa introspektivnim i atmosferičnim pasažima, uvodi se video kamera kao dodatni faktor, premda na upadljivo old school način i daleko od onoga što intermedijalnost predstavlja danas u Levinsonovom opusu, a glumačka ekipa je zanimljivo izabrana i sa nekoliko faca koje ne vidimo često, tipa George Kennedy u ulozi dementnog dede na samrti.

Temeljni likovi su Ezra Miller i Ellen Barkin kao njegova majka i oboje su odlični. Možemo reći da oni nose film, a sporedne uloge igraju Ellen Burstyn, Demi Moore i Thomas Haden Church od kojih Ellen Burstyn ima najbitniji doprinos.

ANOTHER HAPPY DAY je neobično zreo film za jednog tako mladog autora kao što je Sam Levinson. U entropiji američke indie produkcije mogao je biti i priznatiji, ali i manje priznat, prosto proliferacija ovakvih naslova je dosta jaka. U svakom slučaju, kada se sagledava iz današnje vizure, kao debitantski rad jednog uzbudljivog autora, ovaj film ima itekako smisla i prepoznaju se neke poetičke pretpostavke koje će se kasnije razvijati.

* * * / * * * *

Susanna Fogel i Joni Lefkowitz napisale su jednočinku iz koje je na kraju izrastao Susannin rediteljski debi LIFE PARTNERS. U određenom smislu, možemo upravo u ovom filmu prepoznati neke od elemenata iz SPY WHO DUMPED ME, pre svega u dinamici dve najbolje drugarice.

LIFE PARTNERS međutim nije akciona komedija koja ispituje odnos dve najbolje drugarice u odnosu na neku dinamičnu žanrovsku postavku već se bavi upravo njime. Ovde imamo dve junakinje, jedna je strejt a druga je lezbejka i kada njih dve kreću da pronalaze partnerstva u romantičnom pogledu, prijateljstvo se nalazi na iskušenju.

Logično je pretpostaviti da su Susanna Fogel i Joni Lefkowitz prenele dosta iskustava iz svog druženja u ovu komediju i da su katalogizovale neke situacije i iskušenja u kojima su se našle. Imajući u vidu različite situacije i dinamike koje film prikazuje, reč je o iznenađujuće koherentnom indie radu koji nose jasan scenario, smisao za humor i gluma Leighton Meeste i Gillian Jacobs. Susanna Fogel ovaj film inscenira svedeno, i u tom pogledu je zanimljivo da danas ona radi dosta estetizovane televizijske i filmske projekte. Reklo bi se da jedino taj deo njenog rukopisa nije anticipiran u ovom filmu.

* * * / * * * *

THE TUSKEGEE AIRMEN Roberta Markowitza je HBO televizijski film iz sredine devedesetih o prvoj lovačkoj eskadrili sastavljenoj od afroameričkih pilota. Podelu predvode zvezde poput Larryja Fisburnea i Cuba Gooding Juniora a tu su još i Andre Braugher i Mekh Phifer, dakle skupljena je dobra glumačka ekipa da ispriča ovu slavnu epizodu iz Drugog svetskog rata.

Jednim delom ovo je film o obuci ali i o pripremi terena za uvođenje afroameričkih vodnika na više pozicije u američkim oružanim snagama a jednim delom je i combat movie. U tom smislu dosta podseća na Warnerove vojne filmove iz pedesetih i šezdesetih koji obuhhvataju i mirnodopski i ratni period i život u vojsci.

Ovde je doduše to obeleženo angažmanom, borbom protiv predrasuda i raznih pokušaja kako da se ova jedinica opstruira tako da je ovo film koji dosta toga pokušava ali na svu sreću dosta toga i uspeva.

Uprkos tome što se ne može optužiti za originalnost ili da je bio cutting edge sredinom devedesetih kada se sticajem okolnosti pojavilo nekoliko važnih filmova o Drugom svetskom ratu, ovo je ipak sasvim solidan i robustan rad stare škole koji ima sve što je potrebno da bude prvoklasan televizijski materijal.

THE WIZARD OF LIES je izvanredan HBO film po istinitoj priči čija je tema Bernie Madoff i njegova piramidalna šema kojom je upropastio ogroman broj ljudi oštetivši ih za desetine milijardi dolara.

Naravno, mi znamo šta je Scorsese napravio sa ovakvom pričom u filmu WOLF OF WALL STREET, samim tim ne treba da nas iznenađuje snažan rukopis u ovom filmu, ali Barry Levinson u rediteljskoj stolici nalazi novu dozu energije i uvodi u celu priču zanimljivu dozu subjektivnosti i smisla za humor, što sve daje jednu snagu i neobičnu vitalnost. Može biti da je u seriji skrupuloznih biopicova koje je Levinson radio za HBO ovog puta X-faktor bio njegov sin Sam Levinson koji je prvopotpisani scenarista.

Iz Samovog rukopisa mogu se čitati razne oniričke scene i intervencije ali i veoma zanimljiva dinamika odnosa sinova i oca koja na kraju ima neočekivano tragično ishodište, dovodeći Madoffa i njegovu suprugu do jednog zaključenja koje je verovatno brutalnije od svake kazne koju bi im poželeo čak i njegov najbrutalnije zakinuti klijent.

Film je dinamičan, ne samo u pogledu tempa već pre svega u pogledu odnosa, uprkos time što se bavi white collar zločinom. Međutim, Levinson mudro u svemu uspeva da izvuče ličnu dimenziju i srećom film nikada ne postaje priča u kojoj sve i kreće i završava se u neverovatnoj manipulaciji koja se odigrala. Naprotiv, ovde su u centru pažnje u svakom pogledu ljudi i šta se njima desilo, i onda to u spoju sa emancijama njihovog unutrašnjeg života daje sjajan rezultat.

Robert De Niro i Michelle Pfeiffer predvode glumačku podelu sa sjajnim star wattageom i ostalima nije teško da se u svemu ovome odlično snađu.

Ne znam kako bi THE WIZARD OF LIES izgledao na velikom ekranu. Ne znam ni da li mu je Madoffov zločin doprineo ili ga zakinuo u pogledu recepcije, ali svakako ovo spada u jedan od efektnijih HBO biopicova.

BAJOCERO ili kako je internacionalno poznat - BELOW ZERO - je španski triler Lluisa Quileza, o jednom transportu zatvorenika koji polazi naopako kada jedan enigmatični počinilac parališe celu ekciju i traži glavu jednog konkretnog zatvorenika.

BAJOCERO je solidno tehnički realizovan i drži se tradicionalno visokog nivoa španske žanrovske produkcije, uostao nastao je za Filmax i kao takav došao na Netflix, ali istovremeno mogao je biti korak ili dva viši na nivou scenarija. Naprosto, veliki deo ovog filma koji bi trebalo da bude nepedvidljiv nekako ostaje na nivou očekivanog, naročito kao celina, dok u detaljima uspeva da unese ponešto svežine i da se izbori za svoje mesto.

Podelu predvodi pouzdani Javier Gutierrez, sigurno i nenametljivo. Uspeva da se dobro snađe u situacijama koje podrazumevaju da će junak uraditi nešto glupo, i uprkos tome što ne uspeva da poništi sve ono što su nedokuvane scenarističke zamisli, svakako uspeva da ih dostojantsveno plasira.

Lluis Quilez se odlično snalazi u domenu inscenacije i donosi nekoliko scena koje ga kvalifikuju i za neke veće i kompleksnije zahvate u budućnosti. U tom smislu, da je bio malo inventivniji u scenariju, BAJOCERO je mogao biti još ubedljiviji showcase njegovih sposobnosti.

* * 1/2 / * * * *

MALCOLM & MARIE Sama Levinsona je film iznuđen pandemijom Covida, duo drama snimljena u specifičnim, gotovo laboratorijskim uslovima ovog leta. U tom pogledu, slično filmu LOCKED DOWN ali i SONGBIRDu, ovo je još jedno od dela koje je u produkcinom smislu inspirisano koronom ali isto tako važno je naglasiti da je ovo film u kom nema tog virusa i ne dotiče ga se.

Međutim, film se dotiče nekih drugih trenutnih epidemija u Holivudu a to su pre svega Me Too i Black Lives Matter, kao i opšti trend ka inluzivnosti koji predstavljaju jednu od okosnica naslovnog junaka Malcolma, mladog afroameričkog reditelja nadomak uspeha koji ne uspeva da ga zadovolji.

Marie je s druge strane njegova ljubav i muza, ali i neostvarena glumica koju je zaboravio da pomene u govoru na premijeri svog prvog značajnog filma.

U noći posle premijere oni prokaze kroz čitav niz ozbiljnih sukoba i polemika u kojima preispituju teme umetnosti, ljubavi, ličnih sujeta itd.

Međutim, uprkos tome što MALCOLM & MARIE govori o filmskom autoru i iskoračuje izvan okvira priča o odrastanju, adikciji i mučnim situacijama u konfliktu oštećene mlade osobe i društva, i samim tim iskoračuje iz dosadašnjeg Levinsonovog kanona - sam film koji je Malcolm snimio deluje kao nešto iz opusa ovog reditelja.

U tom smislu, možemo postaviti pitanje, koliko se MALCOLM & MARIE razlikuje od stvari kao što su ASSASSINATION NATION i EUPHORIA, i da li ovde mi ipak imamo neki drugi nivo realnosti u odnosu na onu koju je Levinson konstituisao u kanonskom radu. I zbilja, ovde i dalje imamo visoku estetizaciju, imamo neke od njegovih tipičnih kadrova koje lako prepoznajemo poput onih voajerskih izvan kuće, ali nema intervecnija sa probijanjem četvrtog zida, nema mjuzikla, nema oniričkih detelja.

Ipak, ono što postoji to jeste visoka estetizacija ove duo-drame, i kroz to se svakako i dalje postiže efekat "povišenog realizma". Crno-bela fotografija doprinosi tom efektu da se film izdvoji u odnosu na snažan kolorit koji krasi Levinsonove druge radove.

John David Washington i Zendaya su sasvim logično privučeni ovim materijalom. Ovde ima šta da se igra. Pa ipak, uprkos njihovim maksimalno posvećenim ulogama i nastupu, ovde je u tekstu veoma "prisutan pisac" i snaga njegovog rukopisa. Dakle, ovo ipak jeste "pričaonica" u kojoj dijalog definitivno jeste namera, nije spontano ispoljena namera junaka u koju bezrezervno verujemo, ali glumci su u punoj koncentraciji, inscenacija je snažna i tekst je ineligentan, tako da taj utisak zaista ne smeta.

Meni su mnoge teme kojih su se likovi dohvatili u ovom filmu imale odjeka, i one koje su filmske i one koje su na nekom nivou lične. Pitanje inspiracije oslonjene na ljude iz stvarnosti je zanimljivo tumačeno, kao i pozicija autora u savremenom Holivudu koji je zgrčen pod pritiskom politike.

U tom smislu, MALCOLM & MARIE je zanimljiva rasprava o poziciji filmadžije, i zanimljiva terapija kako za svoje autore tako i za publiku. U njemu autor evidentno dotiče temu koja ga se tiče i spremno otvara svoj lični asortiman problema i autorskih opsesija. Sa dvoje mladih glumaca u usponu, on snima dosta kaloričan nastup za sve njih zajedno i nešto čime će uvek biti zadovoljni, kuda god ih karijera dalje povede.

Međutim, ono što je ključna stvar u ovom filmu jeste odluka autora koji je u narativnom pogledu zaista cutting edge u ovom trenutku da napravi zapravo jedan starinski rad o filmu i filmadžijama, koji mnogo više liči na LE MEPRIS i neke stare naslove, nego na ono što on sada radi, pokazujući da svega toga novog što radi nema bez onog starog.

* * * 1/2 / * * * *

Za to sam video da Zendaju baš izrazito hvale, čak je bila priča o nominaciji za Zlatni globus al to valjda na kraju nije prošlo...

SEUNGRIHO Sung-hee Joa je Netflixov uspeh u ovoj još uvek mladoj godini i to pod naslovom SPACE SWEEPERS. Reč je o space avanturi koja ima nešto duha osamdesetih, sa najpribližnijom referencom recimo u naslovima kao što je GUARDIANS OF THE GALAXY. U svakom slučaju, ovo je vrsta filma koja je rado gledana, i rekao bih da je Besson možda i najznačajniji autor ove vrste svemirske avanture.

SEUNGRIHO ne dobacuje do VALERIANa ili FIFITH ELEMENTa pa ni do GUARDIANSa ali nudi nešto svoje, i veoma je simpatična u svojoj formalnoj razbraušenosti. Film je mogao biti kraći, narativno disciplinovaniji, ali sve u svemu ono što je bitno, u onome što je osnov priče i što je važno, on jako dobro funckioniše.

Sung-hee Jo je napravio film za globalno tržište, i ne kažem da je trebalo da ga svede na nivo svedenosti kakav je imao SPACE TRUCKERS Stuarta Gordona ali prosto mislim da se nije snašao u orkestriranju tolike količine različitih digresija i paralelnih tokova. Osnovna linija priča o grupi svemirskih "đubretara" koji pronađu devojčicu za kojom je raspisana poternica funkcioniše sjajno i da se film bavi samo njom bio bi izvanredan.

Ostali elementi su daleko od takvih da sve degradiraju ali su mogli biti bolji u izvedbi i formi i to je šteta jer je nukleus filma jako zdrav i snažan.

Sama egzekucija je grungy i podosta evocira osamdesete i upravo imena kao što je Stuart Gordon u najboljem smislu. Ovaj film je navodno koštao 21 milion dolara, to nije malo, ali svakako nije dovoljno za ovu vrstu spektakla kakvu Sung-hee Jo pravi, no on nalazi ključ stilizacije u kom taj devil may care pristup funkcioniše. Film je u izvesnom pogledu malo arhaiziran u postupku i to je efektno.

Uprkos tome što većim delom zaslužuje * * * ukupna izrada i balans svode ocenu ipak na * * 1/2.

Evo nešto za ljubitelje i poznavaoce...

https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3208/drustvo/4254608/pop-neonaci.html

STOIC Uwea Bolla sam iskreno pogledao kao čisti kompletista, da vidim glumački nastup Sama Levinsona u najvećoj ulozi koju je ostvario pre nego što se u potpunosti posvetio pisanju i režiji. Generalno nisam neki ljubitelj "lošeg filma" i tog kulta o "najgorim rediteljima" što je možda paradoksalno ako imamo u vidu da sam kao kritičar važio za priličnog "revolveraša". Dakle, umem da zapazim i cenim nešto loše kad vidim, ali iskreno nisam nikada našao fascinantne aspekte u radu Eda Wooda ili recimo Uwea Bolla. Čak u slučaju Eda Wooda mogu da kažem da sam prepoznao jednu dirljivu dozu pokušaja da snimi nešto dobro što mu izmiče.

Kod Uwea Bolla nisam nešto mnogo zapazio čak ni toga što ima Ed Wood, velikim delom jer sam njegove filmove gledao još dok nije bilo fame o njemu i bili su bezveze, a onda se stvorila fama i tad je već i on sam bio in on the joke i onda tu više nije ni bilo mogućnosti da se vidi nešto nesvakidašnje. Ono što pamtim jesu neke produkcije sa masom poznatih glumaca koje su naprosto šuplje i bezveze te sam nadalje to slabo gledao.

No, eto STOIC je naleteo da se pogleda iz nekih potpuno drugih razloga. Koliko sam shvatio on spada među Bollove "bolje" filmove, ali je i atipičan jer nije reč o nekakvom rip-offu nećeg skupljeg niti je ovo nekakav žanrovski rad već kao neki "problemski" i "ozbiljan" film.

Pa ipak, STOIC bih pre definisao kao exploitation odnosno torture porn kamufliran u problemski film o tri momka osuđena za nenasilne zločine koji ubijaju svog četvrtog druga u ćeliji kada on nije izašao u susret oko nekakvog bizarnog "kockarskog" duga. Uprkos tome što je ovo navodno istinita priča, mislim da je Boll u ovome video priliku za jednu kamernu sirovu priu koja nudi prostor za tehnički jednostavan prikaz nasilja, mentalnog, fizičkog pa na kraju i seksualnog, i u tom smislu, možda imam predrasudu ali ovo meni tako deluje.

Sam Levinson se odlično snašao kao glumac i da ga je taj put zanimao sigurno bi imao karijeru barem u određenoj meri, no kao autor je dakako neuporedivo bitniji i "korisniji" za sve nas.

No, kad je o Bollu reč, imao sam jedan drugi snažan utisak. Naime, ovaj film me je podsetio na masu nekog svedenog evropskog art housea, nekih ovakvih, ne preterano veštih ali ne ni sramotnih "malih priča" koje potpuno mogu da zamislim kako pobeđuju na nekim manjim festivalima. Lako bih mogao da zamislim isti ovaj film kako dolazi iz Srbije, od nekog mladog autora i odlazi možda čak i dosta daleko, recimo do festivala u Rotterdamu. Kad kažem "isti ovaj film", mislim to doslovno, dakle ne film iste ove teme ali veštiji i sl.

U tom smislu, Uwe Boll dolazi sa imidžom "najgoreg reditelja na svetu" i naravno ovaj film je dobacio recimo do Fantasie koja ga je ugostila pre zbog reputacije reditelja i da bi se zezala sa njim nego zato što zaista misle da im on može doprineti programu. Ali, sa nekim drugim imenima na špici sudbina ovog filma je mogla biti drugačija, i to je nešto sa čim treba da se pomire kako autori tako i poznavaoci filma kada se upitaju kako je nešto uspelo a nešto nije.

DREAMLAND je film Miles Joris-Pyrafittea, veoma mladog reditelja koji je krenuo u uspon u 24. godini sa filmom AS YOU ARE. Njegov novi film izlazi u njegovoj 28. godini, glavne uloge igraju Finn Cole iz ANIMAL KINGDOMa i Margot Robbie za koju nema potrebe da se ponovo navodi odakle, i reč je o veoma zanimljivom indie ostvarenju smeštenom u Dustbowl, u dane Depresije, kada su pljačkaši banaka poput Bonnie & Clyde harali Teksasom.

Finn Cole igra momka čije je otac alkoholičar pod misterioznim okolnostima napustio kuću, na čijem se imanju jednog dana pojavljuje Margot Robbie koja igra svojevrsnu Bonnie čije je Clyde poginuo. Mladića uspeva da ubedi da je ona u stvari žrtva teške ekonomske situacije, progona, da nije kriva koliko vlasti tvrde i on odlučuje da joj pomogne.

Sve to je jedan coming-of-age film i svi otprilike znamo kako će se ovo rasplesti i kuda sve to vodi, ali poenta na kraju krajeva i nije u tome da nas ovaj film iznenadi.

Ono što je Miles Joris-Pyrafitte uradio jeste nešto bitno drugačije. On je naime uspeo da ovu veoma konvencionalnu ljubavnu priču o momku koji u jednoj odmetnici pronalazi odgovore za svoja lutanja, i za svoju izgubljenost u jednom pasivnom i besperspektivnom kraju, učini ubedljivom, da publiku povede sa sobom tim putem kojim je išla puno puta i delovala je da neće opet.

Međutim, film je ubedljiv, i mi polazimo na taj put sa ovim glumcima i rediteljem još jedanput. Jednim delom zbog ekstremno harizmatične podele koju vode Cole i Robbie, ali i jednim delom zato što je film uprkos folksy naraciji na nivou predloška i teme zapravo izuzetno sofisticirano insceniran. I nije preterano reći da je ovo jedan zaista uzbudljivo snimljen i ostvaren film.

Neka rediteljska rešenja, u osnovi vizuelna ali suštinski naravno pripovedačka su u domenu vrlo jake intervencije autora na koju nismo navikli na ovakav način u filmovima epohe i nismo ove ambijente i situacije sretali u ovakvoj obradi tako da su to sve veoma dragoceni pomaci.

Na kraju krajeva, film uspeva da plasira svoju folksy priču i na tom nivou funkcioniše ali sredstvo kojim dolazi do cilja je inovativno.

Saradnja Margot Robbie sa Finn Coleom kog je u Americi etablirao John Wells kao da je bila uvod u njen direktniji rad sa ovim maestrom američke televizije, ali o tome drugom prilikom.

* * * / * * * *

BLISS Mikea Cahilla je novi film reditelja koji nam je dao ANOTHER EARTH i I ORIGINS. Samim tim je to razlog da obrate pažnju svi oni koji vole da vide indie SF a on je sa Brit Marling jedan od najznačajnijih predstavnika tog pravca u poslednjoj deceniji.

U ovom konkretnom filmu nije sarađivao sa njom ni kao scenaristkinjom ni kao glumicom ali njegova reputacija je opet dovoljna da filmu priđemo sa određenim očekivanjima. Nažalost, čini se da je u filmu BLISS Cahill uzeo da se iscrpljuje u definisanju svog novuma i premise a to je da junak otkriva kako svet u stvari nije stvaran uz pomoć jedne pilule i postepeno otkriva paralelnu realnost u kojoj je zapravo "stvarnost" a on je iz nje došao u neku simulaciju koja ga je zavela.

I to je manje-više cela priča. Pilula koja transferiše ljude iz realnosti u realnost je naravno metafora za narkotike, i na kraju sve to se i raspliće odnosno ne raspliće baš onako kako smo mislili. Cahill nas ostavlja u predvidivoj ambivalenciji.

I sve bi to bilo okej da se Cahill nije opredelio za ideju da njegovi junaci najveći deo vremena "naprosto  žive" u tom svetu i to je manje-više to.

Owen Wilson i Salma Hayek su u glavnim ulogama. Deluje da im je stalo i oni su zanimljivi za gledanje, ali ipak nedovoljno da bi svojim magnetizmom držali ceo film na okupu.

BLISS na kraju uprkos tome što je blag i pitak postaje previše lapidaran i ne vodi nas nikuda gde treba. Mike Cahill je ovde nažalost snimio film čiji potencijal nije uspeo da dosegne. Pa ipak, možda je upravo u tom antidramatičnom postupku pokušavao da izgradi inovaciju i osveži stvar. Samo neuspešno.

* * / * * * *

Tragom filma HORROR NOIRE ispravio sam istorijsku nepravdu i po prvi pogledao GANJA AND HESS Billa Gunna, arty horor koji je imao značajan uticaj na istoriju kako američkog nezavisnog filma tako i afroameričkog filma. Bill Gunn je uspeo da plasira ovaj film sve do Nedelje kritike u Kanu, ali u Americi potom nije prošao tako dobro i imao je distribuciju u tri navata u jednoj originalnoj i dve recutovane verzije ali nije našao ni publiku ni simpatije kritike.

Ovaj film ima horor elemente ali nije horor u klasičnom smislu. Sasvim sigurno nije ni Blaxploitation, ali iznad svega - ovaj film nije ni približno ono što se očekivalo od crnog autora ili ono što je tada očekivala crna publika.

Ovo je čudan, snolik arty film o antropologu kog je kolega ubo bodežom koji mu je probudio žeđ za krvlju i on ju je uglavnom rešavao krađama doza za transfuziju sve dok serija događaja nije učinila da se vrati konzumiranju krvi nedavno preminulih ljudi.

Film je oniričan, nije narativan u klasičnom smislu, u mnogo navrata se jukstapozicioniraju tela i umetnička dela. Nešto od tog uticaja kasnije možda možemo prepoznati ili samo učitati kod Jordana Peelea u filmu US. Spike Lee je pre nekoliko godina snimio crowdfundovani rimejk.

U svakom slučaju, GANJA AND HESS je više bitan za ljubitelje istorije filma i istorije horora nego za horor fanove, pa ga u tom smislu radije prdlažem gledaocima radoznalijim prema art houseu.

* * * / * * * *

HORROR NOIRE: A HISTORY OF BLACK HORROR Xaviera Burgina je veoma informativan i zanimljiv dokumentarni film o istoriji afroameričkog autorstva i prisustva u horor filmu.


Ova dva aspekta naravno nisu ni približno slični, i izuzev par usiljenih tumačenja da su neki od monstruma bili simbol straha od crnaca, a mene su recimo učili da su bili strah od komunizma, film je veoma informativno i skrupulozno urađen.


Podjednako je zanimljivo rasvetljavanje istorije afroameričkog autorstva u hororu - i ovaj film mi je ukazao na nekoliko zanimljivih naslova koje ne znam, naročito iz najranijih dana, pa ću ovih dana neke potražiti i gledati prvi put a neke ću reprizirati - kao što je i tumačeje načina na koji su prikazivani, prvo kao zločinci, zatim kao sluge, potom kao tragični ili komični protagonisti, sporedni junaci u funkciji belih heroja pa konačno i kao final girls i prefinjeni monstrumi.


Sagovornici koje su autori skupili su zanimljivi i relevantni izuzev Kena Foreeja i Ketiha Davida koji su doduše imali malo prilike da se predstave kao značajni žanrovski glumci, a u onom periodu kad su se obraćali više su govorili o drugima nego o sebi, pa je to šteta jer su oni nekako ispali višak iako bi zapravo imali šta da kažu.


S druge strane Jordan Peele se iznova pokazuje kao vrhunski poznavalac žanra a tu je i Ernie Dickerson koji itekako ima šta da kaže. Zanimljivi su i neki od teoretičara kao i veterana. Postava nije star-studded ali je taman kakva treba a ova Shudderova produkcija uspela je da obezbedi i odličnu arhivu tako da je priča potkrepljena zanimljivim insertima.


U filmu se dotiče samo jedan britanski film ali tretiran je pre svega iz ugla američke recepcije pa onda možemo reći da je BLACK iz naslova ipak pre svega sinonim za "afroamerički".


HORROR NOIRE obavezno moraju pogledati ljubitelji žanra zato što ipak nudi uvid u neke stvari - pre svega u domenu istorije, manje u oblasti interpretacije, koje ranije nismo znali.


* * * / * * * *

JUDAS AND THE BLACK MESSIAH Shake Kinga dolazi po svemu sudeći u pravom trenutku ako imamo u vidu hype koji je stvoren oko filma. Međutim, čisto filmski rečeno, rekao bih da je ovo sve koliko pretprošle godine fino prikazano u filmu SEBERG, čak možda i emotivno snažnije, ako imamo u vidu tragične okolnosti koje su zadesile te ljude.


Ruku na srce, ovde su okolnosti nešto i tragičnije, i dokazano je da su takve, ali filmovi ne mogu biti takmičenje u tragičnosti junaka i ovo nije trka te vrste.


JUDAS AND THE BLACK MESSIAH je dobar film sa odličnom glumačkom podelom o nižerazrednom kriminalcu Williamu O'Nealu koji je kao doušnik FBI ubačen u čikaške Black Panthere, uspeo da se zbliži sa Fred Hamptonom i na kraju omogućio da ga ubiju na spavanju.


Lakeith Stanfield igra Williama a Daniel Kaluuya igra Freda i njihove role su zaista sjajne. Međutim, Jesse Plemons kao FBI agent Roy Mitchell nema ni blizu onaj materijal, ali ni dobre scene kakve imaju recimo Vince Vaughn i Jack O'Connell u filmu SEBERG. Pritom, hemija među agentima je veoma slična, ali su scene u JUDASu mnogo lošije.


Kao što SEBERG Benedicta Andrewsa kod nas poteže sećanje na PROFESIONALCA Dušana Kovačevića, tako i JUDAS AND THE BLACK MESSIAH evocira uspomenu na Perkovića, Mustaća i ekipu.


Tehnike likvidacije koje je osmislio FBI uz korišćenje ljudi iz podzemlja, kao i podmetanje lažnih letaka kako bi zavadili političke ekstremiste veoma su slični tehnikama naših službi.


Ono što filmu JUDAS AND THE BLACK MESSIAH daje poseban šarm jeste određena svedenost u realizaciji ali sa povremenim izlivima stilske inspiracije koja podseća na političke filmove sedamdesetih. Slikao ga je Sean Bobbitt, redovni saradnik Stevea McQueena ali Kingov Čikago ipak nije tako vibrantan kao njegov iz WIDOWSa.


* * * / * * * *

Кольская сверхглубокая Arsenija Sjuhina, nadovezuje se na Спутник kao svoevrsna prerada nekog horor klasika smeštena u vreme SSSRa u fazi kada se Imperija polako raspadala. U ovom filmu to nije ALIEN već THE THING, međutim, ovog puta ta premisa je razrađena u jednom mnogo više lavkraftovskom ključu i ambicije monstruma su manje u nekom jump scare/ ripper maniru na kratke staze i pre bi se reklo da su drevna bića raspoložena da igraju polako i na duže staze, sa postepenom destrukcijom ljudi kao domaćina.

Nama je posebno zanimljivo što je ovog puta Milena Radulović u glavnoj ulozi i ovde je ona doduše više Ripley nego MacReady. Ona igra Jugoslovenku, epidemiološkinju koja je poslata u "planinu ludila" da vidi šta je to psihički ali i fizički razorilo posadu najdublje ukopane laboratorije na svetu.

Film ima odličnu scenografiju, odlične efekte maske i uspešno ostvarenu atmosferu. On ni u jednom momentu ne uspeva da izgradi neku dinamiku, i napetost u klasičnom smislu, međutim premisa i okolnosti su dovoljno zanimljivi da film uspeva da "živi" od njih.

Sasvim sigurno je Sjuhin želeo na izvan strave razradi i prostor za napetost, i ovaj film nije toliko uspešan kao triler. Pa ipak, kao priča koja govori o susretu vojske i naučnika sa nepoznatim, drevnim i lavkraftovskim bićem koje može da razori i apsorbuje sve što smatramo svojim životom, ima itekako smisla.

Film u tom balansu spram saspensa ne ide u neku duboku kontemplaciju, ali to je dobro jer se ne pravi pametan. Uz sve nedostatke, u ovom filmu je na kraju sve ono što je važno baš kako treba, pa bih čak rekao i da je ovo vrsta high concept horor sadržaja kakav nam je i nedostajao u visokoj produkciji, a Кольская сверхглубокая to svakako jeste.

* * * / * * * *

Povratak Paula W.S. Andersona režiji mi je izazvao maltene fizićko uživanje. Nije ga bilo ćetiri godine a 2020. je bila pomalo lišena jakog visokobudžetnog repertoarskog filma i onda se pojavio MONSTER HUNTER, njegov povratak onome što vrhunski radi a to su adaptacije igara, i srećom promašaja nema.

Možda će zvučati blasfemično ovo što ću reći, ali osećam da se prostor između Georgea Millera i Paula Andersona smanjuje svakim danom. Da, Miller je veći i raznovrsniji reditelj - nema dileme, ali odluka koju je doneo da ostane u svetu MAD MAXa meni deluje manje zdravo od Andersonove da ostane u svojim adaptacijama japanskih igara.

Ako na to dodamo taj fini handmade ozploitatorski preliv do kog drži Miller, Anderson ni tu nema čega da se stidi kroz svoju saradnju sa neameričkim producentima na par excellence američkim filmovima namenjenim svetu.

Isto tako, Millerovi MAD MAXovi od 150-200 miliona dolara manje su mi zdravi od onoga što Anderson snima za 60. Te cifre su ogromne i one su već apstraktne, ali dok Miller silom podiže nešto što je snimao za 2 na 200 miliona, Anderson je sve vreme svestan tog B-sadržaja koji pravi a tako je i tretiran, što posle FURY ROADa deluje nepravedno.

MONSTER HUNTER nikada nisam igrao, sama premisa igre mi je nepoznanica, ali Anderson je sprovodi efikasno i jasno. Kada vojna jedinica dođe na mesto gde su njihovi prethodnici nestali, vrlo brzo se nađu u drugom svetu kojim vladaju monstrumi i posle prve trećine filma ostala je samo Artemis da se pozabavi time kako da postane Monster Hunter.

I nadalje, Anderson vodi stvari vrlo jasno, jednostavno, efektno, ponešto goofinessa ostavlja za završnu trećinu filma što je mudro (na primer humanoidnu mačku i neke druge ekscese iz igre) a dotle kombinuje moderni ratni film i survival triler, nešto kao STARSHIP TROOPERS kada ne bi bio satira.

Milla Jovovich je i dalje u formi i verujemo joj kao akcionoj heroini. Tu je Tony Jaa koji uprkos jačem akcionom kredibilitetu nije u disbalansu u odnosu na nju - naprotiv fino se dopunjuju i imaju dobru hemiju.

Južnoafričke lokacije su sjajne i u saradnji sa DPjem Glen MacPhersonom, Anderson izvlači maksimum iz njih. Dizajn monstruma i njihovo kretanje su efektni, pretnja koju grade je kredibilna i sve je vrlo visceralno, i kao i uvek kod Andersona imamo barem jedan set-piece kakav ranije nikada nismo videli.

To je to. Nedostajao nam je, ali je došao kad je najpotrebnije.

* * * / * * * *

Tragom dokumentarnog filma HORROR NOIRE reprizirao sam igrani film BLACULA Williama Craina. Gledao sam ga na počecima svog interesovanja za Blaxploitiation i sada pri reprizi dosta okolnosti se u međuvremenu promenilo, pre svega pojavio se Jordan Peele (kada sam ga gledao prvi put već je bio Ernie Dickerson) i utisak mi je prilično sličan kao prvi put.

Mislim da je premisa o crnom princu kog Dracula prokune i pretvori u vampira u 18. veku potentna, ali onda kad je on probudi u savremenom Los Anđelesu, ta ideja se ne kapitalizuje nadalje.

Blacula je zaljubljen u svoju večnu ljubav koju igra divna Vonetta McGee i to je motivacija koja je jasna, međutim William Marshall nije dovoljno harizmatičan da iznese tu ambivalenciju na koji William Crain, inače crni reditelj u produkciji Sama Arkoffa insistira. On bi želeo da ovo bude tragična priča u kojoj će Blacula biti i protagonista i monstrum, ali na kraju nekako to ne uspeva da se balansira pa je on na početku i na kraju heroj sa tragičnom sudbinom a u sredini popriličan negativac jer se njegova glad za krvlju nedovoljno dobro artikuliše kao nešto što je tragična zavisnost.

Na kraju, BLACULA ima veći značaj kao vid reprezentacije afroameričkih junaka u hororu, i kao dobro zamišljen koncept nego kao uspešno zaokružen film.

* * / * * * *

Neće.

Keola Racela je imao zanimljivu premisu i odličnu lokaicju kada se upustio u pravljenje filma PORNO. Nažalost, ono što je rezultat ima problem u onome što muči mnoge savremene horore. U filmu je (skoro) sve dobro sem onoga što je najvažnije a to je sama strava.

Ovog puta imamo bioskop u Teksasu 1992. godine, i nekoliko mladih zaposlenih ljudi punih hormona koji otkrivaju da postoje skrivene odaje u podrumu bioskopa u kojoj se krije opskurna filmska kopija nečega što izgleda kao film Kennetha Angera ali kreće kao pornić i ima neku vrstu okultnih moći.

I manje-više dok se film ne nađe u predelu strave deluje kao simpatična indie parfraza MATINEEa Joe Dantea sa nešto nastinessa ali onda sve ono što treba da horor ispada bezveze i razočaravajuće, ne samo u realizaciji, koja generalno u svim aspektima filma i nije rđava već prosto u tome što je ta potencijalna strava nekoherentna i što je to na kraju jedno veliko koješta.

Keola Racela je sa svojim scenaristima verovatno želeo da pristupi stravi na jedan fundamentalni način, da ona bude iracionalna, da se ne može predvideti kuda sve vodi, da ne bude šematizovana i mehanička, i na kraju se pretvorila u proizvoljnost pa se tako ređaju posednutosti, sakaćenja, ovaploćenja strahova i fantazija, sve do tačke kada više ne znamo šta je spektralna pojava a šta ne, i u toj konfuziji se nažalost gubi inače dosta pristojno glumljen i sastavljen film.

PORNO je Cinestate produkcija, i u nekom ideološkom pogledu ne donosi ništa provokativno, to se od njega ne očekuje. Fangoria je takođe stavila svoj seal of approval, i ovaj film po profilu, pa i pojedinim segmentima realizacije zaslužuje podršku, međutim, previše je omašio u najtežem delu da bi je opravdao.

* * 1/2 / * * * *

Phillip G. Carroll Jr. snimio je film THE HONEYMOON PHASE kao zanimljiv kamerni horor o bračnom paru koji odlazi na tridesetodnevni eksperiment na kom je cilj da se otvori kako se troši inicijalna zaljubljenost i entuzijazam parova.

Film u jednom smirenom i svedenom maniru počinje ali nažalost kako se kreće ka razrešenju postaje sve apsurdniji i proizvoljniji i tuplji. I to je šteta jr je ovo mogla biti zanimljiva mustra za niskobudžetni kamerni horor.

* * / * * * *

Kenny wasn't like the other kids: An oral history of MTV's Remote Control

Kripl je promovisao neostvaren film Deca sa Kozare, a ova Dara je preuzela ne samo koncept nego i detalje iz tog filma. Mutna posla.

Lordan najavio tužbu ali šteta djeluje nepopravljivo. Ja se samo pitam šta je u Antonijevićevoj glavi sem što je ubica svog oca.

Sa zakašnjenjem sam pogledao STRAIGHT OUTTA COMPTON iako je reč o temi koja me izuzetno zanima. Ipak, trebalo mi je vremena jer sam želeo da ga pogledam u jednom prigodnom raspoloženju da se savlada tako obiman i tematski interesantan rad. I onda su tekući repertoarski događaji i druga istraživanja doveli do zakašnjenja.

Zanimljivo je da film režira čovek koji je apsolutno merodavan za ovu temu. F. Gary Grey je postao bitna faca u holivudskom mejnstrimu ali je krenuo upravo kao reditelj spotova za ekipu okupljenu oko Ruthlessa i Death Rowa, i njegovi rani filmovi lansirali su Ice Cubea u glumačku zvezdu koja je ostao sve do danas, usput zanemarivši rep karijeru.

E sad, ako imamo u vidu da je F. Gary Grey bio ne samo svedok i protagonista ovih događaja već na neki način i čovek koji ih je dizajnirao kroz svoje spotove, onda stvarno ne možemo imati bilo kakve zamerke u pogledu autentičnosti. Uostalom, ovaj film su producirali sami Ice Cube, Dre i Eazyjeva udovica Tomica, dakle u tom pogledu nema slabe tačke.

Međutim, film je u suštini veoma solidan, jasan, konvencionalan biopic koji prati priču o usponu, padu i ponovnom usponu, i uspeva da po scenariju Jonathana Hermana i Andree Berloff isprati ovu priču na dramski dosta solidan način, ali isto tako u skladu sa jednom vrlo tvrdom holivudskom konvencijom. No, to je valjda ono što je F. Gary Grey postao u međuvremenu, tvrdi egzekutor holivudskih konvencija, i to je na kraju krajeva okej jer je ovaj film ponudio ono što znamo, upakovano u dva i po sata jasne i zanimljive naracije.

Eazy-E je u suštini pitomi ali neustrašivi ulični diler koji postaje reper i rep mogul igrom slučaja, Ice Cube je mozak iza reči, Dre je mozak iza muzike, Jerry Heller je belac koji ih iskoristi jer ima tu stratešku prednost - BELAC JE i otvorena su mu sva vrata. Priča je logična i dobro postavljena. Suge Knight je prikazan kao drugi pol biznis modela, ulična bitanga koja je ipak za razliku od Eazy-Eja lišena skrupula i kreativnosti. Dre i Cube su umetnici koji su osetili ulicu ali nepogrešivo osećaju sa kim ne treba da se petljaju.

Neko će celu ovu priču posmatrati kao balansiranu sliku narativa o NWA, i ona to i jeste, ovo je mejnstrim klasicistički biopic odobren od tih ljudi. Ovako oni žele da ih vidimo, i sad mi možemo da im verujemo ali i ne moramo.

Šta je trijumf ovog filma? Prvo što je uspeo da bude blokbaster, drugo što je uspeo ga gangsta rap uvuče u format biopica o značajnim umetnicima. Način na koji F. Gary Gery prikazuje Cubea, Drea i Eazyja je u pogledu filmskog jezika i odnosa isti kao da snima nešto o Cole Porteru. Možda bi neko poželeo nešto drugačije, ali ovo je meni kulturalno gledano velika pobeda.

Mi gledamo ovaj film i po onome kako je snimljen nemamo nikakve sumnje da gledamo priču o velikim umetnicima i nastanku značajnih dela. Mislili to ili ne, F. Gary Grey odaje taj utisak. Da li je to suština NWA? Pa, ko zna, možda i jeste neki njihov krajnji cilj iako su u ono vreme delovali drugačije.

Sporedni likovi u životima ove trojice junaka iz sveta muzike dati su nakratko. Snoopa ima malo više, Paca malo manje, sve se i završava osnivanjem Aftermatha.

Matthew Libatique je fotografijom ispratio Greyev postupak, film deluje slick i classy.

Corey Hawkins kao Dre je tihi monolit maltene jimbrownovske smirenosti iako igra "finog momka" a O'Shea Jackson koji igra svog oca Drea je briljantan, samouveren i energičan, ekran zasija kad je on na njemu, dok se Aldis Hodge kao MC Ren i Lakeith Stanfield kao Snoop javljaju kao scene stealeri. Slično samom Eazyju, Jason Mitchell nekako ostaje u senci Drea i Cubea, uprkos tome što ne možemo reći da je on slab, ali ni njegov lik ni igra nisu na nivou ove dvojice.

Konačno, neverovatan je podatak da je Eazy E imao 31 godinu kad je umro. I kada to ukalkulišemo onda planetarni uspeh ovih ljudi zaista postaje još neverovatniji.

Ljubitelji repa ne mogu naučiti ništa novo iz ovog filma ali uvek je zanimljivo videti inscenaciju i rekonstrukciju nekih situacija. I u tom pogledu, STRAIGHT OUTTA COMPTON "prenosi" gledaoca u to vreme u priličnoj meri. Ono ipak čega mogu da se podsete jeste koliko je Ice Cube bio bitan u kreativnom pogledu i da se malo podsetimo njegovih ranih dana kao solo repera kada je ozbiljno kidao. Čini se da je to možda pomalo zaboravljeno u današnje vreme.

* * * / * * * *

LOCO POR ELLA Dani De La Ordena je izvanredna španska romantična komedija snimljena za Netflix koja po materijalu koji sadrži deluje spremno za holivudski rimejk, a koji bi čak možda mogao izrasti u neki crossover romcoma i prestige picturea.

U De La Ordenovoj režiji, ovo je prevashodno romcom, dinamičan i sa akcentom na komediju, ali isto tako i sa jednom bittersweet dimenzijom jer se u osnovi svog high concepta dotiče jedne veoma teške teme.

Glavni junak je novinar lista i portala Load koji je vrlo jasna aluzija na Vice, i on jedne noći izlazi sa društvom i upoznaje devojku koja insistira na tome da imaju one night stand posle kog se nikada više neće sresti. Ipak, taj susret s njom se ispostavi kao uzbudljiv i veoma ga ispuni te on poželi da je ponovo sretne. Kreće da istražuje ko je ona i kada sazna da je pacijentkinja psihijatrijske ustanove odlučuje da se ubaci u bolnicu ne bi li joj se približio.

Naravno da u ovom junaku imamo eho McMurphyja iz ONE FLEW OVER CUCKOO'S NEST ali se na tome ne insistira previše, osim u prvoj fazi kada niko junaku ne veruje da je fejkovao dijagnozu ne bi li ušao u bolnicu.

U bolnici, on kreće da se zbližava sa tom devojkom i isprva ne razume šta je njen problem a usput okuplja i ekipu oddball pacijenata sa raznim dijagnozama sa kojima ima razne zgode.

De La Orden zaslužuje pohvale jer ambijent psihijatrijske klinike, iako koristi za komediju, ne ispušta i kao prostor veoma ozbiljnih i osetljivih dešavanja, prikazujući na koje načine dijagnoze svakog od tih ljudi utiču na njihove živote i na stvari koje su im važne.

U tim ozbiljnim deonicama, uspeva da ostane u duhu svog filma, ne iskoračuje iz njega, ali mu dodaje jedan dodatni sloj koji ima autentičnu emociju iako se može čitati i kao isključiva doza "socijalne odgovornosti".

U vizeulnom pogledu, LOCO POR ELLA je nenametljiv, fokusiran na žanrovske zahteve ali sa povremenim i dobro uklopljenim estetizovanim situacijama koje pokazuju da De La Orden kao reditelj zaslužuje pažnju.

Ove uloge bi u tipičnim okolnostima igrali Dani Rovira i Clara Lago, ali Alvaro Cervantes i Susana Abaitua su se odlično snašli na zadatku.

* * * 1/2 / * * * *

Niko nikad nije naručivao recenzije, i ti sad dođeš i naručiš dve u cugu. O čemu je reč?

Ovo je topic a ne krčma


Sent from my iPhone using Tapatalk

Aha, nije bot nego trol.

mogu li i ja da naručim nešto haha

al eo, ako te ne mrzi ili te ni ne zanima, ne treba mi rivju Dare i slično, nego što više slušam izgleda kao da se mnogo više kuha tu, i Lordan i Kusturica i ko zna ko još.... Imaš li kakav info ili komentar koliko je ovo sada već planirani krupniji projekat i koja mu je svrha, ako je uopšte ima van nekog banalnog politikanstva.

Šta se kuva ni meni nije jasno... Ali deluje kao da je sve okrenuto na trojku.

PATH TO PARADISE: THE UNTOLD STORY OF THE WORLD TRADE CENTER BOMBING po scenariju Neda Currena i u režiji Leslie Libmana i Larry Williamsa je odlična HBO dokudrama o napadu na WTC 1993. godine.

Film ima pored dokumentarne rekonstruckije i jednu žanrovsku dimenziju. Naime, realizacija vuče u smeru crne komedije pošto su okolnosti ovog dela zaista na momente neverovatne i krajnje bizarne.

Teroristička ćelija koja se okupila oko jednog harizmatičnog hodže u Njujorku, deluje kao skup šeprtlji iz Ealing komedija koji su - u Americi koja je te 1990. bila potpuno drugačija od današnje - mogli da se relativno slobodno kreću okolo sa naoružanjem, hemikalijama od kojih se pravi eksploziv, sa ekstresmističkom propagandom na trakama i raznim najrazličitijima signalima da imaju neki pakleni plan.

Sama realizacija plana je u potpunosti uspela izuzev što je fizika eksplozije zakazala pa se jedan toranj nije prelomio preko tačke izdržljivosti konstrukcije i svojim padom oborio drugi toranj, a način na koji su pohapšeni i način ponašanja posle izvršenja akcije ne zaostaju za bizarnošću kao i oni uvodni.

Ako je BLACK SUNDAY bio fantazija o izuzetno osmišljenom homeland plotu, onda je PATH TO PARADISE demistifikacija šta je sve bilo moguće u Americi pre 11. septembra. I to maltene deset godina pre toga, a reklo bi se da se ni posle toga nisu opametili. Recimo, učitelja letenja nije zbunilo što učenici nisu ostali da nauče kako se sleće.

Glumačka podela se dobro snalazi na toj ničijoj zemlji između cinizma crne komedije i istorijske rekonstrukcije, face poput Arta Malika, Petera Gallaghera, Marcie Gay Harden i Allison Janney se javljaju u bitnim ulogama, to tada nije bio star power ali danas ipak jeste.

Film je jednostavan, energičan, realizovan sa dosta slobode, u televizijskom maniru, a slikao ga je Jean De Segonzac pa možemo da osetimo malo uticaja serije HOMICIDE, s tim što ovde ipak ima nešto više crne komedije.

Završna scena u kojoj glavnog bombaša sveže izručenog prevoze helikopterom pored WTC a on proročki kaže da će ih uspešno srušiti sledeći put, iako snimljene 1997. deluju veoma proročki i uznemirujuće.

Takođe je simpatična i sumnja da su Srbi napali WTC i potreba Arapa da se jave telefonom i kažu kako to nisu Srbi. Tu nažalost imamo i manjkavu rekonstrukciju, FBI na aerodromu juri počionioca na gejtu imaginarne kompanije Balkan Air.

U svakom slučaju, koga zanimaju ove teme, u PATH TO PARADISE neće dobiti celu sliku ovog slučaja jer je on i u pravnom pogledu bio važan ali se film nije bavio suđenjem, međutim slika tih događaja i jedne relaksiranije Amerike u kojoj je slobodno tržište i slobodno naoružavanje na prvom mestu je vrlo ubedljiva.

Moj pokušaj hodanja Crippleovim tragom:


Ne prvi put u životu i ovih sam dana proklinjao svoju mladalačku lakomislenost a čiji je rezultat to da i posle osam razreda učenja Ruskog jezika, u osnovnoj a zatim i srednjoj školi, i petice koju sam svih osam godina imao iz tog predmeta, moj Ruski danas, tri decenije kasnije, stoji negde između razine ,,pasivnog znanja" i ,,deca mu se smeju jer mora da se sporazumeva gestovima". Kada sam pre pola decenije proveo nekoliko dana u zemlji gde je jedan od službenih jezika bio Ruski, stvari su svakako krenule da se vraćaju, ali gledanje Ruskih filmova bez titlova je i dalje za mene prilično nategnut predlog. A moglo je bolje. Da me danas vidi divna profesorka iz Pete gimnazije, Rada Mudreša, odrekla bi me se preko novina.



Ovo je svakako bio i razlog što sam par nedelja taktički čekao da vidim hoće li se pojaviti ikakav upotrebljiv titl na Engleskom za film Кольская сверхглубокая, pa sam ga na kraju odgledao sa nečim što su združenim snagama, reklo bi se, prevodili brat gugl i neka osoba koja ne zna ni Ruski ni Engleski. Sreća je, naravno, da nije u pitanju ostvarenje sa previše dubokim dijalozima, a kad smo već kod toga, ni sa previše dijaloga uopšte. Кольская сверхглубокая je još jedan valjan ruski napor da upišu svoju kinematografiju u istoriju naučnofantastičonog horora koji se bavi tim nekim ,,biološkim" pretnjama po ljudskost, spakovanim u izolovane i nepristupačne lokalitete gde mala zajednica ljudi stoji na braniku čitave rase i biva (i doslovno) iznutra rastrgnuta snagom, kako sam to već i ranije rekao – metafore.



Prvi problem koji Кольская сверхглубокая ima je svakako taj da nije najjasnije šta je tačno u ovom filmu metafora. Ovo je ,,sovjetski" SF-horor postavljen u istraživačku stanicu koja se nalazi u duboko iskopanom ,,šahtu" čak dvanaest kilometara ispod površine tla, daleko na severu Rusije – ako potražite Kolu na mapi, videćete da se relativno nedaleko od nje nalazi i spomenik braniocima Sovjetskog Arktika – sve smešteno na kraj osamdesetih godina i koliko god da ovo ima preciznih žanrovskih identifikatora koje sam pozdravio sa osmehom kad god bi se pojavili, osnovna teza filma se nije zaista ubedljivo formulisala do samog kraja.



Poštujem, naravno, da je ovo prvi igrani film Arsenija Sjuhina koji je pre svega televizijski radnik, sa dosta iskustva u montaži, ali da bude jasno, što se tiče tehnike režije i kreiranja upečatljivh scena i set-pisova, bildovanja tenzije i tehnologije njenog razrešenja, Sjuhin pokazuje vrlo siguran rukopis. Film se ne drži kao celina i pored tog nedostatka jasne centralne metafore, svakako ima pomalo nejasnu naraciju, sa tranzicijama između scena koje su više razumljive jer gledalac zna šta žanr nalaže da se dalje dešava nego što nam je to iz samog pripovedanja vidljivo, ali i sa povremeno gotovo parodično nelogičnim ponašanjima protagonista u okviru jedne scene, gde se koncept ,,horor zaglupelosti" – koji diktira da se protagonisti u horor scenama često ne smeju ponašati racionalno jer onda scena i saspensa ne bi ni bilo – bogami pomalo zloupotrebljava. Ali na nivou same režije, tempa scena, ekonomičnosti montaže, Кольская сверхглубокая je vrlo ubedljiva u uspeva da drži pažnju gledaoca čak i kada je svestan da ga film nije kupio svojom ,,velikom pričom".



Prošle godine smo iz Rusije dobili Спутник, a koji je vrlo sigurno utemeljio rusko čitanje žanra, demonstrirajući prepoznavanje značajnih žanrovskih signala i umešno rukovanje istima – period piece pristup, ženski protagonist sa blago buntovničkom prirodom naspram sovjetske glomazne birokratske i vojne nemani, igranje na prepoznatljive simbole i metafore vezane za SSSR (nadzor, dominantna militaristička kultura, visokoobrazovane a ipak socijalno potisnute žene...) – i ako ovo možemo nazvati ,,sovietsplotation" pristupom, Кольская сверхглубокая se vrlo lako uklapa u obrazac. I ovde imamo civilnu doktorku koju regrutuje vojska da pomogne oko tajnog projekta, i ovde ona pada na šarm jednog od oficira iako načelno prezire vojnu krutost i sovjetsku obezljuđenu birokratizovanost, i ovde se tenzije kreiraju oko tog starinskog klišea da ono što civil vidi kao najstrašniju pretnju čovečanstvu, vojnik vidi kao moguće oružje odvraćanja (ili poslednjeg odgovora) u ratu između istoka i zapada.



Ovo su dobro i sa razumevanjem adaptirani motivi koje smo već gledali u rodonačelniku, Scottovom Alienu, ali su svakako za ove četiri i kusur decenije već dosegli i formu stereotipa. Pogotovo što Кольская сверхглубокая, slično Sputnjiku, ostaje samo na površini kada prikazuje sovjetsku armiju, njenu disciplinu, krutost i efikasnost. Naravno, ni američki filmovi marince ne prikazuju kao ,,prave" marince, ali je u ovom filmu konkretno vrlo lako primetiti koliko mlađi ruski režiseri svoj rukopis duguju američkom filmu, sa tim da su kostimograf i scenograf uradili fantastičan posao kreirajući distinktne vizuelne signale koji nam sugerišu da je ovo Rusija godine 1989. ali se vonici u mnogim scenama ponašaju kao američki vojnici sa filma, sa identičnim replikama prevedenim na Ruski, identičnim držanjem svojih AK-47 onome kako Ameri drže svoje (mnogo lakše) M-5 puške...



No, filmu ne manjka upečatljivih scena. Pretnja koja je ovde u središtu manje je opipljiva od Scottovog Aliena i bliža Carpenterovom Stvoru, prenoseći se sporama posebne plesni uhvaćene eonima u arktičkom permafrostu ali koja se ,,aktivira" u toplom telu domaćina a zatim ga stavlja pod svoju kontrolu. Scenario se ne ubija baš naročito od maštovitosti ovde, i ne prođe ni pun sat pre nego što se nejmčekuje gljivica cordyceps sa svojim karakterističnim ,,zombifikovanjem" mrava a koju je slavnom učinio veliki Playstation hit The Last of Us,* ali ovde postoji jedan zapravo fin detalj koji kreira jasan kontrast u odnosu na Karpenterov The Thing: u američkom filmu parazit preuzima telo domaćina i onda ga agresivno, i brzo evoluira da mu obezbedi preživljavanje, ubijajući ako je potrebno neprijatelje i bežeći od plamena. No u ovom filmu parazit želi ljude oko sebe, toplota ga ne ubija, naprotiv, i njegova kontrola nad ljudima kao jednu od faza donosi i slepljivanje ljudskih tela u jednu pokretnu masu koja ima ogromnu snagu a u kojoj su individualna lica – i delovi svesti – asorbovanih pojedinaca i dalje tu. Ako je bio potreban poseban ,,sovjetski" ugao za creature feature u kome je metafora taj represivni kolektivitet u kome se gubi individualnost i ljudskost, Кольская сверхглубокая ga isporuči, ali ovo je maltene uzgredni motiv i ne funkcioniše zaista kao ta željena centralna metafora filma.



*ima tu još ,,videoigračkih" klišea sa diktafonom na kome audiolog u poslednjem činu filma pruža potrebno ,,objašnjenje"



Ono gde postoji dublji zahvat prema centralnoj tezi je kontrast između toga šta je lekar nominalno školovan da radi i toga šta na kraju, za istu državu koja ga je školovala – radi. Glavna junakinja je, vrlo zgodno za epohu u kojoj je film izašao, epidemiolog i njena misija u filmu eksplicitno je ne da leči ljude već da razume prirodu infekcije kako bi vojska, možda, kasnije mogla da je kontroliše i koristi kao oružje. Ovde svakako ima ,,mesa" ali film ne zariva svoje analitičke zube u to meso u nekoj primetnoj meri. Ima jedna scena u kojoj će jedan od likova našu Anju pitati koja je tačno razlika između mikrobiologa i epidemiologa na šta ona odgovara da mikrobiolog proučava forme života a epidemiolog forme smrti – i mada ovo zvuči kul u momentu u kome to čujemo, niti je tačno niti je, jelte, nekako zaista uvezano sa razrešenjem filma.



Ali, film apslutno uspeva da izgura ne samo svojih vitkih sat i 45 minuta tenzije i akcije, već i da svoju ,,rusku" prirodu sugeriše na zapravo elegantnije, prirodnije načine. Prva scena, recimo, rađena je sva u prvom licu, sa kamerom koja imitira pokrete glave glavne junakinje a tokom vrlo pažljivo osvetljene scene u bolničkom ambijentu koja na prvi pogled deluje kao terapija ali je zapravo samo analiza. Ruske DIY filmadžije ovim dobijaju jednu lepu posvetu već u uvodnim kadrovima, a film nas podseća da pored svih para, scenografije, šminke i specijalnih efekata bitnih za naučnofantastični film, ima nečeg zaista neposrednog i nezamenljivo efikasnog u dobro urađenom subjektivnom kadriranju.



Uopšte, film je izvanredno fotografisan i izmontiran, sa na momente gotovo hvalisavo raskošnim kadrovima kao što je recimo sletanje helikoptera u jedanaestom minutu koje umesto da bude napravljeno iz nekoliko različith uglova koji će dalje biti umontirani, daje jednu neprekinutu scenu sa gomilom statista i vozila i veoma sigurnim kretanjem jedne jedine kamere. Drugde, pak, imamo opet vrlo sigurne ,,minimalističke" momente kada se montaža namerno izbegava i sve se rešava u kadru bez čak i mnogo pomeranja kamere (recimo ranija scena u kojoj Anja priča telefonom stojeći ispred ogledala). Generalno, kadriranje je perfektno i radi u izvrsnoj sinergiji sa odličnom scenografijom i kostimima, ekonomičnom montažom, kao i vrlo dobrim elektronskim saundtrakom ali i dizajnom zvuka koji je često informativniji od same slike.



Hoću da kažem, Кольская сверхглубокая je u tehničkom smislu jedan biser i to da je narativno sastavljena od serije klišea je šteta jer su zaista kvalitetni detalji ispucani na nešto što kao celina, čini se, nije imalo ambiciju da bude pametnije.



Ovo donekle pogađa i same glumce jer su oni opterećeni na momente tek funkcionalnim tekstom i brojnim nelogičnostima u ponašanju. Da većinu njih od prve scene u kojoj se pojavljuju odmah potpuno ,,razumemo" i znamo šta će uraditi do kraja filma je još jedno svedočanstvo o žanrovskoj vernosti filma i umeću glumaca da nam daju karakterizacije sa svega par grimasa i rečenica, no, neki od njih kao da bi mogli da daju više dubine samo da im je scenario to omogućio, počev od Nikolaja koga igra u kadru vrlo nejtanfilionovski prisutni Nikita Djuvbanov, a svakako zaključno sa samom Anjom koju tumači Milena Radulović.



Čisto subjektivno, pravo je zadovoljstvo gledati našu glumicu u jednoj ovako profi produkciji a Milenin naglasak ima i ,,kanosko" opravdanje u narativu filma. Radulovićeva je na odjavnoj špici potpisana i kao jedan od autora scenarija, što je sjajno, ali je šteta da njen lik zapravo ima vrlo malo karaktera i osim tih par puta ponovljenih reči da se plaši da nije dobar lekar jer ne leči ljude nego skuplja podatke o bolesti, zapravo ne daje nam mnogo svog unutarnjeg života. Ovo je pogotovo šteta jer je film i postavlja kao traumiranu prethodnim eksperimentima u kojima je učestvovala ali se više vremena troši na (vrlo dobro urađene) scene njenih halucinacija, nego na to da se lik sam po sebi izrazi.



No, u nedostatku toga, Milena odrađuje jednu naglašeno ,,fizičku" ulogu sa krešendom prema kraju u kome ima gotovo teatarsku scenu borbe sa neljudskim temperaturnim uslovima okruženja, ali zatim i jednim jakim omažom Ripley iz Aliena, koji junakinju predstavja kao preduzimljivu i dovitljivu istovremeno dok je skida do donjeg veša. Ovaj spoj eksploatacijskog i feminističkog je u Alienu vrlo dobro radio i ovde je svakako jedan od hajlajta filma u pogledu dinamike i razrešenja tenzija.



Кольская сверхглубокая, na kraju, nije sjajan film, da ne bude zabune, ali jeste dobra produkcija i film sa puno odličnih detalja kome svakako nedostake jedna promišljenija srž da poveže njegove prilično funkcionalne separatne elemente. I kao takav on je zanimljiv ne najmanje i stoga što, posle Miloša Bikovića, još jednu domaću glumačku facu možemo da gledamo u jakom žanrovskom radu iz ruske kuhinje. Mislim da je Milena ovde ostavila solidan utisak uprkos svemu što sam kritički izrekao i nadam se da je ovo tek prvi korak u njenoj budućoj uspešnoj ,,ruskoj" karijeri.

A šta te je to ponukalo da moraš da što pre pogledaš film?
Mislim, ne deluješ mi kao neko ko bi po svaku cenu morao što pre da pogleda ruski SF horor...

Pa, mislim, gledao mi se jer je izgledao veoma dobro na preskok, sa odličnom scenografijom itd., plus naša žena u glavnoj ulozi, a sedeo mi je na hardu nedeljama, a Cripple mu je dao u principu pozitivnu ocenu. Gledao mi se, šta ću, i ja sam samo čovek... 

LA FIESTA SILENCIOSA Diega Frieda i Federica Finkielsteina je zanimljiv, propulzivno izveden argentinski rape and revenge triler o mladom paru koji dolazi na imanje mladinog oca u unutrašnjosti i njenom poslednjem pokušaju da se provede sama na silent disco partyju na obližnjem imanju gde sreće neke momke od kojih joj je jedan simpatičan a ostali nisu.

Fried i Finkielstein se drže dugih neprekinutih kadrova kao osnovnog koncepta ali ostavljaju sebi odstupnicu i za raskadrirane situacije bez remećenja osnovnog principa i stvaranja disbalansa što je za svaku pohvalu. Propulzivnost izgrađena na tim kretnjama kamere uslovljava da se dosta stvari rešava kroz mizanscen i oni se u tome uglvnom dobro snalaze ali svakako da svaki junak ponekad donese i neku pogrešnu, da ne kažem nelogičnu odluku ne bi li omogućio radnji da se pomeri dalje.

Srećom te nelogičnosti mene nisu "izbacivale" iz filma i razumeo sam ih kao "srljanje" junaka u nevolju koje se može razumeti i opravdati.

U tom smislu LA FIESTA SILENCIOSA je mali ali solidan ali doprinos žanru sa dobro realizovanim glumačkim i rediteljskim rešenjima i odličnom fotografijom što se i očekuje od argentinskog filma.

* * * / * * * *

Quote from: Meho Krljic on 05-03-2021, 11:52:24
Pa, mislim, gledao mi se jer je izgledao veoma dobro na preskok, sa odličnom scenografijom itd., plus naša žena u glavnoj ulozi, a sedeo mi je na hardu nedeljama, a Cripple mu je dao u principu pozitivnu ocenu. Gledao mi se, šta ću, i ja sam samo čovek... 

Ima bre dobar srpski titl...

Tačno sam znao da je bio nestrpljiv... 

Quote from: Mica Milovanovic on 06-03-2021, 13:22:25
Tačno sam znao da je bio nestrpljiv... 

Bio je taj titl već kad sam ja gledao, pre Mehmeta.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Tako je to kad radiš protiv Srbije po ceo dan, ne padne ti uopštre na pamet da bi mogao da postoji srpski titl.

Quote from: Meho Krljic on 06-03-2021, 14:14:51
Tako je to kad radiš protiv Srbije po ceo dan, ne padne ti uopštre na pamet da bi mogao da postoji srpski titl.

Srbiju bi da uništiš a ne umeš titl da nađeš...