ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

ALEKSANDRA Saše Radojevića je novi naslov u sad već voluminoznom opusu ovog radikalnog art house pregaoca i filmskog kritičara koji radi mimo sistema, mimo ustaljenih fondova, ali estetskih postulata koje nameće savremena scena. U tom smuslu, i njegovi filmovi uglavnom imaju recepciju na srpskim festivalima, na FESTu i Autorskom ali ne putuju van, što dodatno pokazuje njegovu apsolutnu apartnost.

ALEKSANDRA je ponovo Radojevićeva fasbinderovska melodrama sa složenim zapletom jakog melodramskog ekscesa, sa minimumom trilerskih elemenata ali i dalje sa dozom političke subverzije plasirane diskretno u dijalogu.

Film je s imao Dalibor Tonković, mladi direktor fotografije koji je poslednjih godina u usponu, i ovo je posle POLJUBACA, i PORODICE (u ko-režiji sa Mladenom Đorđevićem) možda najkonzistentnije i najprofesionalnije snimljeni Radojevićev film. Otud je šteta što je u glumačkom pogledu ovaj film nekako ispušten. Skupljena je dobra i zanimljiva glumačka podela ali nekako među njima nije stvoren adekvatan sklad.

Naravno, autori ovakvih filmova se uvek mogu braniti tezom da nisu snimili film koji je baziran na mejnstrim postulatima, da ni ne žele "nevidljivu" režiju i uverljivu glumu, ali na neki način ipak ne žele ni ovu vrstu haosa gde svako glumi svoje i neke dramske scene ispadaju smešne a nema potrebe da budu takve jer ovo nije ta vrsta parodije i subverzije žanra.

Osnovni problem međutim nije ni u tome što pretenzija ideje nije ispraćena veštinom realizacije jer će se i tu uvek javiti argument sa je ovo no budget film i samim tim je nemoguće da bude vešto realizovan. A ni to zapravo nije tačno. Problem je zapravo što za razliku od Fassbindera, kao - rekao bih - osnovnog uzora, ovde imamo problem da ne prepoznajemo taj neki punktum, tu neku scenu, situaciju, glumačku rolu, sloj pripovedanja ili šta već zbog koga je ovaj film nastao.

Radojevića zanima estetika "filma sa greškom", i u tom smislu njegovim filmovi ne spadaju u tzv. estetiku "remek-dela", filmova u kojima je svaki aspekt savršeno izveden, ali u ovom filmu se ne prepoznaje ta tačka koja jeste savršeno izvedena i koja jeste presudna i bitna za njegovo postojanje.

I to je šteta jer zapravo gledajući ovaj film, iz čisto mejnstrim vizure koja se u ovakvoj vrsti priče neprekidno dezavuiše - ali se nijedna druga ne uspostavlja ja bih rado gledao ovaj film sa Milutin Miloševićem i Tatjanom Venčelovski u glavnim ulogama, sa malim ulogama ličnosti iz našeg kulturnog života kao što su Milica Špadijer ili Boris Vlastelica. I sad, koliko god sami autori poklušavali da nas ubede kako ovo ne možemo gledati iz mejnstrim vizure, ako ovaj film ima neke kvalitete, na bilo kom nivou, onda su oni upravo vezani za utisak kako sve ovo deluje kao jedan izduvani mali ali zanimljivi mejnstrim film.

Ovaj film to sigurno nije, ali dok sam ga gledao iskreno sam poželeo da je malo "naduvan" i doveden u one neophodne dimenzije. Ovo nažalost nije nikakva avangarda, nije relevantan art house, on ovakav teško da je išta, ali ono što jeste je nešto što je moglo biti interesantno.

Moguće je da ovo nije bila namera autora, i da je moja recepcija šta je dobro ovde skroz promašila temu. Ali film svakako ništa nije pogodio. I to je šteta jer mislim da je ista ova ekipa mogla napraviti nešto znatno efektnije sa više truda, koncentracije i jasnijim idejama.

INGRID GOES WEST Matta Spicera je dobar indie film sa Aubrey Plazom, što je dosta bitno istaći jer je u poslednje vreme ušla u hiperprodukciju naslova tog profila ali su mnogi među njima nažalost bili bezveze. U tom smislu, privlačnost njenog indie opusa je što se mene tiče umanjila jer sam uprkos tome što sam njen veliki fan zaista imao teškoće sa dosta njenih skorijih rola.

INGRID GOES WEST je srećom dobar film, kao SINGLE WHITE FEMALE za Instagram generaciju, priča o mladoj ženi koja postaje opsednuta IG influencerkom i pokušava da postane njena prijateljica i neka vrsta družbenice u pohodu na internet slavu. 

Aubrey Plaza je izuzetna glumica sa sjajnim šarmom i ona naravno uspeva da izvuče maksimum iz naslovnog lika, da je učeni komičnim i tragičnim likom u isto vreme, a Matt Spicer to odlično koristi na polju ambivalencije jer ona jeste samozvanka i opsesivka ali ljudi koje progoni nisu mnogo bolji, čak su moralno možda i isprazniji i korozivniji.

U tom smislu Aubrey Plaza uspeva da odbrani Ingrid kao osobu koja traži autnetničnu emociju među ljudima koji se prave da su u jakom kontaktu sa stvarnošću i posvećeni svojim fanovima, i temama kojima se bave, a u stvari su biznismeni kojima je imidž baziran na površnim odnosima na prvom mestu.

Otud Aubrey Plaza ima junakinju koja nosi barem neka svojstva lošeg sveta u kom su likovi ukorenjeni.

Wyatt Russell i O'Shea Jackson nisu obrukali očeve Kurta Russella i Ice Cubea u ulogama muškaraca koji su samo aksesoar ženama posvećenim vlastitoj slici na Instagramu a Elizabeth Olsen je takođe jako dobra kao osoba kojom je Ingrid opsednuta iako to ne zaslužuje.

INGRID GOES WEST zbog samog karaktera priče, miljea i likova koji nisu crno-beli negde žanrovski meandrira, nikada do kraja ne postaje ni komedija ni psihološka studija ni triler, ali sve vreme proizvodi emociju zahvaljujući glumcima i gledaoci osećaju putanju koju je Ingrid prošla.

Ovo nije SAFETY NOT GUARANTEED ali nije ni pad u odnosu na njega.

* * * / * * * *

I CARE A LOT J. Blakesona je overhyped krimi komedija koja želi da bude kontroverzna, cinična, mračna, ali na kraju jedino što uspeva da prizove je neke zaista dobre primere ovog žanra a ona to nije.

Blakeson pokušava da napravi visokoestetizovan film, i I CARE A LOT izgleda dobro, to mu se ne može osporiti, i ima neke dobro realizovane akcente, ali uopštenost režije u većini dramskih situacija vuče ga više u smeru televizije nego filma.

Groteska koju pokušava da unese kroz lika Petera Dinklagea je potpuno suvišna, besmislena, repetitivna, i njegov lik na kraju ostaje kao jedna karikatura inače klišetiziranog kriminalca koja tek na kraju, bez nekog pravog opravdanja, postane zanimljiva.

FATMAN je izašao iste sezone, i uprkos skromnijim materijalnim sredstvima s kojima je nastao, uspeo je da izgura tu krimi komediju do mnogo boljih i znakovitijih visina. Dočim, I CARE A LOT uprkos hajpu i očigledno višim, da ne kažem A ambicijama ostaje jedna šuplja budalaština koja je na nekoliko mesta napipala nešto dobro.

Rosamund Pike je sjajna u ulozi koju je već odigrala kod Finchera, samo sada napravljenoj da bude nekako relaksiranija, komičnija, ali lik joj to ne dozvoljava. Blakeson pokušava da nam je učini simpatičnijom ali ne uspeva, jednim delom jer je moron, a drugim delom zato što je jako teško izjednačiti violent crime u kom postoji neki kodeks i white collar crime baziran na zloupotrebi starih i nemoćnih ljudi, koje si dotle inače već uveo kao stare i nemoćne i kojima potom nisi promenio predznak dajući im drugu prošlost jer je sadašnjost lika - a to je ono što je u ovom žanru bitno - da su stari i nemoćni.

Tako se I CARE A LOT bori sa masom stvari koje rade protiv njega i na kraju ne uspeva da se izbori.

Uprkos tome što film sporadično zanimljivo izgleda, ima lepih glumaca i lepih kadrova i relativno je dinamičan, toliko luta da na kraju postaje dosadan, i to ne formalno u domenu tempa već u pogledu doživljaja.

Ovde je mogao nastati i dobar film, ali Blakeson prosto nije kalibar za to ni kao reditelj ni kao scenarista i nema nerv da iznese tako nešto.

* * / * * * *

DEAR WHITE PEOPLE Justina Simiena je zanimljiv politički film smešten na studentski kampus inspirisan blackface partijima koji su pravljeni po studentskim domovima. Međutim, Simien preispituje opštu atmosferu u kojoj je blackface samo deo priče, ali i borba sa pitanjima vlastitog identiteta i političkog angažmana,

Film je polemičan, angažovan, labav u narativnom pogledu, ali odlično glumljen, sa Tessom Thompson u glavnoj ulozi i Simienovom darovitom, eskcentričnom visokoestetizovanom režijom.

U izvesnom smislu DEAR WHITE PEOPLE je maltene pa muzejski politički film, jedan od onih filmova o kampusu na ivici eksplozije nezadovoljstva ali sa modernom temom i modernim pristupom integraciji raznih medija u dešavanja.

Iz filma je potom proistekla i televizijska serija u kojoj se delimično ponovila glumačka ekipa, a Simien je režirao znatan procenat epizoda.

* * * / * * * *

Pogledao sam Jukti, Takko Aar Gappo, odnosno ,,Razum, debata i priča", poslednji film jednog od najuticajnijih posleratnih indijskih, i pogotovo bengalskih autora, po imenu Ritwik Ghatak.



Ghatak je neka vrsta renesansne figure u Indijskoj posleratnoj umetnosti, svestrani autor koji je ne samo ostavio veoma značajan trag u pozorištu i na filmu, kao pisac, režiser i glumac, već i kao teoretičar i predavač čija su učenja uhvatila dubok koren i u primetnoj meri oblikovala razmišljanje i rad narednih generacija stvaralaca. Ghatak je bio i ona vrsta intelektualca koja je smatrala da je bavljenje ,,javnim dobrom" i, da budemo direktni, politikom, ne samo mogućnost za već i dužnost jednog intelektualca pa je do momenta kada je isključen iz Komunističke partije Indije 1955. godine bio vrlo aktivan u Pozorišnoj asocijaciji naroda Indije, a koja je u suštini bila kulturni ,,front" partije i, još za vreme britanske okupacije, predvodila kulturno buđenje u Indiji i pozive na oslobođenje.



Ghatak je tokom četrdesetih i pedesetih pisao pozorišme komade koji su se jednim važnim delom bavili rak-ranom nanesenom velikoj državi podelom kojoj su Britanci kumovali napuštajući svoju koloniju, na Republiku Indiju i Pakistan, što će ostati njegova tema do kraja stvaralačke karijere.



Filmski rad započeo je kao glumac i asistent režije početkom pedesetih, ostvarujući brzo jaku reputaciju na ime osobenog pristupa kinematografiji, sa kombinacijom jednog vrlo naturalističkog, maltene dokumentarističkog pristupa savremenim socijalnim i političkim pitanjima, ali i izrazito alegoričnog, simbolikom nabijenog rada koji se u velikoj meri oslanjao na religijske koncepte i folklorne stilizacije.



Ovo ga je dovelo i do pozicije predavača na Institutu za film i televiziju Indije i zapravo je najveći deo Ghatakovih ideja i ideologije zaživeo – i dopro do internacionalne publike – kroz rad ne čak ni njegovih studenata, koliko još kasnije generacije indijskih filmadžija koji su učili na njihovim delima. Sam Ghatak nije imao mnogo komercijalnog uspeha sa svojim filmovima – što nije preveliko iznenađenje jer su bili izrazito artistički nastrojeni i mada namerni da komuniciraju sa demosom, bez ambicije da mu se ulaguju – ali je od devedesetih godina prošlog veka, pogotovo u eri digitalizacije starih fimova i njihovog reizdavanja u DVD formatu, njegovo stvaralaštvo konačno doprlo do šireg gledališta i prepoznato kao strastveno, neposredno, višeslojno i – uticajno.



Nažalost, Ghatak, koliko umem da kažem, nije čak ni dočekao premijeru svog poslednjeg filma jer je  Jukti, Takko Aar Gappo, iako snimljen 1974. godine, u bioskope ušao tek Septembra 1977. godine, godinu i po dana nakon njegove smrti. Indijska država je svog filmmejkera ovenčala nagradom Padma Šri 1970. godine, ali izgleda da ipak nije sve išlo kao po loju.



Ovo je svakako šteta jer je Jukti, Takko Aar Gappo svojevrsni sažetak Ghatakovih interesovanja, tema i opsesija što su se provlačile kroz skoro trodecenijsku kreativnu biografiju, film koji veoma smelom, naturalističkom prikazu jednog politički i socijalno osetljivog vremena, pridružuje ne samo kompleksan sloj religijskih slika i aluzija, povezujući naizgled beznaporno aktuelni dijalektički haos u kome se država, posebno Zapadni Bengal, nalazila, sa istorijskim i mitološkim motivima prelomljenim kroz intelektualnu diskusiju (debata iz naslova filma pojaviće se više puta u samoj radnji) ali i ironičnim portretom ,,slomljenog" intelektualca koji svoju socijalnu impotenciju na kraju dovodi do apsurdističkog ali dirljivog, pa i plemenitog – koliko god besmisleno bilo – žrtvovanja idealu boljeg sutra.



U Jukti, Takko Aar Gappo Ghatak igra ne samog sebe ali lik po imenu Nilkantha Bagchi je sasvim očigledno njegov alter-ego, jedna parodirana, gorko komična verzija samog Ghataka koji se našao na kraju svog životnog puta, ili makar na kraju ideologije koja ga je kroz život vodila. Kao i sam Ghatak, Bagchi je (sad bivši) javni intelektualac koji se gorljivo zalagao protiv podele Indije i razdvajanja bengalske celine na ono što danas znamo kao Zapadni Bengal i Bangladeš. No, ovo saznajemo tek docnije u filmu jer na samom početku vidimo Bagchija kako pijan leži na podu iznajmljenog porodičnog stana dok se žena i sin spremaju da ga – zbog njegovog alkoholizma i raspikućstva – napuste. Supruga, Durga, jedna duševna ali snažna i praktična žena mu nedvosmisleno stavlja do znanja da se od njega ne očekuje da ih traži jer je jedini način da ona radi svoj posao nastavnika u školi i da njihov sin, Satya izraste koliko-toliko normalno, taj da budu daleko od Bagchija.



Ovaj je sa time pomiren ali moli ženu da mu makar ostavi knjige i ploče jer je to jedino što mu od svega u kući nešto znači. Ona veli da to neće učiniti jer će ih on ionako prodati da bi kupio vino, a da će njihov sin svog oca mnogo bolje upoznati preko baš tih knjiga i ploča koje su ga tako presudno formirale ranije u životu.



Nakon ove, vrlo upečatljive rane scene koja snažno utemeljuje socijalnu komponentu filma, Jukti, Takko Aar Gappo se transformiše u svojevrsni on the road narativ gde Bagchi luta prvo samom Kalkutom a zatim i provincijom, u društvu neobične grupice ,,sledbenika" koji svi imaju različite ,,uloge" u njihovom odnosu ali i predstavljaju različite aspekte Bagchijevog poimanja aktuelne realnosti. Kako se film događa u periodu prve pobune Naksalita – radikalne levičarske, maoističke organizacije koja i dan-danas vodi gerilski rat za oslobođenje dela teritorije Indije, uključujući Zapadni Bengal – započete 1969. godine na lenjinov rođendan, tako je i pozadina na kojoj se ova čudna odiseja odvija protkana političkim proklamacijama i revolucionarnim žarom.



No, Ghatak je, iako njegov lik i sam više puta u filmu lamentira nad razdvajanjem bengalskih teritorija, u jednom momentu eksplicitno pitajući šta je Bangladeš zapravo dobio svojom nezavisnošću, sklon da ovu borbu posmatra iz jedne više, možda plemenitije, svakako i – u najboljem smislu te reči – naivnije perspektive, spajajući realpolitičke i ideološke diskusije sa simboličkim i religijskim ravnima narativa.



Reka kao simbol razdvojenosti je sasvim očigledna slika i zapadnom gledaocu, kao što je i simbolika mlađe generacije koja će naslediti umorne, polomljene intelektualce koji su decenijama pričali jedno isto i nisu ništa postigli: ovo vidimo i po tome da se Baghcijev sin – a koga igra Ghatakov sin u jednom eksplicitnom podsećanju da je ovaj film sažeta, parodična biografija njegovog tvorca – zove Satya, a što i na Sanskritu i na Bengalskom znači ,,istinito", dok je mlada devojka koja je došla iz Bangladeša i traži pribežište u Bagchijevom stanju doslovno par minuta pre nego što će ga gazda iz istog izbaciti, pa mu se ona pridružuje u odiseji, nazvana Bangabala – ćerka Bengala, a koja će ne samo lepotom i pesmom simbolizovati nadu u bolje sutra već i delovati kao ,,lepak" između različitih etničkih i socijalnih grupa simbolizovanih drugim likovima. Možda najeksplicitnije simbolički ali najmanje očigledno zapadnom gledaocu, sam Bagchi nosi ime Nilkantha a koje je jedno od imena Šive – naravno Durga, Bagchijeva supruga nosi ime Šivine žene – a Šiva je opet u Hindu mitologiji između ostalog zapamćen kao bog koji pije otrov koji dolazi iz okena a kako bi zaštitio kosmos od nestanka. Ova igra simbola uveliko kontekstualizuje Bagchijev alkoholizam i satirizuje sliku intelektualca-pijanca i njegovu izjavu da je vino koje pije – ,,poreklom iz njegove zemlje" – nektar.



Finale filma sadrži diskusiju o marksističkom dijalektičkom istoricizmu i sasvim hladnu, stilizovanu borbu policije sa Naksalitima, gde mehanika a ne ljudi vodi glavnu reč, u kojoj će Bagchi završiti svoj put, prosipajući flašu direktnou kameru, predajući na taj način simbolički dužnost samom gledaocu. Ovo je, kao i mnogo toga drugog u filmu vrlo direktna, neposredna poruka, ali ona pleni svojom iskrenošću, posebno jer deo središnjice otpada na impresivno snimljenu i montiranu ritualnu folklornu predstavu u selu blizu granice koja pravi sponu sa istorijom i mitologijom, slaveći tradiciju danas potpuno bačenu u zapećak. Bagchi tokom filma mnogo puta ponavlja da sve gori, da univerzum gori, da on sam gori, da je vreme u kome se nalaze vreme nereda, konfuzije, prenoseći skoro doslovno lament svog autora nad modernim trenutkom, ali i predstavljajući njegov sopstveni životni opus i rad kao nešto što će na kraju dana biti beznačajno i zaboravljeno.



No, Jukti, Takko Aar Gappo, uz svu tu gorčinu nije i ogorčen film, naprotiv, on ima mnogo humora – velikim delom u Ghatakovim manirizmima i potkazujućim gestovima kojima skoro da ruši četvrti zid i na momente kao da namiguje samoj publici – ali i odvaja mnogo vremena za dugačke prikaze prirode, kostima, maski, koreografija... Muzika Ustada Bahadura Khana je svakako jedan od najupečatljivijih elemenata produkcije, gde je ovaj cenjeni svirač saroda – i jedno kratko vreme profesor indijske klasične muzike – napisao nekoliko snažnih pesama ali urnebesno perkusionističkih plesnih komada, za koje su odvojene dugačke, neprekinute scene pevanja i plesa.



Jukti, Takko Aar Gappo je bez sumnje obavezan za svakog koga interesuje indijski – i šire, azijski – film, ali i više od toga, jedan snažan, vrlo autorski filmski iskaz napravljen od strane čoveka koji je pred kraj života svodio račune i verovatno se pitao da li je na kraju sav njegov napor angažovanog intelektualca, post-modernog umetnika, teoretičara i podučavaoca drugih imao ikakvu vrednost. Neki će napisati memoare da bi sa sobom prodiskutovali o ovome. Ritwik Ghatak je umesto toga snimio film, prikazujući sebe kao olupinu koja se naziva imenom boga i truje alkoholom, ali koja nije zabravila da se smeje niti da se nada da će ipak, budućnost biti svetlija. Danas, naravno, znamo da nije to zaista postala, ali to ovom filmu ne oduzima njegovu snagu i raskoš.

Mehmete, ode nam Yaphett Kotto. Opasna njuška. Veliki starešina.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Jeste, veliki gubitak. RIP.

ZACK SNYDER'S JUSTICE LEAGUE je maltene četvoročasovna rekonstrukcija onoga što je on namenio publici u kasnu jesen 2017. godine ali nije uspeo da završi zbog nesagledive potodične tragedije i odluke studija Warner da dovede Jossa Whedona da upriliči nešto za bioskope.

Kada se pogleda Snyder Cut potpuno je jasno da nikada film ne bi u ovom trajanju išao u bioskope, uostalom i Snyderov cut bioskopske verzije je bio nešto kraći, ali je isto tako jasno da je Warner bio očajan onim što je video u ovom filmu. To je jedna troma celinqa kojoj treba dva i po sata da uopšte počne i javlja se duga ekspozicija sa čitavim nizom problema, da bi se onda u završnih sat i kusur desila bitka između Justice League i Steppenwolfa odnosno njegovih parademona.

I to je manje više to.

Problem ovako dugog okupljanja Justice League je u tome što je ogroman deo scena dat u flešbekovima, ali su sami flešbekovi strukturirani kao dramske scene iako je nama njihov ishod poznat i jasan, što znači da mi gledamo neku borbu a znamo šta je kraj, i tako nekoliko puta. Onda i kad imamo dramske scene, to su bitke u kojima nam je ishod dobro pzonat ne bi li nekako počeo film. I to gledamo dobrih dva i po sata.

Osnovna razlika u odnosu na dvočasovnu verziju jeste u tome što ovde ima dobrih scena, kojih kod Whedona uglavnom nema. Ima šta da se vidi, ali to su prizori i pojedinačne scene, ništa što bi oprabvdalo mukotrpna četiri sata gledanja svega toga.

U tom pogledu, SNYDER CUT jeste rekonstrukcija Snyderove vizije ali zapravo i nije jer on nikada ne bi zapravo pustio film od 232 minuta u bioskope. I samim tim ovo je neki perverzni director's cut koji u sebi nosi dozu digniteta jer barem dosledno i bez pokušaja da se "izvadi" za greške ide tamo kuda je pošao a to je propast.

I čini se iz ove vizure da samo taj perverzni civilizacijski trenutak u kom se nalazimo, u kom su strip ektanizacije dosegle nivo A++ produkcija, mi mođemo da imamo film koji je iz istih razloga bio i razlog za očaj producenata i sada povod za ponos i diku.

I ja bih bio očajan da mi je reditelj još bez završenih efekata pokazao ovo i pitao me šta mislim. Ali isto tako potpuno razumem producente koji su sada ponosni zbog toga što su uspeli da naprave rekonstrukciju Umetnikove vizije i poude nešto bez sumnje monumentalno gledaocima koji su raspoloženi da to gledaju.

Samim tim reklo bi se da fanovi nisu odbacili JUSTICE LEAGUE zbog toga što je Warner uprskao film nego zato što se preko Whedona neuspešno "vadio", kao ljutiita majka iz poznate pouke.

Film nema mnogo akcije, neke scene deluju bolje, recimo upad u banku u Londonu, to je dosta snađnije nego prvi put, a sve ostalo je raširenije, duže ali je jednolično, scene se mahom dešavaju noću u sličnim ambijentima, a za neke bih rekao da donose uvredljivo naivne konvencije na planu čiste geografije scene. Ovo nije pokušaj traženja sitnog realizma u nekakvoj strip-ekranizaciji, ovo je pokušaj afirmacije kakvog-takvog razuma koji je neophodan da bi takva celina funkcionisala. Recimo, scena borbe u tunelu na Stryker Islandu ima vanzemaljce koji preko pola sveta mogu da "osete" prisustvo nekog artefakta ali zato Batman, Wonder Woman, Flash i Cyborg ih slušaju iza leđa kao u dečjoj pozorišnoj predstavi.

Takvih gluposti ima toliko da potpuno razbiju taj ceo grimdark momenat koji se gradi kroz ceo Snyderov prosede. Međutim, poznato je da sam ja bio fan njegovih Supermana, i meni se taj pristup dopao, i bez njega danas ne bismo recimo imali seriju THE BOYS iako se ona tome ismeva na snimanju filmova o Vought Seven. Dakle, sam pristup je u redu, ali u ovom filmu je došlo do jednog ozbiljnog lutanja.

To lutanje se može na masi nivoa objasniti. Može biti da su u prva dva Nolan i Affleck imali bitniju ulogu. Oba su dovela njihove scenariste i nastajali su u periodima njihovih jakih akcija u Warneru. Dočim JUSTICE LEAGUE prvo deluje kao istovremeni skup velikih heroja, i nešto šti je na kraju krajeva nekako snimano usput, sa manje pažnje nego njihovi pojedinačni filmovi. Uostalom čimjenica je da su prva WONDER WOMAN, i prvi AQUAMAN uprkos tonalnom shiftu ka nekoj lakšoj i komičnijoj vrsti pristupa, ipak bili dobri i studiozno rađeni filmovi. JUSTICE LEAGUE zaista deluje kao da je bilo dosta komplikovane skuputu sve glumce na jednom mestu jer su bili raštrkani na radnim zadacima što u spoju sa slabim scenarijem, sa ispraznom pričom i sa slabim negativcem daje rezultate.

Steppenwolf uprkos malo redizajna i dalje nije negativac koji deluje kao problem za Justice League. Uostalom on je već na neki način i koncipiran kao Darkseidov uremljeni sluga. I te scene u kojima Steppenwold komunicira sa Darkseidom i njegovim izaslanicima su statični dijalozi dva CGI lika koji stoje i pričaju, bez neke tehničke ili glumačke bravure i to gledamo tri puta. To su neki faulovi zaista na nivou neukog studenta, i kako je Snyder završio sa takvim stvarima u filmu možemo diskutovati do u beskraj.

Kad je reč o specijalnim efektima, njih je u ovom filmu jako puno i reklo bi se da su privedeni tehničkim potrebama streaminmga, i to je legitimno. Ali isto tako sugerišu da je ovaj film umnogome i koncipiran kao nešto gde zvezde neće imati puno teškog snimanja na lokaciji. Otud je vrlo malo materijala za ovaj film dosnimavano i mahom se izrada ove verzije ticala post-produkcije.

Eto, dakle, videli smo i to. Drago mi je što ima zadovoljnih, ali SNYDER CUT nažalost nije ništa naročito osim jednog impozantnog poduhvata isteranog do kraja koji ostaje više kao kuriozitet za geekove, ali i za profesionalce da vide kako ponekad ima materijala kom nema spasa.

Ja skupljam snagu da ovo pogledam ali očekujem baš ovo što si ovako detaljno životopisao. Bizarni sign o the times...

Ja sam jedan od zadovoljnih. Mada, ja sam bio zadovoljan i sa ranijim Snajderovim ostvarenjima, Man of Steel, i Batman vs Superman, koji su bili žestoko napljuvani od kritike, pa verovatno nisam reper, lako me je zadovoljiti.

Ima grešaka dosta, nije da nije, i sve ovo što Kripl priča stoji, da se izbaci ovoliki višak materija verovatno je trebao i uvodni film o Kiborgu, plus veći upliv Snajdera na ostale DCEU filmove. Nisam siguran koliko je sve to bilo realno. Film deluje kao Snajderov wet dream, kao i wet dream nas DC fanova koji smo tražili i dobili mračniju Infinity Sagu MCU tipa.

Tanasić nudi svoje viđenje SNYDER CUTa.

https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3220/kultura/4302728/liga-pravde-zaka-snajdera.html

Quote from: Linʞᴉn on 21-03-2021, 09:34:47
Ja sam jedan od zadovoljnih. Mada, ja sam bio zadovoljan i sa ranijim Snajderovim ostvarenjima, Man of Steel, i Batman vs Superman, koji su bili žestoko napljuvani od kritike, pa verovatno nisam reper, lako me je zadovoljiti.

Isto, s tim sto su meni Men of steel a posebno BvS (duza verzija od 3 sata), gotovo pa remek dela.
Tako da mi je i ovaj cetvorosatni kat Justice League bio remek delo.

AGE OUT A.J. Edwardsa, inače montažera Terryja Malicka je veoma zanimljiva problemska melodrama inspirisana Dostojevskim i ZLOČINOM I KAZNOM. A.J. Edwards sam potpisuje o scenario o momku koji izlazi iz sirotišta i kreće da polako gradi život punoletnog blue collar radnika u mitskom Wacou. Teksas ovde međutim izgleda više onako kakav jeste nego kakvim ga znamo iz filmova, sa urbanim prostorima u kojima nešto fali da bi bili metropole, kao što i junacima ovog filma nešto fali da bi našli svoj put.

Tye Sheridan je odlučio da bude ozbiljan glumac, i pored koketiranja sa blokbasterima u READY PLAYER ONE i raznim X-MENima, opredelio se za projekte koji su više indie i koji više govore o ljudima. Da li će postati Sean Penn ostaje da se vidi. Uostalom, ima jaku konkurenciju u Milesu Telleru, ali svakako da je jedna od zanimljivijih faca tog profila u svojoj generaciji.

U ovom filmu, Tye Sheridan je osnovni glumački činilac i temelj filma, i uspeva da bez jeftinih trikova, sa dosta understatementa donese lik koji je istovremeno "nov" i "naivan" u svetu odraslih, ali i sposoban da se bori i postavi neke lične granice.

Imogen Poots igra mladu ženu sa kojom ulazi u jedan teško ostvariv odnos, a Caleb Landry Jones, momka sličnog profila koji je međutim vrlo brzo pošao stranputicom.

AGE OUT u sebi nosi neke uticaje poznog Malicka, ali ima tu i Gusa Van Santa, pa ne čudi da je Gus Van Sant potpisan kao izvršni producent.

Jeff Bierman koji je već snimao Teksas u filmu BAD TURN WORSE donosi jako zanimljivo koncipiranu fotografiju, izuzetno rasvetljenu, sa dosta upotrebe širokougaonih objektiva i deformacije slike i prostornih odnosa, u neprestanoj tenziji između povišenog realizma, rekao bih čak povišenog naturalizma i visoke estetizacije. U nekoliko scena, kada junaka progone neke subjektivne vizije, film i odlazi u domen visoke estetizacije i poigrava se oniričkim.

Nije samo gluma u understatementu već i naracija na nivou scenariju. Edwards kao iskusan montažer dobro zna šta mu od materijala treba i u tom pogledu AGE OUT je zanimljiv za filmadžije da vide jedan koncept baziran na manjem broju pozicija kamere koji ipak nosi određenu propulzivnost.

AGE OUT je film na koji sam naleteo slučajno, i pokazuje kako u bogatoj indie produkciji dosta dobar film može da nekako prođe mimo nas.

* * * 1/2 / * * * *

Frederik Louis Hviid i Anders Oelholm su imali priliku da svoj film SHORTA prikažu na ovogodišnjem venecijanskom festivalu što ne bi bilo neobično za dansku produkciju da nije reč o akcionom trileru. Doduše, Cinestate je proteklih godina uspeo da proširi područje borbe u tom pogledu, vrhuneći premijerom filma RUN HIDE FIGHT na Mostri. Otud, to što je SHORTA prikazana u Veneciji nije baš totalni kuriozitet ali jeste lep i ohrabrujući gest za nas koji volimo ovu vrstu filma i vidimo da ih festivali ignorišu.

Naročito bitan detalje je i to da Danci imaju određenu produkciju akcionog filma i trilera, za bioskop i za televiziju i da ovaj film definitivno nema taj oreol kurioziteta i nečega što nikada ranije nismo videli.

Hviid i Oelholm nisu na nivou Daniela Espinose, mada ne bih otpisao njihovu budućnost u Holivudu.

Njihov film govori o neredima u jednom danskom predgrađu koje dominantno naseljavaju arapski doseljenici, posle georgefloydovskog ubistva jednog od njih od strane policije, i dvojici policajaca koji odlaze u taj hood i čačkaju mečku a onda u njemu ostaju zarobljeni, pod opsadom i u bekstvu od lokalnog življa.

SHORTA dakle ide oprobanom rutim JUDGEMENT NIGHTa, iako će verovatno svi da je zbog protagonizma policajaca porede sa PRECINCT 13. Ipak, ovo je mnogo više film na lniji Manoogianovog ENEMY TERRITORY, naravno sa elementima francuskih filmova o snalaženjima u etnički obojenim blokovima.

Iskustvo u arapskom getu je katarzično za policajce, obojica tu uče lekciju, i na kraju krajeva upoznaju one koje preziru mnogo bolje. Tu SHORTA ne može pobeći od pouka koje bismo videli i u američkom filmu, međutim kraj filma je mračan na jedan iznenađujući i svež način.

Realizacija je prilično solidna, Hviid i Oelholm kombinuju povišeni realizam jednog Davida Ayera sa danskim miljeom i rezultat je zanimljiv. Priča se dešava na betonu, sa posebnim akcentom na zajedničke vešernice i komunalne prostore koji bi trebalo da učine ovaj prostor "humanijim" za život.

Možda je to samo slučajnost ali taj arhitektonski element u ovom filmu dobija specifičnu znakovitost.

Gluma je solidna, egzekucija takođe i ovo je film koji je spreman za globalno tržište u nekoj formi.

* * * / * * * *

CREATION STORIES Nicka Morana nažalost nije film koji je dorastao imenu svog producenta Danny Boylea a naročito ne velikog Alana McGeeja koji je osnovao čuvenu etiketu Creation. A opet, kako da ne pogledam film o osnivaču muzičke kuće koja je umnogome oblikovala i moj ukus za muziku i jedan period u mom životu?

Ipak, CREATION STORIES ne može da se pogleda a da gledalac ne završi razočaran, čak i ljut, pre svega zbog onoga što su ljudi koji znaju šta je film o muzici i muzičarima, a ako Boyle u tom smislu nije dovoljan, imajmo na umu - Moran je potpisao TELSTAR, solidan biopic o Joe Meeku, jednoj jako zanimljivoj faci.

Nažalost, CREATION STORIES je krpež, u svakom pogledu konfuzan, monoton u svom pokušaju da nekako isprati McGeejevu životnu priču i ne preterano vešt u tom pokušaju. Ewen Bremner nažalost maniristički gradi McGeejev lik i nekako ga underselluje, držeći ga sve vreme na nivou zbunjenog glazgovskog geeka što ovaj ipak teško da je jedino bio jer ne bi takav sve ovo postigao.

Neke zanimljive epizode su dotaknute a nisu razrađene, to se pre svega odnosi na My Bloody Valentine, i uopšte odnos sa muzičarima u ovom filmu nije preterano dobro iskazan i njihova snaga, izuzev u slučaju Oasisa nije baš ni adekvatno naglašena. Samo kod Oasisa vidimo tu situaciju kada je McGee bio istinski galvanizovan nekim nastupom. Toga se dotiče acid house kada ga je otkrio ali opet ne na sasvim adekvatan način jer se tu ne dolazi do bitnih izvođača i autora koje je protežirao.

Sve u svemu, ko može da odoli najbolje da ne gleda CREATION STORIES.

* 1/2 / * * * *

Seahawks Gdinya je važio za najvažniji poljski klub američkog fudbala i jedan od jačih evropskih ali od prošle godine on više ne postoji.

NIEPOWSTRZYMANI Bartosza M. Kowalskog je dokumentarni film o sezoni kada je Seahawks Gdinya osvojio titulu i prati njihovi sezonu kroz prizmu tri igrača i trenera, nudeći jednu visokoestetizovanu sliku njihovog dometa.

Film se trudi da bude energičan i likovno uglađen kao filmovi o NFLu ili barem NCAA i u tome uspeva. Problem je u tome što na kraju cele priče ne dobijamo ništa drugo sem toga.

Potpuno je legitimno da se autor opredelio za to da nam ne prikazuje momke iz kluba kao neke luzere koji eto igraju američki fudbal u Poljskoj i uprkos tome što su prvaci to rade na amaterskom nivou uz par Amera koji ne bi ništa napravili u NFL ali za ove uslove su pojam.

Potpuno je u redu što Bartosz Kowalski snima ovo kao da je reč o vrhunskoj profesionalnoj ekipi koja igra na vrhunskom nivou, i kad se sve uzme u obzir, tereni, tribine, borba koja se ulaže, nije to sad na nivou Super Bowla ali ne deluje da je za sprdnju na bilo kom nivou.

Međutim, na kraju mi ipak nedovoljno saznajemo o svim pitanjima o kojima smo gledali ovaj film, i o tim momcima, i o njihovom klubu, a mnoga zanimljiva pitanja ostaju bez dogovora, počev od toga ko su Amerikanci u ekipi i koja je njihova priča.

Ova film od 73 minuta nije predug i nije dosadan ali pada kao žrtva generane tendencije savremenog dokumentarca da odlazi previše u arty pravac i beži od naracije koja bi nam omogućila da saznamo činjenice.

U slučaju ovog filma, hvala autorima što su nam prikazali deo atmosfere sa poljskog gridirona ali ostali su nam dužni baš mnogo toga.

* * / * * * *

LIFE SUPPORT Nelsona Georgea je HBO televizijski film smešten u milje crne radničke klase, naročito one koji su se izvukli iz bolesti zavisnosti i sada leče njihove posledice, pre svih HIV.

U tom pogledu, iako je reč o problemskoj drami vezanoj za konkretan društveni proces, zanimljiva je faza u kojoj se sagledava. Američlka televizijska produkcija bila je bogata projektima koji su se bavili prvim fazama HIV epidemije, kada je to još uvek ishodovalo smrtnonosnom bolešću, dočim je LIFE SUPPORT iz 2007. priča o ljudima koji su na AZTu i koktelu lekova, ali naravno i dalje društveno stigmatizovani.

Jedan od scenarista ovog televizijskog filma je Jim McKay, HBO specijalista za društveno angažovane priče, poznat i po problemskom TV filmu ANGEL koji je bio smešten u sličan milje.

Queen Latifah i Wendell Pierce su odlični kao bračni par bivših džankija koji su HIV-pozitivni i imaju teškoće da svoje najbliže ubede da su pouzdani ljudi. Prikaz miljea je prilično ubedljiv iako je film veoma jednostavan i sveden.

E, pa... bedak za Nju Gads....  Mada sam se i ja pitao kako misle da nakvu  priču spakuju u jedan film...


Warner Bros. & DC Not Moving Forward With 'Aquaman' Feature Spinoff 'The Trench' & Ava DuVernay's 'New Gods'

Moja reakcija je bila mešavina "O, ne!" i "Tako je!"  pa nije bedak ali nije ni nebedak. Iliti, što bi rekao određeni Moore, "Novi bogovi su živi i zdravi, eno ih na mojoj polici, hvala na pitanju".

Osim toga, iako bi se King verovatno snašao u pisanju za film, on uopšte nije pisac koji ima talenat za epiku, ili bar to nikad nije pokazao. Mister Miracle je nešto sasvim drugačije od The New Gods po skali i ambiciji. Čudi me kako to nikom u Warneru nije palo na pamet. U stvari, ne, povlačim reč. Ne čudi me.

I nije za čuđenje a i ja sam imao skoro identičnu mešavinu emocija - malo kao žal što filma (za sad neće biti) a dosta, bogme, i olakšanja.

John Wells je napisao scenario za televizijski film ANGEL STREET, sa junakinjama iz krimi serije kratkog veka, i režirao ga je Rod Holcomb, koji će koju godinu kasnije raditi prvu epizodu signature dela ovog scenariste - ssrije ER.

ANGEL STREET je smešten na čikaške ulice, kojima će se Wells kasnije vratiti u seriji SHAMELESS i govori o dve policajke, jednoj crnkinji i jednoj belkinji koje obe nailaze na otpor u kolektivu jer su zaposlene kroz affirmative action. Na ulicama pak, njima se ne veruje jer se ne veruje policiji, a ostatak kolega ne veruje jednoj od njih jer je radila u Unutrašnjoj kontroli.

U ovim okolnostima njih dve su same, a pritom su u tenziji jer je jedna već inspektor u Odeljenju za ubistva a druga je tu tek došla i uči se poslu. Prostora za razne tenzije ima dosta i Wells u nekoliko navrata nudi zanimljiva rešenja, ali Holcombova realizacija, koliko god da u pojedinim deonicama uspeva da kapitalizuje musave čikaške ulice u suštini ipak nije dovoljno ubedljiva za format TV filma i ANGEL STREET više deluje kao jako duga epizoda.

Sam slučaj je postavljen knjiški, nekoliko nepovezanih događaja čini celinu koja je zapravo veliki zločin i u tom domenu ANGEL STREET ima filmsku konvenciju.

Voleo bih da vidim seriju sa ove dve junakinje, iako ova serija na mnogo mesto pati od toga što pokušava da reflektuje duh vremena i tada aktuelne tenzije u policiji.

CHAOS WALKING Douga Limana je film koji mnogo bolje funkcioniše ako ne znate ništa o tome koliko je koštao i kako je sniman. Naime, CHAOS WALKING je koštao 125 miliona dolara, sniman je i dosnimavan dugo zbog obaveza glavnih glumaca zarobljenih u velikim franšizama, a veotvatno je i sam profilisan da započne jednu.

Ako to sve ne znate, i ako priđete ovoj ekranizaciji Patricka Nessa kao nečemu što vidite na ekranu i ne bavite se onim izvan njega - dobićete vrlo zanimljiv svemitski vestern, sa interesantnim high conceptom, zanimljivim pokušajem da se on prenese na ekran, i dvoje izuzetno harizmatičnih mladih glumaca u glavnim ulogama.

Tom Holland igra mladića iz kolonije na jednoj dalekoj planeti u kojoj žive samo muškarci i imaju jedan specifičan problem - nigde nema žena, njih su pobili vanzemaljci, i svačije misli se vide tako što se roje oko njihove glave, vizualizuju i osluškuju.

Daisy Ridley igra devojku iz izviđačke misije poslate sa novog broda poslatog da kolonizuje planetu. Njen brod pada na planetu i ona je jedina preživela.

Kada je naseljenici iz mladićeve varošice pronađu, on ubrzo shvata da joj se sprema zlo i odlučuje da pobegne sa njom.

Film se mahom dešava u prirodi koja deluje veoma "zamsljski" sa ponekim detaljem koji se razlikuje.

Film je vrlo gritty, vrlo lived in u pogledu dizajna, i meni je lično prijalo to što planeta ima tu floru koja je ista kao na Zemlji sa ponekom razlikom u pogledu faune, ali mogu da zamislim kako je delu publike koja je očekivala spektakl, sve ovo "previše obično".

Ovo je pokušaj da se izgradi YA franšiza, ali film je u svojoj osnovi vestern, priča o doseljenicima, o rivalstvu nekoliko varoši, o poludelim propovednicima, muškarcima stočarima, i poremećaju koji u taj svet donosi jedna žena.

Tom Holland i Daisy Ridley su sjajni u glavnim ulogama i imaju odličnu hemiju.

Film je veoma propulzivan, stvari se razvijaju dinamično i u solidnom tempu, likovi su dobri, i atmosfera je zanimljiva. Fotografija Bena Seresina je u duhu vesterna, sa dosta širokih planova i verujem da ga je bolje gledati u bioskopu.

Međutim, počev od dana kada je ovaj film trebalo da režira Bob Zemeckis po scenariju Charlieja Kaufmana i da započne nekakvu novu YA franšizu za LIonsgate, očekivanja su bila velika. Stoga, ovaj film je morao da pruži nešto nesvakidašnje da bi ih ispunio. I što se mene tiče, i jeste ali na jedan drugi način.

Tom vrstom predznanja od produkciji i budžetu filma umnogome je umanjeno i ugroženo uživanje u njemu što je šteta. Ipak, nadam se da će vremenom biti prepoznat.

Zanimljivo je kako su se u poslednje vreme Zemeckis i Liman upleli, prvo oko CHAOS WALKING, potom kad je Liman preuzeo pisca i glumicu iz Zemeckisovih poslednjih par filmova.

Isto tako, oseća se autoritet Toma Hollanda koji je na ovom projektu imao svog scenaristu Christophera Forda iz SPIDER-MANa da sarađuje sa Nnessom na scenariju koji je na kraju snimljen.

Sasvim je moguće da će na kraju cele ove priče kritika najviše ceniti detalj da u Kaufmanovom filmu junaci gledaju Zemeckisov film koji je proistekao iz njihove saradnje u ranim fazama ovog projekta.

* * * / * * * *

GODZILLA VS. KONG Adama Wingarda je film sa kojim se ponovo pokušava povratak u bioskope posle pandemije, ovog puta na solidniji način jr postoji vakcina.

Nažalost, Wingardov film prati isti recept kao i Doughertyjev i ovde imamo borbu monstruma, i jako dobre glumce u ulogama posmatrača i komentatora dešavanja.

Sve što nije valjalo u KING OF MONSTERS ne valjda ni ovde iako ima sjajnih pojačanja kao što je Brian Tyree Henry i dobrih njuški od pre kao što je Kyle Chandler.

Godzilla i King Kong su seminalni likovi za istoriju bioskopa pa nije nelogično da se eto povratak u bioskope dešava sa njima. Nažalost za razliku od dobrog King Konga u ovom serijalu, ili zanimljivog Godzeille snimljenom za te potrebe, ovaj film se nastavlja na jako slabi prethodni matchup.

* 1/2 / * * * *

Cormac McCarthy je napisao posznatu duo dramu THE SUNSET LIMITED i Tommy Lee Jones ju je ekranizovao za HBO sa Samuel L. Jacksonom. U izvesnim smislu, ovaj televizijski film je popularizovao ovu dramu i dao joj novi život te se jedno vreme igrala, ili se možda još uvek i igra kod nas - sa Sergejem Trifunovićem i Vojom Brajovićem u glavnim ulogama.

Ovo svakako nije TV drama snimana u sistemu kamera ali isto tako nije visokoestetizovana duo drama kao što je MALCOLM AND MARIE Sama Levinsona. THE SUNSET LIMITED me je po izboru materijala, po tome da je ekranizacija pozorišnog teksta podsetila na neke rane HBO produkcije ovog profila, nekada snimane baš i na pravoj pozorišnoj sceni.

THE SUNSET LIMITED ima jednu dozu artificijelnosti, i ima tu škripe pozorišnih dasaka, a ni McCarthy se nije potrudio da razigra svoju polemičku dramu, ni u pogledu teksta ni mizanscena.

No, iako ovo nije visokoestetiovan rad poput MALCOLM AND MARIE, Tommy Lee Jones ne izbegava montažu i akcente kroz krupne planove. I u tom smislu ovo je dobro ispraćen zadatak.

HBO je ovom TV dramom podsetio na staru dobru školu snimanja tekstova u kojima je akcenat na drami, i tu je umelo da bude dobrih stvari. Televizija je danas odmakla daleko od toga, ali t ne znači da takva forma ne treba da postoji kao poligon za nove pisce i glumce, pa i reditelje.

Da, gledao sam ovo pre par godina i baš mi je bilo pošteno: dinamično i "filmski" a bez zapravo previše odstupanja od klasične pozorišne izvedbe. Plus odličan tekst.

Malo priče o QUO VADIS, AIDA, po čemu se razlikuje od onoga snimljenog do sada...

https://www.mixcloud.com/Slusaonica6/slu%C5%A1aonica-6-e24/

WHITE MILE Roberta Butlera, po scenariju Michaela Butlera je HBO televizijski film o grupi marketinških stručnjaka koji polaze na team building u kanadsku divljinu, ali tamo moraju da se suoče sa prirodom koja je nemilosrdna i koja će zaista da ih iskušava.

Film je izašao 1994. godine i zanimljivo je da marketinšku ekipu upoznajemo dok sprema reklamu sa Danny Manningom za Adidas, pa sad možemo da se prisetimo koliko je to sve davno bilo. Ipak, ja se nešto ne sećam Danny Manninga u Adidasu, više u Reeboku, no dobro, neka me neko ispravi ako grešim. U svakom slučaju, da, fakti su tačni, Manning jeste u tom periodu, u Clippersima i Atlanti nosio Adidas, to je nesporno. Reklama koju snimaju međutim dovodi firmu u probleme sa klijentom i odlučuju da odu na team building gde će se stare kajle bondovati sa mlađim.

Tu se dešava nesreća na raftingu, gadna sama po sebi, a potom posle nje i gadan pravni raspad u kome nezadovoljne porodice hoće da se raskusuraju sa hladnokrvnom korporacijjom.

Butlerova režija je sigurna, glumačka ekipa koju vode Peter Gallagher i Alan Alda sa nekim pojačanjima kao što je Robert Loggia zna šta treba da se radi, i tu slabih tačaka nema. Međutim, ono što filmu na kraju nedostaje jeste u suštini jasnija ideja jer suština svega ovoga pomalo izmiče. Da li je ovo priča o white collar ekipi koja se zaigrala u realnosti, i onda na kraju došla dotle da bude preispitivani vlastitim principima odgovornosti na kojima parazitira? Da li je ovo priča o incidentu i posledici na karaktere? Da li je ovo priča o tržišnoj borbi koja se prenela u stvarnost i postala krvava?

Butleru nekako to izmiče, ali sam film je pitak i zanimljiv, uprkos tome što na kraju te suštine baš i nema.

REKONSTRUKCIJA je televizijska drama po tekstu Staše Bajac u režiji Srđana Markovića, studenta režije FDU. Scenario Staše Bajac je zanimljiv, možda previše oslonjen na određena formalna rešenja gde se priča izlaže kroz nekoliko različitih vremenskih tokova za sposobnosti mladog reditelja koji to tretitra na trom način. Osvežavajuće je na RTSu videti dramu iz omladinskog života koja je u realističkom ključu, veoma provokativna i socijalno angažovana u mnogim aspektima, ali nažalost neujednačen rediteljski postupak je limitirao njen krajnji domet, uprkos interesantnom tekstu i veoma ubedljivoj glumačkoj podeli. No, i izbor teksta i podela jesu rediteljski atributi pa u tom pogledu, ne možemo reći da ova drama ne poziva na dalje praćenje karijere Srđana Markovića.

PREBOJ Dejana Baboseka je ortodoksni partizanski film baziran na istinitoj priči o manevru mladog komandanta Franca Severa Frante kada je spasao svojih 500 boraca iz okruženja u kom je bilo 12 000 nemačkih.

Franc Sever Franta je u savremenoj Sloveniji bio predmet kontroverze jer je posle oslobođenja učestvovao u masovnoj likvidaciji domobrana, pa možemo reći da ovo nije prvi film o njemu i njegovom radu. Neki naslovi poput POKRAJINA ŠT.2 im dolaze pre toga.

Ipak, ovde se na kraju krajeva pojavljuju i sami Franta i saborci danas, kao preživeli ratni veterani, u dokumentarnoj završnici.

Sam film je igrani i prikazuje taj Frantin manevar na snežnoj planini. Dejan Babosek sve režira korektno ali bez neke jake dinamike. Scena borbe nema mnogo ali su korektno realizovane, tako da se PREBOJ kao film iz 2019. godine pre svega izdvaja po svojoj ortodoksnosti nego po kvalitetu.

Nema tu karaktera koji se nameću nekom ubedljivošću i harizmom, ali imamo gotovo tipske junake mudrog komandanta, lekara pred etičkom dilemom, dečaka kurira, mitraljesca i radiste. Pošto su svi likovi Slovenci malo je neobično da govore na slovenačkom a ne na srpskom kao Bosanci na koje smo navikli. Nema samim tim ni folksy ekscesa poput lika učitelja koji je istovremeno i miner i harmonikaš.

Babosekova realizacija je korektna ali bilo je potencijala za dinamičniji film, ne samo u pogleda tempa, već u pogledu unutrašnje dinamike dešavanja u svakom pogledu, unutrašnje ali i spoljašnje.

* * / * * * *

Peter Landesman pisao je scenario za jedan od boljih medicinskih trilera snimljenih po istinitoj priči - CONCUSSION koji je on i režirao. U televizijskom filmu THE IMMORTAL LIFE OF HENRIETTA LACKS bio je jedan od scenarista koji su adaptirali knjigu Rebecce Skloot koja se bavi životom naslovne ličnosti, afroamerikanke koja je tokom lečenja od raka grlića materice postala izvor HeLa ćelija koje su kasnije služile za niz značajnih biotehnoloških istraživanja.

Henrietta Lacks je bila dakle pacijentkinja, jedna obična žena čije su se ćelije ispostavile kao neobične, i posle tog otkrića i njene smrti, njena okolina i porodica postali su kako predmet interesovanja raznih lekara i istraživača, tako i nosioci bizarne traume da je njihova majka, supruga, rođaka zapravo bez nadonkade postala temelj savremenog biotecha.

George C. Wolfe je 2017. godine za HBO snimio televizijski film o ovom slučaju. Ovaj reditelj specijalizovan za teme iz afroameričkog života pisao je scenario zajedno sa Landesmanom i reklo bi se da su njih trojica dobro uspeli da obuhvate sve slojeve ovog fenomena. Problem je međutim o tome što mnogi od tih aspekata ostaju na nivou ilustracije. Zapravo ova priča ima zaista puno slojeva, od toga kako jedna obična žena može postati tako značajna za nauku, i na koji način je njen život i njena prerana smrt uticala na njenu okolinu, a potom kako su ostali događaji izmenili njihovu sudbinu. Zatim imamo kulturalni aspekt, reakciju porodice koja želi neku nadoknadu, pevarante koji ih uvlače u sudske sporove, i konačno imamo politički aspekt - poziciju siromašnih afroamerikanaca u američkom zdravstvu pa i medicinskim ispitivanjima.

I to sve u ovom filmu postoji i vredi ga videti, ali nažalost moglo je biti sistematičnije i efektnije prikazano.

odlična je i knjiga.
jeza je kakvi eksperimenti su rađeni na john hopkins university do nedavno. a i baltimor je čudo od grada, murder no.1 city u usa.
od 2018. imaju i zgradu u uni kampusu nazvanu po henrijeti laks, bila sam tamo kad su je gradili. ma predivno.

film nije dobar ali je vrlo zanimljiv.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Uli Edel je u svojoj karijeri snimio jedan odličan biografski film, ali to nije TYSON koji je 1995. snimio za HBO. Tačan odgovor je BAADER-MEINHOF KOMPLEX. Ipak, kada gledamo TYSON deluje pomalo neočekivano da će petnaestk godina ranije u domovini Edel uspeti da napravi tako superioran film.

Edel je snimio značajne evropske filmove koji su imali i umetnički i komercijalni uspeh. Neki od njih su stekli seminalni status i vole ih generacije, kao recimo CHRISTIANE F. Posle odlaska u Ameriku nije imao tako pravolinijsku karijeru kao Wolfgang Petersen recimo iako je imao sličnu startnu poziciju, ali snimio je niz raznovrsnih filmova, neki od njih bili su evropski po tonu.

Michael Jai White, u vreme dok je još bio perspektivni Glumac, sa izvesnim fizčkim i borilačkim talentom, igra Mikea Tysona, George C. Scota igra Cassa D'Amata, Paul Winfield je Don King (zanimljivo je da je Ving Rhames igrao Kinga za HBO u odvojenom biopicu, a kadnije je u Hillovom UNDISPUTEDu igrao parafrazu Tysona) a tu ima i nekih njuški koje će kasnije steći ime.

Nažalost, Edelov biopic je prilično garden variety u pogledu rediteljskog postupka, ali i kad je reč o stavu o Tysonu. Zanimljivo je da privatni život velikog boksera tretira kao osnovni razlog njegovog pada, ali istovremeno u filmu nemamo konkluzivne prikaze ključnih pitanja a to su odnos sa Robin Givens i silovanje Desiree Washington.

Dok je odnos sa Robin Givens u načelu prikazan kao nešto što je bilo štetno jer je ona sa majkom zajedno bila zapravo vrlo organizovana golddiggerka, i fatalna žena sklona manipulaciji, nažalost nemamo nijednu ozbiljnu scenu u kojoj su ona i Mike nasamo. Edelov film implicira da ono za šta Robin Givens optužuje Tysona nije istina ali mi nikada ne vidimo ono što jeste istina, to jest ne vidimo te događaje.

Silovanje je pak rešeno kroz čitanje iskaza na sudu iz voiceovera i sugestivnog prikaza vrata hotelske sobe koja se zatvaraju što implicira da se iza njih desilo nešto strašno. Takve slutnje ne nudi nijedno rešenje u scenama sa Robin Givens.

Isto tako, moramo imati na umu da se Tyson razveo od Robin Givens 1989. godine a da je ona sve do sredine devedesetih bila prilično velika zvezda i na filmu i na televiziji, dakle zanimljivo je ako je žena sa ipak respektabilnom glumačkom karijerom u kontinuitetu zapravo bila i golddiggerka. Doduše, film nju i njenu majku ne prikazuje kao neke prostakuše, one definitivno jesu class act za Tysona koji je sa ulice ušao u ring ali se taj odnos, iako pivotalan ne razrađuje.

Don King je prikazan kao "zmija", ali opet ne nužno malevolentna. On shvata ko je Robin Givens ali preko nje pokušava da se približi Mikeu. On želi novac ali ne vidimo ga da u bilo kom trenutku izda ili otvoreno ugrozi Tysona. Doduše, svakako da je jasno zašto je tu, no on to i ne krije.

Mnogo je sivih nijansi prosuo Edel ali nijednu nije ispratio do kraja, tako da TYSON ostaje jedan površan televizijski biopic.

U ovo vreme, HBO je pravio već bitno zrelije televizijske filmove. Ali, nije to samo osnovni paradoks i primedba. Naime, Tyson i Don King su ogroman novac doneli upravo HBOu, dakle oni su deo njihove kuće i čini mi se da im je HBo dugovao ozbiljniji tretman od ovog, iako ako gledamo ekipu koja je okupljena, ovaj film nudi gledaocu nadu, ali izneverava na kraju.

Ilja Naišuler se vratio posle pet godina, sa filmom NOBODY. Ono što je najbolje oko ovog filma jeste da se razlikuje od HARDCORE HENRY, dakle Ilja nije ušao u manir, ali ponovo jeste reč o žanrovskom filmu sa jakim (istočno)evropskim autorskim pečatom. Ipak, odmah na početku moram reći da je ovaj film - uprkos tome što ima bolje kritike nego HARCORE HENRY - ipak bitno manje značajan, i suštinski slabiji.

Nije osnovni problem filma u tome što se Naišuler u njemu ne krije iza nekog high concepta, naprotiv. Zapravo, NOBODY je retko dinamičan i propulzivan film iako je namerno "spor" u nekim delovima i moram priznati - od stvari koje sa gledao u poslednje vreme, spada među one čija mi je dinamika izuzetno prijala.

Naišuler je u pogledu konvencionalnijeg rediteljskog koncepta apsolutno položio ispit što se mene tiče i snimio je zanimljiv offbeat akcijaš sa autorskim pečatom.

Međutim, scenario Dereka Kolstada, pisca JOHN WICKa je zaista inferioran, i nažalost one-note parafraza nekoliko poznatih filmova koja ne nudi mnogo prostora za nešto dobro, pa je samim tim ono što je Naišuler snimio još vrednije.

NOBODY je priča o office droneu koji posle jedne bezazlene provale u kuću, pokreće lanac nasilja koji će ga dovesti do sukoba sa veoma opasnom ruskom mafijom. Ali office drone u stvari nije ono što smo mislili. Malo tu ima REDa, malo LONG KISS GOODNIGHT, malo PAYBACKa, odnosno JOHN WICKa kao ključnog rip-offa tog Gibsonovog klasika (koji je sam po sebi rimejk) i ovo je sve sastavljeno od polovnih delova.

Bob Odenkirk kog znamo kao sleazy komičara u glavnoj ulozi je kul. To samo po sebi nije toliko iznenađenje, ovo nije prvi film čiji je protagonista unlikely hero, i on je u svemu ovome okej, sasvim solidan.

Problem scenarija je u tome što su negativci nekako prevaziđeni, bajati, prenaglašeni, opasniji u opisu nego u egzekuciji, a nema sad ni tog fakora iznenađenja da ih sve sredi Bob Odenkirk. Naišuleru se očigledno dopalo da snima ruske mafijaše koji govore na ruskom, i zabavilo ga je da radi sa glumcima iz rodine, ali ukupno uzev nije mnogo dobio iz toga.

Ono što pokazuje Naišuletovu veštinu jeste činjenica je ovaj scenario koji deluje kao HISTORY OF VIOLENCE za decu (a meni je to jedan od najgorih Cronenbergovih radovaI uspeo da pretvori u jedan visokoestetizovani pičvajz i ulije mu smisao isključivo kroz realizaciju.

Akcija je visokoestetizovana i postignuto je mnogo na skromnom budžetu, ima nekih generic ambijenata kao što su obralčuni u stovarištu, klubu i potera na ulicama ali je to sve jako lepo urađeno. Producent filma je David Leitch i oseća se da je Naishuler imao saradnju vrhunskih tehnokrata bioskopske akcije. Plus ima i originalnijih ambijenata kao što je recimo autobus u kom Naišuler pravi jedan odličan brawl.

Direktor fotografije Pawel Pogorzelski prati Naišulera maksimalno i daje akciji atipičan gloss.

Ono što je evropski u ovom filmu je prvo glumačka podela - arhetipska na sličan način kao što su to Refnove podele gde televizijski glumci današnjice staju uz rame sa zvezdama iz prošlosti, uz čiji rad je stasavao reditelj na VHSu, pa su tako to i Connie Nielsen kao kratkotrajna zvezda ranih dvehiljaditih i Michael Ironside kao B-ikona i Christopher Lloyd kao bitna faca osamdesetih. To je vintage podela kakvu biraju baš evropski reditelji, i možemo prepoznati tu liniju i ovde.

Dok je recimo HARDCORE HENRY imao nu school žanrovsku podelu, ona je ovde mnogo više u tom evropskom nostalgičnm senzbilitetu.

Zatim, slično filmu DRIVE, Naišuler konstituiš prostor američkih ulica noću okupanih neonom ali i suburbie na jedan prenaglašen način, više onako kako ih je on zamišljao nego što oni čak i na filmu danas realno izgledaju.

Johnstadov scenario je toliko šupalj i generalno isprazan da je Naišulerovo majstorstvo evidentno u tome kako je od toga uspeo da napravi film vredan pažnje.

Dakle, NOBODY je sav u inscenaciji, licima glumaca, u efektu koji je toliko jak da na kraju postane supstanca. Konačno jedan deo te "brzine" kojom film prolazi verovatno proističe baz iz toga što je scenario šupalj.

NOBODY nije podizanje spektakla na viši nivou u odnosu na HARDCORE HENRY ali jeste jedan stabilan debi, izveden pod okriljem moćnih zaštitinika kojima je dao baš ono što su želeli. Čini mi se posle ovoga Naišuler ima osiguranu dalju holuvudsku karijeru.

* * * / * * * *

Hmmm... Svakako bi valjalo da se pogleda.... Hardcore henry je imao nedopustivo malog odjeka za ono što je uradio.

NIGHTINGALE Elliotta Lestera je ekranizacija scenarija Fredericka Menscha sa Davidom Oyelowom u glavnoj ulozi. Ne možemo reći za ovaj format da je monodrama iako je Oyelowo jedini glumac, ali film se bavi i dijaloškim formama, bilo kroz njegove realne i umišljene razgovore bilo kroz intruziju medijskih sadržaja koji mogu biti percipirani kao "strana u dijalogu".

Međutim, Oyelowo je praktično jedini glumac u ovom filmu i priča govori o psihičkom raspadu tog junaka, njegovom potonuću u ludilo, pa na kraju i u laž i u zločin.

Lester drži stvari pod kontrolom i u ovoj stilskoj vežbi uspeva da izvuče mnogo u vizuelnom pogledu iz situacije i glumca. Lokacija je odlična, kostim i scenografija igraju, i sve to zajedno daje jedan veoma solidan efekat u ovoj HBO produkciji.

Ipak, na krajeva, sama forma je specifična i unutar ove ipak suštinski pretenciozne celine nema mnogo lufta za crossover. Rečju, NIGHTINGALE je veoma ekskluzivan u postavci i takav ostaje do kraja. Ov je dobar film sa jednim protagonistom o raspadu svesti ali nikada ne uspeva da preraste u nešto više ot toga.

Quote from: Meho Krljic on 16-04-2021, 22:09:12
Hmmm... Svakako bi valjalo da se pogleda.... Hardcore henry je imao nedopustivo malog odjeka za ono što je uradio.

Da, da, HARDCORE HENRY je zaista seminal work. A nema baš taj status. Ovo je onako baš ekonomska klasa, racionalno postavljen iskorak u Holivud u kom se Naišuler sjajno pokazao, kritika ga je prihvatila, sve super. I sam film je nestvarno pitak. Pogledao sam ga dvaput u dva dana, ali sam oba puta krindžovao na delove priče.

Skinuto, spremljeno, gledaće se    A očekivanja sam setovao na pravilnu razinu zahvaljujući tebi.

Britanski reditelj Harry Hook je posle adaptacije Goldingovog LORD OF THE FLIES za HBO snimio priču o Ishijum poslednjem pripadniku jednog indijanskih plemena kog par poljoprivrednika nalazi slučajno i predaje ga poznatom antropologu na proučavanje.

Naučnici su želeli primerak za proučavanje ali dobili su čoveka. Jon Voight igra antropologa koji prihvata Ishija i pokušava da da ga zaštiti od svih izazova integracije u društvo, ali u jednom trenutku ona postaje neizbežna.

Međutim, svet nosi i neke detalje tadašnje realnosti, recimo tuberkulozu kao neizlečivu bolest.

Hookov film je skrupulozan BBCjevski rad, sa film lookom u fakturi slike ali sa britanskom svedenošću u kadriranju i mizanscenu, bez mnogo pozicija kamere i veoma tačnim izrazom. Ipak, sama priča je umnogome limitirana nedostatkom dramskog sukoba i bitnim događajima koji se dese van osnovnog narativnog toka.

Mehmete, razbijaj PlayStation u znak odmazde, pokaži da u tebi još ima trunka Srpstva...

""The Last of Us" series adaptation at HBO has found its directors in Jasmila Žbanić and Ali Abbasi.

Žbanić's latest film, "Quo vadis, Aida" was nominated for the Oscar for best international film feature. The film won the Film Independent Spirit Award for best international film on Thursday. Abbasi won the Cannes Film Festival's Un Certain Regard Award for directing in 2018 for his film "Border," also known as "Gräns."

Žbanić is repped by CAA and Good Chaos. Abbasi is repped by CAA, Management 360 and Independent Talent Group.

It was previously announced that Pedro Pascal will star as Joel in the series, alongside Bella Ramsey as Ellie and Gabriel Luna as Tommy.



"The Last of Us" series was first announced as being in development at the premium cabler last March, with the show landing a formal series order in November. Based on the video game of the same name, the series takes place twenty years after modern civilization has been destroyed. Joel, a hardened survivor, is hired to smuggle Ellie out of an oppressive quarantine zone. What starts as a small job soon becomes a brutal, heartbreaking journey, as they both must traverse across the U.S. and depend on each other for survival.

"Chernobyl" creator Craig Mazin is attached to write and executive produce the series along with Neil Druckmann, a writer and creative director for "The Last of Us" video game. Carolyn Strauss and Rose Lam will also executive produce along with Evan Wells, president of game development studio Naughty Dog. PlayStation Productions' Asad Qizilbash and Carter Swan will also executive produce. Kantemir Balagov is set to direct the pilot. The project is a co-production with Sony Pictures Television. PlayStation Productions, Word Games, and Naughty Dog produce."

inspirisao ih Mladić i njegova horda "cannibalistic creatures infected by a mutated fungus"

Drago mi zbog Jasmile. 

Urugvajski reditelj Nacho Alvarez debitovao je sjajnim mjuziklom EXPLOTA EXPLOTA koji je inspirisan opusom Raffaelle Carre čije su pesme i šou programi obeležili svet iberoameričkog govornog područja. Ova Italijanka je uspešno kombinovala pop pesme sa televizijskim nastupom i to je postiglo sinergijski efekat koji je opstao sve do danas.

Neke od njenih pesama i danas su klasici pop muzike i mogu se čuti u raznim prilikama i kontekstima, i ceo taj latino stil u kom su se kombinovali italo, disco, latino i show tunes preneo se na kraju krajeva i na našu muzičku scenu sa takvim predstavnicima kao što je Zdravko Čolić.

Kao ključni uzor filma EXPLOTA EXPLOTA možemo uzeti remek-delo Peytona Reeda DOWN WITH LOVE koje je uspelo da istovremeno oživi i blago parodira duh tashlinovskih sex komedija sa Doris Day koje su imale u sebi čudan spoj romantike, intantilne erotike, društvene satira i prikaza glamuroznog života koji se istovremeno i ismeva i fetišizuje.

Alvarezov film međutm dešava se 1973. godine kada je Caudillo ušao u zaustavno vreme svoje vladavine. I to je jako zanimljivo jer pravi jednu veoma zanimljivu kritiku tog vremena u čijem campy televizijskom šou programu zapravo uživa.

Pesme Raffaelle Carre služe da bi se prikazala priča o neočekivanoj, maltene zabranjenoj ljubavi plesačice iz televizijskog šou programa i sina glavnog cenzora španske državne televizije. Zanimljivo je da je španska televizija i producent ovog filma i da je proizvela jednu dosta karikiranu viziju svoje istorije.

Kada sin glavnog cenzora nasledi očevo radno mesto, ljubav se nalazi na ispitu, a Alvarez sa izuzetno talentovanom podelom i veoma inspirisanim plesačkim i muzičkim numerama uspeva da izvede ovu priču do kraja.

Nama, upravo u ovom periodu jugonostalgije, ponajviše oličene i kroz uživanje u pop kulturi "bratstva i detinjstva", ova priča deluje naročto zanimljivo i nudi jednu zanimljivu humanizaciju čak i one strane koja nikada nije dobijala ljudski lik a to su cenzori.

Ovde dakle nemamo lik rigidnog ali suštinski benevolentnog funkcionera koji u ključnom trenutku donosi pravu odluku, već predstavnika državnog ideološkog aparata koji je doktorirao filozofiju kako bi na naučnoj osnovi mogao da definiše javni moral i nacionalnu viziju dobra i zla.

U tom pogledu, kao što su u Istočnoj Nemačkoj vrlo brzo posle dvehiljadite krenuli da se javljaju filmo "ostalgičnog" karaktera kao što je GOODBYE LENIN u kojima se pokazuje nostalgija za DDR, tako ovde imamo jedan nostalgičan prikaz Francove Španije u kojoj je ideološki krvotok države dotrajao kada i generalisimusov kardiovaskularni sistem.

U filmu nema prikaza represije, osim što se jedan od junaka koji je homoseksualac krije i pravi da je zainteresovan za žene, što je inače iskazano u jednoj od najestetizovanijih muzičkih numera za pesmu LUCAS.

Štaviše, kada se policija pojavi sa namerom da kazni autore opscenog programa, oni više liče na Keystone Kopse iz nemih komedija Macka Sennetta nego na opasne batinaše koji čine da ljude pojede mrak.

U filmu se na trenutak pojavljuje i generalisimusova supruga, po mnogim istorijskim izvorima izuzetno zainteresovana za pitanja javnog morala i kulture, ali prikazana je kratko, i karikaturalno, kao britanska kraljica u nekom Bond filmu. Franco se pominje u dve instance, jednom kada glavni cenzor zapreti urednicima televizije da se ne protive nameštenju njegovoh sina, i jednom kada kaudiljov portret biva umiksovan tokom provokativne plesne tačke i otimanja oko miksete u sred novogodišnjeg programa.

Ukratko, Franco je prikazan kao strašilo i neki smešni dekica koji već tada nije imao apsolutno nikakav uticaj na špansku svakodnevicu. Mimo te dve situacije, junaci ni u jednom trenutku ne pokazuju neko otvoreno nezadovoljstvo životom pod Francovom vlašću.

Iako se po nivou realizma ne mogu porediti serija CRNO-BELI SVET i film EXPLOTA EXPLOTA koji je bitno stilizovaniji, zanimljivo je da se junaci ove hrvatske nostalgične serije mnogo više žale na svakodnevicu u periodu posle Titove smrti, ali da se na sličan način prikazuje potpuni gubitak potencije ideologije koja je pokretala državu. Sa druge strane, likovi političkih aparatčika, naročito onoh opterećenih ideologijom nemaju apsolutno nikakve ni približne simpatije kakve ovde dobija mladi cenzor-reformator niti su dati tako bezopasno kao njegov malevolentni ali zapravo već marginalizovani otac.

EXPLOTA EXPLOTA stoga daje sliku jednog fašizma sa ljudskim likom u kom je popularna muzika bila i razbibriga kreirana na državnoj televiziji ali i prostor za emancipaciju i potkopavanje režima izrazito opterećenog temom javnog morala, naročito u pogledu seksualnosti.

Dok se CRNO-BELI SVET bavi novotalasnom scenom čiji su benodi takođe otvarali razne tabue, i uveli ih u državne medije, to su bili uglavnom ideološka pitanja plasirana kroz muziku, u društvu koje se obavezalo na dijalog koji nije planiralo da iskreno praktikuje.

U EXPLOTA EXPLOTA imamo primer popularne kulture koja je u samoj svojoj formi nosila suštinu, u zvucima, ritmovima, plesu i hedonizmu koji su krnjili fašizam, bez i da progovore o njemu.

* * * 1/2 / * * * *

THE COURIER je istinita priča iz perioda Hladnog rata u kojoj Benedict Cumberbatch igra britanskog trgovačkog putnika kog regrutuju CIA i MI-6 da im bude kontakt sa generalom GRUa koji je pružio ruku komunikacije u osvit Kubanske krize.

Scenario Toma O'Connora kog znamo po filmu HITMAN'S BODYGUARD, dakle ne baš kao Toma Stopparda, na jedan krajnje rutinski način prikazuje ovu priču. Trgovački putnik je regrutovan, pa onda radi posao, pa onda imamo tipične dileme - on nije špijun, on je običan čovek, on ne razvija špijunske već ljudske odnose, on ne tretira doušnika kao izvor već kao osobu, žena nešto naslućuje itd.

Sve to smo videli milion puta u boljim izdanjima i nažalost reditelj Dominic Cooke nema dovoljno snažan rukopis da ove stvari podigne na neki viši nivo, i da sprovede klišee sa punim ubeđenjem. Na kraju, ovo ostaje više kao ilustracija dešavanja nego kao punokrvna drama, a kako bi i bila, priču znamo kako će ići - čak i da je već nismo čuli - i na tom putu nema osveženja u realizaciji.

THE COURIER nažalost baš nema žara i inventivnosti, nema ni pokušaja da unese živost u ovu davno ispričanu priču. Šteta. Cumberbatch je ipak velika zvezda koja je kapital svakog filma koji to ume da iskoristi.

* * / * * * *

VOYAGERS Neila Burgera, pojednostavljeno opisan kao LORD OF THE FLIES u svemiru mi je izuzetno legao. Film nudi veoma rafiniran B-rukopis kombinovan sa nečim što se može videti u dobrom art houseu i jednu ekonomičnu konstrukciju koja podseća na neke od najvećih majstora forme.

Postaje pomalo neprijatno to naizmenično jurenje Nolana i Burgera gde jedan snimi INCEPTION onda ovaj odgovori LIMITLESSom, izađe PRESTIGE pa ILLUSIONIST i evo sada VOYAGERS kao svojevrsni B-odgovor na INTERSTELLAR.

I ponovo je Burger bolji, što u odnosu na INTERSTELLAR nije bilo mnogo teško. Ovde se on bavi multigeneracijskom svemirskom misijom u ključu THIRTEEN TO CENTAURUS, samo bez Twista, odnosno zaista se otisnu u svemir. Dakle, ovde nema time loopova, wormholeova i ostalih nolaovih zavrzalama u kojima na kraju ni on ne može da se snađe pa svi u isto vreme postanu svoj ćale, unuk, deda i zaova.

Kada klinci provale da ih Komanda Misije umiruje određenim psihofarmacima, kojim im ubija čulnost, i kada neki od njih prestanu da ih konzumiraju, stvaraju se preduslovi za izbijanje pičvajza, i on promptno izbije.

S jedne strane, ne možemo reći da ovako nešto ranije nismo videli, ali nismo u svemiru, i meni je recimo sa ovako dobrom glumačkom podelom baš i leglo to što su stvari dosta "obične" u pogledu dešavanja i razvoja situacije ali dobro realizovane, zanimljivo offbeat u pogledu kadriranja koje povremeno zaliči na DOG POUND Kima Chapirona.

Film ima odličnu glumačku ekipu, tu je Colin Farrell kao major star power i Tye Sheridan kao seanpennovska mlada figura, a i Deppova ćerka se veoma fino snalazi sa ostatkom vrhunski selektirane mlade ekipe koja je veoma harizmatična i funkcionalna u pogledu igre ali i diferencijacije u izgledu jer jedan deo njih čini kolektivni lik.

Burgerov stil u ovom filmu prati Enrique Chediak kao direktor fotografije. Ključna reč u postupku je propulzivnost. Tenzija i intriga su konstantni iako film ima zapravo samo jednu tehnički kompleksnu akcionu scenu, i nekoliko manje zahtevnih. Međutim, Burger uspeva da stvori utisak kako sve vreme dobijamo skup obrok.

Ono što filmu nedostaje je da se uzdigne na one najveće dimenzije, da dobaci do ikoničnih karaktera i situacija, da moćno poentira, ali dobro, da je to dobacio ne bi bio Burger već Cameron i bio bi A-film. Ovako, sve je to kako treba i nudi mnogo uživanja.

* * * / * * * *

Oh, pa to zvuči prilično apiling. Taman za ovaj bogougodno-radnički praznik.

Ovaj praznik se uklapa u onu metafizičku konstataciju - "pred Skupštinu su došli kao radnici, a otišli odande kao Srbi"

Film je prototip Vučićeve vladavine u Srbiji, od A do Š, kao da su ga za nas snimali. Psihopata koji manipuliše zbunjenom, otupljenom i gladnom rajom, lažima o tome kako ih baš on hrani (iako im hrana svima pripada) i izmišljenim neprijateljima od kojih ih on, spasioc, brani. Čak i kad ga uhvate u laži, on im složi najgluplju moguću priču i oni svesno odluče da poveruju u to, jer ko će da se cima sa nekim tamo višim ciljevima.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Quote from: Petronije on 02-05-2021, 16:02:49
Film je prototip Vučićeve vladavine u Srbiji, od A do Š, kao da su ga za nas snimali. Psihopata koji manipuliše zbunjenom, otupljenom i gladnom rajom, lažima o tome kako ih baš on hrani (iako im hrana svima pripada) i izmišljenim neprijateljima od kojih ih on, spasioc, brani. Čak i kad ga uhvate u laži, on im složi najgluplju moguću priču i oni svesno odluče da poveruju u to, jer ko će da se cima sa nekim tamo višim ciljevima.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Slažem se. S tim što su Vučkove laži još bizarnije od ove na koju pristaju VOYAGERSi.


Sent from my iPhone using Tapatalk

To je zato što je lik iz filma za ovog "našeg" mala maca, u svakom smislu. [emoji4]

Sent from my SM-A715F using Tapatalk