ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Nisam pomenuo ni film Heavy Metal.Mnogo toga može i ima da se piše o Corbenu, pa se nadajmo da će neko jednom možda i biografiju da mu napiše.

O Corbenu nema previše napisanog, bar ne da ja znam, inače bih već dodao tonu podataka na ovaj tvoj tekst. A nemam trenutno vremena da skupljam informacije sa zilion strana. TwoMorrows, koji izdaju desetine knjiga i časopisa o američkom stripu pre 2000, nemaju skoro ništa o njemu. Jedino u Comic Book Artist #4 sam našao nešto, a to je izdato 1999. Tema je bila "Carstvo horora", tj. Warren Publishing, i najveći deo članaka je o Jamesu Warrenu i Bernie-ju Wrightsonu.

Kad sam već pomenuo Bernie-ja: Chaykin je za njega rekao, u komentaru na Corbenovu smrt, da bi pošao sličnim karijernim putem da ga nisu vrlo brzo prihvatili u mejnstrimu, tj. DC-ju.

Da, nema mnogo napisano. Ja sam pripremajući ovo što sam napisao prošao kroz te kolekcije koje imam i tu zapravo nema mnogo informacija o njemu, a vrlo malo informacija uopšte posle 1990. godine. Između ostalog je zato tekst takav kakav je, zbrda-zdola jer mi je bilo jasno da će biti bolje da pišem o svojim impresijama nego o faktima kojih zapravo nema mnogo izvan onoga što je dostupno na vikipediji. Doduše, ko može do njih da dođe, preporučujem dve pomenute kolekcije Fantagor Pressa, Richard Corben's Art Book 1 i 2 jer u njima sam Corben o svakom od radova napisao po nešto pa tu ima dosta, onako, interesantnih tidbida.

nedavno je taschen izdao monografiju masterpieces of fantasy art gdje definirao 12 najvecih, sve uz biografije; corben se navodi u dodatku medju 99 ostalih.
masterpieces of fantasy art
sadrzaj

30x40 cm, knjiga inace tezi 7 kg.

Evo primera table koju sam pominjao na drugom topiku: Kejnovi dijagonalni kadrovi!



Ovo je sa početka 90-ih, iz uvek preporučljivog serijala Legends of the Dark Knight, gde su razni crtači i scenaristi radili svoje verzije Betmana. Priča Flyer, u tri sveske, je bila plod saradnje Čejkina i Kejna, sa Oliffom na koloru.

Kejn je bio majstor koreografije i strukture, ali težnja ka ovakvim kadrovima nema mnogo opravdanja. Osim u smislu novuma radi novuma. Što kaže Čejkin, ovo je anti-narrative, anti-structure, i anti-design. Znamo da je Morison "dokazao" da je gore dole, i da je glupo pametno, i da se treba prepustiti sekvencijalnoj simultanosti intraeksternog postbivstvovanja... tandara-broć... itd, ali došlo je vreme da se uozbiljimo i počnemo da prepoznajemo obrasce kao nešto više od nasumičnih izraza slobode govora i volje.

Ali zato je Kejn umeo da crta žene sa požudom u očima!



Čejkinov pokušaj da unese malo erotike u Betmena, no, ovi nisu baš tradicionalno a ni komercijalno u prijateljskim odnosima.

Ma ova Kejnova tabla je još pomozi bože u odnosu na to čega sve danas ima. Ja sam generalno alergičan na visoke a uske kadrove, to mi potpuno uništava pripovedanje. Ovo mi u poređenju sa tim čak i nije strašno.

Dobro, čak i loš Kane je tata mata među crtačima.

Na temi gde sam pominjao Kejnove "dijagonalne kadrove", pominjao sam i jednu tablu koju John Buscema nije dobro promislio kada je crtao. (Ovo nije nikakva kritika Busceme po sebi, jer nije reprezentativno za njegov rad u celini, ali dešava se, zbog rokova, nepažnje, dosađivanja na poslu, čega god. Po sebi je dobar primer ovoga čemu sam posvetio topik.)



Iz Konana je, ali ne znam tačnu epizodu. Efekat čitave priče ili akcije/scene kojoj je posvećena stranica je ublažen zato što je Veliki Džon hteo da pokaže kako zgodne žene ume da crta!

A sada...

Richard Corben, deo II!



Bloodstar, originalno crno-beli. Jedina veća mana ovog ranog primera grafičkog romana (makar i u palp obliku) je zavisnost od teksta, i to suviše mnogo teksta. Ali, kada je Corben pravio predah, i vizuelno naglašavao važnost trenutka, rezultat je bio i ostao vrlo moćan.



Rat God, prva sveska, izdao Dark Horse pre nekoliko godina. Corben pisao, crtao, i kolorisao. Ali kakav je to samo kolor! Gradacija i kontrast daju atmosferu pa čak i život čitavoj tabli.

Vredi nešto izvući iz riznice istorije i pokazati ovde, sada dok većina nas ima višak slobodnog vremena.

Kada sam tražio priču Burma Sky, od Arčija Gudvina i Aleksa Tota, našao sam da je bila objavljena u časopisu Our Fighting Forces u ranim 70-im, sa DC-jem kao izdavačem. E, sad, ovo što želim da pokažem nema veze sa Totom ali je objavljeno u istom tom broju časopisa kao i Burma Sky. Radi se o epizodi stripa Losers, koji je crtao John Severin, a pisao Bob Kanigher. Pogodićete iz naslova da je Our Fighting Forces bio strip-časopis sa ratnom tematikom, a neću vas pustiti da pogađate ko je bio urednik, već ću samo reći: Archie Goodwin.

Na stranu loš tisak i loš kolor, po naraciji i kompoziciji ovo je vrlo moderno:

     

Ovde više nemamo klasičnu tablu 3x2 ili čak 2x2 (kao kod Kirbija), što je skoro do tada bio standard, i vidimo tendenciju ka većem dinamizmu i raznovrsnosti, jer je pre toga Steranko već bio revolucionisao strip. Koliko su meni rekli, Joe Kubert je nešto pre tog vremena počeo da ubacuje insete (male kadrove uglavnom, ali ne i nužno, kružnog oblika) u veće kadrove i Severin sledi tu školu. Ali zaista, uz minimalne dorade, ovo bi moglo da prođe i kao moderni strip.

Kad sam već kog njega, jedna anegdota o Johnu Severinu neće škoditi. Louise Simonson, koja je kasnih 70-ih bila urednik u Warrenu, sarađivala je sa njim na jednoj priči. Bilo je poznato koliki je Severin fanatik po pitanju istorijske verodostojnosti. Ako se dobro sećam, crtao je neku priču sa kraja Prvog svetskog rata, predao crtež, a onda je shvatio da je pogrešno nacrtao dugmad na uniformama, jer su se iste promenile nešto pre tog vremena u kome se odvija priča. Zvao je Weezie (=Louise) i sav uspaničen tražio da ponovo nacrta table. Naravno, Weezie je bila i ostala praktična osoba i njena reakcija je bila otprilike u stilu: What The Fuck, Johne?! Pa lakše je valjda izmeniti priču (tj. tekst) i pomeriti je u vremenu par dana ili nedelja ili čak meseci nego sve crtati iznova?

Tako su i uradili, naravno. 

Nije tabla ili kadar, ali kako je ovo otprilike topik o crtežu generalno, neka citat stoji ovde:

QuoteProbably the biggest problem I have with aspiring comic artists who show me their work is that they have learned rendering techniques, so everything is over-rendered, but the didn't learn the drawing underneath to make it work. It's gotten much worse with computer techniques.

Please please PLEASE take a look at your sequential work and figure acting before applying all your sparkly digital inking and coloring techniques, if you are hoping to draw for the bigger publishers. Storytelling is KEY.

Thank you!

Gail Simone na tviteru, pre pola godine ili tako nešto.

U pravu žena, osim što, naravno, primeri poput Szymona Kudranskog - da ne pominjem istorijski primer Grega Landa - pokazuju da će veliki izdavači vrlo spremno uposliti baš takve crtače jer ponekad šminka bude važnija od pripovedanja.

Marvel se tu opametio, bar na neko vreme. Negde početkom prošle decenije - mislim da je bila 2012. ali nemoj me držati za reč - doveli su Chaykina i Klausa Jansona da drže seminare novim crtačima, uglavnom o pripovedanju i strukturi, i to je postala godišnja tradicija neko vreme. Dao bih desnu ruku (...hm, ne) Bruklinski most za zapis tih predavanja. Ne mogu sad da se setim ko je sve prošao kroz to, ali za jedno ime sam siguran: Mahmud Asrar.

Mislim da je Quesada bio shvatio koliko bi sve otišlo dođavola da se prepusti slučajnosti i ukusima publike, pa je on to inicirao.

Da, kod Asrara se vidi taj razrađeni pripovedački talenat. On je bio jako dobar još na Imageu ali ju u Marvelu baš sazreo.

No, Marvel svakako ima povremene padove, kako sam nedavno pominjao, Greg Land je krenuo na bolje a onda se ponovo sunovratio. A i slučaj Mikea Del Munda je zanimljiv...

Meni je Del Mundo jedan od najboljih crtača naslovnih ilustracija iz prethodne decenije, ako ne i najbolji (barem u Americi*), a i kolorista je par excellence. Ali, da, njegove duže radove je teže voleti.


*valjda je jasno da mislim na tržište, a ne gde on živi?

Quote from: Meho Krljic on 19-01-2021, 06:57:06

Ili, da vidimo šta je trulo u zemlji DCvel-ovskoj po pitanju kolora. Ovo su samo neka ovlašna razmišljanja, može se tema produbiti mnogo dalje i dublje, ali za početak učinimo i toliko.

I pođemo od najvišeg, najapstraktnijeg nivoa, koji nema mnogo veza sa pojedinačnim izborima, i da li su upotrebljene boje drečave ili mutne i tome slično.

Strip je tradicionalno bio crno-beli medijum (kome se boja naknadno dodaje), a danas kao da svaki pojedinačni strip hoće da istovremeno bude i crno-beli i u boji. Zna se na koju vrstu stripa mislim. Američki "glavnotokovski". U ovom gornjem primeru imamo crno-belu osnovu - tuš Bryana Hitcha ili Kevina Nowlana ili ko god je bio u ovom konkretnom primeru* - na belom papiru/ekranu - u kojoj nema ničeg belog, u konačnom rezultatu. Dakle, kontrast = 0, a kontrast je osnova dobrog dizajna. Balončići ponekad vade stvari, ali siguran sam da ih Hitch ne voli mnogo, jer kvare tako "sjajnu" koreografiju. Linija, iscrtana tušem, definiše oblike. Ali onda na to imamo dodatu boju koja takođe hoće da definiše iste te oblike. I imamo totalnu kakofoniju. Meni ova gornja stranica (u konačnom efektu, kao vizuelna "celina") nije ni za WC papir, iskreno i bez preterivanja.

I sve to mi je totalno suludo zato što kolor i štampa danas imaju mogućnosti kao nikada ranije, i mnogi dobri koloristi to dokazuje. Ali u mnogim izdanjima Marvela i DC-ja dobijamo - ok, ja ne, zaobilazim uglavnom    - ovakve bućkuriše.


*mrzi me da tražim jer nije ni bitno

Wallace Wood je početkom 70-ih radio nedeljni strip za američke vojnike u inostranstvu, Cannon, koji je pre neku godinu objavljen i u zbirnom izdanju. Nije mi bitan sam taj strip koliko prilika da pokažem da niko u istoriji tog medija nije crtao seksipilnije ženske oblike. Niko. Nikad.

Neki su bili blizu ili čak ravni, doduše. Manara i Jordi Bernet mi odmah padaju na pamet. Možda Frank Cho. Ni Chaykin nije daleko.

Juče smo malo raspravljali o Šigeruu Mizukiju i njegovoj relativnoj opskurnosti na Zapadu (= Severnoj Americi, kako je i Meho primetio), ali setio sam se onog što sam napisao, odnosno preneo sa najvećeg japanskog foruma, pre desetak godina. Lista je ovde. Krenite lepo redom, od najviših pozicija ka nižim, i prvo ime koje vam bude nepoznato je taj "najnepoznatiji manga-autor na Zapadu". Skoro da sam siguran da, ako iole pratite japanski strip, odgovor je Morohoshi. Stvarno ne znam gde ste mogli čuti za njega, ako izuzmemo koje pominjanje sa moje strane, tu i tamo.

Naravno, ta  titula najnepoznatijeg nije bitna, ali mi ovo omogućava da uradim ono što inače ne radim: da postavim kadrove iz japanskog stripa. Imam više njegovih knjiga ili kolekcija (kratkih priča) - nešto je horor, nešto čisti humor, a nešto "epic fantasy" - ali, pošto nije praktično da postavljam slike odatle, moraću da se oslonim na ono malo što postoji na internetu. Na primer:









Što se tiče predstavljanja okultnog i arhaičnog, Morohoshi je u Japanu neprevaziđen. Tvrdi se - video sam na više mesta, iako ne znam izvor - da je Tezuka izjavio kako može da crta kao Katsuhiro Otomo, ili kao Yukinobu Hoshino, ali ne ume da crta poput Morohoshija. Neke od najboljih ideja ili slika koje možemo videti u Miyazakijevim filmovima, preuzete su baš od njega, posebno veći deo Princeze Mononoke. Zapravo, Miyazaki je prvobitno hteo da Morohoshi crta (strip) Nausiku.

Prevodilac Zack Davisson je na tviteru izjavio sledeće:



Ankoku shinwa se prevodi kao Mračni mit, ili možda Mit o tmini, a u sledećem tvitu Davisson dodaje: "Actually, pretty much any Daijiro Morohoshi comic."

Istinite reči.

Daaa, prelepo.

Dobar tekst o njemu - najbolji na engleskom - ovde. Odatle su neke od gornjih slika.

Njegovo najduže delo, Saiyu yoenden, obrada legende o putovanju Gokua na Zapad (u Indiju), ima oko 4000 stranica, a ja, nažalost  , imam samo dva toma (kanzenban - "savršeno" izdanje) - dakle, nekih 800 strana. Taj strip je započet 80-ih, i završen je odavno, ali čujem da je pre koju godinu dobio i  nastavak. 

A, kao što kažu u tekstu, bibliografija mu je ogromna. Uz sve ono što sam ranije pomenuo, crtao je i SF (Bio-grad, Mašina za gledanje snova), mračne komedije, evropske bajke poput ovoga:

Poslednji put smo pominjali Morohoshija, pa sam poželeo da pokažem nešto iz Saiyu yoenden, njegovog najdužeg dela, crtanog tokom 80-ih i 90-ih. Srećom, da se ne bismo mučili da amaterskim snimcima i lošim uglovima, našao sam na disku skenove originalnog izdanja, koje sam verovatno bio skinuo pitaj-boga-kada za ovakve potrebe. Pa, evo:

 

(Prati se sa desna na levo, naravno.)

Ovo je iz prologa, gde je Son Goku još uvek vrlo mlad. "Prolog" u ovom stripu je duži (po broju strana) od većina fantazijskih epova iz drugih zemalja . Uzeti u obzir i da je Morohoshi prilično staromodan - zapravo, "svojevrstan" je bolja reč, jer niko nije bio sasvim sličan ni u jednom vremenu - i da nema dekompresije kao kod modernijih crtača. Neke stranice imaju i po 10 ili više kadrova, kao što vidite. Druge imaju dosta teksta, u zavisnosti od potrebe. Ovo nije poput novijih japanskih stripova, gde se u 100 stranica iznese vrlo malo konkretnog sadržaja. Ovde sve puca od informacija.

Da, ovo je superzgusnuto u odnosu na post-Dragon Ball Z mange kojima treba 5-6 epizoda da preođu kroz jednu tuču.

I prelepo, naravno.

Čudno, ali istinito. Evo šta hoću da kažem: našao sam skenove za Saiyu yoenden, delo za koje 99.9999% zapadnjačkih fanova stripa nije znalo ni da postoji, ali ne mogu da nađem one za Gli Aristocratici Ferdinanda Tacconija, stripa koji sam voleo još u detinjstvu?

Ok, pošto mi je taj prolaz zaprečen, idemo na drugu stranu.

Arthur Adams, dame i gospodo, slabo pominjan na ovim balkanskim prostorima, ali vaistinu jedan od najznačajnijih crtača novijeg američkog stripa:



Druga stranica druge epizode Jonni Future, objavljene u Tom Strong's Terrific Tales, za America's Best Comics.

Adams je dao svojim ženskim likovima stilizaciju nalik na onu iz animea 80-ih i stripova Masamunea Shirowa, i jedan je od prvih koji su to preneli u američki strip. (Guy Davis takođe, ali on je kasnije napustio taj stil.) I to je kombinovao sa izuzetno detaljnim i (još bitnije) maštovitim pozadinama.

Evo šta o Adamsu kažu na jednom mestu:

QuoteWhen Arthur Adams burst on the scene, his impact was immediate and powerful. His ornate, heavily detailed drawings delighted a generation of fans in the 80's, but as a whole his work was often busy, cluttered, and visually noisy. It wasn't until he began to strip away the unnecessary detail and artifice in his work that he truly hit his stride as a storyteller and artist. His figures now have greater impact and weight, the layouts are more concise and direct, and the staging is remarkably clear and easy to read. Continuing to improve, Adams is one of the few modern artists to resurrect the pure fun and enjoyment of reading comics.

Ovaj boldovani deo potpisujem, s tim što reč "moderno" treba shvatiti relativno. Danas ima više takvih, naravno, koji pokušavaju da postignu sličan senzibilitet, iako retko ko ima njegovu veštinu. Citat je uzet sa ovog mesta:

The Top 100 Artists of American Comic Books

a ta njihova lista je pravljena pre dvadesetak godina - rekao bih po primerima i imenima koji su dati. Vrlo obuhvatno i detaljno, i (uglavnom) dobro argumentovano, bez uzimanja u obzir novinskih stripova i stranih crtača (tj. onih koji prevashodno crtaju za druga tržišta). Wrightson im je skandalozno nisko, ali mislim da 41. mesto nije loše za nekog novijeg kao što je Adams, a posebno kada se uzme u obzir kad je pisano.

U stvari, ne bi bilo loše prodiskutovati celu listu, ako nekoga zanima.

Quote from: ridiculus on 01-05-2021, 16:15:57
U stvari, ne bi bilo loše prodiskutovati celu listu, ako nekoga zanima.

Evo, ja ću, pošto sam se malo podsetio šta se tamo kaže.

Prvo, ovakve liste su nezahvalne jer propuštaju elemente veštine pravljenja stripa koje nemaju strogo veze sa crtežom, po definiciji kako je data. A nemaju veze ni sa scenarijom, tako da jedan od najvažnijih elemenata ostaje nepokriven. Znate, pričali smo već o tome.

Drugo, skandalozni propusti na strogo crtačkom planu. Nema Garcia-Lopeza i Corbena. Za to jednostavno nema opravdanja, pogotovo ne kada je izbor tako širok. Možda i Alex Nino, ali tu uvek mogu da se provuku na osnovu kriterijuma. Da li je Nino objavljivao na Filipinima više nego u Americi? Ne znam.

Najnoviji pomenut crtač je verovatno Alex Ross, i tu ne mogu da se bunim, iako nisam fan njegovog stripovskog rada (za razliku od postera, ilustracija, konceptualnog dizajna). Jim Lee je isto noviji, i ajde, njega ću da "progutam" jer ume lepo da crta, i toliko crtača je želelo ili pokušavalo da ga imitira - sve dok nisu shvatili da to nije put kojim treba ići  !

McFarlane-a nema, ali tu je Arthur Adams, koji već sadrži taj stil specifičnih šrafura!

Za ostalo, manje ili više poštujem, što se tiče izbora. Ima nekoliko starijih imena za koje nikad nisam čuo, ali to je možda do mene a ne do liste.

A što se tiče samog rangiranja, oko toga se možemo sporiti vekovima. Da li Wally Wood zaslužuje da se nađe iznad Alexa Totha? Obojica su najveći talenti svoje generacije. Da li Al Williamson zaslužuje da se nađe iznad Joe-a Kubert-a? Jeste bolji ilustrator, ili bar crta lepše, ali Kubert ima pokret, ima inovativnost, ima uticaj. Ali ono što mi najviše smeta je što nisu bili dosledni u sopstvenom kriterijumu. Koji glasi:

Quote10 years of intense application may outweigh 30 years of competent but unspectacular work

a onda "šutnu" na donja mesta te ljude koji su imali relativno kraće periode intenzivne kreativnosti. Npr. Wrightson, Chaykin, pa čak i Byrne... O Wrightsonu (na 61. mestu):

QuoteBernie Wrightson's is a somewhat sad story. Fans of his work during the 70's and early 80's will be shocked at his low standing on this list.

Jeste, šokiran sam, jer em što je prirodno da se gledaju najveća dostignuća, a ne neka zamišljena aritmetička sredina, em je tako nešto implicirano u postavljenim kriterijumima koje sam gore citirao. Heh, ni Alex Toth nije nacrtao ništa dobro u poslednjih 15 godina! 

Ali ovakve stvari

   

su spektakularne - iako je ovo drugo ilustracija - i ovaj sitni format koji sam (namerno  ) postavio im ne čini pravdu.

Nisam pomenuo prošli put - izostavljeni su i andergraund crtači, poput Roberta Crumba.

Ja se sad plašim da pogledam tu listu. Šta ako nema Johna Busceme??? ŠTA ONDA?

Stavljamo 100 najboljih tabli Velikog Džona u ime odmazde? 

Svejedno, standardna kuknjava na stranu, ovo je jedna od najboljih lista koje sam video. Pravili su je profesionalci, i može mnogo da se nauči iz nje. Ovo sam samo naveo neke propuste koje si mi veoma očigledni sa obzirom na interesovanja i svežinu pamćenja. Corbena su mogli da smatraju "andergraundom" - mada je radio i za Warren, a njih ne bih nikada nazvao tako. Jedino je Garcia-Lopez maestralno oštećen. Valjda zato što ćuti i ne buni se. 

Iz ove naše pozicije, lista bi se mogla nazvati Top 100 Comic Artists of the 20th Century, ali bez Garcia-Lopeza!

Spojleri svugde! Pošto danas pokazujem završetke nekih priča.



Avaj, Charltonovi stripovi nisu idealni za reprodukciju, i to je što je, dok neko* ne bude remasterovao ove priče. Crtač i pisac priče Through a Glass Darkly, čiju jednu stranu vidite iznad, je Tom Sutton, a ova je objavljena u Ghostly Tales #113, 1974.

Ako je neko bio idealan za vizuelizaciju Lovecraftovog opusa i kosmičkih užasa, to je bio Tom "Dementia" Sutton.


Idemo na čuveni kros-over Marvela i DC-ja iz 1982, The Uncanny X-Men and the New Teen Titans. Zato što je Simosnon pre neki dan postavio jednu stranu na društvene mreže (bez boje) a i zato što je većina strana iz tog stripa totali osam. Zvuči mistično? Ok, evo ponovo: totally awesome.



Vidimo i štampanu stranu (sa bojom), i koliko je uža od originala. Tuširao Terry Austin. Znam da će me Byrne-ovi fanovi mrzeti posle ovoga, ali svejedno, reći ću: Simonson crta bolju Feniks od Byrne-a! Byrne je bolji u nekim stvarima, ali pokret i moć ne spadaju u njih. Feniks je nestabilna i neuhvatljiva, a Walt to "hvata" bolje od Johna.


Treći primer se nadovezuje na ovo gore... na neki način. Rekao sam na drugom mestu da je Art Adams bio najprigodniji saradnik Marka Millara i braniću to radeonskim prskalicama i lilihip-buzdovanima ako treba! A Art Adams je kao svoj uzor uvek spominjao ovaj strip gore - da je to način kako treba crtati timove superheroja. Obično se George Perez vezuje za takav pristup, ali Adams je isto toliko minuciozan u šrafurama i detaljima, i mnogo duhovitiji. Bacimo pogled na ono što je napravio od The Authority... Ellisovog čeda, i Hitchovog, deteta suvog cinizma pomešanog sa kvazirealizmom. Iz broja 27:



Ovaj kadar možete da shvatiti kao zamenu za 90% modernog superherojskog stripa. Sve što vidite tamo možete da vidite i u njemu . Senzibilitet, estetiku, veštinu. Čisto da vam olakšam život. Zahvalnice primam samo u novčanoj protivvrednosti. 

Arthur Adams je jedan od arhitekti modernog superherojskog izraza (u najboljem smislu, za razliku od Hitcha), i STRAŠNO je koliko ga ljudi kod nas ne poznaju. I to uprkos tome što je njegova najveća ljubav negde drugde, u nekim drugim žanrovima.


*ali već jeste! Postoji kolekcija priča koje je crtao Sutton za Charlton, a objavio ju je, naravno, ko drugi nego Craig Yoe. Ali nisam mogao da reprodukujem primere iz nje.

E da, znam da sam nešto hteo pa zaboravio...

Najomiljeniji vizuelni pripovedač u Srbiji  , John Romita Junior, imaginacijom i olovkom! (Uz pomoć čarobnog tuša Ala Williamsona.)

     

Ovo je jasno, ali ono što nije jasno je da su u pitanju sveske 255 i 256.

A znate šta je još slepo? Privrženost nekim kasnijim mediokritetnim pričama sa ovim junakom.    Samo bez transcendencije, nažalost.

Oćemo li ubedljivu koreografiju akcionih scena? Evo, odgovoriću ja umesto Sagite: hoćemo.

 

John Paul Leon, naravno. Slava mu! Iz Human Target #6, i kratke priče od 6 strana na njenom kraju. 2010.

JPL je bio neopisivo dobar, veliki gubitak što je otišao daleko pre vremena.

Htedoh malo da osvežim temu, i prva misao mi je bila Kurtzman i njegove meta-igrarije sa formom... ali onda se druga tema jasno oblikovala. Nešto što se dugo kuvalo u pozadini moje svesti, takoreći godinama, na blagoj vatri promišljanja i strpljenja. Jedan od najvećih novinskih stripova svih vremena... i, da iskoristimo dnevnu dozu cinizma: zato me ne čudi da danas nije poznat! 

Kada neko boravi u (ne nužno fizičkom) prisustvu poznavalaca koji stalno potežu i pominju određene trendove i određena imena, vremenom se navikne na njih i oni postanu gradivni blokovi njegovog pogleda na datu temu. Znate, postojalo je vreme kada je (američki) strip bio pod snažnim uticajem ilustracije. U (relativno) novije vreme su Neal Adams i Bill Sienkiewicz preneli nešto od tog uticaja u sam medij. Ali uticaj nije bio direktan i išao je otprilike linijom: komercijalni ilustratori 40-ih, 50-ih, i 60-ih (časopisi, posteri, i sl.) > marketing, često u vidu tabli stripa koje reklamiraju neki proizvod > novinski strip > periodične sveščice (gde Adams i Sienkiewicz vrše uticaj)

Nećemo se baviti ovim prvim i drugim, ali evo nekih imena. Al Parker, Čejkinov omiljeni ilustrator, umetnički kameleon, majstor svih stilova (što nas dovodi do pitanja "šta je stil uopšte?"). Bernie Fuchs. Bob Peak, kralj filmskih postera. Mead Schaeffer. Albert Dorne. Robert Fawcett. Norman "Fucking" Rockwell (da citiramo - nek nam je Bog u pomoći! - Lanu del Rey). I mnogi, mnogi drugi.

Ali, što se tiče novinskog stripa, uticaji savremene modne i komercijalne ilustracije idu od Alexa Raymonda i Ripa Kirbija, a vrhunac dostižu kod Stana Drakea (The Heart od Juliet Jones) i Leonarda Starra (On Stage; kasnije: Mary Perkins, on Stage). Ako je Drake bio grafički najuticajniji - bez Drakea nema Adamsa, a bez Adamsa nema... mnogih stvari - Starr-ov novinski strip je bio najbolji. I ovde sad više ne govorimo o tablama, nego o kaiševima iliti trakama. Evo jedne, iz 1957, godine kada je On Stage započet:



Starr je objavljivao svoj strip dnevno, a nedeljom je išla čitava tabla u boji, i priča se samo nadovezivala - za razliku od Ripa Kirbija, koji je imao samo crno-bele dnevne kaiševe. Ovi su kod Starra imali najčešće po 3 kadra, ali izuzeci su bili upečatljivi, poput gornjeg primera. Evo jedne standardne strukture, i to tačno na mestu gde se jedna priča završava, a druga počinje (iz 1959.):



Starr je postao najveći majstor takvog ritma, gde se priča razvija u tri koraka, dovoljno da čitalac ima utisak da se nešto dogodilo, ali ne previše, i da se izazove želja da se isti strip čita i sledećeg dana.

Elem, čitav taj pravac je poznat kao fotorealizam, jer je uveo fotografske reference kao standardni i poželjni metod rada.

O čemu je On Stage? O životu junakinje, Mary Perkins, koja postaje glumica. Život na daskama i tako to... Brodvej, Holivud. I sve one mračne stvari koje se dešavaju u pozadini industrije zabave. Jednim delom romantična (melo)drama, drugim avanturistički strip. Ali uspeva da ostane svež i nedostignut praktično 20 godina, kada sam format već polako biva gurnut u drugi plan. Starr ga završava '79-e i prelazi na nešto drugo.

Ova gornja nedeljna tabla nema datuma u potpisu, što nije bilo normalno, ali nastala je povodom novinskog štrajka u Njujorku krajem 1962. i početkom 1963. Verovatno tokom štrajka - dok novine nisu objavljivale uobičajenu dozu stripova nedeljom - s idejom da bude objavljena čim se ovaj završi, tako da je datum bio nepoznanica.

Iako se štampa malo providi i kvari lep sklad table, dve stvari su ovde posebno bitne (osim samog pisanja):
- poslednji kadar odražava prvi;
- promena crtačkog stila za različite istorijske epohe.

Danas svako malo neko to uradi, i predstavi se kao kul, ali trebalo je to uraditi 1962/3. da bi taj neko stvarno imao prava na taj epitet.

David Apatoff nabraja, u predgovoru za 8. knjigu On Stage, 8 razloga zašto je to jedan od najboljih novinskih stripova svih vremena. 8. razlog je sledeći:

Starr se isticao kompleksnim izrazima lica

Pogledajmo sledeću tablu - i to u boji, što nećete naći u kolekcijama!



Mary Perkins se pojavljuje u 4 kadra, a samo u jednom joj ne vidimo lice. Ostala tri prikazuju:
1. ushićenu radoznalost
2. drago joj je laskanje
9. zabrinutost

Naravno, postoje bolji primeri i čak su rađene dublje analize ove teme, ali čak i ova tabla može da prikaže da je Starr uspeo u 3 kadra da prikaže veći emotivni raspon - i to sa toliko malo linija - od nekih modernih cenjenih crtača. Koji su cenjeni iz nekog drugog razloga, očigledno, ali kada se neko upusti u dramu, onda ovakva sposobnost nije samo adut, već je maltene neophodnost.

A Oolu LaBelle, aka Brižit Bardo, nećemo da pominjemo ovaj put! 

Nažalost, ovaj strip ne postoji ali... da postoji kakav bi to STRIP bio: