ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Steve Anderson, reditelj sa robijaškim stažom, snimio je film SOUTH CENTRAL pod pokroviteljstvom Olivera Stonea. Ova socijalna drama naišla je na pažnju i priznanje kada je izašla pre trideset godina ali nažalost zub vremena je nije poštedeo, vreme je nije mazilo i danas ova cela priča još koliko toliko i stoji ali Andersenova izvedba deluje anahrono, gluma je jako naivna, čak i kod pouzdanih profesionalaca kao što je Glenn Plummer i jedino još stoji dobro kurirani soundtrack sa zanimljivim funk i hip-hop numerama.

* * * / * * * *

Volker Schloendorff je u svojoj bogatoj karijeri nekoliko puta čačnuo kriminalistički žanr, između ostalog potpisavši jedan od najboljih neo noir naslova devedesetih PALMETTO po romanu Jamesa Hadley Chasea a na samom početku rada i MORD UND TOTSCHLAG.

DER NAMENLOSE TAG je Schloendorffova ekranizacija poznatog nemačkog pisca krimića Friedricha Anija. Nažalost, ovaj njegov pozni film iz 2017. godine ne uspeva da prevaziđe nivo onoga što pežorativno nazivamo televizijskim filmom.

Schloenforff nekada poznat po upečatljivom rediteljskom rukopisu, ubedljivoj filmskoj slici i glumcima koji ponekad igraju bolje nego što priča može da ih isprati sada ne nudi ništa naročito, samo jednu površno izvedenu priču u svakom pogledu o ostarelom detektivu koji je proveo život obaveštavajući porodice nastradalih ljudi da su im bližnji mrtvi.

U Anijevom romanu, progoni ga slučaj jednog samoubistva u koje ljudi koji su okruživali žrtvu ne veruju, sumnjiče jedni drugo ili za ubistvo ili nasilje koje ju je navelo na to.

Nažalost, izuzev samog razrešenja koje je zanimljivo, glavni junak prolazi kroz asortiman uopštenih sumnji svojstvenih našem vremenu, od porodičnog do vršnjačkog nasilja, maltene katalogizujući opšta mesta. To bi bilo zanimljivo da je film tako i postavljen, kao skup predrasuda i strahova koji nas danas muče, ali plašim se da to nije bila namera.

* 1/2 / * * * *

Cole Hauser je doživeo renesansu posle serije YELLOWSTONE, pa je film THE LAST CHAMPION Glenna Withrowa to kapitalizovao posle nekih tri godine od snimanja, i što je još zanimljivije, od početka produkcije koja je krenula pre Sheridanove serije. Međutim, kada se pogleda ovaj film, deluje baš kao da je nastao u koheziji sa Hauserovim imidžom.

Ovo je priča smeštena u ekonomski depresirani Heartland i govori o bivšem olimpijskom šampionu, osramoćenom posle doping skandala koji počinje da trenira lokalni srednjoškolski tim, i od palog zabludelog sina iznova nalazi put ka iskupljenju.

Glenn Withrow je po vokaciji glumac, i Coppola ga je angažovao za svoj output tokom osamdesetih. Realizovao je ovaj film pristojno, ništa posebno, ali sa nivoom koji je na ničijoj zemlji između bioskopskog i TV filma. Osnovni problem je nešto drugo - priča ima preširok zahvat, ona je istovremeno i studija karaktera, i slika života u jednoj varošici i sportska melodrama o iskupljenju. To ne bi bio preširok zahvat da su ti elementi jače prožeti. Nažalost, nisu, i to onda dovodi do raslojavanja priče.

Međutim, THE LAST CHAMPION funkcioniše, naročito na malom ekranu i mnogo je bolji nego što mu je sudbina pokazala na kraju.

* * 1/2 / * * * *

Ako je CLIMAX bio znak Noeove stagnacije u kojoj se pretvorio "u odsjaj nekadašnjeg reditelja" onda LUX AETERNA pokazuje potpunu eroziju njegovog rukopisa. Ovaj film koji traje jedva 52 minuta sa noeovskim pretencioznim špicama bavi se snimanjem filma, skupljajući razna opšta mesta o tome kako je to sve jedan haos, dezorganizacija, sukob raznih sujeta, dat kroz pokušaj da Beatrice Dalle i Charlotte Gainsbourg igraju verzije sebe, i lutaju kroz besmislena ošta mesta dok Benoit Debie pokušava da sve nadoknadi jakom vizuelnom agresijom.

Debie je ovde činilac koji ovaj film čini ako ne interesantnim a onda barem šarenim, očajnički pokušavajući da potpuni raspad barem ne izgleda kao poprište nesreće. Međutim, ovo je baš slabo, i baš lišeno smisla.

DER MANN, DER SHERLOCK HOLMES WIR Karla Hartla iz iste godine, svakako da ima značaj nezavisno od okolnosti kod koga se zatekla kopija.
Glavnu ulogu u ovom filmu igra Hans Albers, najveća filmska zvezda Trećeg Rajha i glumac koji nikada nije javno podržao režim, čak je preživeo i odlazak svoje partnerke jevrejskog porekla u izgnanstvo, i praktično do kraja ostao jedan od najpopularnijih protagonista nemačke filmske produkcije.

On i Heinz Ruehmann (po nekim izvorima omiljeni glumac Anne Frank) igraju dvojicu prevaranata koji se predstavljaju kao Holmes i Watson, koriste strahopoštovanje koje ljudi imaju prema njima i izvode svoje akcije. Međutim, oni imaju zlatno srce i na kraju kreću da istražuju slučaj veoma opasnih kriminalaca koji ucenjuju i njih, i državu.

Film je razigran, vedar, dinamičan i inteligentno postavljen. Hartlova režija je vešta u svim aspektima, i u izvesnom smislu evocira nešto od Wilderovih filmova iz tog perioda. Hartl je bio austrijski reditelj koji je posle Anschlussa uključen u nacističku kinematograifju. Kuriozitet je da je Hartl na početku svoje karijere i sarađivao sa Wilderom.

Wilder je kasnije snimio možda i ponajbolji film o Sherlocku Holmesu.

Iz današnje vizure, Albers deluje kao neobična zvezda, možda najpre uporediva sa Spencer Tracyjem koji je igrao i u komedijama, a ozbiljnost produkcije je zaista impozantna i u pogledu inscenacije i scenografije.

Ovaj film po značaju svakako da prevazilazi tu okolnost da je nađen u Hitlerovom bunkeru i danas ga treba iznova videti.

* * * 1/2 / * * * *

THE VOYEURS Michaela Mohana je erotski triler sa mladim glumcima, sada aktuelnim, da ne kažem seksualno aktivnim, pre svih Justice Smithom, Sydney Sweeney i Benom Hardyjem. Sydney je tu ključna i ona ima noseću ulogu.

Ono što mi je u ovom filmu nedostajalo, jeste upravo istinski seksualni naboj u scenama koje su ga zahtevale i baš u tom pogledu film mi je bio malo prazan. Da li je to do glumaca - premda Sweeney nema taj problem u seriji EUPHORIA - da li je do režije i načina na koji se pravi atmosfera, da li je to neka generacijska stvar ili zaista moj krajnje subjektivni utisak - tek film mi je u tom aspektu bio prazan. I to ne bi bio problem kada ne bi donosio nekoliko scena u kojima treba da se stvari učine uzbudljivim za gledaoca.

Upravo zbog subjektivnosti ovog utiska neću sada zazivati Adriana Lynea ili Paula Verhoevena i uopšte tu neku generaciju koja je izvela erotski triler u ravan holivudskog blokbastera. Ali THE VOYEURS upravo želi upravo to, iako referiše i na stare majstore kao što de De Palma, nema nikakve sumnje da gađa taj najviši ešelon blokbastera, po svojoj podeli i po svojoj vizuelnosti.

Nažalost, Mohan nije zakazao samo u pogledu seksa. I sama priča koju zaokružuje sa dva izrazita preokreta, nekako nije takva da se može zadovoljavajuće iscrpi žestokim trilerskim iznenađenjima. Nije ovo Čehov pa da se mora lagano razrešiti ili ne razrešiti uopšte, ali takav jak depalmijanski preokret podrazumeva i jači autorski postupak a ovde ga opet nema, i Mohan je dosta konvnecionalan u vođenju priče.

Lepo je da ovaj žanr doživljava svoj kambek i regrutuje neke nove zvezde. Međutim, mora imati i adekvatne reditelje. Videćemo kako se Sam Levinson snašao kao skriptaš kod Lynea u DEEP WATERu, možda je baš on to ime koje se traži. Mohan se još nije dokazao.

* * / * * * *

THE SHOW Nadie Hallgren je dokumentarni film o Weekndovom nastupu na Super Bowlu, prvom velikom muzičko-scenskom spektaklu izvedenom od početka pandemije.

Reč je o velikom spektaklu, i dokumentarni film to maksimalno kapitalizuje, prati njegovu realizaciju na veoma atraktivan način, i neko će reći da je dosta lako od takvog događaja, sa takvim protagonistima napraviti dobar film. Ali, koliko puta je to zapravo uspelo?

Nadia Hallgren gradi vlastiti vizuelni koncept i film izgleda jako estetizovano iako govori o dešavanjima iza scene, ali uspeva ne samo da zarobi nastanak glamura već i glamur sam.

S druge strane, film ima jako dobru strukturu i tu može biti zaista poučan jer ima osnovni događaj čiji nastanak prati kroz radni proces, ima glave protagoniste koje snima kako u akciji tako i u razgovoru,  pronalazi dva sporedna junaka i o njima pravi dve fine digresije potom ih uključujući u tu osnovnu akumilaciju likova i pravi fina rešenja u montaži i zvuku kada se konačno dođe do Weekndovog nastupa.

Ima dosta značajnih ličnosti koje ovde vidimo u poslu, pored samog Weeknda, pre svih reditelja spektakla Hamisha Hamiltona i poznatu scenografkinju Es Devlin, ali i čitav niz white collar i blue collar likova koji su iza scene, sa ozbiljnim radnim biografijama.

THE SHOW je zanimljiv i vešto izveden film koji zbog svoje teme i mejnstrim egzekucije neće dobiti priznanje koje zaslužuje.

* * * 1/2 / * * * *

John Pollono je ekranizovao vlastiti pozorišni komad i u njemu je odigrao glavnu ulogu. U jednom trenutku dok objašnjava gde se nalazi radnja iz naslova filma pominje "Mamet Street" i velikog pisca ne zaziva slučajno, njegov komad kao i činjenica da piše i režira čini ovaj autorski projekat i stilski i tehnički mametovskim mada bih tu dodao i malo Neil LaButea.

SMALL ENGINE REPAIR je komad baziran na velikom preokretu i otkriću i govori o trojici prijatelja koji su ceo život zajedno gde je prirodno da se nekada možda i pokaže i posvađaju. Jednog dana okupljaju se zajedno za celodnevnu terevenku, a ni ne slute kakva ih je tragedija izmirila i dovela na isto mesto.

Kada se do tog preokreta i otkrića dođe, film neumitno ili dobija ili gubi na snazi. meni je izgubio, ali sledeća faza u kojoj dodatno gubi je razrešenje, u kom se lišava svoje dublje tragične dimenzije i odlazi u jednu maltene griftersku prevarantsku priču u kojoj junaci stavljaju najednom veći akcenat na svoju slobodu nego na veliki gest koji ih inicijalno okuplja.

Možda to daje slojevitost filmu, ali meni oduzima arhetipsku snagu okolnosti.

Stoga, svaki gledalac treba sam da odluči da li je ovo priča koja gubi snagu na kraju ili slika likova koji nisu sposobni za veliki gest.

Pollono je dobar reditelj i dobro igra svoju ulogu noseći se sa facama kao što su Jon Bernthal i Shea Wingham sa kojima deli ekran u najvećem delu. James Badge Dale u blink and you'll miss roli dodaje star wattage filmu na papiru. Pollono se ovde definitivno dokazao kao neko ko može da parira, ako dotle dođe.

Da li će dalje režirati, ne znam, svakako ću pogledati sledeći film. Ali ovom se neću naročito vraćati.

* * / * * * *

We Got Our Hands on an HK G11, the Space-Age Rifle That Never Was

THIS GIRL'S LIFE Asha Baron-Cohena je američki indie film koji je po mnogim akademskim merilima nedorečen i neprecizan ali u sebi sadrži neke elemente i momente koji su vrhunski, retko se sreću, i samim tim što ih je zabeležio zaslužuje pažnju.

Centralna ličnost filma je Juliette Marquis koja je napravila star-making turn kao glavna junakinja, porno zvezda koja brine o ocu obolelom od parkinsonizma i prolazi kroz jedno životno i seksualno preispitivanje. Paradoksalno, Juliette Marquis posle ovog filma nije postala zvezda što je zaista neobično ako imamo u vidu snagu pa i neustrašivost njene uloge.

Prvopotpisani na špici je James Woods ali on je zapravo sporedni lik, igra bolesnog oca i ovde odrađuje svoju rutinu igranja bolesnog čoveka koju u principu nije izbegavao ali ga ni po jednoj od tih uloga ne pamtimo. Kip Pardue i Michael Rapaport imaju jako dobre sporedne uloge, koja se od jednog očekuje u indie miljeu od drugog ne.

Pažnja filma je disperzivna, tehnička izvedba neujednačena i to se možda može razumeti i kao produkciona uslovnost low budget filmmakinga. Međutim, veoma su česti momenti u kojima film doseže neke zaista vredne domete.

Šteta je što Juliette Marquis nije uspela da kapitalizuje ovako upečaljivu rolu. Niko ko pre ovog filma nije bio poznat nije doživeo neki boost u karijeri, uprkos kritikama koje su simpatisale film.

Zanimljivo je da je među producentima i naš čovek Boro Vukadinović koji je krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih radio nekoliko indie filmova

* * * / * * * *

Quote from: Meho Krljic on 28-01-2022, 07:41:13
We Got Our Hands on an HK G11, the Space-Age Rifle That Never Was

Hvala puno! Čitao sam o ovom modelu ali nikada nisam video rastavljen primerak. Vrhunska pizdarija.

Da, i ja sam se iznenadio da se odnekud pojavio funkcionalan komad.

A 1000 KM DE LA NAVIDAD  Alvaro Fernandez Armera je Netflix božićni romcom koji u ovom konkretnom slučaju iskazuje snagu španske kinematograifje u ovom žanru, ali pre svega kroz primer veoma visokog nivoa egzekucije i kad je generalno reč o nekom osrednjem izdanju.

Ovde imamo priču o revizoru, tihom i nenametljivom tipu koji je doživeo niz trauma za Božić pa ga zato ne slavi, koji preko praznika odlazi u varošicu koja ne samo da živi od fabrike božićnih poslastica već je i poznata po svojoj božićnoj predstavi koju baš te godine želi da izvede za Ginisovu knjigu rekorda.

Jasno je da će mu se za Božić desiti ljubav koja će mu promeniti odnos prema ovom prazniku i običajima.

I upravo negde kao da je ta svest o tome da će sve biti u redu uljuljkala Armera, te uprkos harizmatičnoj podeli, nikada zapravo ne uspeva da zaošti stvari i učini da bar malo posumnjamo da će ishod biti onakav kakav očekujemo, ili da neće biti toliko lagan.

Film je simpatičan ali nije preterano smešan, solidno je izveden, bez nekih bravura. Nivo svega u njemu je visok ali bez prevelikog dometa.

Pa ipak, ekipa je uspela da u osnovi napravi ono što je namerila, ali ne i mnogo više od toga.

* * 1/2 / * * * *

Vincent D'Onofrio snimio je vestern THE KID u jednom veoma zanimljivom dramskom konceptu gde je uzeo istorijske ličnosti Billy the Kida i Pata Garretta i obradio ih u jednoj potpuno novoj priči, kakvu do sada nismo videli u brojnim ekranizacijama njihovog sukoba i konačnog obračuna. Billy kod igra Dane DeHaan i Pat kog igra Ethan Hawke postavljeni su kao dva različita uzora i oslonca dečaku koji je ubio oca zlostavljača, sjajno ga igra Jake Schur, i pobegao sa sestrom, koju takođe odlično igra rediteljeva kćer Leila George, naročito kada ih sustigne njegov ludi stric i otme njegovu zaštitnicu.

D'Onofrio dakle uvodi jednu novu priču u kanon o Patu i Billyju, a u pogledu žanra njegov vestern kombinuje istoričnost mračnijih prikaza Divljeg Zapada, sa melodramom modernijeg senzibiliteta i duhom avanture koji preuzima iz klasičnog. Dakle, ovde imamo kombinaciju revizionističkog i klasičnog vesterna u kom je osnovni balans teško postići kako bi stvari ostale uverljive.

U tom pogledu D'Onofrio se odlično snašao, pre svega uspevši da put centralnog junaka, dečaka koji želi da pobegne i spasi svoju sestru, učini uverljivim.

Dane DeHaan je sjajan kao Billy jer donosi ono što jeste njegova specifična harizma, taj neki "zli brat Lea DiCapria" koji ima boyish charm i mahom igra negativce, i ovde je naizmenično heroj, žrtva i lenji oportunista. Ethan Hawke pak igra Garretta kao jednu konzervativnu figuru koja shvata da je Billy postao proto-celebrity i brine se da bi to moglo da se ispostavi kao nešto veoma štetno na duže staze.

Film je snimio Michael J. Lloyd, obiluje zanimljivim pokretima kamere ali bez odlaska u ono što sada ova DP radi u blokbasterima, i uprkos tome što u nekoliko digresivnih deonica film deluje kao da ne zna kuda je krenuo, na kraju je ovo ipak jedan old school B-ugođaj koji me je veoma prijatno iznenadio.

* * * / * * * *

Da li je Clark Johnson Bill Duke našeg vremena?

Možda to nije pravo pitanje jer oni nisu baš toliko različiti po godinama, a i Duke je imao mnogo veće mejnstrim uspehe od Johnsona jer je DEEP COVER dogurao do Criteriona, ali svakako da se određene paralele mogu povući.

Obojica su izgradili paralelne karijere kao glumci-epizodisti i televizijski reditelji sa povremenim izletima u bioskopski film. Obojica su u režiju doneli jedan konkretan, no-nonsense postupak u jasnoj, preciznoj naraciji koja krasi fundamente američkog filma kakvim ga znamo.

Johnsonov televizijski film BOYCOTT snimljen za HBO je pravi rediteljski tour-de-force i posle ovoga on i jeste dobio par major filmova koji su bili sasvim u redu, naročito SENTINEL ali nije opstao u tom miljeu.

U svakom slučaju, teško je posle BOYCOTTa ne postati neko i nešto. U bitno suženim produkcionim uslovima, Clark Johnson je napravio svoj mikro-JFK o Martin Luther Kingu. Jeffrey Wright se odlično nalazi u centralnoj ulozi Kinga a Erik Dellums u završnici kao izuzetno značajni ali marginalizovani lider Bayard Rustin krade šou i daje filmu jednu dodatnu dimenziju.

Johnson nepretenciozno, maltene neprimetno uvodi konvenciju snimanja dokumentarnog filma o događajima i kroz to svemu daje čitav niz estetskih slojeva. Prvo otvara mogućnost za jednu sinkopiranost koja daje određeni funk ritmu filma, zatim jako zanimljivo uvodi estetiku političkog, maltene novotalasovskog filma u nešto što bi inače bio straightforward biopic na kakav smo navikli.

Čak i finale u kom King posle svoje smrti hoda američkim ulicama koje u tom kratkom periodu jesu delovale kao da su pobedile rasizam nije ispao cheedy ali jeste ispao previše optimističan ako pogledamo kako stvari sada stoje.

BOYCOTT je jedan vrhunski primer biografskog filma fokusiranog na učešće jedne ličnosti u važnom istroijskom događaju i po mnogo čemu prevazilazi kapacitete televizijskoj produkciji kojoj nominalno pripada.

Da sam danas umro ne bih znao da je Bill Duke režirao bilo šta. Sad je još više porastao u mojim očima. [emoji4]

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Ove godine proslavljamo trideset godina od izlaska filma DEEP COVER Billa Dukea, nastalog po knjizi Michaela Levinea, nekadašnjeg agenta odeljenja za borbu protiv narkotika, jednog od najznačajnijih filmova o policajcima na tajnom zadatku.
Za nas je DEEP COVER naročito značajan zbog toga što je kod nas bio jedan od retkih filmova za vreme sankcija koji je stigao u bioskope, pa smo ga gledali i po nekoliko puta.
Temu iskušenja agenata na tajnom zadatku, i to pre svega iz vizure njihovog ličnog života, mentalne i emotivne stabilnosti, Bill Duke je obradio nekoliko godina pre DEEP COVER u televizijskom filmu JOHNNIE MAE GIBSON o jednoj od pet prvih afroameričkih žena u FBI i u trenutku nastanka filma i dalje aktivnom i najviše pozicioniranom osobom tog profila u toj agenciji.
JOHNNIE MAE GIBSON je u osnovi jednostavan televizijski biopic u duhu sedamdesetih i osamdesetih, pre svega produkciono, ali unutar tog dosta brzopotezenog Best Of koncepta dramaturgije gde se vodi priča koja obuhvata sve faze od detinjstva do profesionalne afirmacije i iskušenja, Duke pronalazi ključna mesta u kojima "obustavlja" izlaganje događaja i bavi se karakterom.
Na kraju, ovaj televizijski film bez mnogo intervencija u odnosu na formu ipak nudi različitu suštinu.
U vreme kada je snimio ovaj televizijski film, Duke je već bio rutiniran reditelj policijskih i kriminalističkih serija kao što su MIAMI VICE, CRIME STORY i prva HBO serija MAXIMUM SECURITY koje je radio malo pre i malo posle toga. Kasnije se na filmu pozabavio sa tri različite forma krimića, komedijom u RAGE IN HARLEM, visokooktanskog neon-noira u DEEP COVERu i gangsterskog biopica u HOODLUMu.

Quote from: Petronije on 31-01-2022, 18:37:43
Da sam danas umro ne bih znao da je Bill Duke režirao bilo šta. Sad je još više porastao u mojim očima. [emoji4]

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Čovek imao TV dramu koja je išla kao film u Kanu 1985. godine. Prošle godine Kan restaurirao i pustio u Cannes Classics programu.

Richard A. Colla, stari rutiner, snimio je 1994. televizijski triler WEB OF DECEPTION sa Powersom Bootheom u ulozi sudskog veštaka psihijatra koji biva upleten u bizaran zločin koji je inscenirala jedna žena koja se pojavila iznenada u njegovom životu i razvila patološku erotsku vezanost.

Psihijatar se ubrzo profiliše kao jedini osumnjičeni, potpuno zbunjen tako munjevitom eskalacijom nečega što je odmah prepoznao kao patološki odnos, ali policija nema milosti kada se čitav niz dokaza nakupi protiv njega.

Ovaj televizijski film je strukturalno zanimljiv. Publika zna ko je počinilac zločina i da to nije psihijatar, i ono čime se film potom bavi jesu policijska i privatna istraga kojom psihijatar biva okrivljen i na osnovu koje pokušava da se spase. U osnovi ovde imamo elemente sudske drame i detektivskog filma gde sudska drama odnosi prevagu utoliko što se razrešenje dešava na sudu.

Ova formula svakako je manje uspela od one koju su u formi dokaznog postupka - a to je bilo takođe inovativno - primenili Jimmy McGovern i Lynda La Plante u CRACKERu i PRIME SUSPECTu gde je pitanje počinioca manje važno od procesa dokazivanja.

Bradley Whitford kao psihijatrov odani advokat "krade šou" čak i od samog Powersa Boothea koji je ikoničan sam po sebi. Jedan od hendikepa ovog televizijskog filma je svakako i to što tematski pokušava da se nadoveže na tada aktuelne erotske trilere kojima su se bavili recimo scenariji Joea Eszterhasa ali zbog emitovanja na televiziji ne može da prikaže i sam seks.

Ipak, ljubitelji i poznavaoci, a naročito oni koji planiraju da se bave pisanjem krimića treba da pogledaju ovaj televizijski film kao jedan formalni eksperiment koji je uglavnom neuspeo.

SPARE PARTS je režirao Sean McNamara, reditelj specijalizovan za srednjebudžetne filmove namenjene porodici. Ovaj film nije izuzetak ali jeste kudikamo ambiciozniji od njegovih tipičnih ostvarenja. Baziran je na članku iz WIREDa, popularnog LA VIDA ROBOT, o klincima iz jedne srednje škole u Arizoni koji su na takmičenju iz robotike pobedili mnogo ambicizoniju konkurenciju u kojoj su između ostalih bili i studenti MITa.

George Lopez igra njihovog nastavnika koji im drži sekciju iz robotike, Jamie Lee Curtis direktorku škole a Marisa Tomei, klasična scene stealerka, simpatičnu nastavnicu informatike u efektnoj epizodi. Stariji glumci su tu ipak samo podrška koja premošćava priču za grupu klinaca koji su u prvom planu.

Likovi učenika sami po sebi nisu mnogo zanimljivi, a i ono što je u njihovim životima napeto je nažalost klišetizirano.

No, Sean McNamara je dobro izučio sve te inspirational high school filmove i snimio je jedan dosta solidan izdanak tog formata, mada nije prevazišao očekivanja i odstupio od standarda u bilo kom pogledu. Rado bih ovaj film video popodne na televiziji, ali ne i više od toga.

* * 1/2 / * * * *

James Hadley Chase bio je jedan od najplodnijih pisac trilera svoje epohe, Britanac koji je pisao mnogo o američkom podzemlju i zločinu na tamošnjem tlu a da je samo dva puta bio na tlu SAD. Jedan od najupselijih neo noir naslova devedesetih, duboko ukorenjen u duhu američke unutrašnjosti - PALMETTO, po Chaseovom romanu snimio je Nemac Volker Schloendorff, paradoksalno nudeći jednu od malobrojnih čisto američkih ekranizacija ovog pisca.
Američko tržište ostalo je neosvojivo za Chasea, najčitaniji je bio u Francuskoj a začuđujuće je bio zapažen i u istočnoj Evropi gde je dobio razne češke i ruske ekranizacije. Kad je o filmu reč, PALMETTO kao ipak američki film ostaje i njegovo najbolje preneto delo, ali ponovo su zapadnoevropske ekranizacije bile najbrojnije.
Hans Hellmut Kirst je nemački pisac koji je na bazi jedne Chaseove priče napisao roman THE NIGHT OF THE GENERALS. Chase je pisao o poludelom britanskom generalu ali svejedno sklop događaja je bio toliko sličan da je došlo do tužbe pa su na kraju kada je Kirstov roman ekranizovan, studio Columbia i autori morali priznati Chaseov doprinos.
Anatole Litvak je uzeo jednu relatvino prozaičnu kriminalističku priču o ubistvu dve prostitutke iz okupiranih zemalja za koja je osumnjičen nacistički general i ispratio je njen širi setting a to je milje visokih nemačkih oficira u Varšavi 1942. odnosno Parizu 1944. godine, i rezultat je film koji se bavi mnogo čime, pomalo naivan i melodramski ekscesivan ali pitak uprkos raskošnom trajanju od dva i po sata.
Kirst izbegava da među Nemcima pronađe heroja. Najpozitivniji lik je oficir Gestapoa koji želi da nađe generala ubicu i pokazuje izvesnu dozu idiotizma spram ratnih događaja oko sebe, a uz njega i mladi ratni heroj čiji je junački čin izmišljen kako bi se gurnuo ratni fijasko pod tepih. Ostali generali prikazani su kao karijeristi, lenji i slabo zainteresovani za išta drugo sem za sebe, a jedini među njima koji je agresivan u pogledu ratnog napora je i ubica koji svoju ličnu patologiju kanališe kroz nacizam.
Ta spona lične izopačenosti i ideologije je delikatna tema ali ovde Litvak ne ide mnogo dalje od površnog spoja.
Tom Courtenay, Philipe Noiret, Peter O'Toole, Donald Pleasence, Omar Sharif čine okosnicu glumačke podele, i reklo bi se da su bili spremniji i za psihološki kompleksnije likove, no pedesetak godina kasnije ovaj film ima više campy vrednost, i bolje funkcioniše kao bogato snimljena ratna slikovnica nego ratna ili kriminalistička priča.
Litvak je očigledno na bazi ove jednostavne storije želeo da napravi prestige picture sa više slojeva. Dobili smo jednu rasplinutu ali ipak interesantnu celinu za one koje ovakve stvari zanimaju.

* * 1/2 / * * * *

AMERICAN INSURRECTION Williama Sullivana nije naročito dobar indie film ali mi je privukao pažnju prvo zbog teme a zatim zbog toga što mu je alt.right bombovao ocenu na IMDBu. U tom pogledu izjednačili su ga sa naslovima kao što je RELIANT koji je realno slab film ili RUN HIDE FIGHT koji je dobar ali je prokažen.

AMERICAN INSURRECTION je negde između. Nije tako naivan u izvedbi kao RELIANT ali nije ni približno vešt kao RUN HIDE FIGHT. Ovaj film je baš između. Govori o Americi u bliskoj budućnosti koju je preuzeo predsednički kandidat ekstremne desnice, sličan Richardu Spenceru, a po drumovima i ulicama je zavladala militia njegovih istomišljenika The Volunteer koji su žigosali sve nepodobne ljude u rasnom, rodnom, seksualnom i ideološkom pogledu. Film je niskobudžetni i ne razrađuje tu antiutopiju detaljno već se bavi jednom ćelijom otpora koja se uselila na imanje jednog Volunteera, saterala ga u štalu i zarobila i krijući se na njegovom imanju organizuje prebacivanje žigosanih za Kanadu.

Bilo je sličnih premisa u boljim filmovima u poslednje vreme, na um mi pada akcioni indie film BUSHWICK, a konačno Margaret Atwood je ekranizovana i kod Schloendorffa i posle u seriji. Dakle, ova premisa nije ništa novo, ali je prigodna jer je film izašao ubrzo upada na Kapitol i događaja oko nepriznavanja izbora.

Nažalost, Sullivanov reidteljski postupak ne odgovara ritmu film. Film je prespor a nedovoljno estetizovan i arty da bismo imali u šta da gledamo dok se stvari tako sporo odvijaju, i na kraju deluje kao da prosto u njemu nema dovoljno sadržaja za izdašnih skoro dva sata trajanja.

* 1/2 / * * * *

Sam Fuller je ispitao lojalnost svojih novotalasovskih obožavalaca kada se tokom osamdesetih preselio u Pariz i praktično postao deo francuske kinematografije. U već ozbiljnoj starosti snimio je film STREET OF NO RETURN po romanu klasika Serie Noire Davida Goodisa kome je film i posvećen a adaptirao ga je lično sa Jacquesom Bralom, francuskim sineastom koji mu je i producirao film.

Keith Carradine igra neo-romantičnog pop muzičara koji se spetlja sa egzotičnom plesačicom koja je vlasništvo velikog mafijaša. Odlučuju da pobegnu zajedno ali mafijaš shvata šta je njihov plan, vraća je sebi a njemu iseče glasne žice.

Godinama kasnije, Carradine dobija priliku da se osveti i ponovo je oslobodi, sada iz pozicije alkoholičara i beskućnika.

Film je sniman u Evropi iako pretenduje da se dešava u nekom nedefinisanom ipak reklo bi se američkom prostoru. Uz Carradinea nema puno američkih glumaca, danas nam je najpoznatiji Bill Duke u ulozi policijskog starešine.

Neko bi rekao da je STREET OF NO RETURN kao STREETS OF FIRE za siromašne i ne bi mnogo pogrešio. Međutim, Fuller i dalje u ovoj već staračkoj fazi ima svoju energičnu "primitivističku" inscenaciju, sa dosta sirovih pokreta kamere, rezova na ekstremne planove, energične odnose među protagonistima i telima u kadru, i to je tek ponegde umekšano evropskom realizacijom, naročito u mirnim scenama gde probija taj miris evropske below the line ekipe.

U svakom slučaju, STREET OF NO RETURN izgleda kao film kakav bi 1985. sanjao da snimi neki naš reditelj zadojen kritikama iz Džuboksa, što ga samim tim čini naročito zanimljivim za naše gledaoce.

* * 1/2 / * * * *

WILD CARD Mela Damskog je televizijski film sa Powers Bootheom u glavnoj ulozi nekadašnjeg propovednika koji je postao kockar i avanturista te dospeva u malo teksaško mesto da pomogne prijatelju u istrazi smrti jednog dragog čoveka. Istraga ga uvodi u zavrzlame sa lokalnim bankarima, naftašima, ilegalnom imigracijom i fatalnom ženom.

Powers Boothe se vešto snalazi u nizu obaveznih figura koje nosi ovakav film. Nažalost, film ne uspeva da održi tonus koji ima njegov lik te ne kraju deluje da samo njega zanima ko je počinilac zločina. Mel Damski stvari orkestrira pristojno, ali slabije od svojih najboljih televizijskih izdanja, i definitivno nije u potpunosti iskoristio Bootheovu ikoničnost.

POR UN PUNADO DE BESOS Davida Menkesa ima ton romantične komedije u vizuelnom pristupu ali u osnovi reč je o ljubavnom filmu koji krene vedro a onda postane depresivan, kada otkrijemo šta je osnovna prepreka u odnosu dvoje protagonista.

Ana de Armas igra junakinju koja je u centru filma i želi da nastavi sa normalnim životom posle teške dijagnoze koja joj onemogućuje da nađe partnera. Kada nađe čoveka sa istim problemom, deluje kao da je sve rešila ali onda njegovo ponašanje postaje čudno.

Menkesov film ima ton romantične komedije, kako rekoh, iako je sama priča dosta seriozna, moglo bi se reći i tragična. Srećom, onako kako režira film, tako ga i završava, pronašavši način da dođe do hepienda, što je uz dobru igru glavnih glumaca i najveći adut filma. Umesto da ga lepršavi ton potopi, na kraju ga on čini možda i zanimljivijim nego što bi bio da je tretiran seriozno, problemski i tragički.

* * * / * * * *

Ralph Maloney napisao je roman THE NIXON RECESSION CAPER i Wolgang Petersen ga je ekranizovao dva puta. Jednom kao televizijski film 1976. godine i četrdrset godina kasnije po povratku u Nemačku, pod etiketom svoje nekada moćne kuće Radiant i za nemački ogranak svog nekadašnjeg američkog doma Warner Brosa.

Druga ekranizacija nažalost pokazuje da Wolfgang nema vitalnost svog vršnjaka Paula Verhoevena i da mu je karijera efektivno završena poslednjim holivudskim filmom. On se vratio u Nemačku, i tehnički snimio je novu verziju svog ranog filma, ali ne nešto na liniji provokativnih dela kao što je bio DIE KONSEQUENZ recimo.

VIER GEGEN DIE BANK je korektna, ne naročito inspirisana i ne naročito bravurozna ali pristojno upakovana i pitka heist komedija u kojoj nažalost ni američki scenarista Tripper Clancy nije uspeo da prevaziđe inherentnu nezanimljivost nemačke filmske komedije, naročito u onoj varijanti koja se obraća najširoj publici. Gegovi se prepoznaju iz velike daljine i dok do njih dođemo nisu smešni, i sve je nekako maloekranski u izvedbi što je veoma čudno za Petersena čiji je DAS BOOT bio serija, film i neverovatno moćno pre svega bioskopsko iskustvo.

Film nosi jedan meta-momenat koji vredi pomenuti - u njemu igra Matthias Schweighoefer koji je nekoliko godina kasnije postao nosilac Snyderove heist franšize za Netflix. Til Schweiger, noseće ime nemačkog komercijalnog filma je igrao u Holivudu a od nemačkih kadrova odande tu je i Antje Traue. Čini se da Petersen kao i mnogi expat reditelji ipak jako veruje onima kojisu kao i on overili pečalbu.

VIER GEGEN DIE BANK nije sramotan zaključak karijere, ako Petersen ne bude režirao više, ali svakako nije čudo da mi je trebalo pet-šest godina da na njega slučajno naiđem.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam MONTANA TRAP što je verzija filma POTATO FRITZ za američko tržište. Reč je o nemačkom vesternu Petera Schamonija, na kom je jedan od dva DPa bio i legendarni Jost Vacano, dok je za akcione scene bio zadužen čuveni kaskader i second unit specijalista Bob Simmons. Glavnu ulogu igra Hardy Krueger, u podeli ima i nemačkih doajena, i angloameričkih glumaca a u kameo roli pojavljuje se i tada još uvek važeći osvajač Mundijala Paul Breitner, i to baš u vreme kada je sa Miljanom Miljanićem prekinuo dominaciju Barcelone s dve titule za redom.

MONTANA TRAP je vestern sa elementima komedije. Zanimljivo je zamišljen ali trapavo izveden i to pre svega na nivou vođenja priče. Schamoni u tehničkom smislu ne nudi ništa novo ali nije sad nešto ni u zaostatvku za nekim tipičnim standardom špageti-vesterna tog vremena, ali pripovedanje je konfuzno i priča o ekscentričnom nemačkom doseljeniku koji ima neku posebnu životnu filozofiju i ispoljava je u sred generic sukoba Indijanaca, razbojnika i kauboja je naprosto nejasna a i nezanimljiva.

Schamoni sasvim sigurno ima ironičan otklon prema žanru ali ne uspeva da ga osnaži i osmisli u dovoljnoj meri da MONTANA TRAP deluje išta više nego baš neuspeo vestern. Jost Vacano ovde još nije izbrusio svoj propulzivni stil fotografije sa puno dinamike i vezivanja za likove tako da je i fotografija run-of-the-mill vestern snimljen van Amerike tog vremena.

Film sam upisao kao MONTANA TRAP zbog teorijske mogućnosti da se u cutu i dijalogu razlikuje od POTATO FRITZa u izvornoj formi, iako ne vidim da se ono što sam gledao mnogo razlikuje od onoga što opisuje literatura.

* 1/2 / * * * *

Duccio Tessari je snimio DAS FUENFTE GEBOT po scenariju Michaela Lentza, u formatu pedantnog nemačkog istorijskog krimića, bez ijednog exploitation detalja, osim malo prigodne erotike i pucnjave tamo gde pravila nalažu. Glavne uloge u ovom veoma fino izvedenom filmu igraju Helmut Berger i Udo Kier a zaplet se bavi dvojicom mladih Nemaca koji za račun nacističke partije vrše pljačke čiji je cilj da izazovu nered i ubrzaju zavođenje nacističke strahovlade.

Kako svaka pa i nacionalsocijalistička revolucija jede svoju decu tako i oni postepeno postaju lovina svog druga iz detinjstva koji je sada policijski inspektor.

DAS FUENFTE GEBOT sve do samog veoma uzbudljivog finala u kome fotografija Josta Vacanoa dolazi do naročitog izražaja pre svega korača putem melodrame, sa skrupuloznom rekonstrukcijom epohe i prilično svedenom glumom.

Iz današnje vizure možda bi fanovi Tessarijevog opusa očekivali nešto nestašnije, razbarušenije i grindhouseičnije ali u ovom filmu toga nema. To ga čini jednim od akademski najzaorkuženijih naslova u Tessarijevom opusu.

* * * / * * * *

Ovo je sve dosta jako...

https://www.wired.com/story/how-telegram-became-anti-facebook/

Paul Monash, doajen američke scenaristike pisao je adaptaciju romana Rexa Stouta za ekranizaciju 2000. godine u režiji Billa Dukea. Nažalost, Nero Wolfe kao detektiv je statičan lik, sa dozom pitomog starinskog humora pa samim tim televizijski film THE GOLDEN SPIDERS: A NERO WOLFE MYSTERY nije mogao da kapitalizuje ono što su Dukeove rediteljske osnovne veštine a to su realizam, sposobnost da estetizuje život na margini, glumačka igra koja podiže problematične likove na nivo upečatljivih antiheroja. Sama podela je solidna, Maury Chaykin je zanimljiv izbor za Wolfea a Timothy Hutton je odličan kao Archie međutim između statičnosti glavnog junaka i dešavanja sa njegovim pomoćnikom van kuće stvara određenu vrstu disbalansa jer na kraju svega, ipak kao punktum nametnute su one statične scene. Nero Wolfe kao lik kome je um snažniji od tela ima unutrašnji život koji je jako teško prikazati na ekranu pa njegovi zaključci ovde deluje kao deus ex machina razrešenja, a Archiejev voiceover, iako preuzet iz romana ne pomaže u razjašnjavanju njegovih misaonih procesa.

Otud THE GOLDEN SPIDERS nije ništa više od solidne televizijske adaptacije koja nažalost ne uspeva da pronađe način kako da prevaziđe formalnu zakučastost proznog izvornika. Pa ipak, i takva ona važi za jednu od reprezentativnijih ekranizacija Nero Wolfea što samo pokazuje da ni preostale nisu uspele da odgovore bolje na iste izazove.

Kornel Mundruczo i Kata Weber su za svoj Proton teatar napravili predstavu EVOLUTION koju je sam reditelj definisao kao gesamtkunstwerk. Preko Artea je jedno od njenih baltičkih izvođenja čak i bilo dostupno za striming.

EVOLUTION definitivno nije gesamtkunstwerk već film snimljen za trinaest dana po pozorišnoj predstavi. Kao i na i PIECES OF A WOMAN, Marty Scorsese je potpisan kao producent, a slikao je Assayasov veteran Yorick Le Saux. Za trinaest dana je izvedena ova nova inscenacija i već u produkcionom pogledu ovo može biti definisani kao B-rad u Mundruczovom opusu ali iako nije ni po snazi ni po izvedbi ovo JUPITER HOLDJA reč je o jako zanimljivom pokušaju.

Estetski je najsnažnija prva priča, maltene bez reči i sasvim bez supstancijalnog dijaloga o jednom radnom procesu koji nas dovodi postepeno do onoga što je tema, a to je Holokaust, sećanje na njega koji bledi i antisemitizam koji ostaje. Druga priča govori o odumirućoj grupi ljudi koji su preživeli Holokaust čije sećanje polako postaje kontaminirano starošću, drugim događajima, formalnim pitanjima, konačno senilnošću a treća o njihovim unucima koji ponovo žive u svetu u kom ima mržnje, ima straha ali više nema tog sećanja iz prve ruke.

Le Saux sve snima sa idejom da se stvori utisak jednog kadra. Ove kadar sekvence nisu neki cuaronovski wow i barem jedna u samoj radnji nosi vremenski skok, međutim svaka ima smisla, u tom svom neprekinutom kadru prikazuje jedan kontinuitet stanja koji ima kumulativni efekat i služi kao bitno izražajno sredstvo.

Mundruczo sigurno ovo posmatra kao minor work u svom opusu, uostalom on je i ranije ekranizovao neke svoje predstave, međutim od tih pokušaja ovo je svakako najambiciozniji i tehnološki najzanimljiviji do sada.

* * * / * * * *

Antonio Trashorras je španski žanrovski pregalac čiji dva celovečernja igrana filma u kojima glavne uloge ima Ana de Armas podsećaju pomalo na opus našeg Momira Miloševića. U oba filma sa vrlo malim budžetom i apsolutnim fokusom na glumce i mali broj objekata pravi filmove strave i napetosti na veoma domišljat način.

EL CALLEJON je film koji se sa ponosom hvata u koštac sa svojim malim budžetom. Uspeva nekako da nategne celovečernju minutažu, i na svu sreću u svemu tome nije dosadan, naravno uz određene uslovnosti, a to je da vam prija energija i harizma Ane de Armas. To srećom nije acquired taste ako imamo u vidu da je ona danas globalna zvezda.

Film se poigrava nekim rešenjima koja veoma volim, jedan je zvučna slika koja se kod junaka razlikuje od onoga što se zbiva okolo, ovde to nosi muzika koju sluša heroina - hotelska sobarica koja želi da postane plesačica i kroz muziku se nabacuje niz zanimljivih hintova o karakteru priče.

I uopšte, iako je ovo u suštini slasher i film "zatvorene" situacije gde posle prologa imamo praktično jedinstvo mesta, vremena i radnje, Trashorras jako dobro plasira detalje koji će "zaigrati" kasnije i upravo razradom tih elemenata uspeva da "uzdigne" neke relativno rutinske deonice.

Glumačka podela je malobrojna ali odlična. Ana de Armas naravno pokazuje sve predispozicije za dalji uspeh u glavnoj ulozi, ostali su takođe efektni i vizuelno i glumački. Trashorrasova inscenacija je vešta i efektna na malom budžetu, a scenario svojom veštinom dodaje ovim relativno rutinskim dešavanjima još jedan sloj.

EL CALLEJON ukupno uzev nije kapitalno ostvarenje ali jeste jako dobar primer zanimljivog rediteljskog i scenarističkog koncepta kojim se autor snalazi u jednoj zahtevnoj i mnogo trošenoj formi slashera na kom jednu žrtvu, na jednom mestu, u jednoj noći goni ubica.

* * * / * * * *

SCHONZEIT FUR FUCHSE Petera Schamonija je nemački film iz 1966. koji nagoveštava poetiku Novog nemačkog filma kroz priču o dvojici nezadovoljnih mladih ljudi koji ne mogu da nađu svoje mesto u svetu koji su oblikovali njihovi roditelji, u moralnom i društvenom okviru koji im smeta ali protiv kog nemau snage da se odupru. Dakle, jedna konkretna priča koja se javlja manje-više u svakoj generaciji. Film je baziran na romanu Guntera Seurena i Schamoni ga realizuje energično sa veoma dinamičnom crno-belom fotografijom Josta Vacanoa koja prati likove u veoma bogatim mizanscenima, sa razrađenim drugim planom i dubinok kadra i sjajno iskorišćenim zatečenim objektima. Schamoni nažalost nije napravio značajniju karijeru kao reditelj celovečernjih igranih filmova.

* * * / * * * *

CUT BANK Matta Shakmana je rutinski subcoenovski crnohumorni heartland noir, ovog puta izveden sa vrhunskom glumačkom ekipom u kojoj staru gardu predstavljaju Bruce Dern i John Malkovich, specijaliste za milje Billy Bob Thornton a omladinu Liam Hemsworth i Teresa Palmer. Shakman je perspektivni televizijski reditelj koji je za svoju prvu filmsku meč loptu izabrao onu vrstu indie neo noira koja je nekoliko decenija pre bila standard i ono što je snimio je OK, simpatično i zabavno, ali bez ičeg svežeg u sebi. S druge strane, kao što nema ničeg svežeg nema ni ubedljivo izvedenog starog. Sve to što gledamo je naprosto dosta u redu, solidno, znalački, ali do te mere već viđeno da bi svakako bolje stajalo kao deseti film starog majstora nego kao prvi film nekoga ko želi da nam donese nešto novo.

U tom smislu, u zavisnosti od toga koliko vam je čaša polupuna, ovaj film može zaslužiti i * * *, i uprkos tome što nemam neki loš animus prema njemu, meni ipak nije dobacio do tog nivoa, jer ono što je tipična žanrovska iritacija proistekla iz peripetije nikako nije uspeo da pretvori u pravi suspense.

* * 1/2 / * * * *

Ako neko planira da pogleda samo jedan film na FESTu, neka to recimo bude ovaj...

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/401/film-i-tv/4697982/evolucija-kornel-mundruco-fest.html

SHERLOCK Grahama Theakstona po scenariju Piersa Ashwortha bio je backdoor pilot za seriju na USA Networku ali je na kraju završio u formi TV filma jer serija nije zaživela. James D'Arcy je dobio ulogu Holmesa a Vincent D'Onofrio je bio zanimljiv izbor za Moriartyja u ovoj ekranizaciji smeštenoj u tačnu epohu iz koje znamo ovog junaka ali sa određenim modernizacijama.

Ashworth je napravio neke slobode u odnosu na zaplet a sve sa ciljem da modernizuje Holmesa, ne onoliko radikalno kako je to uradio Guy Ritchie nekoliko godina kasnije, ali sa sličnom namerom. Njegov Holmes je mišićaviji, sa više nasilja, više krvi, i jednim dahom naknadne pameti gde likovi tobože slučajno anticipiraju neke stvari koje će se kao vidovi kriminala pojaviti kasnije. Tako recimo Moriarty ima plan da prodaje modifikovani opijum, neku preteču heroina a Holmes ga pita kako će se zvati taj vid kriminala, "drug dealer", i takvih namigivanja savremenoj publici ima na više mesta. Na nekim detaljima pak Ashworth preuzima cele deonice Doyleovog dijaloga i očigledno je obratio posebnu pažnju na to kako će komunicirati sa ljubiteljima i poznavaocima.

Umesto funkcionisanja u paru, odnosno dinamike moći između Holmesa i Watsona koja je da tako kažemo ključna u svim ekranizacijama ovde su oni mahom razdvojeni i doktor radi za Scotland Yard i tek treba - verovatno u seriji koja se nikada nije desila - da krene da radi sa Holmesom. Paradoksalno, manjak te dinamike, umanjuje utisak dedukcije i SHERLOCK, poznat još i kao A CASE OF EVIL, relativno slabo drži pažnju u drugom činu, jednim delom jer su likovi žena bledi pošto nijedna nije Irene Adler.

Ne mogu da kažem da je verzija sa D'Arcyjem neka izgubljena vizija Holmesa, kao što je bila ona mitska sa Fryem i Lauriejem, ali isto tako ne mislim da ni da je ono što je pokušala ova serija nekakva blasfemija. Ashworth je pisac koji je okrenut temama u epohi i klasičnim delima, pisao je neke zanimljive filmove u tom ključu kao što je Landisov BURKE AND HARE i neke slabije kao što je BLITHE SPIRITS, ali u temi je, i možda je imao neke zanimljive razvoje na umu. Serija se nije desila, ali ovaj backdoor pilot je ostao kao njeno predstavljanje u formi TV filma, i danas ipak deluje deplasirano ako imamo u vidu šta se sve ubrzo na filmu i televiziji desilo sa Holmesom.

THE INSURGENTS Scotta Dackoa je micro budget indie film sa zanimljivom premisom a to je kako nastaje domestic terrorism cell. Nažalost, uprkos nekim vrlo zanimljivim glumicima kao što su Juliette Marquis, Michael Mosley i John Shea, ovaj film se postepeno pretvori u jedan statični debatni klub u kom pripadnici ćelije izbacuju neke svoje motivacije zašto su se umešali u sve to, u maniru egzistencijalističke polemičke drame ali i sa flešbek strukturom koja evocira Mametove scenarije.

Na kraju bih rekao da scenario iako je intelektalistički nije bio dovoljno vešt a ni pametan da nadoknadi produkcione deficite sa kojima se ušlo u ovaj poduhvat.

Juliette Marquis koja se odlično pokazala u THIS GIRL'S LIFE je i ovde dobra ali film naprosto nije na dovoljno visokom nivou.

* 1/2 / * * * *

Teško da ima prikladnijeg mesta za ovaj YT link -

https://www.youtube.com/watch?app=desktop&v=irNTBa49KWU&fbclid=IwAR1e8_29nEBnFUFm8qL7GNVc9YmUv46xRY0OlsqYhj5OpRS9UyOScfPRLbE

Ah, Neveldine. Eksplozivna kombinacija.

THE PHANTOM Petera Forbesa je zanimljiv true crime dokumentarac, izuzetno vešto urađen, sa sugestivnim rekonstrukcijama, zanimljivom arhivom i relevantnim sagovornicima. Sama tema filma je izvšenje smrtne kazne na nevinom Teksašaninu meksičkog porekla koji je uhapšen, osuđen i pogubljen dok je ubica koji liči na njega i isto se zove ostao na slobodi, izvršio još neka ubistva, usput radeći kao doušnik za policiju.

Sama tema railroadovanja ljudi za smrtnu kaznu nije nova i već smo je dosta puta gledali naročito u igranom filmu ali THE PHANTOM je zanimljiv zbog toga što sada vidimo ljude koji su u tome učestvovali i dan-danas imaju svoje argumente zašto je njihova odluka u ono vreme bila ispravna, i ti argumenti nisu naivni.

THE PHANTOM govori o slučaju ali i o široj socijalnoj slici teksaškog sistema koji je dosta oslonjen na smrtnu kaznu kao vid pripitomljavanja Divljeg Zapada iako on odavno ne postoji, i možda je upravo i dalje prisutan u tragovima baš zbog nje, a ne uprkos njoj.

* * * / * * * *

Quote from: Meho Krljic on 19-02-2022, 06:52:12
Ah, Neveldine. Eksplozivna kombinacija.

Mada, reklo bi se da je Brian Taylor the talented one. No, ovde deluje da je doneo svoj A-game iako sam čuo buzz da je trejler bitno bolji od filma. Doduše, to priča konkurencija...

A DEGREE OF MURDER Volkera Schloenorffa namerno upisujem pod engleskim naslovom a ne nemačkim MORD UND TOTSCHLAG jer sam ga gledao u engleskoj adaptaciji dijaloga na kojoj je radio i sam reditelj. Ova produkcija Verhoevenovog stalnog saradnika Roba Houwera donela je evropski koprodukcioni milje, ali priča je lokalna, bez ustupaka sem u sastavu ekipe, i tu je negde i krenulo prelivanje iz Schloendorffovih u Verhoevenove timove gde je najpoznatije ime naravo Jost Vacano.

Vacano nije snimao ovaj egzistencijalistički krimić o mladoj ženi koji ubija svog ljubavnika i pronalazi drugog da joj pomogne da se reši leša. Iako Schloendorff tehnički nikada ne izađe izvan okvira realizma, ovaj film u sebi nosi dozu egzistencijalističkog apsurda u priči o uklanjanju leša koja je samo jedan od elemenata filma koji "govori o mnogo toga".

Otud A DEGREE OF MURDER je krimić koliko i Dostojevski ili Camus, a može se naslutiti da je ovaj drugi bio značajna inspiracija za nastanak ovog filma.

* * * / * * * *

U najboljim deonicama KIMI Stevena Soderbergha evocira uspomenu na Samuela Fullera. U njemu ima sirovosti, nekih jako zanimljivih mizanscenih rešenja, old school ekstremnih kompozicija kadra, mladalačkih pokreta kamere i neobuzndane energije. Međutim, na nivou priče i na nivou celine, a naročito na nivou glumačke podele izuzev Zoe Kravitz i Rite Wilson, ovo je neinventivan, nedokuvan, nedovoljno osmišljen film u kom i dalje izgleda kao da David Koepp ne uspeva da pohvata konce nekada moćne a sada dosta konfuzne karijere.

Soderbergh je najjači adut ovog filma, ali ni on nije sve vreme u istom tonusu, i konačno on nije ni na ekranu, niti je presudno zadužen za priču, pa to što je pružio u delu kada je junakinja van kuće (a to je manje deo filma) ipak nije dovoljno da nadoknadi sve ono što u ovom throwbacku Hitcha, Antonionija i De Palme nije dobro.

Koepp je radio sa De Palmom, svojevremeno je oborio rekord cene za spec script sa PANIC ROOMom (koji nota bene na kraju nije bio neki vrhunski film) a sada gledamo samo krhotine tog rukopisa.

* * / * * * *

WOLF Natalie Biancheri je lanthimosovski weird cinema koji se kreće nekom linijom između bizarne formanovsko-kaufmanovske melodrame i horora, premda nije ni jedno ni drugo.

Film govori o ljudima koji imaju disforiju usled koje misle da su životinje i borave u institutu specijalizovanom za lečenje tog poremećaja. Međutim, metode lečenja su kao i njihov poremećaj nekonvencionalni, da ne kažemo "filmski", te se među tim junacima razvijaju odnosi prisnosti pa i ljubavi u kojima se ispoljava njihova unutrašnja životinja koja silom prilikom nije baš zarobljena samo unutra.

I sad kad smo to sve shvatili zaista je pitanje individualne procene ko se nalazi u ovakvoj vrsti filma. Ja moram priznati nisam uspeo da ukačim kako da sat i po vremena pratim ove likove i priču, a rediteljna Biancheri to ipak zahteva od nas.

Opet lako mogu da zamislim nekoga kome je ovo jako interesantno i slojevito.

Nećete pogrešiti ako vam se ovaj film dopadne. Mada, meni nije.

* * 1/2 / * * * *

TREAD Paula Soleta je vrlo zanimljiv true crime documentary koji veoma zanimljivo secira mentalitetske i kulturalne specifičnosti koje su dovele do jednog od najbizarnijih incidenata u proteklih dvadesetak godina.

Solet govori o slučaju varioca iz Montane koji je posle višegodišnje svađe sa gradskim većnicima u svom mestu i sukoba sa par moćnih porodica odlučio da stavi oklop na jedan bager i poruši gradsku većnicu, kuće svojih neprijatelja i lokalnu novinu koju je smatrao pristrasnom.

Film počinje kao psihološka studija kumulativnog efekta niza događaja u kojoj pratimo nešto što kreće kao maltene proizačan komunalni spor, potom se pretvara u moćan psihološki okidač da bi sve degenerisalo maltene folksy exploitation film sedamdesetih.

Međutim, sve što liči na "igrani film" u ovoj priči svakako jeste inspirisano kulturnim modelom koji su jednim delom gradili i filmovi, tako da taj epitet ovde ima konkretan smisao.

Da li bi ovaj domaćin na ovaj način odlepio i na nekom drugom mestu, ne znam, ali Montana je definitivno sa svojim kaubojskim individualizmom, okrenutosti samom sebi, autonomiji itd. doprinela da čovek oseti puno pravo da uzme pravdu u svoje ruke i da je sprovede na način koji se neumitno mora medijski ispratiti, uz svesno žrtvovanje na oltaru vlastite deluzije o pravednosti.

Dakle, ovaj čovek je sasvim sigurno imao određenu mentalnu predispoziciju da napravi problem ali ga je na ovaj način jedino mogao napraviti na tom mestu gde su neke većma prazne priče odjednom kroz njegov gest postale stvarnost.

Soletov film je raskošan, sa dobrim rekonstrukcijama koje su brojne i jako zanimljviim arhivskim materijalom. Ova produkcija Douga Limana ima high gloss ali i autorski integritet.

* * * / * * * *

Howard J. Ford je snimao film THE LEDGE na lokacijama u Srbiji pa mi utoliko nije žao što sam ga pogledao. Inače, mimo tog aspekta "Stranaca u raju", ovo je jedan veoma slab film, neosmišljen i veoma površno izveden na svakom nivou.

THE PLUTONIUM INCIDENT Richarda Michaelsa nastao po scenariju Dalene Young izašao je negde u vreme THE CHINA SYNDROMEa i ima formu conspiracy trilera o mladoj naučnici u nuklearnom postrojenju koja dodatno motivisana radom vrednog naučnika i vođe sindikata kog igra Power Boothe, shvata da se ne poštuju bezbednosni protokoli u rukovanju plutonijumom.

Kada u jednom trenutku biva optužena da iznosi plutonijum iz postrojenja, ispostavlja se i da je ozračena, i počinje da sumnja kako je uprava namerno truje.

Michaelsov televizijski film je solidan proizvod svog vremena ali nažalost ne dobacuje do moćnijih dometa tog žanra koji je baš u toj epohi cvetao. Ostaje solidan, maltinovski rečeno, Prosek.

Antonio Trashorras je snimio dva low budget filma sa Anom de Armas koja sam u ranijoj priči o filmu EL CALLEJON poredio sa opusom našeg Momira Miloševića. ANABEL je u tom pogledu sličniji filmu OTVORENA i govori o dve devojke koje traže treću cimerku od kada ova nastlovna više nije sa njima i pronalaze jednog starca koji nekako uspeva da ih ubedi da ga uzmu. Starac međutim vrlo brzo postaje figura koja itekako utiče na njihove živote i razara ih.

ANABEL je zanimljivo postavljen ali u realizaciji nekako ne uspeva da izvuče sav potencijal iz zanimljive premije. Trashorras ponovo povremeno briljira na malom prostoru i u više nego skromnim uslovima ali crossover melodrame u nešto što bi trebalo da je triler ili film strave na kraju dovodi do određenog disbalansa i film ostaje nedorečen.

Intervencije sa ubacivanjem nekih oniričkih kompozicija u boji u inače crno-beli film takođe nisu najuspelije.

Međutim, i sa ovim nedostacima, ANABEL je zanimljiv primer no budget filma koji ne postiže ono što je želeo, da ne kažem mogao, ali malo mu fali.

* * 1/2 / * * * *

SUMMER CITY Christophera Frasera je film iz 1977. godine u kome jednu od ranih uloga igra Mel Gibson. Od poznatih faca iz sveta Ozploitationa tu je još i John Jarratt a film je sirov niskobudžetni film o surferima koji upadaju u nevolje. Zanimljivo je da je film pisao, producirao i u njemu igra Philip Avalon koji nema veze sa Frankie Avalonom, teen idolom i specijalistom za surferske filmove na plaži koji su pedesetih i šezdesetih donosili duh mladalačkog provoda i rokenrola.

Film ovog Avalona smešten je u isto vreme, dakle reč je o filmu nostalgije, punom energije i gorčine.

SUMMER CITY je sirov i energičan, u mnogima aspektima mogao je biti skladniji, pa i ambiciozniji, ali ovakav kakav jeste definitivno zaslužuje pažnju jer tu obaveznu figuru filma nostalgije koja vlada angloameričkim filmom tog doba, izvodi mišićavo.

* * * / * * * *

Steven Soderbergh je protagonista krimića još od rane faze svoje karijere i filma UNDERNEATH, pa možemo reći i KAFKA, u kojima je ispitivao s jedne strane neo noir i ekspresionističke korene noira s druge, da bi vrhunac ovog podžarna u devedesetim postigao u filmu OUT OF SIGHT posle kog više niko nije imao sumnje da je George Clooney bioskopski superstar a Jennifer Lopez nuklearna verzija Linde Fiorentino koja je otvorila neo noir sa Dahlom, a zatvorila ga je baš ona rolama kod Soderbergha i Stonea. U međuvremenu, u fazi kreativne komercijalne hibernacije pre OUT OF SIGHT, Soderbergh je snimio i dve epizode anthology serije FALLEN ANGELS po klasicima pulpa.
Posle ove kanonske faze devedesetih, on će se vraćati tom žanru u više navrata. U ovom periodu radio je sa dvojicom žanrovskih velemajstora Lemom Dobbsom i Scottom Frankom.
U proteklih godinu dana, Soderbergh je izašao sa dva trilera koju pišu dve scenarističke zvezde čiji je sjaj umnogome ugašen. KIMI, manje zanimljivi od ova dva naslova pisao je David Koepp, scenarista koji je svojevremeno početkom dvehiljaditih imao najskuplji spec sale sa trilerom PANIC ROOM, i ovaj film je u tom duhu, high concept ideja koja je ovog puta već viđena do tačke da je svesna parafraza svega mogućeg od BLOW UP/BLOW OUT do CONVERSATION i u celom ostvarenju jedino je vredna pažnje jedna fullerovska sekvenca potere u kojoj Soderbergh pokazuje živost. Drugi je NO SUDDEN MOVE Eda Solomona, scenariste koji nije najpoznatiji po krimićima.
Sodergbergh je i ranije u više navrata pokušavao da pravi filmove-falsifikate koji liče na dela iz epohe. Setimo se izvanrednog GOOD GERMANa koji je tada pisao vitalni Paul Attanasio pošto je već zadužio ovaj žanr serijom HOMICIDE. Ako je GOOD GERMAN išao na liniju noira smeštenog u srušenom Berlinu s kraja četrdesetih na liniji A FOREIGN AFFAIR Billy Wildera, onda je NO SUDDEN MOVE throwback na noir pedesetih izveden u koloru, sa junacima koje niz manipulativnih japija, mafijaških bosova i fatalnih žena koštaju glave.
Benicio Del Toro i Don Cheadle okruženi su vrhunskom ekipom glumaca u ovom dinamičnom krimiću sa velikom dozom crnog humora, maltene mametovskim McGuffinom, i neobičnom Soderberghovom fotografijom koju krasi čudna upotreba širokougaonog objektiva i deformacija slike.
Soderbergh je ovde u punom angažmanu i punoj formi a to prenosi i na glumce pa i na Matta Damona koji dolazi za jedan mali cameo a svoju pretežno dijalošku scenu pretvara u visokooktanski film.
NO SUDDEN MOVE znatnim delom jeste 1950s noir omaž ali je i film koji ima svoje mesto u današnjem pogledu na svet i može se gledati bez ikakvog žanrovskog predznanja.

* * * / * * * *