ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

MOONFALL Rolanda Emmericha je slično MIDWAYu, njegov vanholivudski pokušaj holivudskog tentpole filma. Dakle, snimljen je za nezavisne pare, finansiran od pre-salea, i ovog puta, reklo bi se da je ovog puta investicija raznih svetskih distributeta ostala neuzvraćena na blagajnama jer film je koštao oko 120 miliona a doneo je oko 40 u celom svetu.

Međutim, u današnje vreme kad studiji sebi mogu da dozvole da puste tako skup film na streaming, rekao bih da će Emmerich preživeti i ovo.

Film je nestvarno glup. Kad to kažem, ne mislim da ima movie logic i movie sceience jer bi to podrazumevalo da film ima neki koliko-toliko interno konzistentan okvir u kom funkcioniše. Međutim, ovo je jedan festival proizvoljnosti i klišea u kome se može uživati, ako ste ta vrsta čoveka. Sad, moram priznati ja nisam preveliki Emmerichov fan ali volim neke filmove. I u tom smislu, znam ljude koji su tolerantniji prema ovome od mene.

Međutim, u MOONFALLu je to fascinantno jer se ne reflektuje samo na sklop dešavanja i uverljivost nego i na naraciju. Ritam naracije je čudno zgusnut, stvari se prosto dese onda kada autori osete i nema baš nekog osećaja da se u elipsama desio protok vremena. Nije dakle problem kršenje zakona nauke (niti ih ja toliko dobro poznajem da bih baš znao kako INAČE izgleda kad Mesec izađe sa putanje) nego je sad ovde i filmski jezik dosta kompromitovan.

Patrick Wilson i Halle Berry su njegove non-studio blockbuster zvezde i oni su korektni, mogao bih da ih zamislim u ovakvom major filmu. Mada ne bih ga lako zamislio da je dobar. John Bradley, moj dvojnik iz mema je comic relief i ovo bi mu bio bioskopski star-making turn da je sve ovo postiglo uspeh.

U fazi kad su tentpole pictures jako otišli u sferu nekog IPa a naročito stripa, Emmerich nalazi nišu a to je super generic disaster movie, u kom je on postao upečatljiv autor i snimio je film koji na neki način pruža nešto što nismo cenili mnogo u vreme kad ga je bilo, sad kad ga više nema.

* * 1/2 / * * * *

Treći Spider-Man sa Tom Hollandom je veoma lepo zaključenje trilogije. Uprkos tome što je Spider-Man učestvovao u AVENGERSima, ovde imamo njegov solo film koji opet nudi team up u okvirima MCU. Na svu sreću, ono što je bilo dobro u Spider-Man filmovima očuvano je ovde, doduše više principijelno nego u egzekuciji prema kojoj sam ambivalentan.

Iz HOMECOMINGa, i treći SPIDER-MAN preuzima street level okolnosti života junaka i njegovih akcija, i film je najvibrantniji onda kada je na tom nivou. Odnosi među klincima, i Peterov život sa tetkom su pitki i simpatični.

Kada krene superherojska situacija održan je street-level jer Peter se obraća Doctor Strangeu sa jednom "malom molbom" a proizvodi jednu veliku krizu. Međutim, i taj odnos ima jedan low key aspekt bez neke gromoglasne i nametnute epičnosti.

S druge strane iz SPIDERVERSEa, NO WAY HOME preuzima ideju multiverzuma, odnosno raznih verzija filmskog Spider-Mana koji se nađu na istom mestu i bore se protiv svih ranijih negativaca sa kojima se on nosio, pre nego što ga je preuzeo Holland. Dakle, kao što SPIDERVERSE ulazi u fakturu svih mogućih verzija Spider-Mana iz stripa i drugih formi, tako i sada imamo ulazak u igrane filmske verzije i tumačimo ih u njihovim različitostima.

Stripovi su kroz ideju multiverzuma razjašnjavali pitanja kontinuiteta koji je u početku bio jasan pulpy osnov a danas je postao umetnost sama za sebe. Odnosno jedna periferna formalna stvar, to jest pokušaj da u jako dugom kontinuitetu lik ostane identičan i vrlo malo promenjen, od nečega što čitaoci prihvataju kao konvenciju postala je tema za sebe i ključ ne samo za alternativni već i za mejnstrim strip.

Kako su u nekim DC ekranizacijama, manje ili više uspešno, stripovi služili ka osnov za nastanak filmova sa velikim pretenzijama na temu tumačenja karaktera, tako je u SPIDERVERSEu otvoreno to pitanje forme koje se ozbiljnije tretira od ovih dubljih psiholoških i idejnih slojeva. Ali u popularnoj kulturi, forma ponekad jeste sadržaj. I stoga ovo možemo tretirati kao Marvelov odgovor na pitanje kako oni planiraju suspenziju neverice. Neće je raditi kroz vezivanje gledaoca sa psihom heroja već sa formom njegove egzistencije.

Jer da, forma jeste ozbiljan egzistencijalni problem za superheroje i ovde se ta ideja razrađuje, na jedan veseo i komičan način. SPIDERVERSE je u tome otišao dalje, ali igrani film to nije tako izvodio u mejnstrimu kao sada, i kada jeste - na primer film MAVERICK Richarda Donnera ili Singletonov SHAFT, pa i u Bondovima, vršio je to na jednostavniji i manje eksplicitan način.

Ono što je kod Wattsa u HOMECOMINGu bio adut jeste njegov vrlo jednostavan rediteljski postupak, bez mnogo komplikovanja, ali i bravura. To je dovodilo malo do disbalansa između mirnih scena i akcije koji je najbolje bio kompenzovan u HOMECOMINGu. Ovde akcije ima dosta i ona ima dosta protagonista ali ni mirne scene nisu tako jednostavne jer prosto svaka od njih ima puno likova i na dosta mesta stvari zasmrde na sitkom. Nikada to ne rezultira nečim preterano lošim i nikada to sve nije ništa manje no simpatično ali tek u najširem smislu tog pojma možemo govoriti da je sve u ovom ostvarenju "dobar film".

Scene sa tri Spider-Mana su kul, nekad naravno postaju same sebi svrha ali u redu, ekranizacije stripova i ovako i onako žrtvuju mnogo šta na oltaru IPa pa zašto ne bi i to. Najbitnije je da Watts nikada ne iskoračuje iz onoga što dobro radi a to je omladinski film sa superherojima, koji ovog puta ima jedan postmoderni zaokret.

Mnogo je veći problem akcija sa tri Spider-Mana koji se pod maskama ne razlikuju ali kako je akcija s njima u svim filmovima do sada bila obično CGI cirkus, ovde je i više nego dobra.

Odnos Spider-Mana i negativaca je idejno možda i najpotentniji. Naime, kao što sva tri filmska Spider-Mana imaju priliku da se sretnu tako i njihovi protivnici dobijaju priliku da se izleče i ne postanu stripovski negativci. Ideja heroja koji ne ubija negativce je preuzeta iz stripa ali kako su ekranizacije stripova en masse ušle u proizvodnju posle evolucije akciono avanturističkog filma u kom se negativac ubija ili gine, onda je to ostalo osetljivo područje. Kad Superman ubije Zoda u MAN OF STEEL imali smo kontroverze iako je bilo koje drugo rešenje neuverljivo, tako su i u Spider-Manu, negativci ginuli mahom od svoje ruke i svojom krivicom. Ovde dobijaju mogućnost da se spasu, odnosno "da ih moć ne pokvari" i na neki način imamo još jednu formalnu dimenziju koja se tumači iznova a to je egzistencijalna povezanost heroja i negativaca gde i jedni i drugi moraju postojati zajedno jer jednih bez drugih nema. I to je doduše bilo već interpretirano na filmu pre opšteg superherojskog zamaha, recimo KICK-ASS, ali sad se ovde uvodi i u mejnstrim.

NO WAY HOME u sebi donosi svežinu i nešto novo, mada to što donosi je upravo znak dekadencije, kad krenu ukrštanja i reaproprijacije. No meta is the new straight tako da to je sve u redu.

* * * / * * * *

Super. Ja sam se naoštrio da ga gledam ovog vikenda, ako me ne omete opet nešto na HBO, pa ću da čitam tvoju analizu detaljno posle toga. 

THE COMRADES OF SUMMER u režiji Tommy Lee Wallacea, i po scenariju Roberta Rodata, ako gledamo po ekipi koja ga je pravila - deluje kao neki ratni horor. Doduše, ako malo pažljivije pogledamo opus Roberta Rodata, iako i dalje možemo reći "Rodatov opus - to beše rat", ima u njemu i CATCHER WAS A SPY, dakle ima bejzbola.

Pa ipak, THE COMRADES OF SUMMER je feel good sportska komedija o omatorelom nekada trofejnom igraču Seattle Marinersa koji posle razvoda ostaje bez para i dobija ponudu da ode u SSSR i sprema njihovu bejzbol reprezentaciju za Olimpijadu u Barseloni.

Kako su dva sovjetska igrača mogla biti draftovana pre izlaska ovog filma 1992. godine ne znam, ali očigledno su imali kvalitet za MLB, no film prilazi premisi kao da u SSSR niko ne zna šta je bejzbol, iako su makar od Kubanaca mogli da nauče.

Film je nažalost u svakom pogledu bezveze, nije duhovit, karakteri su slabi, a sportski nije ni autentičan ni maštovit. HBO je imao poseban dar za sovjetske i rane postsovjetske priče i pokrio je do tada neke jako bitno teme, od SAKHAROVa kao istinite priče i STALINa sa Duvallom do CITIZEN X o Čikatilu.

THE COMRADES OF SUMMER ni po jednom kriterijumu nije na tom nivou.

Matt Bettinelli-Olpin i Tyler Gillett su u svom SCREAMu snimili sve suprotno od onoga što se moglo videti u READY OR NOT. Uprkos tome što su doveli svog scenaristu Guy Busicka, svog direktora fotografije i dobili dosta slobode, snimili su film koji nije ni dinamičan, ni duhovit, ni napet, ni ekonomičan kao njihov mejdžor proboj.

SCREAM Wesa Cravena po scenariju Kevina Williamsona izvršio je preporod horora kao žanra. U tom trenutku horor je bio u komercijalnoj stagnaciji, samo par godina pre toga, nalazio se pri dnu prioriteta holivudskih studija, uprkos ponekom zaista sjajnom naslovu kao što je CANDYMAN Bernarda Rosea koji bi se pojavio.

A onda je Kevin Williamson snimio svoj tarantinovski film, u egzekuciji Wesa Cravena u kom je napravio jednu istovremenu rekonstrukciju i dekonstrukciju žanra. Horor je žanr koji je inače sebe prvi i najpredanije podvrgavao parodiji. Mnogo je razloga za to, jedan od njih je što horor kao tropey žanr ima teškoće da se održi u generisanju strave baziranom na pretpostavci da neku pojavu junaci sreću po prvi put u životu. Zato su vrlo rano čak i velike zvezde žanra poput Borisa Karloffa i Bele Lugosije svoje signature likove zaigrale u parodijama.

SCREAM je bio teen slasher smešten u svet u kom su junaci gledali gomilu teen slashera i sva je prilika da je i ubica, Nije ni to tako nov koncept, ideje pisaca kojima se dešava njihov horor roman kao u filmu TENEBRAE, filmovi u kojima Tonyja Perkinsa progone gledaoci Hitchovih klasika i sl. svega toga je bilo, ali nikada sa ovom snagom i energijom, humorom, senzualnošću, hormonima mlade i nadarene glumačke ekipe koja je sledećih nekoliko godina pravila ozbiljan posao u Holivudu.

Drugi deo je bio najbolji od nastavaka jer je radio more of the same, ali to prosto uprkos Cravenovoj efikasnosti nije bilo ono što su fanovi želeli jer nije bilo tog filmskog komentara. U trećem delu dolazi Ehren Kruger, tada superhot holivudski scenarista čiji je REINDEER GAMES važio za jedan od najboljih scenarija u tadašnjim akvizicijama Miramaxa, posle sleeper hita ARLINGTON ROAD i u njemu on uvodi STAB - film nastao po događajima i Woodsboroa ali film nažalost nije bio naročito dobar i zanimljiv uprkos tom osvežavanju postmoderne premise.

Četvrti deo i poslednji koji je režirao Craven govorio je o junacima prvog filma i njihovim potomcima samo sada 15 godina kasnije i to je bilo baš slabo i umorno.

Novi SCREAM radi bukvalno isto to, s tim što u njemu STAB kao olinjali slasher serijal ima istu ulogu. Ali SCREAM je u međuvremenu posle BABYSITTERa postao apsurdno deplasiran i bukvalno sve što vidimo ovde na temu sequelitisa pa i elevated horora kao teme smo već videli u drugom BABYSITTERU, samo veselije i naprosto bolje.

Čini se da je Samara Weaving kao glumica povezala BABYSITTER i READY OR NOT u istu slasher generaciju, a ovde je nema, i nema nijednog glumca koji ima bilo kakvu harizmu izuzev Jacka Quaida koji je potrošen u jednom besmislenom liku o kom se nema šta reći.

Ipak, ono što je šokantno to je Matt Bettinelli-Olpin i Tyler Gillett ne pokazuju naročitu tehničku veštinu. Film je upriličen ali bezveze izgleda. Ako su hteli da citiraju very 90s fotku Petera Deminga iz SCREAMa, citat nije uspeo jer je sve ovo naprosto samo bezveze. Slasher sekvence su bez napetosti, bez duha, bez dramske ironije, a priča nema nikakav fokus jer se rasplinjuje na potomke protagonista kao neka telenovela.


Serijal je u krizi i on je tu gde je, ali za njegove reditelje, ovo je baš veliki pad.

Tarik Saleh nije nov reditelj i već jednom je bio nadomak dobrog filma ali mu je zamalo izmakao. U novoj prilici međutim nije bilo greške, i pošao je putem Daniela Espinose, a izbegao je put Kaspara Barfoeda snimivši uspešan film o američkom vojnom operativcu koji posle odlaska u penziju mora da krene da krpi kraj s krajem radeći za privatne bezbednosne firme, i na taj način upada u nevolju gde mora da se bori na život i smrt.

Tarik Saleh u ovom filmu sarađuje sa iskusnim direktorom fotografije Pierre Aimom koji nas je zadužio izuzetno slikanim filmom LA HAINE, i stvara akcioni triler izuzetne elegancije, na liniji Greengrassovog BOURNEa ali sa još čistijim rediteljskim izrazom.

BOURNE SUPREMACY kao dobri anđeo nadgleda film THE CONTRACTOR i u njemu imamo čitav niz sličnih motiva. Imamo junaka koji je za mračne sile duboke države izvršio zadatak tokom kog se duboko ogrešio i sada pored toga što beži od kolega koje žele da ga počiste mora da se iskupi i izvini i onima koje je tom prilikom povredio.

Chris Pine se predao ovoj ulozi celom dušom i telom, slično Mattu Damonu u SUPREMACYju mi pratimo njegovu postepenu fizičku deterioraciju kako zadatak uzima svoj danak i postepeni oporavak, ponovo kao kod Greengrassa, na tlu Nemačke - doduše jako uverljivo rekonstruisane u Rumuniji.

Scenario je mogao biti by the numbers triler ali Pine i Saleh su se odlučili da bude nešto mnogo više i duge tišine ispunili su psihološkim vrtloženjima junaka koji se u sred plaćeničke akcije našao u egzistencijalnoj dilemi.

Tome doprinosi Aimova fotografija koja sjajno ispunjava baš te tišine kada junaci i oružje utihnu, dajući svemu jednu mannovsku atmosferu.

THE CONTRACTOR je akcioni triler izuzetne elegancije koji je izašao day and date na svim formatima ali verujem da ga je jako lepo pogledati u bioskopu. Podseća na Manna, na Hilla, na neke filmove prošlih vremena ali preko te kopče sa Greengrassom, itekako je aktuelan. Možda više za ovakve filmove nema mnogo mesta u bioskopima ali srećom imamo i dalje negde da ih gledamo. I što je još važnije, neko se i dalje trudi kada ih pravi.

* * * 1/2 / * * * *

Poznati snimatelj estonskih dokumentaraca Manfred Vainokivi kog znamo po slikanju izuzetnog filma RODEO režirao je ovu priču o veoma poznatom estonskom avangardisti Leonhardu Lapinu. Nažalost, film ELAGU SKANDAALID JA KOLLASED SANDALIID ga snima pri kraju života kada je on više jedan raspojasani erotoman nego relevantan umetnik, a nažalost ne prikazuje ga u danima slave kada je stekao međunarodni ugled, niti pokušava da nas ubaci u neki jasniji kontekst njegove životne priče. Ne kažem da film mora imati temeljitost Discovery emisije, ali isto tako stranom gledaocu Leonhard Lapin sasvim sigurno neće posle gledanja ovog ostvarenja imati ikakvu svest o tome kakvu je veličinu susreo, samo zato jer ga film beleži u jednom poluizlapeloj fazi.

AGENT GAME Grant S. Johnsona ima fizionomiju geezer teasera ali to po svojoj suštini nije- Reč je o pokušaju da se sa vrlo malo para, ali se nekoliko jako dobrih glumaca plus Melom Gibsonom u maloj ulozi snimi jedan fini B-film. I ova kamerna priča u tom pogledu uspeva. Ovo nije B-film koji ima mogućnost da ode u neki crossover okvir i da bude B-film koji će dostići A-status. Ali zapravo jeste domišljato izveden B-film koji je apsolutno kamerni ali zahvaljujuću dobro odabranim lokacijama, agresivnim fotografskim rešenjima i dve jako dobro izvedene akcione scene uspeva da ispuni svoj cilj i bude sasvim okej.

Kraj koji je relativno otvoren - u smislu heroji nisu pobedili negativca, možda želi da nam najavi franšizu, možda je umetnički stav da se korumpirana Hidra duboke države ne može pobediti, ali ne smeta.

Naravno, kad se na ekranu pojave Mel Gibson, pa i Jason Isaacs, imamo osećaj pada "s konja na magarca" i to je neka opšta atmosfera u kritikama. Ipak, da su ovde sve nepoznati glumci, sve bi prošlo sa više simpatije. Katie Cassidy, Rhys Coiro i Dylan McDermott kao pojačanja sa televizije su sasvim dobri.

Da je ovo srpski film, gledali bismo ga s poštovanjem zbog domišljatosti.

* * * / * * * *

Chris Pine je pre osam godina igrao Jacka Ryana u do sada najslabijoj ekranizaciji Toma Clancyja, i bio je najslabiji Jack Ryan od svih. Koliko god je Ryan kao lik imao sreće sa glumačkim podelama, svakako više nego sa krajnjim dometom filmova kao celina, Pine je obeležio njegovu (za sada) najnižu tačku.

John Le Carre se pominje kao referenca kad se priča o filmu ALL THE OLD KNIVES u kom je osrednji američki pisac špijunskih romana Olen Steinhauer adaptirao vlastitu knjigu, ali ja bih pre rekao da je ovaj film uspešno odigran Jack Ryan od strane Chrisa Pinea.

Svako poređenje priča u kojima špijuni imaju nekakav "život" mimo posla sa Le Carreom, samo je znak lenjosti kritičara, jer nije bogat unutrašnji život jedino svojstvo likova ovog klasika. U ovom konkretnom slučaju imamo jednu zapravo izrazito romantizovanu priču u kom ni sam zaplet a ni stav junaka prema životu nema mnogo veze sa izvornim Le Carreom.

Steinhauer na nivou settinga evocira svoj najveći uspeh na ekranu BERLIN STATION, ali ne ide toliko u pravcu trilera, premda ima nekih sličnosti u miljeu sa prvom sezonom. Ovaj film je prosto nešto drugo i pre svega bi se mogao sagledati kao špijunska melodrama, poput ALLIED Roberta Zemeckisa, doduše u svakom pogledu superiornog ostvarenja.

Chris Pine i Thandie Newton se odlično nose sa svojim junacima, mada bih ja radio u toj ulozi video Naomie Harris jer kao nova Moneypenny ima jači spy cred i dinamičnija je, i cela struktura u kojoj oni tokom večere raspakuju slučaj koji ih je razdvojio i kao kolege i kao ljubavnike, izuzetno zavisi od njihove igre.

Janus Metz koji je primarno dokumentarista ali se do sada odlično snalazio u igranim formama, nažalost sve ovo realizuje vrlo dobro ali bez svežine koja bi celinu učinila upečatljivom. Film ne zaslužuje mnogo primedaba ali nosi u sebi nešto ustajalosti.

Da li je ovo onda već trošena formula urađena dobro ali nešto što je dobro istrošeno formulom ostaje da se individualno proceni. Chris Pine je definitivno sada mnogo bolje odigrao Jacka Ryana i to u filmu koji je izašao za Amazon koji je sada Ryanov dom, kao što je nekada Paramount bio i njegov i Pineov.

* * * / * * * *

Jerker Virdborg napisao je roman koji je dobio bogatu ekranizaciju Adama Berga u produkciji i glumačkoj izvedbi Noomi Rapace. Nisam čitao knjigu na osnovu koje je nastao SVART KRABBA ali ono što je stiglo na ekran nije baš superoriginalno, što naravno ne znači da Adam Berg možda samo nije probrao ono što je najfilmičnije a ostavio nešto jako bitno iz unutrašnjeg života junaka van. Međutim, high concept kojim ovde Berg vlada nije naročito high da bi opravdao relativno skup švedski film na švedskom za Netflix i u tom pogledu, rekao bih da čisto koncepcijski ovde imamo posla s nečim što je za holivudske uslove relativno garden variety materijal.

Švedska je razorena sukobom sa neimenovanim protivnikom, ali reč je o ljudima, dakle biće da su Rusi. I u jednoj od baza grupa vojnika, sve zapravo nekadašnjih civila koje je totalni rat doveo do toga da postanu ratnici, dobija zadatak da prenese preko zaleđenog arhipelaga da sledeće baze nešto što bi moglo preokrenuti rat.

Ono što usledi je sad klasičan ratni film putovanja u kom se preispituju lojalnosti, ljudske granice, susreću postapokaliptični krajolici, generalno business as usual. Međutim, dva elementa dižu ovaj film iznad potonuća u rutinu pa i dosadu jer traje nešto duže nego što priča zahteva.

Prvi je Noomi Rapace koja karakternom glumom uspeva da nas ubedi kako njena generic motivacija sa izgubljenom kćerkom nije toliko generic, odnosno jeste ali proizvodi nam neku emociju. Drugi je sposobnost Adama Berga da osmisli neke zaista nesvakidašnje i do sada neprikazane prizore apokaliptičnog stradanja i razaranja koji daju ovom filmu osećaj svežine.

Adam Berg se već dokazao kao reditelj na američkoj televiziji a najavljeno je da će raditi rimejk Cronenbrgovog VIDEODROMEa koji ni u kom slučaju nije neophodan, ali eto bar možemo računati da ima neku maštu kako da osmisli neke "opasne" prizore.

Overall način kadriranja i egzekucije je holivudski, tehnika realizacije je na visokom nivou, i ako ovde ima elemenata copywooda bar su urađeni u velikom stilu i sa dovoljno elemenata koji omogućuju da se SVART KRABBA izdvoji.

* * * / * * * *

Kogonada je po priči Alexandera Weinsteina snimio užasno pretenciozni i isprazni, monotoni i vizuelno nezanimljivi psihološki SF AFTER YANG o porodici koja se suočava sa crkavanjem AI pomoćnika. Okolnosti su negde iz ključa AKTA MANNISKOR a Colin Farrell u glavnoj ulozi je obećavao neku zvezdanu voltažu. Ono što smo dobili međutim je Colin sve ovo igra kao da je na robiji, na zatvorskoj predstavi koju mora da odigra kao da mu je ovaj indie film neki vid društveno korisnog rada presuđen zbog vožnje u pijanom stanju.

* 1/2 / * * * *

Ti West od početka karijere pravi zanimljive filmove i sve vreme sazreva ali isto tako neprestano ostaje isti prostor za napredak koji ne uspeva da popuni do kraja. Njegovi filmovi su inteligentni, duhoviti, energični, ali isto tako često im manjka čiste horor invencije.

X je film koji izgleda kao jedan veoma lepo snimljen i izveden omaž Tobeu Hooperu koji uspeva da na mnogo mesta bude interesantan, u mnogo aspekata kreativan i duhovit, a opet da na kraju kada treba da se desi strava bude mehaničan i konvencionalan, čak i onda kad je kreativan i duhovit.

Ovog puta u teksašku zabit odlazi grupa mlađih ljudi sa idejom da na jednom imanju snime porno film. Ta ideja ne nailazi na odobravanje domaćina, premda ne iz razloga na koje bismo računali već iz nešto neobičnijih, starica koja je u stanju živog leša se teško miri sa time da joj je supruga napustila muška snaga a da ni nju više niko ne smatra privlačnom.

Ti West u suštini ovde ispituje neke zanimljive strave - da, u osnovi su to mlađi ljudi iz "urbane" sredine i liberalnog miljea nasuprot seljaka koji su zatucani, ali suština je u strahu od starenja i gubljenju seksualne snage i privlačnosti. U jednom trenutku čak i sami junaci verbalizuju taj strah te ovo nije samo moje učitavanje već idejni sloj filma. I to je jako zanimljiva tema.

Problem je u tome što kada ubijanje krene, ta odmazda seksualno presahlih staraca prema virilnim mladim ljudima prerasta u jedan rutinski, zabavan ali tek korektan slasher. I onda odlična podela u kojoj Mia Goth igra i final girl i babu, Kid Cudi igra mladog pastuva koji nosi porno produkciju te Jenny Ortega koja igra square devojku koja pomaže svom dečku filmmejkeru i ostali koji su jako dobri, na kraju nemaju puno prostora za neku zanimljiviju kreaciju sem za ciku, vrisku i jurnjavu.

I to je sve u redu, ali X je mogao biti mnogo više.

Ti West je krenuo kao štićenik Larry Fassendena a ovaj film je snimio u produkciji Sama Levinsona, i ta razlika se oseća, i povoljna je za njega. Ipak, on još uvek nije tamo gde možda već misli da jeste.

No, pošto nije mnogo više, X je to što jeste i zahvaljujući direktoru fotografije Eliotu Rockettu i Ti Westu reč je o vibrantnom teksaškom backwoods hororu, snimanom Down Under, u kome ima šta da se vidi i u kome imamo o čemu da uživamo. Moguće je da Tobe Hooper nije bio pravi kanal za tematizaciju virilnosti i prolaznosti, ali barem je sad ta tema stavljena u opticaj i nadamo se njenom boljem izdanju.

* * * / * * * *

Nešto malo za medijske arheologe -

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/401/film-i-tv/4778924/opkoljeni-dejli-vajer-pogledi-srpska-rec-velika-srbija-tiraz-pretplatnici.html

Manu Gomez napravio je coming of age film ERASE UNA VEZ EN EUSCADI o odrastanju u Baskiji 1985. godine i uprkos tome što je imao potentne elemente u miljeu, zemlju u građanskom ratu i generalno epohu koja je baš podatna da se lepo rekonstruiše, rezultat je konfuzan i isprazan film, sa simpatičnom glumačkom podelom koja nema šta da radi, klincima koji se vrte u krug isto koliko i odrasli glumci, pa čak i nekim dosta nejasnim promenama u tonu, tipa kad se u milje neželjenog treniranja biciklizma, i prvih gledanja porno kaseta, odjednom umeša HIV infekcija džanki brata jednog od dečaka ili pogibija jednog drugog prilikom neveštog postavljanja bombe. Ako su autori imali nameru da gledaocu tokom bezbrižnog narativa zastane "knedla u grlu", ovim rešenjima do nisu uspeli.

* 1/2 / * * * *

THE LAST THING HE WANTED Dee Rees je zanimljiva, haotična ekranizacija romana Joan Didion koju su za film adaptirali sama rediteljka i Marcos Villalobos. U suštini radi se o throwback 80s političkom trileru sa glazurom atmosferične latinoameričke melodrame i studije ženskog karaktera. Dee Rees polazi od jedne mannovske pretpostavke a to je da će gledalac biti dovoljno strpljiv da prati priču i fokusira se na nju, i zaplet nije mnogo pomognut nekim narativnim tehnikama kojima bi se razjašnjavao.

Kako je ovde reč o nečemu što je mutna delatnost - glavna junakinja je novinarka koja pokriva latinoamerička krizna područja Reaganove ere a onda preko pokojnog oca i sama postaje protagonista Contra-afere, te je samim tim dosta situacija među likovima u neizrečenom, kriptičnom. Ballsy je snimiti takav film a pritom pokrenuti toliku silu raznih ATL i BTL likova i onda izvesti ovo, ali ja sam neizmerno uživao.

Anne Hathaway nudi zaista visokokalibarsku rolu, Ben Affleck je kul kao mutni američki zvaničnik. Toby Jones sjajan kao dekadentni američki pimp u polumirovini posle držanja javnog kupatila u Port-o-prensu. Znači, dešavanja su supermasna i atmosferična, i ko se na to ne nakači, dobiće ugođaj u ravni od * *.

Međutim, meni je sve to leglo, priču sam dosta lako razumeo, dakle nije me odbilo to kada je krenuo spy craft i mumbo jumbo, i legla mi je ta atmosfera tropskog maltene erotskog trilera koja izraste u finišu filma.

Sve je to moglo biti jasnije, akcentovanije, bolje, ali THE LAST THING HE WANTED je takav-kakav je, specifičan je, i svoj, i ima svoje kriterijume, i unutar njih mi je legao.

* * * / * * * *

SERENITY Stevena Knjighta je bio jedan od najprestižnijih nezavisno finansiranih projekata pre nekoliko godina da bi po izlasku bio ismejan kao jedan od najglupljih trilera sezone.

Steven Knight, prestižni britanski scenarista dokazao se kao kralj raznih high concepata i pisac prepoznatljivog rukopisa, i uprkos tome što nisam neki veliki fan ne mogu osporiti da sam u većoj ili manjoj meri uživao u nekim njegovim radovima kao što su Zemeckisov ALLIED, Limanov LOCKED DOWN ili Wellsov BURNT. Ali, isto tako postoji niz slabih filmova po njegovim scenarijima u kojima upravo taj njegov rukopis isisava sav "vazduh" iz dešavanja.

SERENITY je slučaj sličan Mangoldovom filmu IDENTITY gde veći deo vremena gledamo jedno da bi se prilikom twist endinga ispostavilo da smo gledali nešto drugo. I tu se onda postavlja pitanje - šta smo zapravo gledali, odnosno kakav je to film koji u fundamentalnom preokretu koji ruši celu dijegezu dobija svoj smisao.

SERENITY stoga moram da spoilujem da bih ušao u analizu onoga što smo gledali ovde - premda tu nema tako radikalnog shifta kao u IDENTITYju barem na polju definisanja onoga šta smo gledali...

SERENITY kreće kao klišetizirani tropski noir. Imamo ribara kome ne ide, sa lokalnom ljubavnicom koja je malo starija od njega i izdržava ga, asortimanom nekih lokalnih likova na tom tropskom ostrvu koje je negde na Karibima a možda i u Polineziji ali ga sve čine kliše-angloamerički expati. Jednog dana se pojavljuje njegova stara ljubav sa kojom ima sina, i traži od njega da ubije njenog sadašnjeg muža zbog kog ga je napustila jer je maltretira. On se nećka.

A onda saznaje da je ceo život na tom ostrvu u stvari simulacija - kompjuerska igra, i da je ovo u stvari FREE GUY za odrasle.

E sad, kako to naš glavni junak doživi - pa dosta različito od Guya u FREE GUYu - ne kreće u revoluciju da promeni svet i oslobodi  NPCjeve već nastavlja sa svojom trashy noir sagom kojoj samo dodaje još jedan sloj ironije.

E sad, Knight ipak nije do kraja načisto da li je ovo igra, kolektivna psihoza, izmišljeni svet traumatizovang deteta ili nešto osmo. Ali ono što film jeste to je znojavi tropski trashy noir sa odličnom glumačkom podelom koju čine Matthew McConaughey, Anne Hathaway, Jason Clarke i Diane Lane. Dakle, nema slabog mesta u podeli ali niko baš ne dobija neki naročit zadatak osim Matthewa koji je uspeo umnogome da ovakvim projektom poravna rezultate McConaugheysainncea.

Knight kao i mnogi scenaristi kada režiraju dosta insistira na atmosferi, na detaljima, želi da bude "veći katolik od pape" u smislu korišćenja filmskog jezika i insistiranju na vizuelnosti u čemu mu pomaže Jess Hall tako da film lepo izgleda.

Na kraju, ključno pitanje ipak ostaje tolerancija gledalaca spram trash noira jer će to gledajući ovaj film najviše gledati, a potom i na te radikalne preokrete, koji su na kraju svega primarni kad se film prepričava ali sekundarni kad se gleda.

* * / * * * *

Raskošna ekranizacija Deightonovog IPCRESS FILE koju je priredio ITV, podstakla me je da repriziram izvorne filmske avanture Harry Palmera.

Poznato je da mi je BILLION DOLLAR BRAIN najdraži u ovom serijalu, i u njemu je Ken Russell otišao najbliže izgledu filma o agentu 007 da ga je režirao Emir Kusturica - da doduše kasnije nije sam Emir imao špijunsku dimenziju u MLEČNOM PUTU.

Ipak, Russellov film istovremeno je označio kraj ovog serijala i Caine će se vratiti Palmeru u dva kasnija manje upečatljiva DTV nastavka koja nisu ni bazirana po Deightonu. Očigledno je taj iskorak bio preekstravagantan za svoje vreme i trebalo je malo sačekati za osovinu Vaughn-Nolan da unese tu vrstu osveženja u špijunac.

Sidney J. Furie je režirao THE IPCRESS FILE stylish za popizdeti, snimao je češki veteran Otto Heller a montirao niko drugi do Peter Hunt, i svi oni koji pamte Furiea kao umornog britansko-kanadskog hacka koji snima drugorazrenne vehicle propalih glumaca osamdesetih treba da pogledaju ovaj film i vide kakav je to majstor bio.

Watkins i Hodge u šest epizoda nude još raskošniju razradu priče, i jasno je koliko je ona sabijena i svedena na esenciju u ovom filmu, ali i dalje u sebi sadržava ključni atribut Harry Palmera, a to je njegova pozicija angry young mana britanske špijunske produkcije, kako literarne tako i filmske. Ironija sa kojom Caine prilazi liku drugačija je od komocije i ironije koju nosi Bond. Prvo zato što su njegovi nadređeni i protivnici više lecarreovski nego flemingovski, sve je više sivo i dubinski dosetljivo nego što je crno-belo. Akcija je vrlo stylish ali u sebi nosi specifičnu dozu ironične trapavosti junaka, i neočekivane proboje brutalnosti naizgled "običnih" ljudi.

Psihodelični element razaranja velikih naučnih umova i ispiranja mozga, takođe je razrađeniji u seriji u kojoj nosi endgame, dočim ovde to ostaje najkrupnija mana ako gledamo iz okvira konvencije špijunskog filma - pretnja koju neprijatelj izvodi nije dovoljno razrađena i instrumentalizovana. Međutim, isto tako u toj lapidarnosti neprijateljeve namere leži i odstupanje od konvencije iz Bonda. U tom pogledu svakako repriziranje ovog filma posle nove serije otvara neke druge horizonte.

Harry Palmer je i nastao kao odgovor na Bonda, na Deightonovo loše iskustvo sa rada na FROM RUSSIA WITH LOVE i u tom pogledu svakako da se mora gledati kao reakcija, i veoma prikrivena parodija koja to u suštini nije.

* * * 1/2 / * * * *

FUNERAL IN BERLIN Guya Hamiltona, ima reditelja iz Bonda, dakle fuzioniše se 007 stilski sa onim što je izdvajalo Harry Palmera i definitivno ovo je pitomiji film od Furiejevog. Otto Heller i dalje snima, i dalje tu ima zanimljivih pokreta kamere i avangardnih kompozicija koje svakako ne bismo mogli sresti u Bondu, ali priča je nažalost dosta "obična" i ovog puta je Palmer umešan u jednu relativno rutinsku "idi mi - dođi mi" akciju na razmeđi Zapadnog i Istočnog Berlina, sa prebezima iz KGBa i nacistima koji rade za Britance.

Od Deightona bi se očekivalo nešto na nivou QUILLER MEMORANDUMa ali ipak to nismo dobili. Dobili smo samo za nijansu maštovitiji hladnoratovski triler sa Harry Palmer koji je i dalje angry young man špijunca šezdesetih i vrlo malo toga po čemu bi se sve ovo izdvojilo.

Ima zanimljivih karaktera i lokacija, Guy Hamilton nije reditelj bez dara, uostalom to je Berlin, tamo je teško naći nešto što nije koloritno, tako da je FUNERAL IN BERLIN daleko od slabog filma, ali svakako je najniža tačka u amplitudi u ovoj prvoj trilogiji.

Zanimljiv detalj je da je Peter Medak režirao drugu ekipu. I njegovo ime izađe u veoma uzbudljivoj i duhovitoj prvoj sekvenci koja obećava nešto što je inspirisalo MAN FROM U.N.C.L.E. Ipak, na kraju, radije bih reprizirao Ritchieja.

* * * / * * * *

SPY STORY Lindsaya Shonteffa, kanadskog hacka koji se bavio britanskim niskobudžetnim filmovima ekranizacija je romana Lena Deightona u kom se pojavljuju sporedni likovi iz serijala o Harry Palmeru ali ne i on sam.

Nažalost, ekranizacija je skromno i ne naročito vešto snimljena, sa pričom koja je potpuno nerazumljiva. Da li je Shonteff otišao preduboko u neku kriptičnost špijunske komunikacije ili je naprosto snimio nerazumljiv film možemo polemisati ali rezultat je nesporno jako slab.

Iako formalno spada u serijal o Palmeru, ovaj roman nije bio predviđen za realizaciju u Salzmanovoj produkciji sa Caineom. BILLION DOLLAR BRAIN je trebalo da bude ispraćen jednim drugim filmom, sa sličnim settingom.

* 1/2 / * * * *

OPKOLJENI su rediteljski i scenaristički debi Miloslava Samardžića, osnivača Pogleda kao četničkog medijskog koncerna i svojevrsne preteče Boreingovog Daily Wirea. Samardžića je od samih početaka Pogledao zanimao "kulturni rat", interesovala ga je čak i filmska produkcija ali je opšta liberalizacija medija, odnosno konkurencija izdavačkih delatnosti SPO i SRS dovela do toga da se Pogledi ipak ne razviju toliko.

Iste godine kada je Daily Wire pustio prvi film koji je producirao na striming, isto je uradio i Samardžić. Dok je Jeremy Boreing u međuvremenu odustao od režije iako je snimio film THE ARROYO, i prvi film preko Dallasa Sonniera radio sa dokazanim profesionalcima, Samadržić je morao da uzme stvar u svoje ruke iako su u svoje vreme kritiku u Pogledima pisali tadašnji studenti FDU koji su sada i značajni činioci u našoj kinematografiji.

OPKOLJENI je amaterski celovečernji film i kao takav nije loš, recimo u poređenju sa radovima Radoša Bajića koji se bavi profesionalnim četničkim inscenacijama ali dosta slabo. Jedino što je kod Bajića, u mnogo skupljim ostvarenjima od ovoga bolje jeste što kod njega glume poznati glumci dočim kod Samardžića glume lokalni kragujevački glumci koji nisu previše ili uopšte poznati sa ekrana.

U tom pogledu, OPKOLJENI nisu bitno lošiji od Bajićeve četničke produkcije a u nekim aspektima su čak i bolji.

Prvo, Samardžićev film koliko god da je naivan je nepretenciozan, i nije opterećen patetikom. Samardžić bira jednu zgodu iz života i rada Nikole Kalabića i ekranizuje je, verovatno sa idejom da ga prikaže kao četnika koji se borio protiv Nemaca i kolaboracionista i da razbije njegov imidž kao izdajnika koji je na sve to još i prodao Dražu.

Paradoksalno, Kalabić nema najjači protagonizam u filmu, neki likovi mu "kradu šou", ali ovo je film opsade, zatvorene situacije. Sa pomalo campy detalja. Recimo neki flešbeovi sa erotskim prizvukom po uzoru na Leonea.

Da četnici nisu imali toliko malo sreće na filmu, i da ih se sada nije poduhvatio Radoš Bajić, onda bi OPKOLJENI bili lako otpisani kao neki skroz fringe, slično MAGA filmovima poput RELIANTa. Međutim, RELIANT nije toliko loš kad se snimi u Srbiji, naročito bez pomoći FCS ili RTS.

Ako je verovati distributerima, OPKOLJENE je u prvom vikendu videlo više gledalaca nego MRAK u koji je FCS uložio stotine hiljada evra i film je prikazan na FESTu. Dakle, o čemu pričamo? Ovo je underground fenomen, ako distirbuteri ne lažu.

Otud, OPKOLJENE moramo podržati ne zbog četnika već zbog celog tog underground, B-film tripa koji se aktivira kod nas ponovo posle ZONU MRTVIH a ove godine već imamo OPKOLJENE i KLJUČ. S tim što KLJUČ ima pozntog reditelja i glumce a OPKOLJENI su skroz off the grid i to je sve jako uzbudljivo.

Najsmešnije od svega, a ima ovde dosta toga smešnog, svakako je odnos prema partizanskom filmu. Ovo je "četnički" film ali više liči na partizanski od mnogih Krvavčevih ili Mitrovićevih. Na kraju će Slovenac Babosek i četnik Samardžić biti predvodnici revivala ortodoksne partizanske estetike tamo gde se ona ponajmanje očekuje.

* * / * * * *

U filmu AMBULANCE, Michael Bay je pokušao da snimi rimejk danskog filma i da iz jednog relativno "malog" i kamernog high concepta za svoje uslove, napravi nešto što će biti njegov stilski showcase, njegov BABY DRIVER. I od filma koji bi mogao da traje 90 minuta, nastao je film koji traje 136 minuta iako nema apsolutno nikakvo opravdanje za to, ni u priči, pa ni u estetici. niti u danskom izvorniku koji je trajao baš 90 minuta.

Sa trajanjem 136 minuta, Bay daje pre svega empirijski dokaz da na ovom projektu nije imao mere, i to groteskno trajanje je samo ilustracija problema koja je veoma direktna. Ipak, ona nije jedina nevolja.

Film u pogledu onoga što znamo iz trejlera da nas čeka, i da ne kažem pojednostavljeno, i u pogledu onoga što on jeste, počinje tek u 40. minutu. Dotle gledamo Xtu iteraciju priče o očajnom ratnom veteranu kome nema druge nego da opljačka banku kako bi lečio bolesno dete. Ta potreba da se jedan najnormalniji filmski poriv kao što je pljačka banke do te mere steriliše, izneverava suštinu žanra - došli smo da gledamo akcioni krimić zbog akcije i kriminalaca i kriminala kao teme, a ne da bismo gledali čoveka koji na možda pogrešan ali jedini mogući način rešava svoj socijalni problem.

Krivac za te probleme je Chris Fedak, kog znamo kao kreatora serije CHUCK koji je napisao bajat skript, sa nekim internim forama na Bayove ranije filmove kojima se pokazuje da AMBULANCE ima mesto u svetu u kom su Bayevi filmovi "fikcija", da bi ubrzo potom postao izuzetno sličan većini, sem jedne razlike, od većine Bayevih filmova, ovaj nije dobar.

Prvih 40 minuta dakle gledamo ekspoziciju likova, njihov neuspeo pokušaj pljačke, zamišljen na neki subtarantinovski način, potom obračun uzrokovan tim pokušajem koji je izveden na neki submannovski način, i konačno dolazak u hitnu pomoć koja se vozi po gradu na subjandebontovski način.

SPEED je remek-delo akcionog filma devedesetih. Izašao je godinu dana pre BAD BOYSa, i Bay pokušava da ga kanališe u ovom filmu, ne bez veštine, ali apsolutno bez uspeha.

Otud AMBULANCE zahvaljujući tome što glume Yahya Mateen, Jake Gylenhall i Eiza Gonzales pa i zato što Bay nije nevešt, ostaje nešto što može da se pogleda, ali ovo je ipak propast na svakom nivou, od estetskog dometa do prihoda na blagajnama, gde je stigao kao film od 40 miliona dolara, nešto jeftino za Baya i to u Americi nije ni približno vratio.

AMBULANCE nije prošao u bioskopima, i možda je to znak krize mid-budget akcionog filma, a možda je ipak samo jedna pogrešna procena iza koje stoji Michael Bay koji je ovog puta naprosto odabrao pogrešnog pisca i prave glumce.

Kod Baya ima toliko veštine da ovaj film svakako treba da pogleda onaj koga ove stvari i inače zanimaju. Ali, za nekakav crossover ovde nema šanse.

* * / * * * *

Nisam igrao UNCHARTED ali koliko znam o toj igri reč je o jednoj od onih koje imaju film like zaplet koji podseća na neke arhetipe ali i stereotipe iz veoma poznatih blokbastera i kombinuje ih slobodno. Kada se po toj koncepciji pravi film, ta stereotipnost može da predstavlja problem, naročito taj aspekt da filmovi koji su opšte poznati stoje u temelju same igre i da sada moraju biti osnov i ekranizacije.

Nažalost, UNCHARTED kao film deluje kao neka dosta senilna mešavina te premise iz igre izvedena bez trunke mašte na filmu, pa se maltene može reći da ono što igra nije diktirala po filmovima nadoknadio je sam autor.

Ali, čak ni to nije neka sreća. Naime, Ruben Fleischer jeste reditelj koji nije snimio mnogo dobrih filmova, ali svaki je bio upečatljiv, imao je nešto "svoje" a ponekad je u tome i preterivao, i radio na štetu celine. U UNCHARTEDu međutim nema apsolutno ničega od toga. Ovo je film potpuno lišen rediteljskog pečata, bravura, čak mu se ni žanr ne može odrediti. Nivo identifikacije sa likovima i praćenje priče je otprilike kao da gledate nekog drugog ko igra neku klišetiziranu mejnstrim igru koja jako podseća na poznate filmove.

Besmisleno je sada i nabrajati koji je element uzet iz kog filma, mada jeste bizarno videti leteće jedrenjake kojima se poslužio i Paul WS Anderson stara gejmerska njuška u THREE MUSKETEERS, no svakako da posle ovog filma nećete dobiti potrebu da se vratite nekom klasiku o Indiani Jonesu, pa čak ni Lari Croft.

Pomenuta sterilnost postupka, dovedena do tačke da se čak ni žanr ne identifikuje jeste veoma zanimljiva. I nažalost, ona pokazuje da je ovog puta Fleischer koji je umeo da bude među zvezdama svojih filmova i da nameće svoje prisustvo, sada potpuno zatomljen.

Tom Holland i Mark Wahlberg pokazuju znake života na nivou čiste profesionalnosti, ali nema ovde sad neke mogućnosti da oni išta spasu svojom harizmom. Nesporno je da se njih dvojica ovde trude, ali glumci koliko god da dominiraju kadrom ipak nisu jedino što u njemu postoji, a UNCHARTED ima i slabu scenografiju, i slabe specijalne efekte.

Ukupno uzev, UNCHARTED je tužan primer jednog ispraznog pokušaja da se snimi blokbaster koji je na blagajnama silom IPa čak i postigao ponešto.

* 1/2 / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 25-04-2022, 00:33:49
Nisam igrao UNCHARTED ali

Meni je film bio daleko bolji od igre (Uncharted 4: Thief's End), koliki god treš bio. Bar je na (retke) trenutke zabavan.

LA ABUELA Paca Plaze izašla je u kovidijanskim vremenima a po svedenosti broja likova možda je u njima i snimana. Reč je o kamernom, arty hororu u kom se izuzetno oseća upliv Carlosa Vermuta, art house autora koji je ovde pisao scenario.

Paco Plaza je majstor dosta napetog, i konkretnog filma strave ili trilera a ovde odlazi u domen nekih apstraktinijh pretnji, fetišizma, teme lepote i prolaznosti, u priči o manekenki koja se vraća iz Pariza posle vesti da joj je baka doživela razoran moždani udar i kreće da brine o njoj, a onda polako počinje da naslućuje kako baka emituje neke čudne vajbove i priziva zastrašujuće događaje, a što je još važnije što joj je baka u detinjstvu uradila nešto toliko traumatično da je to sve potisnula.

LA ABUELA je film kome Paco Plaza iako je priča više data u atmosferi i odnosima, pruža itekakvu visceralnost, pokazujući da i ovakav film može biti energično izveden uprkos delikatnosti i visokoj estetizaciji. Ovo nije horor filma iznenađenja i sile, ovo je horor film strave i susreta sa nečim neobičnim i nečim arhetipskim, i kroz to gradi veoma snažnu tenziju.

Paco Plaza je ovim filmom bez sumnje proširio okvire svog izraza i dodatno oplemenio svoj rukopis, pokazujući da napreduje iz filma u film.

* * * / * * * *

BULLET TO BEIJING Georgea Mihalke je britanski televizijski film o Harry Palmeru, snimljen po liku kog je osmislio Len Deighton, ali ne i po njegovom zapletu ili literarnom delu. Ovaj film je američka koprodukcija, za mrežu Showtime, ali i ruska jer je Lenfilm takođe pružio usluge i imao ulogu koproducenta.

Kao što su u Bond-filmovima, pa i u onim o Harry Palmeru, Zapad i SSSR u balansu, pa se često desi da zapadni protagonista spasava svet u saradnji sa nekom recimo agenticom KGB i sl. tako je izgleda i sa hladnoratovskim herojima.

Dakle, Lenfilm, studio u kom je Lungin osvojio nagradu u Kanu za TAXI BLUES a Sokurov počeo karijeru, u fazi neuspele privatizacje odlučuje da se izvlači iz stečaja preko Harry Palmera.

Palmer je od prvog do trećeg filma išao sve bliže Holivudu, i u trećem igraju holivudske zvezde kao što je Karl Malden, međutim nije dovoljno dobro prošao da bi dobio i četvrti planirani film.

Sad u ovom TV aranžmanu s Lenfilmom, Harry Palmer dobija tretman old school hladnoratovskog TV filma po priči odnosno posthladnoratovskog po produkciji. Dok je čuveni Ken Adam tražio načine kako da Istok rekonstruiše na Zapadu, ovde se i London snima u Lenjingradu, odnosno tada već Sankt Peterburgu, i George Mihalka kao prekaljen veteran uspeva da izvuče solidan bang for his buck.

Naravno, režija nije ni približno stylish, ali ima par akcionih scena koje su sasvim korektno izvedene za televizijske standarde.

Ideja da veći deo filma Palmer i ekipa putuju transsibirskom železnicom u pokušaju da se dokopaju formule za biološko oružje razvijano u eri SSSRa je zanimljiva ali nije naročito vešto izvedena. I to je šteta jer je u njoj mogla da se evocira uspomena na prvi serijal, kroz veštije, pronicljivije pisanje i hrabriju režiju.

Jason Connery, tada u fazi kad igra Iana Fleminga u nekoj sličnoj produkciji, i u generalnom pokušaju da eksploatiše očevo slavno prezime, igra Palmerovog ruskog pomoćnika koji mu je možda i sin začet sa KGBovskom honey trap ženskom.

Kasnije, kada je Putin došao na vlast, poredili su ga sa nepriznatim sinom kog je Bond dobio sa nekom od svojih brojnih ruskih partnerki, ali ovaj film ni to pomnije ne razrađuje.

Na kraju, čini se da problem nisu ni dominantno ruske lokacije, ni televizijska umesto filmske realizacije (premda je tehnički gledano film rađen "filmski", da ne bude zabune - nije reč o studijskoj TV drami koja se miksuje), već scenario. Čak ni obezbeđen cameo Sue Lloyd koja je igrala Jean u IPCRESS FILE, Michael Gambon kao glavni negativac, pa i legendarni Bart Kwouk kao kineski general, nisu dovoljno iskorišćeni u tekstu.

Godinu dana kasnije, u istom aranžmanu izašao je još jedan TV film o Palmeru.

CASUAL DAY Maxa Lemckea je rutinska, i ne naročito ubedljiva kritička melodrama o korporativnom životu koja mi je privukla pažnju jer ju je pisao Daniel Remon, scenarista Sorogoyenovog EL DOBLE iz antologije HISTORIAS PARA NO DORMIR. CASUAL DAY je potpuno drugačija stvar, kao neki jako razuđeni Neil LaBute. Od slavnih glumaca u podeli imamo Luisa Tosara međutim on se potčinio ansamblu i ni na koji način svojom zvezdanom voltažom ne remeti film i ne nameće se kao nekakav punktum u glumačkom pogledu.

* * / * * * *

Evo nečega za ljubitelje i poznavaoce.

https://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/411/film-i-tv/4795374/dzejms-bond-konkurencija.html

Jedno od imena koje je izbilo u prvi plan tokom emitovanja serije TOKYO VICE, naravno duboko ispod Michaela Manna i Jakea Adelsteina jeste Josef Kubota Wladyka, veoma odgovoran filmski i televizijski reditelj koji je do sada snimio epizode mnogih važnih serija, od kojih su neke, recimo ANIMAL KINGDOM najbolje na svetu a u njoj je radio desetu u drugoj sezoni.
U TOKYO VICE su mu prepuštene čak četiri epizode.
Wladyka je do sada snimio dva igrana filma. Jedan pod pokroviteljstvom Spike Leeja i drugi u produkciji Darrena Aronofskog.
Aronofsky je bio pokrovitelj filma CATCH THE FAIR ONE, izuzetno kompaktnog, svedenog, vizuelno ekspresivnog krimića o Indijanki koja se bavi boksom i traga za mlađom sestrom koja je nestala, po svemu sudeći u lancu trgovine belim robljem koje drže lokalni naizgled respektabilni domaćini iz obe zajednice.
Indijanski rezervati se vraćaju na velika vrata u svet krimića, počev od Taylora Sheridana i njegovog WIND RIVERa, preko raznih serija među kojima je najgledanija opet njegova YELLOWSTONE, pa sve do Scorseseovog sledećeg filma.
Ovde je indijanska zajednica prikazana van rezervata ali atmosfera nemaštine i lokalnih kazina je tu. Wladyka gradi atmosferičan svet Flyover Amerike gde ljude lako pojede mrak, svratišta u kojima spava sirotnja, podruma bogataških vikendica u kojima razvučene folije čekaju da se obave ubistva, kamiondžijskih odmorišta na kojima se završavaju poslovi.
Glavnu ulogu igra Kali Reis koja se zaista bavi boksom i odlično se snalazi u ulozi koja iziskuje pre svega underplay i fizičku ubedljivost a ona pruža oba. Uz Wladyku ona je radila i na scenariju kao autorka filmske priče. Ako imamo u vidu da joj u 36. godini bokserska karijera još uvek ide dosta dobro, deluje da je ovo ispipivanje terena za nešto kasnije dobro prošlo.
CATCH THE FAIR ONE mnogo više deluje kao da je nastao pod pokroviteljstvom Taylora Sheridana nego Aronofskog, ali svakako da ima malo te korozije njegovog WRESTLERa i u ovom filmu. Međutim, Wladyka je efikasan i u 80 minuta uspeva da iskaže sve što je zamislio.
Ljubitelji old school krimića ali i nu school socijalnog problemskog filma ne bi trebalo da propuste ovo ostvarenje.

* * * 1/2 / * * * *

Reprizirao sam BULLSEYE Michaela Winnera iz 1990. godine. Poznu produkciju Menahema Golana kada se već razišao od Globusa i vodio 21st Century, kuću koja nažalost nikada nije postala tako kultna i nije imala značajnije uspehe.

Ovaj film je spojio Michaela Cainea i Rogera Moorea u jednom komplikovanom, farsičnom i banalnom zapletu o dva naučnika koji izgledaju isto kao dva prevaranta i zameni identiteta dok se svetske sile bore za formulu koju su osmislili za pravljenje jeftine energije.

Uprkos tome što je ovaj film hteo da se podjednako obrati onima koji vole Bonda ali i Caineove heist komedije poput DIRTY ROTTEN SCOUNDRELS, ne funkcioniše ni na jednom nivou. Čak ni Winner ne uspeva da ga učini dinamičnim iako se trudi da se događaji barem relativno brzo ređaju.

Stoga, film mi je ostavio podjednako slab utisak kao kad sam ga gledao u detinjstvu na VHSu First Productiona.

MAIXABEL je spor, otužan film o egzekutoru iz terorističke grupe ETA koji deset godina posle jednog atentata susreće suprugu žrtve i traži iskupljenje i svi oni zajedno prolaze kroz neku katarzu. Iciar Bollain je imala priliku da za glavnu ulogu ima Luisa Tosara, koji je sjajna faca i radi dobre stvari ali ni on ne može mnogo da pomogne ovoj priči koja ide iz jedne tačke prema drugoj, bez mnogo prepreka, mahom oslonjena na dijalog koji čine opšta mesta i iste takve dileme koje deluju generički.

Film je korektno snimljen i produkciono ispraćen, bez efektnijih rešenja.

* 1/2 / * * * *

Trideset tri godine posle Hawksovog remek-dela snimljenog po Chandlerovom romanu, Michael Winner snimio je svoju ekranizaciju, po vlastitom scenariju. U njegovoj Bogarta nasledio je Robert Mitchum, a film se dešava u Londonu. Nema mnogo razloga da se ulazi u tumačenje zašto Philip Marlowe dolazi u London da istražuje i šta se time dobija jer je to očigledno neka produkciona uslovnost koju je nosio rad na ovom projektu Lew Gradea.

Trenutno Neil Jordan snima film MARLOW po romanu u kom ovaj Chandlerov junak živi u Francuskoj, dakle, Marlowe ima inklinaciju ka Evropi pre svega kroz ogromnu i veoma uglednu fanbazu na kontinentu. Velika Britanija nije u klasičnom smislu Evropa, ali ni Winnerov film ne uspeva da je nametne kao neku bitnu činjenicu koja će obogatiti narativ o Marloweu. Osim što ga povremeno pitaju odakle je, ovaj detektiv ide i rešava slučaj kao i inače, kao da je u sred bilo kod američkog grada.

Dakle, ako očekujete GUMSHOE ili THE SINGING DETECTIVE, dve najpoznatije britanske varijacije na Chandlera i hardboiled detektive, zaboravite ih. Ovo je lenja adaptacija, koja krene doduše nešto jasnije od one koju je snimio Hawks i koja je notorna po tome da su scenaristi našli grešku u romanu a onda ni oni sami nisu uspeli da razjasne sve lavirinte Chandlerovog zapleta, ali na kraju se završi zamršeno, sa gledaocem koji je izgubio volju da prati šta se desilo.

No, nije čudno kod Winnera to što je njegova ekranizacija slabija od Hawksove ili što nije bogata značenjima kao Dennis Potter već zbunjuje prilična statičnost i ukočenost ovog filma. Winnerova dela karakteriše propulzivnost, visok tempo, dinamika, eros i tanatos u službi zabave gledalaca i ovde ima potencijala za sve to ali se nažalost ne dešava.

Madame Tussaud je jedina asocijacija koju London nudi u ovoj ukrućenoj adaptaciji u kojoj čak ni Mitchum snimljen u nekim sterilnim širim planovima ne uspeva da napravi značajnu ulogu kao Marlowe, samo tri godine posle FAREWELL, MY LOVELY Dicka Richardsa.

Winner je ovde imao na raspolaganju sjajne glumce kao što su James Stewart, Oliver Reed ili Edward Fox, i sa njima nažalost nije napravio bitan film kakav je mogao. Ipak, ovo je bilo daleko od kraja njegove karijere i posle ovoga snimio je još nekoliko mnogo uspelijih naslova.

* * / * * * *

Doajeni britanskog filma i televizije Dick Clement i Ian La Frenais pisali su scenario za film THE JOKERS po priči Michaela Winnera i 1967. godine ovaj dinamični i duhoviti heist film nadovezivao se na "svet" gnevnih mladih ljudi iz pozorišnih drama, romana pa i filmova.

U ovom filmu dva brata, ražalovana i razočarana mlada čoveka iz vojske, odlučuju da naprave jedan veliki kriminalni gest koji neće biti kažnjiv po zakonu ili bar tako oni misle. Otuđiće kraljevski nakit, barem nakratko i time će stvoriti uzbunu i društvu i napraviti nekakav gest.

Michael Crawford i Oliver Reed odlično igraju braću, različitim stilom i stavom, ali svako sa svojom dozom promućurnosti. Winner drži tempo na visokom nivou, a fotografija je dinamična, ne samo u pokretima kamere već i u pokretima unutar mizanscena.

Ukratko THE JOKERS nudi Winnera u najboljoj formi, kada odlazi od Ealing komedije u pravcu angry young man filma ali sa komercijalnom dimenzijom i rediteljskom mišićavošću u realizaciji. U svim detaljima vidljivo je visoko interesovanje ekipe i koncentracija i rezultat je upečatljiv i nesvakidašnji heist film u kinematografiji koja ih je praktično izmislila i usavršila.

U drugom žanrovskom ključu, i sa nekim drugim ciljevima, Clement i La Frenais su četrdesetak godina kasnije napisali THE BANK JOB Rogera Donaldsona koji se bavi jednom potpuno drugom vrstom krađe vezane za kraljevsku kuću.

* * * 1/2 / * * * *

Nedavno sam pisao o Winnerovoj ekranizaciji klasičnog krimića THE BIG SLEEP Raymonda Chandlera, a sada ću se baviti njegovom ekranizacijom jednog drugog klasika, to je Agatha Christie u romanu APPOINTMENT WITH DEATH.
Kako mi je Chadler bliži i bitniji od Agathe, samim tim mi je možda i kriterijum nešto niži kada razmatram ovaj film iz 1988. godine, dakle tačno deset godina posle THE BIG SLEEP.
Ovaj film je nastao u serijalu ekranizacija sa Peterom Ustinovim u kom su se poznati euroamerički glumci, mahom veterani, pod vođstvom iskusnih reditelja skupili u grupi Agathinih klasika, adaptiranih iz pera Anthony Shaffera.
Shaffer je poznati britanski dramatičar koji nas je zadužio komadom i filmom SLEUTH kao jednim od vrhunskih produkata britanskog kriminalističkog kiča, čiji je Agatha Christie rodonačelnik. On se fino nadovezao na njen opus koji je postao muzejska stvar bez istinske relevatnosti za savremenog čoveka, ako ne u samom tekstu a ono u načinima izvedbe.
Kao što je njena predstava MOUSETRAP poznata kao jedna od najduže igranih, i samim tim primer muzejskog bulevarskog teatra, slične su i njene ekranizacije koje konstituišu jednu izmaštanu epohu koja nikada nije postojala, sa površno izvedenim tipskim likovima, i zapletima.
Winner se začudo u tome sjajno snašao i njegov APPOINTMENT WITH DEATH ima određeni puls iako to u osnovi jeste starinski treš.
Prvo likovi su Amerikanci i glumci su tipičnim "špreherskim" ulogama koje su doktorirali engleski interpretatori dodali malo porodične melodrame sa dosta dreke po uzoru na Tennesee Williamsa i tu generaciju pisaca. Zatim, iako kod Agathe nema nekog naročitog nasilja i suspensea, Winner uspeva da napravi par scena koje imaju određenu uznemirujuću atmosferu i u njima igraju mladi američki glumci koji nisu u fazi ukrućenog recitovanja.
Međutim, na nivou vođenja priče, možda i najzanimljiviji Winnerov doprinos je strukturalna labavost filma. Ne gradi tenziju koja deli film na dva dela, do ubistva i posle njega već i kada se ubistvo desi, određena polifonija među likovima ostaje, a Poirot postepeno dobija protagonizam sve do tradicionalnog završnog predavanja koje se ovog puta izvodi iz dva puta.
Sama fizička izvedba u pogledu scenografije i lokacije je veoma solidna, glumačka podela je stabilna i Winner se snašao ne samo u režiji materijala već i okolnosti nastanka filma.

* * * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 06-05-2022, 11:47:47
Winner se začudo u tome sjajno snašao

On je, kad obrati pažnju i potrudi se, zapravo kompetentan režiser. Ali mislim da je dosta rano u karijeri shvatio koji tačno elementi su bitni da se naglase u jednom inače površnom filmu kako bi on imao dovoljno karaktera da bude uspešan i da se nije stideo da stvari radi s pola mozga...

ONE DAY je adaptacija romana Davida Nichollsa iz pera samog književnika koju je kao svoj do sada najzreliji film režirala Lone Scherfig. Ovaj literarni predložak nametnuo je dosta izazova, prvo ljubavnu priču koja se prostire kroz par dekada, sa junacima koji su suđeni jedno drugom ali su u vezama sa drugim ljudima gde je vrlo kompleksno ispratiti brojne događaje a da se usput izgrade atmosfera i odnosi, te da se glavna nit očuva. Zatim, film u završnom actu ima jedan krupan preokret koji mu donekle menja žanrovski predznak iako ostaje u okvirima ljubavnog filma sa čime se takođe treba izboriti, a što gotovo sigurno ne bi bio izbor scenariste nekog originalnog filmskog predloška.

Ipak, Nicholls i Lone nalaze put kako da to savladaju, i to na način da pričaju priču u jednom generalnom kontinuitetu unutar likova i njihovih odnosa s tim što se vremena prosto menjaju kroz natpis na ekranu, i naravno ta promena se oseća i u dešavanjima ali nema radikalnih rezova u kojima nam nameću da se promenila epoha i sl. Dakle, tajna funkcionisanja ovog tilma i toga što jednu u suštini formalno složenu ali suštinski jednostavnu priču uspeva da efektno izloži jeste u tome što prepoznaje ono što je važno a to je suštinski jednostavan segment.

To ne znači da nema formalnih bravura, vidljivih formalnih intervencija itd. kao i da film nije vizuelno veoma artikulisan što smo i očekivali od Lone Scherfig. Promena epoha podrazumeva i slike popularne kulture i načina života, i tu Lone nalazi način da sve to prožme sa junacima i njihovim situacijama i nikada ne pretvori film u nametljivo katalogizovanje popularne kutlture.

Jim Sturgess u glavnoj ulozi pomalo kanališe mladog Jarvisa Cockera a Anne Hathaway donosi full holivudsku harizmu kao njegova sudbinska partnerka, i maksimalno je raspoložena za nadigravanje uz svu harizmu koju inače donosi i ima.

Film je postigao mnogo veći uspeh van SAD nego tamo, a kako su likovi Britanci uprkos tome što je Anne Hathaway holivudska zvezda, može se reći da je ovo ipak kod njih i tretirano kao strani film. Kritika ga je mnogo slabije prihvatila nego što je realan domet filma i samim tim zaslužuje novu procenu.

* * * 1/2 / * * * *

Quote from: Meho Krljic on 06-05-2022, 12:01:10

Quote from: crippled_avenger on 06-05-2022, 11:47:47
Winner se začudo u tome sjajno snašao

On je, kad obrati pažnju i potrudi se, zapravo kompetentan režiser. Ali mislim da je dosta rano u karijeri shvatio koji tačno elementi su bitni da se naglase u jednom inače površnom filmu kako bi on imao dovoljno karaktera da bude uspešan i da se nije stideo da stvari radi s pola mozga...

On je strašan reditelj, ali je prosto ušao punim gasom u taj neki tabloidni milje, pre svega, njegovi problemi čak nisu ni estetski koliko senzacionalistički i onda je ponekad prosto svoje filmove opterećivao time. Plus je s velikim uspehom išao iz žanra u žanr i stekao imidž da je hack a ne istinski autor. Što je opet nepravedno.

Meni je kod ove Agathe Christie on doneo baš ono što treba, to je puls u jedan muzejski treš, a pritom nikada nije odstupio od onoga što penzosi na kraju žene da dobiju.

Katarin Trendakosta:


Television Is in a Showrunning Crisis

Sophia Banks je u produkciji Basila Iwanyka, istog producenta koji nam je nedavno doneo izvanrednog THE CONTRACTORa snimanog pre pandemije, snimila film BLACK SITE po mnogo čemu sličan film sniman tokom pandemije u Australiji. U ovoj priči o opsadi CIA black sitea za držanje i ispitivanje zatvorenika igra A- ekipa koju čine Michelle Monaghan, Jason Clarke i Jai Courtney, od kojih svakako očekujem baš mnogo od Michelle i Jasona, ali rezultat je jedan od onih loših & nevažnih filmova sa poznatim glumcima. Nažalost.

Film je snimljen tokom pandemije i pati od tog pandemijskog osećaja da je u kadru manje ljudi nego što bi trebalo. Zamisao i scenario su daleko ispod mogućnosti i onoga u čemu očekujemo da vidimo Michelle i Jasona. Daleko su njih dvoje od zvezda koje mogu da biraju projekte ali su sjajni glumci koji su umeli da procene šta treba da rade. BLACK SITE je baš loša procena.

Istini za volju, mogao je i Chris Pine isto tako da se prevari u CONTRACTORu ali tu je imao vrsnog reditelja koji je uspeo da izvuče maksimum iz scenarija i budžeta. Sophia Banks ima triput manje novca nego Tarik Saleh tamo ali i mnogo slabiji koncept u kom nažalost Michelle i Jason čak i tehnički isporučuju svoje veoma slabe uloge.

Na kraju, BLACK SITE deluje kao film od kog su svi digli ruke i uprkos uključenim imenima završio je dumpovan na Redboxu.

* 1/2 / * * * *

Paco Plaza je producirao film Leticie Dolere REQUISITOS PARA SER UNA PERSONA NORMAL, romatičnu komediju izvesne vizuelne atraktivnosti i formalno zanimljive naracije o mladoj ženi koja uz pomoć jednog autsajdera pokušava da se "unormali" i dovede svoj život u red. Naravno, na tom putu ona će sa tim autsajderom pronaći i ljubav.

Film je komičan ali nije mnogo duhovit. Da jeste bio bi zaista izuzetan. Smeh uspeva da izmami jednom opštom solidnošću izvedbe i veštinom da se i bez velikih humorističkih ideja proizvede reakcija "na znanje".

Leticia Dolera je i u glavnoj ulozi i naravno njena harizma umnogome doprinosi prevazilaženju ovog nedostatka.

Ipak, ključni element po kom se ovaj film pozitivno izdvaje jeste vizuelna artikulacija, dinamika na svim nivoima, ne samo u pogledu tempa dešavanja već i kolorita itd. Dolera je izrežirala jedan veoma ozbiljno izveden film u kom je bila svakako više od glumice koja misli da joj reditelj ne treba.

* * * / * * * *

THE DUEL AT SILVER CREEK je prvi Siegelov film u koloru. Reč je o B-vesternu iz 1952. godine. Siegel uspeva u ovom B-okviru da postigne tempo, jasnoću izlaganja, intrigantnost zapleta o claim jumperima koji žele da se reše svojih protivnika, ali filmu očajnički treba zvezda da ga digne na viši nivo.

No, to nije Siegelova greška.

Ipak, zanimljivo je da se Lee Marvin pojavljuje u veoma maloj ulozi i pošteno govoreći i u njoj zasija jače nego glavni šerif - Audie Murphy.

Audie Murphy je bio daleko od nepoznatog glumca ali ako se iko upitao što nije postigao više, ovo je primer. S druge strane baš kod Siegela u GUNRUNNERSu se mnogo bolje snašao ali to je zaista superioran film i drugačiji je od ovog plot heavy vesterna. Pa ipak i tamo je Audie bio slabija tačka, i svakako nije Humphrey Bogart kao što ni ovde nije Randolph Scott.

* * * / * * * *

Evo trejlera (well, tizera) za Avatar 2, pa ko poživi do Decembra, gledaće:


https://youtu.be/NZrX_ES93JA

Pa kad smo ovoliko poživeli od prvog dela, doživećemo valjda i decembar.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

OZYMANDIAS Miše Antadzea je nažalost maltene studentski rad o Staljinovom rodnom mestu kao muzealizovanoj vukojebini u kojoj se mogu videti njegove statue koje su inače u Gruziji od 2011. zabranjene kao i drugi sovjetski simboli.

Antadze pokušava da napravi atmosferičan-opservacioni dokumentarac ali na tom putu zakači svako zamislivo opšte mesto.

Andrei Mitsila je beloruski reditelj koji živi i radi u Poljskoj. U filmu GDY KWIATI NIE MILCZA prikazuje ljude koji su protestovali 2020. protiv Lukašenka, njihov život posle toga i traume koje su pretrpeli.

Film je sniman crno-belo što je pretenciozno rešenje neopterećeno nekim naročitim smislom. Autor ne daje nikakav kontekst celoj priči, ni u pogledu toga ko je Lukašenko i šta su karakteristike njegove vladavine niti zašto su izbili protesti.

Ipak, ono što pruža jeste "ljudsko lice" učesnika protesta. Ali, to sve nije dovoljno za neko jače gledalačko iskustvo.

* 1/2 / * * * *

RAISE THE BAR Gudjona Ragnarssona je veoma zanimljiv islandski dokumentarni film o košarkaškom timu za devojčice osnovanom 2015. godine koji ih prati iz godine kako rastu i upadaju u razne situacije među kojima je i ona da je trener želeo da ih kvalifikuje za turnire na kojima bi igrale protiv dečaka jer su u mlađim godinama deca fizički iste snage, ali je naišao na otpor Saveza i na to je tim odgovorio protestom.

NBA tim New Orleans Jazz draftovao je Lusiu Harris davnih dana. Ona nikada nije zaigrala u NBA, ali je bila draftovana i generalno, u poslednje vreme ima filmova i serijama o devojkama koje se takmiče u mučkim ekipama. Serija THE PITCH se bavila devojkom koja postaje MLB pičer, SWAGGER kao fikcionalizovana biografija Kevina Duranta uvodi lik talentovane devojke koja se priključuje muškom AAU timu a u FIRST MATCHu Olivie Newman imamo dokumentovan slučaj rvačice koja se bori sa muškim timom.

Dakle, ovo pitanje nije novo, ali je u profesionalnom sportu drugačije rešeno nego u amaterskom.

Iako je Island imao jednog od prvih evropskih igrača u NBA, na tome su se zaustavili i zato su oni i u stanju da otvore ovu vrstu problematike kad je reč o košarci jer realno kod nas ili u SAD se ovo pitanje ne bi ni postavljalo.

Međutim, ima ovaj film još jedan sloj a to je istraživanje samog odnosa trenera sa roditeljima i igračicama. Naime, on forsira visokokompetitivni duh iako su one došle da se bave košarkom više rekreacije radi, a kada krene u borbu sa vetrenjačama protiv islandskog saveza, neprekidno se poteže pitanje da li je to njegova borba u kome on samo koristi devojčice kao frontmenke.

Ovo je zanimljiv film za ljubitelje sporta jer u sebi nosi razne sportske, takmičarske i psihološke slojeve.

* * * / * * * *

Film Tomaša Volskog "1970" govori o demonstracijama i štrajku radnika u priobalnom delu Poljske, sa centralnim pokretom u Gdanjsku kada su se zaposleni u brodogradilištu podigli i izašli na ulice zbog povećanja cena.



Demonstracije su trajale osam dana i u njihovom gušenju učestvovalo je 27 000 vojnika i 9000 policajaca, koristeći 550 tenkova i čak 40 plovila poljske mornarice, te preko stotinu aviona. Događaji su postali nasilni sa obe strane, gorela je zgrada Komiteta a ispaljeno je čitavih 46 000 metaka.



Na kraju, iza ovog protesta ostalo je četrdesetdevetoro mrtvih. Stradao je 41 demonstrant, u rasponu godina od 15 do 59, šest vojnika i dva policajca.



Film je izgrađen na snimcima telefonskih razgovora Kriznog štaba koji su činili tadašnji vrhovni funkcioneri poljskih službi bezbednosti. Tonsku sliku grade muzika i relativno smireni razgovori funkcionera u kojima prvo kreće raspitivanje šta se to dešava u Gdanjsku a onda polako kreću da se izriču sve brutalnija naređenja, bez mnogo promena tona. Slika njihove hladnokrvnosti je pomalo i tragikomična, recimo kada shvate da finski konzul planira da ode iz zemlje i da možda ima neke kompromitujuće snimke pobune pa jedan predlaže da insceniraju saobraćajnu nesreću i tako mu ukradu materijale.



Skoro svi političari prikazani u filmu posle ovih događaja su pali sa funkcije, a sam masakr je procesuiran cele 42 godine kasnije kad su oni većinom već preminuli. Prikazani su na zanimljiv ali vrlo sugestivan način. Napravljene su lutke koje ih blago karikaturalno stilizuju.



U lutkarskoj akcionoj parodiji "Tim Amerika", glavni negativac je Kim Džong Il i kad se pojavi lutka sa njegovim likom jedan od junaka poviče, "Pa, on je marioneta." Jasno je da Tomaš Volski želi da prikaže poljske bezbednosne funkcionere kao marionete i zato ih u rekonstrukcijama igraju lutke, a koga drugog rukovaoca one mogu imati nego nekog iznad njih, a na samom vrhu nema da bude ko drugi nego Moskva.



Kasnije će Poljska imati još radničkih pobuna u ovim krajevima, dobiće i strahovladu generala Jaruzelskog da ne bi imala novu sovjetsku invaziju a na kraju svega i Valensu kao lidera sazrelog sa druge strane barikade. Ovde je Jaruzelski samo epizodista a Valensa se ne pominje.

* * 1/2 / * * * *

THE NIGHTCOMERS Michaela Winnera verovatno je bio dočekan u čudu jer je reč o prequelu romana TURN OF THE SCREW Henryja Jamesa koji je prethodno već bio ekranizovan, ali ga Winner ne uzima kao referencu. Ovaj naslov is 1971. nastao je u eri kad je bilo čudnih nastavaka poput BEYOND THE POSEIDON ADVENTURE, nije sve bio Novi Holivud i vrhunac filmske umetnosti ali to "produbljivanje univerzuma" kome danas svedočimo kao najrutinskijoj pojavi ipak nije bilo tako prisutno.

Winner snima film po scenariju Michaela Hastingsa koji sebi uzima slobodu da predstavi događaje koji su doveli do onoga što znamo u romanu Henry Jamesa. I Winner to sve gura u pravcu jednog sexploitation psihološkog trilera, za čije je potrebe tada uspeo da ima velikog Marlona Branda u roli koja je nažalost nevažna u njegovom opusu ali ima određene odbljeske genija.

U suštini, Winnerov film koketira sa nekim arty rešenjima ali prosto nije art, a nije opet dovoljno žanrovski i nema dovoljno ripper sekvenci da bude Hammer horor, niti je dovoljno dramski i psihološki studiozan pa da bude priča o karakterima.

Winner nudi od svega pomalo, pa tako i ova priča i njegova režija, slično kao i Brando imaju bljeske lucidnosti koji čine ovo ostvarenje jednim interesantnim kuriozitetom iz sedamdesetih za koji mi je drago što postoji. U njemu ima nešto ambiciozno i zanimljivo ali kao celina THE NIGHTCOMERS prosto nema domet. No, dinamičan je i neprestano je zanimljiv, što se za mnoge filmove ne može reći.

* * 1/2 / * * * *

Jedan od ozbiljnih problema kod recepcije dokumentarnog filma je kada autori snime nešto što nije u skladu sa očekivanja gledaoca. Film BEZ Luke Papića o Aleksandru Deniću, našem velikom savremeniku, umetniku koji na svojim slikama, u ritmu novinskog karikaturiste briljantno dekonstruiše našu svakodnevicu na jedan potpuno unikatan, nepredvidiv i istinski iracionalan način. U epohi mema, Denić slika, ali vrlo često njegov rad završava kao meme iako isto tako povremeno dostiže transcedenciju.

To je Aleksandar Denić koji mene zanima. Denić prikazan u ovom pomalo nebuloznom filmu Luke Papića je ljubitelj pasa koji sreće neke druge ljubitelje pasa, inače frikove, sa nekim frikovskim pričama. Ima tu prajsles momenata u potencijalu, tipa kad Denić ide u posetu Dragiši Biniću, ali i to je više nivo namedroppinga i gledanja životnog ambijenta poznate ličnosti nego što ima neke supstance.

Moguće je da Denićev potencijal kao teme precenjujem odnosno da on možda ne može da predstavi sebe sam na taj način kako bih ja voleo. Ali, otud neka intervencija izvan njega je mogla pružiti kontekst. Međutim, to je onda old school dokumentarac a ne sada pomodni opservacioni stil koji deluje maltene nemontirano.

Otud, ovaj film me je duboko razočarao. Ali, to ne znači da možda nekome ne može biti zaista otkrovenje. No, plašim se da ceo taj "kučkarski ugao" nema mnogo težine sam za sebe i nije toliko zanimljiv bez Denićevog konteksta. A Denić opet daleko nadrasta taj sadržaj.

* 1/2 / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 19-04-2022, 23:57:59
SERENITY Stevena Knjighta je bio jedan od najprestižnijih nezavisno finansiranih projekata pre nekoliko godina da bi po izlasku bio ismejan kao jedan od najglupljih trilera sezone.

Steven Knight, prestižni britanski scenarista dokazao se kao kralj raznih high concepata i pisac prepoznatljivog rukopisa, i uprkos tome što nisam neki veliki fan ne mogu osporiti da sam u većoj ili manjoj meri uživao u nekim njegovim radovima kao što su Zemeckisov ALLIED, Limanov LOCKED DOWN ili Wellsov BURNT. Ali, isto tako postoji niz slabih filmova po njegovim scenarijima u kojima upravo taj njegov rukopis isisava sav "vazduh" iz dešavanja.

SERENITY je slučaj sličan Mangoldovom filmu IDENTITY gde veći deo vremena gledamo jedno da bi se prilikom twist endinga ispostavilo da smo gledali nešto drugo. I tu se onda postavlja pitanje - šta smo zapravo gledali, odnosno kakav je to film koji u fundamentalnom preokretu koji ruši celu dijegezu dobija svoj smisao.

SERENITY stoga moram da spoilujem da bih ušao u analizu onoga što smo gledali ovde - premda tu nema tako radikalnog shifta kao u IDENTITYju barem na polju definisanja onoga šta smo gledali...

SERENITY kreće kao klišetizirani tropski noir. Imamo ribara kome ne ide, sa lokalnom ljubavnicom koja je malo starija od njega i izdržava ga, asortimanom nekih lokalnih likova na tom tropskom ostrvu koje je negde na Karibima a možda i u Polineziji ali ga sve čine kliše-angloamerički expati. Jednog dana se pojavljuje njegova stara ljubav sa kojom ima sina, i traži od njega da ubije njenog sadašnjeg muža zbog kog ga je napustila jer je maltretira. On se nećka.

A onda saznaje da je ceo život na tom ostrvu u stvari simulacija - kompjuerska igra, i da je ovo u stvari FREE GUY za odrasle.

E sad, kako to naš glavni junak doživi - pa dosta različito od Guya u FREE GUYu - ne kreće u revoluciju da promeni svet i oslobodi  NPCjeve već nastavlja sa svojom trashy noir sagom kojoj samo dodaje još jedan sloj ironije.

E sad, Knight ipak nije do kraja načisto da li je ovo igra, kolektivna psihoza, izmišljeni svet traumatizovang deteta ili nešto osmo. Ali ono što film jeste to je znojavi tropski trashy noir sa odličnom glumačkom podelom koju čine Matthew McConaughey, Anne Hathaway, Jason Clarke i Diane Lane. Dakle, nema slabog mesta u podeli ali niko baš ne dobija neki naročit zadatak osim Matthewa koji je uspeo umnogome da ovakvim projektom poravna rezultate McConaugheysainncea.

Knight kao i mnogi scenaristi kada režiraju dosta insistira na atmosferi, na detaljima, želi da bude "veći katolik od pape" u smislu korišćenja filmskog jezika i insistiranju na vizuelnosti u čemu mu pomaže Jess Hall tako da film lepo izgleda.

Na kraju, ključno pitanje ipak ostaje tolerancija gledalaca spram trash noira jer će to gledajući ovaj film najviše gledati, a potom i na te radikalne preokrete, koji su na kraju svega primarni kad se film prepričava ali sekundarni kad se gleda.

* * / * * * *

Žao mi je što ti se nije svideo ovaj briljantni film ali to me ni nečudi jer si još nemilosrdniji bio prema čak i genijalnijem Interstellaru.

Espinosa doktor Daniel je svoj odličan niz holivudskih filmova nažalost obustavio, ali na mestu gde je najmanje štete to moglo da mu načini, radeći Sonyjev Marvel film koji ima built-in audience.

MORBIUS ima Jareda Letoa u glavnoj ulozi, ima Matta Smitha kao negativca ali izgleda nažalost kao dve spojene epizode neke dosta bajate network serije. Espinosin "povišeni realizam" i energične inscenacije se ovde ne mogu nači. MORBIUS ima sve sve nedostatke Fleischerovog VENOMa plus je još banalniji i još jednostavniji na nivou priče.

Po obimu priče, rekao bih da MORBIUS jedva da ima materijala za film  i onda unutrar tih malobrojnih događaja i koji se dese nema prostora za neku dinamiku i dramu.

Šta je dovelo do ovakvog filma stvarno ne znam. Ali, čak i takav, MORBIUS je kao flop zaradio opet nešto. Espinosa posle SAFE HOUSE nije imao megahit - CHILD 44 nije prošao dobro iako je izvanredan, LIFE je prošao OK iako je izvanredan. MORBIUS je prošao podnošljivo, ali i to je previše u odnosu na to kakav je fijasko u pitanju.

* 1/2 / * * * *