ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Komedija iz pozorišnog života u kojoj igraju Tony Hopkins i Jeremy Irons svakako nije nešto što bismo očekivali od Michaela Winnera, i rekao bih da film CHORUS OF DISAPPROVAL pokazuje i zašto. Winner prosto u svom rukopisu ide na pojednostavljeniju, tabloidniju stvar, pa na kraju ne samo da ne koristi ni Ironsa ni Hopkinsa da iz njih izvuče ono što bi diglo film na viši nivo već bi se moglo reći da oni koriste njega. Irons je "režirljiviji" od Hopkinsa koji igra nešto svoje, neku minijaturu, prilično agresivno u izrazu, ali lik nije tako nevažan da bi trpeo tako naglašenu mimiku svojstvenu bitno manjoj ulozi.

Irons s druge strane donosi šarm i klasu u dešavanja koja samo u jednoj sceni ulaze u domen uspele seks komedije, ali svojom ipak na kraju krajeva karakternom glumom kao da više igra lik iz nekog složenijeg filma i čini ga višeslojnijim i enigmatičnijim nego što Winnerova konstrukcija može da izdrži.

Priča prati udovca koji dolazi na radno mesto u malom obalskom gradu, i odlučuje da se pridruži lokalnoj amaterskoj družini koja postavlja mjuzikl u lokalnom teatru. Kada se pojavi, žene koje su u ustajalim brakovima polude za njim i on postaje mali lokalni Casanova, da bi na kraju sve završilo sa blagim ukusom gorčine.

Irons toliko ne igra na prvu loptu da na kraju više ne znamo ni šta igra, čemu doprinosi scenario koji kako stvari odmiču postaje sve kriptičniji. Winner barem stvari drži u jakom tempu što film čini pitkijim, mada ne nužno i boljim jer scene u tom jakom tempu "ne dišu".

Sve u svemu, sa ovakvim glumcima, i to u punoj snazi, ima ovde šta da se vidi, ali to što ima da se vidi je uglavnom kako ne treba.

* * / * * * *

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE izazvao je mini-senzaciju kada se pojavio kao nesvakidašnji, inteligentan blokbaster i sl. Nažalost, kako je Nolan kao ključni reditelj "pametnih filmova" za glupe ljude zatrokirao, pojavila se potreba da neko snima tako nešto i popunili su je Daniel Kwan i Daniel Scheinert, potpisani kao Daniels što liči na Wachowskis - a gde se njihove sličnosti sa nesrećnim siblinzima ne završavaju.

Naime, ovaj film u sebi nosi iluziju da pravi nešto novo, iako je ovo zapravo pogrešno shvaćen i pogrešno shvaćen BONE CLOCKS Davida Mitchella, da ne kažem CLOUD ATLAS istog pisca a sve je to deo šireg imaginarijuma Wachowskis. Oni su naime režirali CLOUD ATLAS sa Tykwerom i tom prilikom napravili sjajne rezultate, a BONE CLOCKS su poprilično inkorporirali u svoju seriju SENSE8 koju je na kraju u jednoj epizodi i pisao sam Mitchell. Konačno, Mitchell je bio među piscima ovog skandaloznog poslednjeg, četvrtog MATRIXa o kom ne bih govorio više.

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE želi da se istovremeno obrati i Nolanovoj publici i publici Wachowskih, ali polazi od pretpostavke da je publika gluplja nego što je neophodno da bi se gledao Nolan, i strpljiva kao da su je obučavali Wachowski iz najboljih dana.

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE je salata raznih uticaja, značenja i pojmova, od kojih je meni jedino validno značenje to da je nemoguće snimiti film bez neke doze stripovskog eskapizma, u čemu ova produkcija Braće Russo koja su nas zadužila nekim od najgorih Marvelovih blockbustera koje smo ikada gledali, prednjači. Sve kreće kao neka relativno dosadna svakodnevna priča o ženi koja radi u praonici veša, da bi se ispostavilo da je čak i ona tako sredovečna, da ne kažem na pragu trećeg doba sposobna da dosegne tu najveću ravan ljudskog postojanja po svetonazorima današnjeg filma a to je učestvovanje u nekom stupidnom stripovskom plotu sa multiverzumima.

I onda se bavimo objanšnjavanjem njenog života uvodeći nekoliko raznih uticaja iz pulpa, i svodeći ga na niz nekih nepovezanih, manje ili više zanimljivih akcionih scena sa jako dugim karakternim scenama u kojima likovi uglavnom pričaju nešto bezveze.

Film traje 135 minuta klot, bez špica i to je dosta ozbiljan real estate za ovakvu priču koja je jednostavna, gotovo nepostojeća u postavci ali jako složena u formi, do tačke da je to maltene na fundamentalnom nivou film stanja  jer se priča ne može prepričati iako se desi (ili ne desi, pošto se krećemo i obodnim sferama svesti) svašta. I u tom paradoksu da je ovo film u kom se zbiva i svašta i ništa, to jest u kom se ništa manifestuje kroz svašta, leži i osnovni problem.

Sve ostalo je pitanje realizacije koja je tehnički solidna, mada ni po počemu posebna, ali sasvim u redu. Michelle Yeoh kojoj je odjednom ova uloga nešto postala značajna, ne znam zašto, žena je već dugo i zvezda i umetnica, i sve, te ovo osim kambeka i njenog showcasea u kom se podsećamo koliko može biti cool čak i u zrelim godinama, ne vidimo ništa naročito novo.

Međutim, kako film od 135 minuta implicira da ima i nešto da kaže, to pitanje smisla i svrhe ovde žestoko izmiče. Ali izmiče i još nešto drugo - izmiče dinamika. Naime, pošto se fundamentalno ne dešava skoro ništa a formalno se dešava svašta ta hrpa dešavanja postaje repetitivna, a potom i dosadna, pa na kraju i teška za praćenje.

U celoj ovoj papazjaniji, gubi se ta još jedna agresivna crta i pokušaj Woke blokbastera. Prosto, ovo je film u kom suštinski problemi ni ne uspevaju da isprate idejnost i onda odlazi u drugi plan iako je inicijalno dosta istaknuta.

Ukupno uzev, ovo se nametnulo kao neki važan film sezone, a po prvim egzaltiranim reakcijama pojedinaca i u nekom dužem periodu. Nažalost, nema ovde ničeg značajnog sem jednog veoma gabaritnog promašaja prema kom - zbilja - jedino nije moguće biti ravnodušan.

* 1/2 / * * * *

Uf, sad si mi izduvao entuzijazam, već nedeljama čitam ekstatične reakcije azijskih Amerikanaca na ovo i spremam se da ga pogledam...

Serijal TAKEN je pošao nizbrdicom u drugom i trećem delu ali akcioni filmovi nastali posle njega sa Liamom Neesonom i Collet- Serrom imali su tendenciju uspona, i sa te vrteške sam gledalac sišao na predah posle izuzetnog RUN ALL NIGHT. Od tada do MEMORY Neeson je snimio šest akcijaša ali usput je glumio i u drugim žanrovima i nekim prilično impresivnim naslovima kao što je WIDOWS. Ipak, lik koji je izgradio u TAKENu i ti gerijatrijski akcijaši oblikovali su Neesonov imidž uprkos tome što on radi i druge, žanrovski raznovrsnije stvari.

Vratio sam se u akciju na MEMORY jer je taj film režirao Martin Campbell, krepki sedamdesetdevetogodišnjak sa Novog Zelanda koji važi za jednog od najvećih živih majstora bioskopske akcije. Campbell je posle EDGE OF DARKNESS sa Melom Gibsonom koji mu je poslednji major film snimio sjajni FOREIGNER sa Jackie Chanom i Pierce Brosnanom, te PROTEGE sa Maggie Q i Michaelom Keatonom koji nije sjajan ali nije bio ni za potcenjivanje.

Ono čime se od TAKENa bavio Neeson trebalo je da legne Campbellu i njegovom senzibilitetu za munjevitu i maksimalno in camera izvedenu akciju. Međutim, uprkos tome što i ovaj film snima njegov sada redovni saradnik David Tattersall, iako je kanonski opus potpisao Phil Meheux, sve to izgleda prilično skromno jer je spoj bugarskih i teksaških lokacija ipak prenategnut da bi se stvorio ubedljiv Tex-Mex ugođaj. Film deluje kao da se dešava u nekom aseptičnom prostoru bez ikakve atmosfere, sa skromnom i nemaštovito uređenim generic enterijerima i uopštenim eksterijerima u kojima je El Paso malo snimljen, tek da "zamiriše".

Jedna od karakteristika Campbellove režije je veoma smiren i konvencionalan tretman dramskih scena, često s malim brojem pozicija kamere koji onda živne kad krene akcija. Ali, u ovako lošim ambijentima koji jadnjikavo izgledaju, taj koncept deluje više kao neka low rent TV produkcija, sa nekim krajnje naivnim mizanscenima za koje mi iskreno nije jasno kako ih je montažer dopustio ako su već snimljeni.

Teško je naći sad neke generalizacije u opusu tako iskusnog reditelja kao što je Campbell ali moglo bi se reći da je već u EDGE OF DARKNESS pokazivao kako nema mnogo inspiracije kad slika Ameriku. Međutim, taj film - iako slikan na tom kontinentu - imao je Mela Gibsona u povratničkoj ulozi i sjajnu podelu a ovde nažalost nema ni toga.

Liam Neeson je dosta ispijen i nikakav. Pritom, nema baš ni protagonizam. Tu su i policajci koje predvodi Guy Pearce - sjajan glumac ali ovde neiskorišćen glumački, iako prisutan i Monica Bellucci kao negativka što je zanimljivo zamišljeno ali opet ne daje neki doprinos celini.

Sve u svemu, kad se na sve to doda da je film opterećen zapletom ali da u njemu sem relativno kul premise ništa nije naročito zanimljivo, te da ni akcije nema previše, ovo je onako jedno dosta otužno B-iskustvo, ispod nivoa svih uključenih činilaca.

* * / * * * *

LOIN DU PERIPH Louisa Leterriera je nastavak filma DE L'AUTRE COTE DU PERIPH Davida Charhhona. Ovo je Netflixova produkcija u kojoj Bessonov štićenik a potom full-blown holivudski tentpole reditelj Louis Leterrier nastavlja svoj zadatak Netflixovog preferred vendora i dok čeka da se desi BRIGHT 2 (koji je na kraju ukinut) režira nekoliko stvari za njih među kojima je i serija LUPIN sa Omar Syjem koja je dobro prošla.

Omar Sy je glumac u velikom usponu. Posle globalnog hita INTOUCHABLES, bio je veliki trijumf za Netflix što ga je uveo u svoj imaginarij a Sy je bio nadomak svetske slave. I sada je. Jedna od stvari koja je Sya zanimala bila je i punokrvna buddy cop franšiza koju je pokušao da započne sa filmom LE FLIC DE BELLEVILLE ali uprkos respektabilnom reditelju i Larry Grossu na mestu scenariste, te Majamiju kao mestu dešavanja, film je ispao dosta slabo. Ni blizu Derayevog OUTSIDE MANa npr.

Elem, u LOIN DE PERIPH koji se internacionalno daje pod naslovom TAKEDOWN, Sy radi buddy cop film sa Leterrierom koji bi takav film režirao i u Holivudu, a zamalo i jeste kada ga je Netflix attachovao da radi BRIGHT 2 sa Willom Smithom.

Dakle, tu sad nema šta, Sy radi film sa čovekom koji je na izvoru, iako je Francuz.

Par dana pre ovoga reprizirao sam UNLEASHED, Leterrierov najbolji film i verovatno najbolji film koji je Jet Li snimio na Zapadu. Ovaj film smešten u Glazgov napravio je jako zanimljiv spoj maltene gore fu filma sa koreografijom Yuen Woo Pinga i miljea Mackenziejevog LONG GOOD FRIDAYa. Bob Hoskins igra gangstera koji se čak - dok mu ga ne slupaju - rola po Glazgovu u istom Jaguaru kao u LONG GOOD FRIDAY i dominira stvarima na sličan način. Sve to je prožeto akcijom koja je na jednom potpuno drugom nivou, i melodramom koja je u sjajnom kontrastu. Kasnije je Leterrier snimio još neke dosta dobre filmove ali nijedan sa ovako jakim autorskim pečatom.

LOIN DU PERIPH je sa trajanjem od dva sata pun viškova, u pogledu karakternih scena koje su ili direktni ili indirektni citati na ono što smo navikli da gledamo u buddy cop filmovima. Ima zanimljiv zaplet ali nije dovoljno glokalan, ni u postupku, ni u postavci da bi opravdao što nije onako efikasan kao holivudski naslov niti što nije onako off kao evropski.

U filmu ima par odlično zamilšljenih akcionih situacija koje su po vrsti zamisli opet pa jako slične nekim poznatim buddy cop filmovima, poput LETHAL WEAPON 2 ili BAD BOYS 2, i realizovano su dosta dobro ali opet ne ONOLIKO dobro kao kad se rade u Holivudu.

Sve je to tu negde ali nije ono što treba da bude, i jedino što je zapravo zanimljivo jeste samo slučaj koji detektivi istražuju sa provansalskim rasistima i njihovim paklenim planom.

Harizma glavnih glumaca meni nije "radila", premda Sy je tolika zvezda da je verovatno problem u meni.

Međutim, činjenica da je Leterrier radio ovaj film i da je sve malo off u odnosu na Holivud ne može se pravdati ni budžetom ni činjenicom da je francuski film jer je on i krenuo u tim uslovima. Uostalom, UNLEASHED je slikao Pierre Morel.

Ne može se osporiti da je Leterrier maksimalno angažovano prišao ovom filmu, ali neke situacije je prosto preopšte shvatio u polazu. U onome što je finalna montaža ima kadrova koji su tu više da nam pokažu raskoš produkcije nego što su u funkciji, a to kod Leterriera ranije nismo imali. Dakle, nešto je ovde prisutno u odnosu i postupku, neštto gde se ipak oseća da američka produkcija prosto na raznim nivoima pa i u montaži dosta brusi film.

Leterrier se vraća u Holivud, da preuzme FAST X. Koliko me je radovao njegov povratak u Evropu u prajmu, toliko me raduje i što se vraća u Holivud jer mi se čini da - uprkos uspehu LUPINa kod kritike - nije doneo svoj know how u punoj snazi.

* * / * * * *

Quote from: Rade2 on 23-05-2022, 17:59:13

Quote from: mac on 04-03-2021, 21:10:34
Aha, nije bot nego trol.

Poljubiš me u dupe, majmune!

Ja ne znam ovog čoveka. Zna li neko čemu sve ove emocije?

Kaže da si ga nazivao botom otkad je počeo da postuje na forumu. Ko zna šta se tu sve dešavalo, mislim, ko ima snage da ide unazad više od dan ili dva...

Zato i pitam da mi se to sad reši, a ne da me opet neko saleti za godinu dana, pa da moram opet da gledam u istorijat poruka. Ako je ovaj u prisnim odnosima sa Kriplom, lično se poznaju i ima dozvolu da ga podjebava, to bi dosta toga objasnilo. Ali ne izgleda tako. Samo je došao na topik i tražio prikaze Bila i Teda, a onda i Toma i Džerija. Dobro da nije tražio i Žana, Kloda, Vana i Dama. I onda mu Krip kaže nešto u stilu "ovo je forum a ne krčma", a ovaj odgovara da ne mora da bude neprijatan. Mnogo čudno. Jedno objašnjenje je da je anonimus koji se namerio na Kripla, i troluje ga iz ko zna kog razloga. Drugo objašnjenje je da su njih dvojica na jebisimater. Šta god da je čudno je zapravo to da ima dovoljno emocija u sebi da se osvrće na nešto što sam napisao pre godinu dana. Možda se iznervirao jer je tek sad video moj komentar, pa mu je krivo zbog toga. Ne znam stvarno, sve je to vrlo čudno.

Možda je samo socijalno neprilagođen kao i mnogi od nas pa mu stvari o kojima običan čovek ne bi razmišljao duže od dve sekunde zapravo nanose ozbiljan emotivni demidž... Pošto je ovo Sagita, taj scenario je svakako plauzibilan.

Quote from: mac on 23-05-2022, 19:09:42
Zato i pitam da mi se to sad reši, a ne da me opet neko saleti za godinu dana, pa da moram opet da gledam u istorijat poruka. Ako je ovaj u prisnim odnosima sa Kriplom, lično se poznaju i ima dozvolu da ga podjebava, to bi dosta toga objasnilo. Ali ne izgleda tako. Samo je došao na topik i tražio prikaze Bila i Teda, a onda i Toma i Džerija. Dobro da nije tražio i Žana, Kloda, Vana i Dama. I onda mu Krip kaže nešto u stilu "ovo je forum a ne krčma", a ovaj odgovara da ne mora da bude neprijatan. Mnogo čudno. Jedno objašnjenje je da je anonimus koji se namerio na Kripla, i troluje ga iz ko zna kog razloga. Drugo objašnjenje je da su njih dvojica na jebisimater. Šta god da je čudno je zapravo to da ima dovoljno emocija u sebi da se osvrće na nešto što sam napisao pre godinu dana. Možda se iznervirao jer je tek sad video moj komentar, pa mu je krivo zbog toga. Ne znam stvarno, sve je to vrlo čudno.

Ne znam čoveka. Dolaze ljudi s raznim potrebama, iznose ih. Izlazim u susret kad smatram da je to prikladno. Izbegavam konflikte, koliko god mogu.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Meni je isti cujkebr. Čak nisam ni primetio da je to neki novi lik.

Nešto za ljubitelje i poznavaoce sporta na filmu, ali i filma i sporta razdvojeno.

https://sportal.blic.rs/sportske-vesti/dimitrije-vojnov-za-sportal-kada-pojam-mvp-a-ima-drugo-znacenje/2022052514214229415

THE SYSTEM Michaela Winnera slikao je Nicolas Roeg i crno-bela fotografija u ovom filmu je jedna od najvibrantnijih u njegovom opusu. Po scenariju Petera Drapera sa kojim je radio film I'LL NEVER FORGET WHAT'S'ISNAME  ponovo okuplja Olivera Reeda u glavnoj ulozi i snima veoma uspeo angry young man film, smešten u milje "galebova" u jednom britanskom letovalištu koji svoje ljubavi obustavljaju pred leto, i kreću da jure turistkinje, s tim što ovog puta glavni junak upoznaje jednu s kojom se stvari komplikuju, a čini se da posle sezone nema kome da se vrati.

Neki elementi ove teme su univerzalni i podsetili su me na literarno remek-delo Zorana Ferići NA OSAMI BLIZU MORA, naročito to stavljanje ranijih odnosa na "hold" jer kreće nova turistička sezona.

Roegova kamera je pokretljiva, slika je bogata, Winnerov mizanscen je razigran, Reed je harizmatičan, stav filma je buntovnički. Sve je baš kako treba, i ni nalik onome kakva je Winnerova kasnija reputacija - ne kod mene, već u britanskoj kulturi.

Ipak, THE SYSTEM nije postigao uspeh i istorijski značaj koji zaslužuje što delimično može objasniti Winnerov zaokret, ali ovo je odličan, sporadično impresivan i drzak film koji kanališe generacijsko nezadovoljstvo i lutanje.

* * * 1/2 / * * * *

Najveći autorski kuriozitet televizijskog filma DIARIO DE UN SKIN jeste činjenica da je jedan od scenarista Ramon Campos koji je kasnije izrastao u jednog od mogula španske televizije. Ovo je adaptacija istraživačkog novinarstva Antonia Salasa, jednog od najpoznatijih španskih novinara specijalizovanih za undercover ubacivanje u opasne krugove.

Ima još jedna ekranizacija njegovog rada, i to slučaja trgovine belim robljem koji se preklopio sa ovom istragom. Naime, Antonio Salas se zainteresovao za skinhede kada su mu ubili kolegu sa kojim je istraživao trgovinu belim robljem. Kolega nije bio belac i to je otpisano kao zločin iz mržnje, no njega je to privuklo da uđe u skinhed milje. Tokom istrage otkrio je da zapravo skinhedi jesu namerno ubili kolegu jer je jedan od njihovih starešina bio umešan u dovođenje devojčica u Španiju, i da je niz akcija skinheda protiv prostitutki pod okriljem borbe za porodicu i decu u stvari imao veze sa unutarmafijaškim obračunima.

Nažalost, slično Mackenziejvom filmu INFILTRATOR nastalom po zapisima drugog novinara koji se infiltrirao među skinhede, DIARIO DE UN SKIN u domenu same infiltracije deluje dosta naivno. Sredovečni Salas neverovatno brzo stiče poverenje lokalne ćelije i dolazi do onoga što je najosetljivije - a to je komunikacija sa njihovim "legalnim" delom, odnosno sa neonacistima koji nisu ulični skinhedi već su deo društvenog mejnstrima.

Pritom, Salas kako je prikazan na filmu definitivno nije neki majstor manipulacije, niti superverzirani ekspert.

No, za one koje milje zanima, imaju šta da vide, tu su Ultra Sur navijači Real Madrida, kasnije proterani sa Bernabeua, zatim sukob Hammerskin i Blood and Honour asocijacija, snimci sa naci-pank koncerata, i štošta drugo.

Međutim, osnovna dramska potka je naivna i oskudna što je šteta. Doduše, moguće je da su Salasovi izvorni materjali takođe takvi. Između ostalog - iako je reč o istinitoj priči, imena su izmenjena, pa deluje kao da je sve rađeno u neadekvatnim uslovima straha autora od teme i njenih protagonista.

ANIMALES SIN COLLAR Jote Linaresa je film o koji sam se možda ogrešio, ali zaista nisam uspeo ni na jednom nivou da se "ukačim" sa njim, ni da pratim priču, ni da se vežem za likove, pa iskreno, čak ni da ih razlikujem. Pošto je moja teškoća da ispratim ovaj film bila maltene na nivou sposobnosti opažanja, možda je zaista bilo do mene, možda nisam bio u adekvatnom stanju za gledanje filma, iako je ovaj naslov već neko vreme bio na mojoj listi za gledanje, i radovao sam mu se.

U svakom slučaju, možda je Jota Linares i snimio film koji može da se pogleda i isprati, ali gotovo sam siguran da nije i više od toga.

RED ELVIS - THE COLD WAR COWBOY je ambiciozan mejnstrim dokumentarni film o Deanu Reedu koji prati ceo njegov život i događaje koji su nastupili posle smrti. I dalje mi je AMERICAN REBEL nekako najbolje zabeležio Deana Reeda, iako je imao manje novca od ove dosta raskošne produkcije sa vrhunskom arhivom i relevantnim sagovornicima, ali RED ELVIS jeste dobra dopuna jer stavlja akcenat na neke stvari kojima se REBEL nije bavio.

Pre svega, film se dotiče Reedove saradnje sa Stasijem i njegovog izvornog razumevanja i potonjeg razlaza sa njima. Zatim film odlazi na mesto smrti i rekonstruiše istragu sa inspektorima koji su je vodili. Nema tu šta, to je to mesto, to su ti ljudi, i ekskluziva je nesporna.

Ako je na kraju REBELa iznet maltene autorov vapaj da ne veruje u verziju Reedove smrti, RED ELVIS je ambivalentniji prema tome i prikazuje porodicu odnosno prijatelje koji veruju da je ubijen ali i one koji naprosto misle da se ubio i iznose razloge tome u prilog. Film je skrupulozan u tom pogledu i ne iznosi neke sulude ekstremne teorije, ali ni ne osporava teoriju o ubistvu kao skroz neutemeljenu.

Film je zanimljiv čak i meni koji se već dugo bavim temom, i donosi neke stvari koje nisam znao. Međutim, pored vrhunske realizacije u mejnstrim pogledu, ono što je značaj ovog filma jeste vraćanje teme Deana Reeda u neku vrstu fokusa i sposobnost da je iznova učini zanimljivom.

Otud je možda baš ovaj film najbolji gateway drug za istraživanje.

* * * 1/2 / * * * *

YOU MUST BE JOKING! Michaela Winnera je slapstick komedija smeštena u swinging sixties London i ima zanimljiv zaplet zreo za rimejk, danas više nego ikad.

U slučaju nuklearne apokalipse, britanska armija želi da se pripremi i sačuva neke relikvije od uništenja, te zadaje grupi svojih i američkih vojnika da odu u London i skupe pet nepovezanih predmeta koje je manje ili više teško pribaviti.

Grupa šašavih izabranika za zadatak akcijaju nadalje po swinging Londonu u potrazi za ovim poprilično random predmetima i upadaju u razne zgode.

Film je epizodičan, dinamičan, sa hit and miss komedijom koja zahvaljujući Winnerovom osećaju za snažan tempo vrlo brzo prelazi preko svojih manje uspelih rešenja. Glumačka podela gazi likove za sve pare, neke velike suptilnosti i kreacije među glumcima nema, ali ono što imamo je spoj lesterovske anarhičnosti i mejnstrim slapsticka u jednoj veoma simpatičnoj celini.

Neke od tema ovog filma su večne, a takav mu je i koncept te bih lako mogao zamisliti i rimejk.

* * * / * * * *

Na tridesetu godišnjicu izlaska HBO filma CITIZEN COHN, odlučio sam da ga repriziram, i uprkos novim uvidima ostvarenim kroz dokumentarne filmove i sl. ovaj TV rad i dalje stoji jako dobro.

Scenarista David Franzoni, najpoznatiji po radu na GLADIATORu, opredeljuje se za strukturu sličnu onoj koju gaji Tony Kushner u svojih nekoliko radova o Royu Cohnu. Dakle, uzima njegovo umiranje od AIDSa kao okvir, tokom kog mu se u halucinacijama javljaju ljudi o koje se ogrešio, od Ethel Rosenberg do članova porodice i to onda okida flešbekove na ključne detalje iz njegove biografije.

Cohn je vodio živopisan život i ključne tačke koje bira Franzoni su umiranje od AIDSa, rad sa Joe McCarthyjem kog je zbog svoje opsesije Davidom Shineom direktno upropastio, i pomalo njegov rad kao advokata i power brokera u njujorškom džet setu. Franzoni i reditelj Frank Pierson se opredeljuju za jedan negativan prikaz Roya Cohna, kao agresivnog i histrioničnog licemera vođenog isključivo vlastitim interesima, i zanemaruju eventualne situacije u kojima je bio malo drugačiji, premda njih nije bilo previše.

Cohnov život je bio šou u kom je njegova borba za moć, bogatstvo i uticaj na neki način "pravdala" njegovu homoseksualnost - još uvek nelegalnu u to vreme, praktično uvijajući sve u neke američke vrednosti. On je prvi najviše insistirao na američkim vrednostima, a ona koju je najviše gajio jeste privatnost i spremnost da se radi sve zarad vlastitog interesa.

Uprkos tome što film aludira na određeno prepoznavanja između Cohna i Hoovera, nikada ih ne prikazuje kao nekakav "gej lobi" koji nešto petlja sam već kao osobe koje establišment ceni jer su uporni i beskrupulozni baš u skladu sa idealima ambicije koji se u SAD gaje.

Cohn je po rečima kontroverznog ideologa Trumpove vlasti Rogera Stonea bio "muškarac koji voli seks sa muškarcima a ne gej", i zbilja njegovo ponašanje iskoračuje iz tipičnih stereotipa gejeva kao preplašenih i slabih. Neke od situacija u kojima se Cohn pojavljuje i način na koji se ponaša, pokazuje da su svi počev od McCarthyja znali za njegove sklonosti, i uprkos tome što su progonili ljude zbog homoseksualizma njemu su to tolerisali, verovatno baš zato jer se nije ponašao "tipično".

Piersonova režija je sigurna, i vizuelno i u radu sa glumcima, i u nekoliko navrata sebi čak dopušta da snimi i neke bravura sekvence. James Woods je briljantan u ulozi Roy Cohna. Cohn kao Trumpov mentor danas ima posebno mesto u imaginariju Jamesa Woodsa i pitanje je da li bi ga on danas igrao. To je vrlo interesantna tema za razmišljanje. Međutim, Woods ima tu posebnu energiju za igranje antiheroja i uprkos tome što njegov Roy Cohn ima samo slabosti i loše ljudske osobine, on uspeva da ga brani, pre svega načinom igre i naravno harizmom. Zato, iako je ovaj film koncipiran kao osuda, i na kraju i jeste to, Woods mu daje energiju, dozu ironije i ljudskosti i omogućuje da Cohn - iako rođeni epizodista - zasluži protagonizam.

LA MARCA DEL DEMONIO Diega Cohena je meksički horor sa Eduardom Noriegom u prominentnoj premda ne i glavnoj ulozi u kom se klasična priča o demonima koji nekoga zaposedaju, povezuje sa Lovecraftovim NECRONOMICONom, i iako priča filma nema mnogo smisla, rekao bih da demoni ovde u stvari Lovecraftovi Drevni. Ali, manje više sve tu što se zbiva je klasična posednutost, ljudi lebde, tresu i govore jezike koje ne znaju, a posao rešavaju sveštenik i njegov sin eater koji opet pak ima neke svoje muke.

Film efektivno traje 75 minuta, i počne čak dosta korektno. Nikada ne postaje dosadan ali vrlo brzo je jasno posle korektnog početka da nas čeka nešto što nikako neće uspeti da postane dobar film. I taj utisak nažalost nije pogrešan. To se i desi...

FATHER STU je debitantska režija Rosalind Ross. Bez namere da zvučim zlonamerno ili paranoično, ali ovaj film pokazuje rediteljski rukopis iskusnog autora, kao da je reč o trećem ili petom filmu. Ne kažem da Rosalind Ross ovaj film nije režirala, ali ako nije naslućujem da bi tu ulogu delimično i u celosti mogao imati sam Mel Gibson, njen životni saputnik.

Ovaj film spada u podgrupu faith filmova ali način na koji je postavljen i izveden daleko prevazilazi konvencije i klišee tog tipa filma. Ovo je priča o čoveku, izvedena sa dosta smisla za humor, i to vrlo često crni humor i masne šale, sa dosta ironije, ne samo u ponašanju likova već i prema sudbini. Da, naravno, ovo je priča o čoveku koji je pronašao sebe u zvanju sveštenika, ali je i mnogo više od toga.

Stuart Long je bio čovek koji je sebe dugo tražio, hteo je da bude Elvis kad je bio mali, potom je želeo da bude bokser, pa glumac i na kraju sveštenik. Svi su mislili da je izbor svešteničkog poziva samo još jedno njegovo lutanje, i ko zna možda i jeste bilo da nije teško oboleo i pošao u jednom potpuno drugom smeru.

Vera i umiranje od bolesti su dve teme koje je notorno teško prikazati na filmu sa ukusom. Međutim, FATHER STU tome prilazi sa jako mnogo duha, smisla za humor i energije, i nudi nešto što ima mnogo manje veze sa faith based filmom a mnogo više sa Clintom Eastwoodom i Samom Peckinpahom u najboljim danima.

Mark Wahlberg igra Stua Longa kao sanjara koji na kraju nalazi svoj smisao u jednoj najvećoj ideji koja postoji u poslednjih dve hiljade i kusur godina. Da li je to njegov istinski put, ili samo faza, nikada nismo saznali, ali isto tako film pokazuje da se on u tome snašao.

Stu Long je crna ovca među polaznicima seminara, ali na kraju on postaje čovek koji razume veru i ume da je prenese bez mistifikacije ljudima kao što je on koji su takođe konkretni, priprosti i opteerećeni ogromnim mukama.

Konačno, film je prilično nevaljao, tu ima situacija, karaktera i dijaloga koji su puni života, šarma, ironije i cinizma, i takve deonice imaju svi likovi - a najikoničnije ih isporučuje naravno Mel Gibson u ulozi Billa Longa, Stuovog oca.

Da ne živimo u Woke vremenima, ovaj film ne bi imao tako loše kritike, ne bi prošao tek solidno na blagajnama već bi kao neki GRAN TORINO recimo imao hvalospeve, blokbaster gledanost i nominacije za "oskara", ali tu smo gde smo. Ovo je film i u Wahlbergovom i u Gibsonovom opusu koji će trajati i živeti.

Wahlbergov redovni saradnik Jacques Jouffret kog najbolje znamo za MILE 22 Petera Berga nudi jednu vibrantnu fotografiju, povišeni realizam u maniru filma sedamdesetih i film u tom pogledu fenomenalno izgleda. Naracija je već na nivou scenarija propulzivna a takva je i vizuelno. FATHER STU je atmosferičan i briljantno dizajniran, iako je u pogledu budžeta i egzekucije suštinski jednostavan. Fotografija sjajno gradi atmosferu oko priče i oko glumaca koje su u njenom centru, i Jouffret se zaista potvrdio kao snimatelj čiji rad sad već treba gledati nezavisno od reditelja sa kojima radi.

Mark Wahlberg ovo jeste radio kao vanity project i uradio je transformaciju koja je sama po sebi Oscar-bait. Međutim, s druge strane i u filmu koji jeste njegov šou i funkcionalno i intimno, pokazao se kao timski igrač i reklo bi se da je Wahlberg vodio scenu a Mel ono što se dešava iza. To se ispostavilo kao izuzetan spoj na ekranu, ali ne i u medijima koji sve ovo okružuju.

Srećom, FATHER STU može da da se nada novoj šansi na duže staze, i srećom za takav maraton je i napravljen.

* * * 1/2 / * * * *

Paul Crowder i John Dower režirali su film ONCE IN A LIFETIME, dokumentarac o New York Cosmosu i njihovoj epohi u NASL.

Priča je prepuna zvezda, zanimljivosti i kurioziteta tako da je veoma teško da ne ispadne dobro. Međutim, Crowder i Dower su napravili nešto ne samo dobro, već i odlično. Ipak, to ne treba uzimati zdravo za gotovo. Imali su zanimljivu temu, imali su relevantne sagovornike i imali su vrhunsku arhivu, i to su sve vešto sklopili i estetizovali, kombinujući to sa arhivom nekih opštih dešavanja u Njujorku i sjajnom muzičkom podlogom.

Ono međutim što nisu imali a što je verovatno - po svim pravilima - moralo biti okosnica filma bio je intervju sa Peleom lično. Ipak, Pele je kao najveći igrač svog doba i verovatno već tada najveći igrač svih vremena, svojim dolaskom u 34. godini podigao Cosmos na neslućene visine, učinio ga globalno poznatim klubom, brendom kao takvim - jer tada još nisu imali takmičarsku težinu niti prostor u kom mogu da je steknu, i preko toga legitimisao NASL.

Pelea ovde nema sem u arhivskom materijalu ali film je ipak obrni-okreni o njemu, čak i onda kada nije. Neko će reći da ovde ide princip da glumci koji igraju sluge igraju Kralja, a ne sam glumac kome je dodeljena ta uloga, i to je tačno. Pele je izgrađen kroz razgovor sa referentnim sagovornicima - i potvrđen kao Kralj koji se spustio u Njujork i ispisao istoriju.

Međutim, statistički teret postojanja Cosmosa izneo je Georgio Chinaglia, vrhunski strelac Lazia koji je došao u Ameriku, preopterećen slavom i svim čak i doslovnim opasnostima koje ona nosi u Italiji. On je odigrao najviše utakmica i dao najviše golova u tom klubu, vedrio i oblačio. Pele je bio na nebu, Chinaglia je vladao Cosmosom na zemlji. I tako je i u ovom filmu - Chinaglia podmeće leđa i na ekranu je. Uglavnom doduše kao negativac u pričama drugih ljudi.

Previše je atrakcije u ovom filmu da ne ispadne vrhunski, reklo bi se na prvi pogled. Ali, kad se malo razmisli, trebalo je pronaći način kako da se ovakva zver savlada - a Crowder i Dower su ga našli.

* * * * / * * * *

VENECIAFRENIA Alexa De La Iglesie je nekakav generic slasher u kom grupu španskih turista u atmosferi animoziteta lokalaca - kojima je možda malo i drago zbog toga - ubija psihopata odeven kao Arlekino, lik iz tamošnje pozorišne i karnevalske tradicije.

Kada sumiram sadržaj ovog filma, zvuči potentnije nego što zaista jeste. Da ovo nije snimio De La Iglesia, sa nekim ozbiljnijim sredstvima, bio bi to jedan supergeneric slasher kakvih svake godine imamo na desetine. Međutim, De La Iglesia nas je svojim imenom privukao da ga pogledamo i da ga na neki način radoznalije sagledamo, no sem produkcione solidnosti - mada s vrlo malo ili nimalo rediteljske veštine - nema tu ništa.

Naročito nema nekog duha i višeslojnosti koja je krasila najuspešnija De La Iglesijina dela.

Baš šteta.

* 1/2 / * * * *

CONCURSANTE Rodriga Cortesa je crna komedija u izvedbi reditelja sa horor i triler senzibilitetom, te logično ima i malo tog horor aspekta i dinamike akcionog filma i na veoma gnevan način govori o nepravdama kapitalističkog sistema.

Cortes nam vrišti svoje stavove godinama pre McKaya i BIG SHORTa, ali u suštini ovo ipak nije neki auttistični politički film već pokušaj da se spoj socijalni pamflet i neka dinamična žanrovska celina.

Dakle, sve to je započeto ali malo šta je postignuto. Rodrigo Cortes srlja u neku crnohumornu, kafkijansku oblast, sa junakom kome se ceo svet ruši na način koji ne može da dokuči, te na smenu imamo njegovu okolinu, i razne poreznike, bankare i izvršitelje koji ga malo ganjaju a malo mu drže predavanje.

Uprkos tome što film nije dosadan, a tu možemo da zahvalimo Cortesovoj određenoj narativnoj tehnici da kroz agresivnost drži tonus, CONCURSANTE je slab film koji pokušava da bude moderan a time sve više i više otkriva koliko je staromodan i sa koliko malo ideja se pošlo u realizaciju nečega što iziskuje mnogo više kreativnosti.

* 1/2 / * * * *

Vrlo zanimljiv intervju sa montažerima originalnog Top Gun:


https://www.hollywoodreporter.com/movies/movie-news/top-gun-volleyball-scene-1235144423/

Nicolas Cage je bio prevelika A+ zvezda da bi nekuda otišao kada su mu se franšize iz ranih dvehiljaditih prosto izmakle a on skončao u produkcijama Avija Lernera i sličnih bećara koji "prodaju" ime a ne kvalitet. I onda je ubrzo nekako taj njegov čudan spoj žanrovskih projekata i bizarnog overactinga, taj nesklad forme i sadržaja čak i prepoznat kao obeležje, i ostao je negde na obodima orbite mejnstrima, spreman da se vrati u nju kao epizodista.

Istovremeno, njegovo blamiranje po DTV smeću je fetišizirano do tačke da je iznova dobio priliku i indie filmovima i snimio čak neke prilično simpatične naslove.

THE UNBEARABLE WEIGHT OF MASSIVE TALENT je nažalost film koji je mogao da bude njegov comeback ili bar otvaranje novog poglavlja u karijeri ali je na kraju to sve samo prilično žalosna fan fiction koji je na tom nivou najpre trebalo i da ostane.

Tom Gormican je snimio film koji naprosto nije dovoljno inteligentan, duhovit i opšte uzev vešt da bi opravdao svoju meta dimenziju. Priča govori o Nicu Cageu koji toliko posrne u karijeri da za milion dolara odlazi da uveliča rođendan svog bogatog fana iz Španije za kog CIA misli da je ozloglašeni trgovac oružjem.

U prvo vreme se Cage bonduje sa njim, i oni prolaze kroz introspekciju na koju samo fan može da ga podstakne, a onda CIA uzme Cagea pod svoje i on krene da radi za njih, da bi se sve na kraju pretvorilo u parafrazu jednog od njegovih filmova - najviše FACE/OFFa - gde on sada mora da eto bude heroj kakav je na ekranu.

Osnovna postavka filma - glumac koji mora da postane heroj kakvog stalno igra nije nimalo nova ali može biti sveža ako se dobro tretira, ovde nije dobro tretirana.

Meta momenat sa introspekcijom o Cageovoj karijeri je površan i iskreno deluje mi kao da scenaristi baš i nisu neki fanovi i poznavaoci njegovog rada, jer neke bitne tačke nisu obradili. Sve je na nivou banalnog jednodimenzionalnog vica, plus na sve to nije baš sjajno izvedeno.

U ovom filmu, budući prinuđen da sada napravi neki samosvesni iskorak u nešto što je komentar njegove glume, Cage pokazuje da je spreman da se našali na svoj račun, sad kad su to svi već obavili, ali celom ovom procesu prilazi sa vrlo malo energije. Dok je masa drugih filmova i kad nije o njemu, uglavnom bila o njemu, sada kada imamo film koji je bukvalno o njemu, on je nekako indisponiran, a materijal nije dovoljno dobar da nametne nekog drugog.

Kad se na to doda da je film produkciono dosta oskudan, iako želi da bude zapravo bogatiji nego tipičan Cage iz ove faze, i ako imamo u vidu da sjajna ekipa okupljena oko Cagea a tu su Sharon Horgan, Tiffany Hadish, Paco Leon itd. prisutna ali sa skromnom minutažom, onda ovde nema baš šta da se vidi.

Možda je u ovoj podeli "najsvežiji" Paco Leon jer ipak ne snima američki film svaki dan.

Tom Gormican sve realizuje rutinski, bez mnogo veštine i kreativnosti, film je prespor, ima mnogo viškova u scenama, mizanscenski je krut, lokacije su mogle biti bolje iskorišćene...

Sve u svemu, ovo je dosta slab film sa Nicom Cageom što nije ništa novo u današnje vreme. Međutim, ovaj film je pretendovao da ne bude "još jedan film sa Cageom", već naprotiv, da bude baš sveže sagledavanje tog gde se on i kako našao u svojoj karijeri. Ono što smo dobili je možda objašnjenje kako je Cage dospeo ovde.

Naime, on je bio A+ zvezda, oskarovac sa jakim franšizama, velikim blokbasterima i imenom koje ceni kritika, ali izgleda da nije bio "autor" u smislu da nije umeo da izabere koji filmovi odgovaraju njegovom senzibilitetu i karijeri. I onda je krenuo postepeni pad, pojačan teškoćama oko poreza usled kojih je uzimao sve što mu se nudilo.

Ako imamo to u vidu, ne čudi da je THE UNBEARABLE WEIGHT OF MASSIVE TALENT ovako tupav i površan, i da sam Cage na njemu više nije intervenisao. Ako pogledamo neka imena koja sad imaju slump, kao što je Mel Gibson, vidimo da čak i u besmislenim filmovima on neprestano vrlo svesno polemiše sa svojim imidžom, gresima prošlosti i sl. i dekonstruiše sve to. Njegove od uloge od EDGE OF DARNESS do danas su priče o iskupljenju, pa makar to bio i banalni akcioni triler FORCE OF NATURE u kom film oživi kad Mel Gibson donese ne samo šarm već i ličnu dimenziju.

Kod Cagea to prosto nedostaje u ovom filmu. Njegov pečat je sada postao overacting, vrištanje, kreveljenje, on se šali sa tim, ali ne dekonstruiše ništa bitno. Kad na to dodamo da je ovaj film i filmofilski bezvredan, rezultat nije izostao.

Cage je ove meta-sadržaje mnogo ozbiljnije tretirao u rukama Charlieja Kaufmana i Spikea Jonzea kroz ADAPTATION, film koji je mene iritirao ali to ne znači da nema vrednost. Ovde je on daleko od toga. Gormican nije Kaufman, niti treba da bude. Ali nažalost nije ni mnogo iznad nekog fanfic autora čiji tekst ostaje zauvek okačen na nekom forumu.

* 1/2 / * * * *

Borja Echevarria snimio je film QUE PELO MAS GUAY, kamerni SF baziran na pozorišnom komadu koji nažalost ne funkcioniše iz više razloga. Prvo, pokušava da bude meta a realno nema veštinu da bude ni običan narativ. Polazi iz looka neke amaterske parodije koja nažalost u filmu nema apsolutno nikakvu znakovitost i na kraju ono što nam ispriča kao svoje namere praktično ne ispuni.

Film je veoma slab, i etiketa prikazivanja na Sitgesu je misleading.

Kada je debitovao sa dokumentarnim filmom NO SAFE SPACES pred širom publikom, reditelj Justin Folk je uspeo da mejnstrim kritici podvali film o represiji univerziteta prema gostovanjima desnih polemičara stavljajući u prvi plan pitanje da li pretnje trigerovanjima i sličnim Woke pričama mogu biti dovoljan razlog da se nekome ne dozvoli nastup u kampusu, toj agori našeg doba.

Samo principijelno pitanje nije bilo loše ali je iz filma bilo jasno da ćemo prisustvovati i elegiji nad zlehudom sudbinom Jordana Petersona i bratije koja je imala teškoće i da je film obrni-okreni propaganda alt-righta.

Justin Folk je par godina kasnije u filmu WHAT IS A WOMAN? pokazao svoje pravo lice i snimio ga je za alt-right medijsku kuću Daily Wire, skinuo je rukavice, a domaćin cele priče je alt-right podcaster i pisac Matt Walsh.

WHAT IS A WOMAN? je superioran u odnosu na NO SAFE SPACES, pre svega kao film, ali ovog puta nije uspeo da dođe do mejnstrim kritike. Svi su ga odbili kao hate speech.

Da li je WHAT IS A WOMAN? hate speech.

To je pitanje svih pitanja. Svakako jeste propaganda i ima jasnu agendu da dezavuiše trenutne transrodne i transseksualne trendove u SAD ali svoju snagu i efekat crpi iz dobre egzekucije zamisli i iz činjenice da je cela trans priča kao tema koja se tiče jedne veoma ekskluzivne manjine u jednom trenutku nametnuta kao tema većini i došla na razmatranje masi ljudi koji tu problematiku prosto ne mogu da razumeju jer je zakučasta i jako teška da se shvati i prihvati.

Otud imamo sve češće nastupe veoma liberalnih komičara ali i javnih ličnosti na koje se lepi etiketa transfobije, u kojima oni pokušavaju da izlože svoja viđenja teme i potpadaju u problem racionalnog sagledavanja nečeg što je potpuno iracionalno.

Matt Walsh vrlo vešto uspeva da te aspekte izbaci u prvi plan i da naravno onda na njima kapitalizuje. Kada se tome dodaju neke objektivno sporne prakse koje ni deo LGBT zajednice ne podržava kao što je operisanje male dece i konstatovanje disforije u predškolskom uzrastu, hormonalna terapija pre kraja puberteta i sl. onda su tendenciozno izabrani sagovornici "sa druge strane" samo šlag na tortu.

Matt Walsh je preuzeo tehniku od levih autora kao što su Michael Moore i Sacha Baron Cohen sa kojima deli dosta atributa. Pronalazi sagovornike koji se savršeno uklapaju u stereotip, imaju sve kredencijale koji su im potrebni i onda ih pravi budalama što nije toliko teško. Međutim, kako je Mooreova tehnika poznata a Cohenova još i više, Walsh jako dobro koristi njihovu "spoznaju" da ih on "koristi" i pokušaji da odu sa intervjua dešavaju se u pravom trenutku.

Stoga, Walsh sve do poslednje scene kada do kraja otkriva svoj bias ali opet koja će ubrzati puls svakog pretplatnika Daily Wirea, uspeva da pobedi svoje protivnike njihovim oružjem i njihovim rečima. Da li je to finale pokvarilo film ili mu dalo jednu trijumfalističku dimenziju, ne znam. Ali, ono što jeste to je da Walsha do kraja legitimiše i objašnjava ko je on i šta ga zanima.

Nepisanje o filmu, i navodni DDoS napad na sajt Daily Wire u noći premijere sigurno su doprineli atmosferi nečeg provokativnog, zabranjenog i materijala koji "levica ne želi da vidimo". WHAT IS A WOMAN? svakako nije to, ali jeste vešto izveden pobednički napad sa jedne od strana u ovoj ideološkoj i društvenoj igri.

* * * / * * * *

Film PIELES Eduarda Casanove je napravljen kao neki shock cinema rad o grupi jezivo deformisanih ljudi koji uspevaju da pronađu nekoga kome će se dopadati.

Film je nastao u produkciji Alexa De La Iglesie ali nema mnogo veze sa njegovim ranim uspehom ACCION MUTANTE.

Nažalost, film je koncipiran kao jedna groteska izvedena pod šminkom, sa bizarnostima koje su same sebi svrha odnosno smisao filma. I to je legitimna taktika. Međutim, ja ipak nisam publika za to. Možda zato što me ovaj vid bizarnosti ne dotiče ali sasvim sigurno zato što volim da to ima neki smisao i da je - kad već i sam autor želi da to naratizuje - uklopljeno u neku koliko- toliko smislenu i zanimljivu priču.

PIELES je na nivou priče epizodičan, nenametljiv i takođe u nekoj meri bizaran gde onda njegovi deformisani protagonisti predtavljaju nadogradnju koja sve obezvređuje.

Film je ipak selektiran za Berlinale i te godine ja čak smatran dobrim filmom na tom izdanju festivala. Zato najbolje nek se sam za sebe svako uveri.

Ja inače čekam Kriplov prikaz Top Gun Maverick ko što neko drugi čeka uskršnje praznike.

UNDER THE SHADOW Babaka Anvarija bio je neobičan film je u britanskoj produkciji, u žanru na koji nismo navikli da nam stiže iz Persije, snimio jednu dosta vernu stilsku rekonstrukciju iranskog filma. Šta je bio Babakov motiv da odabere taj postupak, osim onog najpovršnijeg - a to je da nam pokaže da može - nisam nikada dokučio

A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT Ane Lily Amirpour je bio film na persijskom jeziku, smešten u Iran, i snimljen u Americi. U njemu smo videli neki apstraktni Iran bez ikakvih obeležja, bez pokušaja rekonstrukcije, ali i ambicije da se ponudi nešto novo. Umesto toga dobili smo prazninu koja se samo deklarativno dešava u Iranu ali bez reference na tu zemlju ili njenu kinematografiju.

Ali Abbasi je snimio film HOLY SPIDER u zapadnoevropskoj produkciji, na jordanskim lokacijama, i u njemu je pokušao da verodostojno rekonstruiše Iran našeg vremena, birajući da ne insistira previše na stilskim obeležjima najpopularnijih iranskih festivalskih naslova, čime se paradoksalno približio savremenim iranskim filmovima kao što je JUST 6.5.

Uprkos tome što su savremeni iranski filmovi, naročito koje po svetu zastupa kuća Iranian Independents dosta "slobodni" u pogledu društvene kritike, Ali Abbasi ide korak dalje. Prosto on zaista može da bez elipsi, bez prećutkivanja i podrazumevanja i sl. da nazove stvari pravim imenom. U tom pogledu, rekao bih da su savremeni iranski filmovi kao pomenuti JUST 6.5 ili SHEEPLE naterani da budu inventivniji jer ne mogu da idu tako direktno, pa su ponekad i mračniji od naslova koji se drže zapadnog standarda.

HOLY SPIDER prati serijskog ubicu koji u iranskom gradu ubija prostitutke tvrdeći da je to Džihad protiv greha, u slavu Imama Reze i novinarku koja izveštava o tim zločinima. Međutim, kako ubica komunicira sa policijom, kreće da reaguje i na novinske napise i pokazuje nezadovoljstvo.

Film je inspirisan događajima koji su se zaista zbili u Iranu pre dvadesetak godina i potresli Mašhad tog vremena.

HOLY SPIDER je nešto kao Fincherov ZODIAC smešten u iranske uslove i to je već samo po sebi ekstravagantno, samo sa tom razlikom što ovde uporedo pratimo i ubicu i novinarku i kroz njen lik policajce. Ubica je opet prikazan najpribližnije naslovima kao što je McNaughtonov HENRY: PORTRAIT OF A SERIAL KILLER, sa jednim maltene naturalističkim izrazom.

U završnoj trećini, film odstupa od navedenih uzora i odlazi u nešto drugo, pripovedački manje zanimljivo ali paradoksalno "najiranskije" od svega i u domen u kom priča najdalje iskoračuje u domen nesvakidašnjeg.

Mesto dešavanja igra jako važnu ulogu. Film se odvija u Mašhadu, iranskom svetom gradu gde se nalazi kompleks posvećen Imamu Rezi, i gde se odvijaju hodočašća. Lokalne hodže ne podržavaju ubistva ali im smeta izveštavanje o tome jer stvara paniku, policija svemu prilazi relaksirano jer im dosadašnja iskustva kažu da ubica uvek dolija, i najveći tonus ima upravo novinarka što je dovodi u tenziju sa svim ostalim, mahom muškim protagonistima.

Film je vešto izveden i nudi zanimljiv spoj egzotične lokacije koja nudi više značenja i produkcione ozbiljnosti kroz koju se efektno rekreira savremeni Iran.

Određena šematizovanost, da ne kažem žanrovsko neiskustvo, uprkos tome što Ali Abbasi odavno snima filmove na Zapadu, pa i za angloameričke producente, jeste izneta u relativno mehaničkoj postavci odnosa gde uporna novinarka i žene koje je sistemska nepravde isterala na tržište seksa pokušavaju da se suprotsave tromom sistemu kojim rukovode muškarci nedovoljno alarmirani ovim slučajem odnosno samom ubici čije životno nezadovoljstvo proističe iz osećaja neostvarenosti opet u jednom maskulinom društvu koje ceni velike gestove ili barem žrtvovanje života za velike ideje, što on uprkos učešću u ratu nije ostvario. Ta matrica sama po sebi nije nezanimljiva ali već pre polovine filma postaje veoma očigledna i ne produbljuje se dovoljno, zadržavajući jednu vulgarnu jednostavnost karakterističnu baš za zapadni film.

Ali Abbasi je inače Iranac iz Teherana koji već dvadeset godina živi u Evropi i on zapravo, nikada tamo nije ni snimao filmove i nije proistekao iz te rediteljske tradicije. S druge strane, priče o scenama nasilja iz filma koje su došle iz Kana nemaju puno veze sa onim što se vidi na ekranu. Nasilja ima i to je priroda ove teme ali ono je sasvim prikladno i u skladu sa onim što tema zahteva, ni manje i svakako ne više od toga.

* * 1/2 / * * * *

Quote from: Meho Krljic on 10-06-2022, 05:40:46
Ja inače čekam Kriplov prikaz Top Gun Maverick ko što neko drugi čeka uskršnje praznike.

Mrka kapa dok ne procuri na dobrom ripu jer još nisam dovoljno prohodao da izlazim van kuće...

zli jezici već kažu da je promašaj...

Nije Top Gun toliko loš, koliko smo mi razmaženi.

Quote from: crippled_avenger on 10-06-2022, 18:34:13

Quote from: Meho Krljic on 10-06-2022, 05:40:46
Ja inače čekam Kriplov prikaz Top Gun Maverick ko što neko drugi čeka uskršnje praznike.

Mrka kapa dok ne procuri na dobrom ripu jer još nisam dovoljno prohodao da izlazim van kuće...

Oooofff... Jebeš film, samo ti budi dobro, junačino.

I ja čekam rip, naravno. Dobo je actually vrlo dobre reakcije od mnogo ljudi koji znaju šta pričaju.

I ja sam čitao dosta pozitivnih recenzija.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

doduše, ja to čuo od lika kojem se Northman dopao pa možda prosto nije ta šolja čaja

al njegova žalba je da je robot pisao scenario, iliti da je preplastikanerski dženerik sve to odrađeno, bez obzira na uobičajene Murrica momente, koji su takođe smorili

Jens Sjoegren snimio je hagiografski film po lošoj autobiografskoj knjizi Davida Langencranza u kojoj je on pokušao da zarobi Zlatanov duh, ali je u tome tek delimično uspeo, a da ne govorim o skarednom prevodu koji je kod nas dostupan.

Sam film je adaptirao publicista sa još jednim scenaristom i najveći problem filma upravo i jeste sama priča koja je sastavljena od jedne serije paralelnih tokova u kojima mi pratimo Zlatana kao dečaka, Zlatana kao mladića i Zlatana kao igrača Ajaxa, i u tim linijama gledamo izazove i situacije u kojima on uspeva. Sama struktura nije nezanimljivo zamišljena ali realizacija naprosto nije dovoljno vešta i nije dovoljno propulzivna da se ovakvo prepliranje vremenskih tokova pretvori u bravuru.

Klinci koji igraju Zlatana su glumački solidni, s tim što samo Granit Rashiti koji ga igra od 17 godine zaista i liči na njega. Scene u kući su zanimljivo izvedene na broken Svensku, na kombinaciji srpskohrvatskog i gastarbajterskog švedskog koji tvori nešto svoje. I u tom pogledu je film zanimljiv, ali opet scenama iako ne prećutkuju tešku i delinkventnu mladost nedostaje neki edge.

Stoga ceo film je kombinacija neiskorišćenih prilika i velikog potencijala priče ali i solidnog filmadžijskog repromaterijala. Ako imamo u vidu kakav je bio danski SOMMAREN 92 o osvajanju Evropskog prvenstva gde je Jugoslavija vraćena sa aerodroma, ovo je definitivan napredak, ali daleko je ovo od konačnog filma o Zlatanu. Moraće da se snimi još neki.

* * / * * * *

Chris Addison je britanski komičar koji se pored glume bavi i režijom humorističkih serija. Na kormilu filma THE HUSTLE on nudi efikasan postupak, fokusiran na glumce, ne izdiže se mnogo iznad nivoa televizije ali svemu daje blago arhaični film look.

Scenario je nastao po izvorniku koji je već rimejkovan u filmu DIRTY ROTTEN SCOUNDRELS samo što su sada glavne junakinje žene, i veoma je jednostavan, i na sličan način efikasan kao i režija.

Međutim, ako ove prve dve stavke deluju da su na granici dovoljnog za studio komediju u kojoj jednu od dve glavne junakinje igra oskarovka Anne Hathaway, onda smo potceniji njen zvezdani napon i komičarski dar Rebel Wilson. Naime, na ovom malom terenu, svesno omeđenom ovim elementima, u filmu koji nije produkciono raskošan niti stilski uzbudljiv, njih dve se vrhunski zajebavaju, i sve to u spoju sa relativno edgy humorom iz skripta rezultira jednom od onih komedija gde bi trebalo da dobijemo više, sudeći po imenima, ali na kraju dobijemo sasvim dovoljno.

Prosto classy glumica kao Anne Hathaway u jednoj totalnoj razobručenosti sa Rebel Wilson kojoj šok nije nimalo stran daje jako zanimljive rezultate. Ima sasvim dovoljno scena koje deluju neočekivano i humora koji deluje dovoljno off da prevaziđe starinski okvir kog se režija i scenario drže i da jedan film koji bi levitirao negde oko * * 1/2  dignu na nivo * * *, i to nekako lagano, s dve leve ruke.

Doduše, film nisam gledao u bioskopu, kada je izašao. Ne znam kako je platiti kartu za njega, ali verujem da je zabavno gledati ga u punoj sali.

Rebel Wilson je, onoliko koliko sam je gledao, vrlo solidna komičarka. Sad, kad više nije bučna debeljuca i kad je izašla iz klozeta, videćemo kakve će zapravo uloge da joj nude. Mogla bi da ima zanimljivu karijeru.

EL AUTOR Manuela Martina Cuence je zanimljiv film, nastao po romanu Javiera Cercasa, i govori o notarskom službeniku koji uči za pisca, i posle raspada braka sa ženom koja je uspela da postigne uspehsa knjigom iz domena "lake literature", odlazi da napiše svoje remek-delo. Inspirisan uputstvima nastavnika sa kursa kreativnog pisanja koji insistira na tome da se beleži život, osluškuju ljudi i da stvarnost bude osnov, pisac-amater kreće da aranžira dešavanja u svojoj zgradi kako bi na osnovu sudbina ljudi napisao roman.

Cuenca nikada ovu ideju ne podiže u neki najviši stepen prenosa, ostaje tu negde u domenu diskretnijeg, mada ne i pitomog, ali i ovaj tonus koji postiže je sasvim solidan te rezultira interesantnim filmom koji je možda mogao biti još sadržajniji ili je mašta samih gledalaca njime samo probuđena.

Dok ne utvrdimo šta je od ta dva -

* * * / * * * *

EN FUERA DE JUEGO Davida Marquesa je neupečatljivi špansko-argentinski film o fudbalskom menadžeru šarlatanu iz Španije i smotanom lekaru iz Argentine koji treba da prodaju supertalentovanog klinca Real Madridu. Film nije preterano inventivan, nije ni vešto realizovan, jedino se ne može reći da je dosadan, uprkos tome što nije zanimljiv.

* 1/2 / * * * *

DARK WATERS Todda Haynesa je sudska drama izvedena u jednom konvencionalnom maniru, bez onih eksperimentalnih ukrasa koji inače krase rukopis ovog autora. S druge strane, Haynes ipak unosi izvesnu dozu stilske ambicije u ovaj film i trudi se da ga po nečemu istakne u ponudi sličnih naslova.

U stilskom pogledu, Haynes koketira sa atmosferom horora kada izučava temu korporacije Du Pont i njenog odlaganja toksičnog otpada koji se izlio u pijaću vodu i prvo trovao stoku a potom i ljude. Manifestacije kod stoke tretira pomalo cronenbergovski, stoka ima groteskne izrasline, a ima i bizarno agresivno ponašanje i tu Haynes malo obogaćuje inače solidan, konvencionalan narativ o pravnoj istrazi i procesuiranju.

Ono po čemu se sam slučaj Du Ponta razlikuje od tipičnih do sada viđenih sudskih drama jeste sam odnos tuženih prema sporu. Oni naime prvo koriste formalnu začkoljicu kojom su prikrili zagađenje, potom priznaju krivicu i nagode se, a onda opet na razne načine relativizuju sumu koju moraju da plate.

Spor je dakle postmoderan, više nije pitanje dokazivanja da li je nešto štetno ili ne, da li se zagađenje desilo ili ne, suština je jasna, ali se stvar plasira na formu. Du Pont je gigant hemijske industrije i film ga prikazuje nemilosrdno, i iskazuje mračnu istinu o naizgled veoma uglađenoj firmi koja se trudi da poboljša život potrošača kroz minimalno zagađenje. A u stvari, iza se krije mehanizam pune svesti o štetnosti, i naizmenično čuvanje i nebriga od nusefekata nekih hemikalija.

Mark Ruffalo je našao sebe u ulozi advokata Roberta Billota. On je već ovakve likove igrao, i kod Davida Simona recimo kao gradski većnik, i ovde sada ima svoju sudsku dramu, što je jedna od obaveznih figura za glumce tog kalibra. Međutim, u glumačkom smislu sam proces mu ne daje mogućnost za neki senzacionalni nastup na sudu. Nekog spektakularnog suđenja praktično nema. Glavni ispiti za junaka su u porodičnom domu i po kabinetima u kojima se plaća skupa cena njegove upornosti.

Velikan indie fotografije Ed Lachman je snimio film. DARK WATERS je fino estetizovan, lepo sugeriše protok vremena i smenu epoha. Na kraju ipak, pokazuje određene limite istinite priče, iako je ova prilično zanimljiva i autentična, opet nije nešto što na neki način nismo videli.

* * * / * * * *

Ha, ovo mi je baš bilo zanimljivo da pročitam jer sam jutros pisao o stripu koji je isto delom sudska drama sa donekle uporedivim odnosom snaga, a po kome je prošle godine snimljena i serija. Španska dpduše, ali igra i Stanley Tucci. Zove se La Fortuna, ne znam je li iko to igde gledao ovde...

Quote from: Meho Krljic on 17-06-2022, 14:10:34
Ha, ovo mi je baš bilo zanimljivo da pročitam jer sam jutros pisao o stripu koji je isto delom sudska drama sa donekle uporedivim odnosom snaga, a po kome je prošle godine snimljena i serija. Španska dpduše, ali igra i Stanley Tucci. Zove se La Fortuna, ne znam je li iko to igde gledao ovde...

Gledao sam ali još nisam živopisao. Amenabar radio.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Yes. Šest epizoda deluje kao idealan format.

SPELL je režirao iskussni televizijski reditelj Mark Tonderai, po scenariju nekada veoma aktuelnog Kurta Wimmera. Reč je o high concept hororu, koji nije skroz nezanimljiv ali je u suštini ipak na kraju nedovoljno strašan, slabo maštovit i pogrešno strukturiran.

Reklo bi se da Mark Tonderai i Kurt Wimmer snimaju jedan film koji želi da "preskoči" konvencije horora u pogledu pripovedanja, načina kako se uvode likovi i kuda se sve kreće, ali ekspoziciju koja bi mogla biti "laganija" (i rizikovala da bude dosadnija) sa postupnim uvođenjem likova, ipak ne uspeva da zameni ovakav kao kumulativni uvod u kom se neke stvari nabacuju sve dok porodica glavnog junaka ne doživi nesreću.

Posle te avio nesreće, glavni junak se bez porodice, nađe u zatočeništvu babe i dede koji se bave vudu magijom ili tako nečim i pokušava da se oslobodi ali to nije tako jednostavno kako je mislio jer je crna magija zapravo delotvorna.

Junak odvojen od porodice nedovoljno pokazuje želju da sazna šta je s njima i gde su, i ostaje samo na nivou deklarativnost. Situacija sa zatočenjem podseća na MISERY ali sa tim problemom što ovde nemamo sitinsku motivaciju negativaca i nemamo odnos iz kog to zatočeništvo proističe.

Glumci su solidni ali bez mnogo harizme.

SPELL nije dosadan, može da se pogleda. Ko je manje gledao horore, više će uživati. Ipak, ovo je naslov koji ne može da se uključi u aktuelnu renesansu afroameričkog horora iako su ovde praktično svi likovi, a svakako svi bitni, crnci. Ovde ipak te neke suštinske rasne tenzije nema, opet više je ovo sukob urbane i ruralne Amerike i nekih sjajnih tenzija koje ni rasa u fazi samoodbrane ne uspeva da prevaziđe.

* 1/2 / * * * *

SPIDERHEAD Joea Kosinskog me je naveo da napravim neke paralele između ovog reditelja i Cronenberga.

Obojica vole da snimaju mašine, brza kola, avione ali su zainteresovani i za pitanja tela i duha. Cronenbergu je nuđen prvi TOP GUN a Kosinski je iste godine snimio svoj TOP GUN i svoj cronenbergovski SPIDERHEAD iako je za razliku od velikog autora od starta pošao putem snimanja mašina a ne ovih drugih tema.

Stoga je ovaj segment Cronenbergovih interesovanja manje-više nepoznat i sveden na priču o filmu FAST COMPANY iako je on bio autor monografije RED CARS bazirane na njegovom nesnimljenom projektu o Ferrariju. Može se reći da je uz Dona Simpsona i Michael Manna, Cronenberg bio jedan od fanatičnijih poklonika Ferrarija u Holivudu osamdesetih, pa ne treba da čudi što mu je Simpson nudio par projekata.

Naravno, danas kad znamo Scottov TOP GUN potpuno je bespredmetno razmišljati o Cronenbergovom kao što je jasno da - od kada se potvrdio sa filmom OBLIVION da ume da radi sa velikim zvezdama - Kosinski neće dalje ići putem tela, strave i užasa, barem ne redovno, ali nema nikakve sumnje - još od njegovog prvog filma, da on nije sasvim običan reditelj tehnomanskih projekata i da u njegovom postupku ima nešto posebno, reklo bi se cronenbergovsko.

SPIDERHEAD opet nije film koji bi na prvu bio opisan kao cronenbergovski jer u ovom crnohumornom trileru u suštini ima veoma limitiranog body horora u klasičnom smislu, ima nešto sakaćenja i uređaj za ubrizgavanje psihofarmaka koji utiču na ispitanike. ALI, upravo u samoj temi gde se na zatvorenicima isprobavaju psihofarmaci koji ih dovode u razna psihofizička stanja, imamo nešto super cronenbergovsko. Uticaj tela na um, dominaciju fiziološkog nad psihom i mogućnost da je potpuno potčini itd.

Opet, da li bi Kosinski direktno citirao Cronenberga kao uticaj, ne znam, ali objekat, jedna jako zanimljiva modernistička betonska građevina na dalekom ostrvu (ne zaboravimo Joe je arhitekta) opet pa jako podseća na objekte iz ranih Cronenbergovih filmova, ali malo i na HIGH-RISE iz Wheatleyeve ekranizacije.

A tu onda uz Cronenberga "otvaramo" i Ballarda jer ovde imamo klasni odnos - bogati farmakomogul isprobava svoje mind control hemikalije na zatvorenicima koji su počinili takva dela da ne bude milost baš lako. I u završnici kada pod uticajem vlastitih psihofarmaka, vođa eksperimenta zaista poludi, ima nečeg HIGH-RISEovskog u tome.

Kosinski režira ovu crnohumornu triler-komediju dosta mišićavo, i narativno jasno. Da li je ova priča Georgea Saundersa u adaptaciji Rhetta Reesea i Paula Wernicka zasluživala nešto delikatniju, produženu psihološku studiju zaista ne znam. Ali, Kosinski ovaj pripoveda efikasno, jasno, svedeno i estetizovano, sa junacima koji staju jedni drugima na muku, u dijalozima koji su punchy i dosta se bave samom pričom.

Možda je neki drugi postupak rešio ovo a otvorio neka druga pitanja, zaista ne znam, ali na kraju Kosinski snima film koji ume da bude intiman, ume da bude i bizaran ali što je najvažnije, ta estetika melodrame režirane kao akioni film, ovog puta funkcioniše.

Nikako ne bi bilo dobro da MAVERICK zaseni SPIDERHEAD kao fenomen, pošto u njemu Chris Hemsworth isprobava novu dimenziju svog lica.

SPIDERHEAD je solidan, mali film. Kosinski je u njemu okupio blokbaster ekipu, ali je snimio nešto maltene kamerno i prilično zanimljivo.

* * * / * * * *

Quote from: Meho Krljic on 10-06-2022, 05:40:46
Ja inače čekam Kriplov prikaz Top Gun Maverick ko što neko drugi čeka uskršnje praznike.

Dok ne dobiješ kriplov evo ti moj:

Top Gun: Maverick je punokrvni akcijaš (ovde namerno koristim kriplovu terminologiju) koga treba pre svega gledati u bioskopu. Neposlušni vojni pilot veteran po kazni biva prebačen da trenira mlade nade amerike avijacije. No, misija koja im je dodeljena zaista je preteška (podseća na Mission Impossible). Takođe isplivavaju i neke epizode iz prošlosti (Val Kilmer koji jedva govori i stara ljuba Dženifer) ali fokus je pre svega na odnosu sa regrutima uključujući i sina njegovog pokojnog wingmana. Reditelj i glumci su se potrudili da doživimo letačko iskustvo i G-silu. a Tom je kako kažu sam vozio avion. I na kraju da spomenemo da ovaj film ima minimum propagande jer su autori mudro odručili da ne definišu neprijatelja već samo cilj misije. Film je kompaktan prikaz tog top gun sveta i to značajno apgrejdovan u odnosuna onaj iz 1986.
9/10 uz napomenu da ovo vredi gledati pre svega u bioskopu.

Hvala, Truki, srce si. Ja nisam zapavo toliki ložač na originalni Top Gan (mada sam ga, naravno, gledao u bioskopu kad je išao) ali, jebiga, legedarnost tog filma je... legendarna. 

Quote from: Meho Krljic on 20-06-2022, 09:00:22
Hvala, Truki, srce si. Ja nisam zapavo toliki ložač na originalni Top Gan (mada sam ga, naravno, gledao u bioskopu kad je išao) ali, jebiga, legedarnost tog filma je... legendarna. 

Da li mi se pričinjava ili osećam ironiju nekoga ko ne ceni mnogo moje rivjuove.