ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Aude Lea Rapin je rediteljka koja ima izraženo interesovanje za prostor bivše Jugoslavije. 2014. godine snimila je dokumentarni film ENKLAVA o enklavama na Kosovu. Nisam ga gledao ali sam ponešto čitao o njemu.

LES HEROS MEURENT JAMAIS je njen igrani celovečernji debi, prikazan u jednom od sporednih programa Kana.

U ovom filmu gledamo priču o mladom čoveku koji posle dozivanja jednog pariskog beskućnika razvija opsesiju da je možda reinkarnacija jednog Srbina iz Bratunca, umrlog kad se on rodio 1983. godine.

Sa rediteljkom dokumentaristkinjom i snimateljkom tona odlazi u Bratunac a gde je Bratunac tu je i Srebrenica, pa se malo u julske dane nađu i na dženazi žrtvama masakra u Srebrenici (oni iz Bratunca i Kravica se ne pominju) ali da ne grešimo dušu, to je sad toliko normalizovano, to je toliko en passant da ta dženaza izgleda kao da su došli na njuorleanške ulice baš kad pada Mardi Gras ili u Rio kad pada karneval.

Sama tema reinkarnacije tretirana onako kako je junaci i percipiraju. Junak ima svoje motive zašto na njoj insistira. Rediteljka je zainteresovana za fenomen njegove uverenosti više nego što veruje i film ne ide u smeru fantastike ili otvorene spiritualnosti ali umetnost je to, ipak žele malo da tu bude neke poente i metafore.

No, film je u suštini bezveze. Mogu da zamislim kako je rediteljka u svojoj glavi zaista zamislila kako snima nešto gde će se neke stvari preispitati, pitanja autosugestije, mistifikacija, straha od smrti itd. Ali nažalost ovde ništa od toga ne funkcioniše. Naprosto to je nekoliko likova koji lunja kroz nešto što je malo kao found footage materijal a malo i nije.

Nadam se da će njen sledeći film koji je nekakav politički angažovan SF biti bitno bolji.

 

Gledao sam baš davno film TWINKY, rani rad Dicka Donnera po poluautobiografskoj priči pitoresknog Normana Thaddeusa Vanea. Reč o ljubavnom filmu sa elementima komedije koji ima kontroverznu premisu, naime Charles Bronson igra tridesetosmogodišnjeg pisca erotskih romana i ženi se sa šesnaestogodišnjom učenicom koju igra tad već devetnaestogodišnja Susan George.

Takav brak je imao i Vane, ali nam u ovom filmu o tome nije rekao ništa. Autori su svesni kontroverznosti ovog odnosa, ali to se ne razvija dalje od senzacionalizma a ni do njega ne dobacuje.

Jedino što u ovom filmu zaista funkcioniše jeste Donnerova inscenacija. On ga je izveo zaista energično i u tom pogledu film je maestralan, kinetičan i udara snagom pokreta kako unutar kadra, tako i kamere i energičnog reza. I time uspeva i gledaoca da učini budnim kada već skroz izgubi pažnju i interesovanje.

Ne znamo tačno koje su bile ambicije autora ovog filma, i koji aspekt odnosa su hteli da rasvetle ali to se nije desilo. Međutim, Donner im je pružio da i to što ne znaju šta je sastavi kao dinamičan film.

* * / * * * *

Možda je i dobro da Dragoš Kalajić nije dočekao premijeru filma BARBIE pošto bi se toliko oduševio uverenjem da je sve vreme bio u pravu i to bi moglo biti opasno po njega.

Međutim, nije toliko Dragoš Kalajić bio u pravu koliko je BARBIE pogrešan film.

Sticajem okolnosti privoleo sam se da ga pogledam iste sedmice kada sam pogledao trejler za novi film Alexa Garlanda CIVIL WAR u kome su Sjedinjene Države razdružile kroz krvav rat. I ovaj film izgleda kao da dolazi iz tog sveta, iz jednog društva koje je na pragu građanskog rata.

Naravno, znamo da Amerika ipak ima "stalnu" da ne kažem "duboku" državu koja ipak bdi nad time da se neki problem ne desi, ali BARBIE deluje kao jedna par excellence desničarska provokacija sa ciljem da se država gurne u još dublje rasulo.

Ovaj film su snimili prononsirani levičari, dakle nema ovde nekog subverzivnog imena, ali efekat je kao da sve ovo snima neki John Milius kao fantaziju kako izgleda film u nekom svetu koji Amerika ne želi da doživi.

BARBIE je film u kom je sve forma i sve suština. Ideologiju i estetiku ovog filma je teško razdvojiti ali ideologije je mnogo više nego estetike u njemu, nažalost. I upravo je manjak estetike problem zbog kog se ova ideologija prelila i pretvorila sve u nešto "na šta nas je Kalajić uprozoravao pre pedeset godina."

Naime, ovo je film koji je Warner Brothers snimio po Mattelovoj lutki. Warner je postigao sjajan uspeh sa filmom LEGO i bio je logično mesto gde bi i Barbie mogla dobro proći. I na neki način, Barbie je ovde prošla fenomenalno. Za početak, BARBIE je objektivno najvažniji film 2023. godine, ima silne nominacije za nagrade, dake iskoračio je u prestige picture domen a o zaradi da ne govorimo.

Najpoznatija lutka na svetu dobila je najveći film na svetu i to je zaista neponovljiv uspeh.

Međutim, ono što je zapravo dobila jeste jedno preispitivanje Barbie u kome se ona dekonstruiše da bi joj se na kraju iznova dao smisao, s tim što je to davanje smisla neubedljivo i odvija se u jednom prostoru onostranog, fantazija čak i za likove koji žive u fantaziji.

Ono što je ubedljivije u filmu jeste kritika Barbie i problematizacija njenog izgleda i uticaje na živote devojčica. Zanimljivo je da se Mattel opredelio za toliko samokritike i "šale na svoj račun" ali očigledno se isplatilo. Vrhunac cinizma je da je imamo korporaciju koja uživa u licenciranom filmu protiv same sebe.

Greta Gerwig prilazi Barbie u grču i to je zapravo najveći problem filma. Ona sve vreme pokušava da nam problematizuje Barbie, zaboravljajući da je Barbie igračka, iako preuzima mustru koju su za LEGO postavili Lord i Miller, gde se kroz svet igračaka reflektuje upravo ponašanje onih koji se igraju.

Dakle, oko ove Barbie nema radosti. Njen svet je jedna namerno stupidna groteska, koji biva ugrožen kada se pretvori u drugu namerno stupidnu grotesku i onda se vrati na stara podešavanja sa malim promenama.

Prosto, Greta Gerwig ulaže jako mnogo energije da nam objasni da ona u stvari ima neku misao o Barbie a ova je pak ipak lutka, u kojoj ima nekih značenja dakako, ima nekog uticaja koji iskoračuje u društvo ali, pomirimo se s tim, to je ipak na kraju krajeva igračka koja donosi radost mnogo više nego tugu.

E te radosti u ovom filmu nema. Imamo cinizam, i imamo Gretu koja nam soli pamet.

Ovaj film bi bio bukvalno negledljiv da glavnu ulogu ne igra Margot Robbie koja deluje kao da jedina kapira o ćemu se radi sa Barbie, i ona zapravo jedina donosi taj osećaj da u svemu ovome na "ovom" i "onom" svetu ima neke radosti, pa makar bila i štetna.

E sad, Margot je kriva što je Greta dovedena da ovo režira jer je verovatno i sama želela da se odmakne od gotovo košmarne stereotipnosti koncepta filma u kom "Margot Robbie igra Barbiku". Greta je dovedena da joj smanji grižu savesti, da joj malo drobi o feminizmu i stvara utisak da se snima nešto važno.

Ono što je neverovatno jeste to da je na kraju snimljeno nešto važno. Uspešan antifeministički film koji se gubi u svojoj mizandriji i samo reafirmiše sve one mizogine teorije, među kojima je osnovna da nisu žene ugrožene i da nisu zato nezadovoljne već da je problem u slabim muškarcima kojih se gade.

Svi muškarci u ovom filmu su prikazani kao glupi i slabi. Stoga, taj rat za oslobođenje žena je rat između dva pola, ili roda, mada ovde bih rekao ipak pola, između muškaraca koji su glupi i slabi i žena koje su jake i pametne i mudre. Neko kome takav pogled na svet smeta samo bi mogao da poželi da se tu pojavi neki pametan i jak muškarac da reši stvar.

Ovakva slika muškaraca koja je data u filmu možda polazi iz neke mizandrije ali samo odgovara onima koji gaje mizoginiju i antifeminizam. Pritom, kako posle uspeha ovakvog filma reći da ovo nije opasna i masovna propaganda kada imamo upregnutu silu legacy studija, velike firme koja pravi igračke, najveće ženske zvezde današnjice i ogromnog pop kulturnog kapaciteta a i svakog drugog jednog takvog fenomena.

Ovde sam i dalje mahom na polju ideologije a pominjao sam estetiku. Osnovni problem filma je što on ima svoju ideologiju ali je ne estetizuje. On ne pravi priču iz koje će proizaći ideologija i neko značenje. Ne, idejnost ovog filma je deklarativna, a njegova priča je takođe deklarativna i tu je da bi eto film imao neku priču. Čak je vrlo svesno velikim delom u Barbielandu izvedena u nekoj formi teatralističkog nastupa.

Odlazak Barbie i Kena u stvarnost je međutim tačka gde uspevamo da dokučimo koliko Greta Gerwig ne zna ništa. Dok su scene u svetu Barbie i Kena na neki način kroz land grab još i kako-tako, naročito pri početku, Gerwig ne uspeva da stvori apsolutno nikakav iskorak kad oni stignu u "realnost". Njena realnost je stripovski stilizovana, naivna, ponegde sa manje teksture od one koja je prisutna u svetu igračaka.

Prosto Barbie i Ken u "realnosti" ne funkcionišu previše različito u odnosu na Barbieland, a to bi morao da bude ključni preokret i fish out of water detalj. Kao što u LEGO filmu igra oca, ovde Will Ferrell igra CEOa Mattela u skoro identičnoj ulozi koja je ovde samo malo duža, i ako je neko kao on predstavnik naše "realnosti"; jasno je kolika količina šmire i haosa nas čeka u "svetu lutaka".

Rodrigo Prieto nije pomogao u "realnosti" što sam ja iskreno očekivao od njega kao snimatelja koji dolazi ispod tog šinjela.

Stoga, BARBIE ima ideologiju, ima rediteljku koja se kroz film preispituje da li je trebalo ovo da snima, pred nama, i sve to je vrlo iritantno. Ali, ima i Margot Robbie koja svojom genijalnim pojavom drži celu stvar na okupu. Ko pogleda film, o tome može da posvedoči.

BARBIE je jedna uspela, dekadentna holivudska operacija koja je postgla zaista mnogo. Ali, to je ne udaljava od civilizacijskog sunovrata kom svedočimo preko stripova i njihovih ekranizacija. Ovo je isto sumrak civilizacije samo sa pretencioznom indie rediteljkom na čelu, i to svakako moramo konstatovati.

Međutim, što se mene tiče, kod ideologije nije pitanje da li se ja sa njom slažem ili ne. Stvar je u tonu kojim nam se saopštava koji je prilično zlokoban. A to kažem ja koji je otvoren prema raznim stvarima, naročito kad nisu u zemlji u kojoj živim.

BARBIE je film o kom će se sigurno nadugo pisati. I čini mi se da je uspeo da motiviše i levicu i desnicu da se pokrenu, ali na prilično loš način.

Nadam se da se tenzije koje iskazuje ovaj film neće preneti na nešto što bi snimio Garland ovih dana.

Quote from: crippled_avenger on 15-12-2023, 06:48:41
Možda je i dobro da Dragoš Kalajić nije dočekao premijeru filma BARBIE

INDIJSKO OGLEDALO Zorana Amara, po scenariju Aleksandra Popovića, stoji kao jedna od najgorih šund komedija osamdesetih kada je ova forma cvetala uz pomoć finansiranja moćnih distributerskih i prikazivačkih kuća.

Neobično je da Popović potpisuje ovakav scenario ali u suštini nije to ni skroz čudno jer ko zna šta je on zamislio a šta je završilo na filmu. Uostalom, Popović je bio hiperproduktivan i nije imao ujednačen kvalitet opusa, a u ovom filmu postoje određeni lirski momenti i dijaloške bravure koje podsećaju na njega.

Pa čak i sama situaciona postavka i neki glumci u podeli poput Slobodana Aligrudića sugerišu da je ovde dovedena jača ekipa od one koja je pohodila Čalićeve i Prelićeve filmove. Međutim, ova priča o seoskom rukometnom klubu koji je opsesija lokalnih javnih faktora i njihovom pokušaju da nameste njegov prolazak u prvu ligu ostaje samo kostur za plasiranje mase mahom stupidnih i neduhovitih gegova.

Amarova režija je diletantska, neosmišljena, bez osećaja za atmosferu, izbor objekata i film jedino što ima su natprosečno dobri glumci, i po talentu i reputaciono. Ipak, nisu naši glumci ipak nikada bili dovoljno probirljivi da izbegnu ovakve zamke.

U istoriji ipak, INDIJSKO OGLEDALO ima izvesno mesto, naime, reč je o jednom od retkih filmova u svetskim okvirima, na temu rukometa, uz malobrojne azijske filmove o tom sportu.

Whoa. Ja prvi put čujem za ovaj film... Pritom, Amar je posle ovog režirao Šmeker koji je bio BAŠ reklamiran (doduše zbog pokojnog Žarka Lauševića prevashodno), a ovaj, napravljen godinu dana ranije ne pamtim da sam ikada čuo da postoji. Neobično.

Dokumentarni film Dušana Gajića, dopisnika RTSa iz Brisela, MATURA, pokazuje nam šta službenici našeg Javnog servisa rade u slobodno vreme.

Reč je o zgodno iskonstruisanom dokumentarcu u kome deluje da će do kraja priče, Gajić biti pogubljen u Srebenici iako ga gledamo da je živ i danas.

Uokvirujući gotovo cinično film u priču o prijavljivanje svoje kćeri za srpsko državljanstvo, jer je rođena u braku sa Belgijankom, on tobože "detetu koje ništa ne zna" priča o Srbiji, SFRJ, Titu a onda kroz sudbinu svoje generacije i šta je bilo s njima od mature do danas, iznosi jednu sliku decenija što su prošle uzalud.

Da li treba naglašavati da su svi učesnici očajni zbog onoga kako su prošle devedesete, izuzev Dejana Milićevića sa kojim je takođe išao u razred kome su devedesete iz razumljivih razloga bile super, ali oni su krajnje groteskni i naravno samo govore u prilog ovih "finih" ljudi koji su to jedva preživeli.

Iz ove priče naravno ne možemo da vidimo da je za rat bilo potrebno dvoje, da je bilo možda nekih događaja koji eto tako nisu baš mogli da se puste bez reakcije. Sve se svodi na to kako su oni videli život drugačije nego što je na kraju ispao i bili su jelte veoma dekomodirani politikom koja je bila evidentno pogrešna.

Sagledavanje šire slike iz vizure nečijeg komoditeta i utiska da mu nije bilo lepo moglo bi biti zanimljivo, kada se Gajić ne bi zadovoljio time da utiscima svojih školskih drugova u stvari samo pothrani sliku Srba koji su sebi navukli nesreću na vrat, možda ne nužno što su zli već i zato što su glupi.

Naravno, Gajić se u svemu ovome postavlja dosta neutralno, ali kada pusti direktne baljezgarije nekih sagovornika koje idu u smeru da su Srbi imali da procene kako da ne budu bombardovani, koliko god da je to tačno na nivou naše interne komunikacije, svakako nije reprezentativno da se baš pušta strancima.

Ne mislim ja da Gajić treba da laže u filmu, ali i dokumentarni film jeste delo u kome se stvara neki diskurs, on nije sirova neprečišćena realnosti, i kad tri sagovornika ne vole NATO što nas je bombardovao ali u suštini misle da smo mi krivi za to i da nije trebalo da ih izazivamo, onda je možda prigodno promisliti da li je ovo mišljenje intelektualno relevantno i koliko je merodavno da se prikazuje inostranoj publici kojoj se i ovako i onako ovim filmom nešto "objašnjava".

Naravno, ova bljuvotina je prikazana na Al Jazeeri dok Gajić nastavlja da parazitira na našem Javnom servisu koji skromno ali opet verovatno koliko može finansira njegov život u Briselu.

Eh, meni je taj čovek toliko seksi da bih ja ovo verovatno gledao sa ogromnim osmehom na licu, pogotovo što bi mi bilo i politički blisko. Ali saosećam sa tvojom sekiracijom, naravno.

Pazi, tu nema politike dubinski, u suštini to je kukanje kako im je mladost upropašćena a da je to Milošević, Srpstvo i sl. maltene goes without saying. Ali imaš snimke Gajića u raznim epohama tako da, biće onoga što želiš...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Quote from: Meho Krljic on 18-12-2023, 19:42:17
Eh, meni je taj čovek toliko seksi da bih ja ovo verovatno gledao sa ogromnim osmehom na licu, pogotovo što bi mi bilo i politički blisko. Ali saosećam sa tvojom sekiracijom, naravno.

https://www.youtube.com/watch?v=oXMfhpn4SkI&pp=ygUSZHVzYW4gZ2FqaWMgbWF0dXJh


Sent from my iPhone using Tapatalk

Prelepo, hvala.

THE FAMILY PLAN, novi vehicle Marka Wahlberga gledao sam odmah posle BARBIE i bilo je to jedno katarzično iskustvo, konačno normalan film za normalne ljude. Danima sam morao da promislim i gledam neke stvari iznova, da bih nekako isprao svoj um od onoga što mi je priredila Greta Gerwig.

Otud, možda sam subjektivan posle traume koju mi je ostavio BARBIE, ali THE FAMILY PLAN je generic akciona komedija izvedena baš onako kako treba, ponosna na svoje klišee koje izvodi sa punim ubeđenjem.

Simon Cellan Jones nije snimio TRUE LIES sa Markom Wahlbergom jer - budimo realni - niti je on James Cameron, niti je ovo vrhunac tentpole produkcije svog vremena, ali ako imamo u vidu da bogovi sve ređe hode Holivudom, onda možemo reći da je THE FAMILY PLAN kao TRUE LIES da su ga snimili ljudi.

Mark Wahlberg ima tu sposobnost da je uverljiv i u akciji i u humoru i u porodičnim situacijama. Michelle Monaghan ima sve ono što je nosila Jamie Lee Curtis u TRUE LIES, dakle potpuno je age appropirate partnerka a opet ima dozu seksepila i razigranosti za partnerku u akcionom trileru. Simon Cellan Jones i David Coggeshall mudro se drže Limanovog rešenja iz MR AND MRS SMITH a to je da se u većem delu filma ne bavimo negativcima, da nema onih paralelnih radnji gde moramo da pratimo njihovo planiranje, sve je to svedeno na minimumu, a na kraju kada dođe do konfrontacije, zanimljivi su odnosi heroja i negativaca i imaju interesantna ishodišta.

Balans akcije i komičnih scena je uspeo. Simon Cellan Jones pravi akciju koja je uzbudljiva. Trudi se da Wahlbergov lik ubija koliko mora, ali i kada protivnike samo onesposobi, to je izvedeno u jednom bourneovskom maniru visokooktanske akcije, tako da je film u dobrom vizuelnom balansu, i u pogledu estetizacije i u pogledu ritma. Na neki način čak Simon Cellan Jones u pogledu vibrantnosti odlazi korak iznad nečega što je tipična akciona komedija, nudi jedan maksimalno angažovan rediteljski i snimateljski postupak pa tu svakako pomen zaslužuje i direktor fotografije Michael Burgess.

* * * / * * * *

Uprkos tome što već praktično dvadeset godina ne gledam šta to snima John Woo, bio sam umereno radoznao akcijašu bez reči koji treba da snimi za američko tržište. Joel Kinnaman i Kid Cudi u podeli su obećavali da ovo neće biti neki legacy ili cover bend u kom Woo obrađuje svoje stare hitove, dakle nema Van Dammea, Cagea i Travolte.

Nažalost, SILENT NIGHT je film koji izgleda kao solidan rad nekog od tehničara iz ekipe Avija Lernera. I to nije malo. Znamo jako dobro da bi to mene veoma zadovoljilo kao gledaoca.

Međutim, takav film bi nastao bez neke mistifikacije koja prati Wooa i tu neku atmosferu kambeka, a od kambeka ne da nema ništa nego ovo ni ne izgleda kao Wooov film. Ovo pre izgleda kao neki Scott Mann koji je dao sebi oduška da bude svedeniji u ambiciji i da ne falsifikuje tentpole ugođaj već sa snimi JOHN WICK za sirotinju.

I kao takav film, ovo bi zaslužilo * * *.

Ipak, pošto je reč o Woou i pošto je on ipak neko ko ima uslove, ima hype, sluša se itd. onda je ovo ipak nedovoljno. Ceo koncept filma bez reči, izveden je jednim delom konvencijom da Kinnaman ide da se osveti za masakr u kom je on između ostalog ostao bez moći govora, ali isto tako ima i nekih solidno urađenih "ćutanja" likova koji bi inače mogli da blebeću. Ipak, ovo nije ni blizu snage novog Duffielda.

I daleko je od izgleda nečega što se gleda u bioskopu.

A ni u pogledu kreativnosti. Ovde nema onoga što je ranije karakterisalo Wooa, dakle odnosi među likovima koji eskaliraju kroz karakteristične borbe. Ovo je mnogo više kao skroman pokušaj da se ponove veštine momaka iz ekipe Chada Stahelskog, i sve je to dosta polovno, a nije autorski i naprosto nije ona prva liga koja se očekuje.

U tom kontekstu više ni ne znam da li je ovo film koji uopšte treba tretirati kao iznevereno očekivanje. Naime, ipak nije slučajno da skoro dve decenije ne gledam Wooa, valjda ima nekog razloga za to. I samo smo se podsetili na te razloge.

No, neki masakr koji sprovodi Joel Kinnaman valjda još uvek sam po sebi nije postao loša stvar.

Za film pretencioznog naslova M Varadan Tozije možemo da kažemo da je jedan od umetnički najambicioznijih žanrovskih filmova na prostoru bivše Jugoslavije poslednjih godina.

Uprkos mnogim pogrešnim opisima da je reč o zombi-filmu, u suštini se radi o filmu koji se pre svega bavi apokalipsom u kojoj je virus upropastio čovečanstvo time što mu je zarazio decu tako da su ljudi ostali bez budućnosti.

U toj post-apokalipsi ima agresivnih bića koja su nekada bila ljudi ali se oni pojavljuju vrlo malo i ne definiše se tačno kakva je problematika u pitanju.

Generalno world-building je vrlo sveden i ostavlja gledaocu da zamisli mnogo toga.

Prva 42 minuta provodimo sa usamljenim dečakom koji iz nejasnih razloga odrasta u šumi sa ocem i jednom slikovnicom. On potom upoznaje još jednog dečka sa Daunovim sindromom i ženu za koju misli da je majka tog dečaka. Kada vidi ubistvo dečakove majke, krivi svog oca za to i sa svojim novim prijateljem beži.

A kada stigne u civilizaciju to je Skoplje. A onda se ispostavi da je ne samo Skoplje nego i da su ljudi nečim zaraženi, da su sva deca bolesna i zatvorena jer su nekontrolisana i podivljala, a u pustoši nailaze na bandu ludog propovednika koju lovi dobro naoružana inostrana vojna formacija.

Film jeste žanrovski po postavci ali tek u drugoj polovini dobije neke elemente uzbuđenje, napetosti ili barem novuma koji donosi SF  element ove premise.

Stoga, ne znam kako bih sve ovo definisao osim kao jedan atipičan film o odrastanju i detinjstvu, dat sa apokalipsom u drugom planu.

Film veoma lepo izgleda, ali istini za volju ogroman deo Sundance žanrovske produkcije ide ovim putem, neke pustoši u kojoj mali broj likova radi ovo ili ono. Dakle, ne donosi ništa novo, ali kada se postavi uz rame sa rutinskim produkcijama tog usmerenja nema čega da se stidi.

Problem je u tome što kad vidimo broj zemalja i produkcija koje su se bavile ovim filmom realno stičemo utisak da je ovo moralo biti kapitalnije ostvarenje nego što jeste.

Pa ipak, ne treba umanjivati napor i da se ovako nešto ostvari.

* * 1/2. / * * * *

George Sidney režirao je adaptaciju poznatog mjuzikla PAL JOEY u kom Frank Sinatra i Kim Novak u punoj formi imaju ljubavni trougao sa Ritom Haworth koja pruža kvalitetne veteranske minute sa klupe.

PAL JOEY nije savršen film. Ima u njemu nekih nedoslednosti, pesme se javljaju i dijegetički i nedijegetički ali to je onako Stari Holivud u punom sjaju. Duhovit i dvosmislen dijalog, vrhunski glumci puni ekspresije i seksepila, pesme koje su u funkciji ali neke od njih su kasnije postale klasici poput THE LADY IS A TRAMP.

George Sidney nije izraziti reditelj koreografisanog mjuzikla. Njegov akcenat je na glumi, na igri glumca tokom pesme, stoga su i plesne numere zapravo vezane za scenu i namerno "umanjene" ograničenjima noćnog kluba. S druge strane, kad su ključne situacije, Sidney ih ipak dobro artikuliše kroz glumačku igru u pesmi. Međutim, meni se čini da ovde možemo reći da je PAL JOEY film u kom dominira klasičniji dramski aspekt.

U tom pogledu je dobro da osim Sinatre, i Kim Novak i Rita Haworth imaju dominantno klasičnije dramske karijere, uz povremene izlete u mjuzikle.

* * * 1/2 / * * * *

MIMI Darijana Pejovskog je veoma zanimljiv spoj psihološke studije i trilera koja u makedonskom miljeu uspeva da kanališe kako francuske majstore tako u nekim fazama i Verhoevena iz građanske faze i naslova kao što je ELLE.

Međutim, osnov filma je uloga Natalije Teodosijevske i ona ovde preuzima zadatak koji poslednjih godina često recimo obavlja Mary Elizabeth Winstead gde gradeći glavni ženski lik postepeno izgradi složen i ubedljiv karakter koji pokreće sve ostalo u delu i otvara pitanje može li ostatak filma da je isprati.

U filmu MIMI se dešava upravo to. Ona dominira filmom jer joj je to zadatak, ona je osnov ove priče i svega u njoj, ali na svu sreću ostali glumci, pripovedanje i produkcioni dizajn uspevaju da je isprate iako to nije lako.

Naslovna junakinja je studentkinja u Skoplju koja je posle traumatičnog događaja došla u veliki grad i kroz prijateljstvo sa uspelom drugaricom kreće da razvija fiksaciju njenim životom a naročito činjenicom da je majka, i sve to do tačke da razvija simptome lažne trudnoće, baš u fazi kada se ovoj brak raspada i otvara se prostor za nju.

Pejovski je bio svestan siline igra Natalije Teodosijevske i pušta joj da bude osnovni izraz filma, ali isto tako uspešno aranžira sve ostale elemente oko nje, čineći da Skoplje ovde bude i dalje glavni grad Makedonije ali i lokacija koja je prijatna koliko i bilo koja zapadnoevropska, da glumci svi mogu da odigraju ono što treba u odnosu na njenu izvedbu, i da je intervencijama u priči ne omete previše, iako nam neumitno mora razbiti iluziju.

MIMI je jedan od najupečatljivijih filmova nastalih na prostoru bivše SFRJ u proteklih nekoliko godina. Nadam se da ćete imati priliku da ga vidite.

* * * / * * * *

O, ovo baš dobro zvuči. Ima to na nekoj od televizija da se vidi?

Quote from: Meho Krljic on 22-12-2023, 19:47:45
O, ovo baš dobro zvuči. Ima to na nekoj od televizija da se vidi?

Ne da ja znam. Ako naletim, javiću...

Srbin si, kao i uvek 

SALTBURN je pokušaj Emerald Fennell da snimi neku varijaciju na Bret Easton Ellisa ali ono što dobijamo je BEE za beskućnike.

Ovo je jedna isprazna naivna vizija nekakvog kao nihilizma, anarhizma, pobune, ne znam ni sam šta su ove raubovane ideje, neka zavist koja dobija riplijevske dimenzije, samo bez prefinjenosti Patricie Highsmith, a opet ipak manje rediteljski naivno od Guadagnina, ali poprilično tupavo.

Sve u svemu, Barry Keoghan je dao sve od sebe u glavnoj ulozi, nisam siguran da li je vredelo. Rosamund Pike i Jacob Elordi su uzdržaniji ali ni oni ne uspevaju da dignu ovaj film. No, podela barem dobro izgleda i sve su to face koje vredi videti.

* 1/2 / * * * *

Sutton Roley režirao je televizijski film SATAN'S TRIANGLE u kom glavne uloge igraju Kim Novak i Doug McClure. Reč je o televizijskoj praktično jednočinki u trajanju od tada standardnih 74 minuta, o ekipi Obalske straže za evakuaciju koja dolazi da spase preživele sa ghost shipa, a onda se ispostavi da ovo ghost nije samo figurativno.

Nažalost, zanimljiva podela, dobar ambijent i dosta solidan production value nisu ispraćeni scenarijem koji pruža išta novo i zanimljivo.

Graeme Campbell snimio je televizijski film GUILT BY ASSOCIATION u kom je prikazao istinitu priču koja je dobila dvadeset godina robije zato što je bila u vezi sa dilerom marihuane i kada je shvatila čime se bavi nije ga prijavila, a sve njihove zajedničke aktivnosti, od toga da je na telefonu primila poruke kad ga neko zove, do toga da joj je kupio auto, tretirane su kao učestvovanje i profitiranje od dilovanja.

I same sudije su smatrale da je ova kazna drakonska i da je ceo propis problematičan jer su ljudi po ovom osnovu bivali osuđivani čak i teže od kriminalaca sa kojima su živeli i u čijim su životima imali neku ulogu.

U suštini ovo je message movie, dosta tipična TV forma ali Mercedes Ruehl u glavnoj ulozi i Campbellova režija koja ima u sebi ponešto bioskopsko, naročito kad se pređe u zatvor uspevaju da ga uzdignu nešto iznad pamfleta.

Daniel Calparsoro se potrudio da triler TODOS LOS NOMBRES DE DIOS dobro izgleda. I on ne izgleda dobro, izgleda odlično.

Nažalost, priča kojom se bavi i jednoličan ritam u kom se sve odvija istim tempom i razrešava istom dinamikom u svakoj prilici, doveli su do toga da izgled bude protraćen na jedan u suštini slabo ispričan film.

Paradoksalno sam sinopsis nije čak toliko problematičan ali razoktriva da su ovde prosto razne ideje nabacane, ima i ovoga i onoga pa i pretvaranja svega u još jednu varijaciju na Tosarov film EL DESCONOCIDO, i to još jednu koja dobro izgleda. Praktično, iako je film režirao Calparsoro, ovaj film deluje kao neki mashup filma i serije Dani de la Torrea, gde se prožimaju EL DESCONOCIDO i LA UNIDAD.

Calparsorov tempo je za svaku pohvalu. Film ne gubi vreme i hita napred, ali ubija ga jednoličnost i umesto da energičnošću prigrabi gledaoca, on ga nažalost potpuno ispusti i pažnja počinje da luta.

Ipak, ko voli da vidi španski triler koji dobro izgleda i ozbiljno je urađen, ovde može dobiti tovar hardvera.

* * / * * * *

OPERATION KID BROTHER Alberta De Martina je kultna fusnota u svakoj priči o Bond-filmovima. To je italijanski knock-off u kome Neil Connery, Seanov brat igra brata agenta 00-nešto, glazgovskog lekara sa interesovanjima koja mogu pomoći u borbi protiv deluzionalnog negativca megalomana.

IP je u ta vremena bio dosta ležerno tretiran pa je tako i sam Bond imao pojavljivanja van serijala koji je radio Eon, što bi bilo nezamislivo, a čak je i sam Neil u još jednom filmu odradio sličan stunt, doduše kao Bondov dvojnik.

Neil se inače na kraju nije ozbiljno bavio glumom, niti je imao neku naročitu predispoziciju za to, a naročito nije imao neku kopču sa Seanom, kao recimo njegov sin Jason koji je probao da maksimalno parazitira na očevoj slavi, pa i Bondu, igrajući Fleminga i sl. Međutim, Neil je više ličio na Laurence Harveya nego na Seana pa nije uopšte ni nudio taj tip energije leading mana u ovakvom filmu.

Harvey je na svoj način zadužio špijunski film igrajući u A DANDY IN ASPIC Anthony Manna, i ne govorim ovo da bih na bilo koji način unizio Harveya već da bih opisao kako su to drugačije i energije i kvaliteti između Seana i Neila.

Samim tim OPERATION KID BROTHER i danas živi kao film o kome svaki 007-fan i svako ga pre ili kasnije pogleda, ali ni Neil ni ovi ostali elementi nisu u stanju da nas prevare da je ovo Bond.

Prosto, akcija nije na nivou Bonda, ima mnogo priče, mnogo diskusije i objašnjavanja pa je ni nema puno. Ono koliko je ima, nije baš senzacionalna, ali nije ni ispod nekog donjeg praga Euro Spy filma.

U tom Euro Spy domenu, rekao bih da je OPERATION KID BROTHER minoran po kvalitetu ali među najbitnijim po značaju. Da su to znali autori i producenti možda bi se i više potruili jer eto ovaj film nekako živi i do danas.

* 1/2 / * * * *

SALT AND PEPPER  je rani rad Richarda Donnera snimljen u Londonu sa Sammy Davis Juniorom i Peterom Lawfordom, sporednim protagonistima Rat Packa koji ovde imaju glavne uloge.

Malo je reći da je Donner - koji će kasnije u karijeri postati poznat baš kao majstor rada sa zvezdama - ovde dobio nezahvalan zadatak da snimi film sa dvojicom epizodista suočenim sa zadatkom koji ne mogu da iznesu. Scenario Ealing veterana i generalno duhovitog Michaela Pertweeja nažalost na ekranu nije pružio nimalo humora ali je srećom dovoljno opterećen pričom da na bazi toga drži pažnju.

I konačno, Donner je dobio priliku da radi akcionu komediju. A njemu akcija ide od ruke.

U tom pogledu, SALT AND PEPPER je film koji uprkos tome što nije smešan, i što nema dovoljno upečatljive zvezde da ga povedu, ima izrazito uspelu mehaniku, i Donner se u tom pogledu snašao u ovoj parodiji na bondovske filmove gde su dvojica američkih mangupa posle povlačenja otvorili klub u Sohou i onda spontano uvučeni u zaveru koja vodi ka puču u Velikoj Britaniji.

Ovaj film iz 1968. u bioskope je pustio United Artists, dakle nije bilo inhibicija da se čačne bondovska estetika, pa tako imamo Polaris podmornicu kao lokaciju i poteru sa "adaptiranim" borbenim automobilom po uzoru na Bondove, s tim što je ovo buggy a ne sportski kupe.

SALT AND PEPPER je postigao dovoljno veliki uspeh da je usledio nastavak u režiji Jerry Lewisa.

* * 1/2 / *.* * *

TRUCKER Jamesa Motterna je Michelle Monaghan mudro snimila još 2008. godine kao svoj indie showcase kojim je pokazala da je spremna da se odmakne od lika damsel in distress i sličnih rola koje su joj se tada otvarale.

Ovo je veoma zanimljiva, uzbudljivo postavljena i odigrana priča o ženi koja je napustila sina i otišla da živi "slobodno" i vozi šleper, uživajući u životu blue collar pustolova.

Međutim, kad joj se bivši muž razboli, mora da krene da brine o jedanaestogodišnjem sinu, i uprkos tome što je uverena da je to nešto privremeno, ona se vezuje za malog i on za nju, ali to ne daje odgovor na pitanje da li ona može pružiti razumnu alternativu životu koji on već ima sa očevom sadašnjom ženom, i udovicom u perspektivi.

Reč je o socijalnoj melodrami sa elementima psihološke studije u obnavljanju odnosa između majke i sina i film je jako uspeo u svojoj jednostavnosti. Mottern je okružio Michelle Monaghan kao centralnu ličnost glumcima kao što su Nathan Fillion, Benjamin Bratt i Joey Lauren Adams ali glavni posao ipak rade ona i mali.

Lawrence Sher, kasnije specijalizovan pre svega za komedije i uspehe sa Todd Phillipsom, nudi veoma solidnu indie fotografiju u kojoj lepo zarobljava svet "slobode i prostranstva" u kom se glavna junakinja dobro snalazi ali i korozivnost sirotinjskih naselja i kamiondžijskih odmorišta.

Mottern je snimio efektnu "amerikanu" i svako je od ovog filma dobio šta mu je trebalo.

* * * / * * * *

Vaughn Stein je britanski reditelj koji je posle karijere na raznim drugim pozicijama, pa i kao glumac, uspeo da započne rediteljski rad gde je za svaki projekat uspevao da okupi vrlo kompetetne podele. Nažalost, film TERMINAL je straćio skroz Margot Robbie kao je bila na pragu superstardoma, Simona Pegga i ostale a u EVERY BREATH YOU TAKE ima još jaču ekipu na jednom mestu, ako gledamo optimalne potrebe žanra.

Stein pokušava da snimi rutinski old school triler o intruderu koji uspeva da se uvuče u život porodice i da ga razara. Nema tu noviteta niti naročitih preokreta. Čak ni ono što je nominalno "preokret" u stvari nije suštinski preokret jer ne menja stvari.

Međutim, film naprosto nije dobar. Svi glumci se trude maksimalno, i jedini koji zaista pravi greške je Sam Claflin, međutim, Stein - uprkos tome što film dobro izgleda nažalost ne uspeva da uhvati zamajac pripovedanja i da izgradi tenziju.

Tako da, šta se tu može, na kraju pomoći ipak nije bilo.

Od filma sa sjajnom podelom koji se mogao izroditi u svašta postao je materijal za televiziju.

* * / * * * *

Bernard Rose je veliki autor ali se nije snašao u pokušaju da izvede danas jednu od "obaveznih figura" a to je snimanje pandemijskog filma.

TRAVELING LIGHT je film sa nekoliko labavo povezanih tokova za koji je jasno da je snimljen na "nervnoj bazi", u pokušaju da nešto stvori tokom pandemije, da se ona ovekoveči, ali u suštini rezultat je nekoliko epizodičnih nerazrađenih situacija u kojima igraju face poput Roseovih veterana Danny Hustona i Tony Todda odnosno Stephen Dorff.

Ima tu dobrih ambijenata, ima energije, ima dobrih faca, ali nažalost nema celovitosti.

Da se razumemo, nije Rose imun na snimanje lošeg filma, niti su uslovi u kojima je radio bili idealni, ali ovde imamo posla sa zapravo pristojnim izdanjem te pandemijske filmadžijske groznice, ali ipak nedovoljno uspelog da bi se održalo u poređenju sa boljim, a naročito sad kad je sve prošlo.

* * / * * * *

Godišnja lista za ljude koji su otvoreni za moju zatvorenost.

Moram da napomenem da je ovo jedna reakcionarna lista čiji je cilj da zbijemo redove.

https://starikadar.blogspot.com/2023/12/stari-top-10-2023.html

Pre samo šesnaest godina, Amerikom vladao je George W. Bush a film kao SHOOTER je bio moguć u produkciji Paramounta.

Da se razumemo, i danas je Paramount sa TOP GUNom, i programima Paramount + i dalje najotvoreniji za razumevanje sa narodom iz red i flyover statesa. Međutim, SHOOTER je bio jedan ambiciozan akcioni triler u koji je studio uložio ozbiljna očekivanja.

Snimljen je po romanu Stephena Huntera, čoveka koji je dobio Pulicera za filmsku kritiku, a pored toga i konzervativca, pisca krimića i što je najzanimljivije - gun freaka.

Bob Lee Swagger je junak serije njegovih romana, a POINT OF IMPACT koji je ekranizovan ovde je veoma sličan jednom drugom literarnom izvorniku koji je doživeo uspeh na filmu, romanu Davida Morrella iz kog je izrastao Rambo.

U ovom slučaju, traumatizovani i veoma ogorčeni veteran je specijalsta za snajpersko gađanje ali je pored toga i borbena mašina u ljudskom telu, i malo je reći da su se mutni private contractori gorko prevarili kad su ga izabrali da im bude patsy za ubistvo predsednika.

Naime, on je svestan da stvar neće biti gotova dok ili on ili ne budu sklonjeni za životne i svake druge scene, tako da kad shvati da je zloupotrebljen kreće u totalnu osvetu, pretvarajući Ameriku u ratište.

Ako je Jason Bourne koji ne preza od velikih razaranja kao skalpel, Swagger je kao čekić, a i film je takav u poređenju sa Limanom i Greengrassom.

Međutim, SHOOTER uspeva da nadoknadi svoju realnu tupost, prvo sjajnom rolom Marka Wahlberga koji u ovako trashy premisi uspeva da pokaže zaista neverovatno visok angažman. On je zaista u ovo poverovao i preneo je to na gledaoce. Imajući u vidu da Swagger nema neke izrazitije primere šarma i ljudskosti u širem smislu, Wahlberg nam je začuđujuće približio.

Fuqua u saradnji sa Peterom Menziesom koji je pekao zanat kod McTiernana nudi solidnu akciju u jednom mejnstrim ključu ali sa finim izletima u jače nasilje.

Ipak, priča je ovde ključ. Naime, ovde imamo pravu desnu fantaziju. Establišment želi da iskoristi jednog pravog rodoljuba individualca. On previše veruje u pravdu a premalo u sistem da bi ovakvu stvar prepustio državi da reši. U tome mu pomažu teoretičari zavere i poluilegalni gun freakovi i oružari, i - gle čuda - oko svega su u pravu, i lako ga razumeju.

Paramount je ovde da Hunteru i fanovima da puste mašti na volju, a Wahlberg je otelovio njihove želje i uz pomoć Fuque to formulisao u solidan film koji je zaista stvar ukusa, mada ni oni koji nisu istomišljenici ne bi mogli da mu daju manje od * *.

Od mene,

* * * / * * * *

THE TRIAL OF TONY BLAIR pisao je Alistair Beaton kao satiru o Blairovom padu s vlasti i životu posle toga. Iako sam mislio da sam dosta upoznat sa problematikom, imao sam teškoće da razlučim šta su istinski biografski podaci a šta su izmišljene satirične situacije. Simon Cellan Jones sve režira na jedan vrlo konvencionalan način, kao da je reč o biografiji neke ličnosti i događaju koji opravdava malo "lakši" pristup temi, dakle lepršaviji i komičniji, ali nikada ne dopušta da stvari potonu u grotesku.

Stoga bez pristupa stručnoj literaturi, u gledanju ovog televizijskog filma pre svega mogu da uživaju Britanci i one koji su baš do detalja izučili Blairov životni put.

No, nema sumnje. ovaj televizijski film koji je snimio Channel 4 predstavlja jedan od jačih simbola, Blairovog sunovrata u britanskoj javnosti.

ON EXPENSES je istinita priča o razotkrivanju zloupotrebe nadoknada za odvojeni život u britanskom parlamentu koja je otišla toliko daleko da su dokumenti otkrili ponašanje nesvojstveno džentlmenima.

Naizgled, prozaičan slučaj bio je prvoklasna afera i borba jer su se parlamentarci veoma potrudili da podaci o njihovom trošenju budu uskraćeni javnosti. Međutim, jedan američki presedan je dao ideju novinarima u Britaniji koje je predvodila jedna Amerikanka i sve je razotkriveno.

Raquel Cassidy je veteranka političkih tema, a Brian Cox u ulozi najraspusnijeg spikera parlamenta je uvek zanimljiv za gledanje. Scenarista Tony Saint i reditelj Simon Cellan Jones nalaze pravi model kako da prikažu ovu priču koja je istinita ali ne bez doze humora.

Po preporoci Olivera Stonea pogledao sam film LIVING IN A BIG WAY, posleratni mjuzikl koji je režirao Gregory La Cava, potcenjeni majstor žanra.

Stoneu je zanimljiva slika povratka veterana iz rata koji je umesto noir zapleta i krizom maskuliniteta dočekan zapravo nečim potpuno drugim - energijom obnove, nove izgradnje životnog ambijenta i u doslovnom i u metaforičnom pogledu.

I zbilja, ovo nije film koji povratnika iz rata tretira kao izgubljnog i kastriranog gubitnika, ovo je priča o vojniku koji se vraća očekujući da ga čeka devojka sa kojom se na prečac oženio pred odlazak u borbu i shvata da je ona glamurozna, bogata naslednica koja je prosto bila sklona da razgali vojnike kao deo svog doprinosa na homefrontu dok je njen otac zgrtao milione na vojnim liferacijama.

Naravno, ona ne smatra taj brak validnim i trenutak iz kog je proistekao je odavno zaboravila a vojnika zabavlja da malo zateže pitanje razvoda jer hoće da zeza blazirane bogataše. Međutim, postepeno tu počinje da se razvija ljubav za duže staze.

Gregory La Cava i Irving Ravetch u dramskim scenama nude veoma duhovit dijalog, nestašan i socijalno angažovan, dočim Stanley Donen i Gene Kelly briljiraju u plesačkim numerama kojih nema puno ali su impresivne.

Film je u svoje vreme bio promašaj, i još pre Stonea je ušao u fazu revalorizacije, ali slagao bih ako bih rekao da me baš Stone nije zainteresovao za ovo.

* * * / * * * *

Ottessa Moshfegh je književnica hrvatsko-iranskog porekla koja je kod nas zastupljena jednim prevodom kod Booke, ali roman o čijoj će ekranizaciji sada biti reč je izdat u Hrvatskoj kao EILEEN za kuću Vuković-Runjić.

Luke Goebel i sama Ottesaa Moshfegh su adaptirali roman, i scenario se u priličnoj meri razlikuje od romana, pre svega jer neke odnose prebacuje iz okvira značajnih u sferu skoro neprimetnih, ali time ekranizacija ne gubi ništa, već kroz tu redukciju nastaje kompaktniji film.

EILEEN nije u klasičnom smislu krimić, ali jeste roman koji ima izrazitu dimenziju tog žanra u mnogim svojim aspektima,, dok se film svakako može definisati kao hitchcockovski noir.

Reditelj William Oldroyd je najpoznatiji po ekranizaciji priče Nikolaja Leskova koja je svoju prvu tonsku filmsku adaptaciju dobila baš kod nas kao SIBIRSKA LEDI MAGBET Andrzeja Wajde, i iz toga filma preuzima disciplinu filmskog izraza koja iz naizgled hladnog rediteljskog postupka gradi odnos prema likovima i njihovim emocijama.

EILEEN je film prepun tenzije koja je isprva seksualnog i emotivnog karaktera, zatim socijalnog a na kraju dobija i klasičniju kriminalističku dimenziju.

Naslovna junakinja je mlada žena koja je u životnoj krizi, nezadovoljna sobom, svojim telom i poslom u popravnom domu u kom nema nikakve perspektive. Kod kuće je čeka otac, penzionisani policajac i aktivni alkoholičar, udovac, i od njega svakako ne dobija bilo kakvu podršku i pomoć.

Kada se u popravnom domu pojavi nova doktorka psihijatrije, Eileen pomisli da je našla prijateljicu a možda i ženu koja će je uvesti u neke druge sfere transgresije koje je raspoložena da isproba. Međutim, ni ne sluti u kojoj meri je doktorka spremna da ispita socijalne konvencije.

Thomasin McKenzie igra naslovnu junakinju a Anne Hathaway igra doktorku, i hemija između njih dve u najboljem smislu evocira uspomenu na BOUND iako je ovaj film na kraju ipak bitno drugačija stvar.

Naime, Oldroydov postupak kroz kliničko izlaganje priče, sa interesantinim praćenjem unutrašnjeg stanja glavne junakinje kroz uvođenje oniričkih scena, ne samo snova nego i sanjarenja, uspeva da proizvede konstantnu tenziju u sat i po trajanja ovog filma. Kada se na to doda njegova odluka da na dramaturški utemeljen način gledaocima uspešno izmakne tlo pod nogama, onda dobijamo čist triler u efektu na publiku, iako se veći deo radnje bavi manje više melodramskim situacijama.

EILEEN je film koji je uzbudljiv kad se gleda, i zanimljiv kad se o njemu razmišlja. Smešten je u epohu, i na neki način deluje kao opis filma Todda Haynesa iz neke pozitivne kritike, dakle nešto što nikada ne dobijemo u stvarnosti.

Oldroydov odnos prema epohi je zanimljiv. On je nagoveštava i rekonstruiše ali krajnje nenametljivo. Uspeo je da stvori utisak priče koja se naprosto dešava u to vreme i to je sve. Sličan je njegov odnos prema kinematografiji tog doba. Pomenuo sam Hitchocka kao najočigledniji uticaj a sigurno da ima čitav niz reditelja iz te epohe koji bi snimali ovako nešto. Samim tim možda čak Hitchcock i nije najtačniji uticaj ali jeste najimpresivniji. Međutim, na ekranu nema nikakvih pokušaja da se silom stvara neka stisla korelacija sa epohom. Niti je film namerno "moderan" u inscenaciji i kadriranju a smešten je u epohi, niti je namerno arhaiziran da liči na film iz tog doba. Oldroyd ga je snimio vrlo elegantno i estetizovano ali sa svim zahvatima isljučivo u funkciji priče.

U vreme kad je ovaj film izašao takve priče su bile visoki mejnstrim, danas je to ipak mnogo više art house i možda prestige picture. EILEEN ima osobine i jedne i druge sorte ali ne pravi ustupke tim formatima.

* * * / * * * *

Imao sam tu čast da se Mehmet pozabavi mojim stvaralaštvom -

https://cvecezla.wordpress.com/2024/01/05/film-3211/


Sent from my iPhone using Tapatalk

Omg. Šta ti je ovo trebalo? Nadamo se da si bar uzeo dobru lovu od Raste!!

Nisam to radio za lovu. Radio sam da bi me Mehmet nekako zapazio.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Bogami te je zapazio. A i ugazio. Nadajmo se da sad nećeš napustiti forum poput Radmila.

Deluje kao objektivan prikaz.

Što bih napustio forum? Zbog malo istine?


Sent from my iPhone using Tapatalk

Dark horse ne bi napustio forum ni da mu platimo.

Da mi Boban pokloni sajt ZS verovatno bi ga napustio istog trena. Ne bih nikad učestvovao na svom sajtu.

Quote from: dark horse on 05-01-2024, 13:15:47
Bogami te je zapazio. A i ugazio.

Nisam nikog ugazio, zaboga. Napisao sam svoje utiske o filmu koji nisu sasvim negativni i ono što je u njima negativno nije vezano za Crippleovu ekspertizu već za subject matter nad kojim on nije imao kontrolu. Moja najveća zamerka je svakako na to da ovo nije nastajalo kao "film" već kao video-album pa onda naknadno "prošireno" u film i mislim da to nije ispalo idealno. Cripple je tekst video pre objavljivanja, ponudio mi i neke dodatne informacije i tekst je nakon toga izmenjen i dopunjen u skladu sa njima.

Ma naravno. Zezam se ja malo. Ni Orson Vels ne bi mogao da izvuče onakav projekat, patetiku nezrelog lika nesvesnog situacije u kojoj se našao i koji pokušava da ide na šarmiranje čuvara i advokata i nervira se što ga već ne puste.

Slažem se sa Trumanom, prikaz je objektivan. Meho, još si ti bio i preblag.

Koga interesuje ceo film, ima ga ovde:

3211 CEO FILM

Meni taj Rasta deluje kao neki bezvredan lik koji bi od sebe hteo da napravi legendu. Klasična priča o reperima, hip-hoperima i sl. Nemaju kvalitet, nemaju talenat, pa se dohvate nezahtevne muzike i pravljenja krivičnih dela.

Ali Rasta definitivno nije netalentovan, definitivno sam sebi pravi muziku (i produkciju), ima sopstvenu izdavačku kuću i, kako sam napisao i u tekstu, njegov uspeh nije na ime bilo kakvog poznatog menadžera ili producenta već isključivo njegovo sopstveno delo. Meni se njegova muzika ne dopada, niti mislim da su teme koje on obrađuje zanimljive, pogotovo ne interesantno umetnički obrađene, ali Rasta je napravio 100% onog čime se probio i to je činjenica.


Enivej, videćete već naredne nedeje kako će tek Munje O5 da prođu...

Prebio je Loku iz Maskoma, samo to je dovoljno za poštovanje.

Mda, talentovan je da pravi lošu muziku, a sve je uspeo "sam" neograničenim budžetom, pritom nije morao da se zamara trivijalnostima kao što su rad ili studiranje. Da me neko ne shvati pogrešno, nisam ljubomoran na njega što je rođen bogat, ali muzika mu je teško sranje, a to što je popularan, pa recimo da danas nije apsolutno nikakav kriterijum. Film ne znam kakav je, ali za Rastu znam, i nemojmo sad od njega praviti "ne slušam tu muziku ali ipak respekt" lika, jer nije nizašta, što bi rekla moja baba.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Quote from: Meho Krljic on 05-01-2024, 17:11:30
Ali Rasta definitivno nije netalentovan, definitivno sam sebi pravi muziku (i produkciju), ima sopstvenu izdavačku kuću i, kako sam napisao i u tekstu, njegov uspeh nije na ime bilo kakvog poznatog menadžera ili producenta već isključivo njegovo sopstveno delo. Meni se njegova muzika ne dopada, niti mislim da su teme koje on obrađuje zanimljive, pogotovo ne interesantno umetnički obrađene, ali Rasta je napravio 100% onog čime se probio i to je činjenica.

Muzika mu je loša. Kako vreme odmiče primećuje se pad u kvalitetu muzike na globalnom nivou. Npr. nekad je pop muzika bila iq 110, sad je iq 80. Netalentovani likovi kao on namerno biraju taj žanr gde mogu da foliraju da su talentovani smećem od tekstova i nekim miksovanjem loših ritmova.