ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Valjalo bi videti ovu izložbu. Meho, hvala na podsećanju iako nisam komunjara.

Ima Banksy izložbu i ovde kod mene. Možda odem za vikend.

Pitam se da li Banksy voli anonimno da posećuje svoje izložbe po svetu. Možda dođe i ovde.

Komunista ko ide

https://steemit.com/art/@koenraadt/art-by-committee-the-problem-with-banksy-s-communist-artvertising-it-s-unoriginal

solidni argumenti; bansky neto imanje cca. 100 milijuna us-dolara, aktualni godisnji prihodi cca. 30 milijuna us-dolara, odlicno umrezen. definitivno komunista.

Vole pare vise no sto mrze krst

U Galeriji SANU sam danas slučajno naleteo izložbu ovog crnogorskog umetnika:
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3_%D0%82%D1%83%D1%80%D0%B8%D1%9B

Kao slab poznavalac (ali ipak u određenoj meri ljubitelj) slikarstva nisam ranije znao ko je ovaj gospodin. Na osnovu slika, onome što sam pročitao o njemu i dokumentarca koji je puštan rekao bih da je bio zanimljiv stvaralac. Slike su mu kompleksne i odišu užasom (posebno one u svetlo plavim nijansama mi tako deluju). Neki stranci su ga opisivali kao jednog od onih stvaralačkih genija koji ostaju na margini.

Izlgeda da je bio tražen i među galeristima i muzejistima:
https://www.mutualart.com/Artist/Miodrag-Djuric-Dado/231EC5966F20CEFF

Evo još malo o njemu:
https://www.artmajeur.com/en/magazine/5-art-history/dado-an-artist-of-the-imagination-and-violence/335668?utm_source=mutualart&utm_medium=referral
Teško ga je bilo svrstati u jedan pravac.

Nadam se da će Meho posetiti ovu izložbu i dati ozbiljnu analizu kako to uvek čini.

Rado, ali je jasno da sam ja, kao i ti, "slab poznavalac (ali ipak u određenoj meri ljubitelj)" 

Quote from: Meho Krljic on 02-02-2025, 07:04:04
Rado, ali je jasno da sam ja, kao i ti, "slab poznavalac (ali ipak u određenoj meri ljubitelj)" 

Hajde Meho, ne budi lažno skroman. Pisao si ovde kilometarske kritike raznoraznih izložba, a sad kao ne znaš ništa. Očekujem od tebe ozbiljnu analizu.

Ali ja zaista nemam ni trunke više nekakve naobrazbe od tebe ili bilo kog drugog slučajnog prolaznika. Jedino možda imam više vremena da pišem duže impresije, pošto ne radim ništa pametno u životu 

U galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu trenutno je u toku retrospektivna izložba jednog od najzanimljivijih imena srpskog modernog slikarstva iz njegove posleratne faze. Ilija Bosilj: trijumf umetnosti je vrlo ozbiljan poduhvat za unuku Ilije Bosilja, Ivanu Bašičević Antić a koja je sa velikim uspehom ovu istu izložbu pre dve godine postavljala u Italiji a prošle godine u Švajcarskoj. Ivana Bašičević Antić je, naravno, direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti, jedne važne (i ambiciozne) institucije osnovane još 1960. godine (kao Galerija samoukih likovnih umetnika) a kome je danas glavni prostor u Jagodini dok mu je sedište u Beogradu u Salonu Oto Bihalji-Merin, prostoru u kome je Bihalji-Merin, jedan od najvećih afirmatora naivne umetnosti u svetu proveo poslednjih par decenija svog rada. Dakle, produkciju ove izložbe potpisuje Muzej naivne i marginalne umetnosti u saradnji sa novosadskom Fondacijom ,,Ilija & Mangelos" (čija je Bašičević Antić predsednica) a njeno otvaranje 25. Marta ove godine poklopilo se sa stotridesetom godišnjicom rođenja umetnika.





To da jedna institucija kao što je SANU ima ovako ozbiljnu i temeljno rađenu postavku za umetnika koji nije bio njen član niti je, strogo uzev, imao ikakvo formalno umetničko obrazovanje bi trebalo da ukaže na to koliko je Ilija Bašičević Bosilj bio jedinstvena i uticajna pojava u polju srpske i jugoslovenske, ali zatim i evropske pa i svetske umetnosti. Na ovoj izložbi ima stotinak radova iz raznih muzejskih i privatnih kolekcija uključujućo mnoge koji nikada ranije nisu javno izlagani, i njena početna koncepcija vođena je percepcijom i analizom Bosiljovih radova od strane akademika Vojislava Đurića i Dejana Medakovića, prepoznavanjem njegove pozicije unutar ne samo nekakvog konteksta jugoslovenskog i srpskog naivnog slikarstva već i slikarstva Vizantije sa kojim njegov izraz imao vidne spone.

A što je deo jedne skoro neverovatne priče, koja se skoro graniči sa bajkom i za koju imate utisak da ,,danas" naprosto ne bi mogla da se dogodi. Slikar koji je za života sa svojim izložbama obišao Francusku, Švajcarsku, Italiju, Japan i Meksiko a posthumno je, u ovom veku, izlagan u Njujorku, rame uz rame sa Kandinskim, Šagalom, Kleom, Šileom i Pikasom je rođen u Šidu dok je Šid još bio samo selo u Austrougarskoj i skoro celog svog života je bio tek zemljoradnik. Ilija Bosilj je proveo jedan ozbiljan radni vek obrađujući zemlju, gajeći žitarice i svinje, natežući se sa raznim vlastima oko prava na svoju zaradu i imanje. Naravno, ne najmanje sa posleratnim komunistima koji su u tom trenutku već dosta imućnog vlasnika gazdinstva – navodi se da je Bosilj bio jedini seljak u Šidu koji je svoju decu školovao – doživljavali kao klasnog neprijatelja. No, da ne grešimo dušu, Bosilj je nešto gore prošao pod nekim drugim režimima, za vreme Prvog svetskog rata bežeći da izbegne mobilizaciju u austrougarsku vojsku, a da bi 1942. godine od strane tada aktuelnih ustaša, beleži se, bio osuđen na smrt. Da ovo ne bude tek uzbudljiva, možda-istinita-a-možda-i-ne crtica u biografiji divljeg umetnika iz Šida podseća i činjenica da je Ilijin dobar drug iz škole, slikar Sava Šumanović upravo te iste 1942. godine streljan od strane ustaških vlasti.






Ilija je tada sa svoja dva sina otišao u Beč, i tamo jedini put u životu radio nešto što nije spadalo u zemljoradnju. Ironija da je od lokalnih fašista pobegao pravo u trbuh proverbijalne zveri je imala i dodatni ironijski preokret jer je Ilija Baščević ratne godine proveo u fabrici Meseršmit praveći avione kojima su fašisti vršili svoja osvajanja.

Po povratku u oslobođenu Jugoslaviju, a nakon dijagnostikovane tuberkuloze što ju je pokupio u Beču trpeo je česta disciplinovanja od strane tadašnjeg režima i poprilično solidno upoznao zidove pritvorskih prostorija zbog čestih zatvaranja i natezanja sa vlastima oko zemlje koja mu je oduzeta. Možda i paradoksalno, baš to što su ga komunisti sprečavali da se bavi svojom odabranom profesijom zemljoradnika, poguralo je Iliju Bosilja ka ulasku u slikarstvo. Uticaj pokojnog Save Šumanovića je očigledno bio snažan a kažu da je Ilija uzimao knjige svojih sinova, Vojina Bašičevića koji je bio lekar, i pogotovo Dimitrija Bašičevića, izuzetno cenjenog kritičara i istoričara umetnosti, kustosa, ali i, pod umetničkim imenom Mangelos, konceptualnog umetnika koji je bio jedan od osnivača zagrebačke umetničke grupe Gorgona poznih pedesetih godina prošlog veka. Dimitrije Mangelos je i bio jedan od najgorljivijih promotera naivne i apstraktne umetnosti u Hrvatskoj i Jugoslaviji onog doba, pa je otac u njemu našao i neku vrstu teorijskog utemeljenja koje ga je ohrabrilo da sam krene u kreiranje.

Tako je 1957, sa šeszdesetdve godine života, dakle u dobu kada se ljudi već penzionišu – Ilija prvo krenuo sa crtežima i gvaševima a onda već naredne godine avanzovao na uljane boje i slikanje na platnu, drvetu ali i drugim materijalima.





Iako bi se, na osnovu ove biografije, očekivalo da pred sobom imamo prototipskog naivnog slikara, Ilija Bosilj je po svojim temama, simbolikama ali i tehnikama bio nešto sasvim drugo. Pre nekih osamnaest godina, dakle pune tri i po decenije posle njegove smrti, kada je struka već rekla svoje, Londonski časopis Raw Vision* uvrstio ga je u 50 klasika svetske art brut umetnosti. Ali koliko god da se ovde zaista radi o slikaru bez formalne naobrazbe i koliko god da je njegovo slikarstvo koje možete još nekoliko dana videti u galeriji SANU neformalno i slobodno u svom tretmanu perspektiva, a bučno i često ovaploćeno u grubim, debelim, praktično trodimenzionalnim teksturama gde je boja nanošena u jakim slojevima na podlogu sa koje će mnogi oblici iskakati prema posmatraču i navoditi ga da menja ugao gledanja, u Bosiljevom stvaralaštvu postoje i disciplina i doslednost simboličkog jezika koji nisu tipični za art brut.
*posvećen pre svega ,,outsider art" umetnicima i 1997.  godine od strane UNESCO-a nagradom Camera priznat kao najbolji magazin o umetnosti na planeti

Ovo su, da bude jasno, mislili već u ono vreme, i, da bude još jasnije, javno optužili Iliju da on nije autor svojih slika. Kako bi, na kraju krajeva jedan šidski paor koji do sedme decenije života nije u ruke uzeo kičicu uopšte mogao da radi slike koje su oblicima i bojama mogle da se izlažu rame uz rame sa Miroom a po tretmanu figuracije i njenog rastezanja preko granica racionalnog dolazile kao organskija, možda žovijalnija interpretacija koncepata što su ih u savremeno slikarstvo uvodili Kle ili Pikaso? Zbog svega ovoga, Ilija Bosilj je prozvan i optužen da zapravo slike svog sina predstavlja kao svoje, valjda u nekakvom činu razuzdane, besmislene sujete, pa je Bosilj onda 1965. godine javno, pred komisijom u Zagrebu, slikao da svi vide da su stvari koje je izlagao pod svojim imenom i potpisivao velikim ćiriličnim slovima bile zaista emanacije njegovog duha i kreacije njegove ruke.






Ilija Bosilj je imao interesantnu opsesiju stalno ponavljajućim simbolikama. Iako inspirisan nasleđem vizantijskog slikarstva* i mnoge od njegovih figura imaju oreole oko glave koji bi mogli biti svetački haloi, iako neke njegove slike prikazuju ,,kraljeve", na primer one iz ciklusa Ilijada, Bosilj se ne može tako lako svrstati u nastavljače ijedne jasne tradcije. Pre se može prepoznati jedan intuitivan, pronicljiv pristup u kome su delovi tradicija vrlo postmodernistički lako i smelo spajani u originalne kompozicije čija tumačenja zahtevaju intimniji odnos sa samim umetnikom pored formalne naobrazbe što je u stanju da identifikuje reference. Na primer, ,,Ilijada" je doslovno igra rečima vezana za Ilijino ime, ciklus nazvan PRE SVEGA da identifikuje autora, verovatno u činu sopstvenog prepoznavanja koliko je neočekivano da ,,običan" zemljoradnik sada slika troruke kraljeve i izvitoperene, zaobljene ljudske figure koje u rukama drže crkve i džamije. ,,Marko" koji se ponavlja na Ilijinim slikama ima tri ruke, ali ovo je i najmanje neobično igranje sa anatomijom kod ovog autora. ,,Dvoličnost" kao apstraktan koncept i deo karaktera u Bosiljovom simboličkom rečniku nema osuđujuću konotaciju već je neraskidivi deo života svakog živog bića (,,sva božija stvorenja na ovom svetu (su) maramice sa dva lica, (...) jedno lice prikazuju pred svetom, a drugo, pravo kriju i samo retki imaju priliku da ga vide.") a onda su njegove slike prepune ljudi i životinja sa ne samo dva lica već i sa dve glave, fantazmagoričnih stvorenja koja kao da su u istu sliku ušla iz nekoliko mitoloških i folklornih tradicija, zmajeva, riba i morskih konjića, divljih prasića, bizarnih spojeva kokošaka i konja u jednom telu sa dva vrata, dve glave, četiri noge, paunova sa neopisivo kompleksnim repovima i fazanima sa dva lica na jednoj glavi.
*na nekim slikama, pogotovo poznijim se vidi mnogo korišćenja zlata u konturama, a što DELUJE kao aluzija na Vizantiju i srednjevekovne iluminacije ali postoji i snažna argumentacija za to da je Bosilja za to inspirisalo upoznavanje sa radovima Gustava Klimta


Bosilj, zaista, naivnom slikarstvu pripada na ime odsustva perspektive, pozadine, raspoređivanja elemenata svojih kompozicija  po ravnima i linijama koje podsećaju na narodno slikarstvo, ne nužno iz Evrope, ali su teme i simbolike kojima se bavio na sasvim drugoj strani. Ova izložba pokriva glavne kategorije slikarovih interesovanja, od radova koji su snažno inspirisani prizorima iz Svetog pisma, preko ciklusa inspirisanog srpskim narodnim predanjima i epskim pesmama, Ilijade koja se bavi promišljanjem pre svega ljudske prirode, pa do slikanja životinja, uključujući hibride različitih životinja ali i životinja i ljudi) i nepostojećih bića izašlih direktno iz kolektivnog nesvesnog.





Zapravo ta, reklo bi se, jaka spona sa Jungizmom i zaranjanje u univerzalne simbolike jeste ono što je na mene ostavilo najjači utisak nakon posete ovoj izložbi. Bosiljevo oslanjanje na vizantijsko slikarstvo, Stari zavet i otkrovenje Jovanovo su vidljivi u njegovim slikama, ali njegov odnos ka religijskoj tradiciji ne sugeriše nikakvu bogobojažljivost ili strahopoštovanje pred nesaznatljivim. Suprotno od toga, Bosiljeve slike su pune psihodelične energije nekoga ko nije slikao ,,teme" već pre ,,vizije", hvatao grozničave slike koje su mu dolazile jer je ušao u direktnu komunikaciju sa ljudskom podsvešću i tamo dotakao tragove sila kreacije. Presudno za možda ne TUMAČENJE ali percepciju Bosiljevog slikarstva, mislim, je to da se prepozna ta energija oduševljenja, radosti kreacije koja je držala ovog čoveka poslednjih petnaest godina života. Njegove slike nisu ,,religiozne" – pogledajte mu Četiri jahača apokalipse koji izgledaju kao da su izjahali iz nekog Adventure Time crtaća a onda upali u bure sa medom, pa naleteli na brdo strugotine i potpuno izgubili kompas – ali jesu ,,božanske" sa tom nesputanom energijom stvaranja koja čini da nemoguće postane stvarno. Da čovek stane sa četkicom i bojom ispred daske i da na dasci ostane nešto živo, opipljivo, moćno. Da seljak kome su oteli zemlju sada njima otima nebo, istoriju, tradiciju i veru i čini ih svojim i da će sa njima proputovati svet i ostaviti trag dublji od bilo čega što su oni iza sebe ostavili. I to je neka osveta. Izložba je otvorena do osmog Juna.

Meho, hvala ti na iscrpnom osvrtu koji sam sa zadovoljstvom pročitao. Moram reći da mi je umetnikov život dosta zanimljiviji od njegovog dela. 

Eh, šta ja znam, meni su slike fenomenalne, ali jeste mu život bio zanimljiv, istina je.

Tako je moj sin crtao sa pet godina.

Dobro je da to niko nije video, terali bi ga da ponavlja te crteže pred komisijom!!!!

Nisam znao da je Ecce Homo zapravo plagijat, a originalni autor SRBIN!! 

Quote from: ALEKSIJE D. on 03-10-2025, 12:36:15Tako je moj sin crtao sa pet godina.

lako je to sa pet, svi tako crtaju sa pet.
treba to moci sa 55. uporno vjezbati od 5 do 55 a bez trunke napretka. ti su rijetki.

U Beogradu je u poslednjih nekoliko nedelja, i to na dve vrlo lepe lokacije u toku izložba pod naslovom Layering, a koja predstavlja radove iz najnovije faze beogradskog vajara, slikara, multimedijalnog umetnika, akademskog profesora i kulturnog poslenika, Marka Lađušića. Verovatno ste i sami, prolazeći beogradskim Terazijama u izlogu tamošnje galerije Arte primetili video-rad ovdašnjeg ilustratora Luke Tilingera a koji na velikom ekranu animira jednu od Lađušićevih kompozicija tako što pokazuje od koliko je slojeva ova slika zapravo urađena. Ovaj rad – dostupan i na Instagram nalogu galerije – sa svojom kombinacijom disciplinovane geometrije i kolorne agresivnosti ima upravo onu futurističku psihodeličnu dimenziju koja bi morala da moderno slikarstvo učini primamljivim ili makar interesantnim novijim generacijama što su odavno internalizovale tu intersekciju dizajna i hipnagogičkih priviđenja, animacije i ritmičnosti nastalih iz sudara elektronske, klupske muzike, japanskog animea i video igara i doživljavaju je kao de fakto kod unutar kog se jedino može razumeti poslednjih tridesetak godina života na Zemlji.



A ipak, obe lokacije galerije Arte – ona na Terazijama i ona na Andrićevom vencu – u kojima je izložba postavljena su bile sasvim prazne oba puta kada sam odlazio da gledam slike u njima. Sa jedne strane je ovo, naravno, pouka o mojoj sopstvenoj privilegovanosti da pauzu za ručak na poslu i povoljnu geografsku lokaciju kancelarije mogu da koristim da se duhovno nahranim, ali sa druge je i podsećanje da prisustvujemo možda i poslednjim trzajima kulturnog života u Srbiji i njenoj prestonici. Svakako, apstraktna, nefigurativna vizuelna umetnost nikada nije bila nekakav poseban magnet za mase, ali u ovim Lađušićevim radovima ima nečeg neodoljivo atraktivnost pa i MODERNOG – na jedan istovremeno i retrofuturistički način – i čovek očekuje da ispred ovih slika vidi mlade osobe kako pokušavaju pogledom da prodru kroz površinu platna i spoznaju šta se to nazire IZA.



Marko Lađušić je u nominalnom smislu vajar jer je diplomirao primenjeno vajarstvo na beogradskom Fakultetu primenjenih umetnosti pre tačno trideset godina. No, kao predavač – na istoj školi – se on bavio slikarstvom, a kao autor je radio veoma raznolike projekte, dobijajući razne nagrade za crtež kao i za skuplturu, kreirajući kolekciju nakita za učešće Roksande Ilinčić na Londonskoj nedelji mode pre dve decenije, uvršćujući svoje skulpture u postavke različitih muzeja i drugih javnih prostora u Srbiji i Bosni i Hercegovini, izlažući na više od devedeset grupnih i dvadesetšest samostalnih izložbi kod kuće i u inostranstvu, radeći i više javnih instalacija. Pre dve godine je bio deo projekta Infinity of Structure na dvadesettrećoj međunarodnoj izložbi Trijenale u Milanu, autora Ivana Mangova, radeći sa Aleksandrom Vacom, animatorima Markom Todorovićem i Lukom Tilingerom, muzičarem Dorianom Jovanovićem i kustoskinjama Biljanom Jotić i Natašom Radojević. Tekstovi njih dve o Lađušićevom radu kao i tekst koji je napisao Domenico De Chirico o Infinity of Structure nalaze se i u monografiji što je izdata kao katalog izložbe Layering.



Odmah vredi i pomenuti da je ova monografija skoro obavezna kao deo iskustva odlaska na izložbu Layering – uprkos njenoj zaista povisokoj ceni – jer je produkcija urađena na veoma visokom nivou. Thalber & Arte – koji su i originalni autori ove izložbe – ovde  nisu pravili kompromise i u monografiji se pored autoritativnih tekstova dobija veliki broj izuzetno kvalitetno reprodukovanih Lađušićevih slika koje proširuju ono što se u samim izložbenim prostorima na Starom gradu može videti, ali ga i kontekstualizuju, obezbeđujući jasniji uvid u kreativni proces iza ovih radova i mutiranje njihovih ideja kroz varijacije na oblike i boje sa, čini se, beskonačnim brojem parametara koji se postepeno menjaju.



Lađušić je u svojim ranijim fazama radio u figurativnom ključu, slikajući ljudska tela i postepeno uvodeći boju kao ekspresivnu alatku. Više od dve decenije nizvodno, figuracija je nestala iz njegovih slika, a boja je preuzela primarnu ekspresivnu ulogu. Naziv izložbe, Layering, bi se kod nas preveo kao ,,slojevitost" ali ovo, iako tačan prevod, nije i dovoljno DOBAR prevod jer ta reč označava svojstvo a ne proces. Layering je ovde ređanje slojeva, stavljanje jednog sloja boje preko drugog, pažljivo pritom radeći sa formama dok finalni ,,produkt" umetničkog postupka na bude strahovito gusta, isprepletana mreža linija koje se seku pod pravim uglom, tačaka boje koje između njih prskaju sa platna kao elektroni iz katodne cevi što udaraju o ekran televizora na kome nema nikakvog signala i oblika koji se često naziru, ali ponekada i samo haluciniraju u pozadini.



Neke od ovih slika imaju i po pedeset slojeva i moja opaska kustoskinji u galeriji da ni jedan ni drugi prostor ne dopuštaju da se čovek odmakne dovoljno daleko od Lađušićevih najvećih slika – i da onda uvek osećate kao da ćete u njih upasti i izgubiti se u svim tim slojevima – dobila je jednostavan i tačan odgovor: ovo su slike oko kojih nikada nemate dovoljno belog.

Naravno, to je realnost galerijskih prostora koji možda i nisu projektovani za platna koja će imati i duže od dva, pa i tri metra po jednoj od svojih dimenzija, a ipak, u obe galerije slike – pogotovo one najveće – su postavljene dovoljno daleko jedna od druge da njihova gravitaciona polja ne interferiraju i da posetilac može svaku da iskusi individualno.



Opet, ovo su delovi ciklusa i po prirodi stvari komuniciraju jedan sa drugim, dobacujući iste tonove i forme sa platna na platno gde god da se okrenete. Onaj najvažniji, Megastructure, koji dominira na izložbi i datira uglavnom iz 2019. godine je neka vrsta fokusiranja koncepta iz prethodnih par godina autorovog rada, zaoštravanje geometrije i unošenje velike količine različitih akrilnih boja u kompozicije. Megastrukture koje se mogu videti na izložbi i u katalogu su strahovto guste rešetke paralelnih linija i pikselizovanih bujica koje između njih prodiru u svet i mada Nataša Radojević u svom tekstu pravi komparacije sa (ili makar reference na) savremenim autorima kao što su pokojni italijanski slikar Piero Dorazio, Nemac Gerhard Richter, Kinez Ding Yi i Amerikanac Mark Grotjahn, istina je i da Lađušićeve kompozicije najpre deluju kao da ste sve njihove slike stavili jednu preko druge a onda skakali po njima dok se nisu stopile u jedno. Jer možda (skoro) sva Lađušićeva platna na ovoj izložbi dele jednu osnovnu ideju – geometrijska apstrakcija, kolorna slojevitost, disciplina i nasumičnost u idealnoj ravnoteži – ali svako od njih je kolekcija Petrijevih šolja lokalizovanih ideja koje na svojim malim, autonomnim teritorijama ključaju, praćakaju se i mutiraju, nudeći mikro-pustolovine i dobar provod, ali i nepatvorenu agresiju kojoj nisu potrebna unakažena tela sa autorovih platana od pre trideset i više godina da vas natera da se trgnete i malo odmaknete iz straha da ste prišli preblizu nečem oštrom i vrelom.



U ovoj fazi svog rada Lađušić kao da je uzeo za polaznu osnovu urednu geometrijsku apstrakciju i izražajni kolorit zrele – pariske i njujorške – faze Pieta Mondriana a onda je proterao kroz Bossovu HM-2 distorziju, onaj komad muzičke opreme koji death metal bendovi koriste da zvuku gitare daju strahovitu debljinu i teksturu toliko vrelu da njome možete da ošurite svinju. Na kraju krajeva, Lađušić je multimedijalista već dugi niz godina – pre mnogo decenija je sarađivao u projektu Supernaut gde je sa jedne strane bila Sonja Savić a sa druge Srđan Đile Marković – i u radovima iz ciklusa Megastructure ali i onim drugim koji uz njih stoje na ovoj izložbi mogu se nazreti odjeci mnogih kulturnih artefakta koji, imajući u vidu da je slkar rođen 1967. godine, apsolutno imaju smisla.



Tako su Lađušićeve megastrukture kao da posmatrate Moebiusov svet Inkala dok se uvrće u sebe i na drugu stranu izlazi kao gigantski stambeni blok iz Scottovog Blade Runnera a onda svedočite kako on u realnom vremenu počinje da se raspada, distorzira, korodira, da gubi i funkciju i čovečanstvu-primerenu formu da bi na kraju nestao u apokaliptičnom nuklearnom udaru iz Otomovog seinen manga remek-dela Akira. Osete se tu i ehoi Kordejevih i Janjetovljevih stripova, nazru se svetla sa naslovnih strana izdanja Prosvetine naučnofantastične biblioteke Kentaur (i stroga, monohromna oštrina ,,crnog" Kentaura), pa i pikseli i testeraste kose duži osmobitnih video igara.



No, ono što je najzanimljivije kod Lađušićevog tretmana geometrijske pravilnosti i repeticije formi na slikama je što one čije samo sloj – ili samo pregršt slojeva – čitavog dela. Kada priđete slikama dovoljno blizu da gledate teksturu i povezujete tačke sa pravim linijama a kolorne gradijente prepoznate kao mikro-ritmove u glavi će vam se rojiti previše vizuelnih informacija u isto vreme. Odmaknite se od platna i videćete da se ispod pravilnih redova i kolona naziru senke i oblici koji prkose geometriji, ali i tim post-ljudskim ambijentima koje ove strukture i njihov sprženi kolorit sugerišu. Natađa Radojević pravi poređenje sa Grotjahnovim multifokalnim perspektivama, ali Lađušić, mislim, radi sa mnogo manje ,,organskim" kompozicijskim pristupom. Tamo gde Grothjan vozi izuvijane linije i koristi kružne pokrete, Lađušić uglavnom i dalje koristi prave linije ali ih iskosi ili polomi, postižući opipljivo agresivniji, stroži efekat, terajući posmatrača da preispituje sopstveni centar za ravnotežu baš zato što sve deluje formalno uredno, ali ne obezbeđuje potrebnu stabilnost.  Ako su ovo strukture u kojima se nekada živelo, one nisu više prikladne. Suviše su opasne, prepune oštrih uglova, suviše iskošene i okrenute same sebi umesto čoveku.



Iako epiteti kao ,,pravilno" i ,,formalno" sugerišu jedan uhodan, strog metod rada, istina je i da su ovo uglavnom spontano nastale slike, bez prethodnih skica, rađene tako da disciplina forme i pravilnost geometrije dođu kroz proces a ne da budu zadata meta koja se mora postići da bi slika bila ,,uspela". Ovome onda sasvim pasuje to da su platna rađena u ciklusima, kao varijacije iste ekspresivne intuicije (radije nego nužno konkretne diskurzivne ,,teme"), to da nastaju u slojevima koji dolaze jedan preko drugog i usložnjavaju prizor, dajući mu sa svakim novim prelaskom još kolornog uznemirenja, još belih tačaka koje se probijaju kroz slojeve akrilika, još crnih žica i belo usijanih kablova dok ne dođe vreme da se pređe na narednu sliku. Istovremeno, kada u njihovoj dubini vidite oblike koji nisu simetrični (npr. Profile ili Face, obe iz 2020. godine) oni deluju kao otisci, ostaci, odjeci nečeg što je nekada bilo živo a sada samo ostavlja trag na neživoj geometrijskoj strukturi.



Sve ovo deluje kao da se radi o kolekciji brutalnih, post-ljudskih slika koje se bave apokalipsom ispucalog betona i armature, svetom svedenim na urušenu arhitekturu ofarbanu rđom i poprskanu mahovinom i buđi, ali barem jedan deo izložbe, onaj zasnovan na ciklusu Svemirski brodovi je eksplicitno utemeljen u Lađušićevim detinjim maštarijama podstaknutim naučnom fantastikom i slikama kosmičkih plovila na pozadini crnila beskrajnog kosmosa. Ove slike, rađene najcrnjom akrilnom bojom za pozadine, otpornom na svetlosne refleksije, su i same geometrijski disciplinovane i formalno oštre, ali su i daleko svedenije od megastruktura. Ovde je kolor u načelu daleko uzdržanije korišćen, sa blještavo belom bojom da sugeriše metalne oplate i samo tačkicama ili tankim linjimama drugih tonova koje pomažu da se sugeriše pokret i protok vremena (uz par izuzetaka gde dominira crvena boja). Lađušić je i ovde apstraktan, i zapravo kosmička plovila ovde kao da su prikazana iz ogromne blizine, sa detaljima geometrije ili samo teksture iz kojih se ne da naslutiti forma celine. Ovo su dugački, pravilni metalni profili i njihovi spojevi, posmatrani negde iz svemira, sa filterom koji će posmatraču sačuvati vid ali uz cenu da će sve imati jedan halucinantan, psihodeličan geometrijski i kolorni kvalitet, kao finale Kubrickove Odiseje u svemiru koje gledate iz velike blizine i na baš lošem PCP-ju za koji ste jedino imali novca.

Layering je, dakle, prilično snažan trip, ali i impresivan rad slikarske discipline u spajanju strogih geometrija i bogatih kolornih slojeva sa halucinacijama koje su možda i uspomene na trenutke za koje nekada davno niste ni znali da će vam toliko značiti, rad istraživanja pred-svesnog koji uvlači posmatrača i remeti mu balans istovremeno mu poništavajući percepciju vremena. Nećete biti sigurni koja je godina kada završite sa ovom izložbom, ali pošto ona traje još nedelju dana, podstičem da odšetate do Arte galerija i sebe izložite ovom iskustvu. Bićete bolji.

https://www.artegalerija.rs/marko-ladusic-layering/

Dah akvarela je izložba slika rađenih vodenim bojama a koja je u trenutku izlaska ovog teksta još uvek aktuelna u galeriji Singidunum u beogradskoj ulici Knez Mihaila, glavnoj pešačkoj i turističkoj zoni našg glavnog grada. I uprkos tome, imam utisak da ona nije dovoljno primećena i da našoj javnosti pred otvorenim očima promiče izuzetno lepa ponuda savremenih akvarela a koje radi jedan od definitivno najzanimljivijih domaćih slikara vodenim bojama, Dušan Đukarić.



Galerija Singidunum sa ovim umetnikom sarađuje već dugo – prošle godine u otprilike isto vreme je Đukarić u istom prostoru imao izložbu svojih akvarela, a koja je bila upriličena povodom četrdeset i pete godišnjice rada ovog prostora. No, 2026. godina obeležava tridesetu godišnjicu umetničkog rada ovog slikara rođenog 1971. godine i šesnaestu godinu saradnje između njega i galerije, tako da je Dah akvarela jubilej na svoj način a svakako dobra prilika da se vidi šta trideset godina posvećenosti jednoj filozofiji u umetnosti može da proizvede. Đukarić nije slikar nakićen akademskim titulama – njegova biografija navodi da je studirao na Akademiji umetnosti u Beogradu i to je sve – ali jeste prepoznat i u svetu kao ne samo rado viđen izlagač, sa samostalnim i grupnim izložbama u Evropi (Austrija, Švajcarska, Italija, Španija, Ujedinjeno kraljevstvo, Francuska)  i Aziji (Pakistan, Kina) već i kao cenjeni autoritet na polju slikanja vodenim bojama. Đukarić je više puta sudio na međunarodnom takmičenju akvarelista u Turskoj i bio objavljivanu magazinima poput francuskih Pratique des Arts i The Art of Watercolour.



Za razliku od nekih drugih umetnika koji kroz svoju karijeru i kreativnu evoluciju eksperimentišu sa tehnikama, stilovima, materijalima, čiji izraz može da uzima različite forme, Đukarović je usredsređen na akvarel i na veoma određen način na koji on posmatra odnos autora i materijala sa kojim radi. Njegovo sopstveno svedočenje je da suština akvarela ,,nije u četki, potezu ili boji, već u otkrivanju i prenošenju svetlosti". A što je jedan veoma pročišćen način posmatranja stvaralačkog rada, pogotovo unutar umetničke prakse koja podrazumeva nešto tako teško za kontrolisanje kao što je akvarel.

Jer, kada pogledate radove koji su izloženi u Singidunumu, istina je, vaš prvi utisak mora biti ta gotovo natprirodna kontrola koju autor ima nad svetlom u svojim slikama. Izloženi radovi su mahom iz 2025. i 2026. godine, i uglavnom gradski prizori, ono što tradicionalno nazivamo vedutom, samo sa nešto većim brojem ljudskih figura nego što je za klasičnu vedutu možda prosek. Među izloženim slikama ima i par mrtvih priroda, ali očigledno je da Đukarovića u ovom trenutku kreativne biografije pre svega zanimaju realistične, minuciozno komponovane scene gradske arhitekture i njene interakcije sa sunčevim i veštačkim svetlom, ali i sa elementima. Gradski trgovi, ulice i fasade na njegovim slikama, vozila i ljudi često su obavijeni izmaglicom što kreira finu disperziju svetla, ali na nekima i pada kiša, asfalt je mokar i reflektuje svetla, zgrade i figure.



Međutim, vaš drugi utisak će gotovo neizostavno biti taj da posmatrate slike neočekivane geometrijske preciznosti i formalne discipline u prikazivanju arhitekture  koju, makar ja po definiciji ne očekujem od akvarela. U razgovoru koji smo imali sreće da vodimo sa samim autorom jer je bio prisutan u galeriji tokom posete on je i sam više puta potvrdio da je akvarel tehnika u kojoj nema mnogo vremena za premišljanja a još manje za korekcije. Da je ovo tip slikarstva u kome voda ide tamo gde ona hoće i da je dobar slikar noja koji to shvata i ume da mu se prilagodi, a ne onaj ko će nekakvu ,,idealnu" verziju zamišljene slike pokušavati da dosegne korekcijama onda kada je već zapravo sve gotovo i vodene boje su zauzele svoju teritoriju na papiru.

Pogled iz blizine na sliku Ruže na stolu otkriva tragove olovke na papiru i na moje pitanje koliko u njegovim slikama ima prethodnog crtanja, Đukarić je odgovorio da će nekada olovkom naneti skicu na papir da bi sebi dao smernice, ali da se najveći deo njegovog crtanja odvija upravo bojom i četkicom.



I nemoguće je ne biti impresioniran time sa koliko preciznosti, da ne pominjem gvozdene discipline u predstavljanju perspektive Đukarić radi te svoje brojne gradske prizore, dajući posmatraču kompozicije koje u domenu proporcije i perspektive imaju gotovo fotorealističnu verodostojnost, a preko čega onda dolazi suptilno distorzirani impresionistički filter što sliku razdvaja na planove spretnim de/ fokusiranjem njenih elemenata, a spomenike, ljude, vozila, drveće, bandere i žice za trolejbus stavlja u ravan ikoničnog.

Ovo naravno ima strahovit efekat kada prizore koje vidite na Đukarićevim slikama zapravo gledate svakog dana u stvarnom životu – na velikom broju njegovih slika prikazane su Terazije, Kolarčeva ulica, ulica Kralja Milana, Trg Republike, ulica Kralja Petra, dakle, prostori u kojima ja lično sebe zatičem svakodnevno, pa je tu onda i deo Zemunskog keja... – ali Đukarić radi i prizore iz Banja Luke, Praga, Perasta, Budve, Venecije, Pariza i Barselone, pakujući svaki od njih u taj delikatni balans realistične, ,,razgledničke" reprezentativnosti i izuzetno fine impresionističke apstrakcije koja svakoj od kompozicija daje ikonični naboj.



Đukarić misli da je ovo nešto što se ne uči u školi, navodeći da slikar koji je odabrao akvarel za izražajni medijum mora prevashodno da uči od vode. Ako neko čija je formalna, zanatska tehnika na ovako  visokom nivou smatra da je ovo najbolji savet koji se može dati kolegama-akvarelistima onda to verovatno treba shvatiti ozbiljno. No, nemoguće je prenaglasiti to da se ovde radi o slikaru koji tri decenije unazad teše i razvija svoj izraz, i koji posledično sa svetlom radi stvari koje makar ja ne mogu da se setim da sam ih ikada video urađene vodenim bojama. Njegovi radovi kao što su Kišni dan u Pragu, Odsjaji posle kiše i Tragovi kiše na trgu su demonstracije izvanrednog oka za sjaj, refleksiju i disperziju svetla kroz različite medijume ali i ruke koja – nekako – ovo uspeva da naslika i da slikama svetlosni i kolorni intenzitet za koji bih makar ja isprva bio siguran da je postignut uljanim ili akrilnim bojama.

Drugde, na slikama kao što su Trg Luvra, Pariz, Pogled na Hram ili Tragovi senki u Kolarčevoj, Đukarić barata tim finim džepovima izmaglice, delovima slike koji, bez obzira na intenzivno svetlo i oštru arhitekturu (ljudi i životinje na slikama su mu takođe sklopljeni od oštrih, sigurnih, kao skalpelom napravljenih rezova a opet i oni imaju tu finu, ,,čupavu" granicu između sebe i sveta koja sugeriše rasipanje svetla i od oka krije banalne detalje da ostane samo ikoničnost) stoje u nekoj drugoj svetlosnoj stvarnosti od ostatka, kreirajući džepove mistike i fascinacije za oko koje luta po kompoziciji.



Kontrast je, takođe pomalo zaboravljena vrednost u savremenim vizuelnim umetnostima – ljudi koji čitaju moje prikaze filmova i video igara znaju da se prilično često žalim na HDR osvetljenje i posledično ,,ravne" slike koje ono produkuje – i Đukarić onda dolazi kao melem na ranu sa slikama na kojima je Sunce postavljeno nisko a senke izranjaju kao mračni blizanci prisutne arhitekture – videti pod Terazijsko jutro, Jutro u ulici kralja Milana, ali i na slici Podne u Ulici kralja Petra na kojoj je izvor svetla visoko na nebu, ali ne toliko visoko da psi, bicikli, bandere, prolaznici i stolice u jednom od lokala ne bi bacale izvanredno bogato pletivo senke po asfaltu koji kao da gori.

Đukarić belu boju na svojim slikama, uzgred, uglavnom izbegava koliko je moguće,  trudeći se da belina papira odradi svoj posao. Kada su mu kompozicije tako kompleksne kao što je, recimo Ulični prodavac kestena, ili Pogled na Gospu od Škrpjela ovo deluje gotovo nemoguće. Za Tišina pod snijegom je slikar ipak morao da koristi belu boju ali ova ,,mrtva priroda na otvorenom" – na slici su parkirani bicikli prekriveni snegom – upravo profitira od debljeg nanosa boje, koji ponovo stvara utisak da posmatrate uljanu sliku a ne akvarel. I ovo mislim kao kompliment.



Nismo sa autorom pričali o tome ko su mu uzori – mada on jeste pomenuo nekoliko savremenih akvarelista diskutujući o  tehnici, pripremi hartije za rad itd. – ali ono što znamo je da je njegova inspiracija pre svega svetlost. U intervjuu koji je povodom ove izložbe dao Politici rekao je: ,,Čovek celog života misli da traga za motivima, a zapravo traga za svetlošću. Stotinu puta možete proći istom ulicom, ali se u jednom trenutku pojavi svetlost koja otkrije njenu lepotu. Kada slikam grad, u svaku ciglu ugrađena je svetlost" i to je nešto što se jako primećuje na njegovim slikama. Lepota koju on prikazuje u svojim gradskim scenama – ali i na mrtvim prirodama – ima u sebi i zrno sentimentalnosti, no ono ne uspeva da banalizuje slike koje su veličanstveno složene u svetlosnoj ravni, sa dramom koja se tiče prostiranja svakog od zrakova sunca čije putanje, refleksije i disperzije Đukarić slika sa intuicijom građenom decenijama i rukom toliko sigurnom da ove slike deluju kao da su se same pojavile na papirima čim je on malo jače napregao volju.

Impresionirani crtačkim kvalitetima slikara, ušli smo, razume se, i u razgovor o stripu, diskutujući o najboljim domaćim autorima. Od savremenika smo, naravno, morali da overimo Aleksu Gajića, a onda smo pričali o Mauroviću, Julesu Radiloviću i složili se da je verovatno najbolji srpski crtač stripova Bane Kerac. Đukarić je od stranaca pomenuo Mebijusa i tu nije bio potreban dalji razgovor već samo obostrano klimanje glavom u potpunom razumevanju.

Izložba je originalno trebalo da traje do sedmog Jula ali autor kaže da će biti aktivna do osamnaestog, pa ako se zateknete u Knez Mihailovoj, priuštite sebi malo uživanja. Oplemeniće vas.

https://www.dusandjukaric.com/