ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: "crippled_avenger"Cripple se vratio kući posle boravka na mestu where pain is pleasure and surgery is sex...

HELLRASER HELL?

Pogledao 52 PICK UP Johna Frankenheimera, snimljen po romanu Elmore Leonarda.

Reč je o vrlo zanimljivom slučaju, filmu iz 1986., kada se neo noir još stidljivo pomaljao, i kada je Leonard bio korišćen kao predložak za pandurski akcioni triler sa Burt Reynoldsom, što bi danas, kada je Leonard tretiran na ivici komedije bilo gotovo nezamislivo.

Da, pisac romana poput RUM PUNCH, GET SHORTY ili OUT OF SIGHT je nekoć bi doživljen kao vrlo tvrd pisac.

52 PICK UP je slikao Jost Vacano, Nemac, redovni Verhoevenov saradnik i film je kadriran kao akcioni krimić. U filmu ima dosta kamere sa ramena, dosta in your face snimaka u noir miljeu, u svakom slučaju dosta atipično za adaptaciju Leonarda. Naročito, ako, ponavljam, gledamo iz današnje vizure.

U svakom slučaju, pored vizuelne raskoši do koje su dobacili Frankenheimer i Vacano, film nosi i vrlo uspelu atmosferu, i vrlo zanimljivu postavku sa baroknim i dekadentnim negativcem.

Prva premisa od koje polazi 52 PICK UP jeste šta biva ako ucenjuju čoveka koji je počinio preljubu ali je spreman da je prizna svojoj supruzi?

A druga je, kako pojačati pritisak na njega.

E sad, ono što je najzanimljivije u Scheiderovom karakteru je to što on zapravo ni pod kojim uslovima ne želi da plati ucenjivačima. Film je u tom smislu dakle jedna par exellence apologija liberalnog kapitalizma.

Frankenheimer je vrlo vešto i intenzivno realizovao film. Leonardovo noir polazište je tretirao kao akcioni triler, na granici horora a sa Vacanom je uspeo da osmisli odlična vizuelna rešenja čak i u nekim scenama koje ne sugerišu da se mogu osvežiti kadriranjem.

Kako god bilo, 52 PICK up je zanimljiv žanrovski hibrid iz osamdesetih, i nosi u sebi sav tehnički perfekcionizam koji je učinio tu deceniju skokom u odnosu na sedamdesete.

52 PICK UP bi se mogao posmatrati i kao Cannonv diptih sa Frankenheimerom i Scheiderom, uz FOUTH WAR, i svakako je 52 PICK UP zanimljivija polovina tog diptha.

* * * / * * * *

Pogledao sam ponovo SCREAM FOR HELP, courtesy of Pliss & Kunac.

Gledao sam kao klinac i upamtio ga kao nešto najuzbudljivije.

Iako sada nemam baš taj utisak, u svakom slučaju reč je o vešto izvedenom i beskrajno intrigantnom ostvarenju.

Pre tačno godinu dana sam bio uključen u razmatranje Dream Worksovog projekta DISTURBIA, koji je u međuvremenu i snimljen u režiji D. J. Carusa, i koji je neka vrsta teen varijacije na temu REAR WINDOWa sa pokušajem da se osloni na savremenu serial killer dramaturgiju. Ni u jednoim memou nije bilo dovedeno u pitanje da će rtaj film sa mladim junakom i napravljen za mladu publiku biti PG-13. Nije ni razmatrana varijanta da film bude R.

SCREAM FOR HELP je poetički jako blizak tom projektu. S tim što je DISTURBIA više kao REAR WINDOW a SCREAM FOR HELP kao SUSPICION ili SHADOW OF A DOUBT samo za ono što je u osamdesetim bilo analogno serial killer filmu a to je slasher.

Iako je ista meta i slično odstojanje, i iako je SCREAM FOR HELP film za koji bi se pežorativno moglo reći da je "za decu", reč je o ostvarenju koje je unapologetic hard R.

I to R je zaista ekstremno uzevši u obzir dob glavne junakinje i ciljne grupe.

Michael Winner kao reditelj i besmrtni Tom Holland kao scenarista strukturiraju ovaj film kao malu pijacu svog zabranjenog voća za tinejdžere sa posebnim akcentom na underage seks sa razdevičavanjem, a zatim i na nasilje, premda je što se nasilja tiče dominantniji suspense nego payoff, iako ima par nezaboravnih jump scareova.

Winner je reditelj solidne klase i svakako je bolji od većine koji su se oprobali u ovom žanru u to vreme. On realizuje SCREAM FOR HELP vrlo sigurno, sa dosta pokrete kamere, odlično postavljenim prostornim odnosima, i sa ostavljanjem dosta prostora glumačkoj igri, i rezovima unutar dramskih scena samo kada su akcenti, čime odlično kontroliše ritam.

Holland je još zanimljiviji pošto uzima hitchcokovsku premisu i umače je u specifičan amorla u kome su ogrezli svi junaci, pa čak i naša heroina, hrabra tinejdžerka koja e bez problema smuva sa dečkom svoje pokojne najbolje drugarice.

U svakom slučaju, Winner i Holland su autori vrhunske klase koji su učinili SCREAM FOR HELP dobro sakrivenim žanrovskim klasikom koji s po mnogo čemu izdvaja.

* * * / * * * *

Pogledao sam DROP DEAD SEXY courtesy of Ginger.

Nisam imao prevelika očekivanja od ovog filma i kritike koje sam našao na netu su obećavale da film nije klasik ali da je barem edgy. Ono što sam dobio je umorna i dosadna freakshow neo noir komedija, bez ikakve oštrice, sa ispraznmim likovima i potpuno ispuštenim Jason Leejem, Crispin Gloverom i Brad Dourifom koji bi trebalo da budu odlično glumačko polazište za jednu limunadu ovog tipa. Međutim, scenario im nije pružio adekvatan materijal za rad i DROP DEAD SEXY je prottip filma koji je čisto gubljenje vremena, dakle nije dobacio čak ni do nivoa filma za ubijanje vremena.

* / * * * *

Sinoć sam ritualno pogledao BALKANSKA PRAVILA u pokušaju da konačno shvatim o čemu se u tom filmu zapravo radi.

To je umetnički čin za koji se zagrevam već godinama i konačno sam ga obavio.

Gledajući vrlo fokusirano i sa solidnim poznavanjem istorije i rada naših bezbednosnih službi, uspeo sam da dokučim o čemu ovaj film zapravo govori. Naravno, investirana koncentracija je nešto što apsolutno prevazilazi fokus koji čovek treba da ima gledajući film, kao što i moje predznanje prevazilazi ono koje prosečan srpski a još manje strani gledalac može da ima.

Ukratko, postigao sam nemoguće.

Međutim, postigavši nemoguće, shvatio sam još da su BALKANSKA PRAVILA jedan iz korpusa najbitnijih filmova za razumevanje celokupne srpske nesreće. Naime, u opvom filmu, koji bi se ukratko mogao definisati kao neo-barokni (neo u kontekstu talasa francuskog filma koji su predvodili Beineix, Besson i Carax) psihodelični udbaški kič, Bajić pokušava da uđe u samu srž deluzije šta su Milošević i njegovi saigrači, neizlečivo fascinirani fetišizacijom službi bezbednosti zapravo mislili o sebi.

Oni su sebe, a o tome ovaj film neposredno svedoči, doživljavali kao neku vrstu prljavog temelja Srpstva koji će svojim mahinacijama, ubijanjem i opštim kriminalom s jedne strane i pomaganjem Crkve, nadri-konzervativizmom i nacionalizmom s druge strane učiniti da se srpskom narodu više ne dese tragedije iz prošlosti.

Taj hipepatetični krcunovski fetiš prljanja ruku radi svetle sudbine naroda snažno postoji u ovom bizarnom filmu.

Uostalom sam Krcun je u ovom filmu fetišizovan kroz pojavu Bate Živojinovića koji ga igra kao junaka većeg od života.

Rečju, BALKANSKA PRAVILA su pokušaj mistifikacije i kanonizacije Službe državne bezbednosti i objašnjavanja zašto je ona temelj našeg društva.

Ono što je naročito zanimljivo jeste taj artistički pristup fetišizaciji Službe koji u stranom filmu snimljenom u slične svrhe, zapravo ne postoji. Dok se strani film koji pokušava da podseti na nesumnjivi značaj službi bezbednosti u opstanku jednog društva snima u stilskim okvirima šund-kinematografije, u najboljem smislu te reči, BALKANSKA PRAVILA su osmišljena kao freska, kao delo koje će svoje svedočanstvo uobličiti u jednu trajnu umetničku vrednost.

Finansijeri filma, među kojima je nesumnjivo i Služba državne bezbednosti, su, po ko zna koji put odigrali na pogrešnu kartu, odabravši pogrešnog reditelja i scenaristu i naročito glumca, a tu mislim na Branislava Lečića, pokazavši da nisu sposbni da snime ni film o sebi a kamoli da brinu o bezbednosti zemlje i srpskim interesima.

Quote from: crippled_avenger

QuotePogledao 52 PICK UP Johna Frankenheimera, snimljen po romanu Elmore Leonarda.

     Obzirom na njegov literarni pristup temama, Elmore Leonard se oduvijek - ako se ne varam - smatrao hard-boiled autorom. Zavisi samo sa koje bi ga strane zarezao Holivud, ili citaoci; neka mejnstrim kritika ga ponekad uvuce i u glavnu knjizevnost. Svakako nije autor za potcjenjivanje. Mada, po pravilu, ne mora da znaci da je bas uvijek kul, kao sto se to ocekuje od njega, dobrim dijelom je i do iznemoglosti repetitivan. Posljednji njegov roman koji sam citao, Mr. Paradise, dobro je poceo ali oko sredine me je jednostavno zamorio pa sam se bacio na nesto a la non-fiction, u potrazi za lagodnijim pribjezistem, kao recimo Stalingrad ili The Fall of Berlin 1945 by Antony Beevor, believe it or not.

   Sto se tice njegovog romana 52 Pick Up, J. Lee Thompson je, sredinom osamdesetih, odradio prilicno okej film, The Ambassador, po adaptaciji covjeka iza Twilight's Own Gleaming, Ronalda Koena. Mada mi se cini da je Frenkijev film daleko gledljiviji, sudeci makar po tretmanu knjizevnog predloska. Nisam gledao Frenkijev, na zalost.

Frankehooker je gledljiviji. Gledao sam Thompsona, sa pokojnim Mitchumom, i to je bilo onako prilično umorno, uprkos bliskoistočnom settingu, zar ne?

Pogledao sam BORAT.

Reč je o esencijalnom ostvarenju koje po svojoj eksplicitnoj političkoj provokativnosti i izuzetnoj socijalnoj vidljivosti, uspeva da digne gross out na nivou vrhunske umetničke forme.

BORAT je politički film par exellence, u kome imamo spoj michaelmoorvske tendenciozne dokumentarnosti i konstruisanu antiutopiju lažnog Kazahstana, što je inače jedan od glavnih zahvata političkog filma.

Dakle, BORAT s jedne strane kroz dokumentarizam ulazi u neku vrstu brehtovskog dokazivanja stavova a sa druge gradi imaginarni alegorijski univerzum u kome lakše konstruiše poente.

I na sve to film je vrlo ekstreman i duhovit.

Kad se sve uzme u obzir, BORAT je automatski jedan od najvažnijih ako ne i najvažniji film godine.

* * * * / * * * *

Pogledao sam CHILDREN OF MEN

Iako sam vrlo zadovoljan filmom, moram priznati da mi je jako smetao nedostatak inteligencije u samoj scenarističkoj postavci.

Naime, nisam popio bazičnu premisu kad je reč o socijalnoj situaciji koja vlada u Britaniji. I u ostatku sveta. Ne samo da ne vidim zašto bi izbili haos i anarhija kada žene prestanu da rađaju, kada bi to po svakoj logici trebalo da bude vreme kolektivne zabrinutosti i solidarnosti, a o čemu možemo svi da posvedočimo jer kad je bilo bombardovanje ne samo da nije izbio haos već su odnosi među ljudima bili harmoničniji nego pre, već naročito ne shvatam zašto bi neko isterivao emigrante kada se bez rađanja dece smanjuje i broj radne snage, zar ne?

Upravo je negativan prirodni priraštaj jedan od razloga politike primanja imigranata i stranaca u zemlje Evropske unije, recimo.

Jedino u Britaniji očigledno imaju višak stranaca, možda zato što su stranci većinom bili zaposleni u industriji pelena?

Dakle, ta priča o iseljavanju koje radi Homeland Security, a što je jasna aluzija na Ameriku gde je Homeland Security nešto što jedino Jack Bauer voli, je postavljanja aktuelnog političkog problema u kontekst koji mu naprosto ne priliči.

Iako je LAST BOY SCOUT sa pričom o bebi koja je imala pravo na samo jedan san potvrdio staru poslovicu da nema sahrane do sina jedinca, cela sentimentalna priča između Clive Owena i Julianne Moore indukuje povraćanje, i sve te backstories likova sabrano ubijaju filmski potencijal priče.

Ono što stoji kao kvalitet je vešta realizacija Alfonsa Cuarona u kojoj zaista ima nekih neviđenih i vrlo uzbudljivih scena. Cuaron u suštini preuzima slonost ka kadar sekvenci koju gaje francuski filmovi poput IRREVERSIBLE ili LE CONVOYEUR i podiže ih na visokobudžetni holivudski nivo, uzevši nešto što smo već videli i podigavši ga na nivo nečega što nismo.

U tom smislu CHILDREN OF MEN me je jako podsetio na KORDON Gorana Markovića, sociološki naivnu priču prepunu nepotrebnih i jeftino sentimentalnih karakternih digresija, sa izuzetno snažnom i energičnom vizuelnom interpretacijom.

* * * / * * * *

Aminujem ovakvo seciranje CoM i postavljam pitanje koje smo i na topiku o samom filmu postavili onomad: kuda ode 72 miliona dolara?

Inače, zanimljivo je da će Clive Owen u SHOOT EM UP, novoj ekstravaganzi opet da odrađuje porođaj...

Što se tiče 72 miliona, ne čudi me gde odoše, sve akcione kadar-sekvence su ekstremno teške da se snime i imaju u sebi obilje digitalnih efekata, pošto se te scene u suštini snimaju iz nekoliko pozicija kamere i onda se spajaju u lažni kontinuitet.

Tako je rađeno u IRREVERSIBLE.

So, you're telling me da su sve one fantastične jedan-kadar sekvence zbog kojih mi je film bio impresivan uprkos scenariju zapravo computer hack? Dođavola... Mislim, nema vee, ne čini ih to manje impresivnim ali sam ipak malko razočaran.

Pa naravno, šta si ti mislio, da je to stvarno?

Te fore već imaš i u srpskom filmu.

Ubiće me moja naivnost        

Pogledao sam MELISSU P Luce Guadagnina.

Reč je o lošem filmu po lošoj knjizi, ukratko rečeno.

S tim što se iz knjige mogao napraviti bolji film, a možda čak i vice versa.

Najsimptomatičniji je taj brak filozofije i psihologije koji mora da se sklopi sa erotikom kako bi se ona opravdala u savremenom mejnstrim filmu. Još od Bertoluccijevog LAST TANGO IN PARIS, radost erotike je u mejnstrim filmu praćenja filozofskim i psihološkim konstrkcijama. Ponekad mi se čini da su te intelektualne digresije neka vrsta poreza na erotiku u savremenom filmu.

MELISSA P nije dosledna adaptacija ovog erotskog dnevnika, niti u filmu preterano ima erotike.

Ukratko rečeno, umesto da se poentira kao u knjizi da se Melisa prokurvala zato što je počela da tretira muškarce kao što su oni tretirali nju, u filmu otpšrilike ispada da se pšrokurvala pošto su joj baku smestili u starački dom.

Iz ličnog iskustva mogu da kažem da me je tako nešto umalo zaista gurnulo put bluda i razvrata pošto sam, kada mi je baka pred kraj života smeštena u bolnicu, dobio svoju sobu. Pa sam tu eventualno mogao da bludničim.

Mdđutim, Melisa je već imala svoju sobu, josš dok su živli u proširenoj zajednici sa bakom, te bakin odlazak u dom zaosta nije adekvatno opravdanje.

U svakom slučaju, stare perverte verovatno neću moći da odgovorim od MELISSE P, ali nemoj da posle bude da nisam upozoravao!

* * / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Ponekad mi se čini da su te intelektualne digresije neka vrsta poreza na erotiku u savremenom filmu.

LOL!  

Quote from: "crippled_avenger"Iz ličnog iskustva mogu da kažem da me je tako nešto umalo zaista gurnulo put bluda i razvrata pošto sam, kada mi je baka pred kraj života smeštena u bolnicu, dobio svoju sobu. Pa sam tu eventualno mogao da bludničim.

Mdđutim, Melisa je već imala svoju sobu, josš dok su živli u proširenoj zajednici sa bakom, te bakin odlazak u dom zaosta nije adekvatno opravdanje.

Iz nekoliko puta odgledah PAN'S LABYRINTH Guillerma Del Tora.

Neću da zvučim kao partijski sekretar i da izdajem smernice, ali smatram da od Del Tora, nažalost, moramo da odustanemo. Od njega nažalost, nikad ozbiljan reditelj.

Dok sam gledao u film, na nekom solidnom propertyju, i razmišljao o tome koliko liči na srpski film, prošao je moj otac, pored otvorenih vrata moje spomen sobe i upitao, "Šta je to, gledaš nešto domaće?"

I da, novi Guillermo zaista izgleda kao srpski film, bez kontinuiteta u sklopu i rasporedu kadrova, bez energije koja prati ozbiljan filmmejking.

Te večeri kada počeh da ga gledam, na tivi je išao TERMINATOR 2. taj film je vanvremenski režiran na svim nivoima, između ostalog i u mirnim dijaloškim scenama. Uzeo sam ovaj vrhunski primer sasvim slučajno jer se podudario da bude na televiziji. Gledao sam ga mali milion puta i dok sam prolazio pored dnevne sobe gde ga je moja majka opet overavala, ostao zarobljen filmom neko vreme.

Naravno, nije arhaičnost rediteljskog pristupa greh sama po sebi. Mogao je Guillermo da pogleda niz filmova sličnog kalibra koji dan-danas stoje kao klasici i pitki su, iako su snimljeni u vreme kada se PAN dešava. Recimo, FIVE GRAVES TO CAIRO Billy Wildera.
Nijedan Guillermov film m nikada nije zarobio na takav način, uprkos njegovom sjajnom stavu i pričama. Ali, hej, super stav imaju i Eli Roth i Richard Kelly a pružaju krajnje sumnjive rezultate.

Dakle PAN je urađen potpuno kao srpski film, s tim što poneka scena ima nešto zanimljivije idejno polazište. Problem je u tome što ako je Guillermo čak i hteo da napravi svoj omaž srpskom filmu, posle ŠEJTANOVOG RATNIKA a naročito ČARLSTONA ZA OGNJENKU, ni srpski film više ne izgleda tako.

PAN'S LABYRINTH je nešto kao infantilna verzija nesnimljenog filma Đorđa Kadijevića u kome se spajaju lokalni paganski kultovi i NOB. Kadijević nažalost nikada nije iskombinovao te dve opsesije a siguran sam da bi njegov film na tu temu bio negde ovde po arhaičnosti egzekucije ali sa mnogo više mozga i srca.

Ipak, Guillermo balansira tu negde između smlačenog Jovana Živanovića i Lordana Zafranovića, u najboljim momentima.  

Pored te potpuno prevaziđene režije, i samim tim propuštanja da se uspostave neki sočniji odnosi među likovima, izuzev klasičnih "Doktorice, nemoj nogu" i "Ti sigurno misliš da sam ja čudovište", problem filma je i integracija mita o Panu sa NOB pripovešću.

Do te integracije, na neki način, dolazi pri samom kraju filma a dotle posmatramo dve potpuno razdvojene i zato prilično impotentne priče.

Iako nije neka nauka zaključiti da je Terry Gilliam superiorniji reditelj od Del Tora, vrlo ja zanimljivo uporediti TIDELAND i PAN'S LABYRINTH kao odlične ogledno primerka kako koje radi film o oniričkom doživljaju sveta iz vizure deteta.

Dok del Toro od vrlo ozbiljnog pravi igrariju, Gilliam od igrarije pravi nešto ozbiljno.

Međutim, u PANu Del Torova infantilnost ipak nije mogla da prođe.

A za posebnu studiju slučaja je pitanje kako to da se kritika tako besramno obrušila na TIDELAND a tako podržala PANa.

* 1/2 / * * * *

Moprao sam da se malo oporavim posle višednevnog gledanja PANa i na svu sreću pojavio se Kunac i obradovao me sa Michael Winnerovim DIRTY WEEKENDom.

Ovaj film je praktično završnica Winnerove rediteljske karijere i očekivalo bi se da ima više argumenata koji bi diskvalifikovali Winnera iz rediteljskog miljea, pošto je DIRTY WEEKEND imao otrpilike takvu posledicu po Winnerovu karijeru.

Sećam se da je u vreme svoje premijere kod nas, u istom kolu First Productiona sa TRUE ROMANCE, DIRTY WEEKEND bio film kudikamo aktuelnog reditelja. Praktično posle ovog filma vremešni Winner tone u zaborav.

Osnovni razloig za to je svakako činjenica da u ovom filmu Winner ne pruža ono što je inače bilo osnovno obeležje njegovog dotadašnjeg rada a to je savršena profesionalnost koja je njegove filmove činila vrhuncem aktuelne repertoarske ponude u datim sezopnama. Winner je uvek, ako bi se njegovo autorstvo i moglo dovesti u pitanje, bio reditelj koji je isporučivao filmove u skladu sa vremenom i aktuelnim trendom.

U DIRTY WEEKEND to definitivno nije slučaj. DIRTY WEEKEND ne izgleda kao film iz 1993. a kad se uzme u obzir da se u to vreme zaista pojavljuju upečatljivi trileri urban paranoje poput SINGLE WHITE FEMALE ili HAND THAT ROCKS THE CRADLE, DIRTY WEEKEND zaista nije imao šta da traži u svoje vreme.

Međutim, izmešten iz aktuelnih tokova, DIRTY WEEKEND je vrlo zanimljiv film koji nudi niz zadovoljstava.

Winner ga postavlja kao pojednostavljenu reinterpretaciju De Palme, bez moraliziranja sa vrlo efikasnim pripovedanjem i mišićavom režijom.

Gluma je slaba i verzija filma koju sam ja gledao je dubbovana, i u krajnjoj liniji Rusfus Sewell kao psycho je over-the-top, ali, s druge strane Ian Richardson ima sjajnu karakternu vinjetu kao iranski prorok kome se obraća glavna junakinja, pa film ni na tom polju nije totalno ispošćen.

I uopšte film ima odličan ulaz u ceo Euro trash underground, od Nazi prodavaca oružja do uglađenih gangstera.

Psihološka produbljenost radnje nije jača strana ovog filma. Međutim, winner je dovoljno dobar MECHANIC da DIRTY WEEKEND bude solidno štivo za sve ljubitelje vengeance filmova.

* * 1/2 / * * * *

Inače, DIRTY WEEKEND me je podsetio i na dve pokojne ljubavi, na karen lancaume iz BAISE MOI i na Richeya pošto se u jednoj scenu čuju Manicsi i to baš njihova najveća pesma...

Kunac me je oduvao BBC dokumentarcem JAMES ELLROY'S FEAST OF DEATH.

Ellroy kao pojava apsolutno može da parira svojoj bogatoj biografiji i svom literarnom geniju. Energija njegovog pisanja postoji u istom obliku i u njegovoj ličnosti, i kada pogledate snimke njegovog govora, gestove, ponašanje, vidi se koliko su njegove knjige organski odraz njegove ličnosti.

Susret sa autorom nečeg što volim me često razočara. Ovaj dokumentarac me je, nauprot tome, još više učvrstio u oduševljenju Ellroyem i inspirisao me je.

Ellroyev samouveren i zanimljiv nastup je odlična škola za pisce koji često zanemaruju svoj nastup, puštajući da knjige govore isključivo umesto njih, što je OK ukoliko možeš da da ih na neki drugi način približiš ljudima.

Ellroyev nastup nosi u sebi snažan kredibilitet, iako je on zapravo intelektualac i iako je sve to većinom poza. Međutim, i za takav nastup je potrebna energija koja se prenosi na čitaoce. Ellroy je prototip stava i energije koju treba da ima hardboiled književnik.

Posle De Palminog promašaja, ovaj dokumentarac je prava terapija za svakog Ellroy-aficionada.

Maltinovski rečeno Above Average

Pogledao sam PRETTY POISON Noela Blacka, courtesy of Kunac i mogu reći da sam izuzetno zadovoljan filmom.

Reč je o filmu koji pokazuje sav izražajni potencijal punokrvnog B-filma, trilera na ivici problemske socijalne drame koji na vrlo hrabar način dotiče pitanje odrastanja i pop kulture u američkoj provinciji sredinom šezdesetih.

Ovakav pitch bi danas, u nekom holivudskom filmu bio sikorišćen kao gimmick, dok ga u ovom starom filmu Black maestralno eksploatiše, vrlo svedenom i preciznom režijom.

Što je još važnije, PRETTY POISON nema plakatsko razrešenje. S jedne strane dosledno ispunjava prokletstvo koje je nadvijeno nad sudbinu glavnog junaka koga savršeno igra Tony Perkins dok s druge strane, ume i da se odmakne od ubedljive lične sudbine i sagleda šire implikacije cele priče pred kraj, problematizujući pitanje da li su sve psihopate institucionalizovane.

U svaom slučaju, PRETTY POISON je mali klasik koji treba obavezno pogledati.

* * * /  * * * *

Pogledao sam CASINO ROYALE na vrlo dobrom skrineru i mislim da mogu iznesem neki preliminarni utisak.

Film je izuzetno zanimljiv i pruža dosta tema za diskusiju, a opet s druge strane onemogućujeda se jednostavno oceni.

Naime, ovaj film poprilično iskoračuje van okvira serijala o agentu 007, da samim tim mora da se tumeči i po nekim kriterijumima koji važe van tog serijala. Histerična potreba da se Bond unapređuje i modernizuje je izmišljena i potpuno nepotrebna. Meni je lično vrhunac Brosnanove faze upravo bio DIE ANOTHER DAY, to je Bond koji je zaradio najviše novca, bio je film koji je kritika sasvim solidno prihvatila, i konačno, kada se već zagazilo dvadeset filmova u serijal, zašto ne reći - 007 je zaista mogao da igra po svojim pravilima.

Iz nekog razloga se stvorila atmosfera da nemogućnost da privole Brosnana na još jedan film znači potpuni remiks serijala i približavanje nekim novim herojskim trendovima. 007 se naravno kroz svoju istoriju više puta oslanjao na aktuelne trendove, i nekoliko puta gubio svoj identitet, da se razumemo, ali u CASINO ROYALE se na tome baš insistira, iako serijal, kako rekoh, nije bio u krizi.

U kontekstu filmova o Bondu, CASINO ROYALE najviše podseća na LICENSE TO KILL. Dok je poslednji film sa Timothy Daltonom bio neka vrsta produžene epizode MIAMI VICE (i meni lično zaista solidan) sa low-tech attitudeom, osvetničkim zapletom baziranom na ličnom motivu - CASINO ROYALE na podjednak način pokušava da se udalji od filmova sa Roger Mooreom, koje je režirao Lewis Gilbert, i da u okrvirima savremenih trendova tumači lik Bonda dajući mu krv i meso.

Savremeni trendovi na koje se CR najviše osvrće su dva junaka sa istim inicijalima kao što su Bondovi, to su Jack Bauer i Jason Bourne. Međutim, potšo je Bond ipak unekoliko stilizovan, mogli bi reći da je CR produžena epizoda serije ALIAS.

U najboljem mogućem smislu te reči.

Postavljanje Bonda u realstičniji kontekst dovelo je do problema na dve ravni - scenarističkoj i rediteljskoj.

Scenaristički problem je uglavnom ršen i film na tom planu pije vodu, iako postoje segmenti koji su slabo napisani, a tu pre svega mislim na slabo razvijenu tenziju tokom partije pokera u Crnoj Gori i na neosmišljene manifestacije Bondove i Vesperine veze.

Prosto, taj poker je morao biti veštije osmišljen, morao je biti napetiji, psihološki produbljeniji, pošto poker jeste i igra nerava. U CR, ta partija zaprema mnogo vremena a u suštini je vrlo mehanička.

Isto tako i njihova romansa se repetitivna. Oni se, da citiramo Galiju ljube "filmski, nestvarno" ne nekim raznim mestima, nekoliko scena više nego što bi zaista trebalo.

Mimo toga, scenarističkih problema sa ključem stilizacije, zaista nema. Simpatično je ripovana 24ka sa scenom zaustavljanja srca.

Kad je reč o rediteljskim problemima, oni su već znatno prisutniji.

Najpre, neke scene pate od Campbellovih ličnih opsesija, kao što su neke swashbuckling konvencije u ambasadi na Madagaskaru. Scena je brutalna i dinamična, sve dok Bond ne zbuni gomilu čuvara sa kalašnjikovima time što pusti paru iz cevi. To je stilskiveć nešto što n priliči realističkom pristupu akciji.

Zatim, problem tajminga. Akcija u BOURNEu i 24ci ima drugačiji tajming nego akcija u Bondu i funkcioniše na nekim drugim pricipima, gde protagonistu pored neprijatelja opstruiraju i predstavnici sistema. Ovde toga nema i to naročito u sceni na aerodromu smeta. Ta scena deluje prazno, a još je u nekim deonicama i usko kadrirana pa čak deluje i oskudno.

Kad je reč o nekim drugim scenarističkim problemima, to su pre svega dijalozi. Scenario pokušava da bude emotivan i sporadično catchy u bondovskoj tradiciji, uzdignutoj na nivo realizma, ali taj koncept ne pali, i ta jezgrovitost iskaza pošto nije ubojita, čini likove antipatičnim i izveštačenim.

S druge strane, dijalozima nedostaje intriga, taj neki zaverenički-špijunski element kojim su dijalozi u Bondu uvek začinjeni.

Kad je reč o drugim rediteljskim problemima, oni nisu brojni ali su na nekoliko mesta evidentni.

Prvo, samo otvaranje sa liftom, koji će zaigrati na kraju i tako to, iako je dobro zamišljeno, u suštini je vrlo skromno realizovano. samo ubistvo pištoljem je ipak svedeno do nivoa srpskog filma.

Zatim, parkour potera. kao veliki fan ove tehnike i filmova snimljenih na tu temu, mogu da kažem da Campbell, koga inače cenim kao reditelja, i čoveka treniranog u britanskim kapacittima, nije razumeo u čemu je štos sa ovom tehnikom. Umesto da integralno, sa što manje rezova prikaže autentičnu tehniku kretanja i veranja po urbanim strukturama, on je seče kao neki običan holivudski "stunt" u kome se laganje postiže i kroz upotrebu montaže. lepo je što se parkour našao kao tehnika u novom Bondu, međutim, nepravilno je iskorišćen, i paradoksalno, umesto da je dignut na viši nivo, kao što je rađeno sa wire fuom u BLADEu ili MATRIXu, on je lošije slikan nego u niskobudžetnim francuskim filmovima.

U sceni potere na aerodromu, u nekoliko navrata, Campbell kao da ne ume da razdvoji važno od nevažnog u sceni i akciju usporava nizom nepotrebnih digresivnih kadrova.

Daniel Craig mi se čini kao daltonovsko rešenje za Bonda. s tim što za razliku od Daltona on nije imao toliko šarmantan materijal i okolnosti, i toliko nameštenih dijaloških penala.

Ukratko, mislim da Craigu treba pružiti šansu ali ga ne vidim kao neki Second Coming.

U krajnjoj liniji mi to što Craig liči na Flemingovog Bonda apsolutno ne znači ništa, pošto su Flemingovi romani ionako minorna literatura, pa ako već Craig liči na lik iz knjige, neka ga lepo stave na korice.

U svakom slučaju, CR nije toliko dobar koliko je zanimljiv film, i zaista spada u red najuspešnijih realističnih origin storyja privoljenih na ekran.

* * * / * * * *

Pogledao sam osvežavajući savremeni exploitation D.O.A. Cory Yuena, zahvaljujući nenadmašnom Kuncu.

Ovaj film je nešto što bi se moglo nazvati CARLIE'S ANGELSom za 2006. godinu. Reč je o bestidnoj videogame adaptaciji koju je producirao Paul WS Anderson, apostol savremenih adaptacija kompjuterskih igara, a režirao je Cory Yuen, najbestidniji izdanak koreografske aristokratije koju predvodi Yuen Woo Ping.

U odnosu na Yuenov film, Anderson stoji kao Reiner Werner Fassbinder, mđeutim D.O.A. je doboljno dizajniran, šaren i dinamičan da vro dobro posluži svojoj svrsi.

Kao veliki obožavalac HK filma, pratim Cory Yuenov rad od samih početaka, i koliko god mi se činio kao slab reditelj u HK fazi, toliko sam uben da je Cory Yuen našao svoje mesto u miljeu major-produced okicidentalnih B-akcijaša u kojima se spajaju glossy advertising fotka i wire fu akcija.

D.O.A. je upravo to. Ekranizacije jedne seanse igraja ove igre, dovoljno dobro urađena da, kako kaže jedna britanska kritika, nadahne fanove da se po povratku iz bioskopa odmah dohvate svog džojstika.

Plastičnog ili kožnog, zavisi od uzrasta.

* * 1/2 / * * * *

Podsetio sam se malo Andy Morahanovog HIGHLANDERA III.

Iako podsećanje na ovaj film deluje kao potpuno jalova akcija, zanimljivo je videti prvo na koga se računalo da će biti novi Russell Mulcahy.

Iako je bio izuzetno popularan i bitan reditelj spotova, Morahan nije ostvario značajniju karijeru, verovatno baš zahvaljujući tome kako je ispao HIGHLANDER III.

Iz ove vizure, HIGHLANDER III stoji kao prilično kompetentano realizovan film, a uzevši u obzir Morahanovu MTV prošlost, čak i vrlo konzervativno, da ne kažem old-school realizovan film. Štaviše u pojedinim deonicama, HIGHLANDER III emituje snažan eighties vibe i od svih nastavaka HIGHLANDERa najbliži je Mulcahyjevom izvorniku.

Štaviše, iako je ENDGAME z nijansu zabavniji,. SORCERER se čini kao poristojan nastavak, za razliku od QUICKENINGa.

Još je zanimljivija priča scenario koji je napisao Brad Mirman, gospodar rip-ofa. u SORCERERu je ripovao TERMINATOR 2, i njegov besramni opus može biti tema zanimljivog eseja o istoriji rip-offova u A- i B produkciji, u poslednjih 20 godina.

I konačno, naravno tu je, tada još neafirmisana, Deborah Unger u vrlo eksplicitnoj ulozi Connorove dugogodišnje ljubavi.

U svakom slučaju HIGHLANDER III je solidan materijal za tradicionalna godišnja podsećanja na Russella Mulcahyja i iščekivanje njegovog povratka na veliki ekran sa RESIDENT EVIL III.

* * / * * * *

Iako sam još pre nekog vremena pogledao BALADU O SVIREPOM Radivoja Lole Đukića, courtesy of Pliss, nešto duže sam razmišljao kako prići ovom filmu.

Gledao sam ga kao klinac na televiziji, i nisam ga upamtio kao nešto neverovatno i inspirativno, najpre zato što je tada ponuda koja je uspevala da se nametne bila negde potpuno sihrona sa onim što je ozbiljan strani filnm.

Naravno, već negde od kraja šezdesetih se Holivud odvojio od ostatka sveta, i ne možemo govoriti o nekakvoj ravnopravnosti, međutim mali jugoslovenski film je nekada bio apsolutno u ravni malog američkog filma.

Prvi utisak koji imam kada gledam BALADU O SVIREPOM je potresna istina da ovakav film danas praktično ne možemo da snimimo u Srbiji. Umesto da su stvari napredovale, ovakav film je nezamisliv u našoj kinematografiji. To jest, tehnički gledano, možda bi i mogao da bude snimljen, to jest sigurno bi mogao, ali prvo niko ne bi uložio dovoljno novca koliko je potrebno da se sagradi scenografija kuće glavnog junaka, niti da se ode na zavejanu planinu da se snima, a da je to priča ovog tipa & pretenzije.

Drugo, a to je još važnije, u Srbiji ne postoje mentalni kapaciteti da se uradi ovako ozbiljan film. Godine uništavanja i drobljenja svesti su dovele do toga, da autori više ne mogu da razmišljaju u kategorijama koje bi konkoktovale ovakav projekat, ne bi imali dovoljno ozbiljne hglumce za takav zadatak, ne bi imali publiku koja bi iscrpljene autore ponovo napunila energijom kroz neku reakciju.

Prosto, u Srbiji je nemoguće snimiti ozbiljan film.

U tom kontekstu BALADA O SVIREPOM, ukrštanje bergmanovske poetike sa NOBom i spojem surovosti i teatralnosti planinskog života, deluje kao neko neviđeno dostignuće neke superiorne civilizacije na čijim ostacima mi živimo, i ne možemo da je dostignemo (u taj pesmistični skup ljudi koji bazaju po tim ruševinama nesumnjivo ubrajam i sebe).

Dakle, ako apstrahujemo tu all-aropund superiornost i izdignutost filma, reč je o efektnom, svednom, vrlo solidnom filmu svete, sa pojednostavljenim psihološkim prilazom, ali dovoljno antičkih dramskih mehanizama da se provede 80 uzbudljivih minuta.

Lola Đukić nije veliki stilista, međutim, vrlo pismeno je ispričao ovu priču, kroz nenametljiv rediteljski postupak u kome surova priroda, zanimljiva scenografija i i uzbudljivi ljudi dominiraju nad izborom planova i rezova.

U svakom slučaju BALADA O SVIREPOM je jedan solidan, ozbiljan film, smatran potpuno autsajderskim u svoje vreme, koji je za naše vreme potpuno nedostižan.

* * * / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"U svakom slučaju BALADA O SVIREPOM je jedan solidan, ozbiljan film, smatran potpuno autsajderskim u svoje vreme, koji je za naše vreme potpuno nedostižan.

sličan zaključak slično vajkanje je i mene obuzelo kad sam pisao o istom filmu, na topiku SRPSKO, A DOBRO, a obuzima me i kad danas gledam neke Kadijine filmove iz tih dana, recimo POHOD koji odgledah pre neki dan, i koji takođe zaslužuje par rečenica na adekvatnom topiku.

zaista, ti filmovi kao da potiču iz neke sasvim druge civilizacije, toliko ovo bedno filmotvorstvo danas nema nikakve dodirne tačke sa tim filmovima, i Kadija mi je doslovno rekao da se stidi onoga u šta se naša današnja kinematografija izrodila i kolika je to perverzija i degeneracija u odnosu na, recimo, 70te...

Uvek mi na um padne Cudotvorni mach Voje Nanovica, kada se pominju ti stari filmovi. Zaista, kao da potichu iz druge civilizacije.

Quote from: "milan"Uvek mi na um padne Cudotvorni mach Voje Nanovica, kada se pominju ti stari filmovi. Zaista, kao da potichu iz druge civilizacije.

Nedavno sam ga ponovo gledao i moram reći da (imho etc.) nije izdržao test vremena: mislim, POŠTUJEM da je TO nastalo TADA ali teško ga je, zaista, bilo posmatrati SADA (što nije slučaj sa drugim filmovima koje pomenuh ovde i na ONOM DRUGOM topiku).
SUVIŠE je generičan, jednostavan, bajkovito-simplifikovan, nedovoljno filmičan, SUVIŠE zavisi od deus ex machina izbavljenja, prosto nema onaj elementarni suspens 'da li će gl. junak uspeti u naumu' itsl.

Pogledao sam L'UOMO SENZA MEMORIA Duccio Tessarija, courtesy of Kunac.

Kunac, stari Giallo znalac, me je ovoga puta obradovao jednim izuzetno zanimljivim, nekonvencionalnim i uticajnim Giallo filmom.

Nekonvencionalan je zato što za razliku od tipičnih Gialla niti je detektivska priča, niti je priča o ubici. Ovog puta reč je o Giallo romanu koji tragom priče o amneziji vodi sve na vodenicu narko dilovanja i svega što uz to ide.

Zanimljiv je Tessarijev potpuno retro pristup dilovanju droge u kome je droga prikazana kao bauk .

S druge strane, zanimljivo je pitanje čoveka sa amnezijom koji biva uvučen u priču o zločinu u kojoj mora da se snalazi a ne zna tačno koja mu je uloga i još je plus u međuvremenu postao dobar, što mu popravlja privatne odnose sa okolinom. Ova tema nam je sada naravno već poznata kroz niz filmova, ali Tessari je pionir,

Iako ne nudi neku naročitu psihološku produbljenosti, niti je nepredvidiv, Tessari uspeva da napravi ovaj film od pre 32 godine prilično vitalnim i uzbudljivim.

Pored rešenja iz skora koja ćemo potom sresti u KILL BILLu, Tessari nudi barem dve scene koje su eksplicitno uticale na De Palmu. Prvo, tu je festišistička upotreba brijača u rukama ubice, drugo tu je upotreba motorne testere u kućnim uslovima kada posao sa drogom ne ide baš najbolje.

U svakom slučju, reč je o dobro skrojenom Giallo filmu koji pruža taman ono što treba.

* * 1/2 / * * * *

Juče sam se podsećao BOURNE SUPREMACYja a usput čekam da vidim i Mick Jacksonov THREADS. Kao spoj te dve akcije, pogledaop sam mini seriju HADES PROJECT po Ludlumu, courtesy of Ginger.

Iako nisam veliki ljubitelj Ludlumove proze, mislim da njegovi generički romani mogu vrlo dobro da funkcionišu na filmu i televiziji. Štaviše, ekranizacije Ludlumovih dela su izuzetno uticale na mene kad sam bio klinac.

HADES PROJECT je bauerizovana Ludlumova proza, dvoipočasovni TV film isečen na dva dela o biološkom terorističkom napadu na SAD, sa odličnom glumačkom podelom koju predvode Stephen Dorff, Mira Sorvino i Danny Huston, odličnim lokacijama i vrlo samouverenom režijom Micka Jacksona, iskusnog britanskog veterana koji apsolutno zna posao. Ako već nije izrastao u autora, on jako dobro radi sve varijante mimkrije. U HADES PROJECTu cilj su novi BOURNE filmovi i 24 i on radi posao.

Štaviše, Jackon čak i uspešnije rešava neke stvari poput recimo integracije statičnih scena u štabu u tkirvo potere i sl. pa ima od njega i šta da se nauči.

U svakom slučaju HADES PROJECT je prijatno ostvarenje za one koji vole ovu vrstu konvencionalne zabave sa blagim fejsliftingom.

Maltinovski rečeno, Above Average

Pogledao sam DEJA VU Tony Scotta.

Uvek imam strah kada gledam novi film omiljenog reditelja. DEJA VU me je naročito uznemiravao pošto se nisam preterano radovao ovom projektu. Delovao mi je kao totalno prevaziđena mainstream formula za povratak Scotta u komercijalne tokove posle znatno zanimljivijih filmova, sa glumačkom podelom koja me nimalo nije intrigirala.

Međutim, ono što sam dobio kao krajnji rezultat jeste jedan izuzetno dobar film, koji je u pojedinim deonicama više engaging nego što smo navikli od holivudskog maistreama u poslednje vreme, a ima jedno tri promašena scenaristička penala koji da su realizovani bio bi remek-delo.

Kod pitanja hronomocije, naravno, scenario je ključna stvar i ti promašeni penali su bukvalno nijanse koje bi uzdigle film na viši nivo. Ovaj scenario koji je realizovan je vešt i skladan, i nema nekih očiglednih grešaka, ipak na par tačaka je mogao biti maštovitiji i radikalniji, a tu ne mislim ni na kakav ekstremizam, već upravo supostno, više na egzekuciju konzervativne mainstream suspense postavke.

U ideološkom smislu je film takođe zanimljiv pošto govori o homegrown američkim teroristima koji su inače uvbeđeni da ih vlada špijunira svojim high tech sredstvima. Ovde jednog takvog špijuniraju satelitom, CCTVem i vremeplovom. U krajnjem zbiru ovaj film daje za pravo njihovoj paranoji iako su oni nominalno negativci.

Kad je reč o režiji i realizaciji uopšte, Scott je u punoj formi. Bliži je svom mainstream radu, i dosta podseća na njegov poslednji sparing sa Bruckheimerom ENEMY OF THE STATE. DEJA VU je negde na tom nivou s tim što je Scottovo viđenje mainstreama u tom filmu bilo svežije, i scenario je ispunio više potencijala inicijalne postavke. S druge strane u ENEMY je imao svežiju i dinamičniju zvezdu Willa Smitha sa kojim je radio prvi put, dok u DEJA VU ima Denzela sa kojim već treći put radi.

Međutim, Scott, Denzel i Bruckheimer su dovoljno dobro podmazana (da ne kažem lubrikovana) mašina da se DEJA VU nametne kao jedan od interesantnijih filmova godine, koji se u krajnjoj liniji pošteno nosi sa CASINO ROYALEom i HAPPY FEET na blagajnama, kao što je uostalom i ENEMY OF THE STATE počevši kao podjednak autsajder.

* * * /  * * * *

Povratio si mi nadu u Scotta. Mislio sam da nam ga je Domino bespovratno uzeo. Tebi, izgleda, Domino i nije bio toliki kljuc u grlu, jer si mi negdje pisao kako te je interesovao samo da gledas Scottove stuntove sa kamerom na montaznom stolu - naprotiv, shvatam da su ti Domino i Man on Fire prilicno dobri flikovi. Svakako, po mome misljenju, pored onakve rediteljske papazjanije u Domino, ni Black, Mamet & Tarantino se zajedno ne bi mogli ni naslutiti, a kamoli isprazni skript R. Kellyja.

Film ranije, Man on Fire, smetao mi je Helgeland. U stvari, vidio si prvi (istoimeni) italo-krimic po kome je radjen Scottov Man On Fire, a koji ne traje ni 85 minuta. Nakon Helgelandovog scenarija, imao sam osjecaj da je Scott iscijedio sve sto je mogao iz sebe ne bi li nacinio iole razumno ostvarenje, i to na dva i po sata; na pola puta se i izgubio, uocio sam. A ono sto je pomislio da je dotjerao do koliko-tolikog perverznog vrhunca u Man on Fire, tek je hipertofisao u filmu Domino. Da ne kazem da je, i pored onoliko R-rated scena, prvi film Man on fire dvaput nasilniji; mislim da ga Scottov projekat nije prevazisao ni po kojoj stavci.

Kad si sada vec uporedio Déjà vu sa Enemy of the State – sta reci osim da se Scott ocigledno vratio. Sjecam se kada sam prvi put pogledao Enemy of the State i nisam mogao da vjerujem kakvu je motoriku u stanju taj covjek da nam predstavi; sa tim filmom sam bukvalno docekao 1999.

Cak se i danas, nakon, istina samo nekoliko, zaista validnih mocnih akcionih ostvarenja taj film i te kako dobro drzi. Da ne spominjem i Crimson Tide; medju dva su najbolja saspensa/akcijasa u 90-im. I stvarno se nadam se da se nisi prevario sa poredjenjem. Hocu reci, poceo si da citas Uelbeka, ne volis Inside Man, za Del Tora mislis da ima beogradski senzibilitet prema kadriranju, kuliras uz Domino, i ocigledno si upao u neku totalnu novu tranziciju...

Ukratko rečeno, DEJA VU je bolji koncept, ENEMY OF THE STATE je bolji film. Što ne znači da DEJA VU nije dobar. Što znači da me ništa ne može učiniti sedam godina mlađim i vratiti u 1999.

Inače, 1999. je bila neverovatna godina, sećate li se toga?

THE MATRIX
DEEP BLUE SEA
CORRUPTOR
8MM
ENEMY OF THE STATE
ARLINGTON ROAD

i još gomila stvari, mada mi se možda nešto u brzini prelilo iz 1998. u 1999.

Pogledao sam ACCEPTED Steve Pinka courtesy of Ginger.

Reč je o vrlo zabavnoj i energičnoj omladinskoj komediji koja s jedne strane satirično prilazi obrazovnom sistemu a sa druge ima zadatak i nadahne i naloži omladinu na privatnu inicijativu.

Taj dvosekli mač je postignut high conceptom o klincu slackeru odbijenom na svim koledžima koji odlučuje da umiri svoje roditelje tako što će osnovati lažni koledž. Odjednom, svi luzeri iz Ohaja dolaze u njegovu školu.

Najzabavniji je svakako politički humor koji ispaljuje Justin Long i time se ovaj film uzdiže iznad standarda savremene teen komedije.

U svakom slučaju, dobra preporuka za ljubitelje žanra.

* * * / * * * *

Cripple nije u krivu. Déjà Vu ima velikih dodirnih tacaka sa Enemy of the State, medjutim to nije Enemy of the State; u stvari, rijetko koji film danas, pa i Scottov, moze biti Enemy of the State, da ne kazem Crimson Tide. Svakako, the director in tights is back.

Filosofija kadra i montaze u tom filmu predak je ostvarenja Enemy of the State; ovdje, naime, nije bilo mjesta za personalne toucheve kao u Man on Fire i Domino, prvobitno zbog toga sto to radnjom zgusnuta prica naprosto nije dozvoljavala; misljenja sam cak da je i The Fan nadasve napetiji od Déjà Vu, film koji mi se nakon toliko godina nista manje ne dopada.

Prvo ipak morate progutati djetinjastu time-travel premisu da biste gledali Deja Vu; pomalo podsjeca na uproscenu verziju Minority Report; naprotiv, cini mi se da je hackster Rossio (iza koga ce, makar za mene, uvijek stajati samo The Puppet Masters iz 1994., njegov prvi posao) ovaj film poceo pisati (raditi na njemu) u doba kada je u kina dosao Minority Report.

Film, cinjenica je, sadrzi gomilu motorike, iako ne akcije, sve dok radnja/akcija ne krene u 90. minutu. Do tada film u stvari ide poput Spy Game, jos jedan Scottov film koga ovaj nije uspio nadmasiti; u pitanju je veliki flashback koga pratimo iza kulisa kompletne price.

Naravno da vrijedi napomenuti da je ovo prvi Scottov PG-13 film, ali recenice "You need to get your behind over here" & "I don't give a rat's ass" (ova potonja je izrecena u prilicno ozbiljnom afektu), ne odmazu mnogo, naprotiv, film lici kao da je daleko od PG-13, no previse je slow motiona u scenama dinamike sto meni najvise smeta; na primjer, prvi americki film u kome je Verhoeven inkorporirao jedan jedini slow motion, ako sam dobro zapazio, bio je njegov i najgori film – Hollow Man.

Val Kilmerov sporednjak totalno je beskoristan, sto se rijetko dogadja u Scottovim filmovima, makar kada je sporedna uloga u pitanju (primjer i-vise-nego-mocne sporedne uloge je moj heroj, Gene Hackman, u filmovima Enemy of the State i Crimson Tide); takav glumac dovodi se samo kada njegov lik ima nesto i reci - ovdje je on samo ukras, ali bez ikakvog smisla; tu ulogu je, dakle, mogao odigrati bilo ko a jedini glumac koji strci u ovom filmu totalno neiskoriscen bio je Matt Craven iz Crimson Tide; naprotiv, steta je sto Kilmerovu ulogu nisu njemu dali; mogao je pokupiti koji cent vise. Isto tako, anarhicni Jack Black i Seth Green iz Enemy of the State ovdje su zamijenjeni naucnikom-vjernikom (takvi naucnici su ocigledno uvijek potrebni ovoj planeti) Adamom Goldbergom koji skoro nikada ne moze biti los.

Setting je, kao i montaza (ako mi je dozvoljeno ovakvo poredjenje) nevjerovatan; Déjà Vu je sniman u New Orleansu 4-5 mjeseci nakon uragana Katrine; scenorafija je, dakle, koriscena samo u scenama u zatvorenom prostoru.

I, najposlije ste nagradjeni totalnom kopijom scene iz The Last Boy Scout-a, kadar-po-kadar, kada naoruzanog negativca prikljeste kola, sto svakako nije Scottova prva kradja samoga sebe. Film se dakako preporucuje; Scott's just warmin' up, he's jus' warmin' up...

Posla radi sam se podsetio OKUPACIJE U 26 SLIKA Lordana Zafranovića, i slično BALADI O SVIREPOM, reč je o filmu iz jedne ozbiljne kinematografije.

S jedne strane, ovaj film označava vrhunac Lordanove uspešne formule za kojom je dosta dugo tragao. Njegov uspon u suštini kreće kada je provalo da treba da napravi svoj teme iz revolucionarne prošlosti sa naglašenim erotizmom i malo katoličke simbolike. Od tog časa kreće njegov zlatni period na koji se dosta dugo čekalo.

Lordan je u Pragu važio za najtalantovanijeg iz jugoslovenske studentske kolonije, navodno je bio toliko cenjen na FAMU da nikada nije naučio češki već su profsori učili srpski da bi komunicirali sa njim. Međutim, trebalo je da snimi jekoliko filmova dok nije došao do svog kanona.

Prema OKUPACIJI imam dosta rezervi, međutim, ono što se mora istaći na početku to je da je taj film takođe produkt jedne ozbiljne kinematografije, koja je bila sposobna da radi ozbiljan rip-off ozbiljnog evropskog art-house filma. U konkretnom slučaju OKUPACIJE, Lordan je najviše ripovao Viscontija, a zatim i Fellinija, i da tog rip-off Fellinija nije bilo, film bi bio znatno bolji.

U svim scenama lišenim fellinijevske mediteranske histerije, Zafranović vešto gradi atmosferu jednog sveta koji truli i koji suštinski ne ume da odgovori na dileme koje se pred njega postavljaju u političkom smislu.

Još je zanimljivije kako jedan tako anesteziran plot ipak uspeva da izgura do kraja u kome se sve relativno zaokružuje.

Dubrovačke lokacije su takođe potpuno neverovatne i povećavaju ocenu filma.

Međutim, ključni adut filma, jeste zaista ingeniozna scena ustaškog masakra u autobusu. Reč je o jednoj od most menacing scena u istoriji naše kinematografije, iz koje bi i naši moderni reditelji mogli svašta da nauče. Koliko god da je gore u njoj tehnološki slabo realizovan, toliko su atmosfera i sama priroda nasilja i dan-danas sveži. Lordan zaista vešto kadrira tu scenu, spajajući karaktrene nijanse sa postupcima prilikom maskara, tako da nasilje prositiče iz lika, a sve je rađeno sa minilamnim brojem rezova što ceo set-piece čini realističnijim i bolnijim.

Ova scena je dovoljan razlog da OKUPACIJA bude obavezan deo kolekcije svakog ljubitelja filmskog nasilja.

Kada se uzmu u obzir mesto i vreme nastanka filma, i malo mu oproste fellinijevski freakshow izleti (koji su doduše verovatno bili i razlog zašto je u jednom momntu OKUPACIJA bila najgledaniji film u istoriji SFRJ) ocena izađe na

* * * / * * * *

Pogledao sam AMERICAN DREAMZ Paula Weitza.

Negde po konceptu, a naročito po konceptu glumačke podele gde je lead zvezda komedija i romcoma a partnerka mu je teen pop zvezda, jako je sličan BRAND HAUSERu, s tim što su u BRAND HAUSERu Amerikanci gosti na terorističkom terenu dok je ovde obrnuto.

Weitz je uzeo izuzetno potentnu pre svega trilersku premisu o arapskom teroristi koji se prijavljuje na Američki Idol ne bi li došao do finala i detonirao se kao mučenik i ubio američkog predsednika, i pretvorio je u satiru koja zbog trilerske strukture, i u suštini vrlo realistične motivacije, nije dovoljno smešna, odnosno suviše je bliska stvarnosti.

Ako se zanemari generalno oboljenje filma koje je definisano u toj omaški unutar žanrovske baze scenarija, reč je o vrlo zabavnom i precizno realizovanom filmu koji se nadovezuje na Weitzovu low key fazu započetu još u IN GOOD COMPANY gde je po prvi put overio Quaida.

Weitz je prošao zanimljiv put od reditelja AMERICAN PIE, preko asa etikete Working Title, sa vrlo solidnim filmom ABOUT A BOY po Hornbyju, da bi u poslednja dva filma pokušao da vrlo secira ozbiljna američka društvena pitanja.

ako tome dodamo da za New Line Weitzovi rade neki fantasy, HIS DARK MATERIALS, koji će verovatno biti osplativ, reč je o zanimljivoj i dobro osmišljenoj karijeri, koja isporučuje solidna ostvarenja.

* * 1/2 / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"
ako tome dodamo da za New Line Weitzovi rade neki fantasy, HIS DARK MATERIALS, koji će verovatno biti osplativ,
* * 1/2 / * * * *

Nije neki Fantasy, vec jedan od najboljih fantasy romana IKADA. Kod nas izdat u tri knjige - bas kao i u eng. originalu - Severna svetlost, Cudotvorni noz i Cilibarski Durbin.

Oprosti, ne pratim fantasy...

Pogledao sam THE HOST, courtesy of Kunac, i mogu reći da je reč o jednom od najmomačkijih filmova ove godine.

Kada je reditelj pominjao SIGNS kao uzor, verovatno je mislio na neku optimalnu verziju SIGNS, to jest kako bi SIGNS izgledao da je dobar film. i taj SIGNS element je prisutan kroz medijski tretman monstruma kroz koji se takođe gradi tenzija.


Međutim, THE HOST donosi itekakve ripper sekvence. I nema na tom planu apsolutno nikakve veze sa Shymalanovim (zlo)delom. Prvih 20 minuta spadaju među nešto najvisceralnije što sam video ove godine, i u krajnjoj liniji tajk prvi napad čudovišta je i daleko najdinamičnija i najuzbudljivija scena filmu koju posle ne uspeva da dosegne, što dovodi do izvesnog disbalansa, jer publika spontano traži još takvih senzacija.

Ono čega apsolutno nema su lovecratovski elementi. Geneza čudovišta potiče iz Lewis Teagueovog ALLIGATORa. I vrlo je jednostavna. Film je vrlo političan upravo u tom cormanovskom maniru gde se na bazi jedne pulp teze razvija ozbiljna politička polemija.

Režija je maestralna. Iako su ripper sekvence napete, iako ima dosta jump scareova, iako ima obilje jako dobrih specijalnih efekata, film je zapravo rađen u jednom apdejtovam landis ključu, a to prevedeno na savremeni filmski jezik znači Edgar Wright does Korea. Dakle, tradicionalne korejske kadar sekvence, blaga formalna dekompoizicija scene sa edgarwrightovskom upotrebom drugog plana.

U svakom slučaju THE HOST obesmišljava potrebu da Edgar Wright snimi svoj azijski monster film. To je već urađeno za njega.

THE HOST raduje pošto pokazuje da je Koreja još živa i zdrava, i da još uvek postoje potencijali da se snime značajni naslovi koji mogu da istinski uplaše i nasmeju, a taman se učinilo da je sve presahlo.

* * * 1/2 / * * * *

Sinoć sam pogledao ALL OVER GUY, gay romcom koji je režirala Julie Davis. Iako je reč o romcomu u kome dominantno pratimo pederski par, mada oni imaju svoje straight drugove koji se takođe smuvaju, ipak bih rekao da je film pravljen za straight populaciju. Neobično malo za pederski diskurs potzencira seksualni element i apostrofira ljubav i koncept dugotrajne veze iako taj koncept nije toliko izražen u pederskoj populaciji.

S druge strane, iako je straight-oriented, pokušava da malo razbije filmske prekoncepcije o pederima i ne pokazuje ih kao feminizirane, travestirane ili tragikomične figure.

Žanrovsku čistoću gubi pred kraja kada odlazi u potpuno nepotrebnu patetiku, opterećujući likove nerešivim problemima koji apsolutno ne pripadaju dotadašnjem žanru filma.

Ipak, film se može posmatrati kao sofisticirani date movie za gledanje sa intelektualkama.

Treba ga imati u arsenalu radi tih potreba.

* * / * * * *

Quote from: "crippled_avenger"Sinoć sam pogledao ALL OVER GUY, gay romcom

courtesy of – who?

ili kako bi se courtesy lijepo pre-pronaunsovalo fonecki na srpcko-hrvacki: kurcezi.

Quote from: "Ghoul"

Quote from: "crippled_avenger"Sinoć sam pogledao ALL OVER GUY, gay romcom

courtesy of – who?

Zašto te to interesuje? Da nisi usamljen?  

Quote from: "Dr Kunac"

Quote from: "Ghoul"

Quote from: "crippled_avenger"Sinoć sam pogledao ALL OVER GUY, gay romcom

courtesy of – who?

Zašto te to interesuje? Da nisi usamljen?  

ah, i mislio sam da si ti, ili ginger, taj dobavljač.
ma onako samo pitam, navikao sam na formulu pa mi pao u oči izostanak...

Ne, nisu oni, štaviše, ja ću ga narezati njima ako ih zanima.

Dobio sam ga od nekoga ko nema nick na forumu, pa ga zato ne creditovah.

Quote from: "crippled_avenger"Weitz je uzeo izuzetno potentnu pre svega trilersku premisu o arapskom teroristi koji se prijavljuje na Američki Idol ne bi li došao do finala i detonirao se kao mučenik i ubio američkog predsednika, i pretvorio je u satiru koja zbog trilerske strukture, i u suštini vrlo realistične motivacije, nije dovoljno smešna, odnosno suviše je bliska stvarnosti.

Pogledao i ja nedavno... Mislim da je problem u tome što American Dreamz u suštini i nije satira. Pravi se da jeste i tretira tematiku koja je idealan materijal za satiru, ali na kraju odlazi u neku vrstu eskapizma. S jedne strane, sve je to vrlo blisko realnosti, a opet se na kraju završava kao bajka (blago cinična, doduše). Film funkcioniše zbog odličnog kastinga gde čak i jedan Kris Klajn (retardiranija verzija Kijanu Rivsa) nalazi svoje mesto. Međutim, sve je vrlo površno odrađeno i kad su likovi i situacije u pitanju, i jedino Hju Grant kao voditelj ima potencijala za nešto produbljeniji lik, ali to ostaje nedorečeno. Ipak vredi pogledati...

Podsetio sam se na WEIRD SCIENCE, courtesy of Ginger, u kome je John Hughes dostigao totalnu dekadenciju, značajno podstaknut exploitation instinktima Joel Silvera koji su odveli put agresivnog high concepta i nadolazećim razvaljivanjem blagajni od strane BACK TO THE FUTURE.

WEIRD SCIENCE ne spada u kanonske Hughesove uspehe, ali je do te mere high concept da opstaje barem ko fusnota u istoriji teen filma.

Ovaj komad istovremeno spaja Hughesovu suptilnost i didaktičnost sa besramnim ispunjavanjem fantazija i suštinski mačističkom apologijom kapitalizma. I to sve dobijamo unutar jednog filma.

Hughes nam naime ponovo servira priču o tome kako su geekovi ljudi kojima sve ide na ruku samo su suviše mladi da to shvate. I kako je njihov kvalitet unutar njih samih i kako samo treba da se pojavi simpatija koja će taj kvalitt prepoznati. To je na površini i to je vintage Hughes ideologija.

I kada se pojavi žena koju oni stvore frankenštajnovskim procesom, oni ne idu sad odmah daje tucaju nego im ona posluži kao mentor, što je takođe poučno.

Međutim, ta "golema" žena je zapravo katalizator i da nije nje oni ne bi uspeli da nametnu to što je u njima. A ona je njihov tehnološki izum, što prevedeno na značenje kaže: 2geeku, treba da pšronađeš nešto što će biti revolucionarno, ali kad to uradiš nemoj angažovati prostitutke, to jest ići linijom manjeg otpora, već tad će se neka i zaljubiti u tebe."

Međutim, bez tog revolucionarnog pronalaska apsolutno nema ništa, tako da njihov duhovni sadržaj u suštini nije bitan, bitan je katalizator odnosno delo kojim će se nametnuti u društvu i opravdati svoj geekdom.

U međuljudskim odnosima u filmu takođe postoje deonice bezumne amoralnosti kakva se takođ retko sreće, no to možda nije autorska namera već samo omaška.

Kad je reč o entertainment values, one su srednje, ništa posebno, mada ima neke fundamental skills koje često nedostaju savremenim teen komedijama.

Takođe ima mladog Downey Juniora koji u sasvim maloj epitzodi pokazuje da je izuzetno magnetičan i vešt glumac i krade šou.

U svakom slučaju WEIRD SCIENCE je zanimljiv zeitgeist film za proučavanje sa izuzetno zanimljivim soundtrackom na kome možete naći i OMD sa pesmom TESLA GIRLS...

* * / * * * *