ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Kurdwin Ayub režirala je film MOND u produkciji Ulricha Seidla.

Reč je o zanimljivom evropskom art house derivatu o MMA takmičarki koji počinje da radi kao instruktorka borilačkih veština i dobija bogatu ponudu da trenira ćerke jednog bogataša u Jordanu.

Kada ode tamo, zatiče jednu dosta striktnu sredinu, vidi da devojke žive pod stalnim nadzorom naoružanog obezebđenja i komfor u kom uživa i novac koji dobija više nisu dovoljni te odlučuje da im pomogne.

MOND nije TAKEN i više ostaje kao susret dve različite ženstvenosti, jedna sa Zapada gde se žena bavi par excellence muškim sportom i živi praktično "muški" život u punoj samostalnosti i jedna iz Arabije gde su žene zadržane u represivnim uslovima i unutar onoga što se smatra "ženskim zadacima" koliko god da su bogate.

U tom smislu, ono što je novo jeste prosto milje u kom se sve zbiva.

Iračanka po rođenju, Kurdwin Ayub sve realizuje u jasnom maniru savremenog evropskog filma ovog tipa u vrlo efikasnih sat i po trajanja.

* * * / * * * *

VEZANI Aleksandra Teokarevića je prvi scenario koji je pobedio na novouspostavljenom konkursu Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, i dobio je priliku da bude proizveden u produkciji Apollona.

Manje su bitni detalji da je snimanje filma počelo nešto pre objavljivanja rezultata konkursa, suština je u tome da je sa ovim filmom krenulo ozvaničenje postepene privatizacije ovog festivala nimalo zanemarljive tradicije.

Shodno tome, VEZANI su imali i tu čast da otvore 49. izdanje festivala.

Ako imamo u vidu da je šest od devet filmova u konkurenciji ove godine nastalo u Apollonovoj produkciji, u uslovima limitirane produkcije, a bogami i estetike, VEZANI svakako zaslužuju ovaj prestižni slot.

Film kreće pomalo drugačije od nekih Apollona. Od samog početka ne nudi lažnu nadu da će biti naročito dobar film. Pokazuje znake zanimljivih ideja ali skoro svaku realizuje manje ili više kretenski. Međutim, u nekom trenutku počinje da stvara osećaj snažne prijatnosti, koju je isprva teško objasniti ali onda shvatamo da je ona proistekla iz toga što se pretvori u jedan klasično loš srpski film, kakvih odavno zapravo nema jer su takvi filmovi ponestali u našoj produkciji.

Kada govorimo o lošem filmu osamdesetih, mnogi pogrešno smatraju da je on zaostavština Darka Bajića. Međutim, to je zabluda, on posle odlične serije SIVI DOM nije snimio filmove koje je iko zapamtio, izuzev CRNOG BOMBARDERA koji je važio za "beogradski film za ljude van Beograda". Ta fizionomija lošeg srpskog, beogradskog, filma tog doba je zapravo vezana za opus Dragana Kresoje, inače vrlo sposobnog pomoćnika režije koji je ambiciozno krenuo da se bavi režijom ali prosto nije imao dovoljno ukusa i stila da ostavi iza sebe vredna dela, usput trošeći podosta jakog materijala.

VEZANI su u tom smislu jak throwback na Dragana Kresoju. U njemu ima tog nečeg što je potentno, ima čak i nekih stvari u kojima se prevazilaze klišei ili plasiraju ubedljivo, ali onda imamo ispade totalne šmirologije.

Recimo, glavni lik antagoniste, kriminalca odigrao je Jakov Jevtović sa izuzetnom energijom i svežinom. Na papiru ovo je put u potpunu propast, ali u izvedbi Jakov Jevtović iuspeva da napravi jednog jako zanimljivog negativca sa jakim traumatskim jezgrom.

Ali onda imamo lik ocvale kurve koju igra Vesna Paštrović gde je od kostima, do onoga što se izgovara, to zaista jedna neverovatno nemaštovita gotovo parodija na lik prostitutke iz starog jugoslovenskog filma, gde u izvesnoj meri čak loš dizajn zagušuje glumu.

Zatim, protagonista, naš heroj, mladi harmonikaš koji se zaljubi u pevačicu primoranu da peva u javnoj kući, i njegov život sa konzervativnom majkom, deluje takođe kao loše shvaćen heartland horor američke produkcije, i scene u domaćinstvu između Stojana Đorđevića i Danice Ristovski su kao iz nekog drugog filma.

Isti glumac u ostatku filma inače dosta solidno uspeva da iznese svoju funkciju unutar klišetiziranog zapleta o naizgled nesposobnom momku, potpunom životnom autsajderu koji uspeva da postane heroj i spase damu u nevolji.

Miloš Radunović ne uspeva sasvim da proda samu okolnost trafikinga jer recimo uopšte ne možemo da shvatimo šta postiže time što zadržava pasoš srpske žene u Srbiji, i kako je na taj način sprečava da pobegne. Prosto, mogla bi da ode u najbližu policijsku stanicu i kaže da joj je neko uzeo pasoš, ili da ga je izgubila, ili da ga ni ne prijavi jer joj za normalno funkcionisanje pasoš nije ni potreban.

U tom pogledu, okolnosti da je glavna junakinja zatočena tako nekim rutinskim delovanjem filmskog trgovca ljudima deluje dosta moronski i nepromišljeno, ali unutar celokupne dijegeze tranzicionog kresojizma gotovo da možemo prihvatiti i takav nonsens.

Radunovićeva tehničko-stilska realizacija filma, ako imamo u vidu skromnu produkciju generalno stoji solidno. Međutim, ambijent javne kuće je neubedljiv krajnje, kostimi prostitutki su prenaglašeni, no ima zanimljivih rešenja u podeli, recimo pozorišni poslednik i sudski veštak Spasoje Ž. Milovanović ima zanimljivu epizodu kao jedan od henchmena glavnog kriminalca.

U pojedinim detaljima, Radunović postiže zanimljiv efekat sirovosti. Isto tako, Cecine pesme u kafanskim aranžmanima, imaju svoju pomalo prenaglašenu ali ipak promišljenu ulogu u celokupnoj atmosferi ali i u naraciji, pa to ipak zaslužuje pohvale.

Šteta je što zanimljiv motiv trgovine ljudima u miljeu narodne muzike i "radnih pevačica" nije kreativnije i ubedljivije obrađen. No, taj milje u kom se desi zabranjena ljubav harmonikaša i pevačice sa margine ima u sebi jak organski potencijal u odnosu na našu filmsku ali i popularnu kulturu.

S jedne strane, VEZANI su dosta problematičan film. Međutim, ako ste proveli 36 sati gledajući neprekidno Superstar 3, možeta da ukapirate odakle ovaj film dolazi. U tom smislu, može se reći da ovde Apollon radi istu stvar koju rade i američki strimeri a to je pravljenje filmova koji su nekada išli u bioskope ali su se danas preselili na mali ekran.

U tom smislu, VEZANI su film koji ima svoj potencijal, i ima publiku koja će mu se obradovati bilo da ga gleda smrtno ozbiljno ili sa jakom dozom ironije.

* * 1/2 / * * * *

Жаным, ты не поверишь Jernara Nurgalijeva je u suštini Sveti Gral srpske tranzicione kinematografije, backwoods crnohumorna akciona komedija sa elementima horora, snimljena sa malo novca i puno domišljatosti, kao nešto što bi u saradnji onomad (kad su sarađivali) radili Sam Raimi i Braća Coen.

Sličnosti projektnih zadataka kazahstanske i srpske kinematografije su zapanjujuće i može se reći da se baš u Kazahstanu mogu naći odgovori na pitanja koja sebi postavljaju naši autori.

Razlika je naravno u tome što Kazasi donose nešto svoje, lokalno i veoma osobeno, uz odeđeni know how koji im može pružiti veliki brat - ruska kinematografija. U tom smislu, film koji je snimio Nurgalijev je kao i najbolji kazaški filmovi - naizgled sirov jer se to očekuje od njih koliko i ornamentalnost, ali zapravo i žanrovski i zanatski vrlo osmišljen.

U prvim scenama smeštenim u gradu, Nurgalijev pokazuje da mu bilo kakav glossy prikaz urbanog života u žanru komedije nije nimalo stran, ali kada film ode u neku vukojebinu gde su junaci pošli na pecanje, stvari nas vode do glavnog gradiva koje je naravno i omogućilo da ovaj film bude veoma uspešan izvozni proizvod i prođe značajan deo turnira Četiri skakaonice među žanrovskim festivalima.

Kada film ode van grada posle par minuta urbane ekspozicije, city slickersi upadaju u nevolje sa bizarnom bandom kamatara iz provincije, i obe grupe zajedno isprovociraju reakciju lokalnog zloduha, misterioznog nemilosrdnog Stranca koji je prosto iritiran raznim dešavanjima.

Tempo je intenzivan, humor je prljav, naizgled previše raznolik, ali kako stvari odmiču tako vidimo kako je svaki element bio neophodan da bi se izgradila ukupna slika. U filmu koji deluje nekontrolisano u pojedinim deonicama, Nurgalijev zapravo nameće vrlo ozbiljan autoritet i usmerenje.

Ovo je žanr koji ima svoje limite, i pola ocene više dajem ovom filmu baš zato što je neverovatno uspešno ispunio svoj zadatak, dakle zbog konteksta.

* * * 1/2 / * * * *

Больше чем кино Askara Bisambina je veoma simpatična kazaška romantična komedija o mladom reditelju koji želi da snima žanrovske filmove ali jedini posao koji uspeva da dobije je snimanje dečjeg serijala za učenje jezika. Postepeno on otkriva da ekipu te niskobudžetne serije čine entuzijasti i od njih pravi ekipu koja će snimiti zombi film, tokom noći, kada se na setovima serija ništa ne dešava.

Bisambinov rukopis je pitak, estetizacija je blago glossy, glumci su šarmantni, Danijar Alšinov je uostalom zvezda vrhunskog formata i ovo je veoma solidno upakovan repertoarski film, koji nikada ne prodre u duboku suštinu filmmakinga ali unutar svog žanra tačno zna šta želi da postigne i to sprovodi u delo.

* * * / * * * *

Районы Akana Satajeva je nešto što bi možda pre gledanja serije Слово пацана bolje doživeo ali nažalost nisam ga gledao na vreme, kada je izašao 2016. godine.

Iz ove vizure, Akan Satajev je snimio jedan nižerazredni pokušaj scorseseovske hronike uspona uličnih bandi i Alma Ati krajem SSSRa. On se ne bavi krimićem u klasičnom smislu, i ovo nije gangsterski film, uprkos temi. U osnovi ovo je ipak melodrama o završnoj fazi odrastanja u teškom istorijskom trenutku a to je ipak previše višeslojna tema za ovako površan prikaz.

Uverljivo mi je da ovaj film možda u Kazahstanu, ili na prostoru SSSRa ima određeni kultni status ali sem rane uloge Danijara Alšinova, nema nekog razloga da ga istorija pamti.

* * / * * * *

КЕЛИНКА ТОЖЕ ЧЕЛОВЕК Askara Uzabaeva je simpatična body swap komedija o snaji i svekrvi koje se ne razumeju i onda se uz pomoć čarobnog čajnika koji snaja kupi zamene i to se ispostavi kao blagotvoran događaj koji im oboma pomogne da reše neke svoje i porodične probleme i bolje se razumeju.

Film je postigao uspeh pa je dobio i nastavak. U svakom slučaju ovo nije neki naročito potentan film za internacionalni crossover, no svakako jeste znak veoma ozbiljne pažnje uložene u lokalni reprertoarski film koji zbiljna bez problema može da nađe mesto na malom ekranu na bilo kojoj svetskoj televiziji ili strimeru.

Film je režiran s punom koncentracijom, pored glumačke igre i dijaloga koji su naravno osnov izraza, nije zanemarena vizuelnost kao u mnogim komedijama širom sveta. Ovaj film je znak pre svega veoma temeljnog pristupa repertoarskom filmu unutar kazahstanske kinematografije gde su uložena velika sredstva ali su izgrađena i očekivanja.

* * * / * * * *

ШЕСТОИ ПОСТ  Sarikbola Utepbergenova je film zasnovan na istinitoj priči o jednom od najvećih i najkrvavijih bekstava iz zatvora u istoriji Kazahstana i bivšeg SSSRa.

Okosnicu priče čini odnos mladog pripadnika nacionalne garde kome je prvo nameštenje čuvanje zatvora i njegovog druga iz detinjstva koji se tu zatekao kao zatvorenik i polako potpao po radikalizujući uticaj jedne od bandi. Uprkos vapajima drugu čuvaru da mu pomogne, ovaj ostaje hladan na njih i rešenje nalazi u bekstvu. Međutim, kada se bekstvo pretvori u krvoproliće, prijateljstvo ponovo zaigra ulogu.

Ovaj film je izmontiran iz kazahstanske televizijske serije, međutim, reč je o kompaktnoj celini od sat i po koja veoma dobro uspeva da dočara atmosferu zatvora, dilema koje se postavljaju pred ljude u njemu i to izvodi na jedan efikasan i mišićav način.

Nema ovde dovoljno karakterizacije da bi prijateljstvo dva glavna junaka zaista zaigralo kao temeljna komponenta i ono ovde više ima strukturalnu funkciju, da bi nam nekako ukazalo sa kojim junacima "jašemo". Međutim, ključ je efikasnost, energija, uzbudljivo prikazan surovi muški svet zatvora u kom se ljudske potrebe svode na minimum, i "namazhane" u kojima se tokom molitvi kuju raznorazni planovi.

Utepbergenovljev film je vešto izveden, konzistentno sastavljen iz obimnijeg materijala što se ne bi ni primetilo da ne znam da postoji i serija i jedan zaokružen rad, u kom istinita priča nikada ne postaje prepreka suspenseu ali isto tako ne biva ni kompromitovana eskapizmom.

* * * / * * * *

Katt Shea je jedna od ključnih figura straight to VHS filma radnih devedesetih, sa ozbiljnim grinderskim opusom, između ostalog i na POISON IVY sa Drew Barrymore koji je u svoje važio za jednu najrentiranijih kaseta u Americi, ali bogami i kod nas. Stigla je ona i do mejnstrim TV filma, pa i do bioskopa, ali je ipak ostala ozbiljna grindmother američog filma.

RESCUED BY RUBY jer Netflixov film namenjen celoj porodici, sa simpatičnim likovima koji se bavi još šarmantnijim kučićima i potpuno je nespojiv sa onim po čemu znamo Katt Sheau.

Grant Gustin koji je na CW igrao FLASHa igra simpatičnog policajca kome je životni san da uđe u K-9 jedinicu. Kaylah Zander koju znamo iz raznih stvari, među kojima je i Netflixova serija RECRUIT igra njegovu suprugu. Sa njima je ravnopravan i pas mešanac koji igra naslovnu Ruby u priči o tome kako je glavni junak sa neadekvatnim psom uspeo ne samo da postane K-9 nego i da 2018. osvoje nagradu za psa tragača godine.

Naravno, jasno je da ovo nije MUZZLE. U izvesnom smislu, ne znam koliko je ovo film za ljude koji nemaju pse, ali svakako da može biti prijemčiviji onima koji preferiraju maloekranski sadržaj koji bi zli jezici nazvali "limunadom".

Glumci i Katt Shea zaslužuju pohvale što celu ovu priču uspevaju da održe ipak koliko-toliko zanimljivom i da je neprestano vode napred iako je odmah jasno kuda će se u njoj stići.

Ovo je jedan od onih filmova televizijskog kalibra koji uspevaju da dodatno zašećere i istinitu priču, ali na kraju, glumci su simpatični, režija je efikasna i znalačka, i rezultat je nešto što je svakako više proizvod nego filmsko stvaralaštvo ali umešno izveden.

* * / * * * *

Francis Megahy je snimio svoj američki debi sa filmom RED SUN RISING.

On je imao filmove koji su dobacivali do Amerike i bili u respektabilnijoj produkciji tako da je zanimljivo kako je tamo prvi put označio teritoriju radeći film sa Don The Dragon Wilsonom.

Tu su naravno i Art Camacho kao ekspert za borbe i drugi Wilsonovi saradnici. No, Megahy je ipak svemu tome jednu zainteresovanost za ono što se dešava mimo akcije. I Terry Farrell, solidna televizijska glumica tog vremena je na neki način, donela nešto dosta respektabilno u ovaj film baš kad je reč o glumi i stvaranju utiska da je ovo ipak neka priča a ne niz povezanih akcionih scena.

Na kraju, akcije čak i nema previše, pa ljubitelji i poznavaoci ovaj naslov smatraju daleko pripovedački najozbiljnijim Wilsonovim delom i njegovim najrespektabilnijim ostvarenjem.

Ono što je Megahy postigao zbilja jeste osećaj da je ovde akcija u svakom smislu ravnomerna sa pričom i likovima, ali isto tako film je čak i u 99 minuta trajanja prespor i negativac koji je nindža sa izvesnim okultnim sposobnostima je dat ipak prilično naivno, tako da Megahy nije uspeo da uspešno uozbilji sve elemente ove priče.

Otud, ovo jeste bolje nego tipični Don Wilson, ali daleko od toga da je može suštinski porediti sa BLACK RAINom čiji je svesni rip-off već i sa nekim manje bitnim buddy cop filmovima ere. S druge strane, film jeste ipak na kraju krajeva bliže konvencionalnom filmskom ugođaju nego što bi iko očekivao od ove zvezde.

Megahy nije uspeo da uradi sa Wilsonom ono što je Martin Campbell uradio sa Jackie Chanom u FOREIGNERu ali jeste uspeo da pomeri stvari.

* * / * * * *

FREELANCE Francisa Megahyja je egzistencijalistički krimić iz 1970. koji uprkos izvanredno odigranioj glavnoj ulozi Iana McShanea ne remeti poredak njegovih najboljih filmova iz tog perioda.

Jedina dostupna kopija tog filma je 15 minuta kraća od onoga što je bilo inicijalno trajanje i to je neki surovi VHS rip, iako sasvim gledljiv. I pored osećaja da filmu definitivno nešto fali, imamo i činjenicu da umesto 90ak minuta materijala imamo tek 75.

Međutim, tu se postavlja pitanje da li je u tih 15 minuta bio taj neki kvalitet koji bi sve ovo podigao na viši nivo? Da li je u tih četvrt sata ono što zapravo nedostaje ovom materijalu da budu dobar egzistencijalistički film smešten među londonske gangstere, prevarante i marginalce?

Možda jeste, ali plašim se da nije.

* * / * * * *

Mehmete, ode nam Brent Hinds.

Da, notirao sam juče javnost na onom Enciklopedija mrtvih topiku. Ako je ikakva uteha, poginuo je vozeći motor, koliko sam shvatio. To je makar rokerski i šmekerski.

Путь боксера Askara Uzabajeva je vešto izvedena ali zapravo klasična bokserska melodrama iz Kazahstana, izašla 2013. godine.

Uzabajev priča o mladom sitnom kriminalcu koji se u slobodno vreme bavi bare knuckle borbama koji je kao dete bio perspektivan bokser ali osvajanjem srebrne medalje postao je prezren od svog oca propalog boksera koji je nekada bio šampion SSSR.

Kada posle sukoba sa kriminalnim bosom dobija dve izlomljene šake za kaznu, koje znače da se više nikada neće vratiti u ring, kreće u osvetu.

Sve ovo smo videli dosta puta na filmu, ali nikada u Kazahstanu. Uzabajev je reditelj koji je pravio i klasičnije komercijalne filmove, kao uostalom i i neke festivalske, dakle reč je o reditelju koji se dotične raznih tema i postupaka, međutim, ovde pravi jednu domišljato izvedenu u osnovi niskobudžetnu priču u kojoj pokazuje da je dobro naučio lekcije kako iz američkog tako i iz azijskog i evropskog žanrovskog filma.

* * * / * * * *

U filmu EENIE MEANIE dobio je priliku da režira, i uspeo je ono što nimalo nije jednostavno, da pokaže da je pametan ne praveći se pametan.

U osnovi EENIE MEANIE je maksimalno neoriginalan, možemo ga posmatrati kao mešavinu TRUE ROMANCE i BABY DRIVERa, jednu priču u kojoj se dvoje traumatizovanih pojedinaca od kojih je ona đavo za volanom a on momak koji upada u nevolje opšte prakse, ustaju protiv pitoresknih gangstera koji ih teraju da vrate dug odrađujuži maltene nemoguću pljačku sa automobilskim bekstvom.

Dakle, ona je malo Baby iz Wrigtovog filma, oboje su pomalo Clarence i Alabama, ali to ne znači da ovaj film nije svoja zverka. Shawn Simmons ima svoju formu transgresije i njega zanima film koji nam je savršeno poznat, formalno razgažen ali ispostaviće se subverzivan do tačke istinske transgresije, kroz osvežavanje tipičnih scena.

Simmons je dakle majstor da uzme tropey situaciju i da je onda izmeni nekom "životnijom" reakcijom junaka koju bi drugi autori smatrali antiklimaktičnom ili destruktivnom po narativni pogon. On međutim voli da tako čačka situacije i postiže u najmanju ruku da humor bude izvanredan i da ne proističe samo iz gega nego i iz situacije, što u spoju sa nosećom rolom Samare Weaving koja sve galvanizuje i neprestalnim protokom jakih prijava u dijalogu daje svemu visoku kaloričnost.

Međutim, ovde nismo imali Tony Scotta da režira TRUE ROMANCE, tako da nam Simmons nudi i istinski transgresivan kraj koji se na kraju ispostavlja kao nešto na bazi čega će film "živeti ili umreti". Da li su junaci zaslužili ovakav ishod u prethodnom toku filma ili ne je ona lekcija koju je Scott svojevremeno dao Tarantinu. Kod Simmonsa će verovatno to biti izvor polemika ali i razlog da mnogi otpšu film.

U mom slučaju, taj detalj je nešto što suštinski izdvaja ovaj film, i pored jedne propulzivne akcione komedije što on već ab initio jeste, daje mu dimenziju posle koje će verovatno biti izučavan na kursevima filmske režije i scenaristike.

Dakle, da li je tonalni shift u klimaksu prava odluka u odnosu na subjektivno viđenje likova kod publike ostaje tema za diskusiju, i uprkos tome što ne mogu reći da bih ja istu ovakvu odluku doneo ako bih do te tačke ovako vodio film, isto tako smatram da je izuzetne dragoceno da neko isproba takvo rešenje i konačno se uverimo da li su takvi krajevi filmovi zasluženo ostajali van ekrana i u domenu legende.

Shawna Simmonsa već dugo pratim kao scenaristu i sada kada je režirao svoj prvi film, rekao bih da se razvija po planu i u skladu sa mojim očekivanjima. Ipak, činjenica da je napravio film koji nije samo primer dobro izvedene akcione komedije već i nečeg što podstiče diskusiju pokazuje da je otišao i korak napred od mojih inicijalnih procena.

* * * 1/2 / * * * *

ДЕСАНТ Lejle Araniševe je film snimljen 1998. godine, mada neka literatura pominje i 2000. godinu, ali u u svakom slučaju deluje dvadesetak godina u zaostatku u odnosu na estetiku svog vremena.

Da je ovaj film izašao krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, sasvim sigurno bismo ga mogli smatrati modernim regrutnim filmom.

Ovako, danas kada se gleda izgleda retro jer ni vreme njegove premijere nije baš bilo skoro, ali svejedno evocira uspomenu neke davnije filmske epohe, recimo one iz koje datira film NAJBOLJI Dejana Šorka.

Ovde se promovišu kazahstanski desantnjiki, padobranska jedinica, u koju dolazi nekoliko veoma različitih momaka i uprkos različitim životima u civilstvu iz kojih stižu, služeći vojsku nalaze smisao u zajedničkom naporu i žrtvi.

Kao HEARTBREAK RIDGE, i ovaj film se završava borbenim zadatkom, u konkretnom slučaju obračunom sa islamističkim pobunjenicima u nekoj zabiti.

Zanimljivo je da Anorin nesuđeni tast Aleksej Serebrjakov igra ballbuster seržanta Burova koji je tu da očvrsne momke ali i biva u platonskim romantičnim odnosima sa ženama zaposlenim u kasarni.

Araniševa ima jedan krut i konvencionalan rediteljski pristup koji povremeno uspeva da zaliči na rigorozan postupak, ali ipak nije. Prosto, samo je reč o anahronom postupku.

Ipak, ne može se osporiti da se rediteljka dobro snašla u muškom svetu, no da bi se poredila sa Kathryn Bigelow morala bi doneti nešto transgresivno čega kod nje nema.

JNA propagandni filmovi NAJBOLJI i DALEKO NEBO veoma su slični ovom postsovjetskom propagandsnom radu. Oba su u svoje vreme bili anahroni na svoj način ali svakako svežiji od ovog.

* * / * * * *

Jordan Harper je izvanredan televizijski scenarista, ali za sada još uvek nije dobio svoju solo seriju uprkos prestižnih pokušaja, kao što je recimo pisanje pilota za novu izvedbu Ellroyevog LA CONFIDENTIAL. Međutim, uprkos tome što nema svoju seriju, naročito je u HIGHTOWNu Rebecce Cutter pokazao kako vlada likovima sa margine i novim formama američkog opioidskog kriminaliteta.

S druge strane, Jordan Harper je izvanredan prozni pisac i prošla godina bila je godina čitanja njegovih romana. SHE RIDES SHOTGUN je vrlo solidan roman, na liniji BLOOD FATHERa Petera Craiga, i dobio je ekranizaciju Nicka Rowlanda u kojima je Harper, sa dvojicom kolega napravio redukcionističku adaptaciju ali je u njoj pružio sve ono što nudi roman.

Dok se Richet u BLOOD FATHERu opredelio za jak tempo ozbiljnog grindhouse favorita u manje od sat i po vremena, i imao je Mela Gibsona u glavnoj ulozi i dominantnoj roli koja je mnogo više od glume i seže u domen koautorstva, Rowland ide na dvočasovno trajanje i sa Taronom Egertonom u glavnoj ulozi ide na svoju verziju zvezdane voltaže.

SHE RIDES SHOTGUN je metodičniji, više slow burn, ali isto tako propulzivan i nasilan, kada stvari postanu kritične, i uprkos tome što nema Mela, reč je o časnom nasledniku BLOOD FATHERa sa kojim deli i Lionsgate kao distributera.

U ova slučaja, tu je mešavina Aryan bandi, sa malo začinskog meksičkog kartela, starinske mistike novih grubijana, flyover Amerike koja je samo propadala u međuvremenu, sa ljudima koji ne poznaju granice kada žele da postignu ono što žele.

Rowland dobro kontroliše ovaj volatilan miks, naročito jer je vrlo vešt kad se dođe u neku žanrovski tipičnu situaciju koja zahteva tehničko znanje i rutinu ali veoma svež i žanrovski nepotrošen kada treba postaviti likove i generalno celinu.

SHE RIDES SHOTGUN je film koji u tom smislu ima integritet, žanrovski je ali spreman je da krši pravila i da traje onoliko koliko on misli da treba.

Na kraju u filmu, kao scena koja je višak se nameće upravo jedna tipična - i u ovom filmu dobro izvedena - žanrovska situacija.

SHE RIDES SHOTGUN je išao u bioskope, nažalost, pre svega trofejno, kao i BLOOD FATHER onomad.

Nema veze. Živeće ovaj film, kao i BLOOD FATHER, naročito jer izlazi u kasno proleće Egertonove karijere.

I biće komplementaran i sa BLOOD FATHERom i sa SHOT CALLERom iako naizgled liči da smo sve što je u njemu tamo već videli.

* * * 1/2 / * * * *

 ЧЕМПИОН МИРА Alekseja Sidorova je film o čuvenom meču Anatolija Karpova i Viktora Korčnoja 1978. godine.

Ovo je par excellence državni projekat ruske kinematografije, producirao ga je Nikita Mihalkov, budžet je navodno petnaestak miliona evra. Sniman je u Rusiji, Srbiji i Crnoj Gori, dešava se velikim delom na Filipinima, gde je igran meč.

Sve je dakle produckiono na najvišem nivou. Trajanje od 140ak minuta nije nežno. Ima kič rešenja u rediteljsom predstavljanju šaha, ali ukupno uzev - ovo je istovremeno artificijelni hagiografski državni projekat o zanimljivoj temi i organski vrlo solidan film.

Sidorov je uspeo da u događajima pronikne u to šta je priča, šta su likovi, da malo naravno inkorporira i elemente drugih istorijskih događaja sa Karpovim kako bi malo zapaprio stvari (ima detalja koji su se zbili u meču protiv Kasparova a ovde su stavljeni sa Korčnojem), međutim, ukupno uzev - ovo je pošteno izveden državni film koji istovremeno opslužuje aktuelne ideološke potrebe - prikazuje šahistu koji je odan SSSRu ali je istovremeno ipak i disident (što se kosi sa slikom Karpova kao omiljenog šahiste Politbiroa) i odlazi da porazi prebega, uprkos željama nesposobne nomenklature.

Brežnjev je prikazan kao pijan, ali i kao neko ko veruje u Karpova jer je "mužik sa Urala", dakle pomalo erodirali ali ipak hegemon koji nije tu slučajno.

Rekonstrukcija epohe je glossy, imaginarij SSSRa je sexy i modernistički, i u tom pogledu, jako je zanimljivo napraviti paralele sa serijom QUEEN'S GAMBIT koja je bez sumnje ipak bila neki impuls prilikom nastanka ovog filma.

GAMBIT je fikcija, fokusirana na korozivnu ličnost šampionke koja kroz šah nalazi način da se emancipuje ali isto tako tek zatrpa svoje traume. Karpov je ipak "mužik sa Urala", on nije "šmizla iz sirotišta" ali ima svoje žute minute, svoje krize, svoje potpadanje pod Korčnojeve cirkuske mentalističke trikove. Sidorov pravi film o stvarnoj ličnosti, čoveku koji je od vremena SSSR deo političkih struktura i ne može da ga baci sasvim u blato, ali želi da ga malo problematizuje, kako bi sve zaličilo na američki film.

Kao i u GAMBITu o ovde se pominje Morphy i potez kojim se pobeđuje đavo koji je neizrečen odneo u ludnicu i grob.

Tako da, ovo je malo predug, malo hagiografski, malo kičlijski ali u suštini moćan spektakl iz Rusije o onome u čemu su Rusi i danas dominantni.

Jako je zanimljiva uloga SFRJ u filmu. Meč Korčnoja i Spaskog je prikazan u montažnoj sekvenci ali bez Korčnoja u gipsu, a ima i prizora iz Beograda, Ljubljane i što je najzadnimljivije Praja, Kinđe,Krešo i ekipa se vide u "ne tako kratkoj" rekonstrukciji finala iz Manile na kom je Karpov pravio pauzu u toku finala sa Korčnojem. Sovjeti su izgubili to finale na posed ali Sidorov prikazuje tu utakmicu kao momenat u kom se Karpov nadahnuo i mentalno konsolidovao.

Ovaj film svakako treba pogledati kao vibrantnu priču o jednoj epohi, koja iako nije baš istorijski verodostojna, govori nečiju istinu o njoj.

* * * / * * * *

 ЧЕМПИОН МИРА Alekseja Sidorova je film o čuvenom meču Anatolija Karpova i Viktora Korčnoja 1978. godine.

Ovo je par excellence državni projekat ruske kinematografije, producirao ga je Nikita Mihalkov, budžet je navodno petnaestak miliona evra. Sniman je u Rusiji, Srbiji i Crnoj Gori, dešava se velikim delom na Filipinima, gde je igran meč.

Sve je dakle produckiono na najvišem nivou. Trajanje od 140ak minuta nije nežno. Ima kič rešenja u rediteljsom predstavljanju šaha, ali ukupno uzev - ovo je istovremeno artificijelni hagiografski državni projekat o zanimljivoj temi i organski vrlo solidan film.

Sidorov je uspeo da u događajima pronikne u to šta je priča, šta su likovi, da malo naravno inkorporira i elemente drugih istorijskih događaja sa Karpovim kako bi malo zapaprio stvari (ima detalja koji su se zbili u meču protiv Kasparova a ovde su stavljeni sa Korčnojem), međutim, ukupno uzev - ovo je pošteno izveden državni film koji istovremeno opslužuje aktuelne ideološke potrebe - prikazuje šahistu koji je odan SSSRu ali je istovremeno ipak i disident (što se kosi sa slikom Karpova kao omiljenog šahiste Politbiroa) i odlazi da porazi prebega, uprkos željama nesposobne nomenklature.

Brežnjev je prikazan kao pijan, ali i kao neko ko veruje u Karpova jer je "mužik sa Urala", dakle pomalo erodirali ali ipak hegemon koji nije tu slučajno.

Rekonstrukcija epohe je glossy, imaginarij SSSRa je sexy i modernistički, i u tom pogledu, jako je zanimljivo napraviti paralele sa serijom QUEEN'S GAMBIT koja je bez sumnje ipak bila neki impuls prilikom nastanka ovog filma.

GAMBIT je fikcija, fokusirana na korozivnu ličnost šampionke koja kroz šah nalazi način da se emancipuje ali isto tako tek zatrpa svoje traume. Karpov je ipak "mužik sa Urala", on nije "šmizla iz sirotišta" ali ima svoje žute minute, svoje krize, svoje potpadanje pod Korčnojeve cirkuske mentalističke trikove. Sidorov pravi film o stvarnoj ličnosti, čoveku koji je od vremena SSSR deo političkih struktura i ne može da ga baci sasvim u blato, ali želi da ga malo problematizuje, kako bi sve zaličilo na američki film.

Kao i u GAMBITu o ovde se pominje Morphy i potez kojim se pobeđuje đavo koji je neizrečen odneo u ludnicu i grob.

Tako da, ovo je malo predug, malo hagiografski, malo kičlijski ali u suštini moćan spektakl iz Rusije o onome u čemu su Rusi i danas dominantni.

Jako je zanimljiva uloga SFRJ u filmu. Meč Korčnoja i Spaskog je prikazan u montažnoj sekvenci ali bez Korčnoja u gipsu, a ima i prizora iz Beograda, Ljubljane i što je najzadnimljivije Praja, Kinđe,Krešo i ekipa se vide u "ne tako kratkoj" rekonstrukciji finala iz Manile na kom je Karpov pravio pauzu u toku finala sa Korčnojem. Sovjeti su izgubili to finale na posed ali Sidorov prikazuje tu utakmicu kao momenat u kom se Karpov nadahnuo i mentalno konsolidovao.

Ovaj film svakako treba pogledati kao vibrantnu priču o jednoj epohi, koja iako nije baš istorijski verodostojna, govori nečiju istinu o njoj.

* * * / * * * *

Ha, ja sam dovoljno star da se sećam svakovečernjih izveštaja o napretku ovog meča. Štaviše, sećam se i prethodnog meča, Korčnoj-Spaski koji je bio organizovan u Beogradu te daleke 1977. godine i apsolutne ludnice koju je to izazvalo 

Šteta što šah više ne zauzima tako značajno mesto u društvu. Svetsko prvenstvo je danas "tehnička" stvar, prate ga samo ozbiljniji fanovi i profesionalci. Nema šireg društvenog konteksta i uticaja.

Kompjuteri su "rešili" šah u izvesnom smislu, pa nije više interesantno.

Quote from: mac on 30-08-2025, 22:27:04Kompjuteri su "rešili" šah u izvesnom smislu, pa nije više interesantno.

Ne znam da li je to u pitanju ili su sada neke druge stvari bitnije. Više ima sadržaja, više kanala, više stvari za praćenje. Šah je danas manje politički nego ikad.

Quote from: Meho Krljic on 30-08-2025, 20:36:50Ha, ja sam dovoljno star da se sećam svakovečernjih izveštaja o napretku ovog meča. Štaviše, sećam se i prethodnog meča, Korčnoj-Spaski koji je bio organizovan u Beogradu te daleke 1977. godine i apsolutne ludnice koju je to izazvalo 

To je navodno prvi šahovski meč u istoriji na kome je izbila tuča među navijačima ispred Doma sindikata. E sad, Korčnoj ne nosi gips u filmu iako je u stvarnosti imao saobraćajku i imao je neku imobilizaciju usled koje je teatralno igrao govoreći poteze na tabli za pokazivanje, usled čega je i izbila tuča.

U jednom scenariju koji sam nedavno pisao sam evocirao sećanje na taj meč kroz priču jednog od junaka.

РУКИ ВВЕРХ Askara Uzabajeva je dinamičan muzički biopic o istoimenoj ruskoj dance grupi koja je doživela veliki uspon devedesetih i ima svoju fan bazu do dana današnjeg.

Ovaj film bio je jedan od najvećih blokbastera ruskog filma u periodu od kada je počeo rat, i uprkos tome što nije malo koštao, dosta je zaradio.

Uzabajev je žanrovski kameleon i u svemu što sam do sada gledao pokazao se kao jedan vrlo kompetentan žanrovski operativac. Tako i u ovom filmu, uspeva da napravi hagiografski jukebox muzički biopic ali da ipak u njemu izgradi nekakve karaktere sa sukobima i da do kraja ipak imamo i nešto mimo nostagličnog puta u muzičku prošlost, što je ruskoj publici verovatno dovoljno a nama baš i nije jer je pop muzika verovatno jedina oblast stvaralaštva u kojoj je ruski doprinos minoran.

U tom smislu, ovaj film može da crossoveruje sa publikom van Rusije, pre svega zato što pokazuje neke zanimljive lokalne diskografske specifičnosti. Recimo, junaci su svoje pesme plasirali među narod tako što su ih davali piratima da ih uvrste na svoje kompilacije koje su se prodavale na ulici. Tu su naravno i silovici koji se bave estradom i razni drugi bećari.

Nama u Srbiji (i Hrvatskoj) je dance milje naravno posebno bitan, a ovde imamo posla s ljudima koji su prvo ime za bend (koje nije zaživelo) dali po osnivaču 2 Unlimited, što je stvarno bizarno čak i za naše standarde.

Uzabajev je sve to spakovao u jednu propulzivnu celinu koja odlično izgleda i u 102 minuta trajanja vrlo ekonomično uspeva da isprati sve obavezne figure ovakvog filma počev od flešbeka započetog u kriznoj situaciji. U zemlji u kojoj istinu ne govore ni oni kojima je to posao, Uzabajev je dosta uverljivo "štampao legendu".

* * * / * * * *

HEADS OF STATE Ilje Najšulera sam gledao onomad kad je izašao i evo sve do sada sam se premišljao šta da napišem o njemu.

Ilja Najšuler je reditelj od kog sam imao velika očekivanja, međutim, sa ovim filmom on ih delom izneverava a delom ih i ispunjava.

Isto važi i za sam film. Naime, on je u izvesnom smislu dobar ali je isto tako u izvesnom smislu i užasan. I moglo bi se reći da je dobar u segmentima u kojima je to za ovakav film važno i da je užasan u onim segmentima koji su manje bitni u ovakvoj celini.

Međutim, ukupno uzev ta ambivalencija daje jednu kompleksnu sliku koju opet možda i ne vredi slikati, pošto nije ovo ni tip filma ni domet vredan takve pažnje.

Naime, HEADS OF STATE je buddy film o američkom predsedniku i britanskom premijeru koji moraju da se daju u bekstvo kada krene da ih ganja internacionalna grupa antizapadnih zaverenika koji žele da proizvedu krizu koja će rasturiti NATO.

Ovaj zaplet je generic ali u sebi nosi jedan ogroman problem. Prvo, ovde je britanski premijer britanski penzionisani oficir kog igra Idris Elba a američki predsednik je bivši akcioni glumac koji je postao političar. Sad, mi tu možemo da gledamo koje su moguće aluzije. Reagan i Arnie su nekakav kombinovani uzor za američkog predsednika ali njegov folksy nastup pored Reagana kanališe malo i Trumpa, dakle autori žele da pokažu kako eto nešto kao misle o politici i političarima. Nota bene, sam lik nema nikakve radikalne ideje kao Trump.

Međutim, njegov buddy je britanski premijer koji ni po čemu ne može da mu bude takmac, ni ideološki, ni po moći, ni po odnosu, pa što je najbizarnije na kraju ni po sofistkikaciji jer ga Elba igra kao neku vojničinu.

Scenario pokušava da suprotstavi junake po nivou sofistikacije, u smislu da je američki predsednik dobrodušni glupander i selebriti a britanski je vojnik koji je ušao u politiku, međutim Elba i Cena tu razliku ne uspevaju suštinski da prodube.

Tako da na kraju imamo dva junaka koji u svoj bromance ne kreću iz bilo kakvog nesporazuma, ni ličnog ni geopolitičkog.

Jasno je da bi ova premisa jedino imala smisla kao priča o američkom i ruskom (ili kineskom) predsedniku, i da bi u vreme Hladnog rata tako i bila urađena. Ako se već ide na belo-crnu kombinaciju onda bi Elba mogao da pravi kontrast kao neki političar iz neke Wakande koja nije takmac SADu ali je baš kontrast u tome što je mala i siromašna zemlja.

Ili da budu dva skroz različita tipa, američki glumac akcioni heroj i blazirani britanski snob koji nikada ništa teže od kašike nije digao.

Međutim, obrni okreni, jasno je da su ovo morali biti neki Trump/Arnie i Putin, i da je veliki previd što to nije tako.

Otud ta osnovna premisa ne funkcioniše, a ona je s jedne strane manje bitna jer došli smo zbog akcije ali opet i jeste bitna jer od vremena Bonda mi imamo taj format prevazilaženje hladnoratovske razlike kroz matchup junaka s obe strane zarad dobrobiti celog sveta.

Dakle, HEADS OF STATE je prosto kukavički u premisi, i samog sebe osuđuje na irelevantnost. Prosto, RED HEAT bi bio dobar film i da Arnie u njemu nije Sovjet, ali bi bio reda veličina BRANNIGANa po značaju, dakle poluzaboravljen film, a ovako je ipak i klasik te epohe i pogleda na film i svet.

U prvoj polovini filma nema naročito puno akcije, i uprkos tome što znamo da se film ne snima po redu, zanimljivo je kako je pri početku pomalo čak i nesiguran u akcionim prizorima što Ilji Najšuleru nije svojstveno. U drugoj polovini filma, međutim, dolazimo na onaj nivo koji se od njega očekuje, dakle ima akcije sa jakim gejmerskim uticajem i dozom crnog humora, i ona je uglavnom izvedena dosta solidno, sa dosta prvoloptaškom ali u suštini korektnom upotrebom pop hitova radi stvaranja ironije i kontrapunkta.

Ilja Najšuler je ovde došao na teritoriju u kojoj Rusi imaju tradiciju. Konchalovsky je potpisan kao jedini reditelj buddy filma TANGO AND CASH koji je svoju buddy dimenziju i celu tu estetiku doveo do paroksizma. Konchalovsky je kao što znamo, ovu produkciju Joela Silvera samo delimično režirao, ubrzo su ga zamenila druga dvojica reditelja, ali on je tu ostao upisan. Tako da Najšuler dolazi na teren gde su Rusi ostavili dubok trag, što je bezmalo nemoguće jer oni nemaju toliki značaj u istoriji holivudskog filma te vrste.

Pitao sam Najšulera i kaže da mu Konchalovsky nije čestitao na dobro urađenom poslu. Pomalo je bio iznenađen pitanjem jer je njemu kao disidentu još od vremena pre napada na Ukrajinu, iz doba serije KARAMORA, verovatno Konchalovsky kao neko s druge planete. Međutim, kako sada stvari stoje, možda je HEADS OF STATE akademski gledano čak i skladnije delo od TANGO AND CASH, ali nažalost neće ni približno imati istorijski značaj ili cult following kao on.

Sada Najšuler sprema nastavak ROAD HOUSEa i ponovo paradoksalno dolazi na teren MMA priča gde je opet pa rusko-jermenski reditelj Nick Sarkisov ostavio dubok trag sa filmom EMBATTLED, i nisam siguran da ga lako može dostići, naročito jer scenario ne rade Mondry i Bagarozzi već Will Beall.

Elem, Ilja Najšuler je svakako iz Druge Rusije, uostalom školovan je na Zapadu i govori engleski kao da mu je maternji jezik, tako da je on i napolju, koliko-toliko, svoj na svome. Međutim, i dalje je njegov calling card HARDCORE HENRY koji ničim kasnije nije uspeo da dosegne po radikalnosti pa ni po izvedbi. I NOBODY a naročito HEADS OF STATE imaju njegov pečat ali to su nesumnjivo filmovi koji su jako nogo zavisili od raznih stunt coordintora i second unit reditelja, i svaki od njih manje ili više, uz sve njegove lične pečate, liči na nešto drugo i ne mora biti "njegov film". Njegov ipak jedini potpuno autorski film ostaje HARDCORE HENRY koji je internacionalan ali ima baš izrazitu rusku komponentu.

Uostalom, Najšuler je sve do odlaska iz Rusije bio i vrlo aktivan kao producent tamo, i imao je itekako šta da napusti.

U tom smislu, dosta je besmisleno za njega kao Rusa da snimi film koji je u toj meri tone deaf prema geopolitici. Za HEADS OF STATE se ne može reći da sad nužno promoviše neku agendu, niti je to u ovom filmu bitno, ali da, zaplet se vezuje za pokušaj rasturanja NATO pakta i to sad sve ima veze sa ruso-ukrajinskim ratom. Nezavisno od toga što je Najšuler protiv Putina i što možda intimno čak i jeste na liniji koju ovaj film tobože ima, neprimereno je da on kao autor iz takvog regiona na neki način nekritički perpetuira tupave stereotpe gde je jedna egzistencijalna problematika data kao beznačajni backdrop nekom akcionom cirkusu.

Možda je Najšuler pokušao time da se dokaže da je u stvari u potpunosti američki reditelj, da zapravo ni ne razmišlja o tome šta je njegov rad u nekom idejnom pogledu, i da je potpuno globalan, da ga ne zanima ni vlastiti background. Međutim, Najšuler ipak nije i nikada neće biti američki reditelj. Jednim delom jer ni američki reditelj ne bi pokazao takvu nezainteresovanost za tu dimenziju filma.

Otud, dugo mi je trebalo da artikulišem misli oko ovog filma jer mi je stvarao jednu pošteno rečeno nezasluženu averziju jer nije toliko loš u bitnim elementima za svoj žanr.

Film je inače jednim delom sniman u Srbiji, premda se u njoj zanemarljivo malo ili uopšte ne dešava.

* * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 30-08-2025, 17:17:16ЧЕМПИОН МИРА Alekseja Sidorova je film o čuvenom meču Anatolija Karpova i Viktora Korčnoja 1978. godine.

Ovo je par excellence državni projekat ruske kinematografije, producirao ga je Nikita Mihalkov, budžet je navodno petnaestak miliona evra. Sniman je u Rusiji, Srbiji i Crnoj Gori, dešava se velikim delom na Filipinima, gde je igran meč.

Sve je dakle produckiono na najvišem nivou. Trajanje od 140ak minuta nije nežno. Ima kič rešenja u rediteljsom predstavljanju šaha, ali ukupno uzev - ovo je istovremeno artificijelni hagiografski državni projekat o zanimljivoj temi i organski vrlo solidan film.

Sidorov je uspeo da u događajima pronikne u to šta je priča, šta su likovi, da malo naravno inkorporira i elemente drugih istorijskih događaja sa Karpovim kako bi malo zapaprio stvari (ima detalja koji su se zbili u meču protiv Kasparova a ovde su stavljeni sa Korčnojem), međutim, ukupno uzev - ovo je pošteno izveden državni film koji istovremeno opslužuje aktuelne ideološke potrebe - prikazuje šahistu koji je odan SSSRu ali je istovremeno ipak i disident (što se kosi sa slikom Karpova kao omiljenog šahiste Politbiroa) i odlazi da porazi prebega, uprkos željama nesposobne nomenklature.

Brežnjev je prikazan kao pijan, ali i kao neko ko veruje u Karpova jer je "mužik sa Urala", dakle pomalo erodirali ali ipak hegemon koji nije tu slučajno.

Rekonstrukcija epohe je glossy, imaginarij SSSRa je sexy i modernistički, i u tom pogledu, jako je zanimljivo napraviti paralele sa serijom QUEEN'S GAMBIT koja je bez sumnje ipak bila neki impuls prilikom nastanka ovog filma.

GAMBIT je fikcija, fokusirana na korozivnu ličnost šampionke koja kroz šah nalazi način da se emancipuje ali isto tako tek zatrpa svoje traume. Karpov je ipak "mužik sa Urala", on nije "šmizla iz sirotišta" ali ima svoje žute minute, svoje krize, svoje potpadanje pod Korčnojeve cirkuske mentalističke trikove. Sidorov pravi film o stvarnoj ličnosti, čoveku koji je od vremena SSSR deo političkih struktura i ne može da ga baci sasvim u blato, ali želi da ga malo problematizuje, kako bi sve zaličilo na američki film.

Kao i u GAMBITu o ovde se pominje Morphy i potez kojim se pobeđuje đavo koji je neizrečen odneo u ludnicu i grob.

Tako da, ovo je malo predug, malo hagiografski, malo kičlijski ali u suštini moćan spektakl iz Rusije o onome u čemu su Rusi i danas dominantni.

Jako je zanimljiva uloga SFRJ u filmu. Meč Korčnoja i Spaskog je prikazan u montažnoj sekvenci ali bez Korčnoja u gipsu, a ima i prizora iz Beograda, Ljubljane i što je najzadnimljivije Praja, Kinđe,Krešo i ekipa se vide u "ne tako kratkoj" rekonstrukciji finala iz Manile na kom je Karpov pravio pauzu u toku finala sa Korčnojem. Sovjeti su izgubili to finale na posed ali Sidorov prikazuje tu utakmicu kao momenat u kom se Karpov nadahnuo i mentalno konsolidovao.

Ovaj film svakako treba pogledati kao vibrantnu priču o jednoj epohi, koja iako nije baš istorijski verodostojna, govori nečiju istinu o njoj.

* * * / * * * *

Мислио сам да га гледам али кад сам видео да у списку ликова нема доктора Зухара, одустао сам.

ICK Josepha Kahna je zanimljiva horor komedija koja nije skroz po mom ukusu, ali kada se sabere njen ipak indie okvir i neki subverzivni elementi, uspeva da pretegne na stranu podrške.

Joseph Kahn je reditelj skupih muzičkih spotova i reklama i on se dokazao raznim raskošnim vizuelnim ekstravagancijama za razne klijente. Međutim, uporedo on gradi i zanimljivu karijeru u kojoj sebi daje oduška. U tom smislu on je atipičan, mada zapravo i ne toliko redak, reditelj reklama i spotova, koji koristi film ne bi li se odmorio i odmakao od klijenata.

Njegovu rep komediju o rap battle sceni BODIED prodroucirao je Eminem i moram priznati da me je uprkos određenim neravninama taj film na kraju "kupio". Isto važi i za ICK.

ICK je po svojoj postavci jedan throwback na 80s high school horore sa ljugavim monstrumima ove ili one vrste, ali je specifičnost u tome što istovremeno reafirmiše i subvertira formu.

ICK se dešava u sadašnjosti u kojoj se odavno, već decenijama od kraja devedesetih razvija korov za koji su ljudi svesni da je vanzemaljskog porekla. Korov je enigmatičan, raste, ometa život i devastira strukture ali isto tako obično je aktivan noću i svi ga vide kao benevolentnu smetnju. Dakle, ovde imamo alien invasion priču kroz biljke koja se odvija sa punom svešću čovečanstva i kroz potcenjivanje snage susreta sa nepoznatim. To je zanimljivo rešenje, međutim, u samom filmu pomalo stvara i šum.

Glavni junak je slavni QB svoje srednje škole koji je zaljubljen u glavnu navijačicu dvehiljaditih ali u međuvremenu se povređuje, ostaje nastavnik u svom malom gradu a ona odlazi za drugoga i postaje bogata domaćica. Danas on predaje njenoj kćeri za koju počinje da sumnja da je njegova kćerka.

Istovremeno, u tom trenutku Ick, kako se zove vanezemaljska biljka kreće da napada ljude, da ih obuzima i zombifikuje i počinje rat svetova.

Brandon Routh je vrlo brzo posle Supermana kod Edgara Wrighta pokazao da je svestan da mu pre svega preostaje da se zeza u filmovima koji slede i u filmu ICK napravio je jaku solidnu rolu kao prestareli hunk, nekadašnji prom king, sada doživljen kao loser, kao neverwas kome se smešio NFL a sad sa ortozom šepa po školi kao nastavnik. Routh je izuzetan u ovoj ulozi i spreman je da dekonstruiše svoju personu koja je nekada valjala Warneru za Supermana, a danas je gorivo potpuno druge vrste.

Mena Suvari, kao takođe nekadašnja teen zvezda koja je pala igra njegovu bivšu dragu, u oba doba i dosta je solidna.

Pored samog duhovitog pristupa koji je energičan, preko svake mere, i uvodi nas u hiperkinetičnost koja obećava ali ne može da se baš održi s ovim budžetom, Kahn pravi i te već opisane sitne intervencije u domenu definisanja monstruma i pretnje.

Međutim, ono što je najzanimljivije jeste balans sa kojim Kahn komentariše culture war. Izuzetno uspešno zeza i Wokere i Flyover States zatucane konspirologe, i u tom pogledu ICK deluje pre svega autonomno. Ovo nije neki a priori desničarski usmeren film koji se sprda sa Wokerima ali se bogami zaista ozbiljno zeza sa njima. Kao što nije ni angažovani levi film koji osuđuje digitalni primitivizam i sujeverje kojim se služi alt.right. U tom pogledu, Kahnov film je zaista atipičan i veoma hrabar.

Ceo film je uronjen u power pop/ komercijalni punk/ alterna hitove devedesetih i ranih dvehiljaditih i to ima smisla jer je to ipak vreme u kom je život za našeg junaka stao a njegovim đacima pa i potencijalnoj kćeri to je već neka retro epoha.

Kahnova hiperkinetičnost, pokreti kamere, ekstremni rakursi, radikalni rezovi i sl. su veoma vešto korišćeni ali budžet filma ne može da osamdeset i kusur minuta drži taj tonus. No, film ukupno uzev ima uzbudljivu vizuelnu izvedbu i uprkos nemogućnosti da bude skroz konzistentna zaslužuje pohvale za sve što je izgurao.

ICK je film koji daje postmoderan, dodatno ironičan spin na već ironične radove na ovu temu koje su pravili Dekker, Gunn ili Rodriguez. Film je dobro prihvaćen u festivalskom žanrovskom circuitu, ali ne znam dokle je dobacio na terenu, tamo gde se ovi filmovi pre svega odmeravaju a to jeste neka vrsta mejsntrima.

* * * / * * * *

Pa to zvuči vrlo zanimljivo. Ubeleženo!

Timo Tjahjanto je indonežanski akcioni maestro koji je koketirao sa raznim varijantama holivudskog debija, a ambicije su sezale i do nekih DC naslova, međutim, on se na kraju desio kod Davida Leitcha, u njegovoj kući 87 North i u filmu NOBODY 2.

Prvoi NOBODY doveo je Ilyu Naishullera u Holivud i bio je to granični slučaj gde je letargični skript Dereka Kolstada nekako oživeo zahvaljujući reditelju i Leitchevim bećarima. Uprkos tome što je u akciji bilo Naishullerovog prepoznatljivog crnog humora i gejmerskih rešenja, ukupno uzev ipak, film je bio pre svega showcase Leitchevih stručnjaka, sa dobro sastavljenom podelom i pristojnim dizajnom.

Tjahjantova akcija je na moćan način zaživela u Bergovom anticipatorskom filmu MILE 22, kao što je posle JOHN WICKa, taj standard Leitcha i Stahelskog počeo često da se javlja.

Nažalost, ovaj novi film je kratak, i traje jedva malo ispod sat i po ali i kao takav je predug. Kreće od premise da je zabunom Nobody sa porodicom otišao na odmor u neku backwoods varošicu koja je centar mafijaške operacije i onda upada u nevolju sa lokalcimu sličnu brojnim filmovima iz sedamdesetih gde Stranac rastura korumpiranog šerifa i The Syndicate, samo je ovde zamisao da se to uradi sredstvima 21. veka.

Ipak, koliko god sve to bila proverena formula, scenario je previše tanak, nema šta da se igra, a ipak ima mnogo deonica bez akcije koje deluju surovo prazno. A onda kad dođe akcija više liči na Leitcha i Stahelskog nego na Tjahjanta.

Mogu da zamislim ljude koji su navikli na amplitudu Tjahjatovog i Stamboelovog opusa kako smatraju da je ovo sasvim solidan rad, i na neki način se to može i tako gledati - ako pođemo od premise da je ovo ipak gornji deo ponude ovog reditelja.

Ali, u suštini ipak nije, iako ima bolje glumce nego inače i mogućnost globalnog plasmana.

No, ko zapravo zna razliku između Tjahjantove akcije i 87 North? Pa, malo ko. Tako da će i ovo na kraju biti percipirano kao nešto bolje nego što zbilja jeste.

* 1/2 / * * * *

Uf... Ja prema Timou gajim sve vrste simpatija tako da ću i ovo pogledati sa mnogo pozitivne anticipacije ali sad me je tvoj prikaz dosta sneveselio... Al dobro, videćemo kako će da mu ispadne Vlak za Busan...

Snima se rimejk Train to Busan? 

Da. Američki, ali sa Timom (koji je Indonežanin)  u režiserskoj stolici. Zove se The Last Train to New York. A Timo takođe režira i nastavak Beekeepera.

Quote from: Meho Krljic on 04-09-2025, 09:01:33Uf... Ja prema Timou gajim sve vrste simpatija tako da ću i ovo pogledati sa mnogo pozitivne anticipacije ali sad me je tvoj prikaz dosta sneveselio... Al dobro, videćemo kako će da mu ispadne Vlak za Busan...

Timo i Šavija.

Jedan od poznatih filmova iz rane holandske faze Paula Verhoevena bio je dokumentarni film o holandskim marincima. Dakle, holandski marinci overili su ekran u velikom stilu i u rukama velikog majstora.

Neo-hladnoratovski vojni akcijaš Bobby Boermansa INVASIE imao je verovatno sličan nivo umešanosti holandske mornarice i mornaričke pešadije kao Verhoevenohv dokumentarac, ali nažalost nije uspeo da bude podjednako uzbudljiv iako je igrenjak.

Boermans nije imao hrabrosti da Venecuela napadne holandska ABC ostrva, tako da pratimo bitku u kojoj izvesna Veragua čiji je diktator povezan s narko dilerima na ivici pada (jasna aluzija na Madura i zapadnu sliku o njemu) napada Curacao u nominalnom pokušaju da slično Argentini u fazi nestabilnosti preuzme kontrolu nad Malvinskim ostvima, ali zapravo da bi očuvao svoju vlast.

Grupa holandskih marinaca koji su na obuci ubrzo shvataju stvarne razloge napada, odnosno čega veragvanski diktator želi da se dokopa i sledi jedan kompetentan ali suštinski neupečatljiv akcijaš u kome Boermans pokazuje da je imao mnoge vojne igračke na raspolaganju, i da je umetnost second unita dobacila do toga da svako zna da snimi pucnjavu, međutim, sama činjenica da nema hrabrosi da se kaže kako je ostrvo napala Venecuela, stvara nejasan utisak sa kim se ova postaja jedne ipak vrhunski opremljene NATO vojske bori. Ako je to venecuelanska vojska to jeste borba Davida i Golijata ali ako je izmišljena država koja bi po definiciji trebalo da bude mala jer kako inače nismo čuli za nju, onda to baš i nije tako dramatično.

Holandska država se ponaša kao da je to nadmoćan protivnik i onda se ovo svodi na jedan eto combat movie sa elementima guys on a mission flicka kada grupa hrabrih marinaca krene u samoubilačku misiju i spasava stvar.

Boermansov film nije počinio najveći greh u tome što nije rekao da je to Venecuela ali jeste problem što film naprosto nije organski. I u toj artificijelnosti gubi i to malo atributa koje je imao.

Svakako da je ovo zanimljiv film za ljubitelje vojnih tema, jer imaju priliku da vide holandsku opremu u akciji, brod Groningen (novi patrolni, ne stari razarač) i razna kopnena vozila ali to je manje-više sve.

* 1/2 / * * * *

Красный Nikolaja Sarkisova je istern, smešten u post-revolucionarni SSSR koji izgleda kao da je na pola puta između Zapatinog Meksika i još nenaseljenog Divljeg Zapada.

Glavni junak je enigmatični lovac na ljude koji radi za nove koumnističke vlasti, ali u odnosu na njih, opterećena karijerizmom i željom za političkim progonom, ima i etički kompas ali i razvijene odnose sa lokalnom zajednicom koja je navikla na život bez reda.

Stvari se komplikuju kada komunisti iz zatvora puste enigmatičnog gurua koji je u lokalnim krajevima izgradio autoritet kao raspućinovski božji čovek, sa idejom da proglase kako je pobegao i tokom potere kompromituju i lividiraju svoje protivnike.

Uskoro se svi ovi autsajderi nađu na istoj strani.

Kad je reč o vođenju priče, Sarkisov je neverovatno mnogo napredovao od vremena kada je snimio Красный do EMBATTLEDa, a sigurno je pomoglo i to što je kasnije radio s Davidom McKennom. U tom smislu, rekao bih da u njegovom filmu likovi više vajbuju u nekim smerovima nego što nam je to decidirano postavljeno u pripovedanju ali u suštini nema veze jer ovo je vestern i samim tim dovoljno je kad se dobro vajbuje.

A ovde se dobro vajbuje i obračuni su sirovo izvedeni, sa dosta mašte.

U vreme kada je Красный snimljen, Rusi su već snimali glossy spektakle, ali ovo nije ta vrsta filma i mnogo više ima veze sa sirovošću njihovog isterna sedamdesetih nego sa savremenim "istorijskim" produkcijama. U tom smislu, film je osvežavajuće old school sa realnim objektima, pravim kulisama i rekvizitom, bez opterećenja CGIjem.

Gruzijski snimatelj Konstantin Esadze uspeo je da održi taj sirov izgled filma, bez neke naročite estetizacije, ali sa prostorom da se održi neka organska ubedljivost.

Ovaj film nije deo kanona sovjetskog vesterna, ali jeste dobar primerak iz sadašnjosti koji nas podseća na prošlost.

* * * / * * * *

Isabel May i Odessa A'Zion su bile u podeli indie horora LET'S SCARE JULIE koji je režirala Jud Cremata. Sad kad su poznatije od okvira u kom je nastao ovaj film, svakako da se u Fangoriji neće naći u onoj rubrici gde se poznati glumci "podsećaju" na svoje skromne početke u hororu.

Jud Cremata je snimila film u kom je želela da stvori utisak kako je ceo napravljen iz jednog kadra. I u tome je uspela. Ono što nedostaje jeste utisak da se u priči desilo nešto naročito zanimljivo. Čini se da je robovanje konceptu preteglo nad narativnom racionalnošću, a istovremeno verovatno je i jako reško zapravo snimiti film koji je izveden u utisku jednog kadra a da se u njemu nešto supstancijalno desi.

Otud, ovaj film je prijatan jer eto ima zanimljivu podelu, i ono što se dešava u njemu je oskudno ali da se podneti. Ipak, pokušaj nije ni približno uspeo.

* * / * * * *

Spike Lee je novi film očigledno snimao sa ambicijom da izađe u bioskope. O tome svedoči relativno širok plan u kom je dosta scena rešeno, bez preteranog obaziranja kako će to izgledati na strimingu. I tu bih odluku poštovao da je u ovoj adaptaciji Akire Kurosave i romana Eda McBaina pokazao više ukusa i sluha.

Međutim, široki planovi kojima se služi gde voli da vidimo celu figuru glumca nažalost jedino su inherentno bioskopsko u ovom filmu. Opet, televizija i striming su previše napredovali da bi se takav epitet iskorisitio za diskreditaciju ovog filma. On je naime po nivou mnogo ispod savremene televizije a i filma za striming.

HIGHEST2LOWEST je rimejk Kurosave, ali je zapravo RANSOM Rona Howarda (inače takođe rimejk) samo ne ni za siromašne već za beskućnike. Dok traje film gledalac sve vreme mora da savladava snažnu potrebu da sve ovo prekine i pusti pravi film o toj temi u kom su Ron i Mel na vrhuncu snaga, a tokom snimanja i na vrhuncu trke za oskara.

Ovo je bedna verzija toga, sa Denzelom koji naizgled samoupravlja ali samo tumara kroz jednu senilnu viziju nekada značajnog autora koja izgleda malo kao triler skromnih mogućnosti, malo kao neka naivna priča maltene komemorativnog karaktera o tome kako crnci vole i znaju i muziku a malo Nickelodeon porodična apoteoza.

Najveća žrtva ovog filma je Ilfenesh Hadera koja je u ovom filmu ponovila ulogu iz GODFATHER OF HARLEM, jake supruge moćnog muškarca koja je uvek tu za njega, da ga podrži ali i ispravi u zabludama, čak i smisli izlaz iz bezizlazne situacije ili ga stvori. Ilfenesh sa uspehom već četiri sezone igra taj lik i nekako ga varira da joj se uvek obradujemo kad se pojavi na ekranu. Ovde imamo dvočasovnu verziju toga ali nažalost i ulogu na nivou možda i najlošije epizode GODFATHER OF HARLEM.

Ilfenesh Hadera je zaista najveća žrtva ovog filma. Već decenijama je bila Spikeova back up girl i ovde je konačno dobila glavnu ulogu prema kojoj je Rene Russo iz RANSOMa bukvalno Lady Macbeth.

Naravno, RANSOM je pisala školovana ruka, režirala ista takva, zvezda je u punoj snazi.

Ovde imamo Denzela koji ne zna šta će sa sobom, imamo senilnog Spikea koji se pretvorio u javnim nastupima u apsolutnu karikaturu samog sebe, imamo slobodu da se bez razloga snimi film od 133 minuta i rezultat nažalost ne izostaje.

Film je zaista užasan, po upotrebi skora čak na granici parodije a pritom je film u kom muzika igra bitnu ulogu, a kao što znamo Spike je reditelj čiji je opus ozbiljno oslonjen na muziku ne samo u dijegezi već i u temama. Ovde je upotreba muzike bukvalno da se ne poveruje i na svako dobro rešenje dođe nekoliko koja bude nevericu.

Najteže dramske scene i odluke, recimo kada jave Denzelu da mu je otet sin, napravljene su toliko naivno i cheesy da sam se u nekoliko navrata zaista ponadao da je reč o parodiji, ali nije.

U svakom slučaju, ulazak ovog filma u Kan svedoči o tome da su želeli Apple i zvezde na Kroazeti jer ovaj film zaista ni za šta drugo nego za eventualno generisanje glamura na tako nekom festivalu.

Spike je i ranije koketirao sa mejnstrimom i bio je u stanju da napravi vrhunski. Ovde je Spike potpuno van tokova ne samo sa time kako danas mora da izgleda mejnstrim film, on je u ozbiljnom sporu sa dobrim ukusom i nažalost, 133 minuta toga i kroz trajanje deluje možda još i gore nego što jeste. A grozno je.

* 1/2 / * * * *

Isuse

Srpski narod je tradicionalno sklon da misli kako smo samo mi pametni a svi ostali budale.

Isto tako volimo da verujemo da smo mi Istok Zapadu i Zapad Istoku.

Kao i da imamo "best of both worlds", a da pritom ne mislimo, i ili barem isključivo ne mislimo na porno serijal sa transseksualcima.

Nažalost, u gotovo svakoj oblasti su ova naša uverenja prevaziđena i svaki put opovrgnuta, pa i u kinematografiji.

Uprkos tome što je nesumnjivo da u Srbiji postoji jedno specifično viđenje filma, pa čak i izvesna pozicija hegemona u odnosu na države i državolike tvorevine koje nas okružuju, i u domenu filmske misli i u domenu produkcije, svakako nam je misao jača od realizacije.

Sve ono što smo u stanju da dobijemo u raspravi o filmu za kafanskim stolom, po pravilu smo gubili na setu.

Film Aleksandra Radivojevića KARMADONNA međutim stoji nasuprot te istorijske tendencije. I to ne samo njoj nasuprot jer je snimio svetski film, već i po tome što je onaj najubedljiviji među nama uspeo da se iskaže i da konačno pokaže šta to Srbi zapravo mogu.

Umnogome, možemo reći da je KARMADONNA uspela da spakuje sve ono što za kafanskim stolom decenijama pričamo kako treba da se radi, a to niko ne uspeva.

Činjenica da ovaj film ima premijeru u programu Midnight Madness na festivalu u Torontu u suštini nije slučajna. To je film po kom je projektovan Midnight Madness, film koji u svom DNK ima transgresiju, perpetuira kulturalni dijalog raznih podneblja kroz odnos prema žanrovskim stilemama, ali urađen sa toliko snažnim ubeđenjem, sa tako izraženim osećajem autorske i ljudske misije da je on potrebniji ovom festivalu nego on njemu.

Naime, vremenom je taj žanrovski film namenjen festivalima, kao i sve, počeo da robuje formulama kao i komercijalni i art house film. Već odavno se ismevamo nazivima kao što je "A24 horor" ili "elevated horror", odavno su se Azijate ofucale, razni Evropljani ili rekli sve što su imali ili otišli da nadniče za Netflix. Čak je i Timo Tjahjanto snimio neupečatljiv film.

U tim okolnostima, KARMADONNA donosi mnogo toga svežeg, počev od toga da Radivojević u njemu ide bez zadrške, na sve ili ništa. Ovo nije neki galerijski žanrovski film, malo previše lud za mejdžore ali taman za strimere, neka mala igračka ili posveta u kojoj ćemo sad mi da se nadmećemo u nekom crate-diggingu u kom umesto ploča tražimo laser discove i sl. Ovaj film je jedna zver koja je samo svoja i potpno slobodna. Kada dođe da ugrize niko ne kaže da je samo htela da se igra, pa osetila strah i eto belaja.

KARMADONNA dosta laje ali dosta i ujeda i ono što je njen ključ jeste Radivojevićvea žanrovska i stilska pismenost koja čini da ovaj film bude toliko puno toga a da istovremeno bude jedno vrlo jasno slojevito i kompaktno iskustvo.

Naravno, jasno je da ću pre ili kasnije čisto zarad nekog referentnog okvira morati da izvadim svoj filmofijski mišić i malo ga pogladim - međutim, ko gleda ovaj film tražeći druge filmove u njemu - jako greši. On je sazdan od kulture - koja je sticajem okolnosti popularna - i tu naravno ima vizuelnog žargona, ima stilskih rešenja koja imaju svoju svrhu, ali ovo nije neka pa makar i vrhunski izvedena forma throwbacka, send upa, omaža i sl.

U tom smislu, KARMADONNA je Unicorn, kao što je Radivojević Unicorn i u zavisnosti od toga koliko ovaj film bude uspešan njegovo ime i ime njegovog filma će postati referenca ubuduće. Međutim, da, to je ta vrsta filma. Onaj posle kog ne liče tvoji filmovi na nečije nego nečiji na tvoje.

KARMADONNA je priča o sredovečnoj ženi čija se vantelesna oplodnja zbog godina itd. smatra čudom. Sprema se za svoj termin i pokušava da živi zdravo i spokojno kada joj se na telefon javi nepoznati glas koji je prisiljava da ubije neke ljude za njegov račun. Da li je to rezultat njenih podivljalih hormona, trudničko ludilo ili je zaista na delu neka natprirodna sila?

Videćemo, ali kako odmiče taj dan i tonemo u noć ovaj čudni par povezan telefonskim signalom postepeno iz odnosa ucene i dominacije prelazi u opipljivu buddy hemiju.

A sada i da ga izvadimo.

Strukturalno, KARMADONNA je akcioni triler. Najpre je možemo porediti sa filmovima zatvorene situacije koje je početkom dvehiljaditih pisao Larry Cohen, i naslovima kao što su PHONE BOOTH i COLLATERAL, pre toga Badhamov NICK OF TIME, kasnije CARRY-ON. Dakle, to je tried and tested formula, s tim što ovde nemamo contained triler, i sandbox u kom se ovo dešava je čitav Beograd.

Namerno sam rekao sandbox jer ovaj film kao i svaki film sa ovako definisanom presijom i misijama koje se postavljaju pred junaka evocira i taj tip igara počev od GRAND THEFT AUTO pa nadalje. U tom smislu, napraviću malu digresiju.

Iako, Radivojević nije gamer, nehotice je ovde možda našao dobar recept kako prikazati gameplay u nekakvoj eventualnoj sandbox ekranizaciji. Brian Taylor i Mark Neveldine će postati protagonisti u ovoj priči kasnije, ali da su videli KARMADONNU možda bi GAMER bio nešto elegantniji, recimo.

Dakle, film ima angst koji slučajno ali opet savršeno logično zarobljava ovaj društveni trenutak u kome se stvorio dubok jaz u društvu i stvari postaju sve nasilnije između pobunjenog naroda i režima sa svojim nakaznim establišmentom. Ako imamo u vidu da glas iz telefona usmetava trudnicu da sprovodi osvetu nad naročito izopačenim i toksičnim duhovnim i intelektulanim trovačima iz naše svakodnevice, film je nenormalno angažovan.

On ne samo da je aktuelan za popizdeti, on je psihofizički u sinhronizaciji sa stanjem pobunjenog naroda koji je u svojoj muci i borbi prešao Rubikon. Zato bih voleo da se ovaj film što pre nekako prikaže ovde. Ali, gde? Festivali su s pravom bojkotovani, u bioskope je besmisleno ići jer je nemoguće pri zdravoj pameti u njih ikoga zvati, jako je složeno. Ali ovo je film koji je za nas jako važan jer mi znamo da je dosta toga što je u njemu jak izvor strave, zaista izvor naše svakodnevice.

No, dosta o nama.

Vratimo se filmu. Dakle, strukturalno to je to što sam opisao. Međutim, priča. Pa tu se moramo vratiti Brianu Tayloru, ali i sa i bez Neveldinea. Da, naravno da CRANK ne smemo zanemariti zbog tog motiva iznuđenosti junakove akcije jelte, ali ovde je nešto drugo ključ.

Znamo da je Radivojević ne samo veliki ljubitelj i poznavalac stripa već i jedan od pionira uvođenja Granta Morrisona, Gartha Ennisa i sličnih bećara u naš život i naš imaginarij.

U tom smislu, strip i serija HAPPY! gde su Taylor i Morrison preduzeli saradnju jako podseća. Ovde doduše nemamo Happyja koji lebdi kao debeljuškasti Unicorn (iako ovaj film svakako iz kamere ima svog Unicorna sa fizionomijom bezbrižnog gurmana) ali isto je nevidljiv okolini kao i Caller koji goni našu trudnicu.

Milje dečjih zabavljača, bizarnih sekti, čudnih psy opsa i sl. veoma je sličan između HAPPYja i KARMADONNE, tako da ako vam treba neka informacija o tome šta da očekujete, a razumem ljude koji imaju tu potrebu jer je Radivojević u SRPSKOM FILMU zaista stvorio potrebu za tim da se zna unapred šta vas čeka, onda zamislite HAPPY samo sa hardcore hororom u izvedbi, i time što je sve ono najluđe kod Morrisona izmaštano, a kod nas preneto iz stvarnosti.

Nabacao sam ovde dosta imena, i sad se čovek s pravom pita, pa dobro, u čemu je razlika između ovog i drugih Midnight Madness naslova kod kojih se radi isto to?

Razlika je u tome što ovaj film ne zavisi od svojih uzora. I u tome što je Radivojević autentično opasan čovek koji dejstvuje na filmu i sasvim je u redu uraditi full disclosure da ne bi bilo posle.

Da, ovaj film je opasan, i zbilja posle SRPSKOG FILMA nadograđje i proširuje Radivojevićev opus i njegovo područje borbe. I pošto je opasan mora se napisati deklaracija sa sastojcima.

Međutim, koliko god ovaj film po definiciji nije za svakoga, on jeste o svakome, i ko god može da prevaziđe njegovu radikalnost u izrazu, zapravo dobiće jednu veoma snažnu i idejno zrelu priču.

Poslednje bitno ime koje mi je potrebno da pomenem pre nego što promenim brzinu jeste Richard Donner. Otkud ovaj pokojni klasik tu koji se dokopao mejdžora i nikada se od njih nije odvojio?

Pa, zato što je KARMADONNA ako ikome nešto duguje, po mom mišljenju u dugu njemu, tom starom angloameričkom majstoru  koji je znao da sa punom ubeđenošću i punom ozbiljnošću ispriča priču na pitak i propulzivan način. Zamislite OMEN ispričan u formi LETHAL WEAPONa i tu ste negde.

Znam sigurno da će neko drugi pominjati neke druge reditelje, Briana De Palmu ili Takashi Miikea, i u redu, ima toga. Ali čak ni De Palma nikada nije imao tu punu ozbiljnost kakvu nosi Donner, osim možda u UNTOUCHABLES.

A KARMADONNA sa svojom radikalnošću je vrlo ozbiljno realizovana. Ovo je film koji sjajno izgleda. Vizuelni koncept koji su proveli Aleksandar Radivojević i direktor fotografije Aleksandar Jakonić je izvanredan. Neprekidno je kamera u pokretu, sve je jasno šta se dešava, ono nije neko tumaranje za junacima iz žanra Bor-Majdanpek, ali je isto tako film u kome nema sistema total pa krupnjaci. Ne, sve je u kretanju, sa raznim planovima koji se svi savršeno uklapaju u tu propulzivnu košmarnu celinu u kojoj je junakinja uhvaćena u struju neobičnog ucenjivača i ona je nosi zajedno sa nama i našim pogledom.

Aleksandar Jakonić je svakako heroj ove produkcije jer je sve uspeo da postigne, i vizuelni koncept i visoku estetizaciju i pripovedanje i definisanje protagonizma junaka i jednom vrlo stripovski stilizovanom filmu koji se kreće po ivici ali ostaje na pravoj strani i ukupno uzev može se definisati kao povišeni realizam.

Dijegeza ovog filma je bila složen zadatak da se izgradi, sve je to bilo na ivici ali je na kraju ostalo nepogrešivo na pravoj strani ukusa, pre svega. Ovde govorim o ukusu kao estetskoj ne građanskoj ili moralnoj kategoriji.

Jelena Đokić se našla u jednoj dominantnoj glavnoj ulozi, veoma zahtevnoj i pre svega atipičnoj za naše uslove. Naši filmovi retko imaju takve protagoniste, retko kada glumce na taj način stavljaju u protagonizam a Radivojević je to dva puta uradio - u SRPSKOM FILMU sa Žikom Todorovićem i Jelenom Đokić ovde.

Uspela je da odgovori zadatku jer ovaj film živi i umire sa njom, i da ona nije bila na visini, ne bi bilo filma. Radivojevićeva odluka da se osloni na nju se ispostavila kao ispravna a ona je uzvratila kapitalnom ulogom u kojoj nije izbegla nijedan izazov. A znamo da Radivojević ume da izmisli izazove i za saradnike, ne samo za svoje napaćene glumce.

Sergej Trifunović u ulozi tog koji zove prisutan je samo kroz glas, i pokazuje jednu novu dimenziju svog talenta - ako uopšte iko više sumnja u talenat tog čoveka. Ovde pokazuje koliko je on jeben tehničar, koliko je zanatski potkovan, koliko iza energične pojave, šarma, pa i ludila, postoji fundamentalna glumačka tehnika. Odigrao je lik kroz govor, i uspeo je da nas provede ne samo kroz priču nego i kroz transformaciju svog lika. To je nešto što pre svega zahteva znanje pa tek onda talenat. Ako ste sumnjali da li je Sergej ipak samo sirovi talenat bez neke tehnike, u ovom filmu dobićete uverenje da nije tako. Da on ima fascinantnu tehniku.

Glumačko otkriće ovog filma nije novo. To je čovek koji je već dva puta bio glumačko otkriće ali ljudi nisu imali pameti da to shvate. Pozorišni reditelj Miloš Lolić nije prepoznat po svojoj harizmi i glumačkoj ekspresiji u POLJUPCIMA i JUGU JUGOISTOKU iako je bio najbolji deo tih "garažnih" filmova.

Ali, to nije bitno, pomenuo sam te filmove više da se neko ne bi pravio pametan i krenuo da me uči kako je on već negde glumio.

Dakle, Lolić u ulozi jurodivog momka upregnutog u svet medija, briljantna je pojava u svakom pogledu, po tome kako izgleda, kakav je energetski, kako igra, kao bitno prefinjeniji Udo Kier u mladosti, i on je zaista otkriće. Kao pozorišni reditelj sa velikom karijerom na nemačkom govornom području (dakle u onome što je u svetu pozorišta kao NBA za košarku) ne znam koliko ga zanima da se dalje bavi glumom, ali verujem da će posle ovog filma to zanimati možda i pre svega strane reditelje.

Konačno, nema potrebe da nešto raščlanjujemo scenario i režiju jer to radi jedan čovek. Međutim, koliko god da je ovaj film zabadački izrežiran i generalno moćno izveden, on ima tradicionalno jak Radivojevićev predložak. U njegovoj izvedbi, u saradnji sa montažerom Branimirom Živkovićem, tekst koji ima jake autonomne kvalitete i imao bi smisla kao leze-drama, dakle komad za čitanje a ne za izvedbu, dobija formu punokrvnog i propulzivnog filmskog predloška gde poneka replika svesno i namerno odjekne u sceni i ode negde izvan nje u večnost, ali ukupno uzev sve je to raskošno a funkcionalno, baš na način kako je u najboljim danima pisao Shane Black.

Ovo je film koji donosi jedan novi raspored snaga u našu kinematografiju i čoveka koji je više puta pokazao ne samo da ima čelična muda već i spremnost da ih ispipa ko god treba, podiže na jedan ozbiljan pijedestal. Odlazak ovog filma u Toronto znači da se KARMADONNA ne može ugušiti kod nas i ostaviti da živi napolju a da mediokritetima ovde ne smeta.

Zaista mislim da smo istinski blagosloveni što smo svedoci izlaska ovog filma, kao što smo bili kad su bili tu ČARLSTON ZA OGNJENKU i SRPSKI FILM koji su svaki na svoj način želeli da pomere stvari.

Nažalost, dvojice ljudi koji bi se ovom filmu najviše obradovali, Uroša Stojanovića i mog oca više nema, ali se iskreno nadam da će ovaj film nekada negde biti prikazan na otvorenom da oni sa neba mogu da gledaju trijumf svog omiljenog scenariste i da znaju da smo svi zajedno u sigurnim rukama.

* * * * / * * * *

Uf, kako jedva čekam ovu stvar. I nadam se bioskopskom životu što kod nas što u inostranstvu (više u inostranstvu jer domaća publika nije dovoljno brojna ni profilisana da ovako nešto isprati). Nije mi jasno ovo zašto ne treba zvati nikog u bioskope al to nije ni bitno.

WEAPONS Zacha Creggera je najhajpovaniji žanrovski film 2025. godine a svakako horor sa mejnstrim izvorišta.

Otud, odmah treba reći, DON'T BELIEVE THE HYPE.

E sad, WEAPONS nije film koji zaslužuje da bude otpisan. Međutim, istini za volju, njegovi kvaliteti su i u domenu strave ali ipak mnogo više u opštoj izvedbi i ambiciji. I u tom pogledu, ovaj film ima određene domete koje treba priznati i nagraditi ali isto tako naglasio bih da ti dometi nisu previše bitni za njegov žanrovski karakter.

WEAPONS je recimo kao kad bi Paul Thomas Anderson radio MARTYRS Pacsala Laugiera, i u tom smislu, lepo je što barem na kraju priče izmakne iz A24 i elevated horrroa, Sundance i ostalih mlakih voda na koje zasmrdi.

E sad, zašto bi Paul Thomas Anderson snimao MARTYRS, i da li bi taj film bio efektniji da ga snimi recimo... Pascal Laugier, ostaje pitanje za diskusiju. U tom smislu, Cregger pravi žanrovski crossover u kom je strava solidna ali je glavno izražajno sredstvo u suštini priča o karakterima i načinu na koji jedna misterija utiče na njih.

A onda kad se misterija razreši, film postaje nešto potpuno drugo i zapravo se ispostavi da je to film o nekim drugim psihološkim dilemama pre svega o traumi i tajni, i onda se ta melodramska, da ne kažem psihološka dimenzija rasloji, na film do preokreta i film posle razotkrivanja misterije.

Slično važi i za vođenje priče. Film do razotkrivanja misterije ima u sebi mnogo više paulthomasandersonovskog nego horora i uprkos tome što u svemu ima slow burna, moram priznati da sam vapio za nečim konkretnijim u pogledu strave dosta dugo. Nije da strave nema ali nema je ni približno dovoljno.

Međutim, opet bitno je reći, ovo je redak primer filma sa tom ambicijom da bude karakterno i atmosferski jak, i da istovremeno funkcioniše i kao studija karaktera i života u malom mestu i horor, u kom su ova prva dva elementa zapravo na nivou filma koji se isključivo bavi time.

Creggeru treba da se skine kapa za to što je uspeo da napravi film koji izgleda kao neki Paul Thomas Anderson na lekovima, dakle kontrolisan, usmeren i smislen. Samo, ovo nije BOOGIE NIGHTS, više je MAGNOLIA, dakle ima tu besciljnosti doduše kontrolisane.

Kad krene horor, sama premisa je funky, ne želim da spoilujem a i realizacija je prilično classy i visceralna i bez cop outa. Međutim, voleo bih prosto da je toga više.

Otud mogli bismo da kažemo da je WEAPONS u svom osnovu A24 ali urađen u duhu studija koji ga je napravio a to je Warner Brothers, dakle Anderson sreće SHINING i svako dinar koji je imao na raspolaaganju se vidi.

U tom pogledu na kraju svega, Cregger zaslužuje poštovanje za ovaj film iako bih slagao kada bih rekao da sam u njemu uživao. No, definitivno je uspeo da pridobije moje poštovanje u toj ozbiljnosti realizacije situacija koja se namerio da napravi i to svakako nešto znači.

Spojio je naizgled nespojivo. Ali, kada je u tome uspeo, čini se da tim spojem ipak nismo dobili ništa naročito.

* * * / * * * *

Da, toliko ga hvale da ću čak i ja morati da ga gledam. Dobro je da mi bar ti temperiraš očekivanja. 

Quote from: Meho Krljic on 10-09-2025, 15:27:12Da, toliko ga hvale da ću čak i ja morati da ga gledam. Dobro je da mi bar ti temperiraš očekivanja. 

Vidi to je film koji je stvarno urađen, tu nema šta, u smislu sve to što radi izvodi na nivou, ali sad iskreno zašto to tako, ne znam. Mislim, ako je hteo da napravi horor sa jakom melodramskom osnovom, odnosno s nečim što funkcioniše na tom nekom maltene prestige nivou, uspeo je, ali to nije spojio u celinu.

Hmmm, možda da poogledam prvo Barbariana???

Quote from: Meho Krljic on 10-09-2025, 18:34:56Hmmm, možda da poogledam prvo Barbariana???

Svakako, to je film u kom su te stvari mnogo smislenije spojene ali su po izvedbi to potpuno različiti filmovi, tako da nije neophodno. Nećeš se nešto bitno nadovezati sem što ima neka slična strukturalna rešenja. Ali, pogledaj ga jer je dobar film. No, za WEAPONS ti i nije neophodan.

Za razliku od DRIVE AWAY DOLLS, Margaret Qualley je u novom filmu Ethana Coena zaista ikonična. Međutim, ona je jedino što je čarobno u ovoj iznova ponovljenoj i za nijansu bolje realizovanoj papazjaniji koja pokušava da slepo crevo Ethanove karijere formatira kao trilogiju. A ovo je tek drugi film.

Margaret Qualley i Aubrey Plaza su ovde straćene, s tim što je Qualley zaista živa klana nedoklana i kad bi se iz filma komplilirali samo njeni kadrovi dobili bismo jednu old school odglumljenu rolu na pola puta između Katherine Hepburn i Ingrid Bergman. Međutim, sve oko nje nažalost pripada nekom filmu kakav bi snimio Debeli.

Imao sam sticajem okolnosti nešto više informacija o nastanku filma UGLY SWEATER, indie dramedije Lauren Musgrove. To je film koji je pokazao da se jako dobro snalazi u ambiciji da izgradi film u vrlo skromnim ali vešto iskorišćenim produkcionim sredstvima, pojednako know howu i materijalnim kapacitetima. U tom pogledu, Lauren Musgrove je položila ispit sa visokom ocenom.

Otud je i šteta što postoji utisak da je ona sve svoje moći uložila u to kako da to sve nekako bude film koji nije hendikepiran u ekspresiji zbog budžeta - već naprotiv, vešto stilizovan. Međutim, ono što je na kraju priče najbitnije jeste pitanje osnovne priče i njenog smisla, i tu je ona dosta podbacila.

Priča je daleko od besmislene, ali sem krupne ideje neželjene trudnoće i sazrevanja, prosto to sve nema neku dinamiku, nema ni neki naročit razvoj a i gde ga ima, prosto taj pripovedački pokret nije pokrenuo gledaoca.

Šteta što priča nije bila dovoljno jaka da kapitalizuje vrlo promišljenu produkciju.

* * / * * * *

THE THIRD SATURDAY IN OCTOBER PART V Jaya Burlesona je deo diptiha u kom je ovaj reditelj snimio dva filma, jedan kao da je iz 1994. a drugi kao da je iz 1979. I sad jedan je deo slasher serijala koji je u dekadenciji, a drugi je inicijalni film, nastao između HALLOWEENa i FRIDAY THE 13th. I gledaju se tim redom, prvo "peti" pa original a izasšli su u isto vreme 2022.

Ideja za taj lore je odlična i zamisao sa diptihom je jako dobra, pritom ovo nisu neki polufilmovi već dva celovečernja od devedesetak minuta.

Svakako ću pogledati oba. Iz ove rečenice je verujem jasno da mi se "peti" nije naročito dojmio.

Prosto, izvedba je idejno oskudna i tehničko-umetnički nevešta. Falsifikovanje straight to VHS filma iz 1994. nije umetnički zadatak najvišeg reda ali nije nešto što baš može sa dve leve ruke da se uradi i nažalost, ovde imamo baš slučaj da autor ni približno nije dorastao svojoj ambiciji.

Otud, na kraju, ovo ostaje jedna ambiciozno zamišljena ali ni približno adekvatna parodija, dekonstrukcij i fetišizacija žanra.

1979. bi trebalo da je lakši zadatak. Videćemo da li jeste.

Edward Drake je bio autor koji je obeležio poznu i najdepresivniju DTV fazu Brucea Willisa.

U filmu GUNS UP, on režira Kevina Jamesa, Christinu Ricci i Luisa Guzmana, i kada u postavi ima takve glumce, a tu pre svega izdvajam Christinu Ricci koja je i dalje briljantan talenat ali i Kevina Jamesa koji igra against type i trudi se, rezultat ume da bude zanimljiv.

Ovo je klasičan post-JOHN WICK produkt u kom jedan naizgled bezopasan i benevolentan čovek dokazuje da je prava mašina za ubijanje kada se zameri svojim poslodavcima iz sveta podzemlja, i kada se razotkrije jedna njegova mračna porodična tajna.

Dakle, sve je tu. Deca koja misle da je on mlakonja i ne zarezuju ga nimalo, žena koja ga voli i naslućuje šta radi i podržava ga ne bi li uspeli da izađu iz toga i krenu legalnim putem kao ugostitelji. Tu su i mafijaši, čak i živopisan henchman kog na jednom meta nivou igra Solomon Hughes, tip koji je igrao Kareema u seriji WINNING TIME a sad igra akcionu epizodu kakvu bi u filmovima nekad upravo zaigrali košarkaši.

Film nije narativno previše siguran i vrlo malo je inventivan. Akcija je korektna ali nije da dobacuje do nekih posebnih visina. Ali Christina Ricci i Kevin James su dobri a priča je žanrovski utemeljena i urađena je sa dovoljno ubeđenja i izvesnom svežinom, da tu nema šta mnogo da se pogreši.

Naravno, može ovakav film da se uradi neuporedivo bolje i GUNS UP nećemo nikada pomešati sa dobrim filmom. Međutim, stvarno, prilično je okej, za one koji vole ovakve stvari.

* * 1/2 / * * * *

Люби их всех Marije Agranovič je zanimljiv debitantski igrani film, nastao na liniji DUHLESSa, i njegovog generalnog uticaja i pokušaja da definiše urbani ruski triler sa dozom nihilizma.

Frederic Beigbeder je bio toliko opsednut Rusijom, da je na kraju svoj drugi rediteljski film i smestio tamo. Može se reći da su mu ruski filmmejkeri uzvratili time što su od Prigunova pa nadalje ispratili njegovu fascinaciju svojom.

Devojka u glavnoj ulozi se predstavlja raznim imenima, mahom kao Ljuba i održava nekoliko muškaraca u vezi sa sobom, izvlačeći novac od njih. Međutim, ima jednog koga voli, ima jednog sa kojim se zaplete u zaveru i jednog koji je vrlo opasan.

Film nema visok budžet ali ima volju da bude estetizovan i to je za svaku pohvalu. Zaplet je složen, transformacije glavne junakinje česta, ali Agranovič se snalazi vrlo solidno.

Ovo svakako nije ni DUHLESS i L'APPARTEMENT ali jeste film kojom svojom debitantskom svežinom sa * * 1/2 prebaci na * * *.