ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Veze albuma koji danas slušamo sa džezom su postojeće ali nisu odmah očigledne. Ako kažem da najmanje dvojica od trojice muzičara na albumu Placebo Domingo: First Crash imaju profile na sajtu All About Jazz, to je što se kaže, pametnom dosta. No, poenta je da ovde nećete čuti ni sving ni bluz ni saksofon ni kontrabas, ni klavir ni trubu, ali hoćete čuti tri čoveka koji improvizuju na osvežavajuće inventivne načine, hoćete čuti i prebrojive ritmove i, u nekim momentima, sasvim korektno plesan gruv, hoćete čuti i po koju melodiju i, u sumi svih stvari otkrićete da se zabavljate uz muziku koju prečesto, mada ne sasvim bez argumenata, optužuju da je preterano cerebrala, suva, distancirana od svega ljudskog, više zainteresovana za teoriju nego za sam čin susreta muzike i slušaoca (pleasoca, mošera itd.). Free improv je u slučaju trija Placebo Domingo pre svega licenca da se uradi sve što zvuči dobro, uključujući da se zapeva i zaigra, a ne stilska vežba iz askeze u kojoj muzičari više pažnje obraćaju na to kako da izbegnu da im izleti niz nota koje bi neko mogao da nazove harmonijom ili, nedajbože, da zasviraju u ritmu.

Naravno da je za ovo zaslužan Boomslang, austrijski izdavač o kome nedopustivo premalo pišem jer je njihov autput ne samo neumoljivo frekventan već i uglavnom izuzetno visokog kvaliteta, sa brojnim izdanjima koja – uglavnom evropsku – slobodnu improvizaciju predstavljaju kao preduzeće koje nije preseklo svoje veze sa džezom i fri džezom, ali im po svojoj formi ni na koji način ne robuje. Naravno da su američki i evropski džezeri koji su šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća prvi napravili skok u nepoznato istorijski zaslužni za postojanje mnogih formi savremenog free improv izraza, ali je njihov najveći doprinos upravo to što je ,,sloboda" postala ambicija, ne samo ,,dozvola", da se istražuje, eksperimentiše i svira ne samo unutar i izvan već i između idioma, sa spojevima koji evo i u 2025. godini daju uzbudljive, iznenađujuće, na momente urnebesne a, ponekad i šokantne rezultate.

Placebo Domingo je solidna igra reči za bend koji ni jednim jedinim svojim gestom na ovom albumu ne pokazuje da uopšte zna koju vrstu muzike izvode bilo grupa Placebo bilo slavni operski tenor Plácido Domingo. Tako da, ako ste se nadali da će ovaj album na neki volšeban način ukrstiti soporifični gitarski pop koji izvodi terminalno namrgođen Englez u društvu terminalno cool Šveđanina sa arijama popularnih opera, NEĆE SE DESITI. Ono što Placebo Domingo nude je mnogo kulje od toga, zaista u skladu sa eto, tom fonetskom slobodnom asocijacijom koja je odgovorna za nastavak njihovog imena.

Vođa ovog trija, ili makar čovek čija ga je inicijativa okupila, Philip Zoubek, je u osnovi pijanista. Rođen u Austriji, 1978. godine, Zoubek je devedesetih u Beču studirao džez-klavir a pod Reinhardom Mickom, da bi 2000. godine prešao u Keln i tamo učio pod Hansom Lüdemannom. Kao što smo više puta do sada primetili, Keln je konzistentno jedan od najvažnijih gradova za muzičku avangardu raznih tipova, pa se Zoubek u njemu snašao kao riba u vodi i nadobijao se stipendija i nagrada za svoj muzički rad. Od 2020. godine ima stipendiju NICA Evropskog centra za džez i savremenu muziku.

Aktivan i kao organizator, Zoubek od 2017. godine koordinira koncertnu seriju koja se zove Facetten, u Kelnu, a kao muzičar nastupao je sa mnogo poznatih imena evropske i američke improvizacije i nove muzike. Evo nekih od njih: Tony Buck, Wilbert de Joode, Louis Sclavis, Franz Hautzinger, Xavier Charles, Tom Rainey, Jozef Dumoulin... Nastupao je na raznim džez festivalima po Evropi (Saalfelden, Berlin), Kini itd. a osnivač je kelnskog kolektiva za improvizaciju i savremenu muziku, Impakt.

U skoro dvodecenijskoj diskografskoj aktivnosti, Zoubek je izdao gomilu albuma sa raznim  zanimljivim likovima, za razne izdavače uključujući ugledne kuće kao što su Emanem, Leo, naravno Impakt. Ovde svakako vredi da se istakne berlinski izdavač WhyPlayJazz jer je za njega Zoubek izdao više svojih albuma a notabilno nekoliko albuma postave Philip Zoubek Trio, koja je ista kao i postava trija Placebo Domingo. U njoj, dakle sviraju David Helm i Dominik Mahnig i to su ljudi sa vrlo solidnim biografijama, Helm kao multiinstrumentalista (sa kontrabasom koji mu je glavni instrument) , Mahnig kao bubnjar od svoje jedanaeste godine i neko ko je upisao albume sa uglednim džezerima i improvizatorma kao što su Simon Nabatov, Mark Dresser, Frank Gratkowski. O ovim sam svim ljudima već pisao pre nepune godine kada je Philip Zoubek Trio u svojoj ,,Extended" formi snimio album Mirage, i to baš za Boomslang.

Placebo Domingo je onda isti ovaj trio samo pod drugim imenom ali i sa (radikalno?) drugačijim pristupom improvizovanju i, uopšte pravljenju muzike. Ovaj je entitet, odnosno rekombinacija već prisutnih članova izronio na površinu tokom pandemijske izolacije kao način da se izađe iz standardnog džez i fri džez formata i pronađu improvizatorski horizonti koji neće biti vezani za partikularne muzičke idiome ali se neće stideti ni da ih citiraju kada je to zgodno. U razvoju koncepta trio je išao na kreiranje ,,zida zvuka", pa je i album First Crash jedna gusta i glasna ali slojevita i dinamična zvučna skupltura, zapravo kolekcija kompozicija koje traju od minut i po do sedam minuta, sa instrumentarijem koji manifestno izlazi izvan nekakvih džezerskih međa. Dakle, Zoubek je ovde na sintisajzeru, Helm svira električnu gitaru sa raznoraznim efektima i dodaje vokale u miks, a Mahnig pored bubnjeva svira i frulu, no prevashodni utisak koji čovek ima dok sluša First Crash je da je nemoguće reći koliko ovde ljudi svira i koje instrumente koriste.

Za razliku od ,,klasičnog", purističkog free improv pristupa u kome je komunikacija između muzičara ključna komponenta a sve drugo, zvuk, dinamika, harmonije ili teme (ako ih ima), se podređuju onome što se čuje u realnom vremenu u datom kontekstu, Placebo Domingo rade ,,unatrag" i svaka kompozicija ima svoj set zvukova, boja i dinamiku, jedan senzibilitet određen unapred, i improvizovanje se dešava unutar poznatih parametara.

Ovo deluje kao antiteza ,,slobodi" koju podrazumev termin slobodna improvizacija, ali je ovakav pristup već decenijama legitiman deo tradicije slobodne improvizacije. Omeđenost zvuka, tehnike, instrumentarija i unapred zadata evokativnost koju muzika treba da pobudi su već sedamdesetih godina prošlog veka ušli u improv kontekst* a  pogotovo su se razvijali od devedesetih godina kada su ,,klasični" improv muzičari počeli da koriste nestandardne instrumente, elektronske procesore, semplere itd, što se dalje razvijalo u mnogo zanimljivih smerova, uključujući japanski ,,onkyo" pokret koji je slobodnu improvizaciju radio na praktično mikro nivou koristeći samo najsvedenije elemente zvuka, poput čistih sinusoidnih talasa.
*budite na Cveću zla i naopakog za par nedelja kada bude publikovan moj izbor muzike iz opusa Davida Toopa za praktičan primer ovog o čemu pričamo

U Evropi je nešto slično rađeno u okviru raznih scena ali notabilno u Austriji i Nemačkoj, pa još notabilnije baš u Kelnu gde je izvanredna etiketa GROB izbacivala neverovatne stvari na prelazu u novi milenijum, uključujući četvrttonsku trubu gorepomenutog Franza Hautzingera, ali i gitare Olafa Ruppa i Josepha Suchyja*.
*hmmm, imam utisak da se pomalja tema za neki od narednih DJ Meho mikstejpova, samo da iskopam stare GROB cedeove

Placebo Domingo se nadovezuju upravo na ovu tradiciju, ali sa sopstvenim tvistom u formuli, i jednom neverovatno uzbudljivom energijom u izvođenju. Kompozicije na ovom albumu su, moglo bi se reći ,,pesme" u pravom smislu te reči jer su kratke i imaju prepoznatljive ako ne baš teme a ono identitete. Hoću reći, komadi na First Crash nisu isečci iz dužih improvizacija već osmišljeni, omeđeni komadi muzike koja, ma koliko da je haotična, ima jasnu i distinktnu strukturu u odnosu na ono što joj prethodi i ono što iza nje dolazi.

Tako je kompozicija koja album otvara, Rambo, kakofonija disonantnih gitarskih solaža, dementnih udaraca u bubnjeve i psihotičnih pretrčavanja preko klavijature, onoliko haotična da vas šokira u prvom trenutku pre nego što shvatite da u ovom ludilu postoje metod, struktura, jezik, čak i, gulp, PORUKA.

Dusk Till Dawn je odmah kontrast sa svojim forsiranjem teksture u odnosu na ritam ili distinktnu (a)tonalnost, halucinacija u kojoj ne znate da li slušate čoveka koji duboko diše ili mašinu koja i dalje radi iako je kraj sveta. Helmove ne-jezičke verbalizacije su jako oružje ovog trija i u drugim kompozicijama a ovde ćemo prvi put toga postati svesni.

Helm će zaprvo zapevati (pa i kreveljiti se) u narednoj, Fatal Crash, koja ima i primetnu meru džonzornovsko-karlstalingovske postmoderne nervoze da promeni kompletan set zvukova svakih nekoliko sekundi i kroz agresivne jump-cut mikroepizode dođe do nekakve jasne strukture. Down to Earth je onda ponovo kompozicija halucinantnih šapata ali u kojoj se ritam i gruv pomaljaju tako spontano i održavaju tako konzistentno do kraja da imate utisak da slušate neki od sporednih projekata koji su devedesetih godina prošlog veka ispadali iz Skinny Puppy dok su ovi vodili (i, uh, gubili) ratove sa heroinom. Da ste mi rekli da je ovo nekakav rani demo Downloada, JA BIH VAM POVEROVAO.

U Süßes Holz Helm opet peva dok se oko njega okreće univerzum metalnih tonova i harmonija, a taman kad ste se opustili, Astrid je kao da vam je cela magnetofonska kolekcija ranog Eugenea Chadbournea upala u mešalicu za beton a vi nesmotreno skočili za njom da spasete šta se spasti može. Radikalne smene perskeptive svakih nekoliko sekundi ponovo garantuju da niste sigurni ni koliko ljudi svira ni u ŠTA to ZABOGA sviraju, ali Astrid ima neki svoj put i nećete sa njega uspeti da skrenete.

Bowman's Lament možda najviše podseća na pomenutog Davida Toopa svojom kinematskom evokativnošću i Mahnigovim setnim tonovima na fruli koji jašu iznad Zoubekovih elektronskih talasa. Vanity Fair je ubrzani kurs iz slobodne improvizacije, minut i po proizvodnje zvuka koji je skoro nasilno otrgnut od svog izvora i nateran da igra ukrug dok se sve ne polomi, Portal je kratka, skoro religiozna meditacija u praznini a Last Voyage album zatvara šest minuta dugačkim krešendom u kome se istovremeno ne događa ništa ali se događa i sve. Savršeno. Slušajte Placebo Domingo, kupujte Boomslangova izdanja, budite srećni.

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/first-crash

Ove nedelje imamo kombinaciju brazilskog folklora i džeza a koja do nas stiže preko Talina, glavnog grada Estonije. Što ne deluje naročito logično na papiru ali ,,latin jazz" je ionako deo svetske kulturne baštine u ovom trenutku a Candango Trio: Candango Trio je ploča koja zvuči sasvim autentično i uostalom, od troje muzičara koje ćete na albumu čuti, dvojica su Brazilci. Dvotrećinska većina bi bila dovoljna da se njome radikalno promeni i ustav Republike Srbije i u njega stavi obaveza uvođenja kung fua u osnovnoškolski kuikuklum, a kamoli za ocenjivanje ubedljivosti ove muzike.

Candango Trio su, ako hoćete da budemo tehnički precizni, više folk nego jazz postava i to je fer reći na ovom mestu. Album, inače debi za ovu ekipu, sadrži prominentan saksofon – a koji svira čovek sa diplomom iz džez-saksofona – i na njemu ima harmonija koje ćemo klasifikovati kao džezerske, kao i generalnog improvizatorskog pristupa koji je imanentan džezu i, uopšte, kombinacija energičnih udaraljki i soliranja je sasvim u skladu sa džez etosom onako kako ga ja shvatam. No, ovo je prevashodno muzika bazirana na tradicionalnom nasleđu severoistoka Brazila i koristi, između ostalog, gomilu tradicionalnih perkusionističkih instrumenata. Ipak, sve kompozicije na albumu su autorske i Candango Trio se, ako vam je to baš potrebno u životu može nazvati i etno jazz albumom.

Kako u Estoniji napraviti trio koji zvuči ovoliko brazilski? Pa, lepo, uzmete dva Brazilca, jednu lokalnu violinistkinju sa dubokim interesovanjem za etnomuzikološke korpuse drugih kultura i voila! imate Candango Trio. Spoj autorskog i narodnjačkog će onda biti urađen na jedan organski način, da se tradicija uzme kao izvorište ali da izraz bude ličan i bude to na kraju dobar album.

Karoliina Kreintaal je mlada violinistkinja – i, naravno, prosvetni radnik – koja je svoju fakultetsku diplomu stekla baveći se interpretacijom tradicionalne estonske muzike na violini. No, njena su interesovanja značajno šira od bavljenja isključivo estonskim folklorom pa je Karoliina deo svoje akademske naobrazbe sticala i u Švedskoj i Mađarskoj, proučavajući njihove muzičke folklorne zaostavštine. Trenutno je šefica odseka za Narodnu i tradicionalnu muziku na Estonskoj akademiji za muziku i teatar – gde je ovaj album i snimljen – ali i aktivna muzičarka u više postava uključujući ekipu Tintura koja svoj izraz bazira prevashodno na folklornoj tradiciji ostrva Muhu i Saaremaa, ali je meša sa semplovima popularne estonske muzike iz osamdesetih, kao i Ruhnu saare viiulitrio, ženski violinski (i violski) trio koji izvodi muziku poreklom sa ostvrva Ruhnu, ali iz različitih epoha. Oh, Karoliina je takođe i organizatorka violinskog kampa na ostrvu Ruhnu.

Njeni saborci u Candango Triju su, rekosmo, Brazilci. Luiz Black je perkusionista rođen u Sao Paolu a gde je  studirao na konzervatorijumu Souza Lima, specijalizujući se za afro-brazilske i kubanske udaraljke. Kao i svaki pošten čovek, dodao bih. Počeo je da se muzikom profesionalno bavi već sa osamnaest godina i tokom svoje karijere svirao jazz, funk i slične stvari sa velikim brojem cenjenih muzičara od kojih ćemo nabrojati samo neke: Freddie Hubbard, Sadao Watanabe, Johnny Griggs (perkusionista koji je svirao sa Jamesom Brownom), Tom Zé... Aktivan već duže od četrdeset godina (bio je jedan od perkusionista na albumu Nave Maria koji je Tom Zé izdao još 1984. godine) u Estoniji je Black radio sa ljudima i postavama kao što su Rita Ray, Motown, Lexsouldancemachine...

Trio upotpunjava saksofonista, flautista i pijanista Marcelo Politano, kompozitor iz Brazila koji je trenutno nastanjen u Talinu. Rekosmo već da je diplomirao džez saksofon 2012. godine na Univerzitetu Campinas, a onda je prešao na kozervatorijum u Sao Paolu da nastavi da uči kompoziciju. Na kraju je master iz kompozicije odbranio u Nizozemskoj, 2017. godine na amsterdamskom konzervatorijumu gde navodi da su mu profesori bili Joël Bons, Wim Henderickx i Rafael Reina. Pošto mu se severna Evropa izgleda dopala, prešao je na Baltik i u Talinu na Estonskoj muzičkoj akademiji odbranio drugi master iz kompozicije 2021. godine a gde su mu profesori bili Helena Tulve, Einike Leppik i Tammo Sumera. Trenutno ima poziciju na dve visoke škole, kao istraživač i doktorand na Estonskoj akademiji za muziku i teatar i kao doktorand na akademiji Sibelius u Helsinkiju. Komponuje dosta muzike za audiovizuelne radove i sastave koji izvode novu muziku, od čega je deo inspirisan folklorom a što sve detaljnije možete da proverite na njegovom sajtu.

Dakle, ovde imamo spoj vrlo jake akademske zaleđine ali i propisnog terenskog iskustva i album Candango Trio uspeva da ne zvuči kao laboratorijska etnomuzikološka studija ali ni kao tek niz lakih nota prebačenih preko neodređeno ,,etničkih" udaraljki. U osnovi ploče je muzika forró karakteristična za severoistok Brazila, vezana za zemlju, zemljoradnju i stoku. Vikipedija doslovno navodi da se smatra da je forró nastao tako što su stočari pevali svojim kravama na ispaši, valjda da i sebi i njima skrate vreme, pa onda i drugi seljaci pevali jedni sa drugima tokom žetvi raznih useva (šećerne trske, kafe, kukuruza, raznog povrća), Kreirajući posebne pesme za svaku biljku i za svaku fazu rada. Nakon što je ova muzika našla svoj put i do seoskih slavlja, počela je da se izvodi uz pratnju perkusija kao što je zabumba, brazilski bubanj afričkog porekla, i violão, a što je zapravo gitara. Kasnije, između polovine devetnaestog i polovine dvadesetog veka, sa uplivom imigranata iz Francuske u forró su ušli i harmonika i violina (odnosno brazilska varijanta ćemaneta, rabek).

Candango Trio, naravno, dosta jako forsira violinu i tradicionalne udaraljke, ali prva kompozicija na albumu, Guaiamum odmah uspostavlja i nepobitno džez gruv sa Politanom koji daje osnovu na klaviru i Kreintaalovom čija violina frazira oko vrlo ,,narodnjačkih" vokalnih linija koje peva/ izvikuje/ vokalizuje Black. Ovo je vrlo ubedljiv početni iskaz, jedna jasna, energična, vrlo plesna numera sa idealnim odnosom tradicionalnog i autorskog, teme i improvizacije.

Drugu kompoziciju napisala je Kreintaalova i ona zvuči ,,najevropskije" sa prepoznatljivo severnjačkom kombinacijom tihe radosti i melanholije što je donose violinska tema i Blackove tonirane udaraljke, te saksofonom koji preko toga setno solira. Black je autor najvećeg broja kompozicija na albumu i one i daju ploči presudan element identiteta. Nonato je tako vrlo plesna, vrlo perkusionistička pesma sa sitnim, ručnim udarljakama koje daju brz tempo, saksofonom koji svira osnovnu, nemirnu frazu i džeziranim soliranjem na violini. Svašta se tu dalje događa, sa dosta unisonog sviranja saksofona i violine i hardbop soliranjima na saksofonu, pa je Nonato komad koji bi na noge podigao bilo koji festival nove muzike u našem regionu isto kao i bilo koju poštenu kafanu.

Blue Pote je sporija i kontemplativnija, ali zapravo i sama vrlo perkusionistička, sa naglašenom atmosferom džungle, barem onako kako smo navikli da o njoj mislimo u popularnoj muzici. Maracatu dos Andes je jedina Politanova kompozicija na albumu i na njoj on svira flautu preko monotonalnog ritmičkog gruva koji mu Black daje svirajući birimbau. Kreintaalova se onda uključi prihvatajući frazu i ovo postaje epski, vrlo kinematski komad muzike.

Do kraja albuma su onda sve Blackove kompozicije. Vem da Bahia je raspevan, izuzetno prijemčiv komad sa Blackovim pevanjem i tapšanjem. Afrobaltic je orgija udaraljki ali i legato džez fraziranja na saksofonu, dok je Verão da Estrada neka vrsta sanjivog ispraćaja albuma na počinak sa Blackom koji peva preko toniranih udaraljki i uprkos brzom tempu hipnotiše slušaoca da se opusti i bezbedno prizemlji u alfa stanje. Izuzetno, dakle, prijatan album i, nadamo se, početak jedne višedecenijske avanture za ovu postavu:


https://candangotrio.bandcamp.com/album/candango-trio

Danas ćemo slušati dva sveža američka albuma od kojih je jedan, nažalost posthumno izdat ali na sreću je da je uopšte izašao. Drugi, a koji ćemo poslušati prvi, nije posthumno izdanje i njegovim autorima možemo da samo poželimo mnogo sreće, berićeta i još dugi niz godina rada u ovom i drugim formatima.

A taj format se možda naslućuje iz imena grupe i naslova albuma. Andy Biskin and Reed Basket: Reed Basket asocira na kopu od pletene trske ako niste upućeni u džez sleng i ne znate da se ,,trskom" naziva svaki duvački instrument sa piskom, no ovde vredi ukazati da je u pitanju vrlo partikularna vrsta duvačkog instrumenta sa piskom. Naime klarineta. Reed Basket je, dakle, album, ali i kvartet – koji prevodi Njujoračanin Andy Biskin – koji ima jednu jednostavnu krilaticu: samo klarineti, sve vreme.

Klarinet je instrument koji je u džezu načelno najviše vezan za neka prošla vremena, instrument koji je bio popularan tokom doba svinga i regtajma, partikularno u vreme kada je rani čarslton ples iz dvadesetih godina evoluirao da se prilagodi modernom svingu. Lično, kao klinac sam klarinet prevashodno vezivao za narodnu muziku, najviše na ime sveprisutnosti velikog Bokija Miloševića u tadašnjoj medijskoj ponudi, ali jesam bio svestan njegovih veza sa ,,starinskim" džezom. U tekstu o Andyju Biskinu magazin Njujorker priznaje da se danas ne može govoriti o nekakvoj renesansi klarineta u džezu – njegov metalni pobratim saksofon je preuzeo primat četrdesetih godina prošlog veka i kao da nema nameru da se skloni – ali tvrdi da se njegovo pojavljivanje u džez krugovima u poslednje vreme može registrovati ,,sa većom učestalošću" i da je Biskin ovde neka vrsta avangarde u svom istraživanju Amerikana-nasleđa i njegovog povezivanja sa drugim, neispitanim muzičkim regionima.

Biskin je kompozitor, klarinetista i neka vrsta avangardnog filmmejkera, partikularno poslednjih godina gde je u projektu Goldberg Variations za turneju kreirao dvanaest video animacija i muzičkih komada za svoj sekstet. Njegove muzičke inspiracije su na očekivanom rasponu od američke akademske avangarde do avangardnog a klasičnog džeza: Raymond Scott, Charles Ives, Thelonious Monk, Igor Stravinsky. Po rođenju Teksašanin i odrastao u muzičkoj porodici, Biskin je kao klinac slušao meksičke narodnjake, diksilend, simfonijsku muziku, paradne bendove i, uh, nemačke polke. Pa je onda u srednjoj školi bio u bendu koji je svirao polke i valcere. Bavio se trubom i trombonom ali se na kraju odlučio za klarinet. Na Jejlu je studirao antropologiju i muziku i kasnije bio asistent Alanu Lomaxu da bi kasnije počeo da radi kao autor dokumentarnih filmova. Počeo je da radi kao kompozitor, kaže, praktično slučajno, nakon susreta sa kompozitorom Guntherom Schullerom u liftu u Njujorku i od tada se bavi različitim muzičkim interesovanjima. Sa trubačem Kennyjem Warrenom, recimo, ima kvartet 16 Tons a gde se kombinuju evropski folk koreni, rana američka narodna muzika i avangarda. Ibid je kvartet (klarinet, trombon i dva seta bubnjeva) u kome se radi kombinacija old school njuorleanskog džeza, polke, fanka i bluza. The Spokes je duvački trio koji i sam kombinuje predratni džez, kamernu muziku, savremenu klasiku i duvački program iz vremena građanskog rata u SAD.

Reed Basket je dakle, najnoviji i na neki način najradikalniji projekat u Biskinovom portfoliju najpre zato što zaista treba biti prilično odlučan pa sastaviti bend od samih klarinetista. Biskinovi saradnici na ovj ploči, Peter Hess, Mike McGinnis i Sam Sadigursky, kao i on, sviraju po više različitih klarineta, sa različitim registrima i to, zapravo, albumu daje bogatstvo i dubinu zvuka. Ovo nije nekakav suvi avangardni eksperiment u kome se klarinet dekonstruiše i svodi na svoje osnovne vrednosti nego generalno vesela kolekcija kamernih kompozicija koje su smeštene na nekoliko udobnih pozicija između klasike (folk i džez klasike, prevashodno) i avangarde.

Najveći broj kompozicija na albumu napisao je Biskin i one imaju prepoznatjiv, lepršav, često folklorom inspirisan duh. Easy Chair koja album ottvara je, recimo, napravljena kao kasni sving ili rani bebop komad, plesnog gruva ali sa mnogo avangardnih elemenata u prolasku kroz harmonije ali i promene ritma. Glavna tema je zasnovana na kompulzivnom, jednostavnom rifu, ali njena razrada je složena i često izlazi daleko iz teritorije koju bi za sebe zahtevala nekakva istoriji verna rekonstrukcija.

Odmah iza nje je Camelot, glavna tema iz istoimenog brodvejskog mjuzikla koji je napisao Frederick Loewe, atmosferičan komad folklorom i arturijanskom legendom inspirisane muzike. Biskinova Yasmina je prilično ,,evropski" intornirana folk balada, a Moment Musicaux #3 je Franz Schubert transformisan u narodnjački plesni komad. New Fangle je ponovo Biskinova džez kompozicija koje je četrdesetih godina prošlog veka mogla biti i tema što je radosno sviraju big bendovi, sa svojim sving ritmom i velikim rifovima. Ponovo, ovaj kvartet dosta radi na poigravanju sa harmonijom i ritmom i sve su to avangardna čitanja klasike.

I kad smo već kod klasike, tu je i Pee Wee Russell sa Wailin' D.A. Blues, samo što je ovaj klasični bluz komad iz četrdesetih u verziji kvarteta pretvoren u halucinantnu, psihodeličnu procesiju nota koje ,,wailin'" komponentu originala izvlače u prvi plan.

I ostatak albuma je kombinacija Biskinovih kompozicija sa nekim klasicima, uključujući hiperoptimističnu verziju Reedove Walk on the Wild Side a onda i prilično strejt odsviran Jelly Roll Morton klasik Wolverine Blues. Dakle, Reed Basket ima nešto za svakoga, od skoro sasvim strejt svinga, preko psihodeličnog bluza, evropskog folka do kamerne avangarde i sve je to odrađeno u izuzetno sigurnim kvartet-aranžmanima i uz izuzetno lepe boje instrumenata. Ovo možete pustiti i na dečijem rođendanu i biti posmatrani kao obrazovana osoba od ukusa i sa mnogo šarma. Pa izvolite:

https://andybiskin.bandcamp.com/track/wolverine-blues

Drugi album je, rekosmo, izdat posthumno. I to DOSTA posthumno. Nekih devet godina posle smrti autora, da budemo precizni i dvadesetjednu godinu nakon što je album snimljen. Marco Eneid Quintet: Wheat Fields of Kleylehof je živi album u izdanju firme Balance Point Acoustics iz Sent Luisa, jednog ozbiljnog malog preduzeća osnovanog da bude diskografski dnevnik kontrabasiste Damona Smitha. Nedavno smo hvalili najnoviji album Roscoea Mitchella na kome je Smith svirao – takođe izašao za BPA – a danas imamo na programu  izvanrednu ploču energičnog, na momente FURIOZNOG free jazza materijalizovanog u sedam podugačkih improvizacija.

Marco Eneidi je bio sjajan saksofonista, rođen u Oregonu – i to baš u Portlandu za koji je jasno da je muzički neksus Pacifičkog severozapada SAD – ali muzički obrazovan i kaljen u Njujorku. Rođen 1956. godine, Eneidi se preselio u Njujork 1981. da uči kod Jimmyja Lyonsa a onda je krenuo i da svira sa njujorškim facama kao što su William Parker, Jackson Krall, Dennis Charles. Već 1984. godine ga je Bill Dixon zaposlio na koledžu Bennington da tamo bude predavač mlađim muzičarima a od devedesetih kreće njegova diskografska i ospežna koncertna aktivnost, između ostalog u bendu Cecila Taylora. Sa Taylorom je doputovao u Evropu pa mu se to dopalo i onda je, nakon što je jedno vreme ponovo živeo na zapadnoj obali SAD i svirao sa Glennom Spearmanom, rešio da se preseli u Beč. Tamo je živeo od 2005. godine gde je svake nedelje organizovao free improv sesije za domaće i gostujuće muzičare, da bi se 2015. godine preselio u Meksiko a onda naredne godine, nažalost, umro u Kaliforniji.

Eneidi je još kao dete učio saksofon od Sonnyja Simmonsa a svoje je akademske titule stekao na nekoliko visokih škola (Mt. Hood Community College, gde nije diplomirao ali je to učinio na Sonoma State University, a onda na Mills Collegeu i odbranio master) da bi kasnije tokom karijere studirao severnoindijsku klasičnu muziku na muzičkom koledžu Ali Akbar u Kaliforniji. No, jazz improvizacija je bila strašno važna za ovog muzičara i Wheat Fields of Kleylehof je snimak koji u prvi plan izbacuje upravo ovakav pristup žanru: džez koji je na momente nekontrolisano kreativan a na momente kreativno nekontrolisan.

Pored Smitha na kontrabasu ovde su i Darren Johnston na trubi, John Finkbeiner na gitari i sjajni Vijay Anderson na bubnjevima. Kompozicije su Eneidijeve i pokazuju na kom mestu je u tom trenutku bio u svojoj karijeri i muzičkoj evoluciji, sa jasnim odjecima vremena provedenog sa Cecilom Taylorom (a gde je sa sobom doveo i Smitha) ali i uticajima evropske, posebno nizozemske free jazz i free improv scene, gde je Eneidi već imao iskustva sviranja sa Hanom Benninkom. I onda, Wheat Fields of Kleylehof je ploča na kojoj imate ceo raspon slobodog, razobručenog džeza, od tihih, asptraktnih, gotovo nemuzičkih istraživanja čistog zvuka, preko kamernih tema i slobodnog post-bop fraziranja sa Andersonovim neponovljivim gruvom, pa do klasičnih freakout gasiranja koja nisu samo krešenda kompozicija već, često, njihov glavni sadržaj.

Svirka visokog intenziteta, velike brzine, bučna i ekspresivna je, naravno, sinonim za ,,free jazz" za mnogo ljudi, unutar i verovatno još više izvan free jazz scene, i, pogotovo ako dolazite iz orbite Cecila Taylora,  prirodna stvar. No, onako kako Taylor nije bio puki siledžija sa dobrom fizičkom kondicijom, tako ni Eneidijeve kompozicije nisu sirovi komadi buke već elegantno napisani i ubitačno odsvirani komadi avangardog džeza u kojima tepih-bombardovanje duvačima i rafalna paljba sa gitare dolaze kao deo jasno postavljenog konteksta i narativa.

Smith je Eneidija doživljavao kao svog prijatelja i mentora – i dalje, veli, koristi gramofon koji je uzeo od njega – i verujem da je veoma srećan što je u arhivima duže od dve decenije imao ovaj snimak koji je sada mogao da pošalje Weaselu Walteru na miksovanje i mastering. Walter ima svoj prepoznatljiv zvuk koji možete i ne morate voleti. Ja ga lično volim i mislim da je uhvatio i dubinu i intenzivnost ovog kvinteta a da nije album učinio napornim za slušanje. Ako ste skloni free jazzu koji zahteva od slušaoca dosta ali dosta i nagrađuje, Wheat Fields of Kleylehof je nezaobilazna lektira:

https://balancepointacoustics.bandcamp.com/album/wheat-fields-of-kleylehof 

https://intlanthem.bandcamp.com/album/uhlmann-johnson-wilkes

International Anthem vrlo retko zajebu. Jedna od najjačih firmi na svetu trenutno (mada su Clean Feed naravno za prsa ispred svih!)

Pošto je danas uskrs, i to po oba kalendara, red je da se sluša nešto bogougodno. A ima li šta bogougodnije od albuma Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings koji je posthumno, i to ZNAČAJNO posthumno, izašao da kruniše opus jednog od najvećih saksofonista, najglasnijih GLASOVA avangardnog džeza šezdesetih godina prošlog veka, Alberta Aylera? Ako ima ja ga nisam čuo a ja sam ipak neko ko je ekstenzivno preslušavao snimke Djivana Gasparyana, monaha iz Kovilja i diskografiju Nusreta Fateha Alija Khana...


Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings je izašao tek 1998. godine, dakle, skoro pune tri decenije nakon Aylerove smrti i u moj život je ušao kao nenadana eksplozija radosti i duhovnog zanosa nakon što sam pažljivo preslušavao ranije Aylerove snimke rađene za ESP ili Debut. Albumi poput Spirital Unity, Ghosts, ili živog Bells su prikazivali jednog od najvećih saksofonista svoje epohe kako ispisuje istoriju avangardnog džeza i upisuje se tik uz kolege kao što si bili John Coltrane, Archie Shepp ili Pharoah Sanders – da pomenemo samo njih trojicu kako ne bismo ovde bili do uveče – osobenom tehnikom i glasom ali istim zanosnim, neopisivo snažnim iskazom koji će mobilisati emocije, intelekt, duh i fizički rad u svojoj i generacijama koje će doći. A ipak nisu bili DOVOLJNA priprema za Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings.

Šezdesetih je godina saksofon u džezu postao ne samo zaštitni znak celog žanra – onako kako su u prethodnim deecenijama to bile truba ili klarinet – već i više od toga, vesnik novog doba, poziv na pobunu i na evoluiranje čitave filozofije muziciranja i življenja. Saksofonisti više nisu bili samo majstori svog zanata kao što su samo nekoliko godina ranije bili Sonny Rollins ili Coleman Hawkins već politički i duhovni vođi koji su svom narodu pokazivali da sećanje na ropstvo i život u i dalje jakoj diksriminaciji ne mora niti sme da bude kompeltan horizont njihove percepcije. Coltrane, Sanders, Shepp i mnogi drugi su svojim saksofonom rasparali nebo i pokazali ljudima zvezde, učinili da shvate da su ONI zvezde, dali im u ruke vatru znanja i pozvali ih da se izdignu iz prašine, blata, asfalta i betona koji su im predstavljani kao jedina sudbina i da se uspnu na sasvim nove duhovne nivoe. Albumi novog džeza više nisu bili imena dobijali po romantičnim ljubavnim baladama ili sleng-izrazima za seksualne činove, već su se zvali ,,Muzika vatre", ,,Uspenje", ,,Ljubav vrhunska", ,,Tauhid", ,,Heliocentrični svetovi Sun Ra",  i, ako računamo i posthumne ploče, ,,Zvezdani regioni", ,,Međuzvezdani svemir", ,,Sveti duh"...

Ayler je na sugestiju baš Johna Coltranea svoj prvi album za Impulse!, izdavača koji je u to vreme izdavao Coltranea i bio superteški šampion novog jazza, snimio uživo u nekoliko klubova u Greenwich Villageu u Njujorku i izbacio ga na jesen 1967. godine, dakle, suviše kasno da bi ga Coltrane, koji je umro sedamnaestog Jula, čuo. Ayler će, naravno, i sam biti mrtav jedva tri godine kasnije, sa svega 34 leta spojena na ovoj Zemlji i, nakon nestanka od tri nedelje, proglašen samoubicom kada mu je telo nađeno u Ist riveru 25. Novembra 1970. Čovek koji je svirao najekstatičniju muziku na svetu je na kraju sam sebi oduzeo život, iako se dosta dugo pričalo da je ubijen od strane mafije i bačen u reku vezan za džuboks.

Albert Ayler in Greenwich Village je imao samo četiri kompozicije ali je bio dovoljan da raspameti tadašnju publiku i otvori brzometnu seriju albuma izašlih za Impulse! koji su Aylera, u odsustvu Johna Coltranea stavili u ulogu nosioca baklje, čoveka oko koga će se dalje skupljati svi oni što sanjaju o slobodi, o istini, večnosti i pravdi.

Impulse! je 1978. godine izdao The Village Concerts, album sa ostalim materijalom snimljenim 1966. I 1967. godine po Greewich Villageu da bi konačno 1998. godine album o kome danas pričamo ujedinio kompletan materijal i u jednom raskošnom duplom CD formatu nam dao čak dva sata i četrnaest minuta muzike koju gotovo da je reduktivno nazvati džezom.

Ayler je na ovim snimcima spojio post-boperski free jazz, gospel, marševsku muziku, bukvalno molitvene pesme i onda sa dve postave od osam ljudi (na kontrabasu ZAJEDNIČKI po dva od trojice muzičara: Bill Folwell, Alan Silva i legendarni Henry Grimes, da bi zvuk bio topao i dubok) kreirao nešto potpuno magično.

Kada sam prvi put čuo ovaj album te 1998. godine, mislio sam da sam spreman. Na kraju krajeva, već sam slušao Coltraneove radove iz poznije faze, kosmički, slobodni džez intenziteta i masivnosti od kojih otpada glava. Znao sam modernističke i afrofutirističke radove Sun Ra i neprozirni, hermetični urnebes Cecila Taylora. Na kraju krajeva, slušao sam Aylera, kako već rekoh, njegove kompleksne, guste improvizacije na albumima za ESP i Debut. Ali nisam bio svestan koliko su Albert i njegov brat Donald – koji na ovim snimcima svira trubu – daleko otišli u spiritualnoj potrazi za istinom, pravdom, pravom na istoriju i na slobodu. Naravno, svi njujorški saksofonisti su u to vreme gledali u Johna Coltranea kao u vođu, ali samo je Ayler napravio takav NAREDNI korak da je delovalo kao da je otvorio NOVI svemir da se u njemu svi zajedno izgube. Uostalom, ovo je čovek koji je kompoziciju For John Coltrane, koja originalno otvara Albert Ayler in Greenwich Village – a ovde je prva na drugom disku – odsvirao bez bubnjeva i duvajući u alt-saksofon, instrument koji ni on ni Coltrane nisu svirali na svojim studijskim radovima. Ova kompozicija, posveta iz najdubljeg poštovanja i ljubavi prema Johnu Coltraneu je istovremeno i jasno rekla ,,Hvala ti, beskrajno. Ja nisam ti. Ali radiću da budem dostojan tebe."

I itekako je bio. Ostatak albuma je, hajde da kažemo, spoj free jazza RAZORNOG intenziteta i spiritualnih himni u kome, tom spoju, truba, saksofon, violončelo, klavir, violina i dva kontrabasa, te bubnjevi, zvuče kao da doslovno iz primordijalnog haosa originalnog postanja izvlače koncepte svetlosti, istine, slobode, radosti. Kompozicije poput Divine Peacemaker, Our Prayer, ili Spirits Rejoice su ispunjene takvom nepatvorenom radošću da čak i kada iz optimističnih marševskih tema pređu u uzvitlani, furiozni free jazz ovo nije moguće tumačiti drugačije nego kao čistu, nepatvorenu sreću koja dolazi sa životom u slobodi i sa životom koji ima svrhu. Naravno, Truth is Marching In, koja je bila i na originalnom albumu je možda najpoznatija, neka vrsta himne koja će mnoge glave okrenuti u Aylerovom smeru i učiniti ga jednim od najuticanijih i najimitiranijih saksofonista u muzici dvadesetog veka.

A opet, NIKO NIKADA nije zvučao kao Ayler. Možda jer niko nije osećao tavkvu SVRHU? I takvu slobodu? Možda je to trajalo jako kratko, kako rekosmo, Albert Ayler je izvađen mrtav iz njujorške reke krajem Novembra 1970. godine, ali je svrha iza njega opstala i ostala. Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings je ploča koja nadahnjuje i danas jednako onako kako je nadahnjivala kada sam je prvi put čuo pre dvadesetosam godina i, verujem, jednako onako kako je materijal sa te ploče nadahuo ljude još dobre tridesetdve godine pre nego što će biti kompetiran na dvostrukom CD-u. Kako je i Carla Bley rekla: ,,Ljudi koji se čak i nisu razumeli muziku mogli su da uđu u ono što je svirao jer je to bila ta radosna vrsta sviranja, optimistična, ali sa nekim veoma tamnim elementima. Bilo je prelepo, i svi smo ga jednostavno voleli—svi koje sam poznavala u to vreme, a to je bila gomila frikova." Pa, bez obzira da li se osećate frikom ili ne – a ako ste do ovde sve pročitali onda, da, osećate se – ovo je muzika takve čistote, takve neposrednosti, lišena akademske distance, ali i nekakve ,,eksperimentalne" nedorečenosti da će za vas biti doslovno lekovita. I ne budite škrtica, podelite je sa drugima, biće vam zahvalni.


https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mvqq1u3ahmarvr4KiOq2LJGtD2sLy9VXY

Danas se osećamo velikodušno pa možemo da preslušamo dva recentna albuma koja, svaki na svoj način, rastežu granice onog što znamo kao jazz, mešaju ga sa rokom, pa, reći će neki, i sa metalom, ali na najdobronamernije načine, koji bi svakome trebalo da budu makar interesantni.

Prvi bi na redu bio Dead Kenny Gs: House With An "R", živi album sastavljen od snimaka sa dva nastupa koje je ovaj trio održao na Floridi 2011. godine tokom turneje gde su svirali kao podrška Primusu. Ako znate išta o Dead Kenny Gs onda znate i da je njihov saksofonista, klavijaturista i elektroničar, Eric Walton, poznatiji možda pod nadimkom Skerik, takođe bio i osnivački član postave The Les Claypool Frog Brigade (danas poznatije kao Colonel Les Claypool's Fearless Flying Frog Brigade),a u kojoj je Les Claypool, proširujući koncepciju matičnog benda Primus, gledao da zahvati široku lepezu uticaja progresivnog i avangardnog roka, od King Crimson, preko Pink Floyda do Zappe.

Naravno, sa Dead Kenny Gs Skerik svira muziku bližu jazz zvuku, ali ne toliko blisku da biste ovo mogli da podmetnete Voji Pantiću i da on baš ni ne trepne. Često opisivani kao punk-jazz ekipa, Dead Kenny Gs već i samim imenom potvrđuju ovu klasifikaciju, parodirajući ime jedne od najvažnijih američkih pank rok grupa, time što u njega umeću ime jedne od vodećih faca komercijalnog, smooth jazz zvuka Amerike 21. veka, mutliplatinastog saksofoniste Kennyja G-ja. Ako vam kažem da je Kennyja jedan Pat Metheny na snimku koji još ima da se vidi na JuTjubu sa osmehom na licu opisao kao ,,najgluplju muziku koja uopšte može da postoji", jasna je šaljiva subverzija u korenu filozofije ovog benda.

Dead Kenny Gs imaju vrlo malo studijskog materijala u divljini, jedan EP i dva albuma, od čega je poslednje izdanje izbačeno 2012. godine, a kada su, koliko umem da vidim, ovi ljudi i poslednji put nastupali u nekom ozbiljnijem kapacitetu. Imajući u vidu da Bandcamp stranica sa živim albumom na koji danas ukazujem bend vodi kao da je smešten u Nju Orleansu – originalno ovo je bila postava iz Sijetla – možemo da se nadamo  novoj kreativnoj ili bar aktivnoj fazi grupe. House With An "R" svakako služi kao fino podsećanje da je ovo bend uz koji se možete dobro provesti a da pritom drugima možete da nabijate na nos da ste se provodili uz konceptualno ambicioznu muziku.

Naprosto, Dead Kenny Gs su skup dobrih uticaja, od postpankerskih eksperimentatora poput Minutemen, preko fanka izašlog iz mantije Georgera Clintona, pa do proggy pustolova koje svakako epitomizuje Frank Zappa. Kolega koji je na Jazzinu pisao prikaz njihovog drugog albuma dobro je primetio da se kod ove ekipe može primetiti i prilična Rock in Opposition komponenta i, naravno, da su Skerik i ortaci počeli da sviraju petnaest-dvadeset godina ranije i da su iz Evrope, vidim da bi ih istorija pamtila kao RiO bend.

Sve to znači da House With An "R" nudi zagarantovan provod, sve dok volite dobar plesni ritam, čvrstu, mišićavu svirku i dosta eksperimentisanja sa spajanjem žanrova unutar iste kompozicije. A ako ne volite, nisam siguran kako ste zalutali već u šesti pasus ovog teksta, no divim se vašoj istrajnosti i hrabrim vas da nastavite dalje pa ćemo se već sresti u paklu jednog dana, vi i ja.

Možda je najimpresivnija komponenta ovih nastupa to koliko kvalitetnih i distinktnih jazz-funk-rock-noise minijatura možete da napravite u trio-postavi. Iako liberalno koriste elektroniku, Dead Kenny Gs na ovim snimcima ne posežu za semplerima i sve što čujemo odsvirali su muzičari u realnom vremenu. Tako, kada krene obrada jednog od ranih Dead Kennedys hitova, Kill the Poor pa čujete dva saksofna, ne morate da se pitate kako Skerik svira dve potpuno odvojene linije na dva odvojena instrumenta u isto vreme. Iako inspirisani Rolandom Kirkom između ostalih uticaja, i uprkos onome što piše na Bandcamp stranici za ovaj album, Dead Kenny Gs MOGU da imaju dvojicu saksofonista u postavi kada im to treba jer basista Brad Houser, kao i na studijskoj verziji ovde svira bariton saksofon u uvodu pesme, da bi se kada krene prva strofa dohvatio svog vernog električnog basa i počeo Biafrine satirične stihove da bljuje u mikrofon.

Pored klasičnog pank roka ovde se čuje i mnogo jazz-funka, punk-funka, distorziranih vokala, distorziranog basa, saksofona proteranog kroz efekte, ali i izvrsnih perkusionističkih bravura od strane Mikea Dilliona koji svira i vibrafon kada je to potrebno. Bend nema problem ni da upadne u hip-hop teritoriju kada je to oportuno (na Black Death gde mešaju repovanje i pankerski gruv) ali ni da radi komplikovane kombinacije punk-jazza i egzotike (Melvin Jones) i sa dvadesetčetiri pesme i solidnim živim miksom, zabava vam je ovde praktično zagarantovana bez obzira na to da li možda bend smatrate pretencioznim ili, naprotiv, mislite da su se suviše zajebavali i nikako nisu uspeli da realizuju ogroman potencijal koji su imali. Pratićemo da li će ovde biti daljih aktivnosti, a do tada, House With An "R" nudi odličan provod:

https://deadkennygs.bandcamp.com/album/house-with-an-r


Drugi album dolazi sa teritorije jazz rocka, a i sa teritorje severne Evrope, a na njega sam naleteo brauzujući najnovija metal izdanja. STANITE GDE BEŽITE. André Drage: Wolves je drugi album talentovanog norveškog bubnjara po imenu, jelte, André Drage i nalazi se na idealnom brisanom prostoru između jazz-fusion ekstremizma i progressive rock dekadencije. Postava na Wolves je, da se razumemo, VRLO električna, jedini EVENTUALNO akustični instrument pored bubnjeva je violina a ni za nju nismo sigurni da li nije ozvučena nekim malenim pikapom, i ovo je mnogo bliže Mahavishnu Orchestra fjužn-formatu nego bilo kakvoj majsldejvisovštini ili herbihenkokovštini kakve sam u ovoj životnoj fazi statistički mnogo skloniji da slušam.

No, kako to kaže i stara sprska poslovica: ,,ko baš nikada nije voleo Mahavishnu Orchestra u svom životu taj nije uopšte ni živeo", i prepuštanje ovom mišićavom, energičnom progg-jazz-rock albumu, električnom i napaljenom, sve dok vas ne uznese u vrhunce zadovoljstva  je jedna etički sasvim nekontroverzna odluka.

André Drage je svoju izdavačku kuću osnovao koliko prošle godine, upravo da izda svoj prvi solo album, Journeyman (a odmah za njim i ovaj album), no, to je bila znatno ,,mekša" fjužn ploča, više okrenuta perkusijama, sanjivim atmosferama, naglašenijim uticajima afričke folklorne tradicije na nekim mestima. Beše to sasvim solidan album, sa dosta fine ritmičke komplikacije, ali i sa mnogo mirnih pasaža meditacije i nekako je Wolves kao naredni korak došao skoro i sasvim prirodno. Ako je na Jorneyman Drage ispitivao sebe i tražio svoj partikularni izraz, zahvatajući u nasleđe Mahavishnu Orchestra, ali i bendova poput Gong ili Soft Machine, te narodne muzike Malavija, sa Wolves je, u jakoj kvintet-postavi on pozvao druge da se usele u njegov svet i kreiraju nešto ekspanzivnije i bučnije ali, možda ključno, ekspresivnije, sa mnogo izvrsne međuigre sjajnih muzičara.

Drage je inače bubnjar hard rok postave Draken, ali svira i sa drugim ekipama u raznim mutacijama roka, nojza, etno-džeza , fanka (Kennel, Aquafaba, De la transistor...), a ideja o osnivanju sopstvene etikete došla je kada se posle pandemijskih pauziranja zatekao sa gomilom snimaka u raznim stilovima kojima je trebalo naći nekakvu kuću ali i jasan identitet. Drage Records je osnovan kada je Drage već imao prva dva albuma praktično gotova, sasvim programski spremajući Journeyman kao uvodni iskaz i postavljanje temeljnih vrednosti a onda Wolves kao građenje kuće na tim temeljima.

Ekipa koja sa Drageom ovde svira je mlada ali jaka. Gitarista Viktor Bomstad je master stekao na Muzičkoj akademiji Oslo, baveći se folklornim nasleđem Samija i tražeći mu mesto u savremenoj muzici. Takođe je strastven improvizator. Violinista Jørgen Krøger Mathisen je radio sa mnogo džez postava, pozorišnih orkestara ali ima i solo izdanja, basista Petter Asbjørnsen takođe svira sa gomilom džez postava u Oslu a u Berlinu je pripremao pa u Kopenhagenu (Rytmisk Musikkonservatorium ) odbranio svoj master. Konačno, klavijaturista Vegard Lien Bjerkan svira sa gomilom bendova (Relling, Soft Ffog, Sondre Ferstad Ensemble) i oni zajedno čine André Drage Group, čvrstu, snažnu postavu koja na Wolves EKSPLODIRA od entuzijazma.

Ali ne eksplodira nekontrolisano, Drageove kompozicije su perfektno odmerene i izbalansirane da ponude i atmosferu i gruv i ritam i munjevitu, blistavu improvizaciju, ali i zvučne pejsaže koji se u nekoliko slojeva i u nekoliko različitih brzina kreću pred opčinjenim slušaocem pre nego što upadnu u kompleksne, sinkopirane a zarazne teme vođene violinom ili gitarom. Drage navodi Soft Machine, i King Crimson kao dodatne tačke orijentacije pored Mahavishnu Orchestra i ovo su sasvim dobre reference jer pored električnog, psihodeličnog džeza sa indijskim uticajima, a koji je bio karakteristika McLaughlinovog projekta, na Wolves se zaista čuje dosta britanske prog-ekscentričnosti i eksperimentacije i puno čvrstog gruva uz koji se, ako ste kao i Drage, metalac i metalskoga roda, da pošteno hedbengovati.

No, ne želim da ostavim utisak da je ovo nekakva ,,ekstremna" muzika. Drage piše lepe teme – ma koliko ritmički kompleksne umeju da budu i ma koliko da im je harmonski program pustolovan – i ovo je uvek, od početka do kraja, album dobrog raspoloženja, pozitivne energije i dostojanstveno svetlih tonova. Čak je i najsporija pesma, Nesodden, u kojoj se najviše čuju uticaji folklora, napravljena sa jednim naglašeno kinematskim, naglašeno ,,narativnim" aranžmanom na pameti, da bude ne samo mesto na kome se istražuje tema i njene konsekvence već i mesto na kome će tema moći da se pronađe u neobičnim, neočekivanim okruženjima, sa promenjenim atmosferama, mutirajućim harmonijama i dosta propisne rok-energije u krešendu. I to je jako lepo.

Naravno, album se zatvara poliritmičkom orgijom pod naslovom Brainsoup u kome Asbjørnsenova bas-gitara kao da prkosi zakonima fizike, Drage se detonira na bubnjevima, a Mathisen, Bjerkan i posebno Bomstad upadaju u frenetične improvizacije i sve je baš kako treba da bude. Andréa Dragea obavezno dalje pratiti jer je već do sada pokazao da je vanserijski kompozitor, aranžer i izvođač:

https://dragerec.bandcamp.com/album/wolves

I ove nedelje slušamo dva albuma, najviše zato što mi se čini da ovog proleća izlazi nesrazmerno mnogo dobrog džeza (i, hm, ostalih srodnih muzika koje ja trpam u isti koš) pa se trudim da se ne ogrešim o neke ljude čiji su mi se albumi dopali. Ove nedelje jedna ,,klasičnija", da ne kažem ,,konzervativnija" ploča iz Filadelfije a posle i malo tople, intimne slobodne improvizacije iz Portugalije. Lep raspon, fina muzika, idemo:

Norman David and The Eleventet: Copious Moteefs je album kompozicija muzičara i kompozitora po imenu Norman David, iz Pensilvanije, aranžiranih za, praktično big band. Doduše, ,,eleventet", kako se njegova ekipa zove je postava od jedanaest članova, što je mrvicu ispod donje granice onog što se smatra big bandovima u džezu, ali su aranžmani definitivno rađeni sa estetskim horizontom ,,klasičnog" big band zvuka pred očima, ali je onda i dodata fatalna mera autentičnog, autorskog, avanturističkog tako da Copious Moteefs zvuči sveže i interesantno.

Norman David je veteranski kompozitor, bendlider i saksofonista sa istočne obale SAD. Njegov primarni instrument, u ovom periodu rada, je sopran-saksofon ali svira i druge saksofone kao i klarinete. Tokom duge karijere svirao je, veli sa mnogo poznatih džez-muzičara, i bio edukator za mnogo budućih džez-velikana. Vlasnik je doktorata iz muzičke kompozicije koji je odbranio na Univerzitetu Templ a master iz takođe komponovanja je branio na Konzervatorijumu Nova Engleska u Bostonu, gde mu se i dešavao prvi deo karijere nakon što je diplomirao na Univerzitetu McGill u Montrealu. Da bude jasno, David je vrlo akademski obrazovan muzičar pošto je paralelno na Berkliju završio napredne studije aranžiranja i saksofona, tako da je samo prirodno da je on danas i, rekosmo, edukator, i da je predavao na Berkliju, Templu i još pregršt visokih škola, a da sada najviše vremea ulaže u predavanje sopstvene tehnike aražiranja. Objavio je i dve knjige, od kojih je prva, Jazz Arranging, edukativno štivo što se koristi na različitim koledžima i univerzitetima a druga, The Ella Fitzgerald Companion je akademska studija rada slavne džez-pevačice.

Prva verzija Eleventeta je nastala još krajem osamdesetih godina prošlog veka u Bostonu i David je onda imao nekoliko varijanti ove postave koje su bile situirane u Mejnu, Njujorku i Bostonu. Na svom sajtu on nabraja dosta jakih muzičara koji su prošli kroz Eleventet a mi ćemo pomenuti samo ljude kao što su Seamus Blake ili, jelte, profesor Greg Hopkins. Od 2001. godine Eleventet je aktivan u Filadelfiji a od 2007. godine je to glavna verzija ovog orkestra i Copious Moteefs je sedmi album pod ovim imenom, sa muzičarima kao što su talentovani mladi saksofonista Andrew Urbina ili veteranski filadelfijski trubač Tony DeSantis.

David je prolifičan kompozitor, ne samo striktno u džez domenu i on redovno kompozicije klasične muzike po narudžbini za različite orkestre i izvođače širom SAD. Kako i rekosmo, sve pesme na ovom albumu je napisao baš on, a i svi aranžmani su njegovo delo i ovo je rad jednog iskusnog, veteranskog kompozitora koji aranžiranje smatra svojim najjačim oružjem pa je i muzika takva. David u tekstu o albumu sam kaže da je ovo ,,tour de force, sa svakom kompozicijom koja je moćan iskaz. Kao i obično, muzika je nepredvidiva i provokativna. Ansambl svira oštro kao žilet, a soliranje je vruće."

I to, da se razumemo, nije netačno. Ovde jedanaest ljudi zaista svira vrhunski disciplinovano i prolazi kroz Davidove pažljivo postavljene aranžmane tako da se slojevi duvačkih instrumenata (dva trombona, dve trube, četiri saksofona) postave po dubini i po vremenskoj liniji na najefektnije načine, dajući muzici masivnost i grandioznost. No, i same solaže JESU pažljivo osmišljene i mada se ovde tačno zna ko ima koliko taktova na raspolaganju da pokaže svoje improvizatorske veštine i nema izletanja iz harmonija i zadatog ritma, album ne ostavlja utisak sterilne, kliničke egzekucije Davidovih kompozicija. Naprotiv, ima ovde zaista mnogo suptilnosti, od toga kako pijanista James Collins sparinguje sa duvačima spretno menjajući dinamiku, pa do činjenice da su kompozicije istinski kompleksne sa dugačkim, marljivo urađenim aranžmanima koji osnovne teme razvijaju tokom dužeg vremenskog perioda i provlače orkestar kroz različite piruete, a da se praktično uvek čuva kinetička, plesna dimenzija muzike.

Štaviše, ovo je i glavni element koji će Copious Moteefs činiti zanimljivim širem slušateljstvu. U osnovi, David piše bebop za big band i uz taj se bebop skoro uvek može igrati, skoro uvek je tu ritmičko svingovanje, skoro uvek su tu melodične, prijemčive teme. Kada se od ovoga odstupa to je planski, sa jasnom aranžmansko-narativnom idejom na pameti (na primer u finalu Isolation Riffs koje doslovno izoluje rifove u praznini), i album takođe neretko beži iz standardne harmonske matrice za bebop i ulazi u modernistička rešenja i eksploracije. No uvek je to dobronamerno, podvlačeno tom umirujuće poznatom bebop matricom i mišljenja sam da čak i konzervativnija publika uz Davidov Eleventet može da se veoma lepo provede a da se ni avangardisti neće osećati prevareno:

https://normandavid.bandcamp.com/album/norman-david-and-the-eleventet-copious-moteefs


Druga na redu je danas ta portugalska avantura dvojice muzičara koji zajednički improvizuju. José Lencastre & Flak: Cloudy Skies je, po prirodi stvari značajno intimniji i hermetičniji materijal. Uz ovo teško da ćete plesati, ne najmanje zato što ovde i nema ritam-sekcije i muzika se ovaploćuje u seriji atmosferičnih halucinacija i na licu mesta izranjajućih tema koje ne beže od emotivnosti – možda čak ni od sentimentalnosti – ali se neće nužno razrešiti onako kako bi to bilo u muzici koja je pisana, aranžirana, analizirana, sintetizovana tokom dužih vremenskih perioda. José Lencastre i Flak ovde ne rade onu potpuno slobodnu improvizaciju u kojoj se programski beži od bilo kakve harmonije, melodična tema ili, uopšte TEMA u kojoj se redosled nota ponavlja se smatra anatemom (izvinjavam se) a prebrojivi ritmovi ne postoje. Ovo je slobodan kontekst, da, ali su harmonski i tematski kompozicije dobrim delom unutar džez idioma i kako ovakvi eksperimenti često znaju da se završe pukim džemovanjem muzičara koji vrte klasične rifove i oprobane trikove, zadovoljstvo mi je da izvestim kako to ovde NIJE slučaj i kako je Cloudy Skies vredan dokument smelog eksperimenta.

José Lencastre, alt i tenor saksofonista (oba instrumenta svira na ovom albumu), je jedna od istaknutijih figura savremene portugalske scene avangardnog džeza i improvizacije a koja je, ta scena, poslednje dve-dve i po decenije sigurno jedna od najzanimljivijih i najdoslednijih u Evropi. Lencastre smatra da muzika ima ,,transformativnu i isceliteljsku moć" a što u (mom) prevodu znači da se on u svojim improvizacijama i eksploracijama ne vodi samo tim, jelte, standardnim modernističkim idejama da se zvuk valja osloboditi konceptualnih i istorijskih naslaga i posmatrari bezinteresno, fenomenološki itd, već da on u muzičkoj tradiciji prepoznaje jasne uzore koji su njemu pomogli da bude bolje i da bude bolji. Kao izvođač, nastupao je po mnogo festivala širom Evrope (Area Sismica, Krakow Jazz Festival, Copenhagen Jazz Festival, Aarhus Jazz Festival, Dragon Social Club, Jazz em Agosto, Konfrontationen Festival), sarađivao sa brojnim uglednim muzičarima iz orbite džeza i avangarde (Kresten Osgood, Peter Evans, Vasco Trilla i MNOGI drugi) a studijski trag mu kreće od pre dvadesetak godina sa raznim postavama u kojima je učestvovao a onda sa autorskim potpisom od 2017. godine i to je za sada više od šezdeset albuma.

Sa druge strane je gitarsta poznat pod imenom Flak (a pravo ime mu je João Pires de Campos). Ko prati portugalsku pop i rok scenu poslednjih pola veka – a sigurno je NEKO prati – on zna i za bend Rádio Macau, legendarnu postavu začetu još početkom osamdesetih kada su Flak i još dvoje budućih članova bili cimeri, pa odlučili da i zasviraju zajedno. Bend je imao dosta uspeha osamdesetih, svirajući vrlo strejt, vrlo radio-friendly pop-rok svojstven onom dobu, pa je prestao sa radom devedesetih, vraćao se krajem te decenije i u punoj meri reaktivirao u ovom veku sa novim zvukom. No, Flak je imao i paralelnu karijeru eksperimentisanja i istraživanja avangardnih puteva u muzici pa njegova saradnja sa Lencastreom nije pala s neba. On je i poslednjih godina intenzivno radio sa nekim jakim imenima portugalske avangarde – kao što je na primer Rodrigo Armado – a sa Lencastreom već ima i prethodna izdanja, na primer album Magpie Live iz 2021. godine koji je rađen u formi septeta (i na kome svira i Armado).

Cloudy Skies, snimljen u Flakovom studiju u više sesija je zvuk dvojice ljudi koji nikuda ne žure i, naprotiv, sebi ostavljaju vremena da upoznaju jedan drugog, da čuju i promisle ideje koje pravi osoba sa druge strane, da stanu kada ne ide, da naprave pauzu, vrate se sutra. Otud ovaj album ne samo da ima neužurban, intiman kvalitet bezvremene, zaista SLOBODNE improvizacije već i svaka kompozicija zvuči posebno, sa drugačijim zvukom, drugim efektima, drugim instrumentima, drugim raspoloženjem. Ovo je praktično antiteza onome kako statistički najčešće izgledaju free improv izdanja, uglavnom rađena kao živi snimci iz jednog udarca, na festivalima, bez prethodne pripreme i sa idejom da će biti šta će biti i da je album naprosto zapis procesa a ne nekakav produkt u klasičnom smislu.

Cloudy Skies je nešto, dakle, bliži ,,produktu" ali ovo kažem u najpozitivnijoj mogućoj konotaciji, sa idejom da podvučem da ovo nisu samo komadi editovani iz jedne dugačke improvizacije odakle su izbačeni bezidejni, neusmerenui delovi, već zaista kratke, distinktne kompozicije za koje su pripremljene posebne boje instrumenata, setap efekata i mikrofona i koje svaka za sebe daju nešto posebno.

I to meni jako prija. Lencastre ima lep ton i kada svira melodične teme ovo je čist, ugodan džez, a kada radi proširne tehnike, beži od skala, tretira svoj instrument kao pronađeni predmet koji zvukove može da proizvede na mnogo načina, i to bude lepo, sa finim skicama ideja koje dobijaju taman dovoljno vremena da se razigraju u ovim dvo-, tro- i četvorominutnim komadima. Flak je sa svoje strane naglašenije apstraktan, sa povremenim čistim akordima, ali češće redukovan na boju i apstraktne pojedinačne zvuke. Ima ovde derekbejlijevske ,,čiste" improvizacije, izvan idioma, izvan ritma, harmonije i teme, ali Flak svom sparing-partneru voli da ponudi i osvetljenu pozornicu na kojoj on može da zapleše, provlačeći svoj instrument kroz efekte i svirajući ga tako da posle nekoliko sekundi zaboravljate da je u pitanju gitara i čujete samo ZVUK.

Odlično je ovo, na finoj razmeđi između jake, radikalne apstrakcije i stilističkih rešenja koja čuvaju sponu sa džez-tradicijom, intimno a opet moćno. Jake preporuke:

https://joselencastre.bandcamp.com/album/cloudy-skies

Ove nedelje se vraćamo proverenim hardkor vrednostima i slušamo album RuinsZu: Jazzisdead Live, kolaboraciju, kako joj i ime kaže, između italijanskih Zu, ili bar njihove polovine i japanskih Ruins, ili bar njihovog, uh, bubnjara, Tatsuye Yoshide. A koji JE Ruins već najmanje dve decenije. Ovo je supergrupa u svakom pogledu osim u onom gde mogu lako da odredim šta tačno ovi ljudi sviraju, pošto su i Zu i Ruins uvek sedeli između nekoliko žanrova, češući se snažno o jazz, ali ne trudeći se da sebi nužno isposluju stalno mesto za stolom i neprikosnovenu poziciju u enciklopediji. Bezbedno je reći da istorija avangardnog džeza ne bi bila potpuna ni bez jedne ni bez druge ekipe.

O Zu sam pisao, ima evo sedamnaest godina a povodom njihovog tadašnjeg nastupa u beogradskom SKC-u, zajedno sa Mikeom Pattonom. Ako ste bili onda se i sećate da je početak koncerta malo i kasnio jer su Pattona domaćini vodali po kafanama, pa se tu malo zarakijalo i on se na posletku na bini pojavio u majici na kojoj je bio Najki simbol ali logo na kome je pisalo ,,Munze". Otmeno. Koncert je bio razuzdano dobar ali sam sutradan video gomilu omladine koja je bila izuzetno razočarana što se sa bine nije čulo nešto ipak više nalik Faith No More. Fer. No, Zu su već tada, sa dobrih desetak-jedanaest godina rada iza sebe bili vrela rimska no wave i punk-jazz atrakcija koja je prirodno uskakala u kolaboracije sa kremom avangardne jazz i rock scene i to na globalnom nivoiu pa su do 2008. godine uspeli da upišu saradnje sa veoma uglednim imenima kao što su Nobukazu Takemura, Han Bennink, Hamid Drake, Ken Vandermark, Mats Gustafsson, Eugene Chadbourne, Damo Suzuki, Fred Lonberg-Holm... Nedugo potom radiće i sa Buzzom Osborneom na albumu Carboniferous na kome se i sam Patton pojavio na par pesama, a Zu su dalje nastavili da postojano snimaju i publikuju nova izdanja, ne onim tempom kojim to improvizatori obično rade – po desetak albuma godišnje – ali dovoljno često da bude jasno da se vatra ne gasi i da se snima onda kada ima šta da se kaže, pokaže, napravi. Bitnija izdanja u poslednjih deceniju i po ubrajaju i album The Left Hand Path gde su sarađivali sa Eugeneom Robinsonom iz Oxbow o kojima sam pisao pretprošle godine povodom njihovog, ispostaviće se poslednjeg albuma Love's Holiday, a nakon čega je baš Robinson najavio odlazak iz benda pa se bend posle raspao.

Napominjem baš The Left Hand Path jer se tu može govoriti o ,,rokerskijem" izdanju Zu, ali ovo je apsolutno bend koji je uprkos električnom basu, nekada električnoj gitari i gomili analogne elektronike u postavi, uvek imao saksofon kao veoma bitnu, pa verovatno i najbitniju stavku u svom zvuku, gde će praktično svi ostali instrumenti imati prevashodno ritmičku, perkusionističu ulogu a saksofon će biti zaslužan za šaranje free frazama po izuvijanom prostoru. Za RuinsZu, dakle, u postavi su baš saksofonista Luca Tommaso Mai i basista Massimo Pupillo i ovo je srž benda koja je tokom godina imala razne druge kolaboracije i eksperimente. Pupillo je pogotovo cele svoje karijere bio blizak jazzu, sarađujući još pre dvadesetak godina sa Giannijem Gebbijom, pa kasnije sa Michaelom Zerangom, Paalom Nilssenom-Loveom, sa Vandermarkom i Gustafssonom, Tonyjem Buckom, Toshinorijem Kondom. Naravno, bilo je tu i saradnji sa avangardistima ,,električnije" i ,,elektronskije" sorte kao to su bili Oren Ambarchi, Caspar Brotzmann, Alvin Curran...

Sa svoje strane, Mai je radio sa Traum (13), sa Nerve 4tet, sa Udus ali i u gomili različlitih bendova kojis u bili prepakovane verzije Zu, kao što je recimo Black Engine gde su sarađivali sa Eraldom Bernocchijem.

Nisam siguran šta, pak, da ponovo pišem o Tatsuyi Yoshidi, pošto sam tokom proteklih godina pisao o više izdanja na kojima je legendarni bubnjar demonstrirao da mu ni u sedmoj deceniji života ne manjka inspiracije niti energije. Najpoznatiji po svom mutantnom prog-rok duo-projektu Ruins, Yoshida već četrdeset godina stoji iza ovog imena kao jedini stalni član (i nosilac svetonazora) dok su se na poziciji basiste smenjivali razni ljudi – Hideki Kawamoto, Kazuyoshi Kimoto, Ryuichi Masuda i, najduže od svih, Hisashi Sasaki. No, nemirna duha i još nemirnije ambicije da sarađuje sa mnogim muzičarima u Japanu i izvan njega, Yoshida od 2004. godine radi sam, pod imenom Ruins-alone da bi pre otprilike deceniju i po penzionisao Ruins kao projekat a onda 2016. nakratko u kombinaciju vratio Masudu za nekoliko nastupa.

No, od tada, Yoshida radi šta mu se dopadne pa je upisao saradnje sa progresivnim bendom Koenji Hyakkei, sa Ryoko Ono, Richardom Pinhasom, Risom Takedom, Sarom Wakui, Kazuhisom Uchihashijem, i naravno sa pijanistkinjom Satoko Fujii o čijem sam kvartetu, u kome svira i Yoshida, pisao prošle godine. Yoshida uspeva da svoje vreme podeli između raznih prog-rok projekata, držeći se svoje prve ljubavi (najveća inspiracija za Ruins je, naravno, bio francuski prog sastav Magma i njihov bubnjar Christian Vander), i džeza sa avangardnim naklonom, pa se otud i zatekao u ovoj dobroj kombinaciji sa Zu.

Jazzisdead Live je, kako mu i naslov govori, snimak nastupa ove ekipe na festivalu Jazz is Dead u Torinu pre skoro tačno godinu dana (24. Maja 2024. godine) i ovo je URNEBESNO dobra svirka. Ne pričamo, to je jasno, o slobodno improvizovanom nastupu i nekakvom na licu mesta pravljenom free jazzu već o tvrdom, bučnom sudaru no wavea i progresivnog roka (sa elementima free jazza) koji, kada se stvari pogledaju iz prave perspektive imaju previše zajedničkih elemenata da bi to moglo da se ignoriše.

Naime, oba stila polaze od rokenrola i trude se da dekonstruišu njegove ritam-i-bluz formate, da ubace nove ritmove u kombinaciju, da iskomplikuju metrike koliko god je to moguće, da pronađu harmonska rešenja koja nisu primerena rokenrolu ali koja RADE, da, na kraju krajeva, izvade iz roka sve što mu se može izvaditi a da on i dalje ostane ono što volimo: zapaljiv, kinetički neodoljiv, MIŠIĆAV.

Album onda tako počinje sa dve brutalno efikasne trominutne kardio-vežbe. Gravestone i Speedball su obe kombinacije neparnih ritmova, jazz-rifova preko meljućeg, distorziranog basa i nervoznih bubnjeva, dok saksofon i glasovi izbacuju nemušte fraze i vokalizacije. Obe ove pesme su dekonstruktivne, na ivici destruktivnosti, preteći abrazivne ali i dobrohotno optimistične, pogotovo Speedball koja podseća na Ground-zero ili Naked City sa svojim himničnim strofama i skokovima u sumanute ritmičke vratolomije u refrenu.


Asmodeo je onda više ,,džezerska" sa Maijevim bariton-saksofonom koji je otvara meditativnom solažom pre nego što sve ponovo pređe u komplikovanu metriku i mrvljenje basom i bubnjevima. Ima nečeg neodoljivo moćnog u tome kako bend složene ritmove uparuje sa jednostavnim , kompulzivnim temama na saksofonu i bas-gitari i onda iz njih izvlači bravurozne razrade tokom ta tri-četiri minuta koliko kompozicije traju.

Album se do kraja kreće u sasvim predvidivim ali ništa manje uzbudljivim smerovima. La Grande Madre Delle Bestie je praktično noise rock sa saksofonom, Vexoprakta je pank-rokersko čitanje džeza sa vokalima koje je mogao otpevati i Jello Biafra da se zatekao na ovom dejtu, a Burning Stone je maltene grindcore kompresija čitavog ovog projekta u pedesetsedam sekundi posthardkor-punk-funk-jazz-noise-prog-rock rasturanja.

A to je tek poal albuma. Dalje vam dolaze iščašena Hyderomastgroningen, otprilike ono kako bi zvučai Nomeansno da su pred koncerte gutali speed, sa izletima u bluz između iskrivljenih punk-noise fraza. Sanctuary je Magma svirana pri brzini od 300 kilometara na sat, kiša Yoshidinih činela i i Pupillo koji distorzirani bas mora da svira praktično kao tamburu da bi mogao da pristigne. Yoshidini vokali zvuče pozitivno dementno tokom celog albuma ali na ovoj pesmi odlaze u opersku karikaturu koja je neodoljiva.

Odmah zatim dolazi Memories Of Zworrisdeh čiju brutalnu bas-bubnjevi kinetiku Mai oplemenjuje zabavnim sintisajzerskim frazama, pa onda ide uletanje u free jazz orbitu sa Muro Torto koja je kao, uh, pa Naked City koji se trude da zvcuče kao Gerogerigegege (sa kojima je Yoshida snimio jedan album pre skoro tačno trideset godina). Mai se ovde potpuno detonira, vozeći saksofon-slalom kroz analogne efekte a ostala dvojica ga sačekaju da ispuca ceo šaržer pa opet ulete da se biju. No, Mai se ne da i ovde dobijamo toliko brotzmannovskih vrisaka da će nam potrajati barem do leta.

Umesto da su pesme prema kraju nastupa kraće i svedenije, dobijamo naprotiv, neke od najkomplikovanijih komada u samoj završnici albuma. Mar Glaciale Artico je kao švedski Rock in Opposition bend Samla Mammas Manna (a gde je Yoshida jedno vreme takođe svirao) kada bi ovaj svirao gamelan, spakovana u četiri i po minuta posle kojih nećete znati ni koji je dan, a album zatvara Solar Anus, još jedan ultra-brutalni no wave kardio-trening nakon koga možete slušati publiku kako oduševljeno urla čitav minut. Ko i ne bi...

https://zuband.bandcamp.com/album/jazzisdead-live

"Da pogledamo malo šta radi Han Bennink", rekao sam sebi i skočio do Bandcamp stranice ICP Orchestra a tamo... Posvećenje proleća???? Priznajem da je ideja o free jazz reinterpretaciji velikog dela Stravinskog delovala IZUZETNO primamljivo ali Joris Roelofs + Guus Janssen + Han Bennink: Rite of Spring pozajmljuje samo ime od čuvenog paganskog baleta za koji je sam Nižinski kreirao koreografiju a očevici su tvrdili da je na premijernom izvođenju u Parizu izbila praktično pobuna jer niko nije očekivao muziku tako ikonoklastične i eksperimentalne energije. Ovo što trio Nizozemaca radi na istoimenom albumu daleko je od paganštine i ikonoborstva i zapravo je možda najbliže nekakvoj nostalgičnoj, feelgood večeri u baru gde tri dobra druga sviraju kompozicije koje su voleli u svojoj mladosti. Na primer, Ellingtonov Caravan! Ko je TO očekivao?

Pomenuta mladost je bila, znamo, prilično davno. Han Bennink, inovativni improvizatorski bubnjar i perkusionista je na sceni već duže od šezdeset godina godine i u vreme snimanja ovog albuma, a koje se desilo šesnaestog Marta na nastupu trija u amsterdamskoj dvorani De Roode Bioscoop, dakle pre svega dva meseca, imao je pune 82 godine i hitao ka osamdesettrećem rođendanu koji je bio sedamnaestog Aprila. O Benninku mi se čini da ne moram da opširno pišem jer ga ionako pominjem svakih par nedelja. Pričamo o jednom od najvažnijih muzičara iz domena avangardnog džeza i slobodne improvizacije na celom evropskom kontinentu, stožernoj figuri avangardnog pokreta koji je podrazumevao ne samo radikalnu – ali ljubavlju vođenu – rekonstrukciju ideja američkog free jazza koji je fascinirao njegovu generaciju, već i jednu totalizaciju ovih ideja, njihovo ulivanje u druge grane umetnosti i stvaralaštva, povezivanje sa radikalnim – naravno levim – političkim idejama i pokretima.

Bennink je uz Dereka Baileyja, Peter Brötzmanna, Evana Parkera i Alexandera Von Schlippenbacha verovatno najuticajniji evropski improvizator, neko čija je svirka sa velikanima američke moderne i avangardne jazz scene (Eric Dolphy, Dexter Gordon, Wes Montgomery, Sonny Rollins, Don Cherry, Marion Brown, Lee Konitz...) obezbedila prirodne temelje za autoritativno građenje osobenog nizozemskog i šire evropskog free jazz i free improv izraza, a čiji je dalji rad sa muzičarima iz raznih žanrova i medijuma (uključujući anarhopankere The Ex koje je zarazio free imrov virusom, svirao sa njima u Etiopiji, podstakao ih na sasvim organski krosover između radikalne DIY rok muzike i radikalne jazz i post-jazz avangarde, ali i japanskog gitaristu Kazua Imaija, švajcarsku pijanistkinju Irene Schweizer, američkog avangardnog šoumena Keshavana Maslaka, britanski elektronski kombo Spring Heel Jack...) obezbedio širenje ideja improvizacije, slobode, egalitarizma, komunikacije daleko preko granica Nizozemske ili granica nekakvog u sebe zagledanog, akademskog free improva. Bennink je bukvalno OG, dakle originator i genije koji je sa grupicom saboraca i istomišljenika promenio istoriju muzike i ostao u toj promeni kao neko ko je ŽIVI, aktivan, vidimo i u devetoj deceniji života.

Jedna od najvažnijih stavki u Benninkovoj karijeri i kamena-međaša u evoluciji evropske jazz i improv avangarde bilo je uspostavljanje Instant Composers Pool kolektiva, istovremeno orkestra i nezavisne izdavačke kuće koji deluju u promenljivim formatima od kraja šezdesetih i zaslužni su za kaljenje i lansiraje u svet nekih važnih imena. Ključna su, pored Benninka, naravno, saksofonista Willem Breuker i pijanista Misha Mengelberg, jer su njih trojica bili osnivači etikete i prva postava ICP Orchestra a tokom sedamdesetih, pogotovo posle Breukerovog odlaska da se usredsredi na rad sopstvene grupe i etikete, ova dvojica su intenzivirala saradnju sa raznim muzičarima srodnih interesovanja pa se u ICP članove i saradnike ubrajaju i Derek Bailey, Tristan Honsinger, Steve Lacy, Paul Rutherford, Evan Parker, Peter Brötzmann... ICP je i dalje aktivan i pijanista Guus Janssen koji svira na ovom izdanju od 2015. godine sarađuje sa kolektivom, gde je njegov prvi rad napisan za ICP bila opera Koeien operamisha bazirana na ostavštini  Mishe Mengelberga. Janssen je Nizozemac, klasično obrazovan pijanista i kompozitor (Amsterdamska muzička akademija Sweelinck), i posvećeni improvizator koji pored klavira svira i harpsikord, piše i izvodi mnogo komada za improvizaciju koji se kreću između polja klasične muzike i jazza. Nosilac je nagrade Boy Edgar za svoje jazz radove još od 1981. godine a 1984. godine je dobio najvažniju nizozemsku nagradu koju kompozitor može da dobije: Matthijs Vermeulen Award. Napisao je pet opera.

Janssen je samo devet godina mlađi od Benninka ali treći član ovog trija, bas-klarinetista Joris Roelofs je ipak pripadnik nešto mlađe generacije. Rođen u Francuskoj, ali baziran u Amsterdamu, Roelofs je klarinet počeo da uči sa šest godina, pa kasnije svirao alt saksofon u džez orkestru Concertgebouw tokom decenije i po. Bio je član Bečkog umetničkog orkestra, nastupao sa Bradom Mehldauom, Meg Stuart, Vanguard Jazz Orchestra... Diplomirao je na Amsterdamskom konzervatorijumu 2007. godine, onda živeo u Njujorku i tamo počeo da radi autorske albume, velikim delom sa nizozemskim muzičarima. U 2018. godini će snimiti prvu kolaboraciju sa Hanom Benninkom a nakon povratka u Nizozemsku dobio je nameštenje kao predsednik departmana za džez klarinet na Amsterdamskom konzervatorijumu. Trenutno radi doktorat koji se bavi političkom dimenzijom improvizacije, a što je prirodna sledeća etapa za čoveka koji mnogo piše o muzici i filozofiji.

Rite of Spring, rekosmo gore, nije nekakva rekonstrukcija ključnog dela Igora Stravinskog već, mnogo bukvalnije, prolećni obred kojim trojica iskusnih muzičara uvode sebe i sve oko sebe u novu sezonu, možda pre svega podsećajući jedni druge da su živi i da užasno teški geopolitički trenutak ne treba da učini da to zaboravimo. U tom smislu, umesto možda očekivane apstraktne, hladne improvizacije, ovo je album razigranih trio-aranžmana nekih zaista klasičnih jazz kompozicija koje su, možemo to da tvrdimo sa dosta samouverenosti, Janssen a posebno Bennink voleli kao klinci i koje su ih uvele u tu celu jazz priču.

Gore smo pomenuli Caravan, legendarnu temu koju su Duke Ellington i njegov portorikanski trombonista Juan Tizol napisali i 1936. godine i trio nizozemskih muzičara je svira sa nepatvorenom ljubavlju i mnogo praktično dečačke lepršavosti. No, ostale kompozicije su nešto ,,modernije" i dobar deo Rite of Spring odnosi se na aranžiranje kompozicija Theloniousa Monka.

A što ima MNOGO smsila. Iako je Monk danas u najširim masama zapamćen na ime hitova poput Round Midnight, Straight, No Chaser, Ruby, My Dear, ili In Walked Bud, dakle, mnogo na bluzu zasnovanih legendarnih tema, njegov doprinos modernizaciji džeza kroz evoluciju bebopa je nemerljv. Monkove harmonije nisu bile puko kopipejstovaje onog što je radila generacija pre njega po njujrškim klubovima i njegova muzika je akcentovala dramu, narativ, nagle promene registra, korišćenje disonantnih intervala, rafale hromatskih tema, perkusionistički tretman klavira... Nizozemska improv scena je bila pod velikim Monkovim uticajem, naročito kada je Misha Mengelberg insistirao na proučavanju njegove muzike (zajedno sa muzikom Dukea Ellingtona i Herbieja Nicholsa) pa je snimljen i album sa aranžmanima njegovih kompozicjija: Two Programs: Herbie Nichols/Thelonious Monk iz 1987. godine.

Na Rite of Spring trio bira neke bitne Monkove kompozicije upravo po ključu toga šta su one značile za evoluciju džeza. Epistrophy koja album otvara je aranžman od jedanaest minuta teme koju su napisali Monk i Kenny Clarke 1941. godine a bila je i prva pesma koju je Monk te iste godine zaštitio autorskim pravima na svoje ime (iako je nije snimio do 1948. godine). Ovo je bilo rano Monkovo eksperimentisanje sa modernim zvukom i atonalnošću, i Nizozemci kompoziciju sviraju sa dosta ljubavi prema melodiji ali sa prepoznatljivim jump-cut pristupom aranžmanu gde se razvoj teme minira ritmičkim upadima. Janssen je, uostalom, svirao sa Johnom Zornom u svoje vreme...

Evidence je Monk takođe prvi put snimio 1948. godine ali je nastavio da eksperimentiše sa temom i aranžmanom i ova je pesma svoju konačnu formu dobila tek nekih devet godina kasnije. Na ovom albumu se njena osnovna bebop matrica razvija u stakato komunikaciji između pijaniste i klarinetiste koji namerno naglašavaju za Monka tipična zastajanja i tišine, praćeni Benninkovim poigravanjem na bubnjevima.

Four in One je napisana nešto kasnije i na ovom nastupu Nizozemci je rade sa mnogo naklonosti njenoj vrlo klasičnoj bebop energiji. Ovom triju bi na nekim kompozicijama, po mom osećaju, dobro došao kontrabasista, da oslobodi Janssena ,,walking" linija na levom delu klavijature i pusti ga da radi teme, no Four in One je stručno dekonstruisan komad u ovom izvođenju sa spretnim zamenama uloga između muzičara čije se improvizacije i pratnje smenjuju kao na traci tokom skoro osmominutnog aranžmana. Roelofs na jednom mestu pred kraj izleće u jako visoke registre, nudeći ,,pravi" free jazz ugođaj na jedno pola minuta i publici se to kako dopadne.

Roelofs je napisao i jednu od dve autorske kompozicije koje imamo na ovom albumu. Njegovu Prelude karakteriše kontemplativna klavirska tema koja se razvija u energičan free jazz juriš. Drugu, Scharrel, napisao je Janssen i to je razigran, brz barski džez koji se jako poziva na baš onu eru njujorške evolucije ove muzike u kojoj je Monk, zajedno sa savremenicima tranformisao svoj medijum.

Ostatak albuma ima još Monka, pa onda jednu kompoziciju francuskog džez i šlager hitmejkera Charlesa Treneta (veoma ljupka La Mer iz 1946. godine), i svakako neizbežnu Spring Is Here Richarda Rogersa, veoma slatku baladu poznatu iz mjuzikla I Married an Angel a koju su kasnije snimili i velikani kao što su Shirley Bassey, Chet Baker, Bill Evans, Miles Davis, John Coltrane, Ahmad Jamal, Erroll Garner, Ella Fitzgerald... U izvedbi ovog trija ona je briljantno sirova i spontana uz samo dašak dekonstruktivnog, post-modernog nestašluka.

Album na kraju zatvara ko drugi do Misha Mengelberg, odnosno njegova De sprong, o romantiek der hazen, još jedna balada, koja počinje Benninkovim pevanjem, a ostala dvojica prihvataju temu i nežno je razvijaju. Sve to na kraju zvuči kao dobro zezanje tri dobra drugara i zapravo čitav album ima jednu neobaveznu crtu koja možda deluje i pomalo kao da se tri muzičara samo igraju. Istina je, naravno da Rite of Spring ne treba tumačiti kao nekakvu poslednju reč koja se tiče Monka i ostalih autora koji su na njemu zastupljeni, ali ovo je muzka rađena sa ljubavlju i jasnom nostalgičnom dimenzijom, a koja istovremeno ne da da je nostalgija ili preveliki respekt za izvornike ikako ograniče. Krajnji produkt je prijatan i na prvo i na potonja slušanja i mada teško da ćete ijednu osobu sumnjičavu spram free improv izraza odmah konvertovati u obožavatelja ovim albumom, on bi mogao da joj malo razmekša oklop. Pa probajte:

https://icporchestra.bandcamp.com/album/rite-of-spring-2025

https://phi-psonics.bandcamp.com/album/expanding-to-one

Za danas smo opet spremili dva albuma jer je i dalje proleće i sve BUJA. Jedan je tradicionalniji, drugi avangardniji tako da smo pokrili JEDINE DVE POSTOJEĆE forme džeza i, uopšte, muzike, pa verujem da će svako sa današnjeg džez-matinea odšetati zadovoljan.

Prvi album dolazi nam iz Nju Orleansa, kolevke džeza ali njegovi autori kažu da sviraju ,,brazilski džez i ciganski sving", podsećajući nas na to da globalizacija nije završena i da su Enovi i Hasselovi četvrti svetovi i dalje živi i zdravi. Midnight Brawlers: Brawl'n' je debi album za postavu iz Luizijane, Midnight Brawlers, i u pitanju je vrlo zdrava, vrlo zabavna, retro, a opet sveža i savremena rekonstrukcija nekih voljenih old school formata.

O Midnight Brawlers nećete saznati previše podataka jer ovo i nije bend sa nekakvom prevelikom istorijom. Kvintet je osnovan 2021. godine nedugo nakon uragana Ida koji je pustošio ovim delom Luizijane. Postava ima bubnjeve, kontrabas, gitaru, trombon i pevačicu Rosalynn De Roos koja svira i klarinet i ovo je idealan lajnap za muziku koja je dobrim svojim delom utemeljena u zvuku dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Bend, dakle, voli sving, voli plesni ritam i barsku atmosferu i zapravo ovo i jeste u prvom redu barska grupa koja svira svakog Petka uveče u klubu Bamboula's.

Na trenutak treba stati i pomisliti kako je ipak cool da živimo u svetu gde na mestu u kome je džez dobio svoju prepoznatljivu formu i posle sto godina otkada je sving bio u svojoj najboljoj fazi, i dalje postoje ljudi koji ovu muziku vole, sviraju i prave, da za to ima publike, ali i da ti ljudi imaju i ambiciju da ovu muziku snime u studiju, izdaju u formi albuma, dakle, da ne budu puki interpretatori već da se ta muzika u novo stoleće upiše sa merom modernog promišljanja i rekonstrukcije.

Album Brawl'n' je, dakle, kombinacija aranžmana nekih dobro poznatih kompozicija starih devedesetak godina, ali i originalnih radova benda i ovo je jedan veoma lepo spravljen obrok ugodne, plesne muzike, snimljene profesionalno, sa kvalitetnom a opet organskom produkcijom. Brawlersi ovde ne zvuče kao da sviraju u baru, ali album ima jedan živi, dinamični šmek koji čoveka odmah uvuče i ne pušta ga.

Quaijo koja album otvara je dobar primer kako Brawlersi prave džez sa brazilskim šmekom, jedna dinamična a relaksirana samba sa trombonom koji vodi glavnu reč, klarinetom koji mu se pridružuje u podcrtavanju teme i odličnim plesnim ritmom. Tu su i prepoznatljiva podvriskivanja i ko sa ovom pesmom ne unapredi svoje raspoloženje bar 50% NIJE DOBRO SLUŠAO.

Odmah iza nje sledi Blue Drag, pesma Josefa Myrowa iz 1932. godine koje su prvo snimili Washboard Rhythm Kings, ali koji svet najbolje poznaje po verziji Djanga Reinhardta iz 1935. Ovo je odrađeno kao klasičan gypsy swing sa izvrsnim vokalima Rosalynn De Roos za koju zaista ne znam da li je legalno da istovremeno ovako solidno svira klarinet i ima pevački stil dostojan klasičnih jazz diva iz prve polovine prošlog veka. Briljantna verzija brlijantne, klasične pesme.

Alma da Sanfona je ponovo originalni, brazilskom muzikom inspirisani komad u kome klarinet nosi temu a ostatak benda cepa neodoljivi plesni ritam u pozadini. Ovakav klarinet u meni uvek izaziva pseudo-nostalgične reakcije u podsećanju na vreme nekoliko decenije pre mog rođenja a koje sam iskusio kroz sekundarne izvore u detinjstvu i iz te perspektive mogu da kažem da ova pesma ne hvata SAMO na nostalgični zvuk već da su tema, ritam i čitav aranžman ODLIČNI.

What's the Matter with the Mill? je bluzina originalo snimljena 1935. i duo Memphis Minnie i Kansas Joe McCoy je sa ovom pesmom proslavio svoj doziv-i-odziv stil. Brawlersi se ne igraju sa proverenom formulom (ovu pesmu nema ko nije obrađivao, uključujući Muddyja Watersa) i njihova verzija je slatko-ljuti bluz sa izvrsnim glavnim vokalima, sjajnim odazivanjem benda, dobrim soliranjem na trombonu ali i trubi za koju ne znam ko je svira. Svejedno, ovo je sjajno.

Shady je još jedan originalan komad koji u prvi plan stavlja gitaru i ima nešto moderniji prizvuk, kombinujući klasičnu latinicu sa nešto savremenijim harmonskim programom.

Do kraja albuma imamo Gimme a Pigfoot (komad iz 1933. godine snimljen od strane Bessie Smith) gde Rosalynn De Roos ponovo dominira, pa onda Rio Antigo, komad čuvenog brazilskog choro flautiste po imenu Altamiro Carrilho, i sve zatvara još jedan plesni brazilski komad, Forró Brasil, odajući počast plesnoj muzici velike latinoameričke države koja je inspirisala severnoamerički jazz u nemaloj meri.

Midnight Brawlers, dakle, imaju veoma dobar debi album a prisustvo originalnih kompozicija je posebno lepo videti, kao podsećanje da nema zastarelih stilova i da se i u muzici staroj sto godina uvek može naći nešto novo:

https://midnightbrawlers.bandcamp.com/album/brawln


Sa druge strane nam dolazi još jedan debi album, a kad kažem ,,s druge strane" mislim ,,iz Francuske" a kad kažem ,,još jedan debi album" onda mislim ,,nisam siguran kako se ovo zove." Jer, u zavisnosti da li gledate Bandcamp stranicu izdavača ili samog umetnika ovo izdanje se vodi kao Baishi: Baishi ili kao Thomas Leuwers: Baishi. Šta god da je ispravno od ova dva – a nije isključeno da su oba ispravna jer album, iako je muzika ista, ima i dva slična ali različita grafička rešenja za omot, inspirisana umtnošću kineskog slikara po imeni, nagađate, Qi Baishi – time će morati da se bave istoričari. Naše je da ukažemo da imamo posla sa vrlo solidnim albumom moderne fuzije džeza, japanske klasične muzike i muzike za teatar, te omaža Igoru Stravinskom i ako vam OVO ne izazove barem umereno saliviranje onda ne znam što uošte čitate ove moje črčkarije, pošto se očigledno nalazimo na različitim planetama.

Thomas Leuwers se nalazi na nekoj svojoj planeti, ali je to DOBRA planeta. Ovaj francuski gitarista je od rane mladosti pokazivao interesovanje za muziku i prvo se bavio učenjem klavira i violončena da bi sa deset godina krenuo da svira gitaru i shvatio da će mu to biti matični instrument do kraja života. Pošto je iz Tura, tamo je i studirao na visokoj školi Jazz à Tours, a istraživanje raznih muzilčkih žanrova – uglavnom podvrsta roka i džeza – mu se dramatično obogatilo kada je na masterklasu koji je držao Denis Charolles imao epifaniju vezanu za improvizaciju. Kasnije je studirao savremenu kompoziciju pod Alessandrom Solbiatijem ali kada ga pogledate, Leuwers više izgleda kao roker nego kao predavač na istoj visokoj školi na kojoj je studirao. A upravo to jeste. Mislim, predavač. A malo i roker.

No, Baishi nije rok-sastav, mada jeste nabijen solidnom energijom. Pored više bendova u različitim stilovima sa kojima radi, Leuwers je 2021. godine, dakle, osnovao i Baishi, prvo kao kvartet, a onda, posle sviranja uživo, proširio postavu na septet i to ne dodavanjem novih instrumenata nego uglavnom uduplavanjem postojećih. Tako je na debi albumu Baishi postava sa dve trube i dva trombona, dva bubnjara (od kojih jedan svira i flugerlhornu a drugi – treći trombon) dok šef pored preparirane ,,obične" gitare svira i bariton gitaru. Električnog basa ili kontrabasa, posledično nema i nema za njim ni potrebe jer se o niskim frekvencijama ovde ionako stara više muzičara nego što je standard u ovakvim postavma. A i jer muzika Baishi nije nužno plesni, kinetički jazz kome bi bas-linije služile kao vođica.

Naprotiv, Baishi je album dramatičnih, teatralnih/ teatarskih kompozicija u kojima se nasleđe Stravinskog i njegovog halucinantnog impresionizma, koketiranja sa džezom i neoklasičarskih rekonstrukcija susreće sa vrlo formalizovanim nasleđem japanske klasične i teatarske muzike. Leuwers navodi gagaku, dakle, japanski klasični dvorski plesni izraz nastao pre više od hiljadu godina – a koji se i danas izvodi na imperijalnim ceremonijama – i onda ga spaja sa muzikom noh teatra, dakle, takođe vrlo formalnim, disciplinovanim stilom dramatizovanih narativa i plesa.

Album je izuzetno metodično napisan sa veoma dobro shvaćenom ulogom prostora u muzici ali i ulogom pauza u sviranju. Prostor svemu daruje osećaj da je slušalac ne puki konzument jedne kompleksne, višedelne muzičke kompozicije već da je prisutan u prostoru u kome ona nastaje kroz stapanje improvizacije i čvrsto napisane notacije, tesktura, boja i džezerskih motiva, sa udaraljkama koje ređe služe da se prebroji ritam a češće da budu pointilističke, koliko toliko stabilne tačke za koje se možete uhvatiti u nestalnoj konturi i formi ove halucinantne muzike. Pauze i sviranje bez čvrste ritmičke metrike pritom muzici daju jednu zaista dramatičnu, ponovo vrlo formalnu notu, stalno slušaoca podsećajući da prisustvuje izvođenju nečeg kompleksnog, dajući mu punktuaciju koja mu dopušta da trepne, pripremi se za ono što će tek doći.

Posvećen pre svega Stravinskom, Baishi je album izuzetno širokog zahvata ali i vrlo fokusirane vizije, album-iskaz koji pritom sa svojih jedanaest kompozicija ne deluje ni predugačko ni raspričano već TAMAN kako treba. Leuwers je ovde u muzici istražio spajanje džeza, savremene klasike, impresionizma i japanskih klasičnih formi u mnogo dimenzija i ovo je debi kakav svaki kompozitor sebi samo može da poželi, ali utisak je da ovaj autor tek počinje i ja ne mogu da dočakem da čujem šta će još uraditi. Baishi je sjajna ploča usredsređene muzike a konceptualno vrlo širokog zahvata i preporučujem ga od sveg srca:

https://thomasleuwers.bandcamp.com/album/baishi
https://capsulrecords.bandcamp.com/album/baishi

https://danielherskedal.bandcamp.com/album/movements-of-air

Da, ovo je jako lepo. Pretpostavljam da je duvački instrument koji se čuje tuba, iako se navodi da on ovde svira samo klavir i klavijature.

Za Daniela piše da svira plekane instrumente.

Danas PONOVO dva albuma, u daljoj potvrdi da je ovo proleće jako loše za sve drugo ali JAKO dobro za džez. Slušaćemo novi, živi album zvezde u usponu njujorškog džeza i fjužna, objavljen pre nekoliko dana skoro bez ikakve najave i građenja tenzije, pa ko se iznenadi, iznenadio se, a onda ćemo poslušati i jedan novi album koji nam stiže sa beskrajno zanimljive portugalske scene avangardnog džeza, improvizacije i, generalno, nove muzike. Lepa ponuda, bogat obrok, izvolite, raskomotite se.

Marcus Gilmore: Journey to the New: Live at the Village Vanguard je izašao šesnaestog Maja, kako rekosmo, bez specijalnih najava i reklamiranja, verovatno uz prepoznavanje da je muzika na njemu dovoljno posebna, ekspresivna i ubedljiva da izgradi mitologiju o sebi spontano, bez potrebe da je njeni autori posebno hajpuju i, možda, time malo pokvare i magiju otkrića koje dolazi iz same zajednice, kada varnica krene da se prenosi od usta do usta i dok stigne do vaših ušiju već je kreirala prerijski požar. Čini se da je ovaj pristup bio ispravan jer sam makar JA postao svestan albuma kada ga je Bandcamp istakao kao najprodavaniji album u svojoj džez sekciji u nedelji kada je izašao i nakon slušanja ostao zbilja impresioniran i zrelošću i ambicioznošću muzike što se na njemu čuje.

Ali, dobro, nije da je Marcus Gilmore nekakav žutokljunac kome je ovo prvi rodeo u Vilidž Vengardu. Bubnjar iz Kvinsa ima već tridesetosam godina, a sa profesionanom karijerom koju je započeo već sa šesnaest. Odmah po završavanju srednje škole dobio je stipendije da paralelno studira na Muzičkoj školi Julliard i Muzičkoj školi Menhetn, svirao sa ogromnim brojem uglednih muzičara, dobijao pohvale u Njujork tajmsu da je inovativan i originalan još dok je bio u ranim dvadesetima, pisao muziku za Pixarov Soul, svoju prvu narudžbinu za orkestarsku kompoziciju dobio 2020. godine... Gilmore je prekaljeni džez-pregalac u ovom trenutku u vrhuncu svoje kreativne energije i zapravo se čini da je tek na početku faze u kojoj će raditi više autorske muzike i potpisivati albume kao glavni autor i lider benda.

Pomenućemo neke od ljudi sa kojima je Gilmore radio čisto da bude jasno o kom kalibru ovde tačno pričamo. Za početak, Marcusov deda je bio Roy Haynes jedan od najzaposlenijih bubnjara ere bebopa – a koji je u karijeri od skoro osam decenija svirao i sving i fjužn i avangardu – čovek sa ogromnim brojem prestižnih nagrada i distinkcijom da se smatra jednim od džez bubnjara koji je snimio najviše ploča u karijeri. Marcus je onda krenuo njegovim stopama i upisao saradnje i sa takvim legendama kao što su Chick Corea, Pharoah Sanders, Ravi Coltrane, Mulatu Astatke, Natalie Cole, Gonzalo Rubalcaba, Terrence Blanchard, Vijay Iyer, Brad Mehldau, Nicholas Payton, Zakir Hussain ili Roy Hargrove, a onda je i sasvim lako i prirodno sarađivao i sa crnim muzičarima izvan striktno džez žanra, kao što su Talob Kweli, Jill Scott, Common, Flying Lotus (kome je baba-tetka, ne zaboravimo, bila Alice Coltrane), Norah Jones, Queen Latifah, Bilal... Svirajući sa Chickom Coreom već je okusio kako je to biti nagrađivan Gremijem, ali Gilmore, reklo bi se, tek sada u zrelijim godinama pravi prostor za sopstveni kreativni i autorski izraz i kreće u pravljenje sopstvene muzike.

Journey to the New: Live at the Village Vanguard, snimljen prošle godine je ko zna koji po redu Gilmoreov nastup u ovom legendarnom džez klubu u Grinič Vilidžu, ali on je sam na Instagramu pojasnio kako mu je, tek kada je tamo počeo da nastupa sa bendovima koje sam predvodi, postalo jasno koliko je smisleno i značajno da se tamo i snimi živi album. Nije da nije imao velike prethodnike, naravno.

Za ovaj konkretni dejt, a gde je ista postava šest večeri svirala svoj program u klubu, sa Gilmoreom su svirali Morgan Guerin na ,,elektronskom duvačkom instrumentu", EWI, David Virelles na klaviru, Emmanuel Michael na gitari, Rashaan Carter na kontrabasu i Burniss Travis koji je pored električnog basa zadužen i za ,,dizajn zvuka". Muzičari koje smo nabrojali su takođe uglavnom upisani i kao autori kompozicija koje se ovde čuju sem kompozicije Open Handed Reach prerano otišle pijanistkinje i edukatorke Geri Allen a za čije intimističko, suptilno izvođenje ovde Virelles dobija veoma topao aplauz od publike.

I generalno muzika na ploči je ,,topla", sa puno improvizacija spakovanih u veoma ugodan, veoma uglađen ali ne beživotan fjužn zvuk kojim kolorno dominira EWI i daje mu preliv prepoznatljivog a opet ,,svežeg" retrofuturizma.

Gilmore je, naravno, izuzetno kvalitetan bubnjar ali njegova svirka nije samo impresivna zbog kompleksne metrike i precizne kontrole dinamike. On je ipak ovde lider i čuje se da su kompozicije izgrađene oko ekspanzivnih ritmičkih temelja, a kada solira, na primer u monumentalnoj naslovnoj kompoziciji koja album zatvara, to nije spektakl tehničkog vatrometa već istraživanje teskture i boje kroz složenu poliritmiju.

Ako bih izdvojio ijednog drugog muzičara, to bi morao biti Virelles, kubanski pijanist i elektroničar sa strahovitim sivijem iza sebe (svirao je sa Ravijem Coltraneom, Oliverom Lakeom, Billom Frisellom, Reggiejem Workmanom, Henryjem Threadgillom, Milfordom Gravesom, Wadadom Leom Smithom...) a čiju svirku ovde karakterišu sa izvrsna pratnja i još bolje solaže tokom celog albuma, no čitav bend je izvanredan, nudeći fjužn koji energiju roka, emociju džeza i kinematičnost retrofuturističke fantastike drži u idealnom odnosu. Gilmore sa ovim albumom definitivno okreće novi list u svojoj karijeri i biće zanimljivo pratiti šta će u budućnosti raditi:

https://marcusgilmore.bandcamp.com/album/journey-to-the-new-live-at-the-village-vanguard


Drugi album koji danas slušamo je Mazam: Pilgrimage Vol. II jedna suštinski koncept-ploča koja kroz svojih četrnaest kompozicija pokriva period od jednog dana, tako što svaka, počev od sedam ujutro a završavajući se sa poslednjom koja je naslovljena sa osam uveče, obeležava jedan sat i svojim naslovom označava aktivnosti koje su planirane da se rade u tom periodu. Zvuči možda i malo suvo i formalistički i muzika svakako odiše jednom laboratorijskom ,,eksperimentalnom" aromom, ali je ona istovremeno i topla i ljupka i nudi slušaocu lepu kombinaciju džeza i kamerne kompozicije, atonalne muzike i simpatičnih tema, boja i tonova.

Mazam su osnovani 2018. godine, prevashodno kao formacija koja će svirati kompozicije što će ih pisati saksofonista João Mortágua. Ovaj alt i sopran saksofonista iz Coimbre je veoma snažno okrenut autorskoj muzici sa niskom albuma koje je uradio u raznim postavama. Iako veoma čvrsto ušančen u domenu portugalskog avangardnog džeza i slobodne improvizacije, Mortágua ima i ,,mejnstrim" prepoznatljivost, sa albumom Dentro da Janela iz 2019. godine koji je dobio nagradu za džez album godine na ceremoniji Play u Portugaliji, a sam Mortágua je te godine poneo i titulu ,,Džez muzičara godine" koju mu je dodelila nacionalna televizija. No, iako je i Dentro da Janela bila prilično avangardna ploča, sa dugačkim, kompleksnim kompozicijama jednako okrenutim teksturi kao i melodijama, oa je nešto bliža ,,standardnom" džezu od ovoga što se da čuti na Pilgrimage Vol. II.

Jedan od razloga je svakako Mortáguino sazreanje kao autora ali drugi je i to da je Mazam za ovih sedam godina radikalno evoluirao u kvartet koji muziku pravi kroz kolektivistički proces zajedničkog pisanja i improvizovanja.

Mortágua radi sa dosta različitih muzičara u raznim projektima, a za Mazam ima u postavi pijanistu i klavijaturistu po imenu Carlos Azevedo, jednog vrlo uglednog akademskog radnika, koji ime i prezime, istina je, deli sa starijim, poznatijim i pokojnim portugalskim džez pijanistom i kompozitorom, ali koji ima vrlo solidnu karijeru kao autor, izvođač i predavač. Na kontrabasu je Miguel Ângelo, još jedan autor koji predvodi svoje postave, a bubnjeve svira Mário Costa, čovek koji je napravio strelovit uspon na evropskoj džez i avangardnoj sceni, 2018. godine bio portugalski džez-muzičar godine itd.

Dakle, sa ovoliko snažnih autorskih ličnosti u postavi, Pilgrimage Vol. II je isto onoliko proces pregovaranja između četiri muzička intelekta koliko i kolektivni napor da se različite ideje i uticaji uliju u srazmerno kompaktne komade od po dva, tri, četiri ili pet minuta. Improvizacija je ovde ime igre, ali Mazam nije free for all igra slobodnih asocijacija, ili nije SAMO to. Bend izrazito nastoji da svira u formatu koji će sugerisati konvencionalnu strukturu pesme, a što onda služi kao osnova za dekonstrukcije kroz improvizaciju.

Drugim rečima, muzika na ovom albumu može da ima i ritam i gruv, i teme i njihovu manipulaciju, kao što je, na primer u najdužoj kompoziciji, skoro devetominutnoj 9AM - Lets Go koja bi se uz malo ratezanja mogla nazvati i fjužn komadom na ime Costinog poliritmičnog ali ipak nominalno plesnog gruva i Azevedovog rada sa klavijaturama pored pijanističke, ritmičke pratnje. No, odmah posle nje dobijamo 10AM - Break, koja je negde na drugoj strani spektra, sa polaskom iz izolovanih incidenata zvuka i dobacivanja sitnih nota i udaraca između muzičara dok se spontano ne izgradi nekakva pravilna forma, osetljiva, na ivici raspada sve dok se pesma posle stotrideset sekundi ne završi.

Ali onda je 11AM - Getting deeper jedan nežni, čak romantični džez komad gde Azevedo nudi suptilnu, skoro pointilističku pratnju za Mortáguin prašnjavi, kontemplativni solo na altu i slušalac, nepripremljen za teleportovanje direktno u harlemski klub Minton's Playhouse, cirka 1949. godine će se možda zapitati da li halucinira.

Ali ne, to samo Mazam rade sve što im padne na pamet i rade ga odlično. 12AM - Conclusion je još jedan snažan jazz komad, ali naglašenije avangardan, bez prebrojivog ritma ali sa emotivnim saksofonom koji ga predvodi a onda međuigrom između saksofona i kontrabasa koja zvuči kao da su dve mačke naučile da sviraju i jure se po podu.

1PM - Lunch je pomalo kao da je Morton Feldman rešio da svoje monumentalne a spartanski svedene kompozicije od po nekoliko sati spakuje u pet minuta i ovo je neidiomatski komad zvučnih incidenata koji pričaju tajanstven narativ. 2PM - Nap je ponovo intimistička, sanjiva kompozicija u kojoj kontrabas i saksofon lenjo razgovaraju na kanabetu šuštećeg doboša, sa klavirom koji se oko njih kreće na prstima.

Čitav je, dakle, album sklopljen od izuzetno ukusno konstruisanih malih kompozicija u kojima se improvizacija događa oko unapred poznatog jezgra, pa je ona efektna, ekonomična, bez lutanja i filozofskih neodumica koje se često susreću u slobodnijem formatu. Zvučno, ona je VEOMA prijemčiva sa kvalitetnim studijskim snimkom, miksom i masterom koji imaju prostora za njenu dinamiku i kolornu ekspanzivnost. Mazam su, dakle, još jedan od izdanaka jedne od najinteresantnijih i najdoslednije eksperimentatorski nastrojenih scena avangardne džez muzike u Evropi sa albumom koji se sluša više puta i proučava. Pa krenite u proučavanje, molim:

https://mazam4.bandcamp.com/album/pilgrimage-vol-ii

Danas ceo dan na NTS2 John Coltrane day, ko voli ima još neka 4 sata.

Hej, hej, danas opet imamo dva albuma na meniju* i ovo nije nekakav znak da sam ja postao veoma vredna osoba već više refleksija osećaja krivice koji imam. Jer, ovo proleće je donelo TOLIKO sjajnih ili u najmanju ruku interesantnih džez izdanja da me moja nemogućnost da o svima njima pišem IZJEDA. Pa je ovo kao neki pokušaj kompenzacije. Neuspešan, nesporno, ali niko nikada ionako nije svoju dušu spasao ulaganjem više truda, LAŽU NAS.
*dva i po, zapravo da ne kažem TRI, ali hajde da ne otvaramo SVE karte odmah na početku...

Enivej, prvi album za  danas je nešto što slušam nekoliko nedelja unazad i mišljenja sam da je ovo ploča koja je konzervativna na najbolji moguć način, svirajući vrlo odlučno u okviru svog idioma, bez ikakvih naklona nekakvim savremenim trendovima, a da je opet unutar tog idioma snažna, maštovita, puna izvrsne muzike, naprosto robusna. Jed Levy: Faces and Places je album kvartet-aranžmana bebopa, hardbopa, postbopa, malo latinice, jedan vrlo NJUJORŠKI album ispunjen do vrha originalnim kompozicijama a koje izvode neki veoma dobro muzičari.

Jed Levy pre svih, naravno, jer je ovo njegov kvartet, njegova kolekcija kompozicija i njegov jedanaesti album koji potpisuje kao lider. A jedanaest albuma nije mnogo kada se ima u vidu da pričamo o čoveku sa više od četiri decenije karijere u gradu za koji vezujemo neka od najvećih imena iz istorije džeza. Jed Levy je svoje saksofonističke veštine tesao svirajući sa takvim likovima kao što je Jaki Byard – koga navodi kao mentorsku figuru i podseća da je sa njim imao tri studijske avanture i ,,nebrojene" nastupe – Ron McClure (sa kojim je takođe snimio dva albuma i još uvek nastupa iako je legendarni kontrabasista već ozbiljno zagazio u devetu deceniju života), Mike Clark, bubnjar Headhuntersa sa kojim je takođe uradio dva albuma i najavljuje treći. Bilo je tu još učitelja i uzora, ali Levy takođe ima istoriju svirke i nastupanja sa mnogo različitih muzičara, navodeći da je raznovrsnost zapravo tajna njegovog dugog opstanka na sceni. Drugim rečima, Levy zna da svira proverbijalno ,,sve" pa ćete ga zvati u ekipu kada vam treba saksofonista koji ne mora da sedne i uči to što svirate. Na svom sajtu on navodi dugačku listu muzičara sa kojima je nastupao ali mi ćemo izdvojiti samo imena kao što su Curtis Fuller, Junior Mance, Eddie Henderson, The Vanguard Jazz Orchestra, Shirley Scott, Kevin Mahogany...

Levy je svirao po Evropi, Južnoj Americi i Aziji (Kina i Japan) ali utisak je da je nastupanje u Njujorku, obilaženje njegovih legendarnih klubova i sala (Birdland, Smalls, The Django, Sweet Basil, Blue Note, Visiones, Zinno) za njega posebno važno. Otud i nije iznenađenje da mu autorska muzika zvuči vrlo ,,njujorški" sa zaranjanjem u istoriju džeza koji je nastajao u ovom gradu i smislenim ugrađivanjem novih cigala u tu monumentalnu konstrukciju.

Za Faces and Places, Levy je okupio veoma jak kvartet. Na klaviru je Luis Perdomo, nekadašnji venecuelanski vunderkind rado viđen na televizijama i radiju kako kida taj klavir, a kasnije stipendista Škole muzike Menhetn da bi se onda tamo i preselio da studira 1993. godine i ostao da živi u Njujorku. Perdomo od prošle godine ima u vitrini i Gremi nagradu (osvojenu iz trećeg pokušaja) za svoju saradnju sa portorikanskim saksofonistom Miguelom Zenónom a pored Zenóna svirao je ili svira i sa Ravijem Coltraneom, Tomom Harrellom, naravno sa kontrabasistkinjom i pevačicom Mimi Jones, a sa kojom je i u braku.

Ritam sekcija je isto jaka. Kontrabasista Peter Slavov radi duže od trideset godina u Njujorku kao pouzdani lider, sajdmen, kompozitor i edukator. Diplomac je Berklija, sin legendarnog bugarskog bubnjara Petra Slavova starijeg, i pored toga što danas predaje na Berkliju, može da se pohvali nastupanjem sa tako jakim imenima kao što su Quincy Jones, Joe Lovano, George Garzone, Danilo Perez, Kevin Mahoganey... Konačno, bubnjar Alvester Garnett dolazi kao šlag na tortu, čovek koji je iako srazmerno mlad (er, dakle, napuniće 55 godina za koju nedelju) neka vrsta njujorške institucije, muzičar što je svirao sa tako velikim imenima kao što su Betty Carter, Clark Terry, Regina Carter, Dee Dee Bridgewater, Teddy Edwards, James Carter, Lou Donaldson, Benny Golson i mnogim drugima.

Sa ovakvom ekipom, Levy je naravno posegao što je dublje mogao u svoj kreativni arsenal i jedanaest kompozicija što ih je napisao za Faces and Place predstavljaju jednu lepu sumu njegovih životnih iskustava i muzičkih interesovanja. Gore sam album nazvao konzervativnim, ali to mislim zasta u najboljoj konotaciji. Ovo je ,,pravi", organski bebop, hardbop i postbop, muzika koja se svira snažno, sa obe ruke, a da je opet okrenuta pre svega prepoznatljivim temama, dobrim rifovima, pamtljivim melodijama, koje služe kao podloga za virtuoznu improvizaciju.

Kada imate kvartet ovakvih muzičara onda im i treba dati prostora da se razmahnu. Levy i Perdomo su, razume se, najpozvaniji da soliraju ali Levyjevi aranžmani pre svega forsiraju interaktivnost u izrazu pa ovde nema zaista dugačkih pasaža u kojima jedan od muzičara improvizuje a ostali sviraju pratnju. U maniru velikih prethodnika u rasponu od Dizzyja Gillespieja pa do Joea Lovana, i Levy svoje aranžmane konstruiše kao kompleksne multidirekcionalne dijaloge u kojima se harmonije prepliću a ritmovi imaju kompleksne i ambiciozne metrike. No, ovde se to njegovo iskustvo i raznovrsnost prepoznaju u tome da u kompozicijama nema ničeg usiljenog. Muzika se razvija prirodno, ritam uvek ima gruv, solaže su uvek logične razrade tema (a kad nisu i to je u kontekstu pesme LOGIČNO) i ma koliko harmonija da se ovde koristi, one zajedno imaju smisla. Poslušajte, recimo briljatnu Coming To Terms da čujete kako Perdomo ima dugačku, tiho razdraganu deonicu čije motive postepeno prihvata Levy pa onda njih dvojica zajednički improvizuju, bez užurbanosti, kreirajući jedan vrlo tradicionalan a istovemeno svež, vrlo NJIHOV dijalog.

Naredna kompozicija, St. Simons je, onda, energičnog, brzog ritma, ali bez agresije, sa Levyjem koji razvija svoju temu neužurbano preko vatre koju mu ispod nogu potpiruju ostala trojica muzičara. Njegovo fraziranje je besprekorno, sa lakim šetanjem kroz skale i uvek perfektnim postavljanjem samom sebi naredne kaskade nota da slušalac ne može da se odvoji. Kada Perdomo preuzme solo od njega, to je onda jedna zaslepljujuća niska nota sa pijanistom koji se igra sa ritmom i sinkopama kao da kroti divljeg ždrepca.

I ostatak ploče je takav, duboko ukorenjen u tradicionalnom viđenju bebop, cool jazz, hardbop itd. izraza ali napisan i odsviran bez nekakvog strahopoštovanja prema tradiciji, bez direktnih omažiranja ili emuliranja starih kajli, sa izrazom koji je savremen i dolazi iz skupa savremenih iskustava muzičara koje ovde slušamo.

Danza de Berrios je jedan od ranih hajlajta albuma, posveta premiulom Steveu Berriosu, bubnjaru sa kojim je Levy svirao u bendu Chica O'Farrilla, jer iako ovde ima liričnosti i dostojanstvene refleksije, u pitanju je energičan, brz, vrlo ritmičan komad sa izvanrednim Perdomovim soliranjem i Garnettovim vatrometom koji nije ni bučan ni nametljiv nego samo sve vreme impresivno maštovit.

Ni free jazz publika neće ostati neuslužena pa Leading Tone ima ornetkolmenovski kompleksan početak, sa celim bendom koji juri kroz rif i ritam kao armija robota koja u Ponedeljak ujutro sa mnogo entuzijazma kreće na posao, ali kad krene soliranje Levy svira slobodno, pržeći kroz skale i izvan njih kao da ga je poseo duh Johna Coltranea. Muzika ni ovde ne postaje agresivna ali da ćete se oznojiti, hoćete.

Nisam pokrio ni pola albuma pa je, nadam se, jasno da je ovo diskretno monumentalna ploča sa autorom koji je jako svestan da u svojim godinama i sa svojom kilometražom treba da kreira snažne, velike iskaze koji će biti proučavani i tumačeni u godinama i decenijama koje dolaze. Ovo je garantovano, ali istovremeno, Faces & Places je eminentno prijatan album, besprekorno lepog, prirodnog zvuka i neodoljivog šarma. Užitak.

https://jedlevyquartet.bandcamp.com/album/faces-places

Za drugi album danas idemo na sasvim drugu stranu. Drugu stranu planete, drugu stranu džez-spektra, drugu stranu svesti. Oxblood: Oxblood je album duo-improvizacija dvojice američkih muzičara sa stalnim boravkom u Kuala Lumpuru i prvo izdanje koje ova dva čoveka, inače zaposlena u raznim drugim postavama zajednički potpisuju.

Na saksofonu je ovde John TR Long, čovek kome nisam našao previše diskografskog traga (rad sa grupom Siel, i učešće na jednom od projekata bubnjara i edukatora Zahida Ahmada) ali koji sudeći po slikama nije nikakav klinac i verovatno iza sebe ima podužu karijeru improvizovanja u više ili manje bučnim kontekstima. Sa druge strane mu je Richard Allan Bates, gitarista, basista, elektroničar, čovek sa istorijom saradnje sa, na primer Rickom Countrymanom i Steveom Hirshom u onlajn projektu The Stateless Trio, ali i sa niskom drugih improv, free jazz i noise projekata. Bates sarađuje i sa japanskim free bubnjarem Sabuom Toyozumijem, australijskim bubnjarem naseljenim u Singapuru, Darrenom Mooreom, sa malezijskim saksofonistom Yongom Yandsenom i mnogo drugih muzičara...

Kao dvojac, Oxblood su vrlo jednostavan koncept, sa albumom koji se sastoji od četiri podugačke slobodne improvizacije u kojima Long svira free jazz solaže a Bates krlja disonantne fraze po distorziranoj gitari. Naravno da ovo može da bude i samo dosadan krš ružnog zvuka, koji će izgubiti vašu pažnju daleko pre isteka desetog  ili jedanaestog minuta (najkraća kompozicija na albumu je prva, sa solidnih 616 sekundi trajanja) no Oxblood imaju dovoljno štofa da su kompozicije svaka za sebe prilično disktinktne, bez obzira na generalno isti zvuk i boje, a muzičari jedan drugog umeju da inspirišu, demonstrirajući razumevanje onog što drugi radi i smišljanje adekvatnog odgovora. Somer Since je, tako bzža, haotičnija, energičnija razmena rafala u kojoj Bates, doduše jako distorziran, dosta denfluje svoje žice kako bi odgovorio na Longovo jurenje kroz skale i samo povremeno pređe u mod totalne buke, svestan da je prvi trepnuo, pustio kolegi da ispadne šmeker koji, hladan ko špricer i dalje voz džez solažu, pa onda ugasi pedalu i krene da i sam prepliće po žicama prateći Longove kadence i dinamiku individualnim, zvonkim notama.

Good Wants to Forgive You je onda drugi pristup, sa Batesom koji koristi svoje elektronski setap da pusti dugačke, distorzirane tonove i teksture da se prirodno modulišu u interakciji celog njegovog elektronsko-akustičkog sklopa i tako sagrade nestabilnu ali jako osvetljenu binu na kojoj Long može da pleše.

All Contents je onda povratak u višu brzinu, zaslepljujući dijalog između dva demona na spidu, manje AGRESIVAN a više APSURDAN u najpozitivnijem smislu, da bi se finalna Delivery onda prošetala celim putem od džeza preko nojza do Montija Pajtona  i natrag, dok se slušalac potpuno ne preporodi.

https://oxblood-noisejazz.bandcamp.com/album/oxblood

I, to nije sve za danas jer su Oxblood posle albuma iz Marta u međuvremenu uradili i OXBLOOD x Fallen Sun, kolaboraciju sa malezijskom noise umetnicom pod pseudonimom Fallen Sun, a što je zapravo ,,bučniji" alter ego muzičarke Y'ng-Yin Siew poznatije po radovima pod imenom Reverse Image. Reverse Image, da se razumemo i sam nudi prilično apstraktnu, hermetičnu elektronsku avangardu, minimalističku po formi, duboku i ambicioznu po koncepciji, rađenu možda u tradiciji bliskijoj akademskim kompozitorima poput Pierrea Schaffera, Bernarda Parmegianija, Karlheinza Stockhausena itd. samo sa opipljivijom dimenzijom refleksije i postmilenijalskog samoposmatranja (ako to deluje zanimljivo, kolekcija njenih radova iz 2022. i 2023. godine je ovde). Fallen Sun je onda nestašnija, agresivnija eksploracija oslobođene elektronske nemani sa dva albuma koje je Siew izdala prošle i ove godine što nasleđe tradicionalnog azijskog power electronics zvuka spajaju sa modernijim digitalnim izrazom. Drugi od ta dva albuma je zapravo bio split sa češkim avangardistom/ noise muzičarem RDKPL (koji je znatno minimalniji i kontemplativniji na ovom izdanju) a onda je saradnja između Fallen Sun i Oxblood, snimljena uživo, krajem Marta bila idealna prilika da Siew stavi svoj analogni i digitalni instrumentarij naspram dvojice vrlo bučnih improvizatora. Kažem naspram jer ,,x" u nazivu ploče više sugeriše sukob (ili makar sparing) nego saradnju.

OXBLOOD x Fallen Sun ima samo jednu kompoziciju, odnosno polusatna Decomposed and Elements je verovatno needitovan (ili minimalno editovan) snimak nastupa na kome ćete čuti taj sudar elektronskih pulsiranja, čitavih ravni bele buke i elektronske jeke bačenih direktno na dvojicu Amerikanaca koji se iz sve snage trude da glavu drže iznad vode i ne potonu u bezdane što ih nemilosrdno otvara Siew. Improv albume je načelno neukusno opisivati u terminima koji su adekvatniji za MMA mečeve u kavezu, ali  OXBLOOD x Fallen Sun je izuzetak. Ovo je veličanstven rvački spektakl sa puno kvarnih udaraca laktom direktno u facu, džez koji gori, pucekta i mrvi se pod naletima vreline supernove što stižu sa Suncem koje, jelte, pada. Nije za neutreniranu publiku ali JESTE sjajno i taman dobro odmereno da stignete do kraja albuma a da vas srce ne izda:

https://oxblood-noisejazz.bandcamp.com/album/oxblood-x-fallen-sun

U sada već ni ne tako iznenađujućoj, štaviše zamorno predvidivoj praksi, I DANAS SLUŠAMO DVA ALBUMA. Leto je pred vratima a mi se još nismo iščupali iz proleća koje nas je zavejalo naprosto opscenom količinom dobrog džeza. Evo, danas malo brazilskog a malo i britanskog džeza, da bismo ipak u skladu sa propisima pokrili jedine dve vrste džeza koje postoje.

Prvi na redu je album Antonio Adolfo: CARNAVAL - The Songs Were So Beautiful, ploča aranžmana karnevalskih pesama koju potpisuje jedan veteranski brazilski pijanista, kompozitor i aranžer po imenu, nagađate, Antonio Adolfo.

Adolfo je veteran brazilske muzike. Rođen je 1947. godine u Rio De Žaneiru, u, kako kaže, ,,muzičkoj porodici". Majka mu je bila violinistkinja u simfonijskom orkestru a on je sa sedam godina krenuo da uči sviranje. Deset godina kasnije, još uvek tinejdžer, Adolfo je bio profesionalni muzičar koji je redovno nastupao. Tokom šezdesetih je predvodio sopstveni trio, ali i radio turneje sa tada popularnim pevačima i pevačicama kao što su Leny Andrade, Carlos Lyra, Flora Purim, Wilson Simonal, Elis Regina i Milton Nascimento. Već krajem šezdesetih neki od ovih pevača snimaće kompozicije koje je on napisao, a jedna od najpoznatijih je Sá Marina koju je u Brazilu proslavio Wilson Simonal, da bi onda ona dobila mnoge druge verzije i internacionalnu popularnost kada je prepevana u Pretty World pa su je izvodili i pevači kao što su Stevie Wonder, Herb Alpert, Dionne Warwick...

Tokom više od pedeset godina karijere sarađivao je sa mnogo brazilskih muzičara i pobeđivao na međunarodnim muzičkim nadmetanjima. Objavio je desetine albuma kao lider ali je važno i da se podseti da je Adolfo bio i neka vrsta pionira nezavisnog publikovanja muzike u svojoj zemlji, krajem sedamdesetih praktično pokrećući čitav trend do-it-yourself objavljivanja i direktnog rada sa muzičkim prodavnicama koji su prihvatili i drugi muzičari, menjajući tradicionalne načine distribucije muzike.

Negde od polovine osamdesetih Adolfo se snažno posvetio edukaciji, otvorio svoju školu, napisao desetak knjiga i osam godina bio predstavnik Međunarodnog udruženja za džez edukaciju IAJE za Latinsku Ameriku.

Iako je još sedamdesetih svirao po Evropi i SAD, njegova koncertna aktivnost je tek relativno nedavno reaktivirana, a poslednjih godina, pored nastupanja objavljuje i albume koji su često kombinacija sambe i džeza a onda i posvete velikanima poput Waynea Shortera, Colea Portera, Antônia Carlosa Jobima... U osmoj deceniji života Adolfo je, dakle, aktivan i pun entuzijazma, sa više nominacija za Gremi nagradu u poslednjih desetak sezona.

CARNAVAL - The Songs Were So Beautiful je, kako se i iz naslova prepoznaje, Adolfova posveta brazilskim karnevalima, dugoj i voljenoj tradiciji koja je deo brazilske kulture. On veli da je kao dete obožavao karnevale i sa porodicom često išao da gleda nastupe karnevalskih grupa te da mu uspomene na maske, konfete i kostime dopunjuje prisećanje ,,tih prelepih pesama".

Album je onda kolekcija Adolfovih aranžmana karnevalskih pesma napisanih između dvadesetih i pedesetih godina prošlog veka, urađenih za orkestar od devet članova, uglavnom ljudi sa kojima je on i nastupao proteklih godina, a sve u misiji očuvanja muzike koja je za njega bila neka vrsta formativnog iskustva i predavanja te muzike budućim generacijama.

Naravno, ovo su vrlo prijatne pesme i mada pričamo o suštinski ,,lakim notama", Adolfovi aranžmani su zabavni a izvođenja lepršava sa orkestrom koji kompozicije svira energično, mešajući džez, bosanovu i sambu sa apetitom i entuzijazmom. Ovde nema nekog velikog istupanja iz formata, ali da bude jasno, ovo JESU moderni aranžmani muzike stare osamdeset ili sto godina, i Adolfo ove komade čini svojim. Na primer, As Pastorinhas koju najpre znate iz energičnog izvođenja Elizeth Cardoso ovde je transformisana u sanjivu, vrlo nežnu baladu, a Exaltação à Mangueira čiji su retki snimci iz pedesetih godina na internetu uglavnom sirovija izvođenja, ovde je transformisana u cool jazz sa ležernim Latin-ritmom i legato soliranjem na saksofonu i trubi. Razume se, već to da su ovo uglavnom vokalni komadi koji u ovim aranžmanima nemaju pevanje i posvećeni su improvizovanju čini diferenciju specifiku vrednu pažnje.

Nije ovo album uz koji se radikalno prevrednuju vrednosti, ali jeste album izuzetno kvalitetnih aranžmana i izvedbi neke stare, važne muzike koju dobar deo ljudi izvan Brazila ni ne zna u originalima u koja je vredna da se i dalje svira i pamti. Pa poslušajte:

https://antonioadolfo1.bandcamp.com/album/carnaval-the-songs-were-so-beautiful

Drugi na redu su danas pomenuti Britanci, trio mladih oksfordskih naučnika sa albumom punim zanimljivih aranžmana, autorskih radova i osobenog pogleda na istoriju džeza. Small Claims Trio: Small Claims je prvi studijski rad za ekipu koja sebe naziva ,,instrumentalnim brkatim džez triom" i jedna interesantna fuzija, er, fjužna i modernog improvizatorskog džeza u formatu koji jeste mali ali ne zvuči ni malo skučeno.

Small Claims Trio rade od 2023. godine i prvo su, kao i mnogi drugi ovakvi projekti, nastali kroz džemovanje. Naravno, njihova muzika i na ovom albumu ima jednu relaksiraniju strukturu i kompozicije deluju kao da su nastajale iz dugačkih džemova i improvizacija onda destilovanih u komade od pet, šest, sedam ili osam minuta kakvu se mogu čuti na albumu. Bendu je važno da, iako improvizacija čini veliki deo njihovog izraza, koreni iz kojih su muzički izrastali i dalje mogu da se čuju u onome što rade, pa se tako navode Shai Maestro, Thelonious Monk, Wayne Shorter i Ari Hoenig kao uzori i inspiracije.

No, članovi benda svakako imaju distinktne glasove. Basista Matthew Reavley, eletroničar po vokaciji, svira električnu verziju instrumenta i naklonjen je fjužn i prog elementima, pijanista i klavijaturista Jossy Russell je inače po profesiji matematičar a kaže da je zainteresovan za modernu londonsku džez scenu ali i za klasične džez pijaniste kao što je McCoy Tyner, dok bubnjara po imenu Tyler Farghly (još jednog matematičara) nazivaju ,,džez ekspertom" koji unosi ,,sving i prostor" u sve što svira.

I onda Trio album započinje ne jednim već sa dva aranžmana Ellingtonovog Caravana, od kojih je prvi ,,tamniji", sa više izraženom pratnjom i slobodnijim harmonskim eksploracijama, gde se tema jedva da naslutiti pre nego što ekipa istrči iz harmonije, dok je druga onda ritmički nemirnija, dinamički nestašnija, i Russellov klavir temu svira sa razjarenim apetitom čoveka koga su pustili da se igra sa jednom od najprepoznatljivijih tema u džezu, dok ritam sekcija iza njega divlja.

Da se ne bismo ohladili, treća na redu je My Favorite Things Richarda Rogersa, čuvena tema uz mjuzikla The Sound of Music iz 1959. godine a koja je dobila sasvim novi život u šezdesetima kada ju je na svojim koncertima kvartet Johna Coltrtanea pretvarao u MASIVNU platformu za improvizaciju. Russell svakako ima prilike da ovde kanališe malo McCoy Turnera, a bend ekonomično prolazi kroz aranžman sa puno ritmičkog entuzijazma i zakucava poentu par sekundi pre isteka sedmog minuta.

Nisu sve kompozicije na albumu sve vreme žestoke i znojave, na primer autorska Through Darkness svoju prvu polovinu živi kao spora, tiša balada da bi tek pred kraj dobila svoju energičniju razradu. I Love Music Ahmada Jamala i njegovog trija pak donosi razularen, gotovo squarepusherovski razobadan ritmički tretman jednom kad prođu uvodne ljubaznosti i tema se uspostavi dovoljno jasno da trio može da pristupi dekonstrukciji. 

Regularnu verziju albuma završava autorski komad Blossom, jedna prilično svečana tema sa ritmičkim i dinamičkim razradama koje joj ne kvare svečanost ali ukazuju na to kuda bend ide i šta ga interesuje, dajući  celom albumu jedan work-in-progress vajb, ali sa dosta jakih momenata i priličnom količinom karaktera. Ako album na Bandcampu kupite, imaćete pristup i bonus komadu, a to je Coltraneova Giant Steps i razlog za malo slavlje:

https://smallclaimstrio.bandcamp.com/album/small-claims
 

-   Jeste li spremni za malo hardbopa, deco?
-   JESMO KAPETANE, bopni nam ga HARD, MOLIMO TE.
-   ...
-   HARD!!!!!!!!!
-   You made it weird, deco.

Enivej, i danas dva albuma, i oba su u dobroj meri hardbop ploče primerene ne samo današnjem istorijskom trenutku nego i vrućinama koje vladaju ovog leta i prosto traže nešto čime ćete im se suprotstaviti. Drugi, MANJE HRABRI nedeljni džez-pregledi bi vam savetovali nešto lagano, nekakav cool jazz/ noir jazz/ cocktail jazz, er, koktel, da se rashladite i budete minimalno aktivni, ali mi ovde verujemo da se ljuto leči ljućim, a vruće... er... krućim??

Dobro, manimo se pokušaja da prevedemo Englesku reč ,,hard" na način koji neće imati osramoćujuće seksualne konotacije i zahvatimo obilno u bunar savremenog hardbopa. Jer tamo ima dobre... ribe? Nenenene, ima dobre MUZIKE. Prva rib... odnosno muzika na redu danas je Aaron Bennett's Trio for Three, ploča urađena u svedenoj, neki bi rekli spartanski disciplinovanoj i IDEALNOJ trio-formi saksofona, kontrabasa i bubnjeva, onoj koja već decenijama dokazuje da vam ne treba apsolutno ništa više od malo metala, drveta i kože da stvarate magiju. I da vam kažem, ima ovde dosta magije.

Aaron Bennett je inače iz Kalifornije, trenutno sa bazom operacija u San Francisku ali Trio for Three je snimljen 2023. godine u Bruklinu, u studiju Petera Karla gde je poslednjih decenija snimljeno mnogo kvalitetnog džeza i ovaj se album apsolutno uklapa u tu matricu. Bennett je inače svoj život ,,posvetio džezu" kada je sa četrnaest godina čuo Johna Coltranea i, kao i mnogi među nama, doživeo neku vrstu religioznog prosvetljenja. Naravno, neki smo samo nastavili da slušamo a neki su dohvatili instrument i počeli da ga opsesivno uče. Bennett kaže da se ,,nadao se da drugima podari onaj osećaj koji je sam imao slušajući ovu muziku" i to je, naravno, jedna od najplemenitijih misija na svetu. Tokom obrazovnog procesa prvo je diplomirao klasičan saksofon a za master se fokusirao na džez saksofon, učeći sa nekim zaista velikim imenima, kao što su Charlie Hayden, Wadada Leo Smith, Larry Koonse i Joe Labarbara, ali i tražeći – i dobijajući – naobrazbu vezanu za tradicionalne izraze i folklornu muziku Indije, Balija, Jave, Gane, Japana. Neki od muzičara sa kojima će dalje sarađivati su i Wadada Leo Smith, Mykal Rose, Peter Kowald, John Butcher, Adam Lane, Aphrodesia, Lagos-Roots, The Rova Saxophone Quartet, William Hooker, Lisa Mezzacappa...

Iako Coltranea pominje kao prauzor, Bennetta je, naravno, inspirisalo i mnogo druge muzike. U manifestu na svom sajtu on pominje i Charlieja Parkera a na albumu o kome danas pričamo se čuje Monk. I to je jedna izvrsno sklopljena smeša hardbop klasike i improvizacije. A za to Bennett ima neke dobre saradnike. Na kontrabasu je tako Adam Lane, još jedan od učenika Wadade Lea Smitha, ali i Anthonyja Braxtona, čovek sa dosta projekata u igri u isto vreme, uključujući saradnje sa Kenom Vandermarkom i Vinnyjem Golliom, ali i istoriju svirke sa Johnom Tchicaijem... Lane ima neke vrlo cenjene albume koje je napisao i snimio kao lider i on nije tek ritmičar koji će da razobručenom saksofonisti obezbedi orijentaciju da se ovaj ne pogubi, već ravnopravni partner i ko-autor.

Treći član trija je VIjay Anderson, bubnjar, lider i kompozitor iz Bruklina, Laneov saradnik iz Full Throttle Orchestra, ali čovek sa istorijom saradnje sa takvim imenima kao što su (opet) John Tchicai, Wadada Leo Smith, Jamaaladeen Tacuma, Mike Watt, Sheldon Brown, Marco Eneidi (a o čijem smo posthumno objavljenom živom albumu na kome je svirao i Anderson nedavno pričali).

Trio for Three je, onda, album pune, trosmerne kolaboracije u kojoj svako ima svoj posao i ne postoji nadmetanje između muzičara, ali takođe ne postoji ni nekakva klasična podela na pratnju i soliste. Bennett jeste taj koji će svojim saksofonom izvoditi teme i improvizovati, ali ostala dvojica rade takođe vrlo prominentnu, vrlo ,,autorsku" muziku u svom improvizovanju i mada ovo nije album divlje, bučne svirke, on je jedna od onih perfektnih hardbop ploča na kojima zaista čujete tu magiju trija, gde svako radi nešto esencijalno bez čega bi muzika bila manjkava, nedovršena, nepotpuna. Slušajte, recimo, Balderdash, Bennettov autorski komad sa ritmom koji podseća na voz što energično juri kroz noć i saksofonom koji mu služi kao jedino svetlo što proseca mrak i vodi ga ka cilju. Bennett je ovde brz, jak, dramatičan, sa izlaskom iz ne samo skala već i ,,normalnog" opsega saksofona, a kompozicija opet ima jedan intimno kvalitet i nije komad ,,obične" free jazz ,,buke".

Sa druge strane imate, recimo, Monkovu Raise Four koja album otvara i nudi perfektan blues i bebop, sa Laneovim i Andersonovim savršenim gruvom i Bennettom koji bluzersku temu razrađuje dok sva ne ispuca, dobije patinu, ožiljke.

Ima tu još Monka, Ask Me Now je spora, relaksirana ali veoma optimistična i daje slušaocu mnogo energije iako je srazmerno malo troši. Za Bennetta kažu da se kod njega svaka nota broji i to se veoma dobro čuje u ovoj baladi.

Adams Rib je onda kolektivna improvizacija koju potpisuju sva tri člana trija, postavljena na temelju Laneove sanjive improvizacije na kontrabasu, postepeno razvijana u bučni, ekspresivni hardbop.

Do kraja albuma ima još Monka – pretposlednja kompozicija je Let's Call This, improvizacijom razvijena u ozbiljan komad od sedam minuta – ali i još mnogo zajedničke kompozicije i ovo je, uz zaista izvrstan zvuk albuma – miks i mastering je radio Myles Boisen – briljantna ploča za sladokusce koji znaju da se ne mora svirati GLASNO ako želite da vas čuju ali ni da nije nikakva sramota da svirate glasno i punom snagom.

https://aaronbennett.bandcamp.com/album/trio-for-three

Drugi album za danas je snimljen još ranije. Agustín Moya Trío feat. Sebastián Jordán en vivo en Naima je snimak nastupa iz 2019. godine, izdat tek ove i to preko Bandcamp (i Jutjub) kanala muzičara po imenu Felipe Peña a koji na ovom albumu ne svira. Ali ga je on snimio, miksovao i masterovao i očigledno mu je stalo da se ova ODLIČNA muzika sačuva od zaborava.

I to odlična ČILEANSKA muzika. Agustín Moya je tenorista iz Santjaga koji je kao mladić prvo svirao kornet pa se onda prebacio na saksofon, učeći prvo kod legendarnog alt-svirača Carmela Bustosa a onda dobijajući napredniju naobrazbu kod Marcosa Aldane. Od početka veka počeo je da sarađuje sa trubačem Sebastiánom Jordánom i ovaj dinamični improvizatorski duo se može čuti i na par pesama na ovom albumu. No, Moya je svoje veštine tesao u sastavu La Tropa, pa onda svirajući sa muzičarima kao što su Pablo Lecaros, Nicolás Vera, Roberto Dañobeitía, Ammy Amorette i grupa Alszinati. Poslednjih dvadeset godina radi kao lider sopstvenih bendova, polazeći od kvarteta 2005. godine, radeći sa supergrupom Pulso, kao muzičar i kompozitor, a kasnije i proširujući svoj rad da uključi i muzičare iz drugih država, poput, recimo Argentinca Lea Genovesea.

Na ovom konkretnom nastupu u klubu Naima u Santjagu, nazvanom, znamo, po prvoj supruzi Johna Coltranea, članovi Moyinog trija su Rodrigo Espinoza na kontrabasu i bubnjar Carlos Cortés, dok pomenuti trubač Sebastián Jordán gostuje na poslednje dve kompozicije. Jordán je, inače, iskusan muzičar, sa  popriličnim brojem albuma snimljenih kao pratilac ili lider, sopstvenom izdavačkom kućom (Discos Pendiente), nagradama u vitrini...

Živi album je onda procesija improvizacija napravljenih oko kompozicija nekih cenjenih autora. Otvara ga When will the blues leave Ornettea Colemana, čisto da bude jasno kakav kvalitet ovaj trio ima da ponudi i to je briljantni, ,,oslobođeni" hardbop i disciplinovani a lepršavi free jazz sa tri muzičara od kojih svaki ima svoj put a ti se putevi smisleno ukrštaju. Nobody else but me Jeromea Kerna je, naravno, blast from the prilično distant past, ali trio je ne svira sa nekakvom prenaglašenom nostalgičnom dimenzijom, nudeći i ovde odličnu bebop razradu i improvizaciju.

I remember April je kompozicija američkog pijaniste Genea De Paula, njegov prvi veliki hit i veoma popularan komad iz četrdesetih godina prošlog veka, ovde sviran bez klavira, ali sa briljantnim, superbrzim bebop ritmom i Moyinim perfektnim improvizovanjem oko teme. Naravno, pesma se u orginalu zove I'll rememeber April, ali ovo je jedno DIY , praktično andergraund izdanje i ne zameramo sitne faktografske greške kad je muzika ovako dobra.

Skylark je još jedan komad iz ranih četrdesetih, napisala ga je jedna od Tin Pan Alley vedeta, Hoagy Carmichael i Moya i njegov trio sviraju ovu baladu kao da je zaista 1941. godina a oni rade jedan poslednji stiskavac u idealnom njujorškom baru pet minuta pred fajront. Mislim, sviraju je sa toliko duše i osećaja da je ovo SAVRŠENO. Nešto siroviji zvuk snimka samo doprinosi patini.

Za poslednje dve pesme se triju priključuje Sebastián Jordán i to je povratak u free jazz budućnost. Prvo ide Cyclic episode, kompozicija Sama Riversa, jedan ozbiljan hardbop koji ovde, dok se trubač, saksofonista i bubnjar izređaju na solažama, prebaci deset minuta. Ali sve je sjajno, svi sviraju odlično a mada Espinoza nema sopstvenu solo tačku, njegov walking je VRHUNSKI i stvarno ceo bend drži da ne odleti u jarak, pogotovo kada Cortés krene da sipa virblove i najavljuje svoja soliranja. Duvači se ovde smenjuju u dobroj staroj tradiciji i svaki se trudi da inventivnošću nadmaši prethodnika.

Za kraj opet ide Ornette Coleman i trinaestominutna Turnaround. Moya najavljuje temu na saksofonu i onda stiže mnogo relaksiranog bluza u plesnom, finom ritmu, sa duvačima koji se dobacuju solažama tako da više podsećaju na braću Ayler nego na Ornettea i njegov bend. I to je DIVNO. Ne propustite:

https://felipepegna.bandcamp.com/album/agust-n-moya-tr-o-feat-sebasti-n-jord-n-en-vivo-en-naima-productor
 

https://kohlhaas.bandcamp.com/album/unfall

Da, ovo je baš simpatično. Valjaće ovog Kinzelmana malo proučiti.

Izašao je novi Sun Ra, tako da znate da danas slušamo samo najbolje. Sun Ra: Uncharted Passages još je i podnaslovljen New York Piano Sololoquies 1977-79 i, dakle, radi se o kolekciji solo-snimaka (ne sasvim solo, ali o tome malo niže), snimljenih krajem sedamdesetih u Njujorku. Ovo je sat vremena muzike snimljene u vrlo dobrom kvalitetu i ne radi se – što je jasno već i iz činjenice da su u pitanju snimci načinjeni u Njujorku – o nekakvim džemovima snimanim na probi, a koje smo dosta slušali poslednjih godina.

I uglavnom su bili dobri, no Uncharted Passages je u posebnoj klasi i sadrži neke istinske bisere njegovog rada iz poznih sedamdesetih.

Kao što se zna, u vreme nastanka ovih snimaka Sun Ra je već jednu deceniju živeo u Filadelfiji i, zajedno sa svojim orkestrom (,,Arkestra") postao neka vrsta zaštitnog znaka Germantowna, sa čestim gostovanjima na radiju, predavanjima koja je Sonny držao deci po školama i bibliotekama, besplatnim koncertima koje je ekipa često držala Subotom popodne u parku blizu kuće u kojoj su svi zajedno živeli – u harmoniji sa komšilukom koji se samo u početku žalio na buku – a koja će vremenom biti zvanično prekrštena u ,,The Arkestral Institute of Sun Ra". Mnogi snimci koje poslednjih godina slušamo a koje neumorni Irwin Chusid iskopava u arhivama što su mu predate na staranje, utvrđuje poreklo i sadržaj traka, restaurira muziku što bolje može i daje nam je na raspolaganje, su rađeni baš na ovoj lokaciji u Filadelfiji, snimljeni na beskonačnim probama koje je Arkestra držala svakog dana i često predstavljaju uvid u razvoj tadašnjih ideja koje je Sonny imao za dalju evoluciju svoje muzike.

Ta je muzika prema kraju sedamdesetih godina postala i srazmerno ,,normalna" ako pričamo o javnim nastupima grupe, odnosno solidan deo muzike na koncertima Arkestre sastojao se od sving-kompozicija koje je Sonny voleo (i svirao) u tridesetima, izmešanim sa divljim improvizacijama i tribalnim, naučnofantastičnim eskapadama. Ovo je i period kada je Sonny počeo intenzivno da se zanima za muziku iz filmova kompanije Walt Disney i da mnoge od njih aranžira za svoj okrkestar pa smo (značajno kasnije) dobili i par živih albuma na kojima su sakupljene mnoge ove izvedbe. O tome sam prošle godine pisao opširnije.

Takođe, tokom sedamdesetih su sintisajzeri konačno postali široko dostupni ,,običnim" muzičarima i Sonny, koji je električne orgulje svirao još četrdesetih, a u elektronskom zvuku sintisajzera čuo odjek sopstvenh kosmičkih i futurističkih vizija, je počeo da ih sve više uklapa u zvuk svog orkestra. U njegovoj biografiji, Space is the Place, autor John F. Szwed navodi da je Sonny i na poziv kompanije Moog krajem šezdesetih išao u Severnu Karolinu da isproba jedan od prototipova njihovih sintisajzera, ali da je ovaj umesto kasnije standardizovane mehaničke klavijature imao senzorske dirke koje nisu savršeno reagovale na dodir ovog muzičara. Neko od inženjera je Sonnyju objasnio da je u pitanju specifičnost njegove kože, njene vlažnosti i naelektrisanja ali Sonny je odmah – kažu ipak uz osmeh – zaključio da mašina koju su napravili belci neće da svira kad je u rukama crne osobe.

Sve ovo navodim jer je Uncharted Passages na apsolutno DRUGOJ strani i zbog toga je toliko dragocen.

Kao i mnogi drugi poslednjih godina izdavani albumi Sun Ra, i ovaj je krenuo od trake pronađene u jednom od arhiva a na kojoj je pisalo jedno, da bi se preslušavanjem utvrdilo da se na magnetofonskom zapisu nalazi nešto sasvim drugo. Sedmoinčna traka obeležena kao da je u pitanju snimak Sonnyjevog nastupa u Karnegi Holu 1979. godine je sadržala kompozicije za koje se zna da nisu izvođene tom prilikom. Irwin Chusid i Ted Gioia su priskočili da pomognu Michaelu D. Andersonu – koji je prvi ovu traku i iskopao – i do kraja je identifikovano da se radi o snimku sa koga većina muzike do sada nije objavljivana a koji je načinjen u njujorškom džez kafeu Axis in Soho Jula 1977. godine. Radi se o mestu u Sohou koje nije imalo dozvolu za prodaju alkohola pa je gostima naplaćivalo ulaznice od četiri dolara i skupi kapućino ali im je zauzvrat obezbeđivalo ekskluzivne nastupe muzičara kao što su bili Sun Ra, Hamiet Bluiett, Roland Alexander, Burton Greene ili Paul Bley. Sun Ra je već 1978. godine imao album solo-klavira snimljen u ovom prostoru, St. Louis Blues - Solo Piano, a neke od pesama na njemu su snimljene na baš ovom nastupu.

Preciznije, dve, pa su za Uncharted Passages restauratori identifikovali imena ostalih devet komada sa trake i pripremili ih za publikovanje. No, Chusid je onda dodao i četiri Sonnyjeva komada urađena takođe u Njujorku kao deo sesije gde je pijanista džemovao sa bubnjarem po imenu Samarai Celestial (originalno Eric Walker) a koji će postati stalni bubnjar Arkestre tokom osamdesetih. Chusid kaže da je većina ove sesije prosto džemovanje na kome Sonny i Celestial voze gruv i isprobavaju zajedničku hemiju ali da je onda, dok je Celestial otišao da se malo osveži Sonny snimio i četiri solo-kompozicije koje su onda dodate na ovaj album zaokružujući tako materijal na trinaest komada. U fizičkoj formu Uncharted Passages je masterovan i izašao prošle godine na vinilu i CD-u, a ovog Juna smo dobili digitalni daunloud. I, da bude najjasnije što je moguće, ovo je vrlo verovatno najbolja muzika koju ćete čuti ove godine.

Već Axis Rhapsody sa kojom Sonny otvara album je kao pad komete na Zemlju, i to neke uistinu BOGATE komete. Ovo je skoro dvanaest minuta autoritativne svirke koja počinje praktično klasičarskim, elegantnim uvodom u koji Sony postepeno ubrizgava džez harmonije, da bi se zatim ubacio u brzu traku, izgradio čitavu šumu zvuka, menjao tempo i dinamiku tako da slušalac ima utisak da sluša čitav orkestar a ne jednog čoveka za najobičnijim instrumentom na svetu – klavirom. Axis Rhapsody je prepun vratolomnih kaskada i rafala nota, ali je i emotivna, vrlo impresionistička muzika koju izvodi čovek na apsolutnom vrhuncu svojih sposobnosti.

Odmah iza nje sledi tradicional St. Louis Blues a koji je Sonny u ovo vreme često i rado svirao i, posle na momente agresivno modernistčke prve kompozicije, ovo isprva deluje kao ,,nagrada" za konzervativnijeg slušaoca – ako su takvi uopšte zalazili u Axis – sa svingerskim uvodom sviranim zaslepljujućom brzinom kao da je 1938. godina i pijanista pokušava da svojeručno izmisli bebop. O Sun Ra često pričamo kao o inovatoru, psihodeličaru, futuristi, posvećeniku svemu neobičnom i egzotičnom u zvuku, ali vredi se podsetiti i koliko je on bio VRHUNSKI pijanista i kada negde pred istek drugog minuta bluzerska tema počne da se ljulja pod upadima atonalnih rafala, a nikada zaista ne kolabira, i Sonny još skoro pet minuta kombinuje klasično bluz fraziranje sa modernističkim harmonijama i takvim ritmičkim diverzijama da deluje kao da njegove sinkope imaju svoje sinkope, to je jedna takva demonstracija MOĆI da samo zažmurite od miline.

Ima ovde još jedan tradicional: Sometimes I Feel Like A Motherless Child je pesma koja doslovno potiče još sa plantaža sa robovima iz devetnaestog stoleća i Sonny je svira sa dramom dostojnom njegove celoživotne borbe za ljudska prava afroameričke zajednice u SAD.

Blue Play je, pak, Sonnyjeva kompozicija, rađena na prepariranom instrumentu, energična pa i vesela ali puna ZVUKA koji osetljivije uši neće uvek nužno prepoznati kao muziku. Axis Nexus je energičan džem sa puno distorziranog soliranja na desnoj strani klavijature dok leva ruka drži plesni gruv. U kontrastu sa njom, Axis Extempore često napušta prebrojiv ritam ili dramatično menja tempo, prepuna modernističkih ispada između obrada relativno romantične glavne teme. Sonny prema kraju ove kompozicije denfluje zvuk i napada dirke takvom brzinom da biste se zakleli da je ovo Cecil Taylor koji je samo nabacio dvadeset kila više i na glavu stavio fes.

Gore sam rekao da ovo nisu SASVIM solo izvedbe i violinistkinja Arkestre, veličanstvena June Tyson se pojavljuje u dve kratke epizode da svojim božanstvenim pevanjem oplemeni ovaj nastup. Nisam siguran ni koliko je sve bio deo plana a koliko spontana upadica jer u prvom slučaju Sonny prvo svira Honeysuckle Rose Fatsa Wallera a kada pređe u sopstvenu Enlightment, Tysonovu prvo čujemo izdaleka pa tek posle nekoliko stihova ona priđe dovoljno blizu mikrofonu da se razumeju reči ove svojevrsne himne koju je Sonny napisao krajem pedesetih i često izvodio do duboko u sedamdesete. Odmah iza nje sledi najkraća verzija Space is the Place koju sam ikada čuo gde Tysonova preko Sonnyjeve razigrane teme otpeva sve one stihove o slobodi i odsustvu granica uspevajući da se sve završi za manje od dva minuta.

Prvi deo materijala završava Axis Impromptu, energična, vrlo modernistička, srazmerno atonalna improvizacija u kojoj Sonny podseća na to koliko je voleo moćnu, dramatičnu grmljavinu donjih registra uparenu sa pointilističkim iglama visokih nota u nepogrešivom kreiranju kinematskih slika i atmosfere.

Četiri poslednje kompozicije, dakle one sa kasnije sesije sa Celestialom su čista radost. Sonny ovde svira uglavnom stare stvari, pesme koje su bile popularne na radiju i u barovima, ili snimane za filmove dvadesetih i tridesetih godina, kad je on bio klinac, i radi ih sa svom postmodernističkom dekonstruktivnom energijom koju od njega očekujete ali bez trunke želje da ove pesme nekako liši njihove imanentne nevinosti i radosti. June Night Abela Baera je, na kraju krajeva plesni fokstrot komad iz 1924. godine uz koji su se OZBILJNO testirale tadašnje granice građanskog morala i Sonny svu subverzivnost ovakve muzike pamti i ume da kanališe.

Samo za poslednju kompoziciju je bilo nemoguće utvrditi ko je autor i kako se zove – i da se razumemo, i June Night JEDVA da podseća na original – pa su je restauratori krstili Rumination i ovo je Sonny koji sve svoje modernističke impulse pakuje u tri minuta briljantne stakato svirke dok čeka kolegu da se vrati, pretvarajući klavir u supernovu nota, zvukova, energije, radosti. Ne propustite:

https://sunramusic.bandcamp.com/album/uncharted-passages

https://intlanthem.bandcamp.com/album/horizon

Nije striktno džez, ali je i džez, muzika za vrućine svakako.

Nije baš čist džez ali obeležio sam odlazak Lala Šifrina sa ovog sveta jednim ljupkim mikstejpom gde sam iskombinovao dvadesetak njegovih kompzicija od kojih neke sigurno znate, a neke možda i ne jer sam gledao da bude i malo opskurnijih komada. Pa, ko voli, uživaće:


https://cvecezla.wordpress.com/2025/07/03/dj-meho-lalo-schifrin-r-i-p/

A današnji džez matine provešćemo u Latinskoj Americi. Imamo dva izdanja, oba su – u nekom smislu – debitantska, oba predstavljaju prve radove trio-postava koje PUCAJU od želje da se dokažu, oba trija predvode bubnjari i mada ne mogu da kažem da se radi o istoj muzici, oba se temelje na bebop/ hardbop osnovi i na njoj onda grade neke svoje priče. Lepo to na kraju ispadne, PA HAJDE DA POSLUŠAMO.

Prvi na redu bi bio Monster Trio: Monster Trio Vol 1, krajem marta izašao debi album trojke iz Meksiko Sitija a koju predvodi bubnjar Juan Ale Saenz. Saenz je ozbiljan lik, poreklom iz muzičke porodice a koja ga je onda za bubnjeve stavila već kad je imao svega četiri godine. Ne bez rezultata jer je, kad je došlo vreme da se studira, Juan uspešno dobio punu stipendiju da studira na Berkliju pa je onda na uglednoj bostonskoj školi i diplomirao 2016. godine, dobijajući i cenjenu ,,Summa Cum Laude" pohvalnicu za izuzetno zalaganje i kvalitetna dostignuća. Saenz navodi da su mu na Berkliju neki od predavača bili Terri Lyne Carrington, Hal Crook, George Garzone, Darren Barrett, Ralph Peterson i Danilo Perez a sa nekima od njih (Barrett, Garzone, Crook...) će onda, naravno, i nastupati tokom studija, pa i kasnije. Od drugih muzičkih kolega koje vredi navesti a sa kojima je talentovani udarač delio binu ćemo izdvojiti imena kao što su Paquito D'Rivera, Jim Odgren, Tim Miller, Janek Gwizdala, Benito Gonzalez, Dave Santoro, John Lockwood, Santiago Bosch, Luri Molina, Agustin Bernal, Francisco Lelo de Larrea, Diego Franco, Emmanuel ,,Chopis" Cisneros, Ricardo Amadeus, Gabriel Hernandez... Ralph Peterson je citiran na Saenzovom Spotify profilu kako se radi o sjajnom mladom bubnjaru i ozbiljnom studentu muzike, čija će iskrenost i posvećenost da ga ,,daleko odvedu". Dakle, čovek ima sve preporuke koje su mu potrebne.

A ima i sa čim da vam se prikaže kada se zapitate kako to u praksi zvuči. Njegov debi album iz 2021. godine, African Breath, vrlo je prijemčiva ploča senzitivnog, emotivnog hardbopa na kojoj je Sanez kompozicije posvetio ,,momentima i karakterima" u svom životu, rađena tokom 2019. godine u postavi koja je imala i klavir i saksofon, mada vrlo ,,bubnjarski" inklinirana sa mnogo intrigantnih ritmičkih i teksturalnih detalja sa Saenzove strane pa onda i sa pesmom Elvin za koju znamo kom bubnjaru je posvećena i koja zbilja i nosi deo koltrejnovske DUŠE u sebi.

Sanez je onda 2024. godine uradio i drugi album, Sombras, komponujući sve pesme na njemu (na prvom je imao dve obrade) i odlučujući se za čvršću kvartet-postavu u kojoj su svoje uloge ponovila dvojica muzičara sa debija, a što će rezultirati vrlo punim zvukom i kvalitetnom kolektivnom svirkom.

No, Monster Trio je onda sasvim nova muzika avantura, sa dva nova čoveka i podelom kompozitorskih zaduženja između članova, uzbudljiva u svojoj svedenosti i naglasku na improvizaciji između prijemčivih, pamtljivih tema.

Toplo preporučujem oba prethodna albuma a u Monster Trio pored Saenza svira još i Adrian Flores, kontrabasista za koga bi vam bilo oprošteno da pomislite da je on u stvari tajno predvodnik ove ekipe, na ime toga koliko je kontrabas prominentan u njenom zvuku ali i u vrlo izraženom autorskom glasu koji Flores demonstrira na ploči. Ovaj čovek iza sebe ima jedan solo album ali po onome što demonstrira u Moster Triju, pred njim je ozbiljna budućnost.

Na tenor saksofonu je Jahaziel Arrocha, još jedan berklijski đak, i momak koji saksofon svira od četrnaeste godine, kada je dobio mesto u srednjoškolskom orkestru u rodnom Panama Sitiju, a onda je 2007. godine osvojio dve stipendije koje su mu omogućile da dođe na Berkli. Iza sebe ima najmanje jedan album, A Marte iz 2021. godine, zanimljivu blago avangardnu ploču džeza i improvizacija i, sudeći po Monster Trio Vol 1, u pitanju je čovek koji može da svira mnogo i dobro.

Uopšte, Monster Trio Vol 1 je ploča lepršave, energične svirke za koji odmah čujete da je sviraju mladi ljudi željni dokazivanja. Ne da je ona sirova ili tehnički neizbrušena, rekli smo već da pričamo o vrlo talentovanim muzičarima koji su prošli ozbiljan akademski dril, ali ovo je onaj tip džez-trija gde su muzičari svesni da treba da zvuče kao tim, ali svaki od njih će se primetno truditi da individualno zablista i ostaloj dvojici zadaje izazove u realnom vremenu da se vidi ko može brže, jače, bolje. Već prva kompozicija, Floresova Back Home je urnebesni, superbrzi hardbop u kome sve puca od SVIRKE. Naravno da ćete prvo obratiti pažnju na Arrochin temor, ali momci u pratnji ne da RADE nego to lete varnice na sve strane. I obojica će solirati do kraja pesme, molimlepo, mada se drajv i sving kompozicije ni tokom solaža ne ispuštaju.

Flores, da otvorimo karte, solira na SVAKOJ pesmi. Možda je on najstariji u triju, možda samo ume da se nametne ali ovde svaka kompozicija na albumu ima solo na kontrabasu i, da se razumemo, većina njih je vrlo dobra i sasvim je opravdano što ih ima. Trio, inače, posle furioznog otvaranja upada u par gruverskijih komada, a koje je opet napisao Flores. Mr. Frago je cool četvoročetvrtinski fank sa kinematičnom temom koju kontrabas i saksofon sviraju unisono i dosta soliranja oko te srži do kraja sedmominutne pesme. Triki je, pak, ,,narodnjačkija" u svom ritmu i ima dosta sjajnog soliranja na tenor saksofonu gde Arrocha daje vrlo toplu, lepu temu pre nego što odleti kroz skale i prikaže malo pirotehnike.

Blues for Saint Jaha je onda Arrochina kompozicija, energičan hardbop sa umiljatom temom i brzim soliranjem na saksofonu a gde Saenz sipa odozgo strahovite poliritmije i uspeva da ne zatrpa ostala dva muzičara svim tim notama koje svira. Saenzova Emergency je još jedna brza, energična pesma sa jednostavnom, zaraznom glavnom temom koju Arrocha dalje stručno razrađuje i u ove dve kompozicije Trio kao da doseže idealnu radnu temperaturu, vozeći brzi, dinamični sving u kome svako ima prostora da pokaže šta zna a da pesme ne moraju da odvajaju previše vremena za individualna soliranja. Mada Flores opet ima solo, naravno, i njegov kontrabs je toliko elastičan, žice se naoko tako lako savijaju da je to čudesno.

Takođe Saenzova Joke Song je nešto sporija ali ima kompleksnu metriku i jedan zaista pomalo šaljiv marševski rif na saksofonu. Ovo dosta podseća na njujorške bebop radove iz četrdesetih i pedesetih u pozitivnom smislu i ,,joke" ovde ne podrazumeva parodiranje.

Sa takođe Saenzovom Trust bubnjar kao da je skroz odšrafio ruke i ovde se svira energično, bučno, sa puno udara u kreš činele, dok Arrocha na tenoru sipa prijatne teme i onda ih ispraća rafalima kratkih, stakato nota, kao da odgovara na bubnjareve izazove. Flores drži kompoziciju na okupu izvanrednim walkingom visokog tempa i ovo je freebop prvorazrednog kvaliteta. Saenz ovde ima i solo koji je prilično sveden i više služi da bude bučan i kurčevit nego da demonstrira nekakvu prefinjenu tehniku ali to je, u kontekstu ove kompozicije sasvim na mestu i kada Arrocha uđe sa temom da ohladi stvari, kontrast između njegovog praktično svečanog tenora i još uvek razuzdanih bubnjeva je sjajan.

Album zatvara Pachi, još jedna Saenzova kompozicija a koja, unutar ovog opusa, prilazi najbliže formi balade. Flores ovde ima važnu ulogu da drži temu u vazduhu dok saksofonista sanjivo solira i album se na kraju svega tiho i meko prizemlji. Lepo:

https://juanalesaenz.bandcamp.com/album/monster-trio-vol-1

Drugi album za danas dolazi iz Argentine. I nije baš ni album, nego EP sa četiri pesme, ali četiri vrlo lepe pesme koje ne samo da obećavaju mnogo nego mnogo i isporučuju na licu mesta. Teo Perez Trio: On The Spot je liderski debi za bubnjara po imenu Teo Perez a koji je, iako mu je izdavač, buenosaireska etiketa Silver Walker, ime napisala pogrešno na Bandcampu, vrlo ozbiljan mladi muzičar. Rođen 1999. godine u Buenos Airesu, Perez je sa šest godina krenuo da svira bubnjeve, sa šesnaest počeo da nastupa profesionalno, dosta sarađujući sa kontrabasistkinjom i kompozitorkom Ailén Antú, u raznim varijantama, nastupajući po Buenos Airesu, ali je snimio i album sa fank/ rok postavom Camaleón. No, sa On the Spot je sklopio svedenu, ali perfektno uigranu trio-postavu koja se onda poduhvatila rada na nekim odličnim kompozicijama.

Na kontrabasu je Jeronimo Carmona, predavač na visokoj muzičkoj školi Escuela de Música Contemporánea u Buenos Airesu, poznatoj po tome da radi po programu Berklija. Pijanista je, pak, Dante Picca, diplomac škole Conservatorio Superior de Música Manuel de Falla i čovek sa već dosta snimljenog materijala iza sebe što je izašao u poslednjih 4-5 godina.

Ovaj trio je materijal na On The Spot kreirao kroz ,,čistu spontanost" u studiju, a po uzoru na sešnove Milesovog kvinteta iz pedesetih i, da se razumemo, ovde se čuje nešto zaista prvoklasnog džeza. Pomaže naravno i što su kompozicije vrlo dobre, pa tako EP otvara Stranger in Paradise, kompozicija iz mjuzikla Kismet napisana od strane Roberta Wrighta i Georgea Forresta 1953. godine i najpoznatija u izvedbi Tonyja Bennetta koji ju je brže-bolje snimio iste te godine. Perezov trio ovu sporu, emotivnu baladu o opijenosti ljubavlju i transcendentnom plutanju u, jelte, raju, svira brzo, energično pretvarajući je u cool hardbop komad gde Picca apsolutno dominira izvanrednom dinamikom i savršenim harmonskim poigravanjima.

All the Things You Are Jeromea Kerna je starija, urađena još 1939. godine za mjuzikl Very Warm for May, ali ovo je toliko poznata pesma da ste je verovatno čuli u bar 5-6 drugih verzija radije nego u originalu. Na kraju krajeva, snimili su je i Judy Garland i Dizzy Gillespie i Charlie Parker sa Milesom Davisom, Art Pepper, Sarah Vaughan, Shirley Bassey, Ella Fitzgerald, Sonny Rollins, Gonzalo Rubalcaba, Gerry Mulligan, Brad Mehldau... Dakle, radi se o par ekselans džez standardu i ovaj trio ga svira kao elegantnu, nežnu baladu, dajući Picci priliku za puno lirizma na klaviru ali bez nekakvog melodramskog razvlačenja pa se sve završava za manje od dva minuta. I to je sjajno.

It's All Right with Me je povratak u 1953. godinu ali i ubacivanje u najvišu brzinu. Ova kompozicija Colea Portera rađena za mjuzikl Can-Can je takođe snimana i obrađivana nebrojeno puta – Bing Crosby, Sonny Rollins, Ella Fitzgerald, Peggy Lee, Curtis Fuller, Frank Sinatra, Natalie Cole, Brad Mehldau, pa čak i George Michael ili Seth MacFarlane – ali nisam siguran da je ikada bila ovako brza. Picca, naravno i ovde briljira ali Perez ima solažu na bubnjevima i odličan je. Ovo je jedan vatromet tehnike, ali istovremeno i vrlo dobro shvaćena i interpretirana klasična tema, sa poštovanjem ali i humorom.

Konačno, When I Grow Too Old To Dream je najstariji komad na EP-ju, napisan od strane Sigmunda Romberga i Oscara Hammersteina drugog 1934. godine a onda uvršćen u saundtrak filma The Night is Young naredne godine. I ovo je kasnije bilo mnogo puta obrađivano (uključujući Binga Crosbyja ali i Stéphanea Grappellija i Lindu Ronstadt koja je svoju verziju izvodila i na Mapet šou), ali radi se o ipak za nijansu manje poznatom komadu a koji Perez i drugovi sviraju vrlo sigurno, romantično a opet dostojanstveno i sa pravilnim odnosom nostalgije i razigrane improvizacije.

On The Spot je impresivan materijal, veoma zrelo obrađivanje nekih vrlo klasičnih kompozicija, instrumentalistički vatromet uz puno sigurnog improvizovanja, ali pažljivo uparenog sa promišljenim aranžiranjem. Ovo je izdanje na koje svaki od učesnika može da bude jako ponosan i, nadam se, vizit karta za njihove buduće velike projekte:

https://silverwalker.bandcamp.com/album/on-the-spot
 

Danas imamo baš svašta na repertoaru pošto u svojoj velikoj velikodušnosti i, uopšte, neopisivoj dobroti preporučujem za slušanje ne jedno, ne dva, nego TRI recentna izdanja. I to u tri sasvim različita žanrovska izraza od kojih ćete neke lako prepoznati kao džez a neke... pa ne baš tako lako. Ali sve ima SMISLA, obećavam. Evo, idemo.

Edgar van Asselt: Song for Lost Friends je primer toga što se lako prepozna kao džez pošto je u pitanju kolekcija veoma lepih džez standarda i originalnih kompozicija, a koje sviraju neki veoma solidni nizozemski muzičari. Na naslovnoj strani je sedi, stariji čovek koji sa zatvorenim očima svira u flugelhornu i sve je kako treba da bude.

Osim što, jelte, taj čovek na naslovnoj strani nije Edgar van Asselt. Edgar van Asselt nije toliko sed, zapravo je uglavnom ćelav, mlađi je i, uostalom, sira klavir. U retkom primeru pomanjkanja ega i nesebične ljubavi prema prijatelju, van Asselt je na naslovnu stranu albuma stavio flugelhornistu i trubača po imenu Ack van Rooyen, a sa kojim je, nagađate, radio ovaj sešn. Naslov albuma, naravno, ukazuje da se radi o posthumnom izdanju a koje je kompletno posvećeno baš van Rooyenu i njegovom legatu unutar korpusa nizozemskog džeza ali i sponama koje je baš van Rooyen pravio između američkog i nizozemskog džeza.

Ack van Rooyen je umro 2021. godine, sa solidnom devedesetjednom godinom života iza sebe. Rođen 1930. godine u Hagu, van Rooyen je već kao tinejdžer imao prilike da sa vojnim orkestrom svira daleko od svoje kuće, radeći turneje po vojnim bazama u Indoneziji. 1950. godine je, pak, svoju praksu overio i teorijskim žigom potvrde diplomirajući na Kraljevskom konzervatorijumu u Hagu. Odmah je krenuo da radi i najvažnija saradnja u ono vreme bila je sa pijanistom i bendliderom po imenu Ernst van 't Hoff, a nakon čega je van Rooyen postao član veoma popularnog radijskog big benda The Ramblers koji je bio aktivan još od polovine dvadesetih i gde je ovaj svirao od Hoffove smrti 1955. godine do preseljenja u Francusku 1957. Tamo je svirao sa muzičarima kao što su Aime Barelli, Kenny Clarke, Lucky Thompson i Barney Wilen pa se 1960. godine preselio u Nemačku kako bi, zajedno sa svojim bratom svirao u još jednom radijskom big bendu: Sender Freies Berlin. Njegov brat, Jerry van Rooyen (ili, ako hoćete punu legitimaciju, Gerard Gijsbertus Jacobus van Rooijen) je inače takođe bio trubač, ali i dirigent i lider, autor muzike za filmove i pošto je tokom studija – a diplomirao je isto kada i Ack na istom konzervatorijumu, iako je bio dve godine stariji – proveo izvesno vreme u Njujorku na razmeni, došao je nazad u rodnu Nizozemsku da promoviše moderni američki zvuk. On i Ack su onda bili neka vrsta prozelita savremenog američkog džeza i njihov rad je u mnogome uticao na to kuda će nizozemski džez dalje krenuti.

Nakon berlinske epizode, Ack je nastavio da živi u Štutgartu, svirao sa muzilčarima kao što su Volker Kriegel, Charly Antolini, Friedrich Gulda, Slide Hampton i Eberhard Weber i posle dve decenije života i rada u Nemačkoj, vratio se 1980. godine u Nizozemsku gde je uzeo da predaje na istom konzervatorijumu na kome je diplomirao.

Imajući u vidu dugačku i bogatu karijeru, diskografija Acka van Rooyena ubraja više od tri stotine izdanja na kojima se on pojavio, uključujući brojne saradnje sa Amerikancima tokom života u Francuskoj, a jedan od tih Amerikanaca je bio  i Clark Terry, a koji je zapravo i bio hedlajner koncerta na kome je snimljen ovaj nastup.

Naravno, zaslužan što je Ack van Rooyen ovde izašao na binu i nastupao pod stare dane je pijanista Edgar van Asselt, još jedan diplomac Haškog kraljevskog konzervatorijuma, i čovek koji svoju prirodu opisuje rimom ,,DIY, on-the-fly, just-gotta-try guy." Van Asselt je i kompozitor, i producent i kulturni, jelte poslenik, i još tokom studija je počeo da organizuje svoje koncerte i snalazi se sa lokalnim hotelima i drugim prostorima, dogovarajući da se rade džez serijali. Kao i Jerry van Rooyen, hodočastio je u Njujork, krajem devedesetih, i jedan deo njegovog rada vezan je za big bend muziku. No, na ovom albumu imamo čvrsti, stameni džez-kvartet i zbilja prefinjenu muziku kvalitetnog gruva i dobrog soliranja.

Snimljen u prostoru Huis Kernhem u nizozemskom gradu Ede, 20. februara 2020. godine, dakle, manje od dva meseca nakon van Rooyenovog devedesetog rođendana Song for Lost Friends ima Erika Robaarda na kontrabasu i Wima Kegela na bubnjevima i u pitanju je naprosto besprekoran nastup iskusnih, izvrsnih muzičara koji veoma vole klasični američki džez i umeju da ga interpretiraju na osoben način. Van Asselt naglašava koliko je van Rooyenov stil ležeran i koliko pesme zapravo obogaćuje to da on namerno mnoge note prećuti, ne odsvira i ostavlja prazne prostore koji preostalim notama daju više težine i mesta da se čuju, ali on sam svira DOSTA, sa mnogo sinkopa i šetnje kroz skale, a i ritam sekcija je naglašeno dinamična i radi kvalitetan hardbop i postbop, uspešno držeći gruv i pretvarajući često nežne i romentične teme u odlične plesne komade.

Ovo se čuje već na otvaraču, The Touch of Your Lips Rayja Noblea, baladi iz 1936. godine koju je van Rooyen rado i često svirao u svojim setovima i koja ovde ima pritajeno radosnu, razigranu energiju. Sledi je valcer naslovljen Sometime Ago, a koji je napisao argentinski pijanista hrvatskosrpskog porekla, Sergio Mihanovich, još jedan od Ackovih koncertnih favorita i prilika za puno mekog fraziranja na flugelhorni dok ritmičari ispod plešu i sapliću se dodajući sinkope na sinkope. Van Asselt ovde odaje poštu i Mihanovichu ekspresivnim, liričnim soliranjem koje Ack prati briljantnim upadima na horni.

Naravno da ovakav album neće moći da prođe bez naklona Ellingtonu pa pred kraj ima da se čuje Take the "A" Train koju je napisao njegov slavni aranžer, Billy Strayhorn a koju ovde Ack van Rooyen istražuje radosno, nesputano, kao da prvi put vidi ove note na papiru i ne može da im se nadivi.

Imamo i još standarda iz tridesetih, a skoro da nemate standardniju pesmu od Just Friends koju su svirali i snimali skoro svi kojih možete da se setite, od Charlieja Parkera, preko Franka Sinatre do Sun Ra. Nizozemci je ovde sviraju brzo, energično, sa jasnim omažiranjem Clarka Terryja i Cheta Bakera, i ovde van Asselt radi neke jako zabavne stvari na klaviru, potežući unazad do regtajma ali se uvek vraćajući u bebop. No, van Rooyenovo soliranje je toliko slatko i lirično da je on na kraju zvezda ove izvedbe.

I zapravo čitavog albuma. Kao jedan od poslednjih snimaka velikog trubača i flugelhorniste – van Rooyen će umreti već Novembra 2021. godine – Song for Lost Friends je veoma lep način da se čovek osvrne na karijeru, nasmeši se i kaže sebi da je radio dobre stvari. Slušajte:

https://edgarvanasselt.bandcamp.com/album/song-for-lost-friends

Sledeće što slušamo danas je sudar elektronske plesne muzike i džeza a na albumu Calm: Feel the Moment - Laboratory Live in Kyushyu. Ovo je ploča četrnaest podugačkih kompozicija – najkraća traje pet minuta i dvadeset sekundi a najduža dvanaest minuta i sedam sekundi – i to sve svoj smisao više nego dobija kada znate da je u pitanju nešto između didžej seta iseckanog na komade i ,,pravog" koncerta sa ,,pravim" elektronskim kompozicijama.

Calm je naravno, glavni pseudonim japanskog didžeja i elektronskog muzičara po imenu Kiyotaka Fukagawa, a koji se muzikom profesionalno bavi već oko tri decenije. Fukugawa je istovremeno i didžej i producent i autor muzike, ali i vlasnik nekoliko etiketa koje rade elektronsku muziku i izdaju druge muzičare srodne po interesovanjima i senzibilitetu, i generalno zanimljiv lik. Iako ga izvan Japana znaju uglavnom po sporim, chillout-friendly radovima koje je uglavnom publikovao na vinilu u saradnji sa italijanskom etiketom Hell Yeah!, Fukugawa radi dosta različitog elektronskog zvuka pod imenom Calm i u drugim kontekstima i ovaj album – nakon komada koji ga otvara a koji jeste prilično laundž-frendli – dopušta da se nešto od toga čuje.

Glavna stvar zbog koje je ovaj album nama danas zanimljiv je upravo jer spaja Fukugawin bogati, interesanti stil elektronskih bitova i sintisajzerskih melodija sa džez soliranjem. Na saksofonu je ovde tokijski muzičar Yuichiro Kato koji inače pravi interesantnu – često i samu vrlo chilled out – muziku na razmeđi džeza i elektronike, kombinujući razne instrumente – elektronske i akustične – a sam svirajući klarinet ili saksofon.

Na Feel the Moment Kato je samo na saksofonu i kombinacija elektronskih ritmova, pulsiranja, sintisajzerskih tema i tekstura sa njegovim džez-soliranjem je vrlo efektna. Ovakva muzika nije bez razloga omiljena podloga za čilaut sesije – na kraju krajeva utemeljiteljski album čitavog podžanra, Ki-Oku DJ Krusha i Toshinorija Konda iz 1999. godine je i danas, mislim, rado u rotaciji u pogodnim prostorima – ali Fukugawa i Kato imaju značajno jaču ambiciju do da naprave samo prijatan zvučni tapet. Fukugawine produkcije su raznovrsne i često se oslanjaju na dekonstrukcije instrumentarija – slušajte u šta se na sredini pretvori Light Years sa nečim što je možda i nesvesni omaž Pink Floydu – ali su onda često i meditativne (Space is My Place, recimo) i emituju jednu gotovo zen-budistički svečanu, radosnu umirenost. Fukugawa, da se razumemo, svoje korene vidi upravo u džezu, navodeći Davisa, Coltranea* i Beatlese kao utemeljiteljske uticaje, pre nego što će otkriti Talking Heads, Beastie Boys, Kool & The Gang i onda techno i house, pa su i njegove kompozicije kreirane da naprave prirodan prostor Katovom soliranju. Ovo je vrlo lep spoj dvojice ljudi koji prave vidne gestove da jedan drugom učine, i da rezultirajući zvuk bude organska sinergija elektronike i akustike, ali ne i puka ispasirana i izblendovana zvučna podloga za one momene u četiri ujutro kad pijete vodu, glava vam pada i čekate da ekseri lagano prođu kroz vaš organizam pa da njihove poslednje ostatke ispiškite pre nego što odete da spavate.
*I dan danas navodi Pharoaha Sandersa kao najomiljenijeg muzičara svih vremena

Naprosto, Fukugawa je ozbiljan kompozitor i njegove kompozicije, iako imaju više ,,horizontalnu" logiku primerenu DJ setu a manje ,,vertikalnu" konstrukciju stroge akademske građevine gde sve što je naredno došlo mora da se temelji na onom prethodnom, to što radi – radi odlično. Kompozicije na ovom albumu su kao serija polaroida koje vidite u starom porodičnom albumu naređane nehronološkim redom, ne nužno ,,smislene" u redosledu kojim ih gledate ali LOGIČNE kao celina, sa kompleksnim i kompletnim narativom koji ćete dobiti kada prođete kroz sve. Pritom, on i solidno svira Fender Rhodes i druge instrumente ulazeći u solo-dijaloge sa Katom (npr. u Music is Ours) i ovo je ploča sa dosta supstance.

https://calm.bandcamp.com/album/feel-the-moment-laboratory-live-in-kyushyu

Za kraj slobodna improvizacija ŠTA DRUGO? WØJT: Motor Cortex Overhaul je, za razliku od prethodna dva izdanja koja smo danas slušali NAGLAŠENO studijska ploča, mada, naravno, slobodna improvizacija se po pravilu (mada ne uvek) svira uživo tako da je ovo akademska razlika. U pitanju je skroman ali pitak materijal napravljen devetnaestog Juna u studiju Hjulvispen u Oslu i iza akronima WØJT stoje oboista Jan Wiese i gitarista Tellef Øgrim.

Øgrim je neko čiju sam muziku počeo intenzivno da slušam sa velikim zadovoljstvom poslednjih par godina – a i čija je Bandcamp stranica zauzvrat donela dosta prometa mom blogu, na čemu mu se zahvaljujem – jer je u pitanju jedan od onih free improv gitarista za koje naprosto imate utisak da su TOLIKO pronikli u svoj instrument, ali i muziku kao medij da više ni o čemu ne razmišljaju. Øgrim naprosto uvek zvuči kao da je samo tu i samo uvek pronalazi prave, najpravije note, bez ikakvih naglašenih tehničkih egzibicija, bez ikakvih isforsiranih eksperimentalnih ambicija. Na ovom, recimo, EP-ju (tri kompozicije, dvadesetak minuta) on svira akustičnu gitaru, često razlažući ,,prave" akorde i svirajući ,,tehničke" fraze koje ne podrazumevaju rastavljanje gitare na komade ili njeno tretiranje kao pronađenog predmeta za koji nemamo pojma čemu služi. I to zvuči sjajno, naročito u sparingu sa Wieseom koji je jedna ekstremno stara kuka evropske (i američke) improvizacije i elektroakustičke kompozicije ali sa jednim vrlo akademskim kvalitetom u svojoj tehnici.

Ne mislim da je Wiese sad zapravo EKSTREMNO star ali on je muzičar aktivan od ranih osamdesetih i sarađivao je sa nebrojenim ljudima sa severnoameričkog i evropskog kontinenta, kombinujući elektroakustiku i slobodniji džez i nastupajući ili snimajući sa ljudima kao što su Tetsuro Hoshii, Walter Chesarini, Aronne Dell´Oro, Håkon Storm, Håvard Caspersen... Sa Øgrimom, kao WØJT snimio je album Undreaming 2019. godine i povratak u studio za ovu postavu izgleda da je veoma prijao obojici jer Motor Cortex Overhaul zvuči kompaktno, energično a opet dovoljno ,,cerebralno" i distancirano od nekakve populističke svirke. Øgrim i Wiese ovde možda jesu dva stara ortaka koja bi mogla da sednu i izdžemuju dvadeset minuta muzike i da je nikada ni ne poslušaju jer je bila tek mrvu više od zagrevanja za ,,pravu" svirku, ali naravno da Motor Cortex Overhaul pruža propisnu, hardcore improvizaciju u kojoj oba muzičara pored svojih standardnih instrumenata – a Wiese je vrlo dobar svirač oboe – udaraju i u razne kuhinjske predmete, uključujući džezvu za kafu pa i slavinu.

Kombinacija ,,pravih" muzičkih zvukova – uključujući, rekosmo, akorde, fraze, kompletne tonalne solaže sa šetnjom kroz registre – i priručnih sredstava ovde zvuči prirodno, organski, logično, sa vrlo solidnim kvalitetom zvuka i čujnim entuzijazmom dvojice veterana koji do kraja druge kompozicije, Ack Tun, sviraju gotovo čist džez. Ili ga bar Wiese svira, solirajući kao da je na svadbi i treba podići goste na stolove, dok Øgrim ispod njega razara svoju gitaru. Dulark, koja materijal zatvara je najapstraktnija pa i najagresivnija u svom odmicanju od tonalnosti i muzičkih zvukova ali onda u neku ruku i najuzbudljivija, sa Wieseom koji ne odustaje od impresionističkih fraza i maštarija čak i dok Øgrim odlaže gitaru i mikrofon približava vodi koja ključa u džezvi. Dobro jutro, džezveri indeed. Sjajna zabava i, nadam se, najava novih i opširnijih studijskih avantura za WØJT:

https://tellefogrim.bandcamp.com/album/motor-cortex-overhaul

Još malo ambient džeza za novi toplotni talas

https://open.spotify.com/album/3DCn9TV1eddK9j4EKqWo84?si=-iO39KbzSMOn-Pkcdy-2sw

Ko oće da kupi ima ovde

https://store.bluenote.com/products/nate-mercereau-josh-johnson-carlos-nino-openness-trio

Pederski Blue note kaže digitalno izdanje može samo amerikancima, al postoji piracka verzija i to ćemo slušati u inat.

Danas malo avangarde a  malo i romantike, kako bismo ispunili sve vaše potrebe vezane za konzumaciju džez muzike u toplim letnjim danima. Jer vas VOLIMO:

FAS Trio: Yab Yum je zabavna, blago obredna ploča slobodne improvizacije spravljene u Meksiko Sitiju, od strane ljudi koji ovo zajedno rade već dve decenije. No, njihov pristup improvizaciji je očigledno taj da je u pitanju proces a ne serija polaroida, pa je Yab Yum tek treći album koji su snimili za sve te godine. On je i smisleno drugačiji od prethodnih radova pod ovim imenom ali i od drugih savremenih radova ovih muzičara sa eksplicitnom ambicijom da se pronađu nove, neistražene teritorije na intersekciji fri džeza, slobodne improvizacije i tradicionalne muzike. Ono najvažnije, album Yab Yum zvuči avanturistički, rizično, na momente onako herojski naivno kako donkihotovska priroda slobodne improvizacije praktično zahteva.

Jorge Fernández je bubnjar iz Meksiko Sitija sa uobičajenom kombinacijom sviranja na krvarećoj oštrici beskompromisne avangarde, sviranja u MNOGO različitih postava i konteksta bližih ili daljih od tradicionalnog džeza uključujući fjužn i rok muziku, sa edukatorskom ulogom koju je igrao ili igra u različitim meksičkim obrazovnim institucijama, sa solidnim kompozitorskim stažom ali sa ljubavlju, iznad svega, prema improvizaciji. Zanimljivo je da je Fernández započeo svoju muzičku naobrazbu sa osam godina učeći gitaru i pevanje a da je pivotirao na udaraljke sa petnaest godina, kada je bilo vreme da se krene sa ozbiljnim studiranjem, na neki način radeći suprotno od onog što je nekakav uobičajen smer u kome razmišljaju mladi muzičari. Prvo je učio klasične udaraljke a onda se zainteresovao za džez i tu je, kaže, pronašao svoj sopstveni glas. Diskografsku karijeru je započeo 2014. godine uz pomoć stipendije za mlade autore koju je dobio od Nacionalne fondacije za unapređenje umetnosti, FONCA, ali Jorge Fernández Quartet sa kojim je snimio album je postojao i čitavu deceniju pre toga, rođen iz interakcija sa raznim muzičarima koje je imao nakon diplomiranja, tražeći pravu postavu za svoje ideje.

Fernández navodi uobičajena imena kao uzore za ono što radi: Thelonious Monk, Eric Dolphy, John Coltrane i Ornette Coleman, dakle najuglednija imena iz nekih od najrevolucionarnijih perioda američkog džeza ali je njegova muzika svesno pravljena da izbegne imitiranje džeza iz šezdesetih i sedamdesetih, koristeći njegova dostignuća kao polaznu osnovu. Na njegovoj Bandcamp stranici možete čuti mnogo muzike koja demonstrira ova njegova razmišljanja ali Yab Yum je verovatno do sada najveći odmak od tog ,,klasičnog avangardnog" džeza a istovremeno mu je i najverniji po eksperimentatorskoj ambiciji.

Pored Fernándeza u triju su još i Remi Álvarez na flauti i elektronici, te David Sánchez na kontrabasu. O Sánchezu nisam uspeo da pronađem nikakve podatke, ne najmaje zbog toga što ime deli sa gomilom slavnijih ljudi od kojih su neki i vrlo poznati muzičari, ali Remi Álvarez je ime koje bi trebalo da je poznato svakom ljubitelju džeza u Meksiku. Ovaj veteran meksičke avangardne scene je i sam prvo sebe tražio u klasičnoj muzici pa se pronašao u džezu, samostalno naučivši da svira saksofon a nakon studija flaute sedamdesetih godina prošlog veka, 1984. godine je osnovao svoj džez-kvartet pa se kasnije preselio u Njujork, ulazio sve dublje u improvizaciju učeći sa takvim legendama kao što su Roscoe Mitchell, Anthony Braxton, Don Cherry i George Lewis. Zatim je i u Parizu učio kod Stevea Lacyja a i sam navodi da mu je otkrivanje muzike ljudi kao što su John Coltrane, Eric Dolphy i Ornette Coleman promenilo pogled na muziku i život sa njihovom kombinacijom spiritualne dubine, slobodne forme i nesputane kreativnosti. Njegovu muziku danas karakterišu, citiram, ,,sloboda, otpor i intuicija" i imati Álvareza u postavi znači uvek imati obavezu da se ide neistraženim putanjama.

Sa Yab Yum FAS Trio kombinuju vrlo organsku, vrlo akustičnu svirku sa malo elektronike i eksperimentisanja sa tradicionalnim bojama kako bi postigli ,,drvenu" boju zvuka. Ovo je improvizovana muzika, zasnovana na komponovanju u hodu ali ona je istovremeno i vrlo repetitivna (makar u prvoj polovini albuma), mnogo više zainteresovana za postizanje neke vrste ritualnog transa nego za stalne reinvencije odnosa između instrumenata i disrupcije forme.

Štaviše, često pominjem da u slobodnoj improvizaciji i free jazzu nestaju podele na pratnju i soliste i da su u ovakvim postavama ,,svi glavni" ali FAS Trio taj pristup uspeva da spoji sa jednim opet dosta tradicionalnim pristupom svirci u kojoj ritam sekcija ima prepoznatljivu ulogu držanja ritma i kreiranja gruva a Álvarez na flauti preko toga solira. No, ,,tradicija" o kojoj ovde pričamo ne mora nužno biti ,,džez tradicija" i već naslov druge kompozicije, Por los Ancestros ukazuje da se u ovoj muzici traži spona sa ostavštinom predaka, i to ne konkvistadora koji su došli da pokore novi kontinent nego onih koji su bili mnogo bliži njegovom tlu, njegovom biljnom i životinjskom svetu, njegovoj klimi i njegovom generalnom ritmu življenja. Trojica muzičara onda izbegavaju za free jazz česte dinamičke varijacije, sa kompozicijama koje polaze tiho, uspinju se do katarzičnih klimaksa pa se ponovo stišavaju i ovo su mnogo ,,horizontalniji" komadi, ujednačene dinamike, kinetičkog, pa i plesnog ritma i razigrane improvizacije.

Fernández ovde svira poliritmično i kompleksno, ali prebrojivo a Sánchez pomaže dobro odmerenim punktuacijama koje slušaoca drže usidrenim pa ga i usmeravaju na to kako se uz ove ritmove može plesati. Naravno, to je sve uglavnom naglašeno primitivno u nekakvom antropološkom smislu i nudi primalni, sirovi gruv koji osećate celim telom. Álvarez preko toga svira improvizovane napeve i na licu mesta smišljene teme koje svoju jednostavnost zaista duguju tradicionalnoj muzici a a svoj razvoj džez-nasleđu improvizovanja.

Yab Yum je ploča sa osam kompozicija vrlo ujednačenog zvuka, ali vrlo dinamične razmene između muzičara. U drugoj polovini albuma Sánchez sve više svira gudalom i proširuje zvučnu paletu ulazeći u direktne dijaloge sa Álvarezom a i sam Fernández će se dohvatiti okarine pa su druge četiri kompozicije naglašeno psihodeličnije i nešto apstraktnije od onog što je prethodilo, dosledno ulazeći sve dublje u kolektivno nesvesno ali i u principe žestoke avangarde pa je, recimo, Confusión uvod a Magical Emanation vrlo autoritativna razrada free improv pristupa u kome se gubi granica između ritma i teme i svi instrumenti sviraju u istoj ravni. Espontaneidad koja album zatvara je iznenađujuće topao i umiljat zaključak ovog smera razmišljanja i slušaoca podstiče da krene sve iz početka jer ovakvo putovanje, da se razumemo, nije dovoljno iskusiti samo jednom:

https://musicjorgefernandez.bandcamp.com/album/yab-yum

Imamo jednog latinoameričkog muzičara i na drugom albumu koji danas slušamo. Bosiljka Kulišić & Nicolas Moretta: BalkArg A je kolaboracija između crnogorske harmonikašice Bosiljke Kulišić i argentinskog gitariste Nicolasa Morette, album originalnih kompozicija koje na ljupke načine oživljavaju nostalgiju i romantiku ali se ne dave u sentimentalnosti i nude zapravo strastvenu fuziju argentinskog tanga i balkanskog folklora. Ovo je prvi snimljen materijal za ovaj projekat ali mislim da bi bila šteta da bude i poslednji jer ovde ima da se čuje puno simpatične muzike. Bosiljka Kulišić i sama kaže da je napisano još kompozicija za koje ovde nije bilo mesta – već ih ima petnaest (od čega na Bandcampu četrnaest na izvolte i jedna kao bonus) – i da je sasvim izgledno da već iduće godine dobijemo novi album projekta BalkArg.

Bosiljku Kulišić možda i znate a ako živite u Herceg Novom, VEROVATNO je znate pošto je ova žena, čini mi se neizbežna, sa dosta javnih nastupa i gostovanja po televizijama. Rođena u Bosni i Hercegovini ali kao nažalost i ogroman broj drugih ljudi ekspatrirana tokom rata devedesetih, danas je ona pomalo svestrana edukatorka koja, iako je po vokaciji muzičarka – klasične studije na akademiji u Bernu, master studije izvođenja klasične muzike u Lucernu – jedan solidan deo svog vremena ulaže u raznorazne self-help poduke i knjige poput ,,Kako preživjeti sebe" ili ,,5 ključnih elemenata uspješnog predavanja". Da bude jasno, Bosiljka Kulišić nije nekakav samouki TikTok lajfkouč, ona ima i master iz pedagodije (ali i iz neurolingvističkog programiranja pa kome je to kontroverzno, nek zabeleži) tako da je prenošenje znanja i podučavanje njena pasija i zapravo u dobrom delu njenog rada muzika se koristi ne samo kao predmet učenja već i kao sredstvo poduke, pa i kao terapeutska metodika.

Ono što moram da podvučem u vezi ove autorke je ljubav prema životinjama i čak i inače dosta ,,ozbiljan" dizajn omota ovog albuma sadrži sliku mačke sa akustičnom gitarom u rukama a koja, pretpostaviću, predstavlja Morettu. Nicolas Moretta je, dakle, Argentinac, rođen u Buenos Airesu, nastanjen u Herceg Novom, vrstan gitarista i, da odmah razjasnimo, NE isti Nicolas Moretta koji je osnivač argentinske firme More Guitars što se bavi dizajnom i proizvodnjom gitara. Ovaj Nicolas Moretta ima naobrazbu iz tango muzike i veliko sviračko iskustvo u Južnoj Americi a gde je sarađivao sa Silvanom Casavale, Rudijem i Ninijem Floresom i nastupao je, kažu mi ,,na svim značajnim festivalima širom Latino Amerike", trenutno aktivan u tandemu sa Bosiljkom, svirajući tu ljupku kombinaciju tanga i balkanske muzike.

I, mada naglašavam da je BalkArg A ,,ljupka" ploča, ona nije trivijalna. U sviranju Bosiljke Kulišić se čuje akademsko nasleđe, ne samo u disciplinovanoj, odsečnoj tehnici već i u obogaćivaju tradicionalne harmonije jednim istraživačkim duhom koji joj daje relevantnost i novi život i u dvadesetprvom veku. Ima na ovom albumu mnogo motiva za koje biste se zakleli da ste ih već čuli, ali muzika je na njemu sva autorska – dve pesme je napisala Bosiljka, dve je uradio Nicolas a ostale potpisuju zajedno – i samo je vrlo znalački smeštena u korpus tradicionalnog zvuka, da odmah bude familijarna, ugodna, pa i intimna. Stari kapetan je, recimo perfektna mala pomorska poskočica u razigranom tročetvrtinskom ritmu, tarantela sa harmonikom koja temu obradi tako detaljno da kada Moretta na gitari dobije momenat da svira ,,solo" on mora da se tako snažno transformiše u ,,barbu" da prosto osećate kako mu raste brada. Glas Žene je onda, recimo dostojanstveni valcer i ove dve pesme su pisane za radio dramu Sat Starog kapetana u produkciju Herceg Festa iz Herceg Novog. Milonga Adriatica je onda vatreni, energični tango kakvog se ne bi postideli ni u jednom argentinskom baru koji drži do sebe, bez obzira na jadranske motive koje Moretta stručno prosipa preko ritma harmonike.

Mačke se pominju na više od jednog mesta na albumu pa je Mačija igra narodnjak po svom zaraznom ritmu (,,kombinacija kola i latinoameričke polke. Oni imaju neke svoje polke koje su drugačije od naših...", kaže Bosiljka) ali sa melodijom koja ima detinji optimizam i mogla bi da bude na saundtraku naredne Super Mario igre bez ikakvih problema. Moretta i ovde plete po gitari kao iskusni tamburaš a gaženje po papučici za gas prema kraju pesme je posebno lep element koji podseća da ni akademski muzičari nisu rođeni sa metronomom u rukama i da razumeju šta znači prepustiti se žaru borbe. Mačak Žarko je sa skoro tri i po minuta druga po dužini na albumu i to je praktično epska, dostojanstvena oda mačoru koga pre slušanja ovog albuma nisam znao ali koga verujem da bih sada prepoznao ako me put nanese u Herceg Novi. Epiku i emociju ove pesme objašnjava i to da je u pitanju posveta preminuloj baki i teškom emotivnom trenutku u životu autorke a gde je pomenuti mačak fokalna tačka sećanja koje je trebalo transformisati iz bolne u plemenitu uspomenu. Treća pesma sa mačkom u imenu, Gato (para Tatin) je Nicolasova i u njoj se zapravo radi o formi argentinske narodne muzike i plesa a gitarista ju je napisao kao posvetu svom preminulom ocu, zaljubljeniku u Gato.

Za ljubitelje tradicionalnog plesa tu je Početak kolo koje je ,,kolo" samo po tome što negde duboko ima dvočetvrtinsku osnovu ali oboje muzičara sviraju u kompleksnom, poliritmičnom modusu sa temama koje se razvijaju kroz taktove i lete po skalama, i do kraja i ova kompozicija – polka! – zvuči kao nešto što biste čuli u videoigri koju bi potpisao Nintendo. A što je, ko me poznaje, jedan od ozbiljnijih komplimenata koje umem da udelim.

BalkanArg A je, prosto, album tokom koga je teško skinuti osmeh sa lica. Kombinacije tanga i balkanske muzike nisu baš naročito retke među ovdašnjim autorima podignutim na tradicijama džeza i klasike, i mnoge od njih su sentimentalne i intimne na svoju štetu. Sa druge strane, ovaj duo ima konceptualnu čistotu i radost izvođenja kojima se jako izdvaja iz te bare pune učtivih krokodila i osvaja jedan prepoznatljiv, autentičan identitet. Odlično je i čekaćemo naredni album sa apetitom:

https://balkarg.bandcamp.com/album/balkarg-a

Nisam svesno odlučio da danas pišem o dva izdanja PRILIČNO AVANGARDNOG DŽEZA nego se to prosto tako namestilo samo od sebe. Uostalom, kada Satoko Fujii izda novi album, mi stanemo mirno, to je tako i zakonski uređeno i nema prostora za neka kreativna tumačenja. Takođe, odavno nismo slušali album solo improvizacija na saksofonu. Pa eto.

Dakle, prvi album, od dva koja ćemo danas sa zadovoljstvom poslušati je Kaze & Koichi Makigami: Shishiodoshi i on nam donosi prilično urnebesan sudar japanske i evropske džez avangarde u prostoru u kome se tradicija i revolucija srdačno pozdravljaju stiskom ruke i gledaju kako jedna drugoj što efikasnije da zariju nož u leđa. Pobednici smo na kraju, mi, slušaoci, mada je fer reći i da Shishiodoshi zvuči kao ploča tokom čije su se proizvodnje muzičari baš solidno zabavljali. A i sama Satoko Fujii kaže ,,Veoma smo se zabavili praveći ovu ploču. Koichi je u muziku uneo nešto unikatno i to je i nas nateralo da sviramo drugačije". A kad kaže ,,drugačije", pijanistkinja vas priprema na preko sat vremena ljute improvizacije u kojoj se svira  i bučno i brzo ali koja ima i pasaže razoružavajuće folklorne naivnosti koju u blender ubacije Koichi Makigami, po vokaciji glumac i plesač, po karijeri muzičar, ali po interesovanjima, očigledno, renesansna ličnost.

O Satoko Fujii sam već pisao dosta opširno pa ne bih ponavljao priču o njenom životu i priključeniju. Evo teksta od jesenas o njenom kvartetu u kome je navedeno sve što o njoj treba da znate ako ste namerili da se u nekom finijem društvu predstavite kao poznavalac japanskog avangardnog džeza i njenog mesta u toj bari punoj krokodila. Za ovu priliku, pak treba da ukažemo da je Kaze jedan od projekata u kojima je pijanistkinja aktivna poslednju deceniju i po i da je prelepo videti ga u novoj inkarnaciji.

Kaze je osnovan 2010. godine, kao japansko-francuski kvartet sa sumnjivo prevelikim brojem truba a bez kontrabasa. Sa japanske strane su u njemu Satoko na klaviru i njen životni partner Natsuki Tamura na trubi, dok boje francuske zastave, sve tri, brane još jedan trubač, Christian Pruvost i bubnjar (i elektroničar) Peter Orins. O Fujii i Tamuri smo, dakle, već pisali, a Francuzi su, da ne bude zabune, vrlo iskusne, vrlo stare kajle avangardnog džeza i improvizacije.

Christian Pruvost je klasično obrazovan, sa fokusima koji su obuhvatili elektroakustičku kompoziciju, akuzmatičku kompoziciju i konkretnu muziku, i to sad zvuči JAKO akademski i ozbiljno, a Pruvost i jeste čovek koji voli da radi u kontekstima koji teorijski omogućavaju mnogo eksperimentisanja. Međunarodni ansambl Dedalus u kome svira, dvanaestočlani bend Organik Orkestra i Grand Orchestra of Muzzix – tridesetočlani ,,big bend" čiji je umetnički direktor – su sve entiteti koji istražuju kontekste u kojima veće grupe muzičara mogu da zajednički rade sa velikom individualnom slobodom. U solo kontekstima on često trubu istražuje kao nekakav totalni generator zvuka pre nego kao džez ili klasični instrument – ali na ovom albumu i generalno unutar Kazea on ume da bude vrlo zabavan i razigran.

Orins je aktivan od sredine devedesetih, naravno najveći deo vremena unutar konteksta eksperimentalne i improvizovane muzike i neki od njegovih projekata su takođe napravljeni sa idejom improvizovanja velikih grupa muzičara u isto vreme (na primer La Pieuvre, orkestar improvizatora kojim od početka upravlja dirigent, Olivier Benoit, a koji je kasnije postao umetnički direktor nacionalnog francuskog džez orkestra). Kod Orinsa je važno napomenuti da je pre nepunih dvadeset godina započeo zanimljivu saradnju između francuskih muzičara iz sfere džez-avangarde i improvizacije, sa vijetnamskim muzičarima koji izvode tradicionalnu vijetnamsku muziku i tu je odrađeno nekoliko turneja i snimljen je album.

Nije, naravno, retkost da evroamerički improvizatori traže saradnju sa muzičarima koji rade unutar tradicionalnih muzičkih modusa jer se u njima spontanost ceni a teorija ima manju težinu od ekspresije i nekako je onda i Kaze kvartet sklopljen oko ideje da se četvoro ljudi služi intuicijom, da se mnogo i sa puno respekta slušaju ostali, da se muzika kreira suptilnim promenama boje isto koliko i užurbanom, dinamičnom svirkom. Kaze je i pre saradnje sa Makigamijem već proširivao svoju postavu petim članom svirajući sa legendarnom Ikue Mori 2020. godine a postoji i varijanta Trouble Kaze u kojoj je u postavi šest članova i svaki instrument je dupliran.

Na Shishiodoshi nemamo duplirane sve instrumente, ali trubu na momente imamo u triplikatu. Koichi Makigami je veteran japanskog avangardnog teatra i plesa, čovek aktivan od ranh sedamdesetih, prvo u okviru pozorišne trupe Tokyo Kid Brothers a zatim sa trupama koje su nastupale u Njujorku i Londonu, da bi 1976. godine osnovao svoju muzičku grupu, Hikashu, legendarni japanski progresivni/ avangardni rok sastav. Bend je isprva bio doživljavan kao ,,tehno-pop" grupa, pa je imao ugovor i sa Columbijom ali je Makigami vrlo ozbiljno vukao u avangardnom smeru pa su kroz bend prošli i razni velikani avangarde, od Otomoa Yoshihidea na gramofonima do Torstena Rascha na sempleru. Hikashu je i dalje aktivan sa relativno redovnim tempom izdavanja novih albuma.

No, Makigami je paralelno nastavio da radi i u teatru, osnivajući baletski grupu Tutuland Academy sa Nicholasom Dicksonom i Kotakeom Nobutakom 1987. godine a u muzici nastavljajući da sarađuje sa velikanima avangarde kao što su John Zorn, Kazutoki Umezu, Akira Sakata, Kenji Endo, Otomo Yoshihide, Ned Rothenberg, Marc Ribot, Cyro Baptista, Jaap Blonk, Jim O'Rourke, Peter Evans, pa je čak bio i gost na nastupima Faith No More u Japanu pre desetak godina. Sa Kazeom je već nastupao 2023. godine kada je kvartet radio japansku turneju a pre toga su se upoznali kada su oni nastupali na festivalu Jazz Art Sengawa čiji je on jedan od direktora. Shishiodoshi je onda snimljen Maja prošle godine na koncertu u Lilu, u Francuskoj, gde Orins i Pruvost inače žive.

Na ovom albumu Makigami svira trubu i šakuhači ali i velikim delom izvodi vokalne akrobacije koje samo povremeno možemo nazvati pevanjem. Ljubitelji Ground Zero će se sećati šta je Yumiko Tanaka radila sa svojim glasom u ovom bendu i postoji jasno utemeljenje u japanskom tradicionalnom i teatarskom muzičkom nasleđu za ovo što Makigami radi.

Shishiodoshi je sastavljen od tri dugačke improvizacije i ovo nije album rafalnog punk-jazza, osim naravno, u momentima kada jeste. No, koncept je ovde svakako da se kompozicije razvijaju preko dužih vremenskih perioda, sa muzičarima koji imaju slobodu i odgovornost da rade šta žele ali tako da se uklope u duh kvinteta. Prva i najduža kompozicija, Make a Change, naravno, kreće glasno i razigrano i ovo je najbliskije ,,normalnom" free jazzu što ova ekipa ovom prilikom prilazi. Naravno, Kaze su vrlo navikli jedni na druge i znaju kako se ove stvari rade, ali Makigami je iks-faktor, čovek koji izvodi mnogo vokalne akrobatike i u velikoj meri usmerava tok improvizacije celog orkestra. Ako volite apsurdističke, često groteskne, u svako slučaju zabavne vokalne improvizacije, Makigami uspeva da svojim radom inspiriše i ostatak benda da se uključi pa na naslovnoj kompoziciji, drugoj na albumu, dobijamo nekoliko momenata grupnih vokalnih improvizovanja.

No, ovo nije album samo free jazza ili samo teatarskog vokalnog izraza pa tu ima i dosta vrlo apstraktne svirke, sa Satoko Fujii koja ulazi u klavir i svira direktno po žicama, Orinsovim ,,etničkim" udaraljkama i bizarnim trubačkim eskapadama koje zvuče kao da je neko uhvatio zvuk usred skoka i izgužvao ga dok se ovaj grčevito brani a Makigami iz mrtvog ugla uleće sa maničnim kricima.

Iako su ovo najvećim delom improvizacije, muzika Kazea je uvek bazirana na nekoj osnovi pa je treću i poslednju kompoziciju, Inspiration 2 potpisao Tamura. Ona kreće zvižducima i cvrkutom, transformišući se prirodno u neku vrstu malog seoskog slavlja sa udaraljkama koje najviše podsećaju na gamelan iz jugoistične Azije i razigranim, melodičnim trubama. Par minuta kasnije, zvuci se ponovo rasprše u potpunu apstrakciju, potonu u gotovo tišinu pa iz nje ponovo izrone kao jegulja što se valja po blatu i uživa da vas šokira kad se najmanje nadate. Makigami ovde svira šakuhači i nudi tribalne, repetitivne vokalizacije pre finala u kome Fujii napadne svoj klavir sa takvom furioznošću da ostatak orkestra nema drugog izbora nego da uleti u paklenu free jazz završnicu koja je publiku u Lilu, ne sumnjam, ostavila u esktazi.

Shishiodoshi nije ni lak album da se presluša, on traje dosta dugo i ima mnogo delova koji zahtevaju mir, kontemplaciju, usredsređenost, ali i otvorenost koju podrazumeva onaj ,,deep listening" što ga je patentirala Pauline Oliveros. No, on je velikim svojim delom zabavan a uvek besprekorno odvažan da isproba SVE što može da se isproba pa makar nešto od toga delovalo i naivno. I prelepo je da ljudi sa toliko decenija iskustva iza sebe IMAJU kapacitet da zvuče naivno. Kaze su, dakle, ovde u brutalnoj formi a Makigami im junački staje na megdan i saradnja koja iz toga izlazi je legendarna:

https://satokofujii.bandcamp.com/album/shishiodoshi

E, sad, drugi album je pomenuta ploča improvizacija za saksofon i to SOPRAN saksofon, onaj najperverzniji od svih saksofona, koji sviraju samo ljudi što žele da nas uhvate u raskoraku i da nikada nismo sigurni da li slušao saksofon ili klarinet. Naravno, ja sam prilično gluv čovek, hoće to posle četrdeset godina slušanja metala isključivo na najjačem, ali istina je i da saksofonista sa kojim danas imamo posla voli da svira tehnikama koje zvuk njegovog instrumenta čine avetinjskim tako da zaista niste u trenutku sigurni čuje li se to metal ili drvo.

Edu Pons: 14 soledades para saxo soprano je izašao za etiketu iz Barselone, dungchen records koja sebe opisuje rečima ,,zvuci za visoke planine". Čisto da znate ako ste krenuli u planinarenje ili, čak, na alpinistički vikend, Pons (koji je, slutim, i jedina osoba iza ove etikete) poslednje tri godine izbacuje stvari koje opisuje i kao ,,hallucinated, bastard jazz from Spain" a to su uglavnom sve projekti koje radi pomenuti sam, povremeno u saradnji sa možda nekim drugarima, ali najveći deo vremena solo. ,,A temple of sound where everything can happen" kao slogan kojim dodatno opisuje svoju muziku ne treba da vas uplaši ali treba da vas malo isprovocira, naravno.

Eduardo Pons je saksofonista koji sebe opisuje pre svega kao ,,slušaoca" a što se perfektno uklapa uz već navedenu deep listening temu današnje džez Nedelje. Klasično je obrazovan na konzervatorijumu Huesca a David Ruiz mu je bio mentor i sa njim je Pons i dalje nastavio da sarađuje na raznim projektima, a dok je sam produžio svoje obrazovanje preko ESEM programa u Barseloni. Kao svirač, on sarađuje sa većim brojem različitih projekata u raznim žanrovima među kojima su Omar Sosa & Taller de Músics Ensemble, Reptilian Mambo i muzičari poput Marine Herlop i kontrabasistkinje Giulie Valle. Pons je i sam aktian u osnivanju sopstvenih projekata, pa on stoji iza bendova kao što su Hulm, Hekura, Lidia Facerías & Edu Pons, Bang Mantra i In Roots, a nastupao je na raznim relevantnim festivalima kao što su Sónar, Slap!, Pirineos Sur, Vijazz, Estival de Jazz de Igualada, Zaragoza Jazz Festival... Pons je u ovom trenutku i predavač na pomenutoj muzičkoj školi Taller de Músics u Barseloni a ovaj album je, pa, neka vrsta serije minijaturnih studija i eksperimenata.

Naime, dok je prva kompozicija na 14 soledades para saxo soprano dugačka neke 164 sekunde, većina od četrnaest komada traje manje od jednog minuta. Pons ovde ne traži transcendenciju u iznurujućim, produženim rvanjima sa zvukom već, naprotiv, u manjim celinama gde se po jedna ideja može istražiti u nekoliko desetaka sekundi, neretko samo sa moduliranjem jedne jedine note i osluškivanjem njenog pretapanja u teksturu.

Ovo je, jasno je, spartanski kontekst, ali je pravilno odmeren. Zvuk je sirov, uhvaćen jednim mikrofonom – možda i ne profesionalnim – a svirka je posvećena, sa mnogo težine koja se daje savakom tonu. Kompozicije nemaju imena jer je ovde sve apstraktno, bestelesno i lišeno spona sa žanrovima, ali naravno da sve proističe iz free jazza i njegovih sudara sa akademskom avangardom. Pons tokom svog sviranja ne svira stvarne teme ali duže kompozicije, na primer prva, imaju prostora da se iz njih razvije tonalna improvizacija pored svih distorzija i naprslina koje njegova tehnika proizvodi. I treća kompozicija je neka vrsta dekonstruisanog džeza sa solažom koja se uzdigne i završi u dvadeset sekundi pre nego što naredna kompozicija, devedesetosekundna ,,IV" donese visoke tonove i lagani vibrato i posle nekoliko trenutaka vam se čini da slušate životinju – na primer mačku – koja pokušava da peva.

Ovakva muzika, naravno, živi na tome da slušaoca izvodi iz uobičajenog opsega boja i tonova, da mu pažnju skrene upravo na zvuk, da ga natera da aktivno sluša i prepoznaje nijanse u nečemu što isprva deluje sasvim jednobojno, dubine u nečemu što deluje kao da ima samo jednu dimenziju. ,,VI" je praktično jazz balada, samo što je neko napada na polovini a ,,VII" je pijana spirala koju izvodi zvezda padalica koju posmatrate iz nemogućeg ugla.

Kada na kraju čujete aplauz shvatite da Pons nije bio sam pred mikrofonom, i da je ovo bio duhovni striptiz najvišeg ranga. A to je uvek divno:

https://dungchenrecords.bandcamp.com/album/14-soledades-para-saxo-soprano

Čovek tako bude miran i gleda svoj posao kad odjednom sa svih strana kreću bubnjevi, kao da je neko bataljon Orka nahranio ljutom paprikom i podelio mu automatsko oružje, onda odozgo krene kontrabas kao tepih bombardovanje nakovnjima, hiljadama nakovnja i uz sve to stiže saksofon da vas ubode prstima pravo u oči, kao nekakav kjokušinkai majstor, ali taj kjokušinkai majstor je u stvari tvor a prste je prethodno umočio u najljući wasabi sos koji možete kupiti a da ne dospete na listu osoba osumnjičenih za terorizam. Sve to pa još i nadrealistički, morbidni ali istovremeno melanholični imaginarijum, oh, VRATILI SMO SE BEBO i bit će prelijepo!

Kada sam jutros došao u kancelariju, nismo imali vode. Incident koji bi inače imao snagu nuklearnog napada na miroljubivu, pacifističku zajednicu humanitarnih desk džokeja sam jedva registrovao jer su mi u glavi još odzvanjali božanski zvuci albuma James McKain, Damon Smith & Weasel Walter: ...seeing the way the mole tunnels.... koji sam slušao na putu do posla. U godini u kojoj je već izašlo PREVIŠE odličnih džez albuma upravo nam je stigao jedan koji zakrivljuje realnost oko sebe, zahteva svu pažnju koju imate i rearanžira ćelije mozga na opasne načine. Priđite da se ne derem, sve mi još uvek zvoni u glavi.

Pre nekih godinu i po dana James McKain je svojoj mejling listi poslao prilično mračnu poruku. ,,Od sutra brišem ovu Bandcamp stranicu. Molim vas da daunloudujete šta želite, ali nemojte kupovati nikakav merčandajs. Ako vam dugujem neke pare za nešto što vam nisam poslao, pošaljite mi imejl na (CENZURISANO). Više ne verujem u ovu muziku."

Ovo su poruke kakve šalju ljudi kada se nalaze u najdonjem delu sinusoide koja opisuje promene depresivnih stanja u čovekovoj ličnosti i mada se uz dosta napora iz ove jame mnogi izvuku, u tom partikularnom trenutku im se čini da nema ničega više ispred njih, da je sve gotovo i da ni jedan napor koji se potencijalno može napraviti neće doneti nikakav rezultat.

James je, znamo to i pisao sam o njegovim izdanjima više puta, jedan od najboljih i najzanimljivijih saksofonista koji trenutno rade u široko shvaćenom kontekstu avangardnog free jazza. Uzgojen na kombinaciji klasičnog ekstatičnog jazza i marksizma, James je jedan od aktuelnih heroja brizantne, beskompromisne muzike koja intenzitet improvizacije i revolucionarnost avangarde shvata i dalje smrtno ozbiljno i nema nameru da se u skorije vreme preseli u nekakvu distanciranu postmodernu poziciju.

Hoću da kažem, kada je James napisao ,,Više ne verujem u ovu muziku" moja prva pomisao bila je ,,Ne verujem Jamesu kada ovo kaže. Ovo ne piše on. Ovo piše depresija." Kao neko ko gotovo celog života koketira sa distimijom, mogu da kažem da znam kakav je to osećaj. Ali naravno da ja nisam psihijatar i naravno da je u ovakvim trenucima najviše što možete da uradite da čoveku date prostora da se zaleči i da mu javite da ste tu za njega onda kada on bude ponovo hteo da bude tu za druge ljude.

McKain je, ipak, čini se prilično uspešno prebrodio plavu fazu i, kako u kratkom tekstu koji ide uz ovaj album piše, prošle se godine pridružio dvojcu Damon Smith i Weasel Walter i prvo u studiju zabeleženo  svedočanstvo ove saradnje je album  ...seeing the way the mole tunnels.... snimljen u Ilinoju petnaestog Decembra prošle godine. James mi ga je jutros poslao, ja sam stavio slušalice na uši, izašao iz kuće i nije prošlo više od dva minuta prve kompozicije, adekvatno naslovljene Wrecked brain in the capital, a koju sam odvrnuo na najjače, kako se ovakva muzika samo i sluša, pre nego što sam se sudario sa kamionom. Da bude sasvim jasno, kamion je išao polako a ja sam išao peške, ali da sam išao malo brže najebali bismo i kamion i ja. Živ sam, dakle, ali da sam i poginuo, bio bi ovo proverbijalni DOBAR NAČIN DA SE UMRE, sa razuzdanim free jazzom koji mi vrišti u ušima dok krvarim na asfaltu.

Za Jamesove biografske podatke, ako ih već ne znate napamet, možete skočiti do mog prikaza albuma Blekingegade od pre dobre tri godine. Takođe, kupite taj album ZA IME SVETA, u pitanju je apsolutni moderni free jazz klasik.

Za biografske podatke ostala dva člana ovog trija se možete vratiti nekoliko meseci unazad i čitati moj prikaz albuma One Head Four People kvarteta koji predvodi veteran Roscoe Mitchell, ali nekako mislim da većina ljudi koja ovo čita već u najmanju ruku zna ko je Weasel Walter. Čovek na kraju krajeva ima tridesetogodišnju karijeru na OZBILJNO krvarećoj oštrici avangardnog džeza i srodnih muzika (u koje, TAKOE, ubrajamo i death metal), a i vrlo detaljnu stranicu na wikipediji, skoro sigurno detaljniju od bilo koje lasice koja se rodila na planeti u poslednjih sto godina. O Smithu sam, takođe pisao prošli put ošpširnije pa ću samo reći da je ovo ekstremno raznovrstan kontrabasista koji je svirao sa Henryjem Kaiserom, Peterom Brötzmannom, Cecilom Taylorom, Elliottom Sharpom...

Na ...seeing the way the mole tunnels.... ova tri muzičara pristupaju free jazzu iz jedne relativno izmeštene pozicije. Ako ste kod Mckaina na prethodnim izdanjima često mogli da vidite otvorene i entuzijastične posvete konceptu harmolodije koji je izmaštao veliki Ornette Coleman i direktne spone sa američkom tradicijom ekstatičkog sviranja saksofona u free jazz kontekstu, ovde se brzo primeti da su stvari nešto drugačije. I trio naglašava da je album bliži free jazzu u evropskoj tradiciji, dakle, udaljeniji od bebopa i bluza makar za širinu jednog okeana, sa ,,angularnim pristupom materijalu i inovativnom formom".

To je mnogo reči da se opiše kako je ovo album vrlo intuitivno razumljivog free jazz improvizovanja od strane trojice ljudi koji već godinama sviraju onoliko brzo i žestoko koliko to ljudska biologija, pogurana do svojih krajnjih granica, uopšte dopušta. Pomenuta Wrecked brain in the capital, koja album otvara je jedanaest i po minuta frenetične razmene vatre sa tri strane, free jazz tobogan iz pakla u kome niko ne svira ,,normalno" a svi nekako svinguju. ,,Evropska free jazz tradicija" ovde – meni – najpre znači da nema mnogo spontano formiranih fraza koje bi se razvile u blues ili gospel smeru onako kako smo to znali da čujemo kod Coltranea, Sandersa, Aylera i sam McKain ovde svira sa mnogo intenziteta ali sa jednom, čini se, novom čistotom, novom mirnoćom, notama koje traju duže i vibriraju sigurnije, sa manje harmonije nego ranije ali, ako je moguće, sa više ubeđenja.

Wrecked brain in the capital je i neka vrsta privjua za ceo album, čitava intenzivna ali sa dobrodošlim dinamičkim varijacijama. Pred kraj kompozicije Walter i Smith sviraju sami i to je TOLIKO gusta, dobra i moćna svirka da se čovek za trenutak glasnim šapatom zapita je li njima dvojici uopšte trebao McKain. A onda McKain ponovo sebe uvede u sliku držeći duge, meditativne tonove koje onda zalomi u smeru distorziranog štektanja da se odmah ujedete za jezik i shvatite da su vaša izdajnička usta počinila jeres.

She sucks in the rose of the cold je onda kompaktni, kondenzovani nastavak. Smith inače svira kontrabas proteran kroz pojačalo i koristi sve nepoštene prednosti koje mu amplifikacija daje, nudeći svu najmračniju dubinu najmračnijih registara svog gigantskog instrumenta da grmi i valja planine ispred sebe, ali i cvrkućući nestašnim flažoletima i atonalnom škripom svaki put kada pomisli da McKainu treba plesni partner u tenor-opsegu. Naravno, McKain zna mnogo trikova pa je za ovu, drugu kompoziciju, on na bariton saksofonu nudeći duboka, meditativna brujanja i opijene, teturajuće fraze sa pokojim skokom u overblowing vrištanja. Smith se valja duboko u crnini a Walter obojicu nosi kao cunami.
   
A cloud which does not last je onaj predah koji očekujete posle petnaest i po minuta juriša koji album otvara. Ovo je ono što ljudi u biznisu zovu ,,neidomatskom improvizacijom" osim što je ona sa decenijama postala idiom za sebe. No, McKain, Walter i Smith to rade sa toliko spretnosti, ubeđenja i inventivnosti da čak i kompozicija u kojoj nema ritma, nema fraza, i muzičari se samo (!!!) dobacuju najapstraktnijim zvukovima koje mogu da proizvedu, zvuči kao audio verzija nekog istočnoevropskog eksperimentalnog crtanog filma za koji ste sigurni da ste ga negde 1990. godine neočekivano videli na televiziji u nekom bizarnom terminu i sad ćete provesti celo popodne na JuTjubu pokušavajući da oživite u sebi taj osećaj apsolutne slobode i kosmičke ekspanzije uma koji ste tokom tih desetak minuta imali.

Iako sam rekao da je McKain ovde ,,čistiji" i ,,mirniji", njegova svirka je i dalje intenzivna, samo na nove načine. U jednom trenutku na ponovo brutalnoj i brzoj Its corpse is strewn with flowers njegov tenor saksofon zvuči kao da se dva gavrana svađaju putem telegrafske veze, šaljući jedan drugom pasivno-agresivne uvrede Morzeovim kodom. ,,Tvoja majka nosi jaja a ne znaš ni čija BEDNIČE" ,,Uzmi taj tvoj kljun i zabij ga sebi u smrdljivu kloaku jer ionako ceo mirišeš na guano!!!!".

No, izvinićete me što moram da posvetim još malo vremena oduševljavajući se Walterovom svirkom. Ovaj čovek, da se razumemo, svira i druge instrumente sem udaraljki, ali na bubnjevima je on postigao ono što je sveti gral i sanjani ideal svakog muzičara: sopstveni, unikatni glas. Waltera ćete UVEK prepoznati, ma ko da su drugi muzičari u ansamblu i to je valjda najveći kompliment koji umem da smislim. Njegov stil sviranja – koji bismo mogli opisati kao da slušate hardbop big-bend sastavljen od samih automatskih pušaka i sve pucaju rafalno u isto vreme – je istovremeno agresivan, oslonjen na mukotrpnim, decenijskim vežbanjem građenu tehniku, ali i suptilan, sa puno osećaja za dinamiku, teksturu, ali i zvuk svake note. Walter, koji je ovo i miksovao i masterovao (inženjer zvuka je bio Ryan Wasoba) naravno ima mozak drugačiji od nas ostalih, onaj koji je u stanju da individualno čuje svaku od stotina i hiljada nota koje je vlasnik tog mozga odsvirao na albumu, svakoj nađe idealnu poziciju i onda joj omogući da se čuje na najbolji moguć način. Bring me Schnapps, Fame & Love ali pogotovo The Shit of four thousand years koja album zatvara prikazuju Waltera na vrhuncu moći ali i ostalu dvojicu kako uzleću u spirali uz orkan free jazza što se kreće NEMOGUĆOM brzinom i završava se u produženoj Super Saiyan detonaciji kakvu vam niko drugi na kugli zemaljskoj neće prirediti. Slušajte!!!!!!!!!

https://jamesmckain.bandcamp.com/album/seeing-the-way-the-mole-tunnels

Danas sa velikim zadovoljstvom predstavljamo jedan album na kome svira jedan od meni omiljenih mladih jazz pijanista, a onda i jedan album solo improvizacija za bas klarinet. Taman kako i bog zapoveda da se provodi Nedelja, dostojanstveno ali bez POTPUNOG opuštanja.

Finn Genockey: Tacet Trust je debi album kompozitora po imenu Finn Genockey, momka iz Londona i primer te neke međunarodne pa i međukontinentalne saradnje koja savremenim, mladim džez muzičarima nekako prirodno dolazi. Kvartet sa kojim je Genockey snimio ovaj album sopstvenih kompozicija je, pritom, malo i različit u postavi od Inc Quartet ili International Quartet ansambla sa kojim je ove godine nastupao po Londonu najavljujući izlazak albuma, tako da je u pitanju jedna fluidna grupa muzičara koja ipak ima neki osoben, prepoznatljiv zvuk, a za koji je zaslužan pre svega autor muzike i šef benda, a koji je – bubnjar.

Finn Genockey je sa jedanaest godina čuo Tonyja Williamsa pa je poželeo da i sam svira bubnjeve KAO I SVAKO ZDRAVO DETE, dodaću. Dalje je slušao Elvina Jonesa i Briana Bladea i njihov slobodni, poliritmički stil se dobro čuje u njegovoj svirci na ovom albumu. No, pošto veli da su ga opčinile i džez harmonije, pored bubnjeva je poslednjih deset godina svog života posvetio i pijanističkoj naobrazbi i sada se ravnopravno smatra pijanistom i bubnjarem. Studirao je na školama Junior Trinity i Junior Royal Academy of Music Jazz a sada je na Guildhall School of Music and Drama i veli da je veoma inspirisan da se i dalje obrazuje i akademski usavršava.

No, on je istovremeno i aktivan živi muzičar, unutar više raznih projekata, od sopstvenog benda koji je zamišljen kao posveta muzici Kennyja Wheelera, pa do The London Intercollegiate Jazz Orchestra, big benda koji je sam osnovao i za koji piše muziku. Svirao je i snimao i sa drugim muzilčarima (Emma Rawicz, Orla Gartland) a Tacet Trust je prvi album koji potpisuje kao kompletan autor i lider ansambla.

Pomenuti omiljeni mladi pijanista je Danac Rasmus Sørensen, čovek o čijem sam debi albumu pisao pre tri godine i koji je svoje vreme tada provodio na transverzali Danska-Švedska-SAD (partikularno Njujork, a gde je snimao albume sa još nekim muzičarima o kojima nisam pisao), ali sada ga vidimo i kao nimalo nedobrodošlog novog učesnika londonske džez scene. Pored njega na Tacet Trust sviraju Genockeyjevi stalni saradnici, trubač i flugelhornista Josh Short i kontrabasista Nico Klöffer. Short je londonski komšija koji se do sada već pojavio na par recentnih izdanja sa drugim liderima a Klöffer je nemački kontrabasista koji ovaj instrument – u  njegovoj džez inačici – studira na visokoj školi Hochschule für Musik und Tanz Köln u, dakle, Kelnu, a sarađuje sa postavama kao što su Silent Explosion Orchestra ili 4Fliegen.

Za mene neiznenađujuće, Sørensenov pijanistički vatromet je ono što stoji u prvom planu albuma Tacet Trust. Nije da je Danac neki siledžija koji se nametljivo gura u prve redove i naravno da pričamo o albumu kompleksnih ritmičkih struktura i dinamike, kako to zna da bude kada bubnjari pišu muziku, ali čini mi se da Sørensen naprosto pleni zrelošću koja podrazumeva vrlo smele improvizacije oko Genockeyjevih zadatih tema i harmonija, sa razigranom, razrađenom hardbop rukom koja ne daje u proizvodu agresivnu muziku ali se ČUJE između svirke svih ostalih. The Tree Atop the Hill, recimo, rani, osmominutni hajlajt albuma, bi trebalo da nosi Shortova flugelhorna ali Short je svira nežno, melanholično kontemplirajući o devonskom krajoliku koji je tema pesme, pa je Sørensenovo snažno hardbop improvizovanje baš ona injekcija energije koja paše uz složene ritmičke obrasce i promene. Napisana za big bend ali na kraju aranžirana za kvarte ova pesma je i neka vrsta legitimacije tehnike i kvaliteta sve četvorice muzičara.

Odmah iza nje je Midnight, impresionistički, prilično kinematski komad u kome Short svira ekspresivnije, a Sørensen postavlja scenu na kojoj se ostali igraju jednostavnim, a vrlo evokativnim pointilističkim radom na dirkama na koji se zatim nadovezuje filigranski vez na bubnjevima i kontrabasu.

Genockey je inče jedan od onih bubnjara koji bubnjeve shvataju kao INSTRUMENT a ne samo alatku za brojanje ritma pa su njegove kompozicije izrazito dinamične i ritam se u njima menja često, tempo nije nužno fiksiran a ima puno prostora za izletanje iz zadate teme koji svi muzičari obilato koriste. U The Yawning Sun je Short pogotovo upečatljiv sa mnogo odlične, reske a senzitivne trube u soliranju. Naravno, kad Sørensen preuzme solo – posle već SJAJNIH ideja u pratnji – ovo je demonstracija koliko je ovaj čovek sazreo u par godina što je proteklo od njegovog debi albuma, prikaz muzičara koji džez DUBOKO razume i svira ga sa mnogo autoriteta.

Nećemo da pišemo baš o svim pesmama na albumu, ali Tacet Trust ja prijatna, vitalna ploča kompozicija koje su optimistične, prilično, čak i romantične, a čije izvedbe su naprosto radosne. Slušajte energični bop I Was Born Yesterday But I Stayed Up All Night i znaćete o čemu pričamo:

https://freshsoundrecords1.bandcamp.com/album/tacet-trust

Sa druge strane današnjeg matinea imamo jednog čoveka na bas klarinetu. I drugo nam neće ni trebati. Daniel Paz: Equilibrio je serija improvizacija za bas-klarinet koje izvodi meksički muzičar Daniel Paz i, za razliku od nekih drugih albuma za samostalni instrument ovog tipa, u pitanju je iznenađujuće topla, prijatna kolekcija lepih tema i strastvenih improvizacija koje ne propuštaju da profitiraju od tog svedenog, pomalo i svečanog konteksta koji se podrazumev kada imate samo jednu osobu ispred mikrofona i potpunu golotinju.

Paz je klarinetista i kompozitor iz Meksiko Sitija sa istorijom nastupanja na festivalima po Srednoj Americi i SAD i više aktivnih projekata. Jedan od njih, Ojos de gato NIJE istoimeni italijanski orkestar osnovan da se oda pošta Gatu Barbieriju, već ekipa okupljena da se svira Pazova vizija ciganskog džeza. Drugi, Polka Madre, je američko-meksičko-evropski projekat u kome se spajaju polka, balkanski folk i recimo nekakav postpank, pa je tu onda Ficus Trío, avangardni spoj free jazza i slobodne improvizacije u postavi bubanj-električna gitara-klarinet. Za nežnije dušice tu je Tres Tristes Tangos, opet trio (kontrabas, harmonika, klarinet) ali koji svira ,,rustičniju" muziku.

Paz, dakle, sedi na nekoj lepoj sredini između avangarde, improvizacije, slobode sa jedne strane, i dobro istražene tradicionalne i plesne muzike sa druge a sa Equilibrio ga čujemo u toj ogoljenoj formi gde nema laži, nema prevare, svaki pokušaj glume se čuje i u ovakvim kontekstima muzičari ili sazrevaju ili ginu.

Paz ne gine. A mislim i da sazreva. Štaviše, on kaže da je materijal na ovom albumu snimljen 2018. godine u momentu kada je tražio ravnotežu. Sada, veli, kada ju je našao, usuđuje se da album i objavi.

Jasno je zašto muzičar strepi od toga što će se ovde čuti potpuno sam, bez ikakvog drugog zvuka da se iza njega zakloni, bez ikog drugog da ponudi kontratezu na ijednu njegovu tezu, ali mislim da Paz apsolutno nema čega ni da se plaši ni da se stidi. Njegove improvizacije su sigurne, štaviše dobar deo vremena razigrane i dostojanstveno radosne, sa sigurnim radom kroz spontano nastale teme i ukusom za harnoniju. Naravno, ton bas-klarineta je dubok, prijatan i nekako po definiciji lepo legne na ljudsko uho pa album onda nije u startu toliko konfrontativan za neutreniranog slušaoca kakvi su neki drugi slični projekti o kojima sam tu i tamo pisao. No, Paz nije sebi u zadatak stavio da samo uljuljka sebe ili slušaoca u zvonke, tople tonove i prijatno zrnaste teksture i njegova izletanja u atonalnost i gestularnu svirku su uzbudljiva i dobro sede uz tradicionalniji džez program. Sa Espera, recimo, imamo kompoziciju od skoro šest i po minuta koja fino profitira od laganog pomeranja od svirke po skalama u kojoj se kontemplativno istražuje tonalnost, prema distorziranim, energičnim ekscesima koji su ovde ipak pre svega punktuacija a ne krešendo.

Después de los patos je još jedan dobar primer svirke u vrlo klasičnom modusu koja prelazi u ,,avangardu" sa proširenim tonalnim opsegom instrumenta i netradicionalnim tehnikama sviranja.

Paz ima i naglašenije džez soliranje u, recimo, dinamičnoj, energičnoj ¿¡Quién voy!? koja podseća koliko ovaj instrument ima širok tonalni opseg i koliko je dobro kada imate muzičara koji ume da ga iskoristi ovako sigurno. Humito je onda meditativna, gotovo pastoralna, jednostavna pesma u kojoj imate utisak da je autor zaista dosegao ravnotežu koju je tražio, Camaleón je egzotični, kontemplativni prolazak kroz donje registre, a Motivo na kraju albuma nudi po malo od svega što smo već čuli u jednom počasnom krugu koji zaokružuje iskaz. Veoma lepo:

https://danielpaz.bandcamp.com/album/equilibrio

Danas se bavio gotovo isključivo avangardom sa, IPAK, dovoljno korena u džezu da niko ne ode kući nezadovoljan. Malo ćemo prošarati po Ujedinjenom kraljevstvu, malo po SAD, biće dosta zabavno.

Gledajući šta je ovog proleća sve izašlo na sjajnoj etiketi Jazz in Britain, odabrao sam da danas slušamo Sarost: Aurora, album novog trija u kome sviraju neki baš veteranski muzičari i koji nudi muziko što je, iako improvizovana i to od strane tri matora bela Britanca, ili BAŠ ZBOG TOGA ŠTO JE improvizovana od strane tri matora bela Britanca nekako ljupko bliska ekstatičnom američkom džezu šezdesetih godina prošlog veka, nesputane ekspresije, tragalačke dispozicije, duševne, moćne melodije i eksperimentatorskog, pustolovnog duha.

Sarost je osnovan nedavno. Ne kažu tačno kada, ali je sa nastupima počeo negde prošle godine, tako da se radi o svežoj postavi u kojoj sviraju tri čoveka što se znaju, i u različitim kombinacijama zajedno sviraju dobrih četrdeset+ godina. Na bubnjevima je ovde Mark Sanders, legenda britanskog fri džeza i slobodne improvizacije, profesor na Konzervatorijumu Lids i gostujući predavač na Kraljevskoj akademiji i Konzervatorijumu Birmingem i čovek koji je kroz gostovanja na raznim drugim visokim školama kroz šake propustio popriličan broj generacija mladih džez i improv muzičara, dajući im poduke i usmerenje. O Sandersu sam već pisao, ali da podsetim da je u pitanju čovek sa zastrašujućom karijerom i saradnjama što ubrajaju tako moćna imena kao što su Roscoe Mitchell, Evan Parker, Wadada Leo Smith, John Butcher i Christian Marclay.

Na sedmožičanom (!!!) kontrabasu je Paul Rogers, druga legenda britanske improvizacije, džeza i avangarde čovek koji je u ruke uzeo akustičnu gitaru sa dvanaest godina a ona je na sebi imala svega četiri žice. Ovo ga je, dakako, predodredilo da postane basista pa će Rogers pet godina kasnije, 1973. godine kupiti svoj prvi kontrabas. Iz Velsa se preselio u London naredne godine i tamo svirao po pabovima, da bi ga Mike Osborne uveo u londonsku džez scenu gde će Rogers skakati od postave do postave, od projekta do projekta, sa bine na drugu binu i nakupiti mnogo iskustva radeći sa takvim imenima kao što su Elton Dean, Keith Tippett, John Stevens, Howard Riley, Stan Tracey, Ken Hyder, Alan Skidmore, Evan Parker, Tony Marsh, Kenny Wheeler, John Etheridge... Od osamdesetih tešnje sarađuje sa ljudima kao što su Tony Levin, Alan Skidmore i Paul Dunmall a njegov trio sa Levinom i Dunmallom se pridružio pijanisti Keithu Tippettu da bi nastao legendarni kvartet Mujician. Onda se Rogers 1987. preselio u Njujork, i tamo tokom godinu i po dana – iako je živeo u Bronksu – radio sa kremom downtown scene i ljudima kao što su Gerry Hemingway, Don Byron, Myra Melford, Mark Dresser, Tom Cora, Tim Berne. Onda se vratio u Evropu, živeo u Francuskoj, radio sa neverovatnim brojem muzičara (Elton Dean, Sophia Domancich, Andrew Cyrille, John Zorn, Derek Bailey, Lol Coxhill, Barry Guy, Joachim Kuhn, Alexander von Schlippenbach) i počeo intenzivno da komponuje. Rogers je i danas vrlo aktivan sa recentnim albumima što ih je snimio sa, na primer, Paulom Rutherfordom i Emilom Grossom.

Na saksofonima je ovde Larry Stabbins, sedamdesetpetogodišnji muzičar i kompozitor iz Bristola, obrazovan da svira klarinet kada je imao osam godina, veran saksofonu (sa povremenim izletima na flautu) od jedanaeste a profesionalni, plaćeni muzičar od dvanaeste godine. Sa šesnaest je počeo da radi sa Keithom Tippettom i nakon prethodnih nekoliko sezona cepanja soula i fanka zatekao se usred britanskog free jazz melting pota, kao član bendova poput Centipede, Ark Tapestry, Keith Tippett Septet. Sarađivao je i sa legendarnim južnoafričkim perkusionistom Louisom Moholom, pa dalje krenuo u ozbiljnom free jazz i free improv smeru, radeći sa projektima kao što su Chris McGregor's Brotherhood of Breath John Stevens' Spontaneous Music Orchestra, Spontaneous Music Ensemble, pa onda produžujući u smeru London Jazz Composers Orchestra i saradnji sa Peterom Brötzmannom u Alarm Orchestra i Marz Combo. Bio je i u kvartetu Eddieja Prevosta, a onda se pridružio bendu Weekend, kultnom velškom, prilično avangardnom pop projektu koji je iza sebe ostavio malo muzike ali veliki uticaj. Radio je sa Eltonom Deanom, Tonyjem Oxleyjem, Simonom Boothom i mešao free jazz sa raznim ,,etničkim" muzikama, udruživeo se sa didžejevima i svirao sa Adrianom Utleyjem iz Portishead, tesao svoj izraz i komponovao.

Kad se ovako tri jake muzičke ličnosti okupe pod jednim metaforičkim krovom, rezultirajuća muzika može da bude ili veličanstvena proslava slobode i kreativnosti ili mučno sudaranje ego-tripova, no nagađate da sa Aurorom dobijamo ovo prvo. U pitanju je studijski snimak urađen dan nakon nastupa trija Sarost na Bath Jazz Weekend fešti Januara ove godine i jedno zaista impresivno sažimanje tri fantastične karijere u nešto manje od sat vremena slobodne, a opet vrlo strukturirane, spontane a usmerene muzike.

Aurora je podeljena u četiri kompozicije, mada su ovo, naravno, relativno arbitrarne podele  i materijal treba slušati kao celinu. U skladu sa svojim zaista dugim karijerama i formativnim godinama u periodu kada je američki free jazz eksplodirao u galaksije neverovatne kompleksnosti i spiritualnosti, pritom utičući presudno na radove prekomorskih kolega, Aurora je muzički opus u kome je proces interakcije muzičara i pronalaženja načina da se da zajednički iskaz a da svako ima slobodu da unutar tog iskaza iskaže sebe važniji od toga da se unapred dogovore teme, tempo ili registar u kome će se svirati. Opet, vidi se da Sarost nije ad-hok postava i da ova tri čoveka sviraju zajedno pa je Aurora već od prve kompozicije, gotovo petnaestominutne First Lights, karakterisana laserski usredsređenom svirkom.

,,Slobodna improvizacija" ovde ne podrazumeva reinvenciju muzičkog jezika od nule i ,,zaboravljanje" sve naučene tehnike i teorije kako bi se devičanski neukaljano ušlo u ocean zvuka. Sarost je prevashodno free jazz trio, utoliko što se ovde cene gruv, melodija i atmosfera, a spontano nastale teme se sa razumevanjem prihvataju od strane celog benda i istražuju dosledno i bez imperativa da se pobegne od harmonije ili ritma. Stabbins je svakako neko ko predvodi taj juriš, sa moćnim tonom i dubokim istraživanjem frekvencije ljudske duše putem snažnih vibrato motiva na tenor saksofonu. Sanders nudi složenu poliritmičku tapiseriju i dobro odmerene akcente a Rogers je sa svojim sedmožičanim instrumentom neka vrsta okrestra unutar orekstra. Ima ovde i dosta klasičnih freakout krešenda, ali muzika Sarost nikada ne zvuči usiljeno niti odglumljeno i uvek čuva gruv.

67 South dopušta ritam-sekciji da postavi temelje pre nego što Stabbins uleti na sopran saksofonu. Njegova arpeđa i visoki, napukli tonovi se dramatično kontrastiraju atonalnim teksturama kontrabasa i Sandersovim složenim ritmovima, i mada je ova kompozicija tiša nego ona prva, 67 South je sedamnaest i po minuta tenzije, tamne energije, odlazaka u neidiomatskim smerovima potpuno slobodne improvizacije.

67 North je kraća sa svojim osam minuta i deset sekundi trajanja i nudi Stabbinsa u svečanom raspoloženju dok improvizuje himnični uvod na sopran saksofonu, nudeći smirenu, optimističnu meditaciju koja će postepeno preći u bučni freakout kada se umešaju ostala dva muzičara. Sanders udarcima u metal plete lavirint odjeka i abrazivnih šumova a Rogers radi stakato rifove gudalom i sve deluje kao da se tri muzičara trkaju jedan sa drugim, pazeći ipak da niko nikog ne pretekne i da se preko linije cilja pređe zajednički. Gospoda.

Jedanaestominutna Boreas Curtains koja zatvara album ponovo ima Stabbinsa na tenor saksofonu. Iako Stabbins na neki način predvodi ovaj projekat svojim proklamacijama melodije, sve kompozicije sem ove potpisuje ravnopravno čitav trio. Jedino, dakle, u Boreas Curtains vidimo da je kao četvrti autor potpisan i Keith Tippett, veliki kolega i lider preminuo 2020. godine i ova kompozicija kroz metodičnu, posvećenu improvizaciju razvija se u spiritualnu, dirljivu himnu što do kraja ne gubi svoj fri džez ,,drajv" ali zvuči meditativno, dostojanstveno, dirljivo. Prelep album i apsolutno zakucavanje od strane tri veterana:

https://jazzinbritain1.bandcamp.com/album/aurora 

Drugo i poslednje izdanje za danas je po formi bliže klasičnoj akademskoj muzici i zatiče svoje muzičare na uskoj ali uzbudljivoj ivici između džeza, atonalne kompozicije i slobodne improvizacije. ,,Kamerniji" po formi ali i dalje zanimljiv, Jonathan Reisin: Too Good X Unreality je i izdanje fenomenalnog austrijskog izdavača Boomslang Records koji izbacuje toliko dobrih albuma u jedinici vremena da moram da se aktivno uzdržavam kako ne bih ove nedeljne osvrte na džez pretvorio u tekuću reklamu za Boomslang.

Jonathan Reisin je rođen u Izraelu, ali živi u Bruklinu, što je generalno SUPROTAN smer od onog što ljudi inače rade, ali valjda i jedini način da mladi muzičar željan učešća u najvrelijim muzičkim eksperimentisanjima na planeti ispuni svoje snove. Kao klinac koji je odrastao u ,,malom gradu u Izraelu", Reisin je sa šest godina počeo da uči da svira violinu što mu je poklonio deda. Deset godina je trajala njegova klasična naobrazba kao violiniste, presecana čestim odlascima da se gledaju nastupi Izraelske filharmonije, da bi ga onda školski fank bend pitao da li bi im se pridružio ali pod uslovom da pređe na saksofon jer, jelte, radilo se o rekosmo, FANK bendu. Reisin je pristao i naravno, ovo ga je odvuklo u smeru istraživanja džeza i improvizacije. Već dve godine kasnije je svirao džez festivale po Francuskoj i Južnoj Koreji a onda i snimio album sa sastavom Batterista predvođenim muzičarima iz Nju Orleansa.

Studirao je na Džez institutu Muzičke škole Rimon gde je ušao 2017. godine, a gde su ga podučavali Yoni Rechter, Mordy Ferber, Avishai Cohen, da bi onda po dobijanju stipendije 2019. godine došao u SAD, da studira na Berkliju i tamo diplomirao pa posle zaradio i master. Navodi da je saradnja sa muzičarima kao što su George Garzone, Kris Davis, Joan La Barbara, Francisco Mela, Joe Morris, Billy Martin, Ingrid Laubrock i Sylvie Courvoisier na njega imala veličanstven uticaj, pa je 2022. godine Reisin krenuo i sa sopstvenom diskografskom karijerom izdajući debi album.

Too Good X Unreality mu je treći album, nastao iz dvogodišnje saradnje sa pijanistom po imenu Shinya Lin i bubnjarem koji se zove Jarred Chase. Lin je zanimljiv lik, neko ko klaviru prilazi sa idejom prepariranja i kombinovanja elektronike sa akustikom, pod uticajem dva velika uzora: Johna Cagea i Cecila Taylora. Baziran u Njujorku i suosnivač kolektiva Chaospace, a koji se bavi podrškom azijskim, jelte, muzičarima i multidisciplinarnim umetnicima, Lin je posvećeni improvizator i muzički eksperimentator, sa već solidnim diskografskim tragom nastalim u poslednjih šest godina. Jarred Chase je bostonski mladi muzičar koji iza sebe nema previše snimljenog materijala i koji se, pošto je i sam studirao na Berkliju, sa Reisinom verovatno poznaje sa fakulteta.

Too Good X Unreality nije ploča gruverskog džea, ali to valjda u ovom trenutku niko ni ne očekuje. Iako se ovde da čuti i ponešto standardnih džez skala, većina muzike je više kamernog, više avangardnog tipa, sa Linom koji daje veliki deo atmosfere i pronalazi mnogo apstraktnog, tuđinskog zvuka u utrobi svog prepariranog klavira. Chase je metodičan perkusionista, neko ko ne voli da zvučnu sliku prekriva nepotrebnim udracima i notama i njegova komunikacija sa Linom je disciplinovana, nudeći skelet na koji saksofonista može da nanosi forme i boje. Ovo je vrlo izraženo u centralnom delu albuma, u naslovne dve kompozicije Too Good X Unreality Pt. 1 i Pt. 2 gde je muzika često svedena na izolovane note, zvuke i udarce, često bestelesna pa i hermetična, bliža Johnu Cageu nego Cecily Tayloru ali uvek zanimljiva i nikada nesigurna u koju je stranu krenula.

Nije sve baš TOLIKO apstraktno na albumu i, recimo, Walk and Talk koja album otvara nudi nešto bliže kamernom džezu sa Reisinom na sopran saksofonu kako razmenjuje fraze sa Linom i vozi se po skalama dok Chase drži ritmički temelj na kome dvojica drugih muzičara munjevito menjaju tempo i smer sviranja. Na Through The Glass trio na momente ima praktično čiste free jazz ispade, sa snažnim tenor saksofonom i energičnim ritmičkim radom, ali ovo su epizode u dužoj kompoziciji koja nema problem i da ode u te hermetične daljine i svedene muzičke konstrukcije karakteristične za Reisinova interesovanja u ovom momentu.

Lin predvodi Offertorium svojim klavirskim resitalom iz koga izranja ostatak kompozicije, dramatično, ali i pomalo crtanofilmovski prenaglašeno. To je dobra kombinacija i ova kompozicija preko svojih osam minuta trajanja uspeva da ponudi i formalnu disciplinu avangardnog eksperimentisanja i džezerskiju razigranost.

I na Turn Off the Voices (For Jimmy) Lin i Chase nude vrlo tuđinski, vrlo hermetičan ambijent udaraca i tekstura u koji Reisin uspeva da udene nežniju, emotivniju meditaciju na tenor saksofonu, da bi do kraja i on prihvatio apstraktni, jump-cut pristup izgradnji ovog komada. Ironično, poslednja kompozicija se zove Prelude i ovde se Reisin vraća na sopran saksofon, predvodeći trio atonalnim cvrkutom na koji mu Lin i Chase odgovaraju sitnim, ljupkim improvizovanjem. Album cerebralne muzike, svakako, ali sa dosta uzbuđenja i lepih slika:

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/too-good-x-unreality
https://jonathanreisin.bandcamp.com/album/too-good-x-unreality

RTS reko nema više vrućina, al zato ima još ambient džeza, ovoga puta iz arhive. Dva Italijana i Austrijanac, izašlo na kaseti 1993. Discogs kaže da postoji i digitalno izdanje, ali nisam uspeo da mu uđem u trag. Ceo album se može poslušati ovde

https://youtu.be/WdOYGd0Vleg?si=KtWyTNSxYVd6NdSD

A može i da se skine ovde

https://433rpm.blogspot.com/2017/05/aquarello-to-cover-dark-cassette-deep.html?m=1

Danas imamo jednu posvetu nedavno preminulom muzičaru. No, tu posvetu nisam napravio ja nego Bill Laswell. A to je verovatno i bolje. Aïyb Dieng on Bill Laswell project: Akashic Bassmatter: The Space Between je jako dugačak i komplikovan naslov albuma koji sakuplja nekoliko živih snimaka u kojima možemo čuti razne postave kako sviraju koncerte na raznim mestima na svetu, a koje ste MOŽDA do sada čuli ako ste pretplaćeni na Bandcamp Billa Laswella, takozvani ,,Bassmaster" program. Kako ova pretplata košta popriličnih 22 dolara mesečno slutim da niste. Ali ako se pretplatite, imaćete pristup ne samo celom ,,javnom" katalogu koji postoji na ovoj stranici već i ekskluzivnim izdanjima, ekskluzivnim informacijama, ekskluzivnom merčandajsu itd. Naravno, znamo ko je Bill Laswell i teško je išta zameriti čoveku koji je muziku ovoliko zadužio na tome što ceni sebe, svoj minuli i sadašnji rad.

Ali da li znate ko je Aïyb Dieng? Statistički, verovatno ne znate i ovaj album će biti idealna prilika da se sa njim upoznate, nažalost tek nakon što je ovaj veliki muzičar umro., 13. jula ove godine. Laswell je sa njim sarađivao decenijama i zapravo prvi solo album na kome je Dieng bio autor najvećeg dela muzike (i imao neke fantastične kontributore, kao što su sam Laswell, Trilok Gurtu, Pharoan Sanders, Nicky Skopelitis, Bernie Worrell, Umar Bin Hassan i Bootsy Collins), naslovljen Rhythmagick, izašao je baš za Laswellovu etiketu, Subharmonic, 1995. godine, snimljen u Laswellovom studiju Greenpoint u Bruklinu.

Ali Dieng je svoju muzilčku karijeru započeo značajno ranije. Rođen 1947. godine u Senegalu, Dieng je postigao ono što mnogi dečaci u zapadnoj Africi sanjaju i već sa četrnaest godina živeo od udaranja u bubanj. Ovo je bilo u okviru grupe Xalam, rođačkog benda u kome je bilo devet članova šire porodice, negde ranih šezdesetih godina i Xalam su postali neka vrsta ne samo nacionalnog već i regionalnog fenomena sa uticajnom karijerom koja je inspirisala mnoge druge slične grupe u ovom delu Afrike. Kako je nekako bila i poželjna trajektorija u ono doba, Dieng je do 1968. godine uspeo da postane dovoljno veliko ime da se preseli u Pariz i tamo se nametne kao ozbiljan, prilagodljiv perkusionista koji je mogao da sarađuje sa veoma različitim muzičarima. Pričamo, naravno, o periodu, kada su mnogi afroamerički muzičari bežali u Evropu jer su tamo bili prihvatani kao ozbiljni umetnici i trpeli manje rasizma nego kod kuće, pa je Dieng u ovom periodu sarađivao sa takvim imenima kao što su Don Cherry, Colin Wolcott, Kenny Clark, Rashied Ali, cepao free jazz ali i funk i blues.

Njegov prvi snimljeni materijal će biti u mnogome i sažetak upravo ovih tendencija u muzici tog vremena, spoju zapada i ,,globalnog juga", avangarde i tradicionalne muzike, eksperimentalnih tehnika i tehnologija sa folklorom. Pričamo, naravno, o albumu Fourth World, Vol. 1: Possible Musics Briana Enoa i Jona Hassella , urađenom u Njujorku 1980. godine na kome su ova dvojica vizionara slobodno spajala različite muzike i filozofska nasleđa, kreirajući intelektualni melting pot iz koga će izaći STRAŠNO mnogo dobri stvari tokom narednih četrdeset godina. Ne najmanje bitno je svakako to da se dobar deo karijere samog Billa Laswella može percipirati kao eksperimentisanje upravo u prostoru koji su Eno i Hassell opisali ovim albumom.

Laswell nije svirao na ovom albumu, ali pored Dienga smo na njemu mogli da čujemo i ljude kao što su velški basista Percy Jones ili brazilski perkusionista Naná Vasconcelos i ovo je tada već veoma iskusnom senegalskom perkusionisti otvorilo mnoga vrata.

Nešto od toga bilo je u domenu džez muzike, na primer saradnja sa japanskim pijanistom Masabumijem Kikuchijem – saborcem Milesa Davisa, Sonnyja Rollinsa, McCoy Tynera itd. – ali Aïyb Dieng je imao tačno onu idealnu kombinaciju radne discipline i dubokog poznavanja ,,egzotične" muzičke tradicije da bude obavezan deo menija na albumima veoma različitih muzičara koji su tokom osamdesetih lagano otkrivali World Music koncept i pokušavali da ga uključe u svoje opuse. Tako je Dieng sarađivao sa Yoko Ono, sa Mickom Jaggerom (na albumu She's the Boss koji ja još uvek imam na polici iza leđa u domaćem vinilnom izdanju), sa Gingerom Bakerom, Williamom Burroughsom, sa Edom Blackwellom, sa Haroumijem Hosonom pa i sa Bobom Marleyjem. Naravno, saradnja sa Billom Laswellom koji je već osamdesetih bio ugledni producent sa perfektnim uhom za mnoge muzike koje nisu spadale u korpus zapadnjačkog popa, mu je bila više nego značajna pa je tako Dieng sivirao i na albumu Sound-System Herbieja Hancocka 1984. godine, koji su zajednički producirali Hancock i Laswell, a gde se perkusionista pojavio zajedno sa takvim imenima kao što su Wayne Shorter, Hamid Drake, Henry Kaiser, Toshinori Kondo, naravno ponovo Skopelitis, Laswellov verni saradnik. Dieng je pred kraj života živeo na Floridi i zaravo iza sebe ostavio srazmerno malo snimljenog materijala. Veliki deo recentnih snimaka je bio unutar postava koje je predvodio Bill Laswell pa su tako ove godine unutar Bassmatser pretplate izašli albumi poput Molde i Moers, oba snimljena u prvoj deceniji ovog veka na festivalima u Norveškoj i Nemačkoj.

Akashic Bassmatter: The Space Between je onda za mnoge ESKLUZIVNA prilika da čuju novije radove na kojima svira Dieng i, ako imate imalo afiniteta ka muzici Bila Laswella ovo je apsolutna lektira čak i da ste nekako neobjašnjivo bezdušni i baš vas briga što je njegov dragi, verni saradnik umro.

Album otvara Warsaw Intro – Tarab, snimljena na Waršavskim letnjim danima džeza 1998. godine. Na ovom snimku naravno imamo Skopelitisa na (jednoj) gitari, Laswella na električnom basu i još nekoliko muzičara, ali pored Dienga na perkusijama tu je i Hamid Drake na bubnjevima. No, ovaj petnaestominutni komad je velikim delom ekstatična meditacija bez ritma, sa mnogo klavijaturističkih i gitarskih akorda, a koja se onda razvije u psihodelični fank kakav od ovake ekipe očekujete. Snažno otvaranje.

Međutim, shit gets OZBILJNO real sa Milan 2012 part 3. Na ovom snimku iz 2012. godine Drake i Dieng vode glavnu reč, svirajući intro sa vrlo afrofuturističkim mirisom, preplićući ritmičke konstrukcije komplikovanih metrika i promenljivog tempa da bi onda kompozicija eksplodirala u ekscentrični džez-fjužn. Laswell naravno ovde unosi malo discipline svojom bas giarom pod teškim korus efektima ali saksofon Petera Apfelbauma, trube Stevena Bernsteina i klavijature Bernieja Worrella utrčavaju u brutalan klinč sa perkusionistima i ovo je onda električni free jazz ekstaze i furiozne električne gitare Dominica Jamesa koji se do kraja pronađe u fank gruvu.

Stvari se direktno nastavljaju u Warsaw part 3, snimak iz istog grada ali pet godina stariji. Na bubnjevima je ovde Guy Licata i Dieng zajedno sa njim kreira hipnotički fank gruv na početku na koji se onda nalepi jako isprocesovana truba Nilsa Petter Molværa. Molvær koristi harmonajzer, dilej i ima pažljivi legato pristup koji podseća jednako i na Jona Hassella i na Toshinorija Konda i tek u drugoj polovini pesme svira reskije, prodornije, mada je to i momenat kada se perkusije primire i čita ovaj komad je elegantan, meditativan, sanjiv a dinamičan.

Niaje Maje je snimljena u Tokiju 2005. godine i gambijski majstor Foday Musa Suso ovde svira koru i peva. Njegov uvod za kompoziciju je nežan, ljubak, optimističan i Molvær se savršeno uključuje u dijalog dok Dieng i Drake postepeno podižu temperaturu. Ovo je ,,najafričkija" kompozicija na albumu do ovog trenutka, relativno svedena i vezana za osnovne teme, folklorna ali i avangardna u isto vreme.

Maura Maura je takođe snimljena u Tokiju ali još 1992. godine i na njoj nema Laswella. Suso ovde pored kore svira i perkusije (uključujući ,,bubanj koji govori"), Dieng je na svom standardnom perkusionističkom arsenalu a ,,pravi" bubnjar je Ginger Baker. Suso ovde izvlači folklorne zapadnoafričke napeve slične onima koje je u to vreme Youssou N'Dour učinio, jelte, poznatim publici koja je gledala MTV i ovo je, uprkos Bakeru u postavi – a koji u poznijem periodu karijere i jeste mnogo proučavao afričke udaraljke i ritmove – još izrazitije ,,afrički" komad od prethodnice.

Jazz Middelheim part 5 je iz 2008. godine i ovo je praktično strejt psihodelični fank snimljen u Belgiji. Drake i Dieng sviraju hipnotički ritam, Laswell i Worell pružaju podršku a paradu predvodi Toshinori Kondo na trubi. Japanac, naravno, svoj instrument drži pod jakim efektima i ovo je fini spoj plesnog, energičnog ritma i efemerne, neuhvatljive jazz meditacije.

Album zatvara Kyoto part 2 i to je dvanaest minuta suvih udaraljki. Snimljena isto 1992. godine u Kjotu, ovo je ritmička meditacija u pokretu u kojoj Dieng i Baker rade čistu magiju, odustajući od ideje da postoji ikakva podela na zapadnjačku i afričku muziku, na džez, rok i folk, nudeći samo prefinjena psihodelična pulsiranja i diktat ritma kome je nemoguće odoleti. Treba biti muzičar ovakvog kalibra pa imati ovakav muzički nekrolog.

https://billlaswell.bandcamp.com/album/akashic-bassmatter-the-space-between-24-bit

Tražili ste dva albuma ove Nedelje. Dva ćemo vam i dati. I biće vam mnogo. I tako i treba da bude.

Ponekada vam je potrebno da se samo na sat vremena resetujete uz kolekciju džez balada. Ponekada ćete imati sreće da je ta kolekcija skoro do vrha puna originalnih kompozicija a ne petstoto izvođenje Billa Evansa i Dextera Gordona. Gregory Tardy: Abide in Love bruklinskog saksofoniste i kompozitora Gregoryja Tardyja je izašao krajem Maja i pruža upravo takvu, retku a dragocenu priliku.

Tardy je saksofonista dubokog, punog, toplog tona i vrlo izražene duhovnosti u svojoj svirci. Biografija na njegovom sajtu počinje rečima ,,Muzika je izraz duše i uvek pokušavam da govorim kroz svoj instrument." U nastavku dodaje da je nekada čuo jednog starog muzičara kako kaže ,,bolje je kad te osete nego kad te čuju" i ovo mu je zazvučalo toliko istinito da je pokušao da celu svoju karijeru upravlja ovim načelom.

Tardy je danas deo njujorške scene, ugledni saksofonista, klarinetista i kompozitor baziran u Bruklinu i sa istorijom saradnje sa nekim od najjačih imena downtown jazza koja mogu da vam padnu na pamet (Bill Frisell, Dave Douglas). No, Tardy džez nosi praktično u genima a muziku u krvi jer je rođen, sada već poprilično davne 1966. godine u Nju Orleansu, u veoma muzičkoj porodici. I majka i otac su mu pevali u operi pa je mali Gregory na vreme zadojen umetničkim mlekom i krenuo da uči klasični klarinet čim je to bilo tehnički izvodljivo. U srednjoj školi se naosvajao nagrada za svoju svirku i krenuo da se priprema za karijeru simfonijskog muzičara. No, nagađate, s obzirom na to gde je živeo, i znajući da su saksofon i klarinet instrumenti koji se sviraju isto iako zvuče različito, Gregory je bio tražen na lokalnoj sceni da uskoči u ovaj ili onaj džez kombo kad god je postojala tezga a nije imao ko da svira. Vremenom će sviranje džez saksofona da ga postepeno odvuče od klasične muzike, a kada je čuo Monka i Coltranea kako sviraju Monk's Mood odlučio je da je njegov životni poziv da bude džezer.

Nakon sviranja po bluz i džez klubovima u Setn Luisu, vratio se u Nju Orleans da uči džez i bio deo bujajuće scene na kojoj su svirali Nicholas Payton, Brian Blade, Victor Goines, Mark Turner i mnogi drugi. 1992. godine snimio je prvi autorski album a te godine ga je i Elvin Jones pokupio da svira sa njegovim projektom Jazz Machine. Teško je i zamisliti šta je mladi saksofonista koga je u džez avanturu uvukao John Coltrane osećao svirajući nekoliko godina sa Coltraneovim bubnjarem. Ovo je, naravno, bio i trenutak kada je Tardy shvatio da je neophodno da se preseli u Njujork i od tada je tamo aktivan kao kompozitor, lider i saradnik mnogih velikih imena uključujući ljude kao što su Eddie Palmieri, Andrew Hill, Chris Potter...

Abide in Love je, nakon tri godine diskografske pauze, novi Tardyjev iskaz i, da budem vrlo jasan, iako je ovo album džez balada i ima ljubav u imenu, ovde se uglavnom ne radi o pukoj romantičnoj ljubavi. Tardy je jedan od onih muzičara i autora koji svoju muziku vide kao izraz duboke spiritualne povezanosti sa nečim, jelte, večnim i većim nego što je ,,obično" zemaljsko bitisanje i ovo su meditativne, duhovne pesme u kojima su ljubav i radost uzajamno zamenjive kategorije. Na Abide in Love, dakle, nećete čuti ni trunku tuge, sumnjičavosti, kajanja ili očajanja, kako bi možda bilo normalno za ploču koja govori o ,,običnoj" ljudskoj zaljubljenosti. Ovo je album dubokih kontemplacija o ljubavi kao otelovljenju božanskog, načinu da se ljudi sa njim spoje pa se onda pesme i bave aspektima ovog gubljenja granice između sebe i svega ostalog i mirne, radosne ekstaze koju to podrazumeva.

Tardyjev ton je ovde veličanstven. On je jedan od onih saksofonista sa totalnom kontrolom nad svojim dahom i dinamikom nota koje taj dah proizvodi, a onda i muzičar koji ima prirodan osećaj za ritam, tempo i dramu koju proizvodite njihovim variranjem kroz kompozicije. Takođe, njegov zvuk ima u sebi finu teksturu, sa tenor saksofonom koji će biti prirodno distorziran kada je potrebno da se notama da malo ,,težine". Ne znam da li je to samo moj problem, ali kad slušam albume muzičara koji se bave sličnim temama i svi saksofoni na njima zvuče skroz legato i nemaju ni malo ,,ljudske", lomne dimenzije u svom zvuku, meni je to nekako sterilno.

Kod Tardyja nema ničeg sterilnog i ovo je veličanstven album dostojanstvenih, sporih ali uzbudljivih kompozicija na kojima pored njegove zrele, duhovne a istoremeno i duhovite svirke imamo i neke odlične saradnike. Najviše se ističu trubač Marcus Printup, sa kojim Tardy ima studijsku saradnju još od polovine devedesetih i pijanista Keith Brown. Dugogodišnji saradnik Wyntona Marsalisa, Printup je na ovom albumu briljantno ekspresivan, parirajući dubokom, duševnom teonu lidera svojim briljantnim fraziranjem i razrešenjima. Brown je pak, muzičar rođen u Memfisu, sa bogatim iskustvom sviranja u mnogim idiomima, uključujući fank, R&B, free jazz... Saradnik Kenyja Garretta, Georgea Colemana, Tereona Gullyja, Brown dosta svira i sa bubnjarem Williem Jonesom III a koji je deo kvinteta i na ovom albumu, pored Seana Conlyja, jednog sjajnog kontrabasiste koji je svirao sa strašno mnogo muzičara (Regina Carter, Freddie Hubbard, Tony Malaby) i ovde upotpunjuje ubistvenu postavu što svira uglavnom Tardyjeve kompozicije.

I, ovo je apsolutno moćan album, čije su pesme, kako ploča odmiče, sve duže i kompleksnije. Format ,,balade" se nikada zaista ne napušta i ovo je spora, odmerena, PRIJATNA ploča ali sa dubinom koju tipićno nećete naći na modernim albumima ovog tipa koji smatraju da je najbolji način da se opustite taj da vas vrlo malo angažuju. Abide in Love će vas, naprotiv, VEOMA jako angažovati bez obzira na nominalno nizak intenzitet svirke to je baš onakva ploča modernog džeza kakve čovek ponekada traži, da ih sluša, da ih obožava i čuva u godinama koje će doći kao dragocenost što će joj se mnogo puta vraćati:

https://gregorytardy.bandcamp.com/album/abide-in-love

Drugi album za danas je, naravno, sasvim drugog tipa, drugog tona, drugih ambicija i proizvešće sasvim druge efekte u vama. Ali samo i isključivo pozitivne. The Resonators: Dashin' Headless počinje sketovanjem Jelene Kuljić, naše pevačice koja je, nakon rođenja u Zrenjaninu 1976. godine stvorila sebi ozbiljnu karijeru u Nemačkoj, gde je studirala a danas živi, radi sa nekoliko bendova i deo je ansambla pozorišta Kammerspiele u Minhenu već deset godina. Jelena je vrlo uspešna u svom povezivanju interesovanja za avangardu sa kvalitetnom pevačkom tehnikom pa onda nije neko veliko iznenađenje da je zatičemo u proširenoj postavi benda The Resonators kome je Dashin' Headless drugi album.
 
Naime, The Resonators je začet 2021. godine kao projekat basiste po imenu Reza Askari, profesora na Visokoj muzičkoj školi Vircburg. Askari, sin iranskog oca i nemačke majke je  rođen 1986. godine i prvo je svirao klavir ali je onda kao tinejdžćer krenuo da svira pank i tu je morao da u ruke uzme bas-gitaru. Ispostavilo se da mu se to sviđa pa je 2006. krenuo sa studijama električnog basa u Kelnu gde je diplomirao 2012. godine. Za master se bavio improvizacijom jer je u međuvremenu svirao sa raznim džez orkestrima, uključujući Nemački nacionalni džez orkestar. U svojoj karijeru nastupao je sa jakim imenima kao što su Lee Konitz, Benny Golson, Barre Phillips, Mark Dresser, a trenutno predvodi trio Roar.

The Resonators je, pak, Rezin eksperiment u spajanju elemenata free jazza i improvizacije sa rok formama i električnim isntrumentima. Prvi album je bio urađen u kvartet postavi u kojoj su pored bubnja, električnog basa i električne gitare bili dodati i duvački instrumenti, a za ovaj drugi The Resonators su sekstet koji pored Jeleninih vokala ima dodat i Fender Rhodes električni klavir.

Pored Askarija, u bendu su još i Sebastian Müller, berlinski gitarista specijalizovan za havajsku čeličnu gitaru, kelnski bubnjar Thomas Sauerborn, Jelena Kuljić, veoma iskusni džez pijansta Achim Kaufmann na Fender Rhodesu (rođen 1962. godine) i samo godinu dana mlađi, legendarni Frank Gratkowski na saksofonu.

Ovo je vrlo jaka postava i nije neko uznenađenje da će Dashin' Headless, snimljen 2023. godine na muzičkom festivalu Plush u Kelnu, a kada je ovaj sekstet po prvi put i nastupao pred publikom, zvučati moćno i ubedljivo.

Ovo je u velikoj meri improvizovana, pa i slobodno improvizovana muzika, mada i dalje sa primetnom merom roka u svom formatu. No, Askari je od početka išao na to da se free jazz ovde ukrsti sa slobodnijim, pustolovnijim formama roka, oslanjajući se pre svega na psihodelične eksperimente iz poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih i ovde je kombinacija Fender Rhodesa i električne gitare zapravo presudna za osobeni šmek koji The Resonators imaju. Da se razumemo, Müller svoju gitaru distorzira i, pogotovo u prvoj kompoziciji svira kroz brze, kratke, grčevite gestove, uklapajući se uz nemoguće izlomljen, poliritmički shizofren ritam koji zadaji Askari i Sauerborn, pa onda prelazi na alterovane akorde i drhtave, avetinjske vibrato tonove ispod kojih Kaufmannov klavir zvuči kao da se budi iz teškog kodeinskog sna. Dakle, ovo je rok na samim granicama onog što biste prepoznali kao rok.

Gratkowski je sa svoje strane, naravno, tipično razigran, cvrkutav, pružajući muzici pun free jazz program rafalne improvizacije i jurnjave po skalama, ali kompozicije su ugodno dugačke, sa mnogo prostora da se dinamički transformišu i The Resonators ne dopuštaju da se njihov koncept iscrpi u bučnom, katarzičnom izbacivanju serije money shotova bez brige za atmosferu.

Štaviše, pevanje Jelene Kuljić je komponenta koja ovu muziku, inače prilično hermetičnu i primerenu pre svega publici koja je bliskija ,,pravoj" avangardi, drži dovoljno blizu uha ,,običnog" slušaoca da The Resonators mogu da posluže kao neka vrsta gateway drug iskustva što će i civile privući ovim našim gadarijama. Postojanje tekstova i jedan vrlo teatralan, pokušavam da izbegnem da kažem ,,brehtovski" ali ZNALI ste da to negde mora da se pojavi, performans onda daju i ostatku ansambla kontekst u kome pogotovo gitarista i pijanista proizvode savršena ,,noćna"raspoloženja i nude muziku koja nije nimalo umanjena u svojoj ,,avangardnosti" ali kreira izrazito ,,vizuelnu", evokativnu atmosferu.

Slobodna improvizacija u kojoj prestajete da čujete individualne instrumente i imate utisak da muzika dolazi direktno iz primordijalnog kosmičkog haosa je slobodna improvizacija koja u čoveku ostavlja duboke emotivne i duhovne pečate i ona koja zaista može da bude inicijantsko iskustvo i za ljude koji do sada nisu trošili ovakve programe. Kada onda u trećoj kompoziciji bend bez nekakve velike najave uleti u iznurujući, plesni psihodelični fank, čini će vam se nepristojnim da ne ustanete i uletite u akciju i sami. Müller ovde svoju gitaru razara, šetajući je od hendriksovštine, preko Dereka Baileyja sve do metalskih ,,shred" trkanja po skalama, a Jelena Kuljić završava predstavu recitujući jetke stihove o prljavim noktima i napuštanju. Savršeno.

https://gratkowski.bandcamp.com/album/dashin-headless
https://theresonators2021.bandcamp.com/album/dashin-headless
 

Danas slušamo električnu muziku, gitare, bubnjeve, pojačala, škripu i večeramo u paklu. Kao i svaka osoba od časti i ukusa. Toadal Package: Toadal Package je drugi album benda  Toadal Package i četvrto izdanje izdavača JPN, a koji je samo jedan čovek. Koji, naravno i svira u  Toadal Package. Ali KAKO svira, sestre moje i braćo, usraćete se. U pozitivnom smislu.

Perceptivniji čitalac će već na osnovu inicijala naslutiti da je taj čovek od čije je svirke sevap usrati se niko drugi do James Paul Nadien, bubnjar i perkusionista koji u ovom momentu živi i radi u Bruklinu i bio je tokom poslednjih nekoliko godina umešan u mnogo zanimljivih muzičkih projekata. O Jamesu sam već pisao, par puta, govoreći o njegovim saradnjama sa Jamesom McKainom, jednim od najurnebesnijih savremenih tenor saksofonista i ekspanzivnim kontrabasistom i avangardistom Calebom Duvalom. Nadien je školovan, klasičan perkusionista koji je završio konzervatorijum Nova Engleska i svira i klavir pored bubnjeva, sa istorijom saradnje sa veoma uglednim imenima kao što su Joe Morris, Anthony Coleman, Stephen Gauci, te legendarni njujorški bubnjar William Hooker. Nadien sa Duvalom ima i interesantan električni kvartet, Stalwart u kome sa još dvojicom muzičara rade kompleksne, bučne, amplifikovane improvizacije. Imajte to na umu ako vam se dopadne Toadal Package, jer koliko god da je Toadal Package, jelte, total package, možda vam neće biti dosta.

Nadien je, dakle muzičar nemirna duha, sa mnogo interesovanja da improvizuje u različitim kontekstima, i ljubitelji hermetične, hardcore free improv avangarde treba da poslušaju njegov solo album single surface sounds and so silently sails, napraljen od piskavih i škripavih zvukova stiropora, gumenih dečijih igračaka i drugih predmeta, ukljućujući Jamesova usta. Nekom će ovo zvučati dementno i ,,nemuzički", drugima će se pogled ozariti i fraza ,,bruklinski Pierre Henry" će im se sama popeti uz larinks, kroz usnu duplu i do usana, slobodna da pravi štetu u spoljnjem svetu pre nego što iko stigne da pomisli da li TREBA da bude izgovorena. AL SAD JE KASNO.

Toadal Package je nastao kako ovakvi bendovi često nastaju, kroz neobaveznu džem-sesiju troje muzičara koji se svi ovako ili onako znaju, a koji su onda, 2020. godine zasvirali zajedno, videli da im se to dopada i, voila, odjednom je Toadal Package postao bend koji svira turneje i snima albume. OK, ne baš ODJEDNOM, za rađanje benda vezana je i jedna bolna priča.

James i basistkinja Brenna Rey se poznaju iz škole a Brenna je gitaristu po imenu Cosmo Gallaro upoznala 2018. godine, na studijama na Institutu za tehnologiju Stevens. Gallaro je, inače, ne samo talentovan muzičar – pored gitare on svira i klavir i bas-gitaru – već i talentovan naučnik, u ovom trenutku doktorand na Prinstonu, fizičar koji se bavi plazmom. Sad vi mislite ,,postoji li uopšte način da ovaj čovek bude JOŠ VIŠE cool", pa vredi da se kaže da Gallaro pored svirki sa Jamesom McKainom ima upisane saradnje sa Joeyjem Sullivanom ali ne TIM Joeyjem Sullivanom već Joeyjem Sullivanom koji svira bubnjeve u Bark Culture i bučnom country-ansamblu Florry, a onda i sa Steviejem Van Zandtom. Da, TIM Steviejem Van Zandtom.

Brenna je sa svoje strane svirala sa nekim kul likovima kao što su Kevin Shea, Sandy Ewen, James McKain, Danny Kamins, bila članica benda Slipstream Time Travel uglednog njujorškog bubnjara Marca Edwardsa i trenutno svira bas gitaru i u bendu PAK koji predvodi takođe njujorška legenda, Ron Anderson. Brenna svira i gitaru i na Bandcampu možete čuti njen minialbum eksperimentalne muzike Landed, izašao prošlog Decembra, snimljen uživo, sa devetnaest minuta preparirane električne gitare i pravovernih analognih efekata.

Toadal Package su, pak, manje apstraktna grupa i ovo je mnogo više klasičan ,,power trio" sastav koji spaja slobodnu improvizaciji i free jazz sa bučnim, električnim prog rock i no wave zvukom. Prvi album benda, Final Entrance, izašao 2023. godine bio je saradnja sa kultnim saksofonistom David Tamurom koji je preminuo svega dva meseca nakon što je ovaj studijski snimak urađen. Nadien kaže da je Tamurina želja na samrti bila da se ova sesija publikuje i to je onda Jamesa podstaklo da utemelji JPN, a zatim i Toadal Package da odradi svoju prvu turneju.

Novi, drugi album trija je, ako ćemo da ga opišemo samo jednom rečju, totalni urnebes. OK, to jesu dve reči, uhvatili ste me u laži, ali taj moj dovitljivi semantički trik i sugeriše maksimalističku prirodu ove muzike. Cosmo, James i Brenna na ovom albumu zvuče kao čopor hromiranih rok mašina povezanih na red i instruiranih da sviraju free jazz ali tako da slušalac nakon završetka albuma ima snage samo da pridigne ruku sa patosa, ponovo pritisne ,,play" i stisne zube jer MNOGO DOBRO boli kad vas u lice udari oluja usijanih šrafova, pokidanih žica, polomljene armature. Znate one scene u Tetsuo: The Iron Man gde komadi metalnog otpada počinju da se kreću sami od sebe, spajaju se i tvore strašne, žive skulpture animiranog mašinskog đubreta? E, pa, Toadal Package je ceo ta jedna scena podeljena u pet činova.

Toadal Package su prvu pesmu na albumu nazvali Yes, You Are Alive i mada možemo nagađati da se njome obraćaju senseiju Tamuri koji sluša odozgo i smeška se, jednako je fer pretpostaviti da gledaju i prema slušaocu koji će zaista svakom ćelijom svog organizma osetiti kao da se odjednom našao u blizini supernove i jedini način da preživi TAJ susret je da po ubrzanom postupku evoluira u Galaktusa. Na Toadal Package ne samo da nismo više u Kanzasu, drugarice moje, nismo više ni u trodimenzionalnom prostoru.

U power trio bendovima se često može čuti koji je muzičar ,,glavni", bez obzira koliko su ostali dobri. U Motorheadu je to bio Lemmy, u Primusu Les Claypool, u Victims Family Ralph Spight, u Zeni Geva je to KK Null itd. Ali onda imate i bendove kao što su, recimo, Boris ili, evo, Cream, gde su svi glavni. Toadal Package spada u ovu drugu kategoriju, nudeći anarhični free-improv izmešan sa progresivnim rokom u kome sve troje muzičara sve vreme jedni druge pretiču, jedni drugima zadaju domaće zadatke i izazove, zvučeći stalno kao potpuno organska, potpuno prirodna celina. Samo sa mnogo neprirodnih izraštaja i oštrih uglova.

Zvuk je sirov, Cosmo i Brenna koriste brdo pedala i njihovi instrumenti cijuču, reže i savijaju se onako kako euklidovska geometrija nije predvidela da se to dešava u ovom univerzumu. Njihova pojačala prave bolesne količine buke čak i dok ne sviraju jer znate da je ovo muzika u kojoj struja radi i dok ljudi ne rade. Cosmo je svuda oko slušaoca, sa stereofonijom koja dezorijentiše i šalje mozak u neistražene predele psihodelije, panike i provoda kakav nećete dobiti od nekakvog ,,običnog" free jazz komboa, a Brennin bas žvaće, gazi i guta sve pred sobom. Jamesovi bubnjevi su glasni, sa činelama koje miksetu drže u crvenom sve vreme čim on zasvira malo jače i ovo NIJE free improv u kome se muzičari gledaju i razmišljaju o svakom sledećem tonu kao da im ga naplaćuju po premijum tarifi, puštajući tišine da govore glasno koliko i same note.

I, striktno gledano, ovo i nije free improv, ili bar ne sve vreme. Od pet kompozicija na albumu četiri potpisuju članovi Toadal Package i, partkularno na početku albuma, one imaju i prebrojive ritmove i harmonske progresije koje biste čuli i u ,,normalnoj" muzici. Yes, You Are Alive je, tako, brutalan komad free-rock gaženja kakvo biste čuli od Altered States ili Ruins ili, recimo, od Minutemen da su ovi ikada džemovali sa ranim Husker Du, ali da su svi bili ODVALJENI od spidčine.

21st Century Transsexual E-Girl počinje komplikovanim funk-jazz poliritmijama i postepeno morfuje u free-jazz vožnju. Ovde se, uprkos tome što na početku možda deluje da će Toadal Package biti SVA buka SVE vreme, čuje da je bend sastavljen od iskusnih, već sazrelih muzičara koji razumeju dinamiku, ideju narativa, evolucije kompozicije.

Supernova koju smo pominjali pre nekoliko pasusa dolazi da naplati svoje usluge sa trećim komadom, Premature Supernova i ovo je punk-jazz visokog tempa koji kreće brzo i žestoko ali sa merom virtuoznosti u svojoj poliritmičkoj strukturi i slobodnom jurnjavom kroz skale. Sa više od dvanaest minuta trajanja, ovo je najduža kompozicija na albumu ali i kompozicija sa najvećim dinamičkim rasponom i jedina kojoj se može pripisati i – privremeni – meditativni kvalitet. Naravno da se sve završava frikautom.

Big Legacy, kako se zove četvrta kompozicija, i jeste ono kako ja vidim položaj Toadal Package, benda još uvek mladih muzičara a koji su svesni na čijim ramenima stoje i čiji je zadatak da ne budu paralisani tim ogromnim nasleđem što ih gura napred. Brenna i Cosmo ovde kao da se mačuju svojim instrumentima, izvodeći strahovito brze napade, finte, blokade i pariranja i, sa Jamesovim zaslepljujuće složenom ritmičkom podlogom sve deluje pomalo kao da sve Samurai Shodown igre igrate odjednom na 150% brzine. Već negde oko trećeg minuta Cosmo i Brenna prestaju da budu individualno razaznatljivi i puštaju svoje instrumente da eruptiraju užarenu lavu sto metara uvis, ali ovo je kompozicija koja, kad najmanje očekujete ima vrlo disciplinovane momente zajedničkog sviranja fraza i ritmova, pre nego što se završi u apsolutnom haosu.

To bi čak bilo i dovoljno za ovaj album, ali trio ga završava osmominutnom verzijom pesme Illusions Arthura Blythea i mada je teško Blytheu odsvirati posvetu kada u postavi nemate saksofon, treba se setiti i koliko bi bilo teško – sve i da saksofon imate – postići osobeni karakter agresivne a sofisticirane svirke koji je krasio Blytheov stil a da stvari ne deluju kao puki pastiš. Toadal Package – koji su inače ime dobili na osnovu slike Joeya Allgooda što ju je Cosmo našao na jednom sajmu a koju, tu sliku možete videti na Bandcamp stranici benda – se onda đavolski trude da se u Illusions čuju ONI, onako kako bi Blythe voleo da čuje svoje naslednike, nastavljače i duhovne potomke, a ne ON, i to ispada FANTASTIČNO. Slušajte Toadal Package, bolju, vitalniju i naprosto ZABAVNIJU ponudu električne improvizacije ovog leta nećete dobiti:

https://toadalpackage.bandcamp.com/album/toadal-package-2

Phillip Greenlief: citta di vitti je ona vrsta džez-albuma od kojih kritičari osete kako se malo ježe a umorna ćuna se budi i pita šta se to dešava tako važno da su njene usluge potrebne. Ovde imamo posla sa iskusnim, cenjenim kalifornijskim kompozitorom koji je jednog vikenda 2007. godine sedeo i gledao prvi i treći film iz trilogije koju je šezdesetih godina prošlog veka snimio Michelangelo Antonioni kao svoja poslednja tri crno-bela filma, ulazeći na međunarodnu pozornicu sa trijeskom i skrećući pažnju filmske javnosti na sebe, a dok je gledao, taj je kompozitor sedeo i pisao muzičke motive koji su mu padali na pamet. Od ovih fragmenata je Phillip Greenlief onda tokom naredne dve nedelje iskomponovao više od dvadeset pesama i aranžirao ih za trio u kome će kontrabas svirati Lisa Mezzacappa a bubnjeve Jason Levin, ekipa koja po Bej Ejriji nastupa pod imenom duo B.

Prošlo je, eto, osamnaest godina i pred nama je citta di vitti, album sa izborom od osam kompozicija, a koje je trio, sa Greenliefom na alt-saksofonu snimio Decembra 2023. i Septembra 2024. godine, da bi album, konačno izmiksovan i izmasterovan ovog proleća, stigao pred publiku. Ni trenutka prerano, rekao bih jer se ove godine navršava tačno 65 otkada je Antonionivea L'Avventura šokirala publiku na Kanskom filmskom festivalu, dobila dosta zvižduka i negodovanja a onda odnela kući nagradu žirija i označila početak njegove internacionalne dominacije. La Notte i L' Eclisse su usledili 1961. i 1962. godine, kompletirajući trilogiju koja je italijanskog režisera utemeljila kao predvodnika modernog italijanskog filma. Monica Vitti, tadašnja Antonionijeva romantična partnerka glumila je u sva tri filma, pa onda i u narednom, Il deserto rosso, njegovoj prvoj kolor-produkciji a nakon koje je režiser krenuo da radi filmove na Engleskom, započinjući legendarnim Blowup.

Monica Vitti nije u ovim filmovima bila samo zato što je delila postelju sa autorom jedno vreme. Kao glumica sa filmskim i televizijskim iskustvom ona je od 1957. sarađivala sa Antonionijem i bila, mnogi su to već tada primetili, idealno otelovljenje osećaja otuđenosti koji je režiser tražio u svojim filmovima. Nije, naravno, škodila njena izrazita lepota što je Antonioniju dosta pomogla u pregovorima sa producentima oko finansiranja filmova koji su predstavljali raskid sa dominantnim italijanskim neorealizmom, napuštali teške, urbane priče o iskušenjima srednje klase i bacali se u neispitane predele avangardnih istraživanja maštovitih fotografskih kompozicija, sa labavim zapletima i otuđenim likovima.

Greenlief smatra da je Vittijeva bila emocionalno središte ovih filmova, sa svojim ,,smirenim blještavilom kao sidrištem za Antonionijev univerzum" pa je onda i ovu kolekciju muzike inspirisanu filmovima nazvao kako ju je nazvao u počast divi koja je preminula 2022. godine. Monicine veličanstvene pramenove kose vidimo i na omotu albuma.

Naravno, ovde ne treba izgubiti iz vida da su ovi (kao i mnogi drugi) Antonionijevi filmovi već imali muziku koju je pisao vrlo cenjen kompozitor, Giovanni Fusco, čovek koji je uglazbio desetine neorealističkih filmova – karijera mu je započela još tridesetih godina – a onda i većinu Antonionijevih produkcija. Konkretno, Fusco nije pisao muziku za La Notte – nju je napisao Giorgio Gaslini, čovek MNOGO više okrenut džezu, sa tom distinkcijom da je bio prvi italijanski muzičar koga je ameriki magazin Down Beat uvrstio na listu novih talenata i prvi italijanski muzičar pozvan da nastupa na nekom džez festivalu u SAD – ali jeste napisao oba filma kojima se Greenlief inspirisao. Fuscovi skorovi nisu imali u sebi previše džeza – mada nije da ga uopšte nije bilo – i više su alterirali između modernističkih, atonalnih, veoma evokativnih momenata i melodičnijih mediteranskih maštarija.

U tom smislu, zanimljivo je čuti album koji reimaginira dva Antonionijeva filma sa muzikom koja je pre svega džez, ali koja i sama usvaja taj princip jake evokativnosti i ume da izmeša tonalnu, melodičnu, na momente možda i romantičnu muziku sa ljutom avangardom.

Phillip Greenlief je stara kuka kalifornijske scene. Rođen u Los Anđelesu 1959. godine, dakle, samo par godina pre Antonionijevog ulaska u novi filmski izraz, Greenlief je sedamdesetih na sebe skrenuo pažnju kao izvođač ali i kompozitor radeći u, kako kaže post-jazz ambijentu. Danas to zovemo ,,novom muzikom" i lista Greenliefovih kolega i kolaboratora čoveka opisuje vrlo precizno: Wadada Leo Smith Fred Frith, Meredith Monk, Joelle Leandre, Thelonious Monster, Jon Raskin i Frank Gratkowski sa kojima je osnovao trio FPR... Sekcija za diskografiju na njegovom sajtu seže unatrag samo do 1995. godine, dakle tu sigurno nedostaje solidan komad snimljenog i publikovanog materijala, ali i tako pričamo o trideset godina muzike i desetinama sjajnih albuma.

Ni saradnici u ovom triju nisu nekakvi početnici. Jason Levis je diplomac Univerziteta Naropa, a master i doktorat iz kompozicije je odbranio na Berkliju. Radi već godinama sa kalifornijskim i nemačkim muzičarima, kroz projekte kao što su Heftpistole Chamber Ensemble, duo B., Married Couple, DRY, Echo Chamber Ensemble, Berlin Boom Orchestra...

Kontrabasistkinja Lisa Mezzacappa je poslednje dve decenije nezaobilazan lik džez scene Bej Ejrije, sa projektima kao što su Cosmicomics (gde su kompozicije inspirisan eCalvinovim pričama o poreklu univerzuma), Organelle, Touch Bass...

Na citta di vitti onda dobijamo jedan veoma dobro sklopljen trio – Mezzacappa i Levis ionako stalno improvizuju zajedno kao duo B. – u kome svakako dominira Greenliefov saksofon na ime njegovih zvonkih, evokativnih tema, ali to što je on formalno lider ne znači da su ostalo dvoje samo izvođači. Mezzacappa je veoma kompleksna u svojoj svirci, sa korišćenjem jako širokog tonalnog opsega na kontrabasu dok Levis svira suptilno, sa mnogo nota, ali bez pretrpavanja zvučne slike, bez nametljivih pokušaja da preotme kompozicije, uvek sa izvrsnom podlogom i perfektnom punktuacijom. Ovaj trio, treba i toga da budemo svesni, ovaj materijal svira oko deceniju i po unazad, ponekada proširen gostovanjima drugih muzičara, neretko sa Atnonionijevim filmovima projektovanim na platnu iza benda.

citta di vitti zato ne zvuči kao laboratorijski, studijski rad već kao konvergencija ideja i gestova sa petnaestogodišnjim zaletom, koagulacija halucinantnih tema i impresionističkih improvizacija koja deluje živo, energično a istovremeno ledeno i distancirano, baš onako kako treba da bude ako vam je polazna tačka Antonioni.

Trio sebi daje dovoljno i prostora u ovim kompozicijama, da se teme prorade, da se njihova razrada iskombinuje sa ,,nemuzičkim" materijalom. Medley: #1 La Notte Theme - #30 On The Train koji otvara album je i najduža kompozicija sa svojih devet i po minuta, kontrabasistkinjinom vodećom ulogom u otvaranju teme i ostalom dvojicom muzičara koji grade scenu oko nje šuštanjem, saplitanjem, dezorijentisanim traženjem prave stanice. Kad ovako otvorite album,  znate da će do kraja sve biti dobro.

#2 Piazza Sicilliana je onda ,,mediteranskiji" komad sa saksofonom koji svira razigranu, zabavnu glavnu temu pre nego što izađe iz skale i krene u improvizaciju. Ovo je opet dugačak komed gde se daleko pre isteka sedam minuta džez pretvori u nervozno osvrtanje oko sebe i poglede prema drugim licima i ljudima koji poglede izbegavaju.

#3 Promenade je ,,čist" džez, koliko je ovaj trio spreman da svira čist džez sa Greenliefovim alt saksofonom koji svira bluz, pa nervozno cvrkuće i štekće dok ritam sekcija ispod njega prvo krene da preskače taktove a onda se lansira u smeru freejazz freakouta, samo da bi se vratila u tamne, neistražene prostre podsvesti koje Levis oslikava odmerenim ali moćnim solo-radom.

#11 Stock Market Express je kraća i još ,,džezerskija" sa plesnom bebop osnovom i ovo je upravo komad koji ćete pustiti nepripremljenom prijatelju da mu ovaj album prodate. To je, dakle praktično čist hardbop i u njemu Greenlief pokazuje zašto mu je baš saksofon – nakon što je kao klinac svirao trubu i gitaru – ostao ,,glavni" instrument u životu. Njegovo soliranje ovde je naprosto vrhunska ekspresija, izvan idioma, tropa, žanrovskih granica.

#3 Monica A Go-Go je pomalo nestašna, plesna posveta junakinji filmova koji su inspirisali ovu muziku, sa vedrom temom i komplikovano akcentovanim ali za praćenje veoma jednostavnm ritmom.

#5 Dove Anna? je onda nešto više impresionistički, i dalje prefinjeno odsvirani gruv u kome Greenlief Anu traži bez žurbe, svodeći svoje soliranje na skoro pointilističke bluz ubode.

Kako se ide prema kraju albuma kompozicije su sve kraće pa je #33 Parque umiljata, romantična sanjarija kraća od četiri minuta, sa odjecima mediteranskog plesa izmešanim sa vrlo cool post-bopom.

Album zatvara #36 Cane, brzi, energični juriš koji kreće ornetkolmenovski kompleksnim izlaganjem teme a onda se razvija u nervoznu, vratolomnu free jazz vožnju. Svi ovde pucaju iz svih oružja i album se završava tako moćno da je nemoguće ne zapitati se kada ćemo dobiti nastavak. Greenlief je, na kraju krajeva napisao skoro četrdeset kompozicija u ovom ciklusu i nakon što smo čekali najveći deo dve decenije da neke od njih čujemo u studijskoj formi, mislim da smo dokazali da smo bili dobra, strpljiva deca i da nam ŠTO PRE treba dati još:

https://roustrecords.bandcamp.com/album/citta-di-vitti

Danas slušamo dve VELIKE ploče, obe snimljene pre par godina i objavljene BAŠ SADA, kada su nam najviše potrebne. 2025. godina nastavlja da se potvrđuje kao možda najbolja za džez u ovoj deceniji (u ovom veku?) and I think it's beautiful.

Prvi album danas je srazmerno tradicionalniji, svakako bliži publici koja voli da čuje melodiju, lepu temu, sviranje u harmoniji i kompozicije koje možete opisatio kao ,,pesme". Steve Lloyd Smith: Healthy, doduše nakon ,,pesmice" nešto duže od dva minuta koja ga otvara kreće u osmominutnu Pure, a koja u dobroj meri najavljuje kako će zvučati ostatak albuma. Ovo nije ni teška ni naporna muzika ali jeste zahtevna i od slušaoca očekuje vreme, posvećenost, pažnju.

Steve Lloyd Smith je kontrabasista rođen u Kaliforniji i  diplomirani, jelte, muzičar sa Univerziteta Kalifornija. Njemu je ovo bio samo početak naobrazbe pa je dalje učio kod Bertrama Turetzkyja i Boba Magnussona. Odlazak u Kanadu da odsvira nekoliko nastupa bio je za njega fatalan jer je tamo upoznao kompozitorku i pijanistkinju Lisu Cay Miller koja će mu ne samo ukrasti srce i učiniti ga srećnim supružnikom već će ga i ubediti da je preseljenje u Kanadu dobro za njega (kao što bi bilo dobro za svakog Amerikanca koji nije baš Mr. Beast). Smith je tako 2000. godine prešao da živi u Vankuveru, odlazeći iz San Franciska gde je taman počeo da gradi diskografsku karijeru. Prolifičan kompozitor – i master muzičke edukacije – Smith je tokom svoje kompozitorske karijere napisao stotine kompozicija i snimao sa ogromnim brojem muzičara, američkih i kanadskih, ali, pošto je njegov instrument kontrabas, u studiijskom smislu on je ipak mnogo češće u ulozi člana benda nego lidera.

Ovo je krenulo da se menja 1996. godine kada je Smith snimio debi album u ulozi lidera ali ako danas odete na njegov Bandcamp ili stranicu na Discogsu zateći ćete tamo jednocifren broj izdanja. Zapravo toliko jednocifren da mogu sva da stanu na prste jedne ruke. I da vam ostane još jedan prst da njime uradite nešto nestašno.

Dakle, nakon ovog albuma, Smith je upoznao Millerovu, rešio da se preseli u Kanadu, tamo počeo da radi sa sopstvenim kvintetom (Five), koji je izazvao pozitivne talase po Vankuveru i okolini, ali je gro njegove karijere i u ovih poslednjih dvadesetpet godina obeleženo pre svega pisanjem muzike. Smithovi radovi uključuju i trinaest svita ali i projekte od kojih se jedan zove baš Songs (formiran da bi se pisala muzika u kojoj klavir i glas komuniciraju u jednom otvorenijem formatu), pa onda i druge radove, poput Shapes i gomile radova Lise Cay Miller u kojima će on entuzijastično učestvovati (npr. Sleep Furiously). Millerova je inače po vokaciji klasična kompozitorka ali se ljudima predstavlja kao džez pijanistkinja i taj neki ugodni smeštaj na dodiru džeza i klasike informiše muziku oboje supružnika.

Da ne bude zabune, Healthy je ,,čist" džez. Ovo je vrlo klasičan hardbop/ postbop kvartet u kome sviraju neki vrlo iskusni muzilčari. Dave Say je saksofonista, improvizator i kompozitor sa više od 35 godina profesionalne karijere začete ljubavlju prema muzici Sonnyja Rollinsa, Johna Coltranea i Stana Getza. Pijanista Chris Gestrin ove godine slavi trodecenijski jubilej od kada je diplomirao filmsku muziku i redovno svira sa velikanima kao što su Dave Douglas, Gary Peacock i Kenny Wheeler, a radio je i sa dosta ne-džez muzičara, uključujući pank legende D.O.A., ikone hair-metala Motley Crue, kanadske kultne repere Swollen Members itd.  Konačno, bubnjar David Robbins je profesor na Univerzitetu Capilano, čovek sa trideset godina akademske karijere, kompozitor, aranžer i izvođač koji je radio i radi sa Joeom Sullivanom, Maynardom Fergusonom, Slideom Hamptonon, Buddyjem Montgomeryjem i mnogim drugim muzičarima.

Kad skupite ovakve izvođače na gomilu i uzmete u obzir da je Smith ovde muziku pisao za SEBE, jasno je da ćete dobiti nešto u najmanju ruku ambiciozno i strastveno. Healthy je snimljen još 2022. godine, pa onda miksovan ovog proleća i u pitanju je jedan zaista PUN album i u smislu količine i trajanja kompozicija (ima ih dvanaest i osim te uvodne ni jedna ne pada ispod pet minuta i 22 sekunde) i u smislu same muzike koja je formirana oko Smithovih upečatljivih zaista lepih tema, a onda razvijena u kvalitetne improvizacije.

Smith zaista srećno spaja svoju džez ekspertizu sa jednim u najboljem smislu formalnim pristupom kompoziciji. Teme su ovde posložene pažljivo, sistematično, da budu, kako rekoh, upečatljive, ali i da ne budu zaista samo ,,lepe". Smith dosta radi sa njima, kreirajući povremeno i iznenađujuće složene osnovne motive za svoje pesme, ali onda ovaj kvartet vrhunskih muzičara ima mnogo prostora i vremena da iz njih postepeno izađe i improvizuje puštajući imaginaciji na volju.

Naravno da je u prvom redu uvek Dave Say i njegov tenor saksofon koji ima jednu duboku, zrelu boju ali i razigranu, cvrkutavu dimenziju. Say je inače muzičar koji će svirati u svakom idiomu koji je potreban – on svira mnogo fanka, rokenrola, džeza itd. – ali ovde se zaista čuje njegova ljubav prema Rollinsu, Coltraneu i Getzu u tom razigranom a opet duhovnom izvođenju tema i neužurbanom a strastvenom improvizovanju. Gestrin je, naravno, odmah uz njega sa veoma liričnim, senzitivnim pijanističkim programom koji se uklapa uz te klasične teme i atmosfere što ih Smith piše, ali uvek sa merom bluza i svinga koja ne dopušta da se pesme pretvore u nekakvu sentimentalnu bljuzgu. Smith je ovo inače napisao kao diptih dve svite, gde prvih sedam pesama (Healthy) crpu inspiraciju iz, citiramo, vizuelne estetike, dok je ostalih pet (Sea Plane) nadahnuto sviranjem u kanadskom pristaništu Canada Place. Posledično, ovih drugih pet kompozicija ima nešto ,,noćniju" atmosferu pa i romantičnije tonove, ali ovaj album je mnogo ličnija i dublja muzika od nekakve rekonstrukcije hotelwave pristupa koji bi to možda sugerisalo.

Štaviše, pošto je glavni autor muzike kontrabasista a tu je i jedan vanserijski bubnjar, Healthy je i ploča koje svoje kompleksnosti vrlo lepo kombinuje sa tim jasnim, zvonkim temama. Ritam sekcija je ovde briljantna ne samo u tehnici već i u načinu da tu tehiku nenametljivo, organski spoji sa temama i harmonijama i ovo je album velikog sklada i solidne dubine, snimljen i miksovan vrlo lepo da ostavi utisak jedne klasične jazz ploče koju ćete zavoleti već zbog samog zvuka a onda još više zbog izvrsnih pesama:

https://stevesmith.bandcamp.com/album/healthy


No, drugi album za danas ćete voleti jer će vas on od prve note zgrabiti za revere, uneti vam se u lice, zalepiti vam jednu crvenu za čelo i uzviknuti ,,pevaj, pička ti materina". Free jazz, kad je dobar, nije samo iskustvo slušanja. On je i iskustvo izazova, iskustvo nadahnuća, iskustvo učestvovanja, pa i, zašto da ne, konfrontiranja. Doduše, Rodrigo Amado The Bridge: Further Beyond MENI zvuči kao apsolutni melem na ranu i ja u njemu čujem samo najprijateljskije note, najblagorodniji zvuk, najlekovitiji free jazz, pa nekako slutim da će tako biti i sa svakim kome ideja slušanja sat vremena furiozne free jazz improvizacije nije strana.

Rodrigo Amado je, mislim, saksofonista koga ne treba PREVIŠE predstavljati domaćoj publici. Portugalski majstor je u svojoj karijeri ne jednom nastupao u Beogradu (uključujući na prošlogodišnjem Jazz Festivalu) i kao čovek koji stoji iza lisabonske kuće Clean Feeed Records, vodećeg svetskog izdavča avangardnog džeza, zaslužan je za možda i opasno preveliki deo muzike koju vi i ja trošimo poslednjih davdesetak godina. Ovaj album, pak, neće izdati Clean Feed već izvrsni austrijski Trost, i mada on zvanično izlazi 10. Oktobra, već ga čitavog u digitalnom obliku možete čuti putam donjeg, Amadovog Bandcamp linka.

The Bridge je samo jedan od projekata sa kojima Amado radi, nastupa, snima i izdaje ali ovo je kvartet takvih imena da nije preterano reći da se radi o multigeneracijskog supergrupi u kojoj sviraju neka od najvećih imena free jazza, makar iz epohe koja je usledila nakon šezdesetih godina prošlog stoleća kada su američki muzičari prvo revolucionisali džez kod kuće, spajajući formalnu naobrazbu i nasleđenu folklornu traumu da kroz nenametljivo nazvani ,,new thing" kreiraju pravu duhovnu i muzičku revoluciju, a onda – barem oni koji su preživeli – krenuli da se rasipaju po Evropi bežeći od rasizma i ekonomskih nedaća i menjajući i istoriju evropskog džeza.

U opširnom eseju Billa Shoemakera koji stiže uz ovaj album, doduše, kadar se proširuje još više, odlazi se još dalje u prošlost i Shoemaker priča i o američkoj okupaciji Zapadne nemačke posle Drugog svetskog rata, ali i o tome kako su evropski umetnici i muzičari ispitivali modalnu muziku, indijsku klasičnu muziku, prigrlili modernizan Druge Bečke škole i kakoje džez uz sve to bio prirodni saveznik.

Shoemaker raspravlja o ,,slobodi" i tome šta ona može da znači za različite ljude i različite muzičare ali onda i ističe kako su upravo razlike među ljudima koji čine kvartet The Bridge ono što čini njihovu muziku osobenom i zanimljivom. Free jazz i slobodna improvizacija na kraju krajeva, u mnogim reduktivnim tumačenjima umeju da budu svedeni na puko ređanje zvukova, buku koja samo možda nije TOTALNA kakofonija, ali mi ostali znamo da najbolji free jazz i najbolja slobodna improvizacija imaju mnogo karaktera, pa i duše.

Karakter The Bridge je i u tome da ovde sviraju ljudi iz četiri različite države sa četiri različite trajektorije kroz istoriju džeza, svaki od njih praktično živa, hodajuća legenda i enciklopedija znanja ali i ponosni nositelj tog, jelte, karaktera. To da sam dvojicu od ove četvorice muzičara imao prilike da gledam uživo smatram posebnom privilegijom. To da ostalu dvojicu nisam (još) gledao uživo jeste opipljiv gubitak.

Jer, vidite, bubnjeve ovde svira Gerry Hemingway, Amerikanac koji džez i fri džez svira od kraja sedamdesetih i ima karijeru koja spaja kontinente, muzičke tradicije i scene, a na kontrabasu je Ingebrigt Håker Flaten, stožerni lik norveške scene i jedan od najvatrenijih muzičara koga ćete ikada videti da svira ovaj veliki instrument. Ali na klaviru je čovek koji je stariji od svih njih, čovek koji je na ovom nastupu imao punih osamdesetpet godina (rođendan mu je bio dva dana ranije, n'est-ce pas?), čovek koji doslovno pamti američku okupaciju Nemačke i to kako su zvuci američkog džeza odvukli klinca što je klavir učio da svira već od osme godine u sasvim drugu stranu. Rođen 1938. godine, Alexander von Schlippenbach je studirao kompoziciju na Kelnskom univerzitetu ali je onda 1966. godine osnovao Globe Unity Orchestra po narudžbini Berlinskog džez festivala i krajem te godine praktično ispisao manifest evropskog free jazza okupljajući neke od najvažnijih muzičara koji su u to vreme radili i obeležavajući potpuno novu etapu u razvoju ove muzike, povezujući američku duhovnost, revolucionarnost i spontanost sa evopskim avangardnim umetničkim i političkim idejama.

Further Beyond je drugi album ovog kvarteta i snimljen je u Amsterdamu, proleća 2023. godine, a u produkciji je pomagao Luís Lopes, dok je mastering uradio David Zuchowski. Navodim ova imena da bude jasno da je ovo već u čisto zvučnom smislu jedna VRHUNSKA ploča gde će ta božanska buka džez improvizacije biti uhvaćena na najbolji moguć način, u visokoj definiciji, a onda spakovana tako da je ne samo dobro čujete već i da vam uđe duboko pod kožu kako biste je slušali još mnogo puta.

Dobro, nije sve do zvuka, nešto je i do muzike. Amado i njegov kvartet ovde izvode tri dugačke kompozicije i pričamo o free jazzu koji je toliko fokusiran i ,,tight" da se na svakih pola minuta divite onome što iz zvučnika izlazi i pitate se da li ovi ljudi imaju telepatske moći i kako je uopšte moguće da ,,slobodna" svirka bude ovoliko disciplinovana i usmerena.

Odgovor nije PRETERANO zamumuljen. Shoemaker podseća da kada saberete karijere ova četiri muzičara dolazite do skoro dve stotine godina agregatnog iskustva sviranja džeza i improvizovane muzike, skrećući pažnju slušaocu na totalno poverenje koji oni imaju jedni u druge dok ovo rade. The Bridge programski nastupa bez prethodnih diskusija i dogovora o tome šta će se i kako svirati i sve što se čuje na ovom albumu je spontana, in situ kompozicija.

A opet, ovo je muzika toliko jasno i čisto u dosluhu sa zorom kreacije, sa onim momentom u američkom džezu šezdesetih godina prošlog veka kada su afroamerički muzičari spojili formalnu (evrocentričnu dakako) naobrazbu sa muzikom svog naroda što je još čuvala afričke vrednosti, da je jasno koliko sva četiri muškarca koji ovde sviraju taj zvuk smatraju sopstvenim nasleđem u kome samo nastavljaju da stvaraju, gradeći dalje njegovu istoriju i mitologiju.

Amado je... neverovatan saksofonista. Njegov tenor je deo svetle tradicije bendlidera koji su u ovom registru odsvirali neke od najsnažnijih tema u poslednjih sedamdeset godina, od bluza otežalo a revolucionarnom energijom pokretano oružje od tečnog metala koje stoji u prvom redu i izbacuje usijane svetlosne snopove u nebo. Kod Amada nema usiljenosti, ni slučajno nema glume, njegova svirka je duboko prožeta ljubavlju prema tradiciji i u njoj se uvek čuje bebop osnova, razvijana uživo, spontano, kroz šetnje uz i niz skale i variranje fraza. On je i jedan od onih muzičara koji uprkos tom sviranju unutar tradicije imaju sopstveni, prepoznatljiv ton i onda kada na početku druge, i najduže kompozicije, skoro dvadesetsedmominutne, naslovne Further Beyond on posle sviranja bluzerskih fraza u donjim registrima uđe u overblowing, ovo ne zvuči kao imitacija Johna Coltranea ili Alberta Aylera koju biste očekivali, već kao – ne šalim se – truba. Ne, nema smisla i, DA, fantastično je.

Ali Sclippenbach je ovde ono najčudesnije, ono što The Bridgeu daje gotov apsurdističku dubinu. Banalno je uopšte da pričamo koliko je on veliki tehničar, koliko mu je lako da svira vrlo ,,američki", vrlo tečan, melodičan frazerski bebop, a koliko onda ume i da sve polomi disonantnim, teškim, tevtonskim (i tektonskim) sinkopama, samo da udari kontru saksofonisti, i Sclippenbach ovde pre svega šokira jednom gotovo detinje razigranom, optimističkom svirkom kojom prati Amada, praktično natprirodnom tačnošću predviđajući njegove fraze i harmonska rešenja i onda smišljajući svoje, kompleksne ali ne egzibicionističke dopune za njih.

Naravno, ni ostala dvojica nisu puki ritmičari već ,,totalni" mutičari sa mnogo sopstvenih istorija i identiteta. Hemingway je ovde u praktično multidimenzionalnom prostoru, svirajući istovremeno nekoliko linija ritma i nudeći podlogu koja nekako omogućava da bilo šta što rade ostali muzičari, bilo kojim tempom i intenzitetom IMA SMISLA. Flaten je, onda, fabrika zvuka, proizvođač rafala i bacač dubokih bas-bombi koje drže celu ovu svirku usidrenom da ne odleti baš sasvim u kosmos.

Further Beyond pritom nije album koji forsira intenzitet. Ovo je dinamična svirka, u smislu da je jednako validna i jednako puna i kad se svira tiše, i kada muzičari prave pauze da puste druge da se bolje čuju i kad, kao na početku druge kompozicije, uđemo praktično na teritoriju balade, pa je onda transformišemo u free jazz freakout. U tom smislu, ovo je i album koji možda možete puštati civilima, ljudima koje tek obrađujete da počnu da stvarno slušaju free jazz jer će ga ovde možda bolje čuti nego inače. Zvuk je izvanredan, svirka strastvena a opet sa dovoljno vazduha da ne bude opresivna, a iako se fraze smišljaju na licu mesta, ovde tokom sat vremena teške paljbe nema ni jednog momenta gubljenja, traženja ili pukog prosviravanja idioma dok čoveku ne padne nešto pametnije na pamet. Dakle, ovo je SVA krtina SVE vreme pa ako se sa ovim albumom i pobijete, biće vam oboma lepo:

https://rodrigoamado.bandcamp.com/album/further-beyond
https://www.trost.at/rodrigo-amado-the-bridge-further-beyond.html

Argentina nastavlja da apsolutno isporučuje ove godine, pa danas imamo na programu dva albuma argentinskih muzičara i muzičarki koji su mi ozbiljno ulepšali drugu polovinu inače ne preterano lepog leta ove godine.

Trio Dapine: Rancho colapso je četvrti album džez trija koji nam dolazi iz mesta Mar Del Plata, obalskog grada sa oko 600.000 stanovnika koji se nalazi na nekih četristo kilometara jugozapadno od Buenos Airesa. Kao jedno od bitnijh letovališta u Argentini i jedna važna ribarska luka, ovo je, razume se, veoma prometan turistički grad. A gde su turisti tu se svira  džez, to je naprosto tako.

O postavi Trio Dapine znam EKSTREMNO malo jer se čini da ovi ljudi nemaju ambiciju da mnogo o sebi pišu na Internetu, bez obzira na to što postoje još od 2012. godine i Rancho colapso im je četvrti album. Sa jedne strane, utisak je da ovi ljudi nemaju preterane ambicije do da budu lokalni džez bend koji će svirati po klubovima u Mar De Plata, pa i učestvovati na lokalnom internacionalnom džez festivalu, ali da se neće preterano cimati da organizuju sebi turneje ili da se ikako promovišu. Sa druge strane, radi se o trojici muzičara koji su članovi kolektiva ICM (Improvisación Colectiva en Mar del Plata), dakle ekipe lokalnih improvizatora koji izgleda sasvim namerno drže nizak profil i ne žele da se obraćaju svetu ičim drugim do svojom muzikom.

Pošteno. Svakako, ne radi se o neiskusnim muzičarima. Bubnjar Luciano Monte na svom sajtu navodi da je svirao na oko četrdeset albuma do sada, a da je dva snimio kao lider i ako pogledate ta dva albuma – koja su snimila dva različita kvarteta – na oba svira po jedan član i ovog trija. Jedan od tih članova je kontrabasista Nicolas Pasetti, čovek koji i sam iza sebe ima nekoliko albuma kao autor i lider (naravno, Monte je svirao na nekima od njih) i dobar deo toga je utemeljen u slobodnoj improvizaciji ali sa znatnom harmonskom dimenzijom, dakle sa klavirima i gitarama koji nisu sve vreme svedeni na atonalne zvuke i šumove.

Saksofonista Federico Viceconte takođe stalno sarađuje sa ostalom dvojicom u živim kontekstima i naravno i većinu njihove snimljene muzike izdaje Discos ICM, digitalna ispostava kolektiva kome pripadaju.

Isto važi i za ovaj album izašao dvanaestog Avgusta ove godine, još uvek najnovije izdanje ove etikete. No, koliko god da je improvizacija naglašena u imenu kolektiva, izdavača i u svetonazoru trojice muzičara, Rancho colapso ima prijatan bebop šmek i ploča je koja sasvim uredno radi unutar harmonske politike koja se u džezu odomaćila šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Rancho copalso je snimljen u studiju, 24. Oktobra prošle godine pa iako improvizovana na licu mesta ova muzika ima čist zvuk i kvalitetan miks. Kad bend krene da svinguje skoro da ćete pomisliti kako zaista slušate neki album iz ranih sedamdesetih na kome muzičari shvataju da je modalni džez samo početak i da imaju slobodu da odu mnogo dalje nego prethodna generacija.

A svinguje se tu vrlo pristojno. Macheli koja album otvara je intimni ali dinamični free jazz sa saksofonistom koji energično istražuje svoje skale i poliritmičnom, neprebrojivom ali kinetičnom pratnjom. Viceconte nije agresivan ali jeste ekspresivan sa finim tonom i sposobnošću da note savije i prelomi da zazvuče duševno i bluzerski, bez obzira u kojoj se harmoniji nalazi.

Ni ostala dvojica ne sviraju agresivno i mada Monte ubacuje mnogo nota u pratnju, one nisu tu da zagluše ostala dva muzičara. Manguerfias je sporiji i apstraktniji komad, iz početka bez ritma, sa dugačkim, meditativnim notama i razvojem u smeru grčevitijeg, energičnijeg free jazza kako prolazi vreme. 21 gramos je na trago ornetkolmenovskog freebopa sa saksofonom koji radi temu za koju imate utisak da nema kraj i svingujućom pratnjom gde Monte svira četkicama i pušta Pasettija da solira preko njegovog šafla.

Solo oscuro uprkos naslovu nije samo soliranje na saksofonu niti je IZRAZITO mračna kompozicija. Ali ona jeste harmonski tamnija, intimnija, možda i hermetičnija sa saksofonom koji zbilja u temu kreće sam a kada se ritmičari pridruže to je gomila malih nota i udaraca koja zvuči više kao da Viceconte meditira nad proključalom površinom vode nego kao da se svira ,,običan" jazz. Opet, i ova pesma ima svoj kinetički zamah i nije puko ređanje zvukova ve, rekosmo, svingovanje.

El guaino otvara Pasetti jedva čujnim raom prstima po žicama. Ostala dvojica ulaze sporo, kao da će ovo biti balada, sa Viceconteom koji svira nostalgičnu, elegičnu temu i onda iako je ritam do kraja džombast, sa akcentima koji su stalno izvan one metrike koju očekujete, pesma ostaje dostojanstveno meditativna i emotivna.

Slično raspoloženje daje i Una poema, gde se ritam sekcija kreće između klasičnog džezerskog šafla i mehaničke, robotske pravilnosti dok saksofonista nastavlja da elegično kontemplira.

Finalni komad, Con el pexo je brži i energičniji, ali u njemu sva trojica muzičara zvuče kao da su uhvaćeni u repetitivnom ciklusu mašine koja se pokvarila i ne može da stane. Ovo traje jedva duže od minut i po ali predstavlja ljupki pančlajn albumu koji nije pretenciozan, nije MONUMENTALAN, ali nudi lep program improvizovanog džeza od strane ljudi koji ga OPASNO vole.

https://triodapine.bandcamp.com/album/rancho-colapso

Drugi album ove nedelje snimljen je u Amsterdamu, trećeg Juna prošle godine, ali ni jedna od dve žene koje ovde predstavljaju amsterdamsku improv i free jazz scenu nije poreklom iz Nizozemske. Ada Rave/Marta Warelis: Peel/Mondo snimile su, dakle, Argentinka Ada Rave i Poljakinja Marta Warelis, snimak i miks je radio Marc Schots, čovek koji iza sebe ima desetine i desetine albuma free jazz i improv muzike raznih poznatih muzičara gde je bio inženjer zvuka, a mastering je na kraju uradio Weasel Walter. Peel/Mondo, odmah da se dogovorimo, ZVUČI ubitačno. A tako ga ove žene i sviraju.

Ada Rave kaže da je odrastala u ruralnoj patagoniji pre preseljenja u Buenos Aires, gde je bila aktivna na džez sceni ali sa brzo zarazila bacilom improvizacije pa je počeka da osniva sopstvene sastave i da radi festivale po Argentini. Onda se 2013. godine preselila u Evropu ,,da bi istraživala bogato polje slobodne improvizacije"  i sada je deo amsterdamske scene sa sopstvenim triom koji svira po Evropi ali i sa saradnjama sa projektima kao što su Hearth, the Kaja Draksler Octet i naravno The Ex. Od 2019. godine je i članica kolektiva DOEK, kome pripada i Marta Warelis a tu su i neki vrlo poznati muzičari poput Michaela Moorea i Wilberta de Joodea. Diskografija joj je već solidna sa njenim sajtom koji nabraja osamnaest albuma gde je Ada Rave nekada član ansambla a nekada i predvodnica.

Warelisova je u Amsterdamu od 2014. godine, gde svira i improvizuje sa raznim muzičarima a ovo se odnosi i na, recimo, trio Omawi koji predvodi Wilbert De joode (a tu je i bubnjar Onno Goavert), trio Hupata! u kome takođe svira i Ada Rave, ali onda i na saradnje sa uglednim američkim free/ jazz muzičarima kao što su naši znanci Dave Douglas i Frank Rosaly. Od 2021. počinje da snima kao autorka i liderka.

Peel/Mondo je žestok album. Zapravo, Warelisova svira toliko intenzivno na njemu da Ada Rave na momente mora da ostavi saksofon i da pređe na udaraljke jer bi možda bilo i nemoguće da se čuje pored odšrafljene Poljakinje. Nije da je čitav album borba neprestana, naravno i sama Warelisova ume da svira tiše, sa manje nota, kontemplativnije, sa jednom strogom akademskom formalnošću, a Ada Rave je više nego kadra za duboke džez meditacije na svom tenor saksofonu – sluššajte početak Instar, recimo – ali opet, dobar deo albuma je sviran u grčevima, eksplozijama, rafalima sa dve žene koje tu muziku vole kada je dinamična a zvuk kada je prodoran.

Warelisova inače izglea kao devojčica kad je vidite, sa nežnim lišcem i krhkom figurom pa je tim njena furiozna pijanistička tehnika – koja mnogo duguje ceciltaylorovskoj rafalnoj atonalnosti ali onda ide dalje od nje u čistu apstrakciju i agresivne perkusije – više zastrašujuća. Već na prvoj kompoziciji, Peel Mondo, Warelisova pušta koleginicu da krene džezerskim frazama na sopraninu, a onda počne da sipa sve brže kaskade nota, pažljivo prateći saksofonistkinjine skale i ubacujući sve više nota u odgovor, tako da posle tri minuta to zvuči kao da slušate traku koju kaset-dek počinje da žvaće i sve više ubrzava a kojoj na neprirodno visoku frekvenciju nota odgovara vrlo raspoloženi mali kakadu. Kao i mnogo drugog dobrog free improva, ova kompozicija je istovremeno i apsolutni horor i božanstvena komedija.

Tale Before Sunrise je nešto duža i srazmerno manje agresivna kompozicija, ali ove dve žene su agresivne čak i kada su manje agresivne. Ada Rave svira sa dosta osećaja i lepih legato tonova na tenor saksofonu i kompozicija se dobro drži do negde petog minuta kada se sve ponovo pretvara u hiperkinetički, urnebesni orkan klavirskih dirki i brzih, nervoznih duvalkih fraza.

In The Capricious Garden je onda onaj komad gde Ada Rave kreće sa džez soliranjem, Marta zvuči kao da pokušava da rastavi klavir dok svira monomanijačke, nervozne linije ispod nje, a onda prema kraju kompozicije saksofonistkinja odlaže svoj instrument i kreće da udara u stvari.

First Strawberries je skoro pa miran, optimističan komad u kome brza, kinetička svirka ima manje preteću, dobroćudniju dimenziju a  Rain Into Flood je – možda i neočekivano – najapstraktnija kompozicija u kojoj se napuštaju džez koreni i većina postojeće muzičke teorije za prilježan rad sa perkusijama, zvukovima izvan prirodnih skala instrumenata i tišinom u koju sve naposletku dostojanstveno utone. Prelep album:

https://warelismarta.bandcamp.com/album/peel-mondo

Zašto ne bismo i danas slušali dva albuma? Peti je Oktobar a mi živimo u Srbiji, ČEMU UOPŠTE IMAMO DA SE NADAMO?

Prvi album za danas je liderski debi mladog belgijskog pijaniste po imenu Milan Verbist. Imajući u vidu da mu je ime Milan, kao i da mu je prvi instrument bio harmonika, a da je na klavir, koji danas primarno svira, prešao sa sedam godina, osećam da je okej da kažemo da je Milan naš i da je Belgija kao i mnogo puta do sada profitirala na našoj pečalbarskoj sudbini. Milan Verbist Trio: Time Change je izuzetno prijatan i u sebe siguran prvi autorski album za dvadesetšestogodišnjaka iz Antverpena i šalje jake signale da će ovaj momak pred sobom imati dugu i plodnu karijeru.

Milan je, kao i mnogi džez muzičari o kojima pišemo, svoju muzičku zarazu pokupio od oca. Piet Verbist je profesionalni muzičar i sinu je, kako rekosmo, prvo u ruke stavio harmoniku, kad je ovaj imao pet godina. Sa sedam je prešao na klavir pa je to odredilo njegov životni put: studije na akademiji MaGo (klasične studije kod pijanista kao što su Arthur Vuye i Nicolas Callot), a onda studije džez klavira na visokoj školi De! Kunsthumaniora u Antverpenu pa naredni kurs na Kraljevskom konzervatorijumu Koninklijk u istom gradu gde mu je Erik Vermeulen bio primarni predavač. Već je tada svirao u bendu i držao džez koncerte a pre završetka studija 2022. godine imao je prilike da nastupa sa domaćim i stranim gostujućim muzičarima (Lionel Loueke, Jakob Bro, Chris Potter, John Ruocco, Bert Joris, John Bishop).

Milan je trenutno ko-lider nekoliko antverpenskih postava a trio o kome danas pišemo mu je ,,glavni" autorski projekat u kome je on lider i autor većine muzike. Na svom sajtu on navodi i neke od svojih omiljenih pijanista i to je solidno podugačak spisak jakih imena kao što su McCoy Tyner, Wynton Kelly, Thelonious Monk, Herbie Hancock, Marcin Wasilewski, Cedar Walton, Bobo Stenson, Keith Jarrett, i drugi.

U triju su sa njim i još dva mlada muzičara. Kontrabasista Toon Rumen je student na istom kraljevskom konzervatorijumu koji je Milan završio i jedan – barem na osnovu onog jednog snimka koji se može videti nas JuTjubu gde on i još dva studenta izvode master recital – ozbiljan zaljubljenik u džez. Bubnjar Jens Meijer je nešto iskusniji, sa diplomom nizozemske visoke škole Codarts, bendom Ezthetic koji predvodi (i izdao je sa njim jedan album), te još nekoliko projekata u kojima svira, uglavnom sa saksofonistom Jesseom Schilderinkom (pominjanim prošle godine).

No, naravno, Time Change je pre svega Milanov projekat, sa pet od devet kompozicija koje je sam napisao za ovaj album dok su ostale četiri obrade džez (i ne-džez) klasika i prilično dobro informišu slušaoca o Milanovim uticajima i interesovanjima.

U globalu ovo je, naravno, hardbop i postbop intoniran album, snimljen u studiju tokom dva dana Marta ove godine, ali odsviran sa živom energijom i improvizacijama na licu mesta, kako i očekujete od ovakve muzike. Zvuk je čist, lep, ali i živ i topao a muzičari imaju mnogo toga da dokažu.

Milan pre svih, naravno, jer je ovo njegov prvi autorski album pa on i kreće ambicioznom naslovnom kompozicijom dužom od sedam minuta a koja nudi lirske meditacije na klaviru, romantične harmonije i odmerenu, ukusnu svirku celog trija. Milan ovde demonstrira prilično raskošan spektar tehnika ali i raspoloženja, dajući da se čuje i njegova klasična naobrazba ali i taj džez pedigre na rasponu od Monka do Jarretta. Time Change je praktično balada – dakle ne nešto čime bih JA nužno započinjao album – ali je i kompleksna kompozicija čije promene tempa, sugerisane naslovom, ne zvuče mehanički i zapravo muzici daju spontanost i toplinu.

Rumen otvara drugu kompoziciju, Bosonossa i njegov resital na kontrabasu je lirski intoniran, ali ono što sledi iza njega je, naravno, bosanova ritam i dosta ,,noćne", tamne, evokativne atmosfere. I ovo je poduža kompozicija, Verbist voli da ima prostora za improvizacije i ovde on pokazuje dosta vatrometa koji drži u dirkama, ali muzika uvek ostaje plesna i atmoferična. Ovu je kompoziciju inače napisao Tomasz Stanko pre više od trideset godina, a bila je naslovna pesma njegovog albuma Bosonossa And Other Ballads na kome su pored trubača svirali Anders Jormin na kontrabasu i Tony Oxley na bubnjevima pa je zanimljivo čuti aranžman urađen bez duvača a sa klavirom kao glavnim nosiocem teme.

No, I Haven't je još jedan Milanov autorski komad, jedna vrlo cool hardbop kompozicija za koju biste mi poverovali da je nastala u Njujorku krajem pedesetih i da je ovaj belgijski trio samo svira sa ubacivanjem malo klasičarskih elemenata u harmoniju kada bih vam to rekao. Ritam sekcija odlično svinguje na ovoj pesmi a Milan je veoma zreo u temi i soliranju.

Odmah zatim dolazi Ornette Coleman i njegova    Happy House, pesma koja je otvarala njegov album Broken Shadows, snimljen 1971. godine ali objavljen tek 1982. Valjda je izdavač mislio da je mnogo da u istoj sezoni na publiku grune i ovo i Science Fiction pa je izdavanje odlagano više od deceniju. U svakom slučaju, ovo je bila prelazna tačka između Colemanove ,,klasične" free jazz faze i ekspanzivnog harmolodičkog rada u sedamdesetima i Milan sa svojim triom radi fantastično zanimljivu rekonstrukciju tog spoja discipline i slobode koji su Coleman i njegovi muzičari patentirali. Naravno, u izvođenju ovog trija u prvom planu je pijanista koji pokazuje apsolutnu raskoš tehnike ali i zanimljivo razmišljanje sa šetnjom od meditativnih, gotovo nemuzičkih tonova do oštre, brze perkusionističke svirke i povrataka u Colemanovu skakutavu, stakato temu.

Brigitte's Waltz je valcer samo po ritmu a bluz po harmoniji. Milan ovde radi divne sinkope i menja tempo tokom svirke a ritam sekcija sjajno prati njegove kompleksne solaže držeći se ipak plesnog ritma koliko treba.

Onda na red dolazi Bah i njegova Sarabande, jedan od, kažu upućeni, najintrigantnijih komada majstora barokne muzike, na ime svojih smelih harmonskih eksperimenata u relativno kratkoj kompoziciji i formi španske plesne pesme. Pijanista ovo do pola svira sam, metodično prolazeći kroz Bahove skale a kada uđu ostali muzičari ovo postaje lirski, skoro pastoralni performans sa mnogo lepih pijanističkih kaskada i atmosfere.

Djeezes je onda energični, brzi hardbop, sa ritmičkim vatrometom i mnogo efektnog soliranja a The Silence Between sporiji, bluzerskiji komad sa i dalje klasičarskim elementima ukusno ubačenim u gruv. Album završava Flutter Step Garyja Peacocka, dramatično, pa i na momente razigrano svirana kompozicija starija od trideset godina a koja je originalno napisana samo za kontrabas i gitaru. Neobičan izbor za kraj albuma ali funkcioniše sa svojim kompulzivnim repeticijama i lepo vaspitanim krešendima.

U globalu, Time Change je sjajan debi album muzičara koji očigledno nudi ne samo dobru tehniku već i zanimljivu viziju kao i dobro poznavanje i poštovanje – ali bez fanbojevskog preteranog respekta – tradicije. Takvih nam svakako treba što više pa dajte Milanu malo ljubavi:

https://milanverbist.bandcamp.com/album/time-change

Drugi album za danas nam dolazi iz Barselone, posredstvom nezvisne katalonske etikete UnderPool orijentisane na savremeni džez i improvizovanu muziku a koju sam već predstavljao pre neke dve godine. Albert Cirera & Tres Tambors: Orangine je svakako avangardnija od dve ploče koje danas predstavljamo ali radi se o muzici prepunoj svežine, ideja, duha, pa i romantike tako da ovde nemamo posla sa onom surovom, hermetičnom avangardom kakvoj se često odajemo. Orangine je album na kome najmanje dve ili tri pesme možete da pustite i svojoj staroj baba-tetki i da ona ne bude uplašena. Ali pomoći će ako je nagluva, da se ne lažemo.

Saksofonista Albert Cirera živi i radi u Igualadi u Španiji a svoju kreativnu karijeru bazira na transverzali Barselona-Lisabon, ali je on, makar tako tvrde na Discogsu, Argentinac. No, vezan je za Evropu očigledno već decenijama, jer je u Igualadi išao u školu, naziva je svojim rodnim gradom, a studije je završio na Escola Superior de Música de Catalunya u Barseloni. Godinama je živeo u Lisabonu, nešto kraće u Kopenhagenu da bi se vratio u Igualadu i tamo sada sedi i radi. Svirao je ili svira sa neprebrojnim projektima (pomenimo samo João Lencastre's Communion, The Voodoo Children Collective i Zlatko Kaučič Quintet), a nastupao sa poznatim muzičarima kao što su Agustí Fernandez, Barry Guy, Andy Moor, Michael Moore, Marco Colonna, Ramon Prats...

Tres Tambors mu je jedan od glavnih projekata, sa kojim radi već oko deceniju a Orangina je treći album benda i demonstrira veoma razvijen jezik i identitet kvarteta, koji Cirerine kompozicije izvodi sa ZASTRAŠUJUĆIM autoritetom. Ovde imamo neke zaista jake muzičare u postavi, sa izvanrednim bubnjarom Oscarom Domènechom, iskusnim kontrabasistom Markom Lohikarijem i iberijskim pijanistom Marcom Mezquidom koji je upotpunjava. Da bude jasno, iako je Cirera potpisao svih dvanaest kompozicija na albumu ova trojica nikako nisu samo izvođači. Izdavač, u čijem je studiju album i snimljen tokom tri dana Juna, naglašava da su pesme nastale kroz imptovizacije, ali naravno, ovo su i vrlo kompleksne, zahtevne kompozicije za koje se vidi da ih je kvartet razvijao i uvežbavao kroz brojne žive nastupe i probe, dok nisu dobile svoje skoro četvorodimenzionalne forme.

Inače, za razliku od gotovo sto procenata džeza koji slušam i o kome ovde pišem, ovaj kvartet se ne trudi da na albumima zvuči isto kao na koncertu, naprotiv. TRUDI SE da zvuči drugačije. U retkoj demonstraciji studija-kao-instrumenta ili makar alatke za komponovanje, u više kompozicija ovde imamo na programu multitrekovanje instrumenata i naglašeno korišćenje široke stereo-slike da dobijemo efekte koji se ne mogu ponoviti u živom nastupu. La Última koja album otvara je dobar primer, jer je ovo dvoipominutna romantična meditacija u kojoj glavna tema izvođena na klaviru i saksofonu dobija svoje avetinjske odjeke u pozadini i na samim krajevima svesti.

Sjajan uvod koji odmah zatim prati Criteri, jedno napadačko free jazz bombardovanje sa brzom, furioznom svirkom celog kvarteta, bežanjem od harmonije kroz skale i puno perkusionističkih bravura. Mezquida koji je na prvoj pesmi zvučao tako nežno i romantično ovde se pretvara u ceciltaylorovskog demona klavijature a Cirera se šeta između kompleksne, a optimistične teme na alt saksofonu i štektavih slobodnih improvizacija.

Treća kompozicija, Suor Freda je ona u kojoj ćete početi da zaboravljate da je ovo sve napisao saksofonista. Svi muzičari na ovom albumu zvuče kao ravnopravni koautori a pre svih Mezquida čije su pijanističke kontemplacije zaštitni znak cele ploče. I naredna, naslovna kompozicija, Orangina, veoma se oslanja na njegovu meku, osećajnu svirku uz koju se lepo uklapa Cirerino meko sviranje sopran saksofona.

Nicotine je drugi bučan, fri-džezerski komad na ploči sa alt-soliranjem koje krade pažnju da ne čujete koliko su složeni ritmovi i akcenti koje ispod prosipaju kontrabasista i bubnjar. Naravno, onda se Mezquida probije u prve redove i imate utisak da je muzika ubrzala od 100 do 300 kilometara na sat u jednoj sekundi, samo da bi on kompoziciju smirio, ohladio i dovezao do umiljatog, tamnog završetka.

Patarrel je još jedan sporiji komad ali sada sa dosta kompleksnim ritmom i zapravo puno krešenda u izvedbi. Sporo ali strastveno, a onda sledi Jante Law na kojoj Mezquida seda za električni Fender Rhodes klavir a bend kreće da radi kompleksni jazz-funk ritam sa Cirerinim potpuno-niotkuda-ubačenim recitovanjem koje se nalazi jednu šmekersku prijavu udaljeno od normalnog repovanja.

Melody je još jedan ,,studijski" momenat sa avangardnom idejom u kojoj apstraktna buka što je kvartet pravi u pozadini služi kao zanimljiva lansirna rampa za, zaista, melodiju koju ćemo čuti prema kraju kompozicije. Dobro to funkcioniše i dobro je i izmiksovano.

Les Coses del Cap je komplikovani, brzi post-bop komad u kome se sviraju kratki grozdovi nota na sopran-saksofonu, ritmičari rade složenu podlogu a pijanista plete mrežu toploh tonova na električnom klaviru. Easier Kit onda počinje sporije, atmosferičnije, sa bluzerskim uvodom na alt-saksofonu pa se razvije u energični hardbop gde Mezquida opet briljira a saksofon radi izvrsne stvari.

Nordik Premier je onda najapstraktniji, pa i najtamniji komad bez ritma i sa puno ,,zvučnih efekata" koje ostatak benda radi oko Cirerinog meditativnog, romantičnog alta. Album zatvara energični free jazz Va Vine, sa tri minuta perfektnog počasnog kruga gde se puca u vazduh i pravi haos. No, ovo je album koji haos rado priziva, ali je izgrađen na stahovitoj disciplini koja muzičarima dopušta da izlaze iz teorije, da rade ,,nemuzičke" stvari i krše pravila, a da uvek ostanu unutar te magične iluzije koju svi razumemo kao evokativnu, briljantnu muziku prepunu slika, emocija i boja. Sjajno je:

https://underpool.bandcamp.com/album/orangina

Danas smo ponovo dosta zaposleni sa čak tri izdanja koja smo izabrali iz nepresušne gomile džeza što se na nas obrušila u 2025. godini.

Prvo na redu je nešto najbliže ,,običnom" hardbopu i izuzetno prijatno, primetiću, za jesenje dane u kojima nema mnogo sunca. Ken Paine, Dan Blunck, Joe Alioa: Landscape je trio-album sa čak sedamnaest kompozicija, mada su pet od njih samo alternativne verzije već postojećih a što je ugodna džez tradicija koja danas kao da nema dovoljno sledbenika. To nas i dalje ostavlja sa dvanaest originalnih kompozicija koje ovaj trio izvodi sa vidnim apetitom, radeći u maniru hardbopa i free jazza šezdesetih godina prošlog veka sa više nego eksplicitnim dugovanjima spram Erica Dolphyja i Ornettea Colemana. A to su ipak ljudi kojima je ČAST dugovati.

Ken Paine, predvodnik ovog trija je portlandski bubnjar o kome mogu da kažem veoma malo toga uprkos činjenici da je na sceni Oregona i zapadne obale SAD aktivan još od poznih osamdesetih. Internet nema gotovo nikakve informacije o njemu (našao sam prikaz jednog albuma na kome je svirao, napisan 2005. godine), na Discogsu ne postoji, a njegov privatni instagram je pun lepih slika ali skoro bez informacija. Ono što mogu da zaključim iz pročešljavanja njegove dostupne biografije je da često svira sa saksofonistom Danom Blunckom, pa i sa kontrabastistom Joeom Alioaom, pa su pre Landscape ova tri muškarca već snimila najmanje jedan album u istoj ovoj postavi.

Blunck je možda mrvicu poznatiji, oregonski saksofonista koji je počeo da svira još krajem sedamdesetih, devet godina proveo u orkestru Američke mornarice i sa njim proputovao svet, i danas je uprkos solidno poodmaklim godinama i dalje veoma aktivan u sviranju uživo. Joe Aloia, kontrabasista, jedini od sve trojice ima sajt... ali taj sajt je samo registrovan domen bez ikakvog sadržaja. Takođe baziran u Portlandu on se dobrom delom bavi poduačavanjem drugih sviranju kontrabasa, gitare, ukulelea i svira sa raznim muzičarima po zapadnoj obali.

Dakle, ovi ljudi više vole da sviraju nego da pričaju o sebi. Fajn. Landscape je ionako ploča koju je merak slušati bez mnogo konceptualizacija, serija ugodnih hardbop tema odsviranih sa mnogo improvizacije i jednim ležernim, iskusnim pristupom muzičara koji dobro znaju svoje instrumente, dobro znaju idiom u kome rade i dobro znaju jedni druge. Snimljen u propisnom studiju, sa propisnim miksom i masteringom Landscape svejedno zvuči živo i spontano, bez ikakve artificijelne ,,studijske" arome u svom zvuku. Ovo je zvuk trija koji voli taj hardbop, voli taj bluz, voli da improvizuje.

Uzmite, recimo, Hymn, šestu kompoziciju na albumu na kojoj Blunck improvizuje gospel i bluz fraze koje treba da nas osveste za svu teškoću i lepotu postojanja ali i za transcendentnost koju u njima možemo da pronađemo. Ovo je kao muzika za marševski orkestar, ali koju svira free jazz trio gde bubnjar nema nameru da vam dopusti da prebrojite taktove, ali će ipak umeti da posloži gruv uz izdašnu pomoć kontrabasiste.
Ili uzmite Green Velvet Slippers, jednu od najmemorabilnijih tema na albumu koja u svojoj kinematskoj atmosferi sugeriše njujorški džez kasnih četrdesetih i ranih pedesetih, gillespiejevske bravure i barski šmek, ali koju, opet, svira samo trio što se rado i radosno poigrava sa Blunckovim razvojem melodije. Ovde zapravo i dobijamo marševski ritam, nešto što Paineu očigledno prija posle dosta složenih metrika koje je radio u prethodnim pesmama. Dolphian Oracle, recimo, kao  posveta Ericu Dolphyju ima kontemplativne free jazz fraze koje se ne brinu mnogo za harmonski registar i idu kuda im intuicija naloži a Paine i Aloia za njima slede izvanredno lepo sinkopiranim ritmom i snažnim akcentima.

Iako je ovo mišićava svirka, ovde nema free jazz detonacija i freakout buke i pored Dolphyja je, naravno, Ornette Coleman najprisutniji u zvuku, pogotovo u Ornette's Nest koja zatvara ,,zvanični" deo albuma, nema nikakve veze sa postojećom pesmom istog naziva Ian Chaplina i Philipa Rexa i predstavlja sjajnu demonstraciju kako ovaj bend organski razvija svoje kompozicije radeći od fraze, sa punom slobodom da svako ide kuda hoće ali i sa jednim podrazumevanim smerom u kome će se čitav trio kretati. Divna, relaksirana ploča ljudi sa velikim iskustvom i ljubavlju za, jelte, igru:

https://kenpaine.bandcamp.com/album/landscape

Cohn Borthers: Funeral Games je, pak, hermetičniji album apstraktnije muzike koja ima džez osnovu ali se bez mnogo osvrtanja kreće u smeru ,,čiste" avangarde i moderne klasične muzike, napuštajući džez harmonije, ritmove i frazeologiju. Ovde čak i nema ni jednog duvačkog instrumenta! Ipak, duh energične, smele improvizacije drži nas u pravilnoj orbiti. I uostalom, iako ovde nema nikakve ,,braće Cohn", lider kvarteta je Steve Cohn, čovek sa mnogo talenata ali koga svet uglavnom zna kao džez-pijanistu.

Cohnu je klavir i bio prvi instrument i mada ga danas poznaju i kao izvođača na šakuhačiju, koji je studirao na UCLA*, ali i kao slikara, on je na kraju ipak diplomirao klavir i to mu je i bio glavni instrument u mladosti kada je počeo da svira bluz po San Francisku. Po prelasku na džez i svirkama sa Eddiejem Hendersonom i Sonnyjem Simmonsom se preselio u Njujork i tamo se posvetio improvizaciji, instrumentima izvan zapadne muzičke tradicije i udaraljkama.
* I umeli su da ga nazovu i ,,Jacksonom Pollockom šakuhačija"

Veliki je spisak ljudi sa kojima je Cohn svirao i snimao pa ćemo pomenuti samo neke: Reggie Workman, Oliver Lake, Fred Hopkins, William Parker, Jason Kao Hwang, Steve Lacy... Dosta je radio i sa japanskim umetnicima – buto plesačima i taiko bubnjarima – i njegova muzika je i danas u velikoj meri inspirisana azijskim i japanskim nasleđem.

Za ovaj album u kvartetu su još i Thomas Milovac, iz Pitsburga a danas u Orlandu na Floridi, kontrabasista koji nema još ni trideset godina ali svira sa masom bendova i muzičara, bubnjar Benjamin Shorstein koji je u stvarnosti kompozitor klasične i džez muzike poznat i po aranžiranju Franza Schuberta u džez-stilu i komponovanju za film i teatar, te gitarista Jarrett Carter, takođe sa Floride, diplomac konzervatorijuma Oberlin i čovek sa prevashodno klasičnom naobrazbom koji naravno mnogo svira i džez i rok.

Funeral Games je nominalno inspirisan sportskim igrama koje su organizovane nakon pogreba Patrokla, koga je ubio Hektor u Trojanskom ratu, ali u stvarnosti ovo je album energične, užurbane improvizacije u kojoj nema mnogo prebrojivih ritmova ali postoji jasan, uglavnom konstantan drajv koji ćitav kvartet tera napred. Muzika je, da bude jasno, višeslojna pa i višesmerna sa muzičarima koji improvizuju jedan uz drugog i naspram drugog, sa mnogo slušanja i pažljivh korekcija smera da se nikada ne izgubi ta zajednička filozofija koja obeležava zvuk kvarteta. Nema ovde nekog klasičnog svingovanja, ali postoji, rekosmo, drajv koji tera muziku finim tempom i čak i kada se svi ostali sklone da jedan od muzičara solira sam (na primer Milovac u furioznom uvodu gudalom u Chariot Race), ovo nije pauza u kojoj ostatak benda može da popije hladno piće i malo se odmori. Svi se ovde slušaju i interaguju jedni sa drugima pa tako i Chariot race dobija jasan razvoj sa prvo gitarama, onda klavirom i bubnjevima koji preuzimaju Milovcev žustri iskaz sa početka i nose ga dalje u kovitlacu nota i udaraca.

Za slušaoca koji ipak voli da čuje emotivniju, možda i romantičniju temu, Cohn će narednu kompoziciju, Single Combat otvoriti klavirskim resitalom koji se uspešno smešta između klasike i jazza i na trenutak izbegava perkusionistički stil koji karakteriše dobar deo Cohnovog rada na ploči. Naravno, ostali muzičari će se svojski potruditi da se uključe i neće proći previše vremena pre nego što dobijemo atonalne pijanističke rafale, gitarsku škripu, metalne odjeke činela, krčanja i mrštenja kontrabasa i ovo je savršena demonstracija dekonstrukcije klasične teme postepeno, korak po korak, bez sile, sa mnogo jasne vizije koliko je zapravo široka savremena muzička teorija.

Ima na Funeral Games i po koji klasični jazz i blues akord, Cohn ih povremeno ispali u prolazu, ali najveći deo muzike je, naravno, energična, apstraktna improvizacija u kojoj su atonalna svirka i harmonije jednako vredne a nemuzički zvuci i čista tonalnost se prepliću bez ikakve ograde. Snimljen početkom 2022. godine (a tek sada izašao) ovaj album ima u sebi i nešto manične pandemijske energije koja čoveka ne može a da ne uzbudi. Odličan zvuk, takođe, sa blisko ozvučenim instrumentima i pažljivo urađenim, dinamičnim miksom i masteringom. Užitak:

https://cosmosoniccollective.bandcamp.com/album/funeral-games-2

I kao treće izdanje nam dolazi stari znanac (i stari znalac), norveški veteran gitarske improvizacije, Tellef Øgrim. O Øgrimu sam već u više navrata pisao i radi se o čoveku koji posle toliko decenija dekonstruisanja gitare i dalje na ovaj instrument gleda sa mnogo optimističkog uzbuđenja i, po svemu sudeći, oduševljen je kakve sve zvuke komad drveta sa malo metala može da proizvede. Na D 25 Lundgren (Five pieces for constructed guitar) Øgrim svira dve preparirane akustične gitare sa zanimljivim, dugačkim istorijama i imoprovizuje u realnom vremenu, bez ikakvog nasnimavanja ili drugog studijskog ,,peglanja".

Jedna gitara je stara – Martin D-25 K iz 1979. godine – a druga MNOGO starija i pripadala je Øgrimovoj pokojnoj tašti, a konstruisana je pre devedeset ili sto godina. Øgrim ove isntrumente svira koristeći klikere i spajalice a žice preparira metalnim štipaljkama postavljenim na ,,harmonskim pozicijama". Naravno, njegova tehnika nije ,,standardna" i ovde ima mnogo trljanja, grebanja i uvrtanja žica pored ,,pravog" pikinga.

Rezultat je da čak i u prvoj kompoziciji, Alat (!!!!) koja je skoro pa najklasičnija po izvedbi, gitare znaju da zazvuče sasvim strano, sasvim NOVO, krećući se između glasnih, distorziranih šumova i prepoznatljive harmonije. Marble Slides je upravo ono što mu ime govori, kotrljanje klikera preko žica kako bi se dobila neka vrsta ,,prirodnog" glasa gitare koji se kreće po skali, a Øgrim onda interveniše dobro odabranim harmonskim detaljima. Dr. Lundgren's orders je više perkusionistički komad, sa energičnim napadom na žice metalnim komadom i ovde gitara zvuči kao harpsikord sa krizom identiteta, pa kao mađarska citra a onda kao indonežanski gamelan, sve to prekidano nekim ,,čistim" akordom. Osećaj bestelesnosti, zaboravljanja ŠTA to čujemo dok ga čujemo je snažan i opojan.

Yellow je povratak na slajding tehniku, samo sada rađenu nešto agresivnije i brže, dok je finalna, Slight pinch at 12 ispitivanje gitare kojoj je nameštena štipaljka na dvanaestom pragu i uz mnogo gotovo bukvalne dekonstrukcije i pronalaženja zvukova koji nisu deo harmonije, pa nemaju ni tonalni kvalitet, da nam otkriju sve njene tajne. Avetinjski, onostrano, i fenomenalno.

https://tellefogrim.bandcamp.com/album/d-25-lundgren-five-pieces-for-constructed-guitar

Sofija Knežević je izdala novi album ove godine, naslovljen Silk Vol. 1 i on zavređuje da se na njega ukaže čak ako, kao i ja, nemate previše čistog vokalnog džeza u svojoj rotaciji. Sofija ne samo što je naša, već je i pevačica svetskog ranga a izbor kompozicija na ovoj ploči je jako dobar i veoma će teško biti da se odglumi neimpresioniranost čak i ako ste najtvrdokorniji od svih tvrdokornih fri džezera koji ovo čitaju.

Sofiju Knežević, da odmah kažem, ne poznajem lično i nikada je u životu nisam sreo ali je ona bila jedna od autorki i autora na sajtu Jazzin u vreme kada sam za njega i ja pisao tako da smo imali neku vrstu radne sinergije i, u mom slučaju, privilegije da pratim kako mlada, talentovana pevačica, od velike ljubiteljke džeza postaje profesionalna izvođačica ove muzike i jedan od vodećih glasova ne samo domaće već i američke scene.

Štaviše, već u tom trenutku samo formalno domaće; Sofija se već 2011. godine bila preselila u Njujork, a gde i danas živi, predaje i radi, ali i pre toga je bilo više nego jasno da je u pitanju vanserijski talenat za koji su okviri domaće džez, pa i pop scene veoma tesni. Sofija je, na kraju krajeva – i ma koliko to klišeizirano zvučalo – rođena da peva. Još od treće godine je pevala a od sedme je to činila praktično profesionalno, pridruživši se legendarnom dećijem horu Kolibri gde je iskusila slast – i težinu – odlazaka na međunarodne nastupe i festivale. No, da bude jasno, džez je od početka bio ono što je Sofiju inspirisalo i teralo da se bavi muzikom. Po njenim sopstvenim rečima, prvo interesovanje za muziku pokazala je kada je njen brat došao kući sa pločom Elle Fitzgerrald a gde ju je pesma I Want The Waiter With The Water podsetila na dečije napeve i privukla da počne da se opseda čistotom izvođenja velike pevačice i lakoćom sa kojom je ova razvijala temu. Od šeste godine će Sofija krenuti da uči da peva džez, a onda je njeno obrazovanje išlo munjevito.

Već sa šesnaest godina je upisala fakultet, osvojivši stipendiju da studira na Univerzitet za Muziku i Dramske Umetnosti u Gracu i do dvadesete je već diplomirala, a što joj je, kaže, dalo dovoljno vremena da pored teorije odradi i onu ,,pravu" prasksu, radeći turneje sa različitim bendovima, uključujući svoje (na primer onaj sa Filipom Bulatovićem na klaviru i Igorom Maleševićem na bubnjevima*).
*Fun fact: Igora ZAPRAVO poznajem lično jer smo zajedno trenirali karate pre skoro četrdeset godina. Igor je tada počinjao da uči bubnjeve i veoma brzo se pokazalo da mu je ovo a ne Karate poziv za koji je i sam rođen da ga upražnjava.

Zahvaljujući izuzetnoj posvećenosti i ogromnom talentu, Sofija je osvojila brojne nagrade i stipendije: Marianne Mendt Jazz Award, Tesla Nagradu za dostignuća u muzici, nagradu na Thailand International Jazz Voice takmičenju 2016. godine, UNESCO stipendiju za mlade talente, nagradu Zlatna Sirena, a 2013. je izabrana za Betty Carter Jazz Ahead program koji identifikuje mlade, izuzetno talentovane umetnike i kompozitore.

Kako rekosmo, 2011. godine se preselila u Njujork zbog magistarskih studija i tako danas radi kao predavač na visokoj školi Music School of New York City gde je počela 2012. godine. Da dodamo i da je Sofija ambasador ICAF (internacionalna fondacija za decu i umetnost), CYE (Celiac Youth of Europe), i jedan od ambasadora za Estee Lauder, kao i Amazon Aid Foundation, što valjda svedoči da kada ste vanserijski dobri u onome što radite, to prepoznaju i ljudi izvan najuže porodice.

Kad smo već kod porodice, Sofija veli da je kao najstarije od petoro dece svojoj braći i sestrama redovno pevala uspavanke u detinjstvu pa je to kasnije transformisano u aranžiranje srpskih uspavanki u džez varijantama, a što je bila njena prva knjiga.

Dobro. Silk Vol. 1 je BRILJANTNO svedena ploča. Ona je istovremeno s ljubavlju i mnogo razumevanja ispisana posveta klasičnom džezu, onom iz vremena kada je pisanje pesme zbog koje ljudi plaču ili se zaljubljuju bila visokocenjena veština, ali i moderno obrađena kolekcija nekih tradicionalnih bisera. Svedenost o kojoj govorimo odnosi se pre svega na aranžmane koji su rađeni za duo ili trio postave (bez kontrabasa i bubnjeva) i za ovu priliku se Sofiji u izvedbama pidružuje jedan veoma cenjen muzičar sa Gremi nagradama u vitrini i dubokim poštovanjem za tradiciju ali i sposobnošću da u njenu građevinu ugrade po koju novu ciglu. Govorim naravno o pijanisti Orrinu Evansu, izuzetno cenjenom pijanisti sa istočne obale SAD koji već trideset godina snima i radi kao lider različitih postava a čiji je spisak kolaboracija dugačak kao obe vaše ruke. Intimni, odmereni aranžmani za klavir i glas na ovoj ploči odgovaraju njegovom senzibilitetu već na prvoj pesmi se čuje zašto nij bilo potrebno ni da se razmišlja o ,,pravom" bendu za ovaj sešn.


Album otvara The Very Thought Of You a koju je polovinom tridesetih godina prošlog veka napisao Ray Noble, a zatim je snimio sa svojim orkestrom gde je stihve otpevao Al Bowlly. No, najveći deo publike ovu će pesmu znati po izvođenju Nata Kinga Colea snimljenom krajem pedesetih, gorkoslatkoj, elegantnoj baladi koja potrebuje, ne, ZAHTEVA besprekorno mekan, gladak glas. Kada čujete kako Sofija ovu pesmu izvodi sa izvanrednom kontrolom nota u svim registrima (falseto joj je toliko miran da to zvuči praktično nadljudski), ali i sa patinom koju ovakve pesme moraju imati, setićete se da je ova žena svoje mesto na svetskoj sceni između ostalog zaradila i izvođenjem pesama koje je pre nje snimila Billie Holiday i da nema baš mnogo pevačica na planeti za koje biste rekli da su njene dostojne naslednice.

Sunny Side (odnosno, u originalu On the Sunny Side of the Street) je još jedan hit iz tridesetih, a koji su napisali Jimmy McHugh i Dorothy Fields. Publika ju je prvi put čula na Brodveju a danas je verovatno najpoznatija verzija ona koju je snimio Louis Armstrong, mada su je snimali i Nat King Cole, Dave Brubeck, Benny Goodman... Orrin Evans ovde radi raskošan sving, dajući jednostavnoj, zaraznoj temi duhovite prelive i neoklasičarsku grandioznost dok Sofija stihove izvlači tako da je praktično vidite kako pleše, pogotovo tokom sket dela u sredini.

Ladeira de Preguiça je plesni komad koji je napisao Glberto Gil, brazilski inovator bosanove ali i bivši ministar kulture ove velike države. Evans ovo svira u visokom tempu dajući Sofiji podlogu za poigravanje sa dinamikom, ljupkim krešendima i zavodljivim spuštanjem u šapat. Intimnost ovih aranžmana postaje još izraženija kada pevačica i pijanista izvode iste note, dopunjujući jedno drugo na kolornom i tonalnom nivou.

No Use je prva pesma na kojoj se pored Evansa pojavljuje i Elliot Mason, trombonista, producent ovog albuma i Sofijin suprug i otac njeno dvoje dece, a koji će biti na svim preostalim pesmama do kraja albuma. Ovo je spori, teški bluz u kojoj žena ostavlja svog partnera i objašnjava mu da nema svrhe tako autoritativnim, tako MOĆNIM glasom da je nezamislivo da bi on na to mogao da ima nekakav dalji komentar. Sofija i ovde sketuje, vozeći slalom oko Evansovog sporog šafla, odlećući u stratosferu pre nego što Mason upadne sa svojom solažom i ovo je pesma od koje bi svaka kafana, na bilo kom kontinentu, plakala. No, Evansova improvizacija posle ove solaže je takođe vredna da se notira, a za njom se Sofija vraća da ponovi lekciju i stavi tačku monumentalnim vokalnim iskazom.

Sofija je inače veoma zainteresovana za kombinovanje balkanskog pevačkog nasleđa i džeza – predmet njene druge knjige su džez aranžmani balkanskih narodnih pesama – pa onda prirodno sledi Kaleš bre Anđo, izvedena sa takvom suptilnošću da imate utisak da ovo više nije ljudski glas nego nekakva prirodna sila koja se provukla kroz prostor između molekula i ušla vam pravo u centar za ravnotežu. Evans i Mason ovde sviraju jedva čujno, kao da bi bilo svetogrđe privlačiti pažnju na sebe.

Naravno da pred kraj albuma mora da na red dođe i boginja Ella. When I Get Low I Get High je ovde odrađena bezobrazno, svingerski, sa svim zamahivanjem sada nepostojećom – prodatom – bundom pred očima sumnjičavih posmatrača. When I Get Low I Get High je, naravno, pesma o gubitništvu, pa i samouništenju, ali gubitništvu i samouništenju SA STILOM i dok Evans i Mason prosipaju brze solaže, Sofija pleše u pozadini, čeka svoj trenutak i vraća se sketom u igru, kako bi kroz improvizaciju zakucala poentu do daske.

Duda/ Bein' Green je poslednja pesma a na kojoj pevačici pomažu njeno dvoje dece, Katarina i Maksim, koji se kikoću i sa mamom pevaju uspavanku što se pretapa u Bein' Green, besmrtni hit koji je Joe Raposo napisao za Jima Hensona, da je otpeva u liku Žapca Kermita u prvoj sezoni Ulice Sezam. Kasnije rađena i u okviru Muppet Showa, ova je pesma doživela i obrade od strane raznih muzičara uključujući i samog Franka Sinatru i ovde se vraća svojoj jednostavnoj, detinjoj, melanholičnoj i umirujućoj formi uspavanke, zatvarajući album na najbriljantniji zamisliv način.

Ukratko? Silk Vol. 1 je IZVANREDAN. Kada stiže Vol. 2?

https://sr.sofijazz.com/fyc

Ova je godina bila toliko bogata raznim novim džez izdanjima da sam morao da i svoju opsesiju muzikom Sun Ra gurnem malo u stranu kako bih napravio prostora za druge. Ovo jeste svetogrđe ali danas ispravljamo makar delić te blasfemije znajući da je Sonny benevolentno božanstvo i da će nam oprostiti, gledajući sa odobravanjem sa rodnog Saturna kako gubimo razum slušajući njegove novoiskopane radove.

OK, ne SAMO novoiskopane. Sun Ra and His Arkestra: Supersonic Jazz (Expanded Edition) jeste izašao pre par nedelja ali on je ono što mu i ime govori, proširena edicija jedne od najvažnijih ploča u opusu velikog muzičara, vizionara, kompozitora, aranžera, mislioca, spadala i bendlidera, sa ljubavlju prepakovana ploča koja je MNOGO toga u istoriji džeza i popularne muzike promenila kada se pojavila a čijeg impakta kroz generacije što će doći najveći deo javnosti u ono vreme nije bio svestan. Da budemo fer, nije ni mogao da bude svestan jer ono što je Sonny radio, radilo je još vrlo malo kolega, a praktično niko ko je bio njegovog kalibra i potencijala.

Naime, Supersonic Jazz je prvi album koji je Sun Ra objavio za sopstvenu etiketu, El Saturn Records, i ukupno drugi ikada album koji je objavio kao lider, sa prvim albumom, Jazz by Sun Ra što je izašao za Transition Records Toma Wilsona (crnog producenta koji će u šezdesetima raditi sa Dylanom, Zappom, Velvetima, Cecilom Taylorom, čak i sa Simonom i Garfunkelom) skoro u isto vreme. Zapravo, kako se za Jazz by Sun Ra ne zna tačan datum izlaska, a Supersonic jazz je izašao u Martu 1957. godine, zvanično se računa da je Jazz by Sun Ra prvi a Supersonic Jazz drugi Sun Ra album po tome da je ovaj prvi snimljen u Julu 1956. godine – pretpostavka je u toku jednog dana, dvanaestog jula – a da je Supersonic jazz sniman u više sesija počev od Aprila ali uglavnom u Septembru i Oktobru iste godine.

No, Supersonic Jazz je označio momenat u kome je Sun Ra realizovao svoju viziju o potpunoj nezavisnosti od industrije koju je već tada – ispravno – video kao isuviše tromu i nefleksibilnu da bi prepoznala, a kamoli pratila njegove kvantne skokove u muzičkoj teoriji i filozofiji, njegove bljeskove inspiracije i nove vizije. El Saturn Records je utemeljen 1956. godine u partnerstvu između Sonnyja i Altona Abrahama, koji je potpisan i kao producent Supersonic Jazz i tokom narednih decenija biće glavni vektor kojim će Sonnyjeve ploče dolaziti do publike. Naravno, kako je legeda o briljantnom pijanisti, kompozitoru, aranžeru, lideru i ekscentriku rasla, tako će i industrija polako hvatati priključak pa je stidljivo, od šezdesetih pa samo malo jače u sedamdesetima njegov autput počeo da se pojavljuje i na drugim etiketama (Delmark, BYG Actuel, zatim Impulse! a onda izvan SAD firme poput italijanske Horo ili francuske Cobra) ali u masi svih izdanja izbačenih za vreme njegovog života, El Saturn i njegove podetikete su izdale praktično preko devedeset procenata svega.

A sve je počelo sa Supersonic Jazz, pločom koja je došla na red posle nekoliko singlova kojima su Sonny i Abraham testirali vodu i svoje sposobnosti kao samostalnih preduzimača. Kako se naglašava u svim istorijskim jelte, spisima, El Saturn je bio VRLO partizanska operacija, sličnija DIY pank i hardkor firmama iz osamdesetih i devedesetih nego onome što je industrija izdavaštva podrazumevala u pedesetima. Ovo je bila etiketa koja se nije nigde reklamirala, nije slala novinarima izdanja na recenziranje niti je koristila postojeću distributivnu infrastrukturu. Umesto toga, ploče su lično dostavljane prijateljskim prodavnicama nosača zvuka i prodavane putem pošte, kao i na štandovima tokom i nakon nastupa benda.

Supersonic Jazz je bio začetak legende, dakle, i mada u 2025. godini ne zvuči možda onako radikalno, strašno i tuđinski kako su vas možebiti naplašili, on je i dalje VEOMA LEPA ploča. Sonny je ovde još iz svog sistema izbacivao ostatke kognitivne i emotivne disonance što je imao priliku da svira sa svojim idolom Fletcherom Hendersonom i bio zapravo unajmljen da aranžira kompozicije za njegov orkestar ali su ostali članovi, uprkos Hendersonovim ohrabrenjima pokazali malo razumevanja za mladićeva zabacivanja ka avangardi.

U tom nekom smislu, Supersonic Jazz je ploča na kojoj se Sonny nalazi između svojih fascinacija u tom momentu već tradicionalnim izrazom – koji je dečak iz Alabame svakako smatrao i sopstvenim nasleđem – i slobode da istražuje svoje kosmičke opsesije. U dvanaest pesama koje čine originalni materijal nalazi se samo jedna koju nije napisao Sonny – Soft Talk Juliana Priestera a koji je i svirao trombon na ovim sešnovima – i one prikazuju raskošni spektar interesovanja još  mlade grupe koja je počela da nazire svu širinu horizonta koji se pred njom pruža.

I da se ne lažemo, mnogo toga i danas zvuči apsolutno fantastično, pa i sveže. India, koja album otvara je nešto što bismo imožda i nazvali tpičnim Sun Ra komadom, sa kinematskim, egzotičnim aranžmanom punim udaraljki i Sonnyjevih klavijatura, sudarom džeza i maštarija o azijskim daljinama. Art Hoyle na trubi sa prigušnikom ovde daje pesmi preliv pepoznatljivog među tim neobičnim, ekscentričnim instrumentarijem i zvukovima.

No, dobar deo kasnijih kompozicija su ,,normalnije" i čak manje avangardne od onoga što ste u to veme mogli čuti na, recmo pločama koje je izdavao Blue Note. Sunology  Part I i Part II su spore plesne, sentimentalne balade odsvirane sa mnogo osećaja za barski senzibilitet i ležernim solažama, Super Blonde je energični hardbop koji opet predvodi Hoyle sjajnim solažama, a Soft Talk još brža kompozicija kompleksne teme i razrade. U takvom ambijentu ekscentričniji komadi poput Advice to the Medics, utemeljena na Sonnyjevom poigravanju sa električnim klavirom zvuče kao prozori u budućnost, momenti iskakanja iz formata, podsećanja da ovo nije album kome producent i izdavač diktiraju šta se sme a šta se ne sme. Tu je, naravno i Kingdom of Not koja stručno spaja hardbop osnovu i Sonnyjeve vizionarske, kinematske aranžmane, a vinjeta Portrait of the Living Sky je demonstracija njegove raskošne pijanističke tehnike i prirodnog spajanja (neo)klasike sa džezom.

El is a Sound of Joy je zametak ritualističkih, obrednih igrarija koje će karakterisati žive nastupe ovog benda u decenijama koje dolaze a Medicine for a Nightmare je proto-free jazz komad koji najavljuje kreativni haos po kome će Sonny biti zapažen u šezdesetima.

,,Expanded Edition" ovde znači i da su Irwin Chusid i njegovi saradnici na originalnh dvanaest kompozicija dodali još osamnaest pesma – četrnaest studijskih komada sa istih sesija, od kojih su neke neobjavljene verzije istih pesama, a neke sasvim nove kompozicije – i četiri živa komada i to je, naravno, apsolutno blago ne samo za svakoga ko religiozno čeka svako novo izdanje stare, neobjavljene muzike Sun Ra već i za svakoga ko prosto voli kvalitetan džez.

Studijski komadi su ovde urađeni u istom kvalitetu zvuka – dakle ovo nisu nikakvi butlezi ili priručni snimci sa proba – i već kada krene Journey to Discland znaćete da ste jako dobro potrošili svoje pare. A onda postaje još bolje. October je izvanredna demonstracija evokativnosti koju je zvuk Sun Ra imao već polovinom pedesetih, sa jakim utemeljenjem u tradiciji a bez pukih imitacija readymade rešenja. Meditativna, melodična Somebody Else's Idea ima ovde dve verzije i ovo su ljupke, intimne međuigre udaraljki, klavira i saksofona, Adventure in Space je pustolovni hardbop sa distorziranim, na momente disonantnim pijanističkim ubodima, a za ljubitelje brzog hardbopa, ali u kome se po timpanima udara za sve pare tu je El Viktor. Još svemirskog ugođaja doneće Space Aura, igra šuge između klavira i saksofona, u kojoj prosto možete da vidite zvezde i komete kako se zafrkavaju po nebu, a Stratosphere je još jedan brzi hardbop u kome dominira izvanredni Art Hoyle.

Supersonic Jazz (Expanded Edition) je zapravo vrlo nostalgična, pa i sentimentalna ploča. U ono vreme je originalni materijal dočekan dosta neprijateljski od strane kritike i publike, a što je bilo za očekivati jer je zvučao kao ništa drugo na sceni u to vreme, podsećajući na trendove sa kraja četrdesetih ali dovoljno izmešten i dovoljno lo-fi da se konzervativni slušalac oseti kao da tu ne pripada. No u 2025. godini su i originalne pesme i bogati dodatni materijal naprosto prelepa serija polaroida benda koji uči da bude nešto što nigde drugde ne postoji, prolazeći kroz džez tradiciju i na drugoj strani napipavajući prostranstvo kosmosa. Obavezno slušanje:

https://sunramusic.bandcamp.com/album/supersonic-jazz-expanded-edition

E, sada, ako shvatate zašto je džez publika reagovala sa dosta iritiranog nerazumevanja kada je izašao Supersonic Jazz, biće vam VEOMA jasno zašto materijal sa Sun Ra: Stray Voltage nikada nije objavljen, bar ne za njegovog života. Da bude jasno, ovo i nije bio album za Sonnyjevog života i radi se o kolekciji elektronskih komada snimanih u raznim prilikama i na raznim mestima tokom sedamdesetih i osamdesetih, sakupljenoj da se pokaže kako je ovaj čovek eksperimentisao sa elektronskim instrumentima i kako je zvučao kada bi se SASVIM odšrafio.

Pisao sam već o Sonnyjevim elektronskim eskapadama (videti, recimo, Universe in Blue), ali vredi da se još jednom ponovi da je Sonny, koliko god dolazio iz generacije koja je stvarala modernu džez tradiciju i koliko god da je on sam idealizovao Hendersona i Ellingtona, veoma rano imao inklinaciju ka instrumentima iz decidno netradicionalnog dela spektra i ogromnu glad da pronađe, razume i upotrebi zvukove koji će nekako ostatku sveta predstaviti divni i stravični kosmički beskraj koji je on video u svojoj glavi.

Postoje snimci Sun Ra još sa kraja četrdesetih kako svira električne instrumente – orgulje, naravno – a kada su šezdesetih elektronski sintisajzeri počeli da postaju dovoljno modularni da budu pristupačni muzičarima koji idu na turneje i nose sa sobom opremu, Sonny je pokazao više nego prolazno interesovanje za produkte kompanije Moog. Ali njegovo interesovanje nije značilo da će on ove instrumente koristiti onako kako su njihovi kreatori to zamislili, naprotiv. Sun Ra je bio eksperimentator sa velikim E i ove mašine gledao kao komade potencijala koji će iz njih osloboditi samo muzičar nesputan tradicionalnim i konvencionalnim pogledima na muziku ili inženjerstvo. Irwin Chusid u tekstu koji ide uz Stray Voltage ponavlja da je Sonny uredno ignorisao uputstva i tutorijale za korišćenje sintisajzera i citira poznatu anegdotu da je jedan od zaposlenih u kompaniji Roberta Mooga gledao jedan nastup Sun Ra u Njujorku krajem šezdesetih ili početkom sedamdesetih, gde je ovaj svirao svoj nedavno nabavljeni Minimoog. Čovek je, vele, izvestio kako je ,,jasno da Sun Ra ne zna kako instrument radi niti za šta je zaista napravljen", kao i da je ,,sintisajzer bio gotov pokvaren", ali da je ovo bio ,,najuzbudljiviji izvođač na Moogu koga sam ikada video".

Da bude odmah jasno, Stray Voltage nije za početnike i turiste. Ovo nije džez muzika sa po kojim analognim ,,laserom" što proćarlija između bluz-taktova, već agresivna eksperimentalna avangarda što se ne brine ni za žanrove ni za muzičku teoriju i energično, pustolovno jezdi graničnim područjima muzike, zvuka, svesti. Chusid i sam upozorava da ovde nema harmonija, melodija, ,,pesama koje možete zviždati" ili, uopšte, stukturiranih kompozicija. ,,Ra ovde ne komponuje, koliko zapravo slika pejsaže elektronskim klavijaturama. Ra na ovim konzolama ne svira – on ih napada, nagovara i udara. On ih prevrće i transportuje tamo gde nisu napravljene da idu. Ponekad se slome pod njegovim napadom. On ih usmerava u zonu intimnosti i borbe. One ispuštaju zujanja, brujanja, trzaje i vijugave zvuke, krunisane eksplozijama. Raov repertoar obuhvata fidbek, distorziju, bujice i misteriozne zvučne signale sa dalekih planeta. Jednim pritiskom na taster Ra bi mogao da pokrene zvučnu apokalipsu."

I vi sad mislite kako svaki nigga svoga konja hvali i da bi ovakav opis možda šezdesetih, evo, možda sedamdesetih mogao da zaplaši konzerve ali se pitate koliko ZAPRAVO ovo može da bude agresivna, tuđinska, hermetična muzika, kad je svira čovek koji je onoliko voleo muziku iz Diznijevih filmova.

Ali Sonny na ovim snimcima ZAISTA ne uzima taoce. Snimljeni u raznim prilikama – na koncertima u Ohaju i Kaliforniji, ali i na predavanju na Berkliju – ali verovatno velikim delom kod kuće u Filadelfiji, tokom neprekidnih proba i eksperimenata u zgradi u kojoj se živelo i vežbalo, oni imaju samo prolazne reference na džez. Uzmite recimo sedmominutnu Stray Voltage #150 – Riddle, improvizaciju koja na samom početku zvuči kao da se robot uči sviranju džeza na električnim orguljama, prepoznajući akorde i harmonije kao gradivne elemente muzike ali onda odlučujući da su tekstura, dinamika, volumen, modulacija i atonalna improvizacija zapravo zanimljiviji gradivni elementi i upuštajući se u divlju, razobručenu eksperimentalnu svirku.

Album i počinje vrlo radikalno, dvominutnom Berkeley DX-7 Etude #1 koja demonstrira ,,svemirski" zvuk onako kako ga je Sonny čuo u svojoj glavi i konačno mogao da proizvede prstima, nudeći mali naučnofantastični film bez slike ali sa mnogo drame. Cosmos Interlude koja sledi je jedna od retkih kompozicija gde se Sonnyju pridružuje još neko od muzičara i pored njegovog skakutavog, atonalnog soliranja na sintisajzeru, sa sve izlascima u vrlo visoke registre ovde imamo i bubnjara što će svemu dati formu free jazza.

No, sva muzika ovde je vrlo redukovana, vrlo svedena u domenu palete zvuka koji ćete čuti i, nimalo iznenađujuće, to joj ni malo ne smeta. Kada se slušalac navikne na ideju da će slušati jedan instrument većinu vremena, da neće čuti akorde, da neće biti tema i melodija, Stray Voltage se otvara kao veličanstvena serija zvučnih slika, eksperiment koji ima ukus odlaska na drugu planetu radije nego puke laboratorijske vežbe. Kuumbwa Interlude #1 je dvominutno zaranjanje ispod površine tuđinskog okeana, a onda iza nje ide desetominutna Fourth Dimension koja zvuči kao da prisustvujete jutarnjoj smeni u fabrici gde rade samo roboti, puna mehanicističkih ritmova, pulsiranja što podsećaju na zvučne indikatore da se neka mašina otela kontroli, zvonkih reverberacija čistih tonova koji asociraju na vibrafon što ga svira neka veštačka inteligencija kojoj ste koncept džeza objasnili samo verbalno.

Stray Voltage je masivna kolekcija, ovde ima devetnaest kompozicija razvučenih preko dva diska i od svog ovog materijala, samo se za dve etide sa Berklija može potvrditi da su ikada ranije publikovane. Ostalo je, dakle, ulazak u neistraženu teritoriju, ali onu koju ste naslućivali, čuli i videli u svojim snovima. Jedna kompozicija se može prepoznati kao obrada starog hita iz tridesetih, Yesterdays koji su napisali Otto Harbach i Jerome Kern, ali ona je praktično masakrirana Sonnyjevim napadom na klavijaturu, pretvorena u prah atonalnh nota i šumova. Kada onda na kraju albuma u Stray Voltage #482 - Incognito čujete temu – distorziranu, improvizovanu i odmah polomljenu i pretvorenu u teksturu ali nedvojbeno temu koja se kreće u prepoznatljivoj skali, učiniće vam se da se otvorio portal u drugi univerzum. I da konačno sve razumete:

https://sunramusic.bandcamp.com/album/stray-voltage
 

U pripremama za nastup kultnog australijskog benda The Necks u beogradskom Domu Omladine sad u Četvrtak tempirali smo prikaz njihovog najnovijeg albuma, Disquiet taman tako da počnete da ga slušate čim pročitate tekst i završite negde u Četvrtak predveče. The Necks: Disquiet je ne samo iskaz već praktično monument koji su trojica veterana podigla sopstvenoj opsesiji sporom, apstraktnom, eteričnom muzikom i sada je već fer malo se pribojavati šta će ovi ljudi uraditi da obeleže četrdesetogodišnjicu svog rada naredne godine.

Doduše, fer je pitati se i da li je Disquiet uopšte za vas. Naravno, u krajoliku savremene avangarde, ovo nije muzika nekakve ekstremne amplitude, abrazivne teksture ili agresivne atonalnosti, The Necks se još uvek, mada uz seriju upozoravajućih fusnota, mogu smatrati dovoljno bliskim džez muzici da se slušalac koji je voleo Milesov In a Silet Way, ali se uvek nadao da će u narednim decenijama biti otkrivena neka njegova još sporija i tiša verzija, aktivno zainteresuje. Ali Disquiet je ploča duža od tri sata, prezentirana na tri skoro do vrha puna kompakt diska koji nisu čak ni numerički označeni da slušaocu sugerišu redosled kojim treba da ih sluša. Još ekstremnije, Disquiet je ploča sa samo četiri kompozicije čiji je prvi ,,singl" bio komad od dvadesetšest minuta.

Drugim rečima, Disquiet nije samo album koji ćete preslušati i možda će vam se dopasti a možda i neće. Ovo je poziv da odvojite deo svog života i uselite se u građevinu zvuka koju su Tony Buck, Lloyd Swanton i Chris Abrahams sagradili ali vam nisu ostavili nikakvo uputstvo, nikakav plan ili kartu koji bi pomogli da se u njoj snađete. Ulazak u Disquiet – jer nema drugog načina da se opiše interakcija sa ovom muzikom – je kao svesno prlaženje praga sna i stupanje u esherovsku kuću u kojoj više ne važe geometrijske zakonitosti što ste ih smatrali za date, samorazumljive i nepromenljive.

Naravno, ono što je M.C. Escher radio sa prostorom, to The Necks rade sa vremenom – ista magija, druga dimenzija – i Disquiet je njihov do sada najekstremniji ritual sa kompozicijama koje ne beže od tonalnosti, čak ni od ritma, ali će učiniti sve da vas nateraju da sami preispitate svoj odnos ka tonalnosti i ritmu, harmoniji i temi, dinamici i boji muzike. I prema vremenu. Pre svega prema vremenu. Pre dobrih šesnaest godina sam intervjuisao Tonyja Bucka povodom njihovog tadašnjeg nastupa na beogradskom festvivalu Ring Ring* i tada je rekao da se ,,nada kako će publika biti tako uronjena u zvuk da će joj se percepcija vremena, možda i trajno promeniti". Eto, bili ste upozoreni.
*i postavio mu neumerenu količinu preglupih pitanja...

Kada su pre tridedetdevet godina The Necks izdali svoj prvi album, Sex, on je imao samo jednu kompoziciju: Sex, pedesetšest minuta neprekidne improvizacije pohranjene na kompaktdisk jer konvencionalne gramofonske ploče ni tada, kao ni sada, nisu mogle da ponesu ovoliko muzike a da je ne prekinu. A što ne bi bilo optimalno. Da do 1989. godine LaserDisc – koji je mogao da izgura šezdeset minuta zvuka ili videa, bez prekida – već nije bio praktično mrtav medijum, The Necks su mogli biti najbolji argument za njegovu promociju u premijum analogni nosač za muziku koja od slušaoca zahteva mnogo strpljenja i nudi mnogo pitanja da on na njih sam odgovori.

Tridesetšest godina kasnije, počinjem da se pitam da li je neizgovoreni deo naslova tog albuma bio ,,tantric". The Necks nisu starili kao vino, već kao vrsni majstor hokuto šinkena, neko ko je sa decenijama naučio da nije neophodno da se čakre u vašem telu pritiskaju SNAŽNO kako bi rezultat bio eksplozivan, naprotiv, da su dovoljni sve mekši, sve neosetniji dodiri tokom dugog vremenskog perioda, toliko dugog da prestajete da razlikujete tuđe prste i svoje telo i sve postaje deo jednog sporog, transcendentalnog procesa u kome ostajete i kada dodira spolja više nema.

Ako slušate digitalni daunloud albuma Disquiet, prva kompozicija, Rapid Eye Movement će vas možda i zbuniti nazivom jer u njoj nema ničeg što biste opisali kao ,,rapid". Nema ni mnogo pokreta, ovo je više nalik sporom disanju osobe koja spava i u snu prolazi kroz različita stanja, bez izranjanja da se probudi ali sa promenama boje i tempereature koje se osećaju intuitivno. Ova kompozicija traje pedesetsedam minuta i sedam sekundi, verovatno ni malo slučajno tačno pedesetdevet sekundi duže nego čitav prvi album The Necks.

Iako su The Necks, formalno gledano, džez trio bubnjeva, kontrabasa i klavira, njihov pristup ,,svirci" uvek je bio da iz svojih instrumenata izvlače zvukove kao da su svesni da sa svakom notom koju proizvedu u instrumentu ostaje MANJE nota da ih sviraju u budućnosti. Rapid Eye Movement ima sitne, tihe grozdove nota na električnom klaviru, harmonično brujanje klavijatura u pozadini, retka, pojedinačna okidanja žice kontrabasa i umesto ritma samo periodične udare o činelu koji mere vreme. Postoje dinamičke varijacije, na udaraljkama, na kontrabasu, poneka nota koja zvuči kao izvučena gudalom, ali ovo je poput malih incidenata u snu, kada se čovek, ne budeći se, promeškolji, možda nešto promrmlja i okrene se na drugu stranu. Generalno, ništa se ne menja. Generalno, vi ste u muzici i muzika je u vama. Ne razlikujete više sebe od nje.

Kada Chris Abrahams posle punih dvadeset minuta i četrdeset sekundi odsvira na klaviru prvu stvarnu temu, sledeći kontrabas koji ga poziva, ovo je kao da ste u svetu sastavljenom samo od boja naišli na svoj prvi oblik. Neodređeno orijentalna, mekana ali prominentna, ovo je improvizovana melodija koja će album vratiti nekoliko stepeni u smeru džeza, rekontekstualizovati ostale zvuke koje čujete, pobuditi vas da se pitate šta će se Još DOGODITI. Ali ako ste slušali The Necks i ranije, znate da ovo nije ni muzika tema ni muzika razrade, ni muzika krešenda ni muzika razrešenja. Bend sam za sebe kaže da nije ni sasvim avangardan, ni minimalističan, ni ambijentalan ni džez. The Necks su The Necks.

I dok je sasvim prirodno da vas boje i tonovi koje bend koristi asociraju na pomenutog Milesa Davisa i fuziju akustičnog i električnog instrumentarija koju je on pionirski istraživao krajem šezdesetih, ponovljena slušanja Disquiet – koji je izašao desetog Oktobra – su me po ko zna koji put podsetila da je jedna velika preteča ovog benda došla zapravo iz smera savremene kompozicije, akademske avangarde, njujorške scene pustolovne, inovativne kompozicije.

Govorim, naravno, o Mortonu Feldmanu, čoveku čije su kompozicije bile spore, tihe, dugačke, toliko ,,mekane" da su zahtevale da ih slušalac sluša aktivno, usredsređeno, uz svesno poništavanje svega ostalog u okruženju dok ne ostanu samo muzika i slušalac. Feldman je ne samo bio sumnjičav spram grafičke i deskriptivne kompozicije – smatrajući da će se izvođenja lako degenerisati u ,,cirkus" – i vratio se formalnoj notaciji šezdesetih godina prošlog veka nego je za njega Cageova proklamacija da je svaki zvuk muzika bila problematična jer je on apsolutno svaku notu u svojim kompozicijama duboko promišljao, postavljajući joj visinu, trajanje i volumen tako da ima svoju individualnu ulogu. Ovo je bio i razlog što je za njega do tada uobičajeno trajanje moderne kompozicije do dvadesetpet minuta bilo prekratko. Feldman je želeo da slušaoca potpuno odvoji od svega drugog sem od muzike, da ga navede da joj priđe toliko blizu da počne da opaža detalje što ne bi bili notabilni u relaksiranijem slušalačkom kontekstu, da mu onda svaka promena boje, dinamike ili visine bude ZNAČAJNA onako kako bi to bilo nemoguće kod drugih kompozitora. Zato su mu bile potrebne dugačke, po mišljenju mnogih ekstravagantno duge kompozicije da napravi svoje tihe ali monumentalne poente. I onda, kada mu je sugerisano da bi u svoju muziku trebalo da unese više drame ako misli da bude prepoznat na istoj razini kao njegovi savremenici (Cage, Wolf, Brown), on je razmislio, seo i napisao svoj Drugi gudački kvartet, kompoziciju koja, u zavisnosti od izvedbe, traje između četiri i šest sati.

String Quartet No. 2 nije bila poslednja kompozicija koji je Fledman napisao. Posle nje su došle još posveta Christianu Wolfu, Stefanu Wolpeu i dve posvete Beckettu, da bi 1987. godine završio sedemdesetpetominutnu Piano, Violin, Viola, Cello i ubrzo potom umro.

Možda ni ovo nije slučajno: The Necks su sa radom počeli baš te godine.

Kada završite Rapid Eye Movement sledi najduža kompozicija na albumu, Ghost Net od sedamdesetčetiri minuta koja za razliku od prethodnice ima ritam.

Genije The Necks je, makar što se tiče njihovog studijskog rada uvek bio i u tome da su sa jedne strane projektovali sliku klasičnog džez trija, opremljenog hardcore akustičnim instrumentima, a koji svira posvećeno i usredsređeno kao da je ovo jedina mogućnost ikada da se svirka uhvati na traci, ali su onda u stvarnosti, uvek bili otvoreni za studijske manipulacije i mahinacije koje su njihovoj muzici davale ,,nemoguća" svojstva.

Ghost Net je, tako, kompozicija koja ima više od jednog ritma i ritmovi koji se u njoj čuju kao da samo povremeno, a slušalac nikada nije siguran i da li namerno ili pukim ćudima statističke verovatnoće, imaju iste akcente i usklađene metrike. U Ghost Net se ne samo jasno čuje da ovo nije muzika napravljena u potpunosti uživo i samo snimljena da bude sačuvana od zaborava, već, naprotiv, da je ovo ,,nemoguća" muzika u kojoj jedan trio improvizuje preko muzike koju je improvizovao drugi trio a oba ta trija su The Necks.

Ovo nije nimalo stran pristup za australijske veterane, štaviše već njihov debi, Sex je bio sklopljen time što je preko jednog snimka improvizacije urađen još jedan, ali sa Ghost Net The Necks poništavaju vreme ne samo u smislu premošćavanja raspona od skoro četiri decenije u svom opusu već i u praktično svakom taktu, rastežući i komprimujući korake kojima prolaze kroz note, postižući da slušalac bude uhvaćen u jednoj kinetičkoj iluziji kretanja koje ga neće odvesti nikuda sem samom njemu. The Necks nisu bend koji svira ,,gruv", ali sedamdesetčetiri minuta ove muzike će vam uraditi više nego da vas pokrenu. Daće vam i bluz i ples i rif i temu i harmoniju i ritam, ali ćete ih čuti kao da ste došli sa druge planete i otkrivate muziku kao koncept koji vam je do sada bio nepoznat.

Pomenuti singl, Causeway je možda jedina kompozicija za koju se može reći da ima neku vrstu prepoznatljivog krešenda. No, on je razvučen preko dvadesetšest minuta postepenog građenja akorda i volumena i onda kao i prethodne kompozicije, u tolikoj meri utiče na vaš osećaj za vreme da zapravo shvatate da ovo nije nikakav krešendo, jer da jeste onda biste i plime i oseke, izlazak i zalazak sunca ili rast pa košenje trave morali da zovete krešendima. Topli zvuk orgulja i klavira ovde rastu i bujaju preko pozadine koja nema ritam, čak ni punktuaciju, već samo udare, odjeke i senke.

Konačno, Warm Running Sunlight donosi tridesetdva minuta i četrnaest sekundi čistog pointilizma. Kao i Feldmanovi dugački komadi, i The Necks u svojim kompozicijama imaju barem tonalni centar i teme za koje niste sigurni jeste li ih halucinirali ili su zaista zazvane iz vibrirajućih molekula vazduha, a Warm Running Sunlight je komad u kome, ako tema postoji, ona nema ni razvoja ni razrešenja, ako ritam postoji, on nije prebrojiv, i iskustvo slušanja jeste nalik onome kada posle duge zime izađete na sunce, zatvorite oči i osećate svaki pojedinačni zrak svetla kako vam pogađa i greje kožu.

Da li je moralo da traje tri sata, pitaće po neki skeptik. Recite mu da ne znate jer ste, kao i ja, odmah po završetku krenuli da slušate album od početka. Život je, uostalom, prekratak i niko ne može da bude siguran da će u alociranom vremenu uspeti da Disquiet čuje DOVOLJAN broj puta. Vidimo se u Četvrtak.

https://thenecksau.bandcamp.com/album/disquiet

Danas slavimo. Jer, da se razumemo, u godini prepunoj izvrsnih džez izdanja moramo da priznamo da postoje i ona najizvrsnija. Ili barem ona najugođenija sa mojim muzičkim ukusom, preferencama, interesovanjima. Danas slavimo jer pričamo o jednom od njih, ali da bismo bili darežljivi, pre toga ćemo pričati o drugom izdanju, a koje sam sasvim nasumičnom pretragom Bandcampa pronašao i zaključio da mu vredi posvetiti malo vremena.

Dakle, prvo pričamo o izdanju Filament.: Live at MkeUltra, o živom snimku bruklinskog trija koji se zove Filament. Sa sve tačkom iza reči Filament kao integralnim delom imena.

Na ovom mestu je sasvim okej da prvo primetimo kako je ime Filament već zauzeto, što se tiče muzičke istorije, i da će za mene ono uvek označavati fantastični duo u sastavu Otomo Yoshihide i Sachiko Matsubara koji je radio nakon okončanja projekta Ground-zero krajem prošlog i početkom ovog veka. No, prošle su dve decenije od kad je Filament bio aktivan i valjda je vreme da novi Filament, odnosno Filament. popuni prazninu.

Filament. je osnovan u Njujorku prošle godine, i do Marta je imao snimljen demo. Ovo je bilo lako jer se radi o trojici muzičara koji se poznaju dugo i sviraju zajedno gotovo jednako dugo. Saksofonista Alex Carter i pijanista Tobe Tsuchiya se znaju još od 2005. godine kada su zajedno studirali na koledžu Bard (u klasi Johna Esposita i Erice Lindsay) a nešto više od deceniju kasnije je Alex bio u bendu Kleptokrats sa kontrabasistom po imenu Danilo Randjic-Coleman. Ova trojica muzičara od 2019. godine svirala su zajedno u raznim njujorškim improv-kontekstima i onda je početkom 2024. godine zvanično formiran Filament. Naravno, vredi nepomenuti da su momci sticali iskustva sa raznim drugim muzičarima i postavama. Carter je svirao sa postavom Diez y Seis u kojoj je bio i Tsuchiya, kao i u Scrap Relation a Tsuchiya je dodatno bio i u Pitch Blak. Randjic-Coleman ima možda najvisokoprofilniju karijeru od sve trojice. Bio je osnivač postava James the Miserable i Eidetic Seeing (ovo drugo je bio vrlo glasan heavy psych/ acid rock sastav iz Bruklina gde je Danilo svirao električni bas), ali i svirao sa Downtown velikanima kao što su Elliott Sharp i John Zorn.

Imajući u vidu šarenu istoriju ali i programsku platformu da Filament. bude džez trio pod eksplicitnim uticajem teškog roka i metala (uključujući death metal), možda će vas i iznenaditi kada čujete da je muzika koju ova ekipa izvodi zapravo melodičan, emotivan džez čija avangardnost nije prepreka da se sviraju harmonične teme i da muzika bude ugodna.

Ranije ove godine Filament. je snimio prvi studijski EP, Once Upon a Time on the Sun, sa koga će se dve kompozicije čuti i na ovom živom snimku, i, ako vam se dopadne živi snimak apsolutno treba da poslušate i Once Upon a Time on the Sun. Ovo je postava sa lepom hemijom kojoj odsustvo bubnjeva ne smeta da svira dinamičnu muziku ali joj pomaže da izbegne agresivnost ili bar abrazivnost koja bi nekako prirodno došla kada imate posla sa prekaljenim downtown imprivizatorima i free jazzerima.

Live at MkeUltra je snimljen na prvoj turneji ove postave, konkretno krajem Septembra u Milvokiju, u prostoru MkeUltra a koji je manje klasičan klub a više kreativni prostor koji drže sami muzičari i Expensive Machinery, kompozicija koja otvara ovaj (mini?)album, a koja je bila i na prvencu, je odlična vizit-karta sa svojim melodičnim, odmereno ekstatičkim temama na saksofonu i raskošnom pijanističkom podlogom. Randjic-Coleman na fotografiji na omotu svira električni bas ali zakleo bih se da svuda, kao i u ovoj pesmi čujem akustični kontrabas sa svom njegovom toplinom i rasponom.

Iza ove pesme sledi Van Gundy's Retreat, kompozicija njujorške legende avangardnog džeza, Tima Bernea i ovo je nervoznija, ,,klasičnije" avangardna muzika energične, stakato svirke na klaviru, brzih pirueta na saksofonu i snažnog pletenja po kontrabasu.

Filament. ne sviraju ,,romantičnu" muziku ali njihov džez nije ni hladan, cerebralni konstrukt bez emocije pa kada čujete narednu, autorsku Good Minus, to je povratak evokativnijim temama i plesnijim ritmovima. Naslovna pesma prvog EP-ja, Once Upon a Time on The Sun ovde dobija nešto prošireniji tretman sa kontemplativnom atmosferom ali i strastvenim, žustrim razvojem tema a album zatvara SZ2 kao najduža i najkompleksnija. Sa ovom kopozicijom Filament. možda i najavljuju smer u kome će se njihov rad dalje kretati, kombinujući melodične džez teme i klasičarske podloge, dosta improvizacije ali bez napuštanja harmoničnosti. Ugodno i obećavajuće:

https://filamentnyc.bandcamp.com/album/live-at-mkeultra

E, sad, glavno jelo za danas je naravno novi projekat nekih ljudi koje slušamo već godinama, skoro pa nepristojno nepristojna ponuda nečeg što bih bez velikih filozofiranja i rezervi nazvao savremenom free jazz supergrupom. Mats Gustafsson, Ken Vandermark, Tomeka Reid, Chad Taylor: Pivot je album izašao početkom leta (OK, tehnički krajem proleća) ove godine ali je on i intenzivan i žestok i raznovrstan da je fer reći da ćemo se njime grejati do duboko u zimu ove i naredne.

Matsa Gustafssona naravno dobro znamo. Švedskog titana saksofona smo u Beogradu gledali više puta sa raznim postavama (a i stiže nam ponovo sa svojim triom Fire! za koji dan pa otud i ovakav tajming ovog prikaza) i čovek je, uostalom, jedno od najvećih imena skandinavske avangardne džez scene već decenijama, ali onda i internacionalnog kružoka muzičara koji održavaju vatru i sviraju žestok, usijan, beskompromisan free jazz što ide brzo, udara jako i treba da bude revolucija svaki put kada ga čujete.

Jedan od najintenzivnijih – i najdražih – koncerata koje sam gledao u životu bio je nastup trija Sonore na festivalu ring Ring 2012. godine gde je Gustafsson svirao rame uz rame sa danas pokojnim patrijarhom Peterom Brotzmannom u postavi koja je imala samo saksofone. Treći član ovog benda bio je, naravno, Ken Vandermark a čiji tenor saksofon i klarinete čujemo i na ovoj ploči. O Vandermarku sam pisao toliko puta da nema neke svrhe da se ponavljam. Radi se o instituciji čikaškog i svetskog free jazza, čoveku koji drži stvari i dalje REALNIM i opipljivim, koji ne dopušta ni da se vatra ugasi ni da tradicija umre, ali ni da se zaplete u nekakvoj nostalgiji i zaboravi na uzbuđenje što ga donose istraživanje i inovacija.

Iz Čikaga dolazi i violončelistkinja Tomeka Reid, izvođačica, kompozitorka, aranžerka i žena koja u ovom kvartetu radi ono što bi inače u free jazz postavi radio kontrabas, ali to radi na dramatično zanimljive i originalne načine. I naravno, na bubnjevima iamo još jednu čikašku legendu (danas baziranu u Pensilvaniji jer od prošle godine sedi na čelu departmana za studije džeza na Univerzitetu Pitsburg): Chad Taylor je veteran scene sa ogromnom kilometražom u saradnjama sa Robom Mazurekom i Jeffom Parkerom, ali i, izvan Čikaga, sa takvim stožerima avangarde kao što su Henry Grimes, Marc Ribot, Darius Jones...

Pivot je snimljen kraje prošle godine u studiju Electrical Audio u Čikagu, glavnom štabu pokojnog Stevea Albinija, dakako, a Gustafsson i Vandermark su ga onda miksovali zajedno sa Gregom Normanom u istoj kući da bi ga posle Gustafsson i Martin Siewert izmasterovali u Beču početkom ove godine. Ovo je, da podvučemo, u svakom pogledu PREMIJUM izdanje – mada, nažalost, ne vidim da postoji vinil, švedski izdavač Silkheart Records je od fizičkih nosača uradio samo CD – i nudi izvanrednu muziku snimljenu u najboljim mogućim uslovima da se ona najbolje čuje.

Sa Gustafssonom i Vandermarkom u postavi znate da će ovo biti GLASNO i da se razumemo, prođe tačno pola minuta prve kompozicije The Sensation of Sliding pre nego što bend iz kontemplativnog uvoda eksplodira u vrišteći free jazz freakout. No, Pivot nije ploča suve slobodne improvizacije i avangardne buke podignute na desetu potenciju. Već treća kompozicija, Epistemological Glide, a koja dolazi iza fantastičnog post-bop komada Blowing out from Chicago sa masnim, bluzerskim solažama na saksofonima, je cerebralni, pointilistički oslikan prostor pojedinačnih tonova i ritmova koji su tu više da ponude dinamiku nego metriku. U tom smislu, impresivno je da se ovaj kvartet praktično okupio u studiju za snimanje, bez prethodnog vežbanja i da sve zvuči ovako zrelo, zaokruženo, PRIRODNO.

Naravno, Vandermark i Gustafsson sviraju zajedno tri decenije unazad, u raznim postavama koje je predvodio Brotzmann ali i u drugim projektima, dok Taylor i Tomeka Reid imaju bogatu zajedničku istoriju u projektima Roba Mazureka, Hamida Drakea i Lemuela Marca. Onda smo imali i Trio A u kome su Taylor i Vandermark svirali sa Håvardom Wiikom a postoji i snimak sesije improvizacija između Reidove i Gustafssona iz 2017. godine koji nikada nije objavljen (ali John Corbet koji je pisao prateći tekst za ovaj album je optimističan da će možda jednom biti). Dakle, ovo su ljudi čije su sudbine isprepletane a interesovanja zajednička i koji, sada kad su se našli zajedno u istoj prostoriji, zvuče kao najprirodniji, najuvežbaniji kvartet u univerzumu.

Epistemological Glide je, da se razumemo, veličanstven komad i kada saksofonisti u njemu pređu na klarinete otvoriće vam treće oko da vidite nove horizonte. Iza njega ide Drops of Sorrow. Accelerating, takođe prilično apstraktna ali više ,,džezerska" sa emotivnijim linijama na saksofonu za koje bih se zakleo da ih svira Vandermark ali je kompoziciju napisao Mats. Taylor i Tomeka Reid joj daju opušteni plesni gruv a drugi saksofonista se uključuje da od svega nastane prkosan, skoro pa protestni bluz komad.

Ova sesija je produkovala čak četrnaest kompozicija koje su završile na albumu, ali prve četiri i poslednje četiri su kvarteti, dok središnjicu albuma čini šest komada sviranih u različitim duo postavama i ovo je mesto na kome muzičari zaista puštaju mašti na volju, improvizujući u kratkim, ljupkim vinjetama (samo dva od ovih šest Pivot Duos komada prelaze dva minuta) i uživajući u brzoj promeni perspektiva, boja, idioma. Ovde ima mnogo brzog, gesturalnog free jazz/ free improv sviranja ali svaki od ovih dua je drugačiji i zanimljiv na svoj način.

Poslednja trećina albuma je, dakle, povratak u fomat kvarteta i u nju ulazimo odmerenim, možda i romantičnim korakom sa Unmeasured Mile. Ovo je i dalje avangardna kompozicija ali Tomeka Reid ovde nudi neke jako lepe melodije na violončelu a saksofoni su setni i uzdržani.

I am aware. Standing in Snow. je velika dugačka kompozicija sa distinktnim ukusom njujorškog, ekstatičnog džeza iz vremena kada ga je svirao Albert Ayler – jedan, uostalom, od najvećih uzora Vandermarkovog i Gustafssonovog najvažnijeg mentora, Petera Brotzmanna – i ovo je marševska, optimitična free jazz proslava koja se završava apstraktnim dijalogom duvača i sablasnim prisećanjima na glavnu temu.

Drifting against the Wind i sama ima jasnu aylerovsku ekstatičnu dimenziju, sa moćnim, inspirativnim melodijama i mnogo žustrog duvanja u metalne cevi dok se zvuk ne izlomi i  počne da liči na glas čoveka koji prolazi kroz mističko iskustvo. Finalni komad na albumu, Popular Music Theory je onda bliži johnzornovskim postmodernim minijaturama, sa svojom nervoznom energijom i zaslepljujućom brzinom svirke. Naravno da smo uvek znali da će album na kome sviraju ova četiri imena biti izvanredan, ali lepota je u tome da otkrijete kako će TAČNO on to biti. I, evo, slušajte:

https://silkheart.bandcamp.com/album/pivot

Danas ponovo slušamo dva recentna albuma i pokrivamo lep raspon džez avangarde, a koja, uprkos svojoj avangardnosti, uspeva da istovremeno bude i nostalgična pa i šarmantno staromodna.

Prvi na redu je Brad Linde with Keefe Jackson, Jason Roebke, Dave Williams: Up and Down, album aranžmana kompozicija starih po više od pola stoleća – plus jedna originalna kompozicija – urađenih sa zaista MNOGO šarma, bez programske namere da se pruži nekakvo ikonoklastično čitanje stare, dobre, voljene muzike, ali sa jasnom intencijom da se između formalno suprotstavljenih pogleda na džez nađu prirodne spone.

Brad Linde je saksofonista, kompozitor, lider više bendova i predavač na više visokih škola u Vašington DiSiju, veoma cenjen kao izvođač na alt-saksofonu, u smislu da ga italijanska firma Rampone & Cazzani, a koja saksofone pravi ručno, angažuje kao svog ambasadora. Linde se smatra i ,,kraljem cool jazza" u svom kraju, makar ako je verovati Giovanniju Russonellu, uglednom kritičaru Njujork tajmsa, pa se niko neće iznenaditi kada mu kažem da je on kroz svoju muzičku naobrazbu imao i tu privilegiju da mu Lee Konitz bude jedan od mentora. Tokom svoje karijere svirao je sa brojnim jakim muzičarima; počevši od Konitza, naravno, tu su se ubeležili i Oliver Lake, Jon Irabagon, Slide Hampton, Grachan Moncur III, Wadada Leo Smith, Anthony Coleman, Andrew Cyrille, Joe Chambers i MNOGI drugi.

Linde ima masu projekata sa kojima radi, od manjih komboa kao što su Third Wheel, Underwater Ghost, Urbane Outfit ili Team Players pa do Brand Linde Ensemble, odnosno Brand Linde Expanded Ensemble,a što su desetočlani odnosto sedamnaestočlani orkestri posvećeni izvođenju muzike koju su pisali recimo Lennie Tristano, Herbie Hancock, Thelonious Monk, Dewey Redman, Lee Konitz, Stan Kenton, Gil Evans, Duke Ellington, Allison Miller, ili Bud Powell.

Za ovu priliku, Linde se prisetio kako je dolazeći u Čikago uvek bio impresioniran inventivnošću tamošnjih muzičara i uživao u nastupanju sa njima. Sa saksofonistom Keefeom Jacksonom je svirao više puta i stvorio čvrstu improvizatorsku sponu, pa je onda 2022. godine, dok je u Čikagu nastupao sa pijanistkinjom Erikom Dohl, napravio svestan napor da se ponovo poveže sa Jacksonom i uradi studijsku sesiju. Dohlove nema na ovom snimku, a pored Jacksona tu je i lokalna ritam sekcija: kontrabasista Jason Roebke je sa Lindeom i Jacksonom već svirao 2014. godine u ad-hok sklopljenom kvartetu gde je bubnjar bio Deric Dickens, član team Players, a njega za ovu priliku menja Dave Williams, bubnjar za koga vele da trenutno radi mejnstrim muziku ali da je devedesetih godina prošlovg veka svirao u više free jazz postava.

Ovaj kvartet ne svira free jazz, ili makar ne u smislu da ova muzika nema teme, metriku, harmonije i, jelte, meru u volumenu zvuka koji se proizvodi. Ako, pak, u free jazz ubrajate i Erica Dolphyja sa njegovom vernošću osnovnim bebop harmonijama i eksperimentalni apetitom da svoje kompozicije odvede u apstraktnije vode, onda i ovaj kvartet svira free jazz, pošto su tri kompozicije na ovom albumu upravo Dolphyjeve. Osnovni etos ovog kvarteta, koji je odsvirao par nastupa pre ulaska u studio je bio da se spoji muzika dvojice ne-baš-srodnih ali neizmerno važnih i uticajnih alt-saksofonista iste generacije, Dolphyja sa tim njegovim apstrakcijama i istraživanjem neuobičajenih harmonskih intervala i Leeja Konitza sa njegovim legato cool-jazz nasleđem. Linde kaže da njemu ovaj spoj nije nelogičan, štaviše on misli da su razlike između dvojice velikih autora podsticajne za improvizatore i da se, štaviše, kroz sesiju u kojoj se improvizuje na njihove teme zapravo otkriva koliko su toga imali zajedničkog , naglašavajući rad sa intervalima i ritmičkom progresijom.

A što se svakako čuje i ovaj kvartet bez nekog vidnog napora uistinu pronalazi mostove između Konitzove i Dolphyjeve muzike, uspevajući da u tri Dolphyjeve kompozicije udene mnogo konitzovske mekoće i glatke, legato svirke, a da Konitzove tri pesme dinamizuje dolphyjevskim odvažnim skokovima po harmonskom spektru. Ritam sekcija je ovde zbilja sjajna, sa relaksiranim slobodnim pristupom ritmu i dinamici a da opet pesme imaju lep, tečan gruv i postavljaju saksofonistima odgovarajući temelj za neužurbane improvizacije. Sve – posebno u vrlo dobrom kvalitetu studijskog snimka – zvuči baš kao grupa dobrih drugara koji sviraju pesme što ih vole ceo život, relaksirano i sa guštom, sem što su ti dobri drugari i vrhunski muzičari. Linde je izvrstan alt-saksofonista ali moram da istaknem Jacksona koji je u trinaestak godina što je prošlo između njegovog nastupa u Beogradu sa Fast Citizen (gde sam hvalio tehniku ali zamerao nedostatak identiteta) i ove sesije izrstao u zaista vrsnog muzičara. Na ovom albumu on svira tenor saksofon i bas klarinet i ima jednu nenametljivu raskoš ideja i dobre tehnike koja se mora prepoznati.

Jedina autorska pesma na albumu je Ornette's Nest i ovo je vrlo ugodan faksimil muzike Ornettea Colemana iz, recimo, Live at the Golden Circle faze samo sa ipak dodato malo nostalgične nijanse u temama a u nameri da se pronađe nekakva srednja vrednost između Dolphyja i Konitza. Album ima i dve verzije kompozicije Tenderly Waltera Grossa, bruklinskog džezera koji je – dve decenije stariji od Dolphyja i Konitza – sa ovom pesmom iz 1946. godine stekao izvesnu slavu, ali je već i pre toga bio bendlider za orkestar koji je sa Sinatrom svirao u CBS-ovoj radio-emisiji Reflections. Tenderly su u kasnijim decenijama snimili razni velikani, kao Nat King Cole, Ella Fitzgerald, Chat Baker, čak i Duke Ellington i u ovoj verziji je Linde i Jackson sviraju kao duo alt i tenor saksofona, vraćajući joj se ponovo na kraju albuma i ostavljajući slušaoca sa velikim osmehom na licu.

https://bradlinde.bandcamp.com/album/up-and-down

Zadržite taj osmeh jer stiže skoro sedamdeset minuta free jazza sviranog kako bog zapoveda u Svetom pismu, dakle, bez tema, zadatog ritma ili harmonije, improvizovanog na licu mesta sa svom strašću i i entuzijazmom ljudi koji su spremni na sve i koji ne razmišljaju dok sviraju već samo – sviraju. Luís Vicente / John Dikeman / William Parker / Hamid Drake: No Kings! je možda ne baš sasvim slučajno naslovljen kako je naslovljen, imajući u vidu da je izašao početkom Oktobra, dakle, verovatno nazvan tako da se podrži protest koji se u tom trenutku pripremao kako bi se istaklo nezadovoljstvo građana SAD Trumpovim autoritarnim pristupom predsednikovanju. Iako je ,,šef" benda – ako se u ovakvim slučajevima uopšte može govoriti o šefovanju – Portugalac, ostala trojica su Amerikanci i to ima smisla.

Naravno, taj šef je trubač Luís Vicente, izvrsni portugalski muzičar i improvizator koji je danas praktično nezaobilazna stavka na međunarodnoj sceni avangardnog džeza sa brojnim nastupima i snimcima koje je radio sa njenim vedetama kao što su Paal Nilssen-Love, Frank Gratkowski, Jorrit Dijkstra, Mark Sanders, Roger Turner i gomilom sopstvenih bendova. O Vicenteu sam pisao više od jednom pa se možete dublje uputiti u moje misli o njegovom radu, a ovaj album, snimljen 2022. godine u kultnom amsterdamskom džez klubu Bimhuis je DRUGI put da ovaj kvartet izdaje ploču do vrha natrpanu improvizacijama. Prvi put je to bio takođe živi album Needless to say, but it has to be said, snimljen 2019. godine u klubu ZDB u Lisabonu, i izašao Oktobra 2020. godine, u najcrnjem delu pandemijske, jelte, depresije, za takođe lisabonski Jacc Records, a koji izbacuje u No Kings! Jacc Records je malo ali žilavo preduzeće posvećeno promovisanju džeza koji se ne plaši da bude, jelte, nekonvencionalan i sasvim je prirodno da će albumi ovog kvarteta naći svoj dom na toj etiketi.

Vicenteov česti saradnik je saksofonista John Dikeman, Amerikanac koji je iz rodnog Vajominga išao da studira i svira u Vermontu (i to kod Milforda Gravesa) pa posle u Bostonu i Njujorku, pa se pre nekih dvadesetak godina preselio u Kairo, pa posle u Budimpeštu, Pariz i na kraju se 2008. godine skrasio u Amsterdamu i sada ga smatraju jednim od najuzbudljivijih saksofonista nizozemskog džeza.

Naravno, ako su Vicente i Dikeman predstavnici još uvek srazmerno mlade generacije, koja na svojim plećima ne nosi odgovornost samo za sadašnjost nego i za budućnost free jazza, u ritam sekciji ovog kvarteta oni imaju legende. William Parker i Hamid Drake su toliko poznati i uticajni muzičari da je izlišno da o njima išta pišem. Dovoljno će biti da kažem da pored svih MOGUĆIH kolaboracija sa svim MOGUĆIM muzičarima kojih možete da se setite, ova dva čoveka, lidera i mentora čitavih generacija, zajednički sviraju, u raznim projektima, bezmalo četiri decenije u kontinuitetu.

Ovo u velikoj meri i objašnjava što No Kings! zvuči ovako prirodno, neusiljeno, skoro neobavezno. Za Drakea i Parkera, imate utisak, ovo nije nekakav poseban momenat na koji moraju da se specijalno usredsrede, već samo nastavak konverzacije koju oni ne prekidaju već godinama a ostala dva muzičara se u nju uključuju snagom, strašću, ambicijom da budu deo te i takve konverzacije i da je prenesu i u budućnost.

Ovim neću da kažem da je No Kings! rutinerski odrađena improvizacija, jer nije. Drake i Parker, pored toga što uz matične instrumente sviraju i razne dodatke – Drake udaraljke, a koristi i glas, dok Parker svira i drvenu sviralu ali i katalonski duvački instrument gralla, kao i marokanski žičani instrument gimbri – zapravo veoma pažljivo slušaju i učestvuju u muzici, podešavajući i dinamiku i metriku onako kako trenutak zahteva i obezbeđujući uvek organski mutirajuću ritmičku podlogu ali i osobene, karakterne solo-momente.

Ostala dvojica, naravno, probadaju nebo svojim ad-hok temama i uparuju se u ekstatičnim melodijama, a onda malo stanu pa uzmu da cvrkuću (Vicente koristi i frulu napravljenu od bambusa, pa i zvona, i Dikeman je jedini koji svira ,,samo" svoj tenor saksofon) i provociraju apstraktne, užurbane odgovore sa ostale tri strane.

Ovaj album je, za razliku od prethodnog i odsviran i objavljen kao jedna neprekinuta improvizacija od šezdesetosam minuta i u njemu, naravno, ima mnogo promena tempa, volumena, boje... Ovo je muzika kojoj celina zapravo služi samo kao formalni okvir za eksperimentisanje i potragu i tako je treba i slušati, kao da ulazite u pustolovinu na egzotičnoj zemlji gde ćete, možda i sami iznenađeni, pronaći mnogo toga sebi poznatog, a što se možda i zaboravili. Energičan, ali ne agresivan, pristojno snimljen ali ugodno sirov, No Kings! je album za publiku koja free jazz voli kad je pustolovan i kada sebi ne postavlja nikakva pravila:

https://jaccrecords.bandcamp.com/album/no-kings

Danas smo skroz u avangardnom raspoloženju pa ćemo i poslušati dva recntna albuma slobodne improvizacije i džeza koji ne voli da ga stežu i ubacuju u kojekakve unapred pripremljene formate. Jedan album izvode ljudi koji su zasluženo upamćeni kao legende ove vrste muzike, drugi dva muškarca za koje verovatno nikada niste čuli. A OBA SU DOBRA. To je magija free jazza i free improva. Idemo!

Kerényi Róbert + Gyárfás Attila: Gyimesi improvizaciok je živi album improvizacija snimljenih na koncertu u kafeu Lumen Café u Budimpešti a koji je, taj koncert, održan 25. Februara ove godine. Lumen Café ima zapravo dva lokala, ali onaj manji nas danas ne zanima. BigLumen je mesto na kome se i jede i pije, koji ima i veliku terasu ali i prostor za radionice i male koncerte i mada će nasumični turisti u Budimpešti hvaliti ovo mesto na ime atmosfere i hrane (i žaliti se da je osoblje sporo i hladno KO DA NIKAD NISU BILI U MAĐARSKOJ), nama je ono zanimljivo pre svega jer je domaćin seriji koncerata pod imenom Freemusic a koji okupljaju uglavnom mađarske muzičare zainteresovane za improvizaciju i eksperimente.

Kao i ovaj album većinu ovih nastupa je snimio, producirao i izdao budimpeštanski Prepost Records, mala, partizanska firma posvećena upravo beleženju eksperimentalnih i avangardnih koncerata po budimpeštanskoj andergraund sceni, sa naglaskom na free jazzu i improvizaciji ali sa sasvim zdravim krosoverom u smeru razne elektronske i generalno neidiomatske muzike. Naravno da ovde niko ne halucinira da će se od toga nešto kao zaraditi pa se izdanja ove etikete mogu i dalje koristiti u nekomercijalne svrhe u skladu sa praviliima licence Creative Commons 4.0.

Na Bandcamp stranici izdavača ćete naći više desetina raznih izdanja, a da mi danas kažemo da su dvojica ljudi čiju muziku danas slušamo zanimljiv par jer dolaze iz različitih ali dovoljno srodnih polja muzičkog istraživanja. Attila Gyárfás je poreklom iz džeza, bubnjar i kompozitor koji već godinama radi u raznim postavama i formatima kombinujući različite instrumente u improvizatorskim kontekstima. Nije ni malo neuobičajeno da u onome što on radi jedne uz druge vidite saksofon, kontrabas, klasične udaraljke i perkusionističke sintisajzere i osetite se slobodnim da njegov opus pregledate posećivanjem njegove Bandcamp stranice. Ranije ove godine je imao album sa Seijirom Murayamom snimljen pre oko godinu dana i možete već da se unapred radujete na pomisao kako zajedno sviraju dva avangardna bubnjara kad nema nikog u blizini da im smeta.

Sa druge strane je Róbert Kerényi, čovek sa nadimkom  Szigony* a koji je malo veća faca jer već duže od tri decenije radi i prepoznat je na mađarskoj sceni narodne muzike.
*direktan prevod ove reči bi bio harpun, ali prilično sam siguran da je u ovom slučaju to samo namerno drugačije napisana reč ,,cigány"

Školovan za izvođenje tradicionalne muzike, Kerényi negde od kraja osamdesetih pokazuje veliko interesovanje za muziku iz Gimeša, mesta u Transilvaniji sa (i dalje) većinskim mađarskim stanovništvom i osobenom muzičkom tradicijom. Nedugo potom počeo je da se zanima i za moldavsku muziku i njegovi konzervatorski i izvođački napori su mu u Mađarskoj doneli značajna priznanja, uključujući visoku državnu nagradu Magyar Érdemkereszt (krst za zasluge, u njegovom slučaju najviši, zlatni krst) koja se dodeljuje zaslužnima.

Gyimesi improvizaciok, album o kome pričamo se tako i zove jer on prenosi prvu polovinu ovog nastupa na kome su muzičari polazili od folklornih tema poreklom iz Gimeša a onda dalje slobodno improvizovali. Kerényi ovde svira nekoliko vrsta tradicionalnih frula i drži nastup u domenu autentičnog, improvizujući unutar širokog ali prepoznatljivog korpusa narodnog nasleđa. Gyárfás onda vuče više u avangardnom smeru koristeći preparirani žičani ütőgardon, koristeći razne efekte i bežeći od klasičnih metrika tako da obezbedi ,,gruv" koji slušaoca iznenađuje inovacijom radije nego da ga vraća onome što već poznaje.

Ovo je, naravno, minimalna, svedena muzika, ali strast sa kojom Kerényi svira narodne teme i Gyárfásova disciplinovana, formalna istraživanja tradicionalnih ritmova tako da im se da osećaj novog, na mestu izmišljenog muzičkog sadržaja daju u rezultanti vrlo solidan program. Nije ovo album za neutreniranu publiku, pretpostavljam, ali njegova spona sa tradicionalnim znači i da nije RADIKALNO apstraktan kako je to inače slučaj sa većinom Gyárfásovih drugih projekata. Poslušajte, a ako vam se dopadne, Prepost records imaju i video snimak nastupa na svom JuTjub kanalu:

https://prepostpirate.bandcamp.com/album/gyimesi-improvizaciok
https://www.youtube.com/watch?v=hyLdKfk2J6g

Za drugi album danas ćemo se obratiti ozbiljnoj veteranskoj jedinici. John Butcher, Ute Wassermann, Martin Blume: Leaflight: Close Calls je album slobodnih improvizacija snimljen u Kelnu na koncertu u klubu LOFT a koji je jedno od centralnih mesta na kome se dešava džez i sve što je džezerskog roda u ovom za avangardnu muziku neizmerno bitnom gradu. LOFT je odmah pored ugledne kelnske muzičke škole Hochschule für Musik und Tanz Köln i postoji već solidne tri i po decenije, koristeći nekadašnji fabrički prostor za koncerte nebrojenih avangradnih i džez muzičara, sa mnogo saradnje sa Kelnskim udruženjem za Novu muziku.

Neću ni da nabrajam ko je tu sve svirao i ugradio ciglu u istoriju LOFT-a (OK, samo malo: Dave Douglas, Dave Liebman, Evan Parker, Fred Frith, Han Bennink, Ingrid Laubrock, Jim Black, Kurt Rosenwinkel, Lee Konitz, Mal Waldron, Manfred Schoof, Marilyn Crispell, Mark Turner, Matthew Shipp...) ali ću dodati da je klub već dvaput u ovoj deceniji dobio naslov kluba godine u okviru godišnje dodele nemačkih džez nagrada.

Naravno, dvoje od troje muzičara koji na ovom albumu sviraju su Nemci i pripadaju bogatoj tradiciji avangarde ove države. Perkusionista Martin Blume rođen je 1956. i od 1983. godine radi kao kompozitor i izvođač, sa mnogo, mnogo sviranja po Evropi, uključujući i Srbijicu (ja sam ga gledao 2012. godine sa fantastičnim internacionalnim kvartetom Quat) i ogromnim brojem kolaboracija sa masom ne samo evropskih muzičara. Evo samo nekih imena: Peter Brötzmann, Peter Kowald, Phil Minton, Lol Coxhill, Frank Gratkowski, Roger Turner, Joëlle Leandré, Axel Doerner, Mats Gustafsson, Xu Feng Xia, Thomas Lehn, Fred van Hove, Paul Lovens, Wilbert de Joode, Ken Vandermark, Kent Kessler, Cor Fuhler, Frank Paul Schubert, Alexander von Schlippenbach...

Sa druge strane je pevačica i vokalna umetnica Ute Wassermann, legenda nemačke avangarde, sa formalnom naobrazbom koja se tiče vizuelnih umetnosti ali sa dugačkom karijerom u muzičkoj improvizaciji. Rođena 1960. godine i aktivna od osamdesetih, Wassermannova je i sama radila sa nebrojeno mnogo muzičara od kojih ću izdvojiti samo meni najdraža imena kao što su Phil Minton, Thomas Lehn, Rieko Okuda, Andrea Parkins, Michael Zerang... a razni kompozitori su pisali komade baš za nju, uključujući našeg (ipak nam je zet, jevemmu) Richarda Barretta. Redovno radi sa Blumeom.

Treći član trija je Britanac, John Butcher je, kako ja to obično kažem, institucija ne samo britanske free jazz i free improv scene. Rođen 1954, aktivan od sedamdesetih kada je sam naučio da svira saksofon, Butcher se rano uhvatio sa Chrisom Burnom i  sa njim uzeo da svira free jazz a zatim i batalio studije teorijske fizike da bi se profesionalno posvetio ovoj muzici. 1984. godine je objavio debi album, godinu dana kasnije osnovao sopstvenu etiketu i od tada je snimio nebrojeno mnogo albuma, sarađivao sa svakim ko je neko, ali ću ja nabrojati samo postave poput AMM i Spontaneous Music Assemble, te imena iz krema internacionalne avangarde kao što su Derek Bailey, Otomo Yoshihide, Keiji Haino, Fred Frith, Okkyung Lee, Radu Malafati, David Sylvian (i to na ONOM albumu za koji sam popio dosta dugarskih kritika na ime svog pretencioznog ALI ISTINITOG prikaza). Butcher je i danas aktivan u mnogo postava (sarađujući sa Thomasom Lehnom, Eddiejem Prévostom, Axelom Dörnerom, Steveom Beresfordom) i izbacuje gomilu albuma godišnje. No, Leaflight: Close Calls ima poseban šarm.

Ovo je ploča apstraktnih, vrlo tuđinskih zvukova gde samo Butcherova povremena ulaženja u jazz skale i free jazz improvizacije prave sponu sa kakvom-takvom tradicijom. Osnova muzike je komunicranje sa pticama putem raznih vabilica/ pištaljki koje koristi Wassermannova ali se iz ovog semena onda razvija mnogo urnebesne improvizacije.

Blume je fenomenalan bubnjar – morate to biti da biste svirali sa ljudima sa kojima on već decenije radi – i on jako dobro drži ovaj trio u kinetičkoj, dinamičnoj ravni, ne dajući da ga ostalo dvoje odvuku u konstantne apstrakcije, drone meditacije i slojeve zvuka koji nemaju ni metriku ni ritam. Ovo je realan rizik jer Wassermannova ima tako fantastičnu kontrolu glasa sa praktično operskim tehnikama koje dalje ekspanduje u gotovo sasvim apstraktne ravni. No, kad se svira jako, svira se jako, 4th Call, recimo, eksplodira u smeru klasičnog free jazz freakouta, sa spretnim vraćanjem u apstrakciju i tišinu.

Generalno je album sklopljen od kraćih improvizacija – vervatno editovanih iz dužih – koje se mogu sklapati oko fraza što ih Wassermannova kreira glasom ili pištaljkama, gde će se ostala dvojica uključiti. 5th Call je tako skroz avetinjski napev iza koga u pozadini ide primordijalni haos, da bi se onda sve rasturilo u sasvim neidiomatsku svirku koja zvuči kao da se gomila novih životinja u zoološkom vrtu oprezno ali dinamično međusobno upoznaje. 2nd Call kao najduža kompozicija ima i dosta propisnog soliranja na sopran saksofonu za ljude koji ipak ovde očekuju da čuju muziku što ima tonalnost i poznaje skale, ali Wassermannova je tu STRAŠNA sa svojim distorziranim frajevima i demonskim disanjima u mikrofon.

Leaflight: Close Calls je onaj sveti gral slobodne improvizacije, muzika koju stvara troje ljudi što se dobro razumeju i poznaju – i dobro umeju da se uklope jedni uz druge – a koja opet zvuči smelo, spontano, eksperimentalno u meri u kojoj je slušaocu jasno da niko na bini ne zna šta će se naredno dogoditi. Naravno, nije samo i jedino nepredvidivost kvalitet ovog albuma (ili ovog žanra) i imamo posla sa vrlo sigurnom saradnjom ljudi koji već decenijama stoje na ivici koja razdvaja razum od haosa i donose nam stalno nova ptanja da na njih odgovaramo. I ja ništa drugo ne bih ni prihvatio:

https://martinblume.bandcamp.com/album/john-butcher-ute-wassermann-martin-blume-leaflight-close-calls

Prijatno slušanje u ove hladne dane

https://gregfoat.bandcamp.com/album/opening-time

Da, malo kao Cinematic Orchestra al slađe.