ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ufff, kakav bedak, MJW je neko ko je trebalo da bude prepoznat kao nacionalno blago a ne da se bruka pod stare dane...

Akademski gledano, prvi bioskopski SWEENEY! koji je režirao prekaljeni britanski televizijski profesionalac David Wickes dosta je skladniji od Cleggovog nastavka.

Nažalost, ipak je Cleggov nastavak zanimljiviji.

Ovde Regan i ekipa istražuju jednu mlaku korporativnu zaveru sa prostitutkama korišćenim za ucenjivanje britanskih ministara koje dovode do aktivacije i nekih ološa sa kojima je Sweeney u dodiru i tako Regan i ekipa namirišu trag.

U filmu su mirne scene vrlo statično izvedene, i nema mnogo inventivnosti, ni u načinu kako su napisane ni u načinu kako su izvedene. Akcionih situacija je veoma malo i one su malo bolje, međutim, nema ih dovoljno da bi mogle kompenzovati osnovni nedostatak.

Otud ni detektiv Regan kao heroj ni negativci nisu uzbudljivi, epizodisti su na granici da ukradu šou, mada ni oni nisu ništa naročito. Wickes je za razliku od svog televizjskog rada ovde naprosto dosadan.

* 1/2 / * * * *

Joe Orton je ubijen 1967. godine a 1970. je dobio dve ekranizacije svog komada ENTERTAINING MR SLOANE. Jednu je za bioskope snimio Douglas Hickox a druga je scenska postavka Dejana Mijača snimljena za potrebe televizije.

Joe Orton je bio kontroverzni britanski pisac koji se izražavao u nekoliko formi, a njegovi tekstovi su podjednako kao i biografija ostali interesantni dramskim umetnicima sve do današnjeg dana.

Ideja da Douglas Hickox, primarno žanrovski specijalista režira Ortona je zanimljiva jer je komad ENTERTAINING MR SLOANE imao u sebi nešto što se moglo čitati i žanrovski, jer reč je o crnoj komediji u kojoj zločin igra značajnu ulogu.

Međutim, na kraju je Douglas Hickox snimio film koji ima njegovu vizuelnu upečatljivost, veoma dinamično je kadriran, i uspeva da bude prilično propulzivan, ali u samoj scenskoj postavci nudi jedno krajnje neinventivno čitanje.

Harry Andrews je harizmatičan kao mladi hustler i usled toga ubica koji se uvlači u zavisnost od dvoje ljudi koji su još problematičniji od njega - lude pohotne usedelice i njenog klozetovanog brata koji prema njemu ipak ima prilično neprikrivene homoerotske ambicije, ali okvir u kom oni žive ostaje neuverljiv, karikiran na tragu ARSENIC AND OLD LACES a opet nespreman da ode do kraja u okvirima te groteske, a još je veća šteta što možda nije pokušano sa realisitčkim okvirom.

Ovde svakako sam tekst nudi nekoliko zanimljivih elemenata koji se spajaju u "nespojivo"; glavnog junaka koji je angry young man u zapletu koji je blizak ARSENIC AND OLD LACES, i to su ti žanrovski spojevi koje recimo jedan od velikih fetišizatora Douglasa Hickoxa - Edgar Wright - sjajno radi. Rekao bih da je Hickox ovde namirisao o čemu je reč ali nije istrajao.

U tom pogledu, Hickox je ovo sve veoma vešto izveo hardverski, ali idejno, ovde nema pravog rešenja, tako da ovaj film, iako je veoma filmičan u izvedbi, ostaje bajato teatralan u zamisli.

U njemu se na veoma zanimljiv način zaokružuje s druge strane Hickoxovo bavljenje pozorištem na filmu gde je ostao najpoznatiji po naslovu THEATRE OF BLOOD.

* * / * * * *

Charles Edward Pogue je scenarista koji je napisao razne stvari ali dovoljno je reći da nas je zadužio adaptacijom THE FLY za Cronenberga.

Njegov scenaristički debi bilo je nekoliko televizijskih filmova u kojima je adaptirao neke od klasičnih slučajeva Sherlocka Holmesa.

U dva je igrao Ian Richardson, u jednom Edward Woodward.

THE HOUND OF BASKERVILLES je klasična Holmesova avantura i televizijski film je režirao Douglas Hickox, što je svemu dalo još jaču žanrovsku atmosferu i sigurniju izvedbu. Uprkos tome što je britanska televizija ovog perioda već sjajno izgledala, angažovanje nekog kao Hickox dodalo je novu dimenziju ubedljivosti i film looka.

U tom ambijentu, Ian Richardson kao Holmes prepušta deo svog protagnonizma jer junak odlazi undercover kako bi počinioce isterao na čistac, međutim Martin Shaw kao naslovni gospodin i sporednjaci koje predvodi Denholm Elliot sa uspehom ga odmenjuju pre povratka da dokrajči stvar.

U svemu tome, Douglas Hickox sve vreme gradi luksuznu, atmosferičnu postavku a Pogue u već zamršenoj storiji Arthura Conana Doylea, gradi misteriju.

Kao i mnoge misterije koje Holmes rešava, ni ovaj televizijski film na kraju nije pobegao od utiska da je u jednom trenutku postalo manje važno ko je zaista počinilac, i Pogue sa Hickoxom nije rešio taj problem, međutim u svako pogledu ovo je prvoklasno izveden posao.

Nia DaCosta se već prvi filmom LITTLE WOODS nametnula kao jedan od najupečatljivijih talenata savremenog američkog filma. To je potvrdila i u CANDYMANu gde joj je Jordan Peele omogućio da snimio veoma zanimljiv i neobičan primer oživljavanja horor klasika koji je u međuvremenu prošao proces DTV obezvređivanja. Posle dosta akrimoničnog izleta u najviše sfere komercijalne kinematografije u MCU, vratila se smislenim stvarima na velika vrata, nažalost u pauzi do povratka besmislu u nastavku Boyleovog 28 YEARS LATER.

Navodim ovu hronologiju njene karijere jer je veoma bitno razumeti koji su njeni dometi i veštine. Nia DaCosta je bez sumnje autorka koja ima ne samo idejni integritet i umetničke aspiracije već spada u red najveštijih tehnologa filma svoje generacije.

Otud, HEDDA je film u kom se gledaocima pruža sve to na jednom mestu - od njenog tumačenja klasičnog Ibsenovog teksta, do njenog novog prepuštanja erosu filmske tehnike, u najširem smislu te reči.

Nia DaCosta je sama napisala ovu adaptaciju Ibsena i napravila je nekoliko krupnih izmena. Prvo, glavninu dešavanja vezala je za jedan veliki skup, i paradoksalno suzila je vreme trajanja radnje u odnosu na pozorišni tekst, čineći postavku na neki način teatralnijom, pod izvesnim uticajem još jednog skandinavskog klasika, mislim na FESTEN, naravno.

Zatim, Nia je smestila priču u rane šezdesete u Britaniji, i dala je tekstu jednu novu dimenziju, prebacivši ga iz domena skandinavskog realizma koji je krasio Ibsena (koji je premijerno postavljen u Nemačkoj) u veoma potentnu eru britanske dramaturgije, pa se u njenoj adaptaciji mogu prepoznati i Harold Pinter i neki autori drame gnevnog mladog čoveka, poput Osbornea.

Teme, crnohumornih odnosa među likovima, otpora establišmentu, sukoba titula i starog poretka sa novim, tema nemogućnosti da se održi određeni način života i luksuz jesu kvintesencijalno britanske, i Nia DaCosta toliko ubedljivo prenosi Ibsena u britanski milje, da ga u njega smešta i estetički.

U ovim stilizovanim uzorima, Nia DaCosta krije i osnovnu stilsku intervenciju, a to je da približavanjem Ibsenovog predloška Pinteru i Ortonu, na neki način odlučila da se odmakne od realizma i unese dozu crnohumornog apsurda.

Transformisanjem Ellerta u Eileen, i uvođenjem njenog neprikrivenog lezbejskog života, Nia DaCosta potencira pitanja roda i seksualnosti koja su naravno bila veoma značajni pokretači Ibsenovog teksta, i ovde se unekoliko konkretizuje smisao Ellertovog remek-dela, reč je o nekom možda kinseyevskom a možda i foucaultovskom rukopisu na kom bi se temeljila seksualna revolucija, koja bi u krajnjoj konsekvenci reformisala odnose iz kojih proističu stege koje opterećuju ove junake.

Nia je dodala neke sporedne junake, i napravila jedan širi okvir za potrebe razrade motiva koji postoji i u Ibsenovom tekstu - i tamo se skandal desi na velikoj zabavi, ali ona uzima taj događaj kao centralni i iz off prostora ga uvodi u prvi plan.

Dakle, intervencije na Ibsenovom tekstu su pozamašne ali su skrupulozne i sasvim sigurno čuvaju osnovni smisao teksta, čak i u akademskom pogledu.

Nia DaCosta donosi i dozu dvadesetovekovnog odnosa prema tragediji junakinje, njena Hedda preživi.

Tessa Thompson gradi Heddu Gabler kao višeslojan lik. Ona je figura sa tragičkim potencijalom čiji su postupci utemeljeni u njenoj situaciji i kod Ibsena je ta kauzalnost zapravo bila osnov onoga što smatramo "realizmom" tog komada. Kod Nie je Hedda naslovna junakinja koja je još proaktivnija nego kod Ibsena i pred njeno delovanje se ne stavlja jasan predznak pošto film uzima jedan mizantropski i ciničan ugao gledanja koji fino korespondira sa miljeom britanske akademske zajednice u koji je smešten.

Tessa Thompson je apsolutni glumački osnov filma i HEDDA je njen više nego zasluženi showcase u svakom pogledu, a nema sumnje da je ovo uloga koja će je učiniti velikom glumicom, ako to do sada nekome nije bilo sasvim jasno. Na sličan način kao u filmu LITTLE WOODS, Nia DaCosta podiže Tessu Thompson do statusa ko-autorke filma.

Direktor fotografije Sean Bobbit iznova pokazuje zašto je jedan od najvećih velemajstora svetla u američkom nezavisnom filmu. Nia DaCosta je visokoestetizovala ovaj filmi prepun je izvrsnog dizajna, osmišljenih rešenja i pre svega atmosfere.

HEDDA je film koji zaista spaja sve potrebne elemente koje treba da ima ekranizacija dramskog klasika, i sabirajući izvrsne učesnike daje nešto što je svakako više od njihovog pukog zbira, podsećajući nas da je Nia DaCosta neko ko zaslužuje najviši nivo pažnje.

* * * 1/2 / * * * *

Adam Sigal je u filmu CHARIOT zaista imao mogućnost da napravi mnogo bolji rezultat sa glumačkom ekipom u kojoj su Thomas Mann, Rosa Salazar i John Malkovich. Ono što smo dobili je nekakva sublynchovska indie nebuloza o mašini za reinkarnaciju, valjda, jedna banalna ljubavna priča iz koje je trebalo da se razvije neka veća priča sa elementima fantastike i egzistencijalizma. Ali nije.

U serijalu ARMCHAIR CINEMA snimljen je televizijski film REGAN koji je 1974. poslužio kao backdoor pilot za seriju SWEENEY.

Pisao ga je kreator serije Ian Kennedy Martin a režirao je Tom Clegg kog ćemo sresti još jednom kao reditelja dugog metra u ovoj franšizi.

REGAN je televizijski film u kom Clegg donosi energiju i sirovost. Vođenje priče, nažalost, nije na nivou koji bi ispratio energiju rediteljskog postupka i glumaca i rekao bih da je želja autora da budu atipični u odnosu na konvencije žanra dovela do toga da u pokušaju da dostignu nešto sasvim inovativno propuštena prilika da se uradi nešto naprosto solidno.

Međutim, ta svežina koju su doneli Martin i Clegg je bila evidentna i na kraju je nagrađena serijom koja je postala jedno od temeljnih ostvarenja britanske televizije sedamdesetih.

Pisao sam o filmu LADIES CLUB Janet Greek i tada sam pomenuo da je SPELLBINDERS njen cenjeniji i zapaženiji film koji se danas više navodi kao referenca.

Kada nas je Adam Greenberg napustio setio sam se da je poslednji film koji sam gledao sa njegovom fotkom bio upravo LADIES CLUB i to me je navelo da se od njega oprostim SPELLBINDERSom.

Ovaj film više nisam ni siguran da li sam ili nisam gledao ranije, ali to nije ni važno.

Na ovo gledanje danas, nemam nikakvu sumnju da je LADIES CLUB ne samo provokativniji film Janet Greek već suštinski i bolji.

U SPELLBINDERSu naprosto nema previše napetosti, a ni strave. Iako sam preokret koji se desi na kraju nije toliko očigledan, ipak nas zadesi u fazi kada nam nije ni previše bitno.

Prosto, priči nedostaje tenzija, a nema ni strave. Sve se odvije prilično lagano, bez ikakvog pravog egzistencijalnog ili bilo kog drugog nemira.

Kelly Preston kao naslovna junakinja donosi minimum koji očekujemo od nje, ali nažalost, ne i nešto više od toga. Jedan od razloga zašto u filmu nema više tenzije jeste i prilično komotan stav sa kojim ona igra taj lik.

Iako su i rediteljka i scenaristkinja žene, i dalje ne znam tačno kako SPELLBINDERS završava na raznim feminističkim revijama filmova, ali to na stranu, poptuno mi je nejasno kako na njih zapravo ne ide LADIES CLUB.

* * / * * * *

Javljaju da je režim nasrnuo na tebe putem društvene mreže iks. Podrška.

Quote from: Meho Krljic on 04-11-2025, 00:18:51Javljaju da je režim nasrnuo na tebe putem društvene mreže iks. Podrška.

Juče je bilo malo agresivnije, došli su da me obeleže Marijan Rističević i Jelena Karleuša a onda su za njima pohitali ovi sitni botovi pa je bilo onako šareno u pogledu vređanja i sl. No, smirilo se.

Hvala puno!

NIGHT OWLS Charlesa Hooda je kamerni two-hander u kom je pokušano da se napravi jedna moderna indie parafraza Wilderovog APARTMENTa ali puno je razloga što se to nije desilo.

Naprost, scenario nije vrhunski i nema organski razvoj. Čim imamo situaciju u kojoj junaci u maniru polemičke drame moraju da "otvraraju" temu razgovora, to znači da film naprosto u tom trenutku može i da se završi.

Scenario sam po sebi, nije ni najslabiji koji je na ovu temu snimljen, međutim, ne može sam da iznese film.

Adam Pally i Rosa Salazar u glavnim ulogama imaju pola potrebne snage, a slaba tačka je Pally koji je dobro zamišljen kao podela ali nažalost nije ni dovoljno magnetičan ni dovoljno kompatibilan za harizmom koju donosi Rosa Salazar. Ona kombinuje sposobnost karakterne glumice sa energijom zvezde, a on možda donekle ima ovo prvo ali svakako nema ovo drugo, a sa njom i nekoga ko je "upadljivo običan" prosto mora da igra zvezda.

Konačno, Charles Hood u inscenaciji, na solidnoj ali ne i spektakularnoj lokaciji kuće, ne nudi ništa posebno. Ne pravi se pametan, i prilično je korektan, ali to bi bilo pravo rešenje samo sa mnogo boljim skriptom i jačom voltažom glume.

Ovako NIGHT OWLS ostaje kao dostojanstven pokušaj, sa tom primedbom da je moj utisak negde na minimumu spektra očekivanja i da je realno da se nekom drugom sve ovo može dopasti više nego meni, ali verovatno ne i manje.

* * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 04-11-2025, 17:31:12

Quote from: Meho Krljic on 04-11-2025, 00:18:51Javljaju da je režim nasrnuo na tebe putem društvene mreže iks. Podrška.

Juče je bilo malo agresivnije, došli su da me obeleže Marijan Rističević i Jelena Karleuša a onda su za njima pohitali ovi sitni botovi pa je bilo onako šareno u pogledu vređanja i sl. No, smirilo se.

Hvala puno!

Bar će memoari da budu bogati       

Čestitke. I ja bih voleo da sam tako bitan pa da me SNS napadne. Ovako kad lajem online niko ni ne obraća pažnju.

Ne sekiraj se Trumane, doći ćeš i ti na zicer, kako je krenulo. Pošto jedino što znaju je da idu okolo i ućutkavaju svakog ko se buni što se propadanje nastavlja.

Quote from: Meho Krljic on 04-11-2025, 20:03:24

Quote from: crippled_avenger on 04-11-2025, 17:31:12

Quote from: Meho Krljic on 04-11-2025, 00:18:51Javljaju da je režim nasrnuo na tebe putem društvene mreže iks. Podrška.

Juče je bilo malo agresivnije, došli su da me obeleže Marijan Rističević i Jelena Karleuša a onda su za njima pohitali ovi sitni botovi pa je bilo onako šareno u pogledu vređanja i sl. No, smirilo se.

Hvala puno!

Bar će memoari da budu bogati       

E, danas je došao Vučičević.

Imali smo malo nuklearnu razmenu. Nažalost, s moje strane sa sočnim argumentima, s njegove samo za dosta generic uvredama...

 FAIRYLAND Andrewa Durhama je ekranizacija memoara u kojima je Alysia Abbott opisala svoje odrastanje sa ocem Stevenom koji je posle pogibije svoje supruge i njene majke u saobraćajnoj nesreći odlučio da ih preseli u San Francisko i tamo krene sa otvorenim homoseksualnim životom.

FAIRYLAND opisuje neuralgični period od sredine sedamdesetih do početka devedesetih i okončava se epidemijom AIDSa koja je desetkovala američku gej populaciju, naročito u velikim centrima kao što su Njujork i San Francisko gde se i najraspusnije živelo.

O Durhamovom filmu najbolje govori činjenica da je u prvih četrdesetak minuta dok je Alysia mala devojčica ovo jedna umereno zanimljiva slika epohe i nekonvencionalno-konvencionalnog odrastanja iz vizure deteta ali da film prelazi u viši stepen prenosa kada Alysia postane tinejdžerka i zaigra je Emilia Jones.

Ova britanska glumica se sada već specijalizovala za edgy junakinje, i onda ovde zaista podigne film na viši nivo kada se pojavi i unese svoj nemir i energiju. Uprkos tome što se na nivou priče ton suštinski ne promeni u delu filma koji ona zauzme, energetski dobijamo jedan snažan impuls. Dok devojčica koja igra Alysiu nije mogla da uzme film pod svoju kontrolu i bila je više tu kao ovaploćenje junakinje/ fokalizatora nego kao istinski protagonistkinja, Emilia odmah preuzima uzde priče i više ih ne pušta.

U tom pogledu zanimljivo je koliko novih slojeva ona dodala svom liku i koliko ga je energetski obogatila i time "digla" film.

U suštini, možda je i najzanimljivije koliko je zapravo FAIRYLAND izbegao senzacionalizam koji bi po definiciji nosilo odrastanje u San Francisku na kraju hipi ere, ali već u punom pogonu otvorene homoseksualnosti. Sve dileme u tom pogledu su iznete ali vrlo diskretno i nenametljivo, kao što je AIDS kao posledica tog načina života prikazan sa puno takta.

Na kraju, ovo je priča o povremeno vrlo komplikovanom ali zapravo veoma "običnom" životu u okruženju neobičnih ljudi, i to je uz ulogu Emilie Jones i najveći kvalitet ovog filma.

Scoot McNairy u ulozi njenog oca iznova pokazuje da bi mogao postati Bruce Dern današnje scene, on donosi jedan iskusan, pravi američki underplay kojim svom liku daje drugu vrstu digniteta i pokazuje ga kao gubitnika i marginalca zbog svega sem zbog seksualnosti.

FAIRYLAND je dugo čekao na premijeru, ne znam zašto, ali na kraju je ipak stigao.

* * * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 05-11-2025, 14:18:25E, danas je došao Vučičević.
Imali smo malo nuklearnu razmenu. Nažalost, s moje strane sa sočnim argumentima, s njegove samo za dosta generic uvredama...

Namazan je Draganče. Iako si pokušao da ga uvučeš u diskusiju, nije naseo, samo ispaljuje neke bezvezne uvrede. A očigledno mora da reaguje.

Quote from: Petronije on 05-11-2025, 14:34:58

Quote from: crippled_avenger on 05-11-2025, 14:18:25E, danas je došao Vučičević.
Imali smo malo nuklearnu razmenu. Nažalost, s moje strane sa sočnim argumentima, s njegove samo za dosta generic uvredama...

Namazan je Draganče. Iako si pokušao da ga uvučeš u diskusiju, nije naseo, samo ispaljuje neke bezvezne uvrede. A očigledno mora da reaguje.

Malo je zaboravio na koga se namerio. Ništa nije osporio od onoga što sam isplasirao. Ali, dobro, nema sad to mnogo uticaja, no, pokazao sam zube koji su ga izgleda iznenadili.

On je realno imbecil, dakle, nema bokanovsku inteligenciju ili makar krlovski namešteni intelektualizam. Kapiram da je to izgledalo kao da mrav pokušava da doaka mravojedu. I fejluje. Nastavi odvažno, svi smo uz tebe!!!!!!!!

Serija CBBCa HORRIBLE HISTORIES dobila je i bioskopsku verziju u filmu HORRIBLE HISTORIES: THE MOVIE - ROTTEN ROMANS.

Ova serija namenjena deci i omladini gde se na duhovit i apokrifan način modernizuju i približavaju istorijski događaji ciljnoj grupi serije, postavljena je kao televizijski produkt par excellence, sa pažljivom kalibracijom naivnosti izvedbe. Na filmu to ne funkcioniše onoliko dobro kao na televiziji, premda Doninic Brightstocke kao reditelj koji prevashodno dolazi baš sa televizije i iz režije komedije i skečeva, uspeva da sklopi jednu dosta koherentnu i veselu celinu.

Da je film dovoljno samo bazirati na likovima i labavoj priči, onda bi ovaju kom se sumira rimsko osvajanje Britanije i Boudiccina pobuna bio puno bioskopsko iskustvo. Međutim, on ipak u svojoj suštini ostale televizuelan, i ta neobaveznost izraza koju sebi može da dopusti televizija ne prolazi na filmu.

Doduše, ja nisam fan Monty Pythona, naročito ne na filmu, koliko god da sam s druge strane Terry Gilliama mimo njih, pa verujem da ovakav pristup možda može biti prihvatljiv njihovim fanovima.

Ipak, sam humor u HORRIBLE HISTORIES je mejnstrim. Tu nema Pythonovaca i njihovog apsurda, mada ima dosta zvezda u malim ulogama, pa se mogu videti Nick Frost, Kim Catrall, Rupert Graves i Derek Jacobi.

Derek Jacobi otvara seriju kao imperator Klaudije na umoru i to je fini meta momenat pošto je on igrao isti lik u kapitalnoj seriji I, CLAUDIUS. I kasnije ima meta-momenata ali nijedan ipak ovako učen.

Muzičke numere su veoma uspele i ako imamo u vidu budžet izvedene sa dosta volje.

Ukupno uzev, HORRIBLE HISTORIES se nije savršeno prevela na film. To je sasvim sigurno. Međutim, nesporan je trud svih sektora u pokušaju da ono što se radi na televiziji nekako na prenesu na veliki ekran, kao i snaga koju su izkazali Emilia Jones i Sebastian Croft kao keltska devojka i rimski klinac koji se upoznaju u toku invazije i idu na zajednički zadatak.

Humor je u skladu sa onim iz serije, meni je sve bilo povremeno smešno, ali nikada nije bilo neprijatno kad nije, što je verovatno solidan skor za gledaoca koji ni po uzrastu ni po senzibilitetu nije ciljna grupa.

* * / * * * *

IT'S ALL OVER TOWN Douglasa Hickoxa je jedan od brojnih Swinging Sixties filmova u kojima se u labavoj dramskoj strukturi ređaju nastupi rokenrol pionira u ovom ili onom dijegetičkom kontekstu.

Najdalje je u pogledu ove forme kao što znamo otišao Richard Lester i snimio je barem dva remek dela sa Beatlesima, gde je uspeo da ih i na filmu učini i pionirima i vrhuncem svog žanra.

Hickoxov film je snimljen u studiju mahom, praktično nema neku smislenu dramsku strukturu i na neki način činjenica da on iole funkcioniše kao celina je na granici magije, i Hickoxove karakteristične rediteljske pismenosti gde prosto vibe, atmosfera i pokretne slike preuzmu primat u dramaturgiju u odnosu na logičke sklopove.

Nažalost, ovde imamo niz bendova koji iz današnje vizure nisu previše važni, a oni koji su tu - zbog teškoća sa pravima - ne izvode svoj A-materijal.

Otud navešću samo The Hollies i The Springfields (sa kojima je tada bila Dusty) kao imena koja bi privukla neke usputne ljubitelje muzike.

Sve ostalo su deep cutovi, kao i ovaj sam film.

* * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 07-11-2025, 17:03:10HORRIBLE HISTORIES: THE MOVIE - ROTTEN ROMANS.

Emilia Jones iz ovog filma glumi i u novom Running Manu. Pratićemo njen napredak.

Michael Jai White je napisao scenario a R. Ellis Frazier je režirao AS GOOD AS DEAD, iznenađujuće solidan niskobudžetni B-film, koji ne obiluje akcijom niti je akcija koje u njemu ima vrhunska, ali postavka je dovoljno čvrsta da ga izgura u vrh poznog Whiteovog DTVa.

Kao u VOD nastavku NEVER BACK DOWN, White igra figuru mentora, geometra koji poučava mladog latinosa borilačkim veštinama. Dečak, kog odlično igra vrlo solidan televizijski glumac Luca Oriel, nalazi se pod pritiskom lokalnih latino gangmembera jer mu je brat njihov kolega koji je trenutno u zatvoru. Međutim, Whiteov lik ga je naučio da se odupre i kad brat izađe iz zatvora prijatno je iznenađen kada klinac na jednom turniru isprebija slavljenog MMA borca.

Međutim, YT snimak sa turnira procuri i po specifičnom gardu iz kog započinje svoje napade, negativci prepoznaju da je malog spremao čovek koga traže. Slutite White igra geometra koji zapravo ima background u nekoj tipičnoj DTV okolnosti. Ovde je to na kvadrat, on je praktično penzionisani DEA koji se krije od mafije, a kao mladić je bio one man army u vojsci.

Otud, kada dođu dva sicaria da ga ubiju, i Whiteov lik i mali Meksikanac i njegova simpatija i brat se daju u bekstvo.

Michael Jai White pored onoga što su njegovi glumački atributi ovde zaslužuje pohvale kao scenarista. Film donosi nekoliko jako dobro zamišljenih i svežih situacija, koje su se SA PAPIRA prevele na ekran. I ovog puta R. Ellis Frazier nije ništa naročito unapredio rediteljski ali je imao neke dobro zamišljene situacije.

Ono što je Frazier postigao jeste da se nije mnogo pravio pametan u tom ayerovskom latino gang miljeu. Sve te dramske scene su jednostavne i baš zato uspešne. Kad krene akcija, korektna je. CGI intervencije služe za krv, ali isto tako tu je White da tuće dobiju visceralnost.

Luca Oriel je "pravi" glumac. I ipak nije čudo da je bio nosilac jednog jako bitnog zapleta u petoj sezoni SHAMELESSa, i on svemu dodaje jednu karakternu dimenziju iako njegov lik nema prostora da se razmahne.

Ipak, ako je išta ovde bila snaga Frazierovog postupka jeste što je uspešno izgradio tu simulaciju "ozbiljnog filma" na nivou interakcija likova, ispratio nekoliko sveže zamišljenih tipskih scena, i ništa nije zabrljao.

* * 1/2 / * * * *

NUCLEAR Catherine Linstrum je nedorečena britanska psihološka melodrama sa elementima trilera, ili možda horora, teško je reći.

Majka i ćerka beže od nasilnog sina odnosno polubrata u neku napuštenu kuću. U njoj majka ima povremene susrete sa kineskom staricom koja je evidentno u vidu halucinacije inicira u neka razmišljanja o teškim temama, a ćerka ide da pliva u jezeru koje je služilo za hlađenje napuštene nuklearne elektrane i tu se upoznaje sa momkom koji je došao da se popne na vrh napuštenog postrojenja.

I tako tu se malo luta, atmosferično sagledavaju stvari, diskutuje sa izmišljenim i stvarnim ljudima, i onda se pojavi polubrat što nas uvodi u jednu slasher završnicu.

Glumački nukleus koji čine Emilia Jones, Sienna Guillory i George Mackay kao i sam ambijent nudili su puno prostora za jednu atmosferičnu vežbu, međutim, uvođenje barem dva suvišna lika sve ovo uspeva da iz jedne nedorečene atmosferične psihološke igrarije gurne u pravcu nečega što je nedvosmisleno bezveze.

Catherine Linstrum bila je među scenaristima filma CALIFORNIA DREAMIN' Christiana Nemescua koji je izašao posthumno i jedan je od rumunskih naslova tog novog talasa koji je zbog teme NATO agresije stekao kultni status baš u Srbiji.

Nažalost, NUCLEAR je naslov uprkos perspektivnoj podeli koja će se kasnije dokazati baš u ovakvim filmovima (setimo se Mackaya u THE END Joshue Oppenheimera) ostati nešto čemu će se vraćati baš kompletisti ovih glumaca.

* * / * * * *

Ha, kad sam je video u Pokvarenim Rimljanima učinila mi se poznatom, i tek sad sam shvatio da sam je video u filmu CODA.

Norman Panama režirao je poslednji film u ROAD serijalu koji je izašao 1962. godine, posle duže pauze.

Reč je o filmu THE ROAD TO HONG KONG u kom se Bob Hope i Bing Crosby upliću u špijunsku intrigu na Dalekom Istoku.

Uprkos tome što je film producirala ista kuća kao i Jamesa Bonda, i priča ima u sebi elemente koji će sa Bondom postati osnov blokbastera tog a i svakog drugog doba, a to je špijunska intriga sa velikim planom da se ovlada svetom iza kog stoji neki megaloman, ovaj film zapravo nema veze sa Flemingom i celom tom franšizom jer je izašao pre DR NOa.

Film je doduše sniman u Britaniji, u Sheppertonu i uvek postoji mogućnost da se naslućivalo koja moda sledi u bioskopskom filmu.

Elem, Hope i Crosby ovde sarađuju sa Joan Collins koja sveža i u punoj formi i Robertom Morleyem koji je odličan kao flegmatični megaloman negativac.

Humor je starinski, kakav smo i navikli da nam oni pružaju.

Ipak, ako bismo se držali teme egzotične parodije na špijunski film sa elementom putovanja u kosmos, istakao bih da je Bob Hope snimio superiornu verziju toga kasnije u filmu CALL ME BWANA Gordona Douglasa.

Međutim, ovaj film je prosto baziran na jednoj razgaženoj rutini, raznim formama probijanja "četvrtog zida" i svemu što uz to ide, i uz konvenciju snimanja svega u studiju, vrlo je korektan.

Ako bih želeo ovaj tip komedije na ovu temu, birao bih pomenuti Douglasov film, ali nećete pogrešiti gledajuči i ovaj.

Razne slavne ličnosti imaju cameo uloge ali dve najjače su ostavljene za Chairmana i Dina.

* * * / * * * *

GONKS GO BEAT iz 1964. godine ima imidž kultnog naslova iz one so bad it's good kategorije koja meni nikada nije bila previše bliska niti je poznajem previše.

Reč je o SF mjuziklu Roberta Hartford-Davisa u kom se parafrazira Romeo i Julija, kroz priču o vanzemaljcima koji na Zemlji budućnosti vide da postoje dve nacije mladih, oni koji vole rok i oni koji vole balade i nekako žele da reše rat i podelu između njih.

U pogledu te podele na rokere i ljubitelje balada (tad još nema metala gde će se ispostaviti da muzičari koji piju najviše vole baladu), to bi se pre mnoglo smatrati podelom na rok i estradni pop u nekom žanrovskom smislu, i u tom pogledu ovaj film ne donosi mnogo poznatih bendova na ekran. Od osoba koje nastupaju jedino je Lulu, danas koliko-toliko poznato ime.

Hartford-Davis pokušava da napravi celinu koja ima nekakvu priču, međutim, kao i u većini filmova ove vrste predložak se svodi na neki inicijalini podsticaj da se zapeva i zasvira i onda se potom ređaju muzičke numere sa minimumom priče, u smislu zapleta ali i dijaloga.

Pesme se često "lepe" jedna na drugu a Hartford-Davis grčevito pokušava da ih postavi u nekakav narativni kontekst u čemu ne uspeva.

Tako imamo čak i masovku "rata" između dva muzička usmerenja koja se zapravo nedovoljno i muzički i vrednosno razlikuju.

Film je ambiciozan i evidentno je da je Hartford-Davis želeo da napravi nešto više od onoga sa čim su se u istim okolnosima mirili Gordon Flemyng ili Douglas Hickox. Međutim, u tome nije uspeo i onda je ovaj film, u spoju nepoznate muzike za današnje vreme, zaboravljenih izvođača, campy priče koja doduše i u svoje vreme nije pretendovala da bude nešto više itd. nekako privukao pažnju tih eksperata za "loš film" i oni su ga izgurali do jednog statusa koji zapravo baš i ne zaslužuje.

Ovo je film iz podžanra koji je dao dosta kultnih naslova, dao je i dva masterpisa Richarda Lestera ali i masu zaboravljenih ostvarenje gde poneko živi i danas zahvaljujući muzičarima koji su nastupili u njemu. I to je manje-više ceo njegov greh. Hartford-Davis je imao ambiciju koja nije bila utemeljena, pa je u nekim stvarima film ispao goofy, iako ne bih rekao da je želeo da ne bude takav.

Samo je želeo da bude uspešan i žanrovski efektniji. Nije to mali greh ali nije toliki da se danas ljudi masovno zgražavaju nad ovim naslovom.

* * / * * * *

Prvi i poslednji put sam gledao THE RUNNING MAN Paula Michaela Glasera kad sam imao recimo jedanaest ili dvanaest godina, i tada mi je taj film bio sranje, iako sam prirodno bio duboko uronjen u Arnijev kanon.

Kasnije sam ga gledao dosta puta u superiornoj interpretaciji Neveldinea i Taylora koja se zove GAMER, takođe je reč o filmu koji nije savršen ali je u svakom pogledu superiorniji u odnosu na ovaj. Međutim, GAMER je imao nešto što je meni bilo strukturalno dosta zanimljivo i to sam čak i preuzeo u jednom scenariju koji će nadam se uskoro biti i snimljen, sada se zove 2030 a jednu njegovu verziju sa naslovom 2020 ste imali priliku da čitate ovde.

Ta rešenja su - jednim delom - zapravo oslonjena i na Glaserov film (rušenje televizijske mreže i puštanje istine što i dalje zapravo ima smisla jer old media u tom pogledu kod nas i dalje vlada) no svakako ne i na njega per se.

Na novo gledanje, u sklopu pripreme za Edgara Wrighta, film mi je ponovo bio bezveze.

Sada u njemu ima stvari koje sam više cenio nego onomad kad sam imao jedanaest godina, ali ne bih rekao da je išta od toga zapravo dobro, koliko je meni naprosto zanimljivo.

Iako je Glaser, inače čovek neobično bizarne i tragične životne priče, par excellence američki reditelj, gotovo tipski po svojoj životnoj putanji, od televizijskog glumca preko televizijskog reditelja do filmskog u jednom kratkom periodu, u ovom filmu ima nekakvog evropskog senzibiliteta.

Da li je to upliv čistog trasha koji je ovde zaličio na evropski film, da li je to Glaserovo neznanje - jer zbilja nije baš najveštiji reditelj - ali ovde ima neke svedenosti, nekog bavljenja kamernijim rešenjima, čak i onda kad se pravi spektakl, što je karakteristično za evropski exploitation.

Ovaj film je skuplji od velikog dela opusa Lucia Fulcija zajedno, ali lako bih mogao da zamislim da je recimo Fulci snimio ovaj film, a iskreno nisam siguran da bi ga napravio bitno slabije od Glasera.

Tomovi su ispisani o tome gde u odnosu na ovo stoje MOSTE DANGEROUS GAME, PRIX DU DANGER, DECIMA VITTIMA i sl. i ne bih se sad mnogo iscrpljivao o toj temi, naročito jer nisam čitao Kingov roman.

No, THE RUNNING MAN je opet sui generis rad je bio prilika da se taj koncept donese u američki mejnstrim sa najvećom aktuelnom zvezdom.

Iako se može reći da u ovoj stilizaciji, u kojoj ima satire i ironije, ima ponešto nečega što će kasnije pružiti i Verhoeven u TOTAL RECALLu (nije li dinamika Arnie-Maria Conchita Alonso slična onoj Arnie-Rachel Ticotin i nije li nasilno eliminisanje protivnika uz duhovitu opasku obeležje cele Arnijeve karijere koje ja baš u ova dva kritičko-futuristička naslova dovedeno do paroksizma) ali na jednom superiornom nivou ne samo inscenacije, izvedbe i režije u svakom pogledu, već i u jednom superionom načinu kako se koristi Arniejeva ikoničnost.

Naime, Verhoeven uzima Arnieja i fuzioniše ga sa likom Philipa K. Dicka koji po pravilu nije tipski protagonista iz pulpy serijala, na liniji Tarzan - Conan- Doc Savage, praveći kroz njega ikoničnu pojavu sa jednim predznakom, blue collar uber menscha koji se ispostavlja da je uber mensch iz superagentskog miljea, pretvarajući radnika u revolucionara.

To je pokušao i Glaser u THE RUNNING MAN, gde imamo uber menscha koji je bio pesnica državne represije koji kasnije nevoljno postaje činilac prevrata. Međutim, dok kod Verhoevena mi uspevamo da ispratimo tu transformaciju i da je u potpunosti obradimo značenjski, ovde je realno ni ne primetimo.

Glaser u različitom zapletu pravi vrlo sličan arc, u oba slučaja uber mensch menja svoju poziciju u odnosu na establishment i predznak, ali u THE RUNNING MANu to zapažamo tek a posteriori, kad krenemo da teoretišemo o filmu. U samom delu se to ne oseti jer se scene slažu jedna za drugom, bez preteranog opterećivanja smislom.

Ovaj film je bio relativno aktuelan kada sam ga gledao ali je već tad, iako star samo nekoliko godina, već delovao bajato.

Prosto, večna tema gladijatorske borbe kao zamajavanja naroda data je u formi jedne budućnosti gde se ništa nije promenilo od osamdeset i neke do 2019. godine. Otud, iz ovog filma jedino deep fake kojim se koriste zlikovci danas deluje aktuelno.

Jedan od razloga zašto film ne valja jeste i to što je Glaser imao nekoliko neverovatno harizmatičnih antagonista za Arnieja od kojih na kraju nije napravio ni smislene henchmene. Jim Brown je tu, i on je objektivno poslednji boss fight, a možda je i najkraće zastupljen. Professor Tanaka je paradoksalno zastupljeniji, a Jesse Ventura se ni ne uhvati u koštac zapravo.

Isto važi i za Yapheta Kottoa kao sidekicka. Takva faca a dobija zaista mrvice pažnje.

Zapravo, samo je Maria Conchita Alonso dobila istinski protagonizam. Svakako da zbog kvaliteta ovog filma neće biti upamćena kao ključna Arnijeva latina kao Rachel Ticotin i Elpidia Carillo. Doduše, posle Elpidie je overila Predatora u izvrsnom filmu Stephena Hopkinsa.

Glaserov film ni u jednom trenutku ne uspeva da se nametne kao iole uverljiv, samim tim ni akcija ne nosi neki naročiti suspense. Ima tu i tamo poneki detalj, ali meni su se možda ponajviše u akcionom pogledu dopale sporedne situacije, recimo kada Amber ubija Dynama, mada ni to nije ništa naročito.

THE RUNNING MAN je evidentno hteo da prevaziđe ograničenja akcijaša sa Arniejem, i jasne su ambicije koje nadilaze puki akcijaš sa SF elementom. Međutim, na kraju je upravo ovaj film sa svim tim ambicijama postao baš ono za šta su Arniejevi najsupeliji filmovi nepravedno optuživani, banalna izložba trashy nasilja.

* 1/2 / * * * *

WORLDBREAKER je film koji nam pokazuje kakav je Brad Anderson žanrovski specijalista. Kakav je to prekaljeni šljaker i znalac.

Čak i u okolnostima nekog polu-abortianog rip-offa A QUIET PLACE upriličenog na nekoj vetrometini u Severnoj Irskoj sa Lukeom Evansom i Millom Jovovich, Anderson uspeva da izvuče dostojanstven rezultat.

Za početak, Luke Evans je takođe šljaker koji zna da svaki dinar mora da se zaradi, i on ovde zaista nosi film uprkos protagonizmu devojke koja igra njegovu ćerku. Ipak, Evans i u fizičkoj konfrontaciji i u govornoj radnji, zapravo dominira i pokriva okolnu podelu.

Milla Jovovich je tu u ulozi geezer teaser dimenzija, ali i njoj Anderson daje prostor koji koristi efikasno.

Ono što je najvažnije, uprkos relativno oskudnoj produkciji, u kojoj spektakla ima vrlo malo, i priči koja je napapbirčena iz niza boljih filmova. Uprkos - uostalom - mnogim scenama koje deluju kao da su iz filma koji bismo radije gledali od ovog, Anderson uspeva da napravi ekonomičnu, solidnu celinu, čiji je osnovni problem što je prosto limitirana na previše nivoa.

No, Anderson prevazilazi razne barijere i uspeva da istera na kraju film koji funkcioniše u najmanju ruku, kao ono što jeste, angloamerički rip-off A QUIET PLACE, i nema čega da se stidi.

Ako izuzmemo HAPPY ACCIDENTS, mene nijedan calling card Brada Andersona nije oduševio, ali zato njegovi "manji" filmovi iznova potvrđuju veštinu, žanrovsku pismenost i sugestivnost.

* * 1/2 / * * * *

KAZAKH SCARY TALES je naslov pod kojim je Adilkan Jeržanov na filmskim festivalima prikazivao tri spojene epizode svoje anthology serije Казахские страшные сказки i u njima je sadržao jednu zaokruženu priču.

KAZAKH SCARY TALES su mnogi kritičari vrednovali kao film, ali kako sam ga ja gledao iz epizoda, svaka je imala špicu i izlazila sa razmakom između emitovanja, pokušaću da ga tretiram kao nešto što se nominalno može nazvati filmom ali to ipak nije, niti sam ga ja gledao u toj formi.

Šta KAZAKH SCARY TALES jeste?

Recimo da bismo ove tri epizode mogli tretirati baš kao to - tri epizode koje kada se spoje tvore jedan televizijski film.

I, kao takav, slobodno mogu reći da je KAZAKH SCARY TALES odličan televizijski film, dakle ne bioskopski, ali ne ni striming, već baš televizijski.

Priču su mnogi poredili sa TWIN PEAKSom, i to ima smisla, neki sa THE WICKER MAN, što takođe ima smisla, ali meni je moram priznati najviše ličila na DYLAN DOGa.

Svakako da izuzetno filmični Kuantay Abdimadi kanališe Kylea MachLachlana u svom underplayu i uzdržanosti, pa donekle i u dizajnu kao gradski inspektor koji dolazi u Karatas (mitsko mesto koje je Jeržanov osmislio da mu služi kao Kingu Castle Rock) ali sa Dylanom deli jedan dodatni sloj ikoničnosti jer Abdimadi nosi dozu stripskog u sebi, na onaj način kako je Dylan Dog obesmrtio Ruperta Everetta i zašto barem po izgledu Routh nije bio promašen izbor onomad (iako sve ostalo jeste). Isto tako sa Dylanom deli otvorenost prema mogućnosti da bizarni slučaj u lokalno karataskom porodilištu ima u sebi mističnu dimenziju, da se tiče lokalnog folklora i monstruma poteklog odakle, kao što je i sam način rešavanja slučaja dylandogovski.

Jeržanov svemu ovome prilazi sa dosta smisla za humor, ali nikada ne dopušta da se stvar preoptereti tatijevskim egzibicijama. Televizijski film je atmosferičan, strava je više u likovima nego u nekim eksplicitnim ripper sekvencama ali ima i toga. I svakako da je recimo manjak klasičnih ripper sekvenci nešto što ovaj film diferencira od bioskopskog horora.

Isto tako, nema nikakve sumnje da Jeržanov ovde radi za izvoz, i da želi da nastupi na tržištu serija i horora, i rekao bih da ima produkt koji veoma dobro može da prođe.

Sigurno da nije teško zamisliti ovo kao televizijski film na nekom programu bilo gde u svetu, pa i kod nas, kao što je još lakše zamisliti ovu seriju u ponudi nekog sofisticiranijeg strimera.

Vladimir De Fontenay i Nina Ljeti pridružili su se mladim filmadžijama koje su uzele da ekranizuju pripovetke Jamesa Franca, uklopivši se u njegovu fassbinderovsku hiperprodukciju autorskog materijala.

MEMORIA je u tom smuislu koji moramo sagledavati u kontekstu samog produkcionog okvira u kome nastaju lapidarne ekranizacije Francovih zamisli bez namere da se koketira sa estetikom zaokruženog remek-dela, već se ide parcijalno, prateći tačke koje su interesantne autorima i jasno razdvajajući akcentovane "tačke interesovanja" od onoga što ih nužno narativno povezuje.

U filmu MEMORIA okupljena je odlična mlada glumačka postava koju čine Sam Dillon, Thomas Mann i Lakeith Stanfield i oni su u centru ovog ukrštanja Fassbindera i Gusa Van Santa.

I u tome se možda može i najbolje sumirati ovaj postupak. Ovde imamofassbinderovski pristup celini, kanalisan kroz estetizaciju preuzetu od Gusa Van Santa koji se posle kanske pobede ELEPHANTa, hteli mi to da priznamo ili ne, i hteli to da priznaju njegovi epigoni ili ne, nametnuo kao ključni uticaj na savremeni art house, nezavisno od njegove potpuno druge strane koju oličavaju filmovi klasičnijeg izraza.

U ovom slučaju, Francova pripovetka govori o mladom sinu ruskih emigranata koji se kreće San Franciskom kroz život, sa svojim skejtom i neostvarenim strastima, u vrtlozima vršnjačkog konflikta i škole u koju se ne uklapa. I to je za tu vrstu filma dovoljno.

U okvirima te produkcije, i tog pogleda na život i film, MEMORIA zaslužuje * * *

Prema ovom filmu sam malo subjektivan jer je reč o scenarističkom debiju na velikoj sceni za jednog mog poznanika.

Travis Mills je filmadžija do srži i posle godina amaterskog bavljenja filmom ali i rada na raznim poslovima u profesionalnim produkcijama, konačno je došao i do pravog autorstva u profesionalnom filmu.

On je ko-autor priče i scenarista veoma zanimljivog krimića THIEVES HIGHWAY koji se nametnuo ne samo kao solidan film sam za sebe već i daleko najbolji naslov u opusu Jesse V. Johnsona, veoma aktivnog DTV reditelja, bivšeg kaskadera, koji nažalost po pravilu potpisuje minorne naslove velikih DTV zvezda.

Međutim, u filmu THIEVES HIGHWAY kao da se nešto desilo samom Johnsonu i umesto svoje tipične simulacije nekakve mejnstrim akcione režije na malom budžetu koja ne daje rezultate, ovde je potpuno promenio postupak i snimio jedan folksy atmosferičan film, jednostavan i efektan u pristupu.

I Mills i Johnson imaju scene u kojima se bolje snalaze, ali ni one u kojima im slabije idu nisu loše izveli.

Suštinski, ovo je savremen film koji je strukturiran i formalno i idejno kao vestern.

Aaron Eckhart koji je postao Randolph Scott naših dana igra policajca zaduženog za kontrolu stoke koji nailazi na lanac kradljivaca stoke sklon i da ubije ako treba. Ulazi u borbu sa njima, i sve se odvija u jednoj relativno jednostavnoj situaciji koja se oslanja na vestern konvencije potere, opsade i završnog obračuna.

Travis Mills je inače veliki entuzijasta za klasični američki vestern i ovde je veoma interesantno preneo svoju fascinaciju žanrom u savremeno doba i napravio je nešto što je u najboljem smislu moderni vestern, iako je ta definicija već odavno ofucana.

Aaron Eckhart je sad već u šerifovskim godinama i ovde - prirodno - igra šerifa. Nudi dobar spoj neprikrivenog starenja na terenu, u prirodi koja ne prašta, i urođene žilavosti.

Ovo svakako nije bio najočekivaniji Eckhartov film ove godine ali je prijatno iznenadio i poslužio kao uvod u nastavak MUZZLEa koji sad ima jaču podlogu.

* * * / * * * *

PLAYDATE je film u kom glavne uloge igraju Adam Ritchson i Kevin James. I dok je James ovde pouzdan, ali generalno potrošen (i u poslednje vreme meni zanimljiviji kad igra u serioznim filmovima kao što je bio GUNS UP ili čak BECKY), Ritchson je maksimalno angažovan i raspoložen da se i komičarski i akciono pokrene.

Priča prati dva stay-at-home oca koji se dogovaraju da jedan dan izvedu svoje sinove na igralište, da bi se ubrzo ispostavilo da jedan od njih nije otac deteta koje vodi kao i da dete nije baš sasvim dete nego genetski eksperiment veoma bogatog tech broa.

U sporednim ulogama pojavljuju se Paul Walter Hauser i Isla Fisher, kao i Alan Tudyk, međutim, osnovno opterećenje je na Ritchsonu i Jamesu, i samo njih dvojica sa klincima imaju puni protagonizam.

Film u zvuku, pa. i postprodukciji generalno, deluje smandrljano. Zvuk je baš zbunjujuće loš i reklo bi se da je u poslednjem trenutku dosta nepažljivo sve ovo pakovano što je šteta.

U filmu ima solidno zamišljene, pa i i izvedene akcije. Ton između komedije i akcije je u redu, i što je najvažnije, Greenfield uzima jednu veoma family friendly premisu i tretira je dosta anarhično i edgy.

Ono što je na kraju priče, možda najpre problem jeste utisak da komedija koju ovde imamo na delu nije naročito smešna, odnosno čitljiva je namera, ali neke istinske duhovitosti zapravo nema i smejemo se više dobroj volji nego sigurnoj egzekuciji. Akcija je u tom smislu sigurnija i, kako rekoh, tonalno je usklađena.

Otud, svi oni koji sahranjuju PLAYDATE kao nešto najgore što su gledali. On nije postigao pogodak na svakom polju ali je zapravo veoma okej u mnogo čemu, i ni u čemu nije toliko slab da se ne može gledati.

Akademski gledano, ovaj film ne prelazi * * ili * * 1/2 ali je meni efekat bio negde možda i malo viši od toga.

Paul Thomas Anderson nije prvi snimio film direktno ili posredno inspirisan pisanjem Thomasa Pynchona, ali je svakako prvi koji je otvoreno ekranizovao roman ovog enigmatičnog pisca sa njegovim blagoslovom. INHERENT VICE je ekranizacija poznog Pynchonovog romana koji u sebi nosi jasnu i prepoznatljivu nit šta bi se od svega toga moglo na neki način transformisati u film. Onošto je Anderson pružio na kraju jeste jedno moguće čitanje ovog romana, ali ne bih rekao da je izabrao najfilmičnije.

Pynchonov roman je entropični stoner noir koji zbilja mahom jeste sačinjen iz serije susreta i dugih dijaloga koji čine istragu. Ali usput taj vrtlog informacija, teorija zavere, stvarnosti i halucinacija, erozije ličnosti i svega ostalog itd. ispraćen je raznim iontelektualnim digresijama, dekonstrukcijama urbanih i pop kulturnih mitova i vrlo vibrantnom atmosferom.

Anderson za početak gotovo u potpunosti eliminiše atmosferu. Ovo je film sa minimumom eksterijera i establishing shotova, i mahom imamo posla sa dugim dijaloškim scenama koje u pojedinim slučajevima čak nisu ni scene nego sesije. Kada tome dodamo da neki od najfilmičnijih detalja iz samih dijaloga u knjizi nisu ušli u film, a naročito oni koji imaju veze sa dekonstrukcijom samog filmskog narativa tog doba, pored atmosfere uklonjen je i intelekrualizam Pynchonovog dela.

Jedna od karakteristika Pynchonovih stoner noir postupaka jeste to da u jednom trenutku logika istrage prestaje da ima značaj, knjiga upija čitaoca u sebe, i pruža drugu vrstu uživanja. To čak i nije tako daleko od pojedinih detektivskih romana ili filmova - poznat je primer Raymonda Chandlera koji priznaje da ni sam ne ume da objasni šta se zaista desi u filmu THE BIG SLEEP koji danas smatramo klasikom žanra, a sigurno bi i De Palma imao štošta da kaže o tome.

Andersonov narativ baziran na sukcesiji dijaloških scena je zapravo kudikamo tvrđe izgrađen od romana. Međutim, naravno da ne uspeva da bude i savršeno konsekventan. No, za razliku od Pynchona, opredeljujući se za dijalog, za film ako ne krupnih a ono mahom užih planova, amerikena i dvoplana, Anderson stvara film koji ne upija gledaoca kao što romani ovog pisca upijaju čitaoca.

Uprkos tome što mnogih Pynchonovih minjona u ovoj adaptaciji nema, Anderson mu je bio prilično veran i očuvao je znatan deo materijala. Ipak, čini mi se da sam duh romana, pre svega taj pitki mehanizam razvoja priče kroz oslanjanje na konvenciju krimića, zatim taj snažni osećaj da se jedna epoha završava, i da počinje jedna nova znatno konzervativnija, u filmu ne postoji izuzev kroz izgovorenu reč.

Pynchon je želeo da u jednoj nepretencioznoj, gotov šund-formi kroz postmoderni postupak ponudi jedno zahtevno viđenje sveta. Anderson je umnogome lišio Pynchonov rukopis pretenzija ali ga je sam upakovao u pretencioznu formu.

To sve međutim ne znači da je INHERENT VICE beznačajan film. Ovo ipak jeste prvi zvanični izlazak Pynchona na bioskopski ekran, i kao takav je vrlo dostojanstven. Anderson je mudro izabrao pozno, dakle manje značajno Pynchonovo delo, i uprkos brojnim zamerkama, pružio mu veliku pažnju.

Možda INHERENT VICE nije sve ono što je ekranizacija tog romana mogla da bude, ali svakako jeste ozbiljan pokušaj čiji efekat zavisi od gledaočeve sklonosti za stanje u kome se Anderson danas nalazi. Anderson je snimio film sa svojim autorskim pečatom a očuvao je i pisca, to čini ovu ekranizaciju vrlo skrupuloznom.

U svom drugom direktnom pokušaju da ekranizuje Pynchona, Anderson polazi potpuno suprotnim putem. Bira da ekranizuje VINELAND, s tim što je zaista veoma realno ono kako je potpisano na špici a to je da ovde imamo film "nadahnut" romanom.

U ovom filmu, Anderson prirodno ni ne pokušava, niti bi to bilo moguće na bilo koji razuman način, da ekranizuje VINELAND, kao što ne pokušava ni da očuva Pynchonovu atmosferu iz knjige.

Naprotiv, Anderson ovde radi veoma klasicistički - uzima Pynchonovu premisu, iz nje izvlači ono što je zanimljivo, originalno, i primenjivo u nečemu što je realistički prosede, ako pod realizmom posmatramo uspostavljanje široko razumljive kauzalnosti između akcija i reakcija, odnosno odnosa među ljudima i pojavama, i gradi suštinski jedan ironični politički triler.

Ono što je interesantno, to je da motiv roditelja koji su sa decom u bekstvu zapravo uopšte nije nov kad je reč o temi američkog unutrašnjeg terorizma, i možemo da nabrojimo čitav niz naslova, počev od RUNNING ON EMPTY pa nadalje koji se time bave.

Senka Weather Undergrounda i Black Panthersa je velika u američkoj popularnoj kulturi pa i na filmu je ta tema obrađena, u nizu priča o ljudima koji su politički odmetnici i ilegalci u vlastitoj zemlji.

VINELAND se bavio temom koja je na neki način produžetak elegije iz INHERENT VICE a to je kraj radikalizma i hipi pokreta i njegova sudbina u Reaganovoj Americi. Anderson to transponuje u neku neodređenu sadašnjost i njegovi junaci su recimo bili neki unutrašnji ekstremisti pre petnaestak godina ili su to sada a onda se gro filma dešava u bliskoj budućnosti.

Film se odvija u sadašnjosti i u onome što je unutar dijegeze prošlost i u onome što je sadašnjost, ali to ne smeta, osim što pokret kom su junaci pripadali čini manje autentičnim, odnosno nečim što bi sada moglo da se desi.

Leonardo DiCaprio igra oca koji sa bebom mora da se da u bekstvo kada njegova partnerka i majka deteta padne zbog neuspelog terorističkog akta i da bi se spasila oda celu mrežu. Petnaestak godina kasnije uporna potraga njegovog arhinemezisa iz paravojnog establišmenta urodi plodom i vlasti su ponovo za petama ocu i kćeri.

Arhinemezisa igra Sean Penn i on je zbilja najslabija tačka ovog filma. Sa rolom koja bi bila pogešna čak i u filmu INHERENT VICE, on pravi grešku i prosto niz telesnih mana i tikova raznih desnih ikona sklapa na jednom organizmu, praveći ulogu nedostojnu svoje ipak nesporne reputacije. U podeli ovde, Anderson ima još jakih šmirologa ali jedini je Penn svojom igrom ne samo ugrozio film nego ga u izvesnoj meri i degradirao.

Čini se da Penn mrzi junaka koga igra, a da Anderson deli tu emociju i onda se odlazi u sfere role Mikija Manojlovića koja je na sličan način opteretila Kusturičin MLEČNI PUT. Antipatija prema liku se ne gradi na ovakav način.

Posle prve ekranizacije u kojoj se jako trudio da uprkos određenim redukcijama očuva duh romana, ovde Anderson primenjuje postupak po kom Pynchon postaje Sveti Graal elevated mainstreama, dakle izvor zanimljivih ideja koje osvežavaju žanr, i u toj mejnstrimizaciji Pynchonovih zamisli, Anderson ide daleko.

Ovo je film koji traje bezmalo tri sata, ali u pogledu strukture, ovo je triler potere, sa jasnom melodramom i dozama humora koje mahom proističu iz situacije. Ono što je doneto iz Pynchona daje svemu svežinu, i duh, ali ako je ovaj film nekakav ideološki agit prop, a rekao bih da jeste, onda je Anderson priznao moć filma u komunikaciji sa masama i odlučio je da prevede slavnog pisca i njegove ideološke dileme, i naravno aktuelne transpozicije svega toga u nešto što jeste namenjeno najširoj publici.

Ako izuzmemo BOOGIE NIGHTS, ovo je verovatno daleko najkomunikativniji Andersonov film u ishodu, a po ambiciji verovatno i sa većom željom da komunicira. I u izvesnom smislu, Anderson je malo precenio značaj filma jer je ovaj film naišao na solidan ali ipak skroman odziv publike. S druge strane, ovi koji su ga gledali su veoma snažno reagovali i pre gledanja kroz interesovanje a i posle kroz reakcije.

Hype koji je okružio film jeste preteran, uprkos činjenici da ovo jeste Andersonov mladalački, maltene programski film, i da ga je zaista umnogome izrežirao kao mladić, iako naravno sve ovo u sebi nosi elemente prestige picturea.

Iz suženosti sveta INHERENT VICEa ovde je izašao u najšire bioskopske formate i napunio ih nekim predelima koje pamtimo iz klasičnog vesterna, ovde je propulzija na visokom ali ne i najvišem nivou.

U rukama nekog vrsnog žanrovskog specijaliste najvišeg ranga, ovo je mogao biti film od dva sata, sa Markom Wahlbergom u glavnoj ulozi, i možda bi čak zaobišao bioskope. Anderson je sa Leom ovoj prili obezbedio najveći format i što je najvažnije Warnerov oprost dugova za izgubljene pare na obe Pynchonove ekranizacije. Što je možda šteta jer kao što je Anderson u BOOGIE NIGHTS pokazao koja je Wahlbergova prava veličina (pun intended) danas bi Wahlberg mogao vratiti Andersona u neke realne mere.

Za razliku od filma BARBIE koji svedoči o američkom društvu koje već jeste u nekoj formi građanskog rata, ONE BATTLE AFTER ANOTHER govori o stanju u kom se svojevrsni građanski rat već odvija ali sam film je bitno tolerantniji. Kao da ipak govori o svetu, u kom BARBIE postoji i koristi se kao oružje. Naravno, tog filma ovde nema, ali ima Gilla Pontecorva i LA BATTAGLIA DI ALGERI, dakle film i popularna kultura jesu rekvirirani za potrebe rata.

Ni u ovom filmu, Anderson nažalost ne razrađuje Pynchovove strukturalne opsesije popularnom kulturom kao društvenim agensom, ostaje samo na površini tog motiva.

DiCaprio i žene koje igraju revolucionarke raznih generacija su izvanredni i oni nose film, i bore se protiv Penna, ne samo u priči filma već i u njegovom izrazu. I na kraju, može se reći da odnose pobedu nad njim i sprečavaju ga da potopi ovaj film. Međutim, Pennu se ne može osporiti da je blizu toga.

ONE BATTLE AFTER ANOTHER jeste u samoj svojoj suštini ono na šta bi studiji trebalo da troše novac - smislene, višeslojne priče koje funkcionišu u raznim ravnima i komuniciraju s publikom. Da li je ovoliko film morao da košta, teško je reći, i to nije bitno srećom jer je Warner zadovoljan reputacionim ishodom ovog eksperimenta.

Uprkos tome što na kraju dana, cilj filma i jeste bio da Pynchona i viziju Amerike koja tone u nekekav fašizam pretvori u robu široke potrošnje, ovaj film to zapravo i jeste, i srećna je okolnost da ga zbog toga niko neće smatrati manje vrednim jer je komodifikacija ovde bila deo postupka. Anderson je ovde probao da proda revoluciju i verujem da je uspeo.

* * * / * * * *

Peter Sasdy je reditelj kog sam zapazio kad sam gledao dokumentarni film o Hammerovim filmovima za Warner, a imao sam pre toga neke susrete sa njegovim brojnim televizijskim radovima među kojima mi je najomiljenija bila serija 1990.

WELCOME TO BLOOD CITY je SF vestern, svojevrsna parafraza tada tek četiri godine starog WESTWORLDa.

Ovde se ljudi iz sadašnjosti ne nalaze u turističkoj verziji Divljeg Zapada u kojoj mogu da rade šta hoće već u veštačkoj stvarnosti u kojoj stiču bodove ubijajući druge ljude.

Koliko god da je ovo derivat WESTWORLDa, na kraju ipak nije ni približno interesantan film, niti uspeva da održi fokus ili iskoristi premisu, uprkos tome što u podeli ima Keir Dulleu, Jacka Palancea i Samanthu Eggar.

Razočaranje je utoliko veće.

Samo da usput primetim da je Crippleov prikaz One Battle After Another ne samo pismeniji i načitaniji, već i sadržajno dublji, analitički prodorniji (da ne pominjem ambiciozniji) i uostalom pošteniji od svega što sam video na internetu. Ovi što su pisali za NPR-ove, Eberte, Gardijane itd. su entry level kritičari (prikazi su im "jao baš je lepo, a i sjmešno a i humano a i Sean Penn kida, a i kamera je dobra) u odnosu na ovo što mi imamo na Sagiti i to bi trebalo da cenimo.

Hvala, Mehmete. Nadam se da me ova pohvala neće iskvariti ali verovatno hoće.

Ne znam da li se prvi film koji potpisuje Robert Hartford-Davis zvanično može upisati kao quota quickie ali jednočasovni CROSSTRAP svakako tako izgleda.

Priča o piscu krimića koji sa svojom izabranicom odlazi van grada da piše a onda se nađe u kući u kojoj se sukobe dve bande, zaista je jedna od onih postavki za no budget krimić kojih je prepuna istorija ovog žanra.

Činjenica da je film baziran na romanu koji je napisao John Newton Chance, kao i da glavnog negativca igra Laurence Payne koji se pored glume uspešno bavio i pisanjem krimića, nije uspela da podigne ovaj sadržaj na viši nivo.

Hartford-Davis pokušava da drži snažan tempo tako što svaki junak nekako pokušava da zagorča život drugima i pored motiva obračuna bandi i uklanjanja svedoka javljaju se i seksualne pretenzije kriminalaca na piščevu partnerku, međutim, nijedna od tih ideja niti biva razrađena niti uspeva da se pretvori u okosnicu priče.

U ovom skromnom ostvarenju, Hartford-Davis se nije osramotio ali svakako nije pokazao ništa naročito što bi nagoveštavalo njegove kasnije rezultate.

* 1/2 / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 17-11-2025, 14:31:38Hvala, Mehmete. Nadam se da me ova pohvala neće iskvariti ali verovatno hoće.

Morao sam da ovako to istaknem jer sam to pomenuo i u svom prikazu koji izlazi u Petak ali je tamo to jedna rečenica u tekstu od 20.000 karaktera. A treba da se istakne, da se zna, da se ceni tvoj doprinos i u ovoj dimenziji. Da je sreće, sad bismo štampali tvoje izabrane prikaze objavljene na Sagiti.

Quote from: crippled_avenger on 16-11-2025, 18:41:35Peter Sasdy je reditelj kog sam zapazio kad sam gledao dokumentarni film o Hammerovim filmovima za Warner, a imao sam pre toga neke susrete sa njegovim brojnim televizijskim radovima među kojima mi je najomiljenija bila serija 1990.

WELCOME TO BLOOD CITY je SF vestern, svojevrsna parafraza tada tek četiri godine starog WESTWORLDa.

Ovde se ljudi iz sadašnjosti ne nalaze u turističkoj verziji Divljeg Zapada u kojoj mogu da rade šta hoće već u veštačkoj stvarnosti u kojoj stiču bodove ubijajući druge ljude.

Koliko god da je ovo derivat WESTWORLDa, na kraju ipak nije ni približno interesantan film, niti uspeva da održi fokus ili iskoristi premisu, uprkos tome što u podeli ima Keir Dulleu, Jacka Palancea i Samanthu Eggar.

Razočaranje je utoliko veće.

Mislim da je ovo film koji sam gledao kao dete na televiziji i koji je ostavio snažan utisak na mene (imao sam možda deset, jedanaest godina), i za koji tragam već decenijama. Da li se ovde tek na kraju otkrije da je reč o virtualnoj stvarnosti, a ne o realnom vesternu?

Quote from: milan on 17-11-2025, 22:16:31

Quote from: crippled_avenger on 16-11-2025, 18:41:35Peter Sasdy je reditelj kog sam zapazio kad sam gledao dokumentarni film o Hammerovim filmovima za Warner, a imao sam pre toga neke susrete sa njegovim brojnim televizijskim radovima među kojima mi je najomiljenija bila serija 1990.

WELCOME TO BLOOD CITY je SF vestern, svojevrsna parafraza tada tek četiri godine starog WESTWORLDa.

Ovde se ljudi iz sadašnjosti ne nalaze u turističkoj verziji Divljeg Zapada u kojoj mogu da rade šta hoće već u veštačkoj stvarnosti u kojoj stiču bodove ubijajući druge ljude.

Koliko god da je ovo derivat WESTWORLDa, na kraju ipak nije ni približno interesantan film, niti uspeva da održi fokus ili iskoristi premisu, uprkos tome što u podeli ima Keir Dulleu, Jacka Palancea i Samanthu Eggar.

Razočaranje je utoliko veće.

Mislim da je ovo film koji sam gledao kao dete na televiziji i koji je ostavio snažan utisak na mene (imao sam možda deset, jedanaest godina), i za koji tragam već decenijama. Da li se ovde tek na kraju otkrije da je reč o virtualnoj stvarnosti, a ne o realnom vesternu?

Ne baš, odmah je jasno da je junak otet iz savremenog doba, sa nekih nereda i odveden negde. A onda ima nekih uključenja u sadašnjost gde se stvar kontroliše u nekoj kancelariji sa nekim mašinama. Sad, da li se iz vizure tadašnjeg gledaoca to otkrije kasnije, ne mogu da procenim jer je to tada ipak nov koncept a nama je danas odmah jasno.

Neposredno po završetku Blaxploitationa, kada je prošao svoje vestern faze dekadentnog crossovera i odlaska u Italiju, a zatim i gutanja najvećih zvezda od strane televizije, već krajem osamdesetih i početkom devedesetih, on se vraća u formi parodije, u periodu kada crni glumci dominiraju komedijom. Onda se pojavljuje Tarantino i svojim asocijacijama na Blaxploitation klasike zapravo otvara prostor za puni revival starih Blaxploitation zvezda u nečemu što nije direktna parodija.

Naime, na talasu geto filmova na gangsta rap pogon, raznih melodrama i akcijaša o krajevima metropola kojima vlada krek itd. i reditelja kao što su Mario Van Peebles (koji preko oca ima korene u kontrakulturnoj kinematografiji afroameričke zajednice, ako ne baš nužno u Blaxploitationu), Braće Hughes, Johna Singletona, razvija se ikonični lik novog crnog gangstera, kog vrlo često igra poznati reper. Tu se otvara prostor za mentorske likove O.G.jeve i ne čudi da je Tarantino bio među pokroviteljima projekta ORIGINAL GANGSTAS koji je radio Larry Cohen, beli scenarista i reditelj koji je zadužio mnoge žanrove i usmerenja - među njima i Blaxploitation.

U ORIGINAL GANGSTAS pojavilo se nekoliko ikona Blaxploitationa, među njima Pam Grier koju je Tarantino vratio u žižu preko filma JACKIE BROWN u kom je ekranizovao Elmorea Leonarda. A onda su naravno, veterani žanra pokušali nešto i sami.

Početkom dvehiljaditih, imamo novi talas Blaxploitiation parodija kao što su UNDERCOVER BROTHER, HEBREW HAMMER i kasnije BLACK DYNAMITE.

Ipak, ON THE EDGE iz 2002. je režirao Fred Williamson, sa idejom da se nadoveže na ORIGINAL GANGSTAS, ali i na rimejk SHAFTa koji je tada po skriptu Richarda Pricea snimio John Singleton, i koji je nažalost bio zaista užasan. Singleton je snimio modernizaciju SHAFTa, a Braća Hughes su prethodno snimila DEAD PRESIDENTS koji nije Blaxploitation ali je smešten u epohu iz koje dolaze ti filmovi, i izuzetno je važan film.

U tom smislu, kao što su najbitnije Blaxploitatione deklarativno radili crni reditelji ali su najbolje radili beli, i to vrlo često Britanci, tako je nova generacija crnih autora pokazala suštinsku nezainteresovanost za ovaj žanr otkrivajući da je on više fetišizovan među belcima.

I naravno, među ljudima koji su stavili exploitation u Blaxploitation kao što je Fred Williamson, ikona žanra koja je postala bitan filmski preduzetnik u Americi i Italiji.

U ON THE EDGE, Williamson se bavi tim old school/ nu school susretom. Banda čijeg vođu igra Ice-T, juri mladog blue chip recruita za košarkašku stipendiju jer im duguje neke pare za drogu koju je uzeo da valja a pomažu mu penzionisani policajac kog igra Fred Williamson, ucveljeni muž i otac kom je banda greškom ubila najmilije kog igra Bernie Casey i rukovodilac lokalnog doma mladih kog igra Jim Brown.

Ubicu koji radi za mafiju igra Gary Busey.

Dakle, imamo sve preduslove za volatilan miks ali znajući produkciju slutimo da nas čeka razočarenje.

I ne grešimo.

Williamson je film režirao krajnje katatonično. Priča ide od tačke A do tačke B na jedan krajnje ravan način, bez ikakve unutrašnje dinamike. Nema mnogo akcije a i to što ima je veoma skromno, i idejno i izvedbeno a naročito budžetski. Jima Browna u filmu ima veoma malo i praktično bez ikakve ozbiljne akcione situacije. I u pogledu našeg očekivanja da se smorimo, Williamson nije izneverio.

Film je užasno tonski obrađen, i to nije samo do moje kopije, već je svaka loša, sa muzikom koja je prejaka u miksu, i dijalogom koji je povremeno tih do nerazumljivosti.

Sve je dakle, očekivano bezveze a ni aljkavost nije zaboravljena.

Međutim, opet to je ta neka momčadija koju se radujemo da vidimo, i da se gledajući ih u ovom letargičnom sadržaju evociramo sećanja na bolje filmove i motivišemo se da ih ponovo pustimo.

Kao takva vrsta terapije, ON THE EDGE funkcioniše dosta solidno.

* 1/2 / * * * *

ANIMAL je film sa kojim je televizijski veteran David Burke verovatno slučajno napravio mini-franšizu jer je kasnije ovog junaka Ving Rhames opet igrao a zaplet je nekoliko puta parafraziran.

I to bi bilo super da nije reč o prilično konvencionalnom niskobudžetnom filmu o kriminalcu i kabadahiji koji završava u zatvoru, potpuno opravdano, i tamo upoznaje jednog starijeg zatvorenika, političkog radikala koji ga upoznaje sa drugačijim načinom razmišljanja i na neki način menja mu pogled na svet.

Ving Rhames igra tog kriminalca koji postaje bolji čovek. Jim Brown igra nekadašnjeg političkog radikala koji je zbog svog delovanja završio u zatvoru, no i dalje promoviše rad Malcolm Xa.

Između njih dvojice neke slabe tačke nema, ali iskreno sve je to moglo biti mnogo maštovitije i sadržajnije.

Chazz Palminteri igra latino bosa u zatvoru i generalnog negativca koji ne želi da se rehabilitacija glavnog junaka ostvari jer je prosto zao, a Terrence Howard igra sina koji je u međuvremenu stasao da i sam postane gangsta.

ANIMAL je niskobudžetni film koji kupuje vreme veoma produženim prikazom rutinskih scene, i ne uspeva da izgradi ritam, niti da konsekventno razradi paralelnu radnju života glavnog junaka u zatvoru i onoga što se zbiva van sa sinom.

Ima u svemu ovome neke sirovosti, ali u pionirskim danima DTVa, ovaj film je imao uspeh koji daleko prevazilazi njegove realne domete.

* 1/2 / * * * *

John-Michael Powell ima ikonično ime za reditelja skoro kao John Patton Ford.

I snimio je film koji spada u okvire novog indie krimića, ali nije bio tako snažan i svež.

VIOLENT ENDS je backwoods krimić o ratu unutar dva kriva kriminalizovane porodice u Arkanzasu 1992. godine. Posle kraha poljoprivrede, jedni valjjaju koku a drugi meth, no i među njima ima onih koji bi samo da vode svoj život u nekim legalnim tokovima.

Kada jedan od tih nezainteresovanih za kriminal izgubi suprugu u pokušaju pljačke i kada prepozna jednog od rođaka kao počinioca, shvata da je policija - uprkos najboljoj volji nemoćna, ili da kažemo, nedovoljno agilna, i uzima pravdu u svoje ruke.

I u tom pogledu, ovo je jedan backwoods noir, sa sjajnom podelom u kojoj imamo Billy Magnussena u atipičnoj ulozi. On je glavni junak ove priče, a nema nimalo prostora za njegov komičarski dar koji on obično prenosi i u druge žanrove. Naravno, kao i svi glumci koji su u osnovi komičari, on spontanu unosi duh komedije čak i u krajnje ozbiljna dešavanja i njegov lik ima lagani, prirodni šarm i neposrednost.

Nick Stahl se pojavljuje u ulozi rođaka koji ga jedini razume a James Badge Dale kao zaista veoma bitan, i sve upečatljiviji igrač iz drugog plana, igra opasnog rođaka koji je sigurno kriv za sve, samo treba utvrditi u kolikoj meri.

Dakle, glumački nukleus je interesantan, pomalo atipičan, ali stabilan pre svega jer je tu James Badge Dale koji se zaista specijalizovao za kriminalističke priče smeštene u flyover states.

John-Michael Powell je i u scenarističkoj i u rediteljskoj izvedbi svoje priče konvencionalan, i film je mogao imati nešto izraženiju dinamiku od ove koju nudi. Kada se desi osnovni uzbuđujući momenat, film ne uspeva da kapitalizuje mnogo pokušaje da se legalnim putem reši spor, iako deluje da je Powell želeo da i ta deonica bude značajno gradivo i da pokreće gledaoca. Međutim, na kraju sve to je samo čekanje za završnu instancu osvete koja kreće u trećem činu.

Ovaj segmnet koji je sporan nije prazan hod, i tu ima ponešto suspensea, ali na kraju ostaje osećaj da je prvi. i poslednji plot point u filmu bio nešto o čemu je Powell više razmišljao.

Otud je i moj utisak o ovom filmu negde između * * 1/2 i * * * gde ovu prvu ocenu zaslužuje za izvedbu, a ovu drugu za nameru i krajnji utisak, jer VIOLENT ENDS na kraju priče jeste ipak bolji kad se gleda od onoga kako je konstruisan i snimljen.

U sklopu sklopu pripreme za novi MUZZLE, reprizirao sam prvi Stalbergov film HIGH SCHOOL.

I moram priznati, petnaest godina kasnije mi se dopao više nego prvi put. Ovaj film je bio snažan rediteljski showcase. Reč je o uzbudljivoj stonerskoj komediji koja kreće i ne staje, režirana je kao akcioni film, sa dosta suspensea, vizuelnom kulturom Mitchella Amundsena koji je - kao što znamo - ozbiljna glava, ali i sa nervom za stonerski aspekt stonerske komedije.

I zbilja, u HIGH SCHOOLU koji je kako god okreneš uzbudljiv i duhovit, može da se oseti jedna dimenzija humora koja je sačuvana za publiku koja ga gleda naduvana i koji se u tim stanjima otključava.

Priča prati mladog vukovca koji se navari prvi put u životu, i kada škola oglasi iznenadni pregled urina za sve đake, sa drugarom dolazi na ideju da obesmisli test tako što će zamesiti hash brownies i drogirati celu školu. Međutim, kada se brownies umese sa halucinogenim sojem, stvari počnu da dobijaju blago apokaliptične razmere.

Ako imamo u vidu da je Stalberg posle ovoga režirao vrlo dinamične ali svedene trilere, u kojima ima humora, ali samo onog koji proističe iz situacije - veoma je zanimljivo kako je vešto ovde orkestrirao simfoniju raznih pizdarija, na mnogo raznih nivoa, među velikim brojem likova, a da pritom nikada nije izgubio osećaj protagonizma za svoje osnovne junake.

U tom pogledu, HIGH SCHOOL ostaje jedna maestralno i veoma studiozno režirana teen komedija koja čisto u tom pogledu mora da bude prepoznata.

Međutim, interesantne su i neke vrednosne stvari.

Naime, HIGH SCHOOL je u suštini stonerski film koji svakako nema ništa protiv umerene upotrebe narkotika kao katalizatora za zabavu. S druge strane film MUZZLE i cela ta priča govore o paklu fentanilske epidemije. E sad, u HIGH SCHOOLu Stalberg se podsmeva weed funds terrorism tezi, međutim u MUZZLE svakako razrađuje tezu o kineskom plasiranja supstanci za fentanil preko meksičkih kartela sa jasnom desnom agendom i dozom ksenofobije a ako se setimo i transfobije. Isto tako, Mela Gibsona jedan od junaka opisuje kao "Mad Max douchebag",

U svakom slučaju, Stalberg je u međuvremenu napravio ideološki zaokret i danas je veoma veliki kritičar propasti američkog društva, i to baš zdesna.

U tom smislu, ne znam koliko drži da je HIGH SCHOOL deo njegovog kanona jer nije ni žanrovski a ni ideološki na sadašnjoj liniji. Međutim, sasvim sigurno, ovo je film koji itekako ima veze sa njim i njegovom rediteljskom kompetencijom koju je ovde iskazao u jednoj par excellence komercijalnoj formi i nametnuo se kao jedan od najveštijih reditelja tog žanra u kom ima mnogo likova koji nisu nimalo naivni.

* * * / * * * *

Da je samo ovaj prikaz nastao kao rezultat filma ONE BATTLE AFTER ANOTHER, imao ga je Anderson rašta i snimiti!

https://cvecezla.wordpress.com/2025/11/21/film-one-battle-after-another/

Da mi je neko rekao da ću nekada gledati film u kom igraju Diane Lane i Kyle Chandler i da ću biti toliko... ne znam tačno koji izraz ni da iskoristim jer razočaran je premalo a zgađen je previše, mislio bih da je ili lud ili bih posle verovao da je gledao ANNIVERSARY Jana Komase tokom godina dok je bio neprikazan.

Međutim, kad je ANNIVERSARY prikazan konačno, posle statusa shelved filma, postigao je nerealno povoljnu recepciju kod kritike, očigledno zato što je pogodio neku ideološku žicu, a znamo i koju.

Ovo je film o ideologiji, dakle ne samo da je ideologizovan, on bukvalno govori o ideologiji kao temi, i na tom putu je imao sreće da sada naiđe na receptivnu elitu koja mu je dala više od prelazne ocene.

Međutim, nije tema problem ovog filma. Nije čak ni stav, ni ideologija koju zastupa, nije ni ona koju tematizuje. Problem je u tome što Komasa u saradnji sa svojom koscenaristkinjom naprosto nije uspeo da svoju ideju (koja je pritom potpuno na mestu i zanimljiva je) izvede do zadovoljavajućeg nivoa.

No, problem je u tome što to niko nije shvatio i dobili smo film koji je ne samo loš, nego je dodatno frustrirajući zbog toga što je mogao da bude dobar, ali pored toga što nije to postigao, nažalost ostao je još i plakatski.

Jan Komasa ovde razrađuje dobro poznatu temu kako bi Amerikom mogao zavladati neki fašizam u bliskoj budućnosti.

I tu ideju bazira na zanimljivoj premisi.

U centru imamo porodicu moćne profesorke sa Georgetowna, udate za uspešnog ugostitelja kojima ima stila i ukusa, sa tri ćerke i sinom, koja se okuplja na njihovoj godišnjici braka.

Tokom godišnjice mi vidimo da su svi likovi tu tropey polukarikature iz indie produkcije. I tu film već pokazuje da je smislio koncept ali ne i kako da ga realizuje. Dakle, hteo je da pokaže porodicu u jednoj formi liberalnog lifestylea ali weltanschaunga dovedenog do paroksizma i hteo je to da uradi kroz konvenciju indie filma, ali ostao je na identifikaciji tipova i nije dobacio do karaktera koji funkcionišu iznad prepoznatljive zaostavštine Sundancea.

Dakle, jedna ćerka je udata ali neurotična, druga je edgy stand up komičarka, treća je nerdy naučnica u povoju sa slabom socijalnom imaginacijom a sin je neuspeli SF pisac.

Međutim, stvari postaju tenzične kad sin predstavi svoju devojku koja je jedna tiha "samozatajna" cura prema kojoj majka ima grudge jer pamti kao studentkinju koja je kod nje na kursu predala rad koji je ova smatrala reakcionarnim i antidemokratskim.

Majka reaguje na ovu devojku kao na neku opasnu ličnost, i politička rasprava ubrzo izbija gde pre svih majka ali i ostatak dece ponesu su dosta nedomaćinski prema bratu i devojci.

Nažalost, 27 godina posle moćnih razmena za stolom u AMERICAN HISTORY X, ovde imamo krajnje mlake, samopodrazumevajuće zamerke koje kreiraju jednu šuplju iluziju sukoba i tenzije, bez podrške u likovima ali i u intelektalnost.

Međutim, trebalo je poslušati majku jer se knjiga koju je devojka napisala ubrzo nađe na vrhu liste bestselera i ispostavlja se da je ona svoju zavodljivu viziju nekakvog američkog jedinstva i spokoja u totalitarističkom maniru izbacila na tržište ideja gde je to našlo i trakciju i podršku.

Mi sad tu dolazimo u novu opet zanimljivu situaciju - dakle u domu liberala imamo snaju, dakle, ženu, i dalje vrlo tihu i skromnu, koja u tipičnom antagonizmu svekrve i snaje ima i hipoteku toga da je bukvalno ideolog neofašizma.

Tu bi priča trebalo da postane zanimljiva, ali tu tek postaje besmislena jer snaja i sin teraju svoje, ostatak porodice svoje. Odnosi u državi se zaoštravaju, represija se pojačava, niko se međutim ne menja, i konačno, film erodira.

Ideja o tome da će nacizam doći u liku jedne ne nužno nakazne osobe koja je moler i neuspeli slikar, već upravo žena, povremeno nepravedno opečenom suncem leve akademije itd. nije nezanimljiva. Ideja da će novi fašizam u Americi nastati iz self-help knjige takođe nije nezanimljiva.

Međutim, Jan Komasa ovu svoju inherentno evropsku ideju, kakvu smo mogli da vidimo u XY nekih viskontijevskih filmova gde dolazi fašizam i eto razara porodicu, postavlja pre svega kukavički. On ovde ima sjajnu glumačku podelu, tu su pored mojih favorita i Dylan O'Brien, Mckenna Grace, Zoey Deutch, Phoebe Dynevor igra ideološkinju i čini se da podilazi jednim delom njihovom angažovanom samoviđenju. S druge strane, verovatno i nije dovoljno vešt da izgradi ono što je ključno u ovoj priči a to je da imamo nekog "normalnog" čoveka kog taj fašizam zavede nečim.

Osim sina kome je partnerka to sve osmislila i koji prosto ima lojalnost prema njoj kao svojoj ženi i majci svoje dece, i kao neko ko je (sic!) neuspeli pisac koji se konačno našao u blizini uspeha, novca, glamura, slave itd. ali kod kog ni na jednom nivou ne vidimo da ga je ta ideologija dotakla, prožela ili mu bilo šta rešila - svi ostali likovi su nepromenjeni, plakatski i potpuno imuni na svako iskušenje.

U nekim sporednim i ne naročito jasnim rukavcima priče, Komasa ima neku simulaciju i toga ali to su sporedne dimenzije.

Kada na ovaj manjak sluha, stila i ukusa, dodamo da je film vrlo rudimentaran u izvedbi, da je "prazan" a da je glumcima na pogrešnim mestima dato da samoupravljaju, imamo onu vrstu promašaja koja samo pod određenim okolnostima, ovog puta političkim uopšte može iole da prođe.

Šteta, Komasa je ovde ima repromaterijal za nešto dobro, ali nije ga iskoristio, već je on iskorišćen za jednu malu virtue signaling operaciju pre nego što se prisutni vrae svojim lukrativnijim aktivnostima.

* 1/2 / * * * *

Uvređen? Ogorčen? Frustriran? Zgrožen? (courtesy of ChatGPT)

Quote from: crippled_avenger on 21-11-2025, 18:25:39Da je samo ovaj prikaz nastao kao rezultat filma ONE BATTLE AFTER ANOTHER, imao ga je Anderson rašta i snimiti!

https://cvecezla.wordpress.com/2025/11/21/film-one-battle-after-another/

Hahah. Hvala.

Ali došao sam u stvari da kažem da treba da se javiš bratu Guglu i da mu uputiš oštar demarš jer je ovo ipak uvredljivo:

Quote from: Meho Krljic on 21-11-2025, 21:36:49

Quote from: crippled_avenger on 21-11-2025, 18:25:39Da je samo ovaj prikaz nastao kao rezultat filma ONE BATTLE AFTER ANOTHER, imao ga je Anderson rašta i snimiti!

https://cvecezla.wordpress.com/2025/11/21/film-one-battle-after-another/

Treba im nekako objasniti da nije u redu da prvo izađe slika Balše Đoga a da bi opet bilo nekako okej da ne izađu ni moje slike. Najbolje je da može izađe samo hiljadu reči.

Hahah. Hvala.

Ali došao sam u stvari da kažem da treba da se javiš bratu Guglu i da mu uputiš oštar demarš jer je ovo ipak uvredljivo: