ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Oh, ovo svakako treba pogledati.

Od RUNNING WILD pa sve do KINGDOM COME, Ballard je mahom pisao romane koji se mogu u određenom smislu razumeti i kao krimići.
Neki od njih su veoma slični jedan drugom, a opet po mnogo čemu različiti.
Isto tako, svaki od njih bio je roman ideja pre svega, i Ballardov rukopis praktično je garantovao da je reč pre o visokoj književnosti nego o žanru pošto se on konvencijama krimića služio zaista bitno manje od drugih uvaženih kolega koje su u njemu tražile neku okosnicu za dalju nadgradnju.
Međutim, u izvesnom smislu, Ballard je u svojim romanima ideja nagovestio da budućnost krimića i jeste zapravo u filozofiji, odnosno da se manje brehtijanski izrazim - u teoriji.
Naime, Ballard se bavi raznim scenarijima raspada društva i u svojim prvim romanima ono je nestajalo pod stihijom apokalipse, bilo klimatske bilo drugačije izazvane. U delima od RUNNING WILD do KINGDOM COME, on se bavi raznim formama kolapsa društva proisteklim iz psihe i potreba više srednje klase, i on traži potrebu za nasiljem, zločinom, perverzijom i terorizmom baš među onima koji "imaju šta da izgube", i zato ne mogu biti proleteri.
On umesto proleterijata uvodi pojam "salariat", klase na plati u kreditima, sa dobrim kolima, kućama i decom u privatnim školama koji jedini smisao još mogu naći u zločinu i revoluciji koja im služi više kao opravdanje za niz nasilnih i razornih činova nego kao promena nekih realnih socijalnih odnosa.
U tom smislu, Ballard čini nešto epohalno za krimić jer ga konačno vraća onome što čini ovaj žanr posebnim, a to je spremnost pisca da analizira šta je to u čoveku što ga navodi da počini zločin, a da nije puka ekonomska uslovljenost, osveta, strast ili nešto slično, već neka mnogo dublja potreba koja je na jednom nivou psihološka i kulturalna ali na drugom neumitno politička.
U romanima koji u svom zapletu imaju dovoljnu dozu misterije, istrage, suočavanje osobe koja misli da je žrtva sa osobama za koje misli da su zločinci, sa raznim uzbuđenjima i opisima dramatičnih situacija, napetih konfrontacija i konačno nasilja, Ballard u dovoljnoj meri simulira krimić da ne bude dosadan hardkor fanovima.
Ali za one koji pretenduju da se ovim žanrom i bave, on ostaje u toj fazi od RUNNING WILD do KINGDOM COME praktično obavezna literatura.
Ovog puta, glavni junak je psiholog zaposlen u velikoj korporativnoj kući koji istražuje pogibiju bivše žene u bombaškom napadu na aerodrom Heathrow a onda postepeno postaje jedan od onih detektiva koje odlazak na tajni zadatak previše zbliži sa osumnjičenima - a ovog puta to je družina srednjeklasnih buntovnika iz naselja zvanog Chelsea Marina koji žele da sruše britansko društvo kroz zaraznu pobunu srednje klase.
Kod Ballarada uvek ima i fine satire, pa tako u inače mirnu Chelsea Marinu, od jednog trenutka ne zalaze pakistanski taksisti ili radnička klasa iz komunalnih službi jer kraj emituje "opasan duh srednje klase".
Za Ballarda su u ovom romanu kao od CRASHa pa nadalje, Britanci velika deca, a progres ne garantuje da će odrasti, pa čak ni život u najtvrđem od svih klasnih sistema. Ne zaboravimo gde je Marx pisao svoja ključna dela.
Roman je uzbudljiv i uspeo na svakom nivou, od oslanjanja na žanr preko stila do razvijanja ideja, i uprkos tome što će ga neko zbog pojedinih karakterizacija smatrati za pastiš uspelih Ballardovih karaktera i zapleta, ovo pre deluje kao jedna udarna doza Ballarda za one koji ga ne uzimaju svaki dan.

Ballardov THE ATROCITY EXHIBITION je klasik i jako je teško sada prići ovoj knjizi na bilo koji drugi način. Međutim, utisak koji sam stekao čitajući je 2013. u želji da "kompletiram" čitanje Ballarda, uz svest da ovo nije nužno za mene, više govori o tome da ova vrsta avangardnog postupka ne odgovara previše njegovom rukopisu.

Naprosto, knjiga je najbolja onda kada je Ballard izlaže racionalno a svi drugi pokušaju nekih ideativnih nabacivanja pojmova, što su više "avangardni" i "nadrealistički" deluju sve racionalnije i sračunatije. Otud, jedino što je vrednost ovog teksta, što se mene tiče jeste ponešto Ballardove imaginacije i odatle se zapravo i crpi njen uticaj na sve one koje zanima estetika šoka.

Nažalost, meni ni ta imaginacija, tako izvučena van nekog psihološki i socijalno razrađenog konteksta i pre svega, van nekog ritma narativa, na kraju nije ništa posebno. Osetio sam racionalne pokušaje da se osmisli perverzija ali ne i istinsku perverziju.

No, svi ti zahvati, i stilski i suštinski nisu moja šolja čaja tako da ne sporim da će nebuloza za jednog biti klasik za drugog čitaoca.

U romanu HELLO AMERICA, Ballard naizgled kombinuje svoje razmatranje kraja sveta kao teme iz rane faze opusa, sa romanom ideja kome će se u potpunosti posvetiti kasnije.
U izvesnom smislu HELLO AMERICA maltene može da posluži kao reader o Ballardovom opusu jer su toj knjizi zaista mogu prepoznati karakteristični elementi raznih njegovih faza na jednom mestu.
Dakle, tu je apokalipsa koja dovodi do transformacije sveta koji smo poznavali u nešto drugo gde ljudska priroda dobija priliku da se ispolji na novi način i transformiše. Imamo taj tematski okvir "strave betona i železa" koja opseda Ballarda u fazi kada zalazi u razne forme urbane psihoze i bavljenja psihopatologijom savremenosti. Konačno, imamo element totalne psihoze koji se doduše kod Ballarda karakterističnije javlja u okolnostima nekog postignutog utopijskog ideala nego smaka sveta, ali zašto da ne.
Ovde se globalna katastrofa najviše odrazila nad Sjedinjenim Američkim Državama, i glavni junaci su članovi ekspedicije poslati iz Evrope koju kontroliše Moskva u nekoj formi funkcionalnog egalitarističkog socijalizma, ali bez antiutopijske vizije "komunisti su pobedili", samo da napomenem, i oni istražuju šta od resursa tu još može da se nađe.
Amerika je razorena, opustela od klimatskih promena koje je izazvao progres ali i pogrešne ljudske intervencije, no ostao je njen kulturni kapital.
Suočeni sa golom kulturom, kulturom bez ljudi, svedenom na simbole i fetiše, članovi ekspedicije počinju da lude i jedan po jedan gube život na putovanju, ali ishod je dolazak u Las Vegas u kom novi samozvani Predsednik Amerike, isto tako i samozvani Charles Manson, pokušava da uspostavi novu državu.
Make America great again se u romanu praktično i izgovori i groteskne okolnosti života u njoj u ovom romanu jesu bazirane na ogoljavanju ove države do njenog kulturnog supstrata. Međutim, ne može se reći da HELLO AMERICA anticipira Trumpa, jer Trumpa su činili ljudi, a ovo je svet u kom malo ljudi pokušava da se nosi sa viškom ideja, a jedna od njih je i samostalni vođa, koji utemeljuje u stanjima narcističke psihoze.
Ballard dakle ovde nabacuje dosta ideja, i narativ koji nudi se bazira na putovanju što mu olakšava da prelazi iz jednog okvira u sledeći. Svakako se može reći da do kraja ovog romana HELLO AMERICA nije onaj roman sa početka.
Isto tako, premda Ballard sem jednog dana najranijih priča nije klasičan pisac SFa, on u značajnom delu svog opusa to jeste - u najmanju ruku jer se bavi krupnim promenama koje će uslediti u svetu koji znamo.
Ovde unosi nešto više klasičnijih SF elemenata nego inače, kroz konstrukcije nekih kiborga i mašina kakvi ni danas - a naročito ne u vreme pisanja romana - ne postoje a u ovoj priči imaju određenu ulogu.
Posle HELLO AMERICA usledila je Ballardova faza u kojoj se bavio kolektivnim psihozama modernog čoveka mahom u sadašnjosti, eventualno u građevinskim infrastrukturama kakvih danas nema, ali bez ijednog novuma koji nauka ne poznaje.
Pa ipak, znajući i tu fazu koja će uslediti, HELLO AMERICA kao da nekako obuhvata i nju.
Ovo je daleko od Ballardovog najboljeg romana, mada svakako nije to ni pastiš i autocitiranje. Međutim, ovo jeste roman koji je maltene dovoljno pročitati da se barem uzme uzorak svih faza njegovog opusa sem autobiografske.

THE DAY OF CREATION J.G. Ballard je njegova parafraza Conradovog "Srca tame", i to ne samo knjige HEART OF DARKNESS, već generalno cele supkulture koja je proistekla iz tog dela.
Potpuno je jasno da Ballard ide jasnom linijom parafraziranja te strukture kroz priču o britanskom lekaru koji u podsaharskoj sušnoj Africi prisustvuje čudu, nastanku ogromne reke koja je dovoljno jaka da ozeleni pustinju. Pod uslovom fa zaista postoji.
Lekar kreće na put brodom ka izvoru reke koju je nazvao po sebi Mallory i naravno jasna je simbolika da on na tom putu ide zapravo kao svom izvoru, ka svom jezgru.
Roman je zanimljiv i bogat događajima. Nažalost, iako je to atipično za Ballarda, sam tekst je malo haotičan, nabacan, unutar njega fali dramaturgija, fali poredak, šta je važno, šta nije, šta su događaji, šta ne. Deluge kao da je želeo da napravi jednu melasu u kojoj se izgubio junak, ali onda se u njoj gubi i čitalac.
Stoga, kad Mallory pođe na put, i ja sam se poprilično izgubio u raznim senzacijama kojima me je tekst zasuo. Dugo sam čitao ovaj roman jer sam želeo da ga pažljivo savladam, ali na kraju ta pažnja suštinski i nije baš nagrađena.
Pa ipak, ovo je roman vredan pažnje, neki koncepti koje ovde Ballard razrađuje na bazi Conrada su zanimljivi. Ako ne pokušavate baš da proniknete, sam rukopis nikada nije dosadan, čak naprotiv, nudi previše toga. I u stvari ovo je roman kome prija malo "površnije" čitanje.

Michael Tolkin je uporedo sa uspešnom scenarističkom karijerom gradio i veoma cenjeni prozni opus. Njegov roman je bio osnov za najvažniji ali ne i jedini odličan film snimljen po njegovim scenarijima - PLAYER Roberta Altmana.
Kasnije je napisao i nastavak tog romana, inače veoma neprihvatljiv za ekranizaciju.
NK3 je deo kritike percipirao kao "hendikepirani" scenario, high concept priču o apokalipsi smeštenu u Los Anđeles koji je pregažen kao i ostatak sveta pandemijom severnokorejskog virusa koji je dove do amnezije i gubitka razuma.
Moram priznati, takav opis je otprilike uverljiv kao i zamisao da je Tolkin želeo da po nastavku PLAYERa nastane film. Dakle, nema veze s istinom.
Po NK3 bi mogao da se snimi film koliko i po nekom najradikalnijem Ballardovom rukopisu - dakle teško, iako je jasno vidljivo kako je filmska dramaturgija uticala na način pisanja.
NK3 je prvoklasna ballardiana, napisana dosta radikalno, u jednom vrlo sugestivnom prikazu sveta u kome ljudi ne znaju ko su i šta su, i sad lutaju kroz tu mentalnu a i sve prisutniju fizičku pustoš, dok iz njihove podsvesti izbija sve, od dubokih instinkta do neke neshvatljive površnosti i lenjosti.
NK3 je izazovan roman za čitanje, kao najbolji Ballard, stilski konkretan ali neobičan u premisi koja na kraju počinje da utiče na sam tekst.
U tom smislu, čak sam i ja imao teškoće da se snađem u namerno dementnim okolnostima narativa gde ljudi nose imena javnih ličnosti ili brendova na koja su naišli lutajući postapokaliptičnim svetom, bez sposobnosti da čak i sa tim uspostave suštinsku vezu.
U izvesnom smislu, mislim da je ovaj roman morao biti na neki način uključen u Ballardov kanon, ako išta kao "najbolji" ili "jedan od najboljih" njegovih romana koje nije on lično napisao.
Zanimljivo je da se u romanu pojavljuju i neke stvarne ličnosti u svojoj dementnoj verziji. Među njima je i Bruce Willis koji je par godina kasnije zapravo zaista oboleo od neke vrste demencije što svemu daje jednu melanholičnu dimenziju.
NK3 je odličan roman, ali apsolutno obavezno štivo za Ballardove poštovaoce i ballardiance bilo kog tipa.

Balard Sudar = sranje na kub

Laži!

imao sam ovu knjigu ali sam je prodao šteta

CONCRETE ISLAND J.G. Ballarda je roman koji polazi od jedne zanimljive teze, ali nažalost kada pokuša da tu tezu razvije u narativnom pogledu ne postiže ne samo ništa naročito, nego gotovo ništa.

Ballard polazi od teze da savremeni čovek može da se izgubi u urbanom ambijentu visokorazvijenog društva, da u nekim prostorima "privremenosti" kao što su javni objekti ili saobraćajnice, on može nestati kao Robinson Crusoe i u sred civilzacije dostići civilizacijsku nultu tačku.

I tu priču on pokušava da prikaže kroz apsurdni slučaj čoveka koji se slupao kolima u prostor "ostrva" između nekoliko traka velike saobraćajnice, gde ga naprosto niko ne primećuje među olupinama i smećem. Možda tu ima materijala za kratku priču, međutim, ovo što Ballard razvlači na dužinu romana, nažalost ne sugeriše ni da bi kao priča bilo bolje.

Naime, on na tom mestu pre svega zapravo nije sam. Pronalazi dvoje beskućnika. Koliko god da je njegova situacija apsurdna i na neki način znakovita, njihova je pak gotovo u domenu realizma. Polazeći od teze da postoje pusta ostrva u modernom svetu, Ballard na kraju vrlo brzo počne da piše roman o izlasku pojedinca iz sveta civilizacije na marginu koja ga privlači, ali koja je ipak naseljena ljudima. Naravno, i Robinson do kraja romana nije sam, pa tako ovde možemo govoriti da su ovi likovi Ballardov Petko, no ukupno uzev, u svemu ovome nije postigao ni jedan jedini cilj koji je zacrtao.

Štaviše, osnovnu tezu oko koje gradi roman, napisao je u Uvodu, pa je pitanje da li bi se i ona tako lako mogla pročitati iz samog teksta.

Teza oko koje je roman izgrađen je potentna ali je knjiga slaba. Rekao bih da je stekla značaj upravo na bazi teze nego onoga što posle tog predgovora u tekstu zaista piše.

Jedina takva fizička ostrva koja postoje u civilizaciji su zatvori. I pokvareni liftovi. Ali ako pođeš od toga da to ostrvo ne mora da bude fizički prostor, nego nešto kulturno, pravno, duševno, ili tako nešto metafizičko, onda može da se napravi nešto što ima veze sa stvarnošću.

Što mora da ima veze sa stvarnošću?

Pa, zbog suspenzije neverice. Ja računam da što više umova pomeriš to si bolji posao napravio. Oni kojima veza sa realnošću nije bitna u umetničkim delima su mala skupina. Čak i Balard polazi od pretpostavke da je ovo fizičko ostrvo moguće u realnosti, i zato je napisao roman.

APPLIED BALLARDIANISM: MEMOIR FROM A PARALLEL UNIVERSE Simona Sellarsa je veoma zanimljiva knjiga koju je napisao jedan od najposvećenijih proučavalavaca Ballarda koji je do pre neku godinu držao najbolje uređenu  ali istovremeno i najzanimljiviju internet kolekciju materijala o njemu, i inspirisanih njime i njegovim radom.

Simon Sellars je napisao knjigu u kojoj se prepliču njegova autobiografija, razmišljanja o Ballardu i razne teorijske hipoteze o njemu, prožete sa nekim životnim iskustvima koja su gurala autora prema ovom slavnom književniku, i sve to uokvireno dozom fikcionalne nadgradnje.

U tom pogledu ovo je mešavina žanrova koja korespondira suštinski sa Ballardovim rukopisima u kojima takođe ima ta mešavina autobiografskog, esejističkog i fikcionalnog.

Međutim, za razliku od Ballardovih romana, ovde je ipak taj autobiografski element ne samo iskustveno nego i formalno jači, kao što je i teorijski odnosno esejistički, naprosto čistiji.

Sellarsova odluka da ne napiše tipičan akademski doktorat o Ballardu već da proba da sumira ono što ga je kod velikog psica inspirisalo i impresioniralo, i kao što vidimo podstaklo na razne poduhvate, kako u zbilji, tako i u mašti.

Ono što je nastalo iz te fascinacije je zaista uzbudljivo štivo. On je osuđeno na kult margine jer naprosto nije žanrovski čisto kako bi se u njemu uživalo kao u fikciji, niti je koherentno u esejističko-teorijskom pogledu, pa se samim tim ova knjiga neće naći na listi preporuka za one koje zanimaju ove dve oblasti.

Međutim, onaj ko je u ovom vremenu kada se nema mnogo vremena za čitanje raspoložen za jednu hibridnu formu APPLIED BALLARIDIANISM je zanimljivo izdanje. Štaviše, za sve ljude koji su u nekom trenutku svoje književne ili kritičarske karijere postali fasciniranim nekim umetnikom, recimo piscima ili književnim teoretičarima koje impresionira neki pisac, ovo je dobar putokaz kako da sveobuhvatno izvrše katarzu i nastave dalje svojim putem.

Sledeću Sellarsovu knjigu koja je, koliko shvatam roman u klasičnom smislu, nisam nabavio i nisam čitao, pa nisam imao priliku da se uverim u uspeh te njegove katarze. No, proces koji je prošao pišući ovo evidentno nije bio lagan.

THE DROUGHT pripada ciklusu Ballardovih romana o apokalipsi.

U ovom romanu on razmatra u svet gde voda iz mora više ne isparava usled zagađenja koje je formiralo film na površini i omelo te procese.

Otud na kopnu više nema kiše, vode su presušile i to je dovelo naravno do društvenog kolapsa.

Prateći ekipu već iščašenih gubitnika naseljenih na obali reke koji su već pre toga vezanošču za reku pokazali izvesnu izdvojenost od sveta, a sada se to još pojačalo, Ballard postavlja okvir "male priče" kroz koju priča "veliku priču".

Iz nekog razloga međutim, ovaj sam rukopis mi je bio malo konfuzan, ne zbog toga što sam po sebi nije jasan, koliko mi je izostala ta jasnoća Ballardovog izraza kojom je uvek zapravo pojačavao efekat svog nadrealizma i iskoraka izvan racionalnog svake vrste.

Ovde prosto nisam uspeo da uhvatim dinamiku samog teksta. Ne isključujem mogućnost da je moja krivica i da nisam bio adekvatno koncentrisan, ali možda je ipak i do romana.

Sama premisa je potentna i nedostatak vode je prikazan ubedljivo i sveprožimajuće. Međutim, kretanje od jedne do druge tačke, ne samo u zapletu ili putanji junaka, već i intelektualnom sagledavanju, prosto nije teklo u ritmu koji mi je prihvatljiv.

Zato mi se čini da ovo na kraju nije kapitalni Ballard, iako ga kritika poprilično ceni, ali ga opet malo ko navodi kad nabraja njegova najvažnija dela.

RUSHING TO PARADISE je pozni Ballardov roman o momku koji se spetlja sa magnetičnom lekarkom, ekološkom aktivistkinjom i polazi za njenom ekspedicijom da se zauzme atol na kom su Francuzi vršili nuklearne probe.

Kad se lokacija zauzme, od ideje da se prostor iskoristi kao azil za retke životinjske vrste koje treba spasiti od istrebljenja, ubrzo lekarka kreće da vodi ceo projekat u smeru jedne izopačene utopije. Međutim, u datim okolnostima izolacije i atmosferi koju kreira dominantna vođa, stvari odlaze predaleko baš zato što ih svi prihvataju.

U ovom romanu, Ballard kritikuje potencijal naizgled humanističkih inicijativa da odu u svoju suprotnost ili potpunu dekadenciju kada im se izopači logika. Možda je pretenciozno reći da je ovo LORD OF THE FLIES sa ekološkim aktivistima i feministkinjama jer je LORD OF THE FLIES pre svega priča o ljudskoj prirodi a RUSHING TO PARADISE ipak ne postoji bez ideološke obojenosti svojih junaka. Ali, to bi mogao biti najbolji opis.

Od Ballardovih romana o ljudima koji zasnivaju nekakav novi alternativni poredak i potonu zajedno s njim, iako u stilskom i narativnom pogledu solidan, ovaj roman smatram najmanje značajnim jer je najmanje univerzalan i zapravo izrazito partikularan.

THE UNLIMITED DREAM COMPANY je još jedan od kanonskih Ballardovih romana koji nije bio za mene.

Ova priča sa izrazitim nadrealističkim elementima nije nešto što je meni blisko. A na to bih dodao utisak da je Ballard previše racionalan pisac da bi mu nadrealizam išao od ruke.

Tako je ovaj roman prepun strategija šoka, jednog veoma odmerenog, planiranog nadrealizma, vizija i apsurda koji su pažljivo projektovani, vrlo svesno oblikovani kao groteskni, i samim tim nedovoljno spontani da bih u to poverovao.

S druge strane, snažna simbolika koju neki kritičari i čitaoci vide u ovom romanu, ja prosto nisam zapazio. Toga nije bilo na taj način što se mene tiče.

Sve od simbolike što sam našao bilo je ono što nam je Ballard sam nabio na nos.

Ipak, verujem da sam samo ja bio pogrešan čitalac za knjigu koja je prava.

THE WIND FROM NOWHERE je rani Ballardov roman u kom je kreirao jednu sliku apokalipse koja je nažalost veoma pulpy, pomalo konfuzna u želji da prikaže sve forme razaranja koje mu padaju na pamet, i tu doduše ima i elemenata društvenog kolapsa, ali ovo svakako nije roman koji prati njegov kanon.

U tom smislu, THE WIND FROM NOWHERE je roman koji je mnogo više pulp i neka potrošna roba, čak i roba široke potrošnje nego istinska najava velikog pisca u kog će Ballard zapravo ubrzo izrasti.

Ipak, isto tako to ne znači da u ovom romanu nema nekih elemenata koji su na neki način veoma karakterisični za njegove kasnije veoma bitne naslove. Međutim, i kad su elementi tu nema onog rukopisa koji je trebalo da se desi.

U romanu HORRORRSTOR Grady Hendrix gradi jednu mešavinu balardovskog horora sa kingovskom poetikom strave, ali - kako smo kod ovog pisca navikli - i jakim IP potencijalom.

U slučaju ovog romana, moram reći da mi je u pojedinim deonicama bio filmičniji nego što mi je bio literaran, premda opet s druge strane, nisam veliki poznavalac horor romana o duhovima, i ne znam kako oni izgledaju, naročito ne u savremenoj formi. Moje iskustvo sa romanima koji se tiču duhova vezano je ipak prevashodno za gothic klasike a ovo svakako nema mnogo veze sa tim.

Roman se dešava u američkom knock-offu Ikee, velikom outletu nameštaja i ostalih kućnih potrepština koji se uprkos američkom vlasništvu zove Orsk, ima proizvode sa nordijskim imenima i ima pažljivo inženjerisan proces kupovine, u zgradi čija je arhitektura osmišljena da proizvede stanje potrošačke hipnoze.

Kada krenu da se dešavaju neka misteriozna oštećenja nameštaja, grupa zaposlenih ostaje preko noći, i sticajem okolnosti simulira spiritističku seansu jer je na mestu gde je sada Orsk nekada bio eksperimentalni zatvor izgrađen po principu panoptikona u kom je poremećeni upravnik "lečio" zatvorenike od greha podvrgavajući ih beskrajnim besmislenim manuelnim i drugim zadacima.

Seansa se ispostavlja kao uspešna i zaposleni se bore da sačuvaju razum do kraja romana.

Roman počinje zavodljivo, balardovski, sa duhovitim odnosima među likovima ali i sa izvanredno opisanom dijaboličnošću samog prostora. Kada stvari pređu u domen horora, sledi dinamična i napeta borba sa dosta spektakla i balardovskim slomom koji usledi. Sam horor deo s duhovima je međutim više kingovski, odmičući se od balardovskog koncepta ljudi koji lude u spomeniku konzumerizma, već se to prožima sa proćim vremenima, nešto klasičnijim pojmom mučilišta i "rada koji oslobađa".

Ne bih rekao da je time Hendrix pojeftinio roman ali svakako ga jeste približio tipičnoj kingovskoj paradigmi mejnstrim horora gde imamo veštu reinterpretaciju manje-više ne naročito inventivnog koncepta strave.

No, Hendrixov rad s karakterima i balardovska nadogradnja, svakako daju ovom romanu neke adute kojima se odmiče od tipične Kingove ravni i nudi nešto svoje.