ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Poznato je da sam među retkim istinskim fanovima filma THE FAMILY PLAN Simona Cellan Jonesa. Možda čak i jedini, jer verovatno i oni kojima je film prijao nisu baš fanovi.

Nešto u tom prvom filmu mi je prosto leglo, i ako bih analizirao šta bi to moglo biti, šta je taj estetski konstituens koji ga je izdvojio i pre svega izdigao iz dosta trošenog zapleta, onda bi to bila hemija između Marka Wahlberga i Michella Monaghan, dobra podela koja igra decu, uspeo humor u porodičnim odnosima i autentična emocija koja se javlja među likovima, i konačno akcija koja je nasilna i visceralna na jedan iznenađujući način.

U nastavku, akcija više nije nasilna i visceralna na taj način. Ima je manje, ali i to što je ima ipak je bliže konvenciji soft akcije gde se telo minimalno ozleđuje. Očigledno je prvi film bio izuzetak, i sada je film uveden u standard.

Fotografiju je u oba filma radio sin Dona Burgessa, Michael, i u prvom je on bio baš deo tog jednog začuđujuće sirovog spoja family road trip filma i tvrđe blokbasterske akcije. U novom filmu, boje su zasićenije, film deluje i šarenije i strimerskije u tom pogledu. U određenom smislu, možemo reći da je u nastavku slika "punija", dizajnerski bogatija, svemu doprinosi naravno i Evropa kao lokacija, i to svemu daje jedan drugo kvalitet.

Ako je prvi film imao jedan spontaniji, gotovo pa non-look i baš iz toga izgradio svoj izgled, ovaj film je dizajniraniji, i uprkos pokušaju vibrantnosti nekako artificijelniji.

Isto tako, dok je prvi film više "disao"; drugi je stegnutiji u montaži.

Na prvi pogled, sa tim jačim kolorom, mekšom akcijom i preciznijim dizajnom, mogli bismo da kažemo da je iz drugog pokušaja Cellan Jones ZAPRAVO napravio ono što se tražilo.

Međutim, možda je baš to što sve nije bila tako "upakovano" u prvom filmu bilo to po čemu se on tako snažno izdvojio. I na neki način, iako mi se drugi film dopao nije mi ni približno proizveo reakciju kao prvi koji je imao neki nesputani eros i tanatos u toj sposobnosti da "diše":

U tom pogledu, sad kad je "reditelj" prisutniji u izrazu filma, rekao bih da mi je Cellan Jones mnogo više ostavio utisak journeymana i da mi je prvi film bio "autorskiji".

No, sada moram da istaknem jednog nepravedno potcenjenog činioca prvog filma u prvi plan. Naime, i nastavak je pisao David Coggeshall. U prvom filmu sam veoma cenio način na koji je sklopio jednu novu izvedbu već poznate i raubovane priče. Ovde on pravi jedan jako skrupulozan sequel u kom ravnomerno uključuje sve junake iz prvog filma, svako ima svoju ariju, izuzetno dobro produžava osnovni konflikt iz prvog filma gde je negativac bio junakov otac a sada je nezadovoljni i napušteni brat kog igra Kit Harrington i koji bi mogao postati pozitivac za eventualne dalje nastavke.

U tom smislu, rekao bih da tamo gde je Cellan Jones mejnstrimizovao stvar, Coggeshall je dopunio jakom fundamentima, i rezultat je na kraju bliži tom industrijskom standardu od kog se prvi film izmakao, ali sad kad je tu barem je izveden u skladu s najvišim očekivanjima.

Mark Wahlberg je ove godine imao zanimljiv triptih, FLIGHT RISK, PLAY DIRTY i THE FAMILY PLAN 2, i zanimljivo je da je možda u ovom trećem filmu energetski na nižem nivou, kao i da je ovaj treći možda najispoliraniji mejnstrim.

No, kako naslov kaže, ovo je porodični paket, i uprkos tome što je Marky Mark leading man, on ovde ni u zamisli ni u egzekuciji nije sam. Iako je bio življi u prvom filmu, i tu mu je sam postupak davao više prostora, i tamo i ovde ima podršku Michelle Monaghan. I ona je ovde malo zatomljenija, mirnija, ali je na nivou.

Ukupno uzev, THE FAMILY Y PLAN je jedan od onih filmova kod kojih nemam strah od mogućnosti nastavka i sudeći po ovom, u pravu sam.

* * * / * * * *

Timo Vuorensola je enfant terrible finske žanrovske scene. Dok je Renny Harlin od uzdanice američkog studio filma postao senator projekata koji se pakuju po marketima i prikazuju se na ekranima raznih veličina, a Jalmari Helander polako od festivalskog žanrovskog edgelorda postepeno prerasta u mejnstrim atrakciju, Timo se još poštapa krhotinama svog crowd funded uspeha IRON SKY.

Timo je krenuo sa tim DIY i crowdfunded pristupom i IRON SKY je bio simpatičan, mada premali za bioskop gde sam ga inicijalno gledao i gde mi je bio ipak nedovoljno snažan. Međutim, kasnije moram priznati da mi je nastavak bio čak možda i bolji, ali ovo što je kasnije na engleskom snimao Timo bilo je promenljivo i odavalo je pre svega utisak koja nije DIY ali nije dovoljno jaka da se radi kako treba, niti je jasno da li on to ume.

Njegov novi film ALTERED stoga sagledavam iz okvira njegovih mogućnosti i detalja njegove borbe, mada neću zanemariti ni ono što taj film pruža manje milostivom gledaocu.

Reč je o filmu koji je snimljen u Kazahstanu i koji izgleda jako dobro. Da li je Timo malo uzeo da prži AI, ne znam, ali ne sumnjam da jeste, pa film deluje dosta vizuelno i lokacijski raskošno. Naravno, ovo je film od 79 minuta, situaciono i dramski je veoma sažet, verovatno da bi bio što bolje snimljen u relativno kratkom roku, i u polazištu je epskiji nego u razradi, međutim, ko voli da vidi pre svega inspirativan niskobudžetni žanrovski rad, ovde može da uživa.

Tom Felton je najzvučnije ime u podeli, i on igra hendikepiranog junaka u svetu posle globalnog rata koji se koliko-toliko oporavio i bazira se na podeli genetski superiornih i genetski inferiornih ljudi, gde su ovi prvi moćni i bogati a ovi drugi marginalizovani i siromašni.

I onda on tu odrađuje jednu kratku parafrazu, da ne kažem rip-off ELYSIUMa gde junak iz radničke klase i invalidskih kolica uz pomoć egzoskeleta uspeva da postane heroj i razobliči licemerni sistem.

Film ima efikasan world building a pošto je to sve vrlo tropey, ne treba njemu puno da nam objasni okolnosti, isto tako "pad sistema" je razobličavanje jednog slučaja, ne sad ogromna kolektivna pobuna svih i promena svega.

Ali, za ovakvu produkciju, ALTERED nudi i više nego veštu realizaciju, i maksimalno iskorišćene resurse.

U tom prevazilaženju budžeta koje je evidentno jer ako bismo gledali stillove iz ovog filma ili kada bismo gledali trejler, jasno je da bi delovao skuplje - moram reći da prepoznajem neku DIY dimenziju kojoj je Timo pribegao. U čemu je ona oličena, ne znam - može biti da je AI.

Isto tako, Kazahstan sa svojim lokacijama dobro igra taj svet budućnosti u kom je sve krenulo ispočetka jer ta zemlja na neki način i jeste takva, moderne građevine natkriljuju stare koje su opet same po sebi socrealističke i samim tim quirky.

Međutim, u savremenom filmu, više nije čak toliko bitno šta je lokacija a šta je nacrtano, bitno je da to deluje uverljivo.

ALTERED ima jak tempo i vidi se da je napravljen iz manje količine materijala, i to ga najviše i odaje u tom aspektu budžeta. I to mu neki objektivan utisak svodi na * * ali moj lični utisak je bez problema * * *

Kao stari majstor mockbustera, Timo je izašao najesen 2025. Ne znam da li je gađao da mu film bude zamena za RUNNING MAN, ali ne bih to zanemario kao mogućnost.

U svakom slučaju, TImo se vratio u oblast zanimljivih reditelja verovatno uz pomoć novih tehnologija.

Kukla Kešerović je višestruko talentovana umetnica iz Slovenije koja je u proteklih desetak godina napravila jedan briljantan pop album usput umnogome definišući estetiku high end muzičkog video klipa za najveće zvezde eksjugoslovenske muzičke scene, a sada je snimila svoj prvi celovečernji igrani film.

Slično Romainu Gavrasu, ovo je bio veoma očekivan bioskopski debi u kom je Kukla odlučila da nam ne pruži ono što gledamo u njenim videoklipovima - dakle ovo nije visokoestetizovano iskoračenje u snoliki izraz, ali isto tako ne može se izbeći nit koja prožima celokupan njen rad, jer ni ovaj komercijalni segment ne bi bio tako uspešan da nije u izvesnoj meri ličan.

Slično Kimu Chapironu u DOG POUNDu, Gavrasovom ključnom saigraču iz kolektiva Kourtrajme, Kukla otvara film sa tri junakinje u sivim, gotovo non-descript trenerkama, u jednom svedenom svetu u kome nema mnogo čega sem njihovih tela u jednom neutralnom stanju. One su tomboyevi različitih etničkih korena u jednom ljubljanskom kraju, i njihovo sivilo razbija pojava transseksualne osobe koja sebe zove Fantasy. Druženje sa Fantasy služi kao katalizator.

Ona im unosi boju u život, čakk i bukvalno jer s njom jači kolor ulazi u izraz filma, a istovremeno budi njihove različite identitete, gde jedna polazi "ženskim" putem, druga putem artikulacije svog antisocijalng gneva a treća u identitetsku transgresiju.

Film prigodno naslovljen FANTASY ni kada ode sa suvog, inicijalnog tla, u neku življu i estetizovaniju sferu, ne postaje u potpunosti gesamtkunstwerk kao Levinsonova EUPHORIA, niti doseže vrhunce moći estetizacije koje su u svojim videima pokazali Kukla i njen direktor fotografije Lazar Bogdanović, i to će možda razočarati poštovaoce njihovog rada u kratkim formama. Međutim, ono što postaje jeste moderan evropski film o pitanjima identiteta, smešten na Balkan, ali u jednom krajnje relativnom pogledu, bez pružanja prilike Balkanu da optereti junakinje više nego što je neophodno.

U izvesnom smislu, koliko Balkan inspiriše Kuklu u njenom radu (uostalom njeno umetničko ime je par excellence poveznica Severa i Juga bivše SFRJ), on je ovde potpuno marginalan, dočim su pitanja roda i identiteta u prvom planu. U estetskom pogledu, blizak je KLIPU Maje Miloš u kom je takođe činjenica da se dešava u Srbiji, naizgled vrlo bitna ali suštinski sporedna u odnosu na vrtloženja u duši i telu glavne junakinje.

Tako i kod Kukle, etnički okvir na kraju ostaje skroz ispražnjen jer njene junakinje muče neke potpuno druge stvari, pa ih ta pitanja ni praktično mnogo ne remete. U svetu filma FANTASY, globalizacija je završena i transrodnost je pobedila, nacije su ostale u formi zastava koje dekorišu sobe naših junakinja gde ti simboli nemaju neku bitniju funkciju od krpe.

Možda bi se to moglo posmatrati kao vrednosni problem iz neke vizure, ali u estetskom pogledu, zapravo ključno je to istinsko raskidanje sa tom inferiornom etnopolitičnom reprezentacijom.

U tom pogledu, voleli to ili ne, FANTASY je evropski film, u kom su Srbi i Albanci zaista kao Arapi i Senegalci u francuskom filmu, deo etničkog diverziteta u jednom svetu koji ih je sve izravnao. Tamo politički i etatistički, a ovom slučaju ovde rodno.

I, to je možda element transgresije ovog filma koji je i najznačajniji. Kukla je snimila film u kom nije sakrila ni Srbe ni Albance pod tepih, ali nije poklekla dramaturgiji vica u kojoj ljudi različitih nacionalnosti treba da reše neko pitanje.

I to je, pored samog postupka, možda i drugo najveće iznenađenje ovog filma. Žene iz ovog filma naprosto ne mare za stara identitetska pitanja, zanimaju ih nova, i ne žele da budu eksponati nekog filmskog zoo vrta već likovi koji mogu da se pojave i u nekom francuskom filmu na istu temu.

* * * / * * * *

Reprizirao sam film ИГЛА Rašida Nugmanaova.

Ovaj otac modernog kazaškog filma delovao mi je interesantnije davnih dana na prvo gledanje jer mi je ova rokenrol odmetnička estetika tada delovala provokativnije u kontekstu nego danas. Ako je Viktor Tsoi u filmu ACCA na neki način učestvovao u izlasku Perestrojke na film, onda je Nugmanovu bilo lakše da novotalasovski prikaže društvo koje se raspada.

E sad, ranije mi je ovaj sovjetski DEČKO KOJI OBEĆAVA delovao snažnije, i imao je taj neki vajb koji je nama u Jugoslaviji blizak, sa sve tim VHS semplovanjem filmske klasike i američkog šunda, sa rokenrolom u zvučnoj slici, s tim junacima koji nemaju mira, pripovedanjem koje je izrazito stilizovano i u neprekidnom poigravanju s realizmom.

Međutim, sada mi u njemu ipak fali ta doza intelektualizma koju je DEČKO ipak imao. Nugmanov ide na energiju, ide na gnev koji može nesputano da se ispolji na margini. Međutim, na kraju ipak imam utisak da je pre svega on nesiguran u svom debiju šta želi i da je veliki deo energije neartikulisan a da opet taj višak energije ne nudi neku eksploziju već ostaje prilično zatomljen.

No, ovo je film kom ću se nekada sigurno vratiti i možda ću o njemu opet misliti drugačije.

* * / * * * *

Braća Graham i Parker Phillips zainteresovani su za priče smeštene u flyover states i to je u korenu njihovih dosadašnjih filmova.

TUMBLE THROUGH THE DARK se u tom smislu oslonio na Aarona Eckharta kao zvezdu koja može da isprati B-film produkciono a da ga itekako uzdigne glumački, i snimili su zanimljiv spoj bokserske melodrame i krimića.

Aaron Eckhart je maksimalno posvećen ulozi ruiniranog bare knuckle borca koji se bije po ilegalnim mečevima po američkoj provinciji, a uprkos veštini specijalizovao se za "padanje" i nameštanje mečeva čime dodatno ruinira svoje telo. U tom pogledu, film me je u tretmanu glavnog junaka podsetio na SOUTHPAW i rolu Jakea Gyllenhaala u njemu.

Već delimično oštećenog mozga usled brojnih povreda, finansijski ugrožen usled neurednog života i mučen krivicom što je spiskao imanje žene koja ga je prihvatila kada su ga napustili roditelji, on luta kroz pustoš te provincije, i u tom krugu nalazi razne izazove, a svi oni se mogu rešiti samoubilačkim pristankom na "jedan poslednji meč" koji bi ga mogao koštati života, čak i da u njemu pobedi.

Ovde su Phillipsovi okupili neke iskusne bećare kao što je Rithie Coster, i kada se film bavi Eckhartom, samim ili okruženim asortimanom raznih đilkoša i zlih žena, film funkcioniše vrhunski. Kad se ode u neke elegične flešbekova koji povremeno imaju i dramsku dimenziju, film postane sentimentalan na način koji nije baš vrhunski.

Naravno bokserski film ne samo da toleriše sentimentalnost već je i podstiče, i Phillipsovi su mogli u tome biti veštiji ali u žanrovskom pogledu ništa nisu pogrešili.

Intencija da stvari učine ozbiljnim, spontano ih je naterala da sve malo uspore i to ne ide u korist filma. Michael Farris Smith je sam adaptirao svoj roman, i rekao bih da je ovo u pogledu estetizacije snažniji film od njegove druge ekranizacije iste godine DESPERATION ROAD, ali i da je ovaj drugi film u pogledu izraza bio ipak čistiji.

Neko ko je došao tražeći boksersku melodramu, neće pogrešiti. Neko ko je došao tražeći upmarket borilački film sa Aaronom Eckhartom takođe neće pogrešiti. Dakle, film funkcioniše i u pogledu onoga što je privuklo autore i u pogledu onoga što je animiralo finansijere.

Mogao je biti bolji, ali može sve to i ovako jer se puno ubeđenje s kojim je sve izvedeno, prenosi na gledaoca.

* * * / * * * *

Hehe, Rumble a ne Tumble, ali sve ostalo PET KO VRATA. Mislim, nisam gledao film al sad ko da jesam!!!!!!!!

BORDER HUNTERS Rubena Islasa je geezer teaser sa Deanom Norrisom.

Činjenica da se u ulozi kakvu poslednjih godina obično igra Mel Gibson, nalazi Dean Norris koji je bio one of the Other Guys u LETHAL WEAPONu i korumpirani gringo u HOW I SPENT MY SUMMER VACATION, dakle Melov punching bag, pokazuje da su ambicije ovog dela bile skromne.

Štaviše, liči mi da je BORDER HUNTERS zapravo backdoor pilot u kom se priča ne zaokruži do kraja i antagonizam glavnih junaka i dominantnog negativca preživi.

U pogledu realizacije, BORDER HUNTERS pre svega pokazuje koliko je tehnika napredovala, kada nešto ovako aljkavo uspeva da izgleda pristojno. I zbilja kad bi se izdvojili inserti, ovde ima scena koje deluju prilično korektno, međutim celina je napabirčena, nekoherentna, nesposobna da nametne glavnog junaka, glavni tok priče i protagonizam bitnih junaka jer se Dean Norris iako super sporedan narativno svaki put kad se pojavi mora nametnuti da bi se "zasenila prostota".

Quote from: Meho Krljic on 26-11-2025, 15:39:25Hehe, Rumble a ne Tumble, ali sve ostalo PET KO VRATA. Mislim, nisam gledao film al sad ko da jesam!!!!!!!!

U pravu si... Izgleda da sam ja više punchdrunk od Aaronovog junaka.

Meni je uvek u glavi Rumble in a Jungle (mislim, UVEK) pa onda nekako primetim kad neko upotrbi reč Tumble onda kada je po prirodi stvari neophodno Rumble     

Enivej, samo da se zahvalim što si delio moj prikaz One battle After Another na svom fejsbuku, imao sam rekordnu dnevnu posetu otkada uopšte imam blog na ime tvog deljenja. Hvala!

BUGONIA Yorgosa Lanthimosa je film posle kog se čovek zaista ozbiljno upita oko nekih stvari.

Prvo se upita, kako je moguće da neko ima u podeli Emmu Stone i Jesse Plemonsa i snimi ovakav film, jer ipak su to izuzetni glumci.

Zatim se upita, kako je moguće da neko snimi ovako dosadan rimejk filma SAVE THE GREEN PLANET i kako je moguće napraviti da rimejk jednog tako prenatrpanog filma, koji je daleko od savršenog ali je veoma simpatičan, bude tako isprazan? I antipatičan, kad smo već kod toga.

Odgovor na ovo pitanje je verovatno u tome što da smo u stanju da razumemo kako rade "veliki" autori oni ne bi bili "veliki".

Quote from: Meho Krljic on 28-11-2025, 08:39:01Meni je uvek u glavi Rumble in a Jungle (mislim, UVEK) pa onda nekako primetim kad neko upotrbi reč Tumble onda kada je po prirodi stvari neophodno Rumble     

Enivej, samo da se zahvalim što si delio moj prikaz One battle After Another na svom fejsbuku, imao sam rekordnu dnevnu posetu otkada uopšte imam blog na ime tvog deljenja. Hvala!

Sharing is caring!

КАДЕТ Adilkana Jeržanova je u pogledu izraza žanrovski prilično ortodoksan, a opet veoma jeržanovljevski u odabiru teme i miljea.

Ovde nema tatijevskih digresija, nema naivnog humora, i jeržanovljizmi iz manje uspelih filmova su svedeni na minimum, što je možda znak sazrevanja, a možda je film svesno pravljen za zapadnu publiku.

U prilog ovoj drugoj pretpostavci govori osnovna zamisao. Naime, reč je o hororu koji je smešten u istorijsko-socijalne, da ne kažem kulturalne okolnosti Kazahstana, odnosno Karatasa, Jeržanovljevog Castle Rocka.

I ta kulturalna dimenzija, i istoriju na koju se oslanja deluje mi kao da je profilisana sa idejom da bude jasna na Zapadu. To jeste kalkulacija, ali ne može se osporiti da je dobro izvedena.

Priča prati mladog momka, koji je malo goth i malo androgin (za kazahstanske uslove, kod nas je to običan emo dečkić) kog majka dovodi u vojnu školu. Vojna škola je poznata po hazingu, po raznim inicijacijskim ritualima i kulturi maltretiranja zbog kojih su se neki pitomci i ubijali, a ovaj dečko deluje da će biti pod jakim udarom.

Međutim, dečkić vrlo brzo počinje da pokazuje neke sličnosti sa Carrie, i razni koji ga muče kreću da stradaju na gadne načine. To nas naravno vodi ka osnovnoj misteriji uklete škole kao metafore SSSRa, militarističke hegemonije itd.

Naravno, zbog cele situacije sa Kazahstanom koji pomalo izlazi ispod ruskog šinjela usled zauzetosti Rusa oko Ukrajine ovde možemo jasno prepoznati i refleksiju generalne percepcije Rusije, mada Jeržanov ipak ne bi baš da previše direktno čačka tu stvar. Ali, tamo gde treba, film će biti pojačano antiruski tumačen. Ipak, film prevashodno, "tehnički" jeste više antisovjetski u tom definisanju traume.

Sam horor aspekt pokazuje da Jeržanov ima dosta konvencionalan "nerv" za taj žanr. I ovde možemo najpre govoriti o korektno postavljenoj horor okosnici čije se osvežavanje žanra dešava kroz milje i kontekst a ne kroz žanrovsku inovaciju.

Otud, horor je korektan, ali sam po sebi, bez većeg značaja za žanr, i sinhronijski i dijahronijski.

No, ukupno uzev, КАДЕТ je uspeo paket koji funkcioniše kao celina, i koliko god ga primarno vidim na festivalima, ovo jeste i horor film za one koji ne misle da horor nužno mora biti scary movie.

Ako bih ga u pogledu izraza poredio sa nečim novijim, to bi bio HIM Justina Tippinga, ali taj film je ipak radikalniji u svojoj izvedbi i estetskim uzorima. Međutim, oba dele taj momenat gde junak ulazi u svet koji je zapravo jezgro traume i u njemu se bori da pobedi zlo koje generiše sam prostor u kom se našao, a koji je idejno veoma pregnantan.

КАДЕТ svakako nije SUPSPIRIA u vojnoj školi, ali oni kojima ovi naslovi nešto znače mogu da ga pogledaju.

* * * / * * * *

Ala si se raspisao na fejsu, ne mogu uzgredno na poslu, nego će ovo morati kod kuće da se čita, skoncentrisano. Doteralo cara do duvara od tri strane teksta...

Daj neki dajdžest za nas nou-fejs ljude, mace. Jel' pisano o raspadu državnog poretka a jučerašnjim izborima ili je neka druga tema?

tl;dr² Najebasmo

tl;dr Vučić je sve živo razjebao. Ako se ne opametimo, najebaćemo.

Uzgredno se spominju reakcije prof. Tanasija Marinkovića na odluku studenata da ga ignorišu, i tuča na izborima u kafani Lovac kod Mionice. Ali ovo gore je poenta.

Pa, dobro, vidno je da režim više ne pravi nekakav ozbiljan napor da maskira praktično fašističku represiju, sasvim je časno da se intelektualci oglase o tome. 

Helene Cattet i Brulo Forzani privukli su moju pažnju filmom AMER, koji je bio jedan art house artefakt koji je kroz Kennetha Angera kanalisao stileme Giallo podžanra.

REFLET DANS UN DIAMANT MORT je pokušaj da se uradi to isto ali kroz obradu Eurospy krila evropske žanrovske eksploatacije koja je meni sticajem okolnosti dobro poznata i seže od hiperstilizovanih pokušaja kao što je DIABOLIK Marija Bave do svakog mogućeg spaghetti knock-offa Bonda.

Mnogi autori su se okušali u Eurospyu, imali smo čak i film LUDA GLAVA Vuka Vuča kod nas, i nije ta etiketa samo izmišljotina geekova koji vole da klasifikuju Euro trash. Eurospy neumitno jeste izgradio svoju estetiku jer je sam Bond bio podsticajan sa svojom visokom estetizacijom koja je zadirala u fashion, u erotsko, u nadrealno, praktično izbacujući mnogo hitchcockovskog nesvesnog u prvi plan. I dok je Bond praktično zamenio ratni film kao osnov akcionog bioskopskog spektakla, ta onirička hiperstilizovana dimenzija je prepoznata i kod samih Britanaca gde izlaze filmovi poput IPCRESS FILE i kasnije Harry Palmera kog režira Ken Russell, tu je moj favorit - nepravedno zanemareni NAKED RUNNER Sidney J. Furiea itd.

Dakle, već je mejnstrim Bond na neki način bio "iščašen" u odnosu na tipičan bioskopski blokbaster rukopis svog vremena i unosio je dosta kontinentalnog rukopisa u svoj britanski izraz, inače spreman za Holivud.

Ne treba da čudi što je onda Joseph Losey već bez ikakvih kočnica vrlo arty realizovao ekranizaciju MODESTY BLAISE.

Međutim, svi ovi projekti koje sam nabrojao, a ima ih još, kao što je opet nešto drugačiji ali slično "iščašen" QUILLER MEMORANDUM, ipak spadaju u elitnu produkciju nastalu u saradnji ili u distribuciji holivudskih studija ili bar velikih producenata.

Eurospy nikada nije dostigao nivo spaghetti westerna i nažalost nije uspeo da izbaci nijedan naslov da bude među vrhunskim predstavnicima žanra. On nema svog Leonea, pa samim tim nije ni toliko kanonizovan ni poznat.

Cattet i Forzani su ovde uzeli da obrade Eurospy, u svom maniru gde će izučiti njegov izraz, fetšizujući njegove uspele elemente i estetizujući prizore, ali istovremeno ističući i greške i kontradikcije u prizoru.

Prvi problem koji generalno opterećuje njihov izraz je AI. To što oni rade više nije toliko impresivno jer danas ljudi svakodnevno - doduše u kraćim formama prave stilske vežbe u kojima iznova oživljavaju i razrađuju stileme filma kog više nema.

Dakle, mi kao gledaoci smo zahvaljujući socijalnim mrežama i AI danas zapravo zasićeni intervencijama ovog tipa i ono što ovaj belgijski tim radi više nije naročito impresivno i nije ekskluzivno.

Pitanje je kako bi i AMER bio doživljen u današnje vreme.

Uprkos tome što je meni Eurospy poznat kao pravac i što ne gledam u ove slike i situacije koje se ređaju kao tele u šarena vrata već prepoznajem šta su "autori hteli da kažu", ovo je nažalost jedna salata od slika koja je bezvredna za gledanje danas ali je isto tako i neistinita spram tog dekadentnog pravca na koji referiše.

Dok je Tarantino briljantno rekonstruisao Grešku iz "filmova sa greškom" u KILL BILLu i jako dobro u DEATH PROOFu, i on je žestoko omašio u INGLOURIOUS BASTERDS, pokazujući čak i zbunjujuće loše poznavanje filma Trećeg Rajha. Dakle, čak i takav velemajstor pogreši, pritom sa filmom koji ima jasnu nadgradnju "šunda" na koji se naslanja.

Cattet i Forzani nikada tu nadgradnju baš.i nisu artikulisali, i ovog puta im prosto pokušaj nije uspeo, a došao je u trenutku kad sam gest nije bio na nekoj ceni kao pre.

Quote from: Meho Krljic on 01-12-2025, 22:13:32Pa, dobro, vidno je da režim više ne pravi nekakav ozbiljan napor da maskira praktično fašističku represiju, sasvim je časno da se intelektualci oglase o tome. 

"Dimitrije Vojnov smatra da je kontroverza oko studentskog saopštenja koje je izdato pre neki dan, naišla na neke vrlo pojednostavljene reakcije, od kojih su neke naravno direktno poslužile kao racionalizacija za otkazivanje podrške studentima od strane raznih kolebljivaca koji su ionako već bili u dubokoj koketeriji sa ćacizmom i glumili lažnu opoziciju, direktno zapravo sarađujući sa SNSom kao njihova svojevrsna poluga za upravljanje protestom; a neke su došle iz redova ljudi koji su istinski protiv Vučića, s tim što se postavlja pitanje za šta istinski jesu.
Šta je toliko kompleksno u ovoj priči?
Pre svega, mi se sada nalazimo u situaciji u kojoj smo shvatili jednu surovu istinu - u zemlji u kojoj nema demokratije u punom smislu te reči, dakle bez institucija i institucionalne kulture, bez adekvatnih procedura, kažnjavanja krivičnih dela itd. moguće je jako lako potonuti u jednu grotesknu diktaturu.
Nesporno je da se i u demokratiji koja postoji u punom smislu te reči, i funkcioniše, može potonuti u slične stvari, ali ipak mnogo sporije i postepenije, sa jednom dozom reverzibilnosti i mehanizmima da se to uspori.
U demokratiji je svaka budalaština moguća ali podrazumeva da snaga koja je zastupa napravi dovoljno jaku političko-lobističku grupaciju koja će uspeti da obezbedi parlamentarnu većinu, da izglasava šta želi kroz skupštinu ili ako treba putem referenduma, da se izbori neka verifikacija da je to u skladu sa ustavom, da se ako nešto nije u redu rizikuje izbacivanje iz međunarodnih sporazuma i organizacija itd., da se za krivična dela (bar dok se ne izmene zakoni) odgovara itd.
Međutim, mi smo iz socijalizma koji je sam po sebi bio baziran na nedemokratskim premisama i u tome bio otvoren, prešli u višestranačje bez demokratije, pa onda u neki pluralizam bez institucija, i takvi smo dočekali dolazak Vučiča na vlast.
Očigledno je da su i lokalni i strani faktori ostavljali određenu "rezervu" u pogledu formiranja insistitucija, sa idejom da će nekad možda morati da se odradi nešto mimo zakona, procedure ili volje naroda i mi već četvrt veka živimo u jednoj namerno neuspostavljenoj demokratiji u kojoj pre svega institucije nikada nisu u punoj meri zaživele.
Nema sumnje da smo imali period u kom nismo osporavali izbore, ali na tim izborima smo birali ljude koji se potom nisu ponašali u skladu sa svojim ovlašćenjima nego su bili despoti koji se bave onim što im trenutno treba. Ljudi su doduše delimično i računali sa tim, znajući da kad glasaju za predsednika države ne glasaju za nekog sa limitiranim ovlašćenjima već za vođu, dakle nije sad baš ni narod skroz nedužan, ali ipak najveća krivica je na činiocima političkog života.
Kad su studenti u najboljoj fazi svog protesta, na početku, tražili da se ne raspisuju izbori, nego da se primeni zakon, to je zapravo bio ključni demokratski impuls, možda i najveći u istoriji našeg političkog života.
Naravno da je to u izvesnoj meri unelo nemir u tzv. opozicione stranke, koje generalno nemaju baš neku pozitivnu ulogu u našem političkom životu, pre svega jer nemaju rezultate, ali ne treba ih uzimati kao potpune negativce.
Stranke su potrebne za politički život i za jednu zajednicu u širem smislu jer one služe da budu reprezenti raznih društvenih grupa koje povezuju različite stvari. Jedna od Vučićevih glavnih diverzija jeste bilo razaranje političkih stranaka kojima je periodično ostavljao krupne delove biračkog tela bez opcije za glasanje.
Najviše je razarao partije desnice i partije levice koje ne mogu nužno doći na vlast ali jesu bitan putokaz za devijacije u društvu i koje vrše pritisak na društvene tokove kroz opoziciono delovanje, ali pošteno govoreći razarao je sve partije ili ih je pak povremeno vraćao u život da bi imao neku simulaciju parlamentarnog života.
U tom smislu, kad je došlo do ideje izbora, koja kao što je poznato meni nije bliska i mislim da je uzaludna sama po sebi - osim ako u njoj ne postoji neki endgame koji nije za javno iznošenje - pojavila se ideja jedinstvene studentske liste koja bi praktično potpuno poništila stranke kao političke činioce i izbacivši ih iz opticaja na neko vreme dovela do njihovog gašenja.
U tom trenutku, koliko god da sam u suštini ravnodušan prema svim strankama na našoj političkoj sceni, nisam mogao da budem nepošten i da konstatujem da je ta ideja bezuslovno podržane studentske liste, u svakom pogledu neprihvatljiva za stranke. Naročito one koje zaista postoje i aktivne su na nekom elementarnom nivou.
S druge strane, većinu tih stranaka čine ljudi koji "nisu svi isti" ali svi jesu manje-više onakvi kakvi su bili naši političari poslednjih četvrt veka, dakle skloni da ostave malu neformiranost institucija za potrebe nekih hitnih kršenja propisa ako su neophodna za neki "viši interes".
U tom pogledu, studenti sasvim prirodno imaju određenu skepsu prema sposobnosti tih političara i njihovih organizacija da zaista naprave državu koja funkcioniše po demokratskim principima.
Ako imamo u vidu da je Vučić političar koji koliko god da nema sreće sa masom međunarodnih i lokalnih okolnosti, pa čak i sa nekim prirodnim nepogodama je imao pehove, on jeste ipak imao pozitivno iskustvo s "duhom vremena".
Bio je pionir te demokratske despotije najnovije generacije. Na čelu mnogih država su ljudi sa kojima se on dobro razume i u kojima vidi uzore.
S druge strane, preuzeo je Srbiju u trenutku kada je ona izašla iz tranzicije i kada je u njoj uspostavljen po mnogo čemu nakazan ekonomsko-društveni poredak, ali ipak poredak koji funkcioniše. To mu je omogućilo da posle fiskalne konsolidacije koju je uspešno sproveo, ima ipak državu koja finansijski solidno stoji i narod koji objektivno gledano nikada bolje nije živeo, a da je to sve na neki način upravo utemeljeno u tom poretku nastalom iz tranzicije.
S jedne strane, tim funkcionisanjem države je uspeo da spreči opšte dizanje kuke i motike ali je istovremeno dobio novu vrstu opozicije, a među njima značajan deo čine i studenti a to su ljudi koji su protiv tog poretka koji je proistekao iz tranzicije.
Kako znatan deo opozicije ne samo da nije protiv tog poretka već je naprotiv uložila jako puno energije da se on uspostavi, prirodno je da oni koji su protiv tog poretka budu i protiv njih.
Vučić je majstor polarizacije i od Mila Đukanovića je naučio kako se njom može poslužiti. On još uvek nije došao do tog stadijuma da je savršeno koristi, ali se njom svakako već služi.
Moramo imati na umu da Vučić ni od čega ne preza. On je čovek bez trunke obzira i morala, i uopšte ne razmišlja o tome kakve posledice na narod ostavlja njegova vladavima.
Postoje stvari koje normalan čovek, u šta god da veruje i šta god da zastupa, ne bi radio jer zna da će stvoriti podele u narodu.
Vučić od takvih stvari ne preza, i kada je stvorio jednu opštu podelu u društvu prirodno je usledila i atmosfera podela u kojoj su krenule da se javljaju i druge koje on nije stvorio.
U toj atmosferi podela imali smo juče haos u Mionici, i bez namere da zvučim alarmistički, duboko sam uveren da će prizori iz kafane Lovac postati naša svakodnevica, na radnom mestu, u saobraćaju, na javnim mestima itd. ako se u ovom društvu nešto ozbiljno ne promeni.
Pod tom promenom ne mislim samo na uklanjanje Vučića sa vlasti. Sad smo u fazi kada to postaje samo preduslov, i to ne bilo kakav odlazak sa vlasti. Bez procesuiranja, samo neki odlazak u "opoziciju" i sl. nije dovoljan.
No, i sa tim njegovim optimalnim odlaskom s vlasti, u ovom društvu su potrebne promene da bi se prevazišla ova erozija vrednosti, i da bismo izašli iz ove atmosfere podela u jedno zdravo nadmetanje ideja.
U tom smislu, studenti imaju puno pravo da se upitaju da li su elite koje su u Vučiću dobili svoju nemilosrdnu emanaciju uopšte u stanju da uspostave takvo društvo.
Kada vidimo šta je profesor prava Tanasije Marinković spreman da nalupeta na N1 samo jer ga je iznerviralo što su ga studenti izdvojili kao nekoga s kim ne žele da imaju posla, kada vidimo kako razjareni profesor prava tumači pravna pitanja da deluje smešno svakom laiku jer je prosto ljut i malo je izgubio kontrolu, to govori i o njemu ali i o stanju u kom se svi nalazimo.
Posle trinaest meseci najnovije pobune i mnogih pre nje, svi smo počeli pomalo da gubimo kompas. I sam primećujem kako me ponekad neko beznačajno režimsko baljezganje jako potrese i proizvede mi potrebu da reagujem na neki način koji mi nije svojstven. A poznat sam inače po tome da mi maltene ništa nije nesvojstveno, tako da ću izbegnutu reakciji prepustiti mašti čitalaca.
Rečju, našli smo se u jednoj zavrzlami, ali ona je ipak u krajnjoj liniji dosta jednostavna. Ako se uz odlazak Vučića ne urade ozbiljne stvari u pogledu toga da taj događaj sam po sebi bude nezaboravna pouka, i ako se ne isplanira način kako da ovo društvo ponovo profunkcioniše na zdravijim odnosima, postoji velika mogućnost da će neke operativne podele koje je ovaj postavio za neke svoje potrebe od danas do sutra, ostanu kao realni socijalni konflitki koji će živeti dugo posle njega.
Pogledajmo Crnu Goru, u kojoj su konflikti koje je konstruisao Milo Đukanović ostali živi godinama pošto je on otišao sa vlasti, naravno prepoznati od strane novih političkih činilaca kao zanimljiv način za upravljanje raspoloženjem.
Posle svega što je upropastio, srušio, izdao, osramotio, a to su naše zemlje, to su naši gradovi, u širem smislu ali i u bukvalnom značenju, naša priroda u svim značenjima te reči, Vučić je počeo da razara i naše društvo.
Naravno, on je to društvo zapravo prvo zagadio jer je to bilo neophodno da bi radio sve ovo ostalo. Međutim, sada aktivno radi na njegovom razaranju, i šteta koju tu bude naneo može da bude ogromna i možda neotklonjiva.
Svakako da ovo što nam se danas dešava ima predistoriju koja seže mnogo dublje od 2012. i ima svoje protagoniste koji svoje užasne uloge možda čak i najiskrenije nisu svesni.
Studenti su u tom smislu, dobro i detaljno sagledali sve aspekte problema ali ostaje pitanje da li su na pravi način postavili izazov pred pokret u ovom trenutku. No, već nekoliko dana deluje kao da možda nisu baš toliko pogrešili."

E, da, odlično i štaviše, uprkos dužini dosta jezgrovito. Ja bih tu možda još dodao da Vučić nije nekakav sui generis despot već ipak neko ko se u velikoj meri oslanja na metodologiju, iskustva i dobre prakse iskusnih autokrata (pre svega rusko-beloruske provinijencije) i da u tom smeru treba tražiti i cenu koju treba platiti za skidanje ovog režima sa vlasti ali i rizike da ta cena bude prevelika ili da se taj režim brzo na vlast vrati (kao št, uostalom, već jednom jeste uradio). Takođe, ovo je tangenta ali mislim da je važno da se u okviru supozicije "narod koji objektivno gledano nikada bolje nije živeo" ima na umu da je ovde izbor indikatora prilično presudan. Da jako pojednostavim: narod nikada nije nosio skuplju nosivu tehnologiju, vozio skuplja kola i imao više kanala na televizoru (plus Netfliks i druge slične servise na telefonu), ali narod istovremeno nikada, čak ni u vreme Miloševića nije bio u ovolikom riziku od siromaštva (dvadeset posto populacije), nikada nije imao nedostupniju i skuplju zdravstvenu zaštitu, nikada nije živeo u ovolikom zagađenju. Tome sada već treba pridodato i da su naprednjaci poremetili jedan ipak postojeći pakt o nenapadanju između stranaka koji je vladao pre njih, dakle, da u javnim institucijama ostaju oni koji su u njima radili i za vreme prošle vlasti i dobijaju neka radna mesta koja im obezbeđuju egzistenciju sa razumevanjem da če se rotirati sa svojim naslednicima ako opet dođu na vlast. Naprednjaci su ovo prekršili i otpuštaju sem ako pređeš u njihovu stranku a što, koliko god bizarno zvučalo, isto utiče na percepciju lošijeg života.

Potpuno se slažem s tobom. Od reči do reči.

Percepcija života je takva da će ti mnogi reći da se "nikad gore nije živelo" jer je popravljanjem životnog standarda došlo do potrebe za nekim fundamentalnim vrednostima i to je ono što on ne shvata da se ne može kupiti za 1000 evra prosečne plate. Narod će trpeti zagađenje, diktaturu, forsiranje samo jedne grupe u društvu ili u Hodžinoj Albaniji ili u Saudijskoj Arabiji, ali u Gadafijevoj Libiji gde se bolje živelo nego u najvećem delu Afrike, neće.

Međutim, kada nemaš sankcije, restrikcije struje i objektivne nestašice bitnih potreptšina - što je neki benchmark koji nam je postavio Sloba - ti onda zaista nemaš kapacitet za puno dizanje kuke i motike. I to je ono što mislim da je spasilo režim ovog proleća.

Stvar u iznenađujućoj meri, zapravo, i dalje funkcioniše. I mislim da je ovo negde otprilike čak možda i ekonomski optimum za ovaj vid "dužničkog Srpstva" koji je on profilisao i da se mi zapravo borimo za neke vrednosti pre svega, i da niko ne može da obeća "bolji život" u čisto materijalnom pogledu. To strašno sužava diskurs i mogućnost da dopreš do vrlo raznolikog glasačkog tela i uopšte populacije gde pritom ne mislim isključivo na textbook ljude skrhane psihe koji su dnevnoj dozi Informera, već i na jednu "tihu manjinu" ljudi upadljivo sličinih "nama" kojima je ovo U SUŠTINI okej, i koji su naglas čak možda i protiv njega deklarativno ali šapuću da ga treba poživeti na vlasti.

U svom okruženju sve više detektujem ljude koji su potpuno 99,9% match sa "nama", u širem smislu, koji ispotiha u stvari nemaju problem s ovim. I otud mislim da je ekspanzija ovih raznih Opsega - kao pseudointelektualnih, pseudopatriotskih relativizatora koji služe da tim ljudima obezbede narativ kojim će se hraniti. Veoma je zanimljiva ta stvar, sa tom ekipom koja je neviđeno boostovana i verujem da služi baš za to, zabijanje klina u ciljnu grupu koja bi morala da je protiv režima ali nije jer ih ne šalje u rat, i živi se dosta okej, imajući sve u vidu.

Nije da priželjkujem da počne loše da se živi, naprotiv, ali ovaj neki standard s malim varijacijama mu daje ogromno gorivo.

Mislim da je sve što si napisao apsolutno tačno. Ovaj režim je perfektno definisao stabilokratske parametre i u odnosu na spoljnu i u odnosu na unurašnju politiku i to mu obezbeđuje, evo, skoro deceniju i po opstanka uprkos zaista rekordnoj korupciji i sve očiglednijem demografskom deficitu.

Quote from: crippled_avenger on 03-12-2025, 05:38:23Potpuno se slažem s tobom. Od reči do reči.

Quote from: Meho Krljic on 03-12-2025, 07:53:12Mislim da je sve što si napisao apsolutno tačno.

Vas dvojica k'o Ghoul o Crnoj Svadbi kad je pisao Aca Radivojević.

Katabaza.

Ne, nego ćemo da ponavljamo floskule od druge strane, svi su isti, šta je alternativa, sve je pod kontrolom puška je zakočena...

I jedno i drugo i treće (Ghoulovo) je zapravo jedno te isto: snishodljivost.

Zato nam i neće biti bolje.

Kakva sad snishodljivost??? Cripple je napisao racionalne i dobro dokumentovane stvari i naravno da ću starom prijatelju da  kažem da mislim da je u pravu ako mislim.

https://vukajlija.com/ja-tebi-vojvodo-ti-meni-serdare/107685

 

Pobogu, pa nisam mu u komisiji za ocenu projekta pa da je sad problem što mislim da je napisao nešto pametno...

TEXAS CULT HOUSE je film koji je Julia Barnett snimila, koliko sam shvatio, u svojoj kući i okućnici za neke sitne pare.

Kao taj tip showcase filma, TEXAS CULT HOUSE funkcioniše dosta skromno jer naprosto ne donosi ništa novo i pokazuje da Julia Barnett nije baš zalutala u režiranje filmova ali da po ovome što se ovde videlo može da se pridruži veoma masovnom korpusu nekih relativnih rutinera.

Priča prati grupu tinejdžera, među kojima je jedan dosta nevoljan, koji odlaze da se zezaju i drogiraju pred maturu u kući gde je stolovao ozloglašeni vođa neke sekte.

Tu ovaj nevoljni ne želi da učestvuje jer je on kao dete sa svojom majkom jedva pobegao iz sekte ali pritisak vršnjaka je jači. I tokom druženja u napuštenoj kući krene da radi droga omladinu malo u smeru neke zaposednutosti i nasilja, pa postaju skloni da ujedu jedni druge i sl.

Gledanju ovog filma tehnikom geezer teasera namamila me je Adrianne Palicki koja se pojavljuje u ulozi majke, standardno silom raspoređena kroz ceo film na bazi par dana snimanja.

Da nije nje, ovo je verovatno film koji ne bih gledao. No, ne osećam se prevareno. Mislim da je pre to problem same autorke koja nije bolje iskoristila homecoming ove boginje Teksasa.

* 1/2 / * * * *

Quote from: Meho Krljic on 03-12-2025, 21:52:29Pobogu, pa nisam mu u komisiji za ocenu projekta pa da je sad problem što mislim da je napisao nešto pametno...

Ali, prijateljstvo nije transparentan odnos, naravno da je jako sporno. Gde si, npr. čuo da neko na sudu sa uspehom povlači prijateljstvo kao argument za bilo šta? Niko nikada.

Sva prijateljstva počivaju na nekakvim interesima, što samo po sebi nije loše, ali dubiozno zbog mogućih "sukoba interesa" čak i u poluprofesionalnim sverama kao što je fandom. Eno gledaj, npr. Ognjanovića koji je šampion u tome, čovek je "prijatelj" sa svakim s kojim pronađe bilo kakav interes, ma kako neprofesionalno to spolja izgledao. Tako on grli sve strane poznate ličnosti koje je juče upoznao, predstavlja kao neke svoje vajne prijatelje, što je sličan diskurs koji ima koruptivni šampion Vučić, pa sad gledamo kako sve te predsednikove nazovi "prijatelje", a de facto ortake u korupciji, hapse svuda po svetu.

Brt, komentarišemo postove na forumu. Nismo na sudu. Ne ocenjujemo jedan drugom projektne predloge.

Niste. Na Bobanovom ste sajtu. Koji je bio fudbalski sudija.

I da je Boban video ove vaše snishodljivosti, s gnušanjem i povraćanjem bi pobegao s teme, pošto on to ne voli.

Kada je izašao prvi MUZZLE napisao sam da bi Pauline Kael, da je živa, verovatno umrla kad bi ga pogledala.

CITY OF WOLVES, nastavak tog filma je nešto čije gledanje ne znam koliko je bezbedno ne samo za Pauline Kael, već generalno za narod koji nije dočekao 2025. spreman za film KARMADONNA Aleksandra Radivojevića.

Ovo je godina kada DIE HARD WITH A VENGEANCE dobija svoju punu afirmaciju kao klasik, premda nikada se nije dovodilo u pitanje, da li jeste ili nije. Međutim, slično KARMADONNI, i ovde imamo negativce koji su prepuni gneva i spremni da puste mašti na volju kako bi svoju osvetu izveli do kraja.

Naravno, u KARMADONNI je pitanje da li je generator nasilja zapravo baš negativac ili entitet koji je veoma neraspoložen. Ovde je sasvim sigurno negativac u svakom pogledu.

Stalberg snima nastavak koji se u odnosu na prvi film nadovezuje na isti način kao DIE HARD WITH A VENGEANCE na DIE HARD, dakle odnosi su produžetak prvog filma, junak je žrtva osvete negativaca koje prethodni put porazio, i film je na sličan način i samostalan i oslonjen na gledanje nastavka.

CITY OF WOLVES će svakako posle gledanja naterati na to da se vidi i prvi MUZZLE, čije poznavanje nije neophodno ali iskustvo čini nešto snažnijim.

Stalberg je otišao u Južnu Afriku, i tamo je našao ekipu koja zna da svaki rand mora da se zaradi. U Joburgu je snimio dosta uverljivu repliku Los Anđelesa koji je u prvom filmu već bio košmarni propali grad kojim lutaju zombifikovani spid-frikovi i drugi beskućnici, a ovde je ta slika još užasnija.

Glavni junak se oženio, dobio dete, prestao je da pije, skućio se i trenira K-9 pse za policiju. Izgleda kao je najzad počeo mirno da spava što nije uspevao još od rata.

Ali, onda harmoniju remeti osveta kartela, koji je je preko kineskog fentanila, saučesnika iz big pharme i hakera uspeo potpuno da uzme Los Anđeles, pa i njegovu policiju, pod svoje.

Ubrzo, junak onu inicijalnu porodičnu harmoniju zamenjuje onom starom kad je mir nalazio u pariranju psihopatama iz kartela nivoom nasilja kakav oni razumeju.

Međutim, ovog puta oni žele da se igraju mačke i miša, i Stalberg se ne ustručava da suspense i akciju gura do granice horora i da uživa u svakoj situaciji u koju uvodi junake.

Film je pisao Jacob Michael King, čovek koji dolazi iz horora, i to je fina dopuna arome stabilnom dotoku walterhillovskog gasa koji je Stalberg uspostavio.

Ovo je veliki povratak pandurskog akcijaša u jednoj izmenjenoj formi (mada ideja buddy cop filma s psom je pretendovala na komercijalne rezultate u K-9 i TURNER AND HOOTCH) gde unutar jedne skromnije produkcione postavke, ipak imamo film visokooktanske akcije, tenzije i stilizacije koja iskoračuje iz trilera u horor, i za razliku od nekih ranijih pokušaja kao što je Cosmatosova COBRA (koju čini nekoliko ikoničnih prizora u potrazi za celinom) zapravo ima smisla.

Stalberg je krenuo u punom mejnstrim kapacitetu i sa liberalnim stavovima o čemu svedoči njegov debitantski film HIGH SCHOOL u kom se junaci ismevaju naivnim dokumentarcima o tome kako duvanje finansira terorizam a Mel Gibson je opisan kao "MAD MAX douchebag".

U međuvremenu, Stalberg je pooštravao svoje stavove i već u prvom MUZZLE imamo jasnu tezu da NR Kina sarađuje sa meksičkim kartelima koji rasplamsavaju opiodsku epidemiju.

Novi film u tom smislu odlazi u jedan full-MAGA pristup gde junaka mediji ubrzo proglase za političkog ekstremistu zbog tendencionog tumačenja dela na koja ga je kartel naterao, a svet je podeljen na one koji rešavaju probleme i na one koji ih patologizuju i drže ih nerešenim.

Ovo je do sad možda i umetnički najvredniji i žanrovski-repertoarski najortodoksniji primer filma koji ne samo da vraća holivud na "fabričke settinge" već bez sumnje nosi u sebi i neprikrivenu MAGA dimenziju.

Otud, koliko god da je krenuo na jedan način, kao jedan od reditelja koji se na američkoj indie sceni nametnuo kao jedan od istinskih naslednika Waltera Hilla i tih majstora vrhunskog klasicizma, u svežem ruhu, voleo bih da to potvrdi i jednom režijom Mela Gibsona dok je ovaj još u snazi, čime bi se sigurno barem jedan ciklus u njegovoj karijeri, od HIGH SCHOOL do danas zaokružio.

Ovo jeste policijski akcioni triler u osnovi i DIE HARD-derivat u zapletu, ali je slično KARMADONNI zapravo nešto složeniji spoj žanrova u kom je neko kao Richard Donner samo osnovna supstanca na koju se dodaju ostale.

Za razliku od Donnera koji je bio poznati dobrotvor južnoafričkih pobunjenika, Stalberg je baš tamo na licu mesta, kod njih, našao mesto gde njegov dolar vredi više pa bi se moglo reći da su oni sada njegovi dobrotvori. I, što je još važnije, tamo je našao saradnike sa kojima je dovoljno dovesti jednu zvezdu iz Amerike, i dobija se film koji izgleda kao američki, i snimljen na licu mesta.

Ima ironije u tome da je MAGA-adjacent film snimljen u Južnoj Africi, državi koja je sada u fokusu američke vlasti iz razloga koji su u vreme Donnerovog aktivizma bili nezamislivi.

Stvari se, počev od Stalbergovog svetonazora neverovatno menjaju, i često nose ironične obrte ali u suštini, ono što je važno, a to je vrhunski akcioni triler - nikada ne izlazi iz mode.

* * * / * * * *

Colin Bucksey je po romanu Jacka Bowena snimio triler McGUFFIN za BBCjev ciklus televizijskih filmova SCREEN TWO.

Charles Dance igra filmskog kritičara koji u maniru filma REAR WINDOW svedoči smrti transvestita iz stana preko puta sa čijom se babom zbližio kao komšija. Kritičar zapaža kako se niko ne bavi istragom i sam počinje da kopa, napipavajući zaveru koja stoji iza svega.

Postupak je prilično postmoderan i McGUFFIN usled toga ne uspeva da se nametne kao punokrvni triler i ostaje negde na pola puta između nečega što je zaista krimić, i pokušava da stvori uzbuđenje tokom rešavanja misterije i nekog komentara kulture pa i diskretne parodije.

Bucksey je dovoljno vešt reditelj da napravi sve što treba ali ovde nije uspeo da napravi celinu od svih slojeva koje je materijal nudio i rezultat je zanimljiva zbrka, u najboljem slučaju.

Dave Bautista i Bobby Cannavale igraju agente DEA stacionirane u El Pasu koji se bore protiv Kartela. Odlično, nemamo na šta da se žalimo.

Osim, možda na to što oni nisu glavni junaci filma TRAP HOUSE Michaela Dowsea koji je, što se mene tiče, samo jednom uspeo da napravi zaokružen film u punoj meri a to je bila akciona buddy cop komedija STUBER sa Daveom Bautistom i Khumailom Nanjanijem plus Iko Uwaisom kao negativcem.

A ko su glavni likovi? Deca agenata DEA koji posle pogibije jednog od njih odlučuju da opljačkaju lokalni štek kartela ne bi li njihov drugar mogao da ostane u El Pasu i ne odseli se zbog male penzije koju je nasledio.

Iskusni skriptaš Gary Scott Thompson je napisao priču i scenario (u saradnji sa Tom O'Connorom) i reč je o high concept skriptu koji bi u dane Shanea Blacka i "starog Holivuda" bio zlata vredan. Imamo tinejdžere koji kradu Kartel i upadaju u nevolje iz kojih prekaljeni matorci DEA agenti moraju da ih vode. Deluje sve to kao jedan pozni nastavak neke već izgrađene i raubovane franšize kao što je BAD BOYS, recimo.

Međutim, Dowseov film, uprkos tome što ga je slikao redovni saigrač Garetha Evansa, Matt Flannery, deluje vrlo pitomo, iako ne bez invencije u akciji. Čini mi se da Dowse ovde nije tačno znao kako da odredi ključ stilizacije, a kako uvek nosi neku dozu humora u pristupu, onda imamo policijsku nasilnu komediju u delu sa roditeljima, a teen komediju među klincima.

Ne bih išao toliko daleko da imam utisak kako gledam dva filma, ali svakako da bi neka integracija dobro došla. U filmu takođe malo nedostaje passing the mantle momenat. Iako vrednosno, ovaj film u vrlo maloj meri želi da bude priča o naslednicima - uprkos harizmi mladih leadova, Bautista i Cannavale su proso neuporedivo jače pojave i film bez njih dvojice gubi na intenzitetu.

Postavka odnosa u kartelu je konvencionalna. I malo je već istrošena, ali i tu ima nekih zanimljivih noviteta. No, ono što u delu s kartelom nije sveže, nažalost nije izvedeno sa punom uverljivpšču, a ženski likovi iz kartela su ubedljivo zanimljiviji od muških.

Akcija je solidna, film je dinamičan, ali mogao bi biti možda u izvesnoj meri ujednačeniji. No, rekao bih da scenario nosi složen koncept za izvedbu ali da pre svega reditelj nema snage da ga izvede na potpuno zadovoljavajući način. Otud, možda je sve trebalo drugačije organizovati na papiru, a možda je naprosto trebalo da se u režiji promene prioriteti.

Da je Dowse uspeo da sve poređa kako treba, ovo je mogao stvarno da bude potentan policiski dramedični triler, međutim, čak i ovako film je sasvim pristojan i prijatan za gledanje.

Kada su Bautista i Cannavale opozicija bilo kome, nije jednostavno postaviti drugu stranu da može da im parira i ovi klinci naprosto nisu uspeli da se nametnu i postave pravi balans filma.

Kad se na to doda da je film veoma solidno izveden ali da mu fali taj jedan touch, u slici, u energiji, u boji, koji bi ga izdigao, onda nažalost uprkos jakoj želji da dobije * * * koju zaslužuje ipak ide na * * 1/2.

Colin Bucksey je po scenariju prerano preminulog severnoirskog pisca Stewarta Parkera snimio televizijski film BLUE MONEY koji svakako da ima kultni status među ne baš malobrojnim poštovaocima Tima Curryja, oko kog se vrti cela stvar, ali koji je isto tako ipak samo još jedina dinamična britanska muzička komedija za sve ostale.

Tim Curry igra taksistu koji želi da postane zabavljač, pevač imitator pre svega. Kada konačno dobije ulogu u mjuziklu a ta produkcija volšebno propadne, on krade kofer pun novca od svoje redovne mušterije, sumnjivog kolumbijskog gospodina i daje se u bekstvo sa nejasnom namerom da ispuni svoje snove.

Nije Tim Curry jedina multitalentovana figura u ovom filmu, Debby Bishop recimo igra njegovu devojku, i uprkos tome što je iz serije WIDOWS drugačije pamtim, ovde i peva nekoliko pesama.

Colin Bucksey je sa puno energije prišao realizaciji i Tim Curry je sa svojim improvizacijama, imitacijama, prerušavanjima i sl. naravno u centru pažnje. Međutim, Parkerov scenario očigledno želi da kaže nešto više kroz besciljnost glavnog junaka, ali ishod je najpre film koji deluje besciljno i zapravo ne ide nikuda.

U toj žanrovskoj mešavini, meni ova dešavanja nisu bila naročito ni smešna, koliko god da Tim Curry gazi i svakako ima talenta za izvođenje koječega.

Otud, BLUE MONEY odaje utisak ozbiljne produkcije koja nažalost neće značiti mnogo onima kojima bravure ovog glumca nisu dovoljne da opravdaju sve ostalo.

SHEKER. Последний шанс Darhana Tulegenova je film koji je nastao kao nastavak popularne kazahstanske web-serije SHEKER.

U filmu, Aldijar, glavni junak serije koji ulazi u trgovinu drogom kako bi prevazišao nezavidnu porodičnu finansijsku situaciju, pokušava da izbegne robiju tako što će se dogovoriti s policijom, izaći napolje i nazad se infiltrirati u svoju ekipu.

Darhan Tulegenov uzima jednu klasičnu postavku i na njoj gradi jedan energičan, visokoestetizovan B-film, koji jeste najbolji onda kada je scenaristički najzanimljiviji jer tu dobija i najjače meč lopte za realizaciju (odlazak Aldijara na Tajland i u njemu set-piece bega sa gotovo petominutnom tučom s transvestitima) ali i kad je konvencionalan, Tulegenov mu prilazi s velikim entuzijazmom i energijom.

Zapazio sam ga u novoj, i na osnovu do sada viđenog, izuzetnoj kazahstanskoj seriji MUNAI pa me je to zainteresovalo da mu prokopam po minulom radu. I ovde Tulegenov pokazuje da je izvrstan žanrovski specijalista a u MUNAI ide i korak napred jer materijal još potentniji.

SHEKER film je urađen mišićavo i sa ubeđenjem, sa barem jednom antologijskom scenom i nijednom slabom, baš onako kako su stari majstori i zapovedali.

* * * / * * * *

Odavno se pitamo zašto pored geezer teasera neko ne kapitalizuje trenutnu fazu u karijeri Mela Gibsona i sa njim ne snimi jedan svedeniji triler u kom on igra glavnu ulogu?

Raja Collins, ponekad poznat i kao R.J. Collins je isto upitao sebe i u filmu HUNTING SEASON je pokazao da je pitanje bilo sasvim na mestu.

Ne morate biti Melov fundamentalista da biste videli koji je kvalitet ovom filmu donela njegova glavna uloga i koliko je kompenzovala produkcionu skromnost i nevelik domet ostalih elemenata.

Mel je dovoljno harizmatičan da iznese film realno snimljen u jednoj kući i okućnici sa još jednim bitnim objektom u celom filmu. Scenario Adama Hamptona nije neka suva genijalnost ali je zapravo dovoljno dobar da nas odvede na teritoriju Old Man Riggsa, i Mela uspešno transplantira, da ne kažemo degradira u neke sfere kojima je gospodario Charles Bronson.

Međutim, Mel Gibson je neuporedivo bolji glumac i overall mnogo veći poznavalac filma da dramski ne uzdigne ova dešavanja u odnosu na tipičan siege film bronsonovskog tipa. Koncept Čehovljeve kosilice gde glavni junak kupi pokvarenu kosilicu na početku i do kraja filma je postepeno popravlja ne bi li je upotrebio u sceni mučenja koju svi citiraju, zaista je primer dobro postavljenog dramskog rešenja punog ironije, i za one koje će ovo iznenaditi i za one koji znaju šta ih čeka.

Akcije nema puno, ali kad je ima, dobra je i nasilna na osevažavajući način. Mel je u godinama ali i dalje mu se veruje kada se opremi vatrenim oružjem i krene da činodejstvuje.

Collinsova egzekucija je usmerena ka slow burnu i ko je podesniji za to od Mela jer on nosi dovoljno intenziteta i u sporijem tempu. U izvesnim smislu, film je mogao biti estetizovaniji za potrebe slow burna, ali može da prođe i ovako.

Jordi Molla je zanimljiv kao vatreni negativac iz Kartela, ali ne odlazi u punu karikaturalnost. Ipak, u njegovom liku ima jedna scena sa "praznim" hodom, međutim on kao drugo najjače ime u podeli obavlja ulogu dobre podrške iako je Melov lik bitno dominantniji od njega.

HUNTING SEASON ipak nije crossover. Sigurno da onima koji ovu varijantu nečega što je slow burn a opet je ipak B-film prosto ne tolerišu. Ali, ko je raspoložen da vidi tako nešto, izvedeno solidno, može da se dobro provede. Ovim prvim ocena je * *, ovim drugim je * * *

Da je Collins bio malo rigorozniji desio bi se puni crossover. No, i bez toga, teško da će ikada više biti u blizini ovako dobrog filma.

Fond za humanitarno pravo producirao je dokumentarni film Lazara Stojanovića ŠKORPIONI SPOMENAR, nastao posle otkrivanja i emitovanja čuvenog video snimka na kom Škorpioni vrše egzekuciju šest muškaraca u okolini Srebrenice.

Imajući u vidu ko je producent, očekivalo bi se da je ovo više neki tehnički zapis baziran na faktima, međutim Lazar Stojanović je uspeo da unese nedvosmislenu autorsku dimenziju u ovaj film, i prikazao je dosta ubedljivo milje iz kog dolaze ljudi koji su činili Škorpione.

U razgovoru sa dvojicom pokajnika iz Škorpiona, Stojanović uspeva da prikaže tu specifičnu paravojnu jedinicu, koja je svakako bila druga liga paravojne srpske sile u ratovima za jugoslovensko nasleđe, i koja je u svom jezgru bila bazirana na rodbinskim i drugarskim vezama. Osnov ekipe činili su braća Medići i njihovi školski drugovi, komšije i rođaci, i zajedno su prošli tri ratišta, usput iza sebe ostavljajući trag lične patologije, o čemu svedoči i ovaj snimak.

Stojanović kao čovek koji je doktorirao antisrpske sadržaje, ovde polazi od teze da je ta priča suštinski već apsolvirana, da je svima jasno da su Srbi krivi, i kao delo već poznog ciklusa antisrpske produkcije, ovaj film to podrazumeva što ga paradoksalno čini začuđujuće umerenim.

Ni Fond za humanitarno pravo ne može da pobegne od činjenica da su ovo bila dela pre svega lične patologije, a da je ona samo bila instrumentalizovana od struktura sa višim ciljevima.

U početku filma, Stojanović ima neke intervencije koje podsećaju na njegov rani rad sa kojim se proslavio, i unosi dozu ironije spram folkloru ali kasnije sami likovi koje je skupio kreću da diktiraju stvari i struktura se sama nameće.

I u tom pogledu, pohvale zaslužuje montažerka Suzana Stevanović, svakako iskusna saradnica u najboljim programima B92, koja je stvar sa rediteljem vrlo jasno postavila, ostavivši ključne snimke masakra za klimaks čime sirovi dokument daje svemu isntinsku estetsku dimenziju.

SHULAMAH Aitorea Žoldaskalija je visokoestetizovani parabiografski film o kazahstanskoj rep grupi Shulamah. Ova rags to riches, rise and fall priča svakako nije baš ovako išla u stvarnosti jer je vrlo jednostavna i u kalupu je takvih priča, ali Shulamah kao grupa postoji i njihova muzika se koristi u filmu, pa je logično naslutiti da je njima ovaj narativ u redu.

Glavni junaci su tri druga iz malog kazahstanskog zagađenog odvratnog industrijskog mesta koji snimaju demo i odlaze u Almati. Taman kada deluje da su im sve lađe potonule, pod svoje ih uzima moćni, uspešni i bogati producent i od njih pravi boys band, koji je izgubio sirovost ali je dobio slavu. Ipak, slava nije rešenje za sva pitanja, kao što ona nije bila ni jedini razlog što su krenuli da se bave muzikom...

Iako je moje poznavanje ruskog krajnje skromno a i ovde ga govore Kazasi, SHULAMAH je toliko vizuelno snažan film da moraju da ga pogledaju svi oni koje bilo šta od ovih elemenata zanima. Da bleneš u ekran kao tele u šarena vrata, i da ne razumeš išta šta govore, ovaj film u čisto vizuelnom pogledu pruža enormnom.

Aitore Žoldaskali je napravio izuzetno dinamičan film, utemeljen u vizuelnom žargonu video klipa i reklame ali opet sa jakim narativnim zamajcem i harizmatičnim Danijarom Alšinovim u ulozi mesfistofeleskog producenta koji nudi momcima da odu korak napred, ali po koju cenu.

Ovo je jedan od onih filmova u kojima je sve dizajnirano, sve kontrolisano, nema pogrešnog kadra, nema viška, i to sve savršeno ima smisla jer je ovo pošlo sirovo sa ulice ali je u međuvremenu postalo bajka.

Poslednjih godina, film koji mi pada na pamet kao referenca možda bi bio Williamsov BETTER MAN, ali on je ipak radikalniji od ovoga u pogledu tretmana glavnog junaka. Međutim, da, to je ta vrsta estetizovanog fever dreama ukrštenog sa muzičkim filmom.

Možda je ironično to da je ovaj film zapravo sličniji nekom produktu koji bi sa junacima finansirao njihov producent koji ih je "iskvario" ali to je ta kontradikcija na kojoj se bazira popularna kultura.

U svakom slučaju, ovo je film koji zaista zaslužuje pažnju i svetsku publiku jer ovo jeste lokalni bend ali je estetizacija svetska. U Rusiji je sličan film, samo mnogo konkretnije kao biopic režirao takođe kazaški reditelj Askar Uzabajev, i taj film je postigao uspeh. Ne znam koliko je SHULAMAH u relaciji sa stvarnim događajima u odnosu na RUKI VVVERH koji je umnogome fikcionalizovao i pojednostavio biografiju benda ali nominalno ipak jeste biopic.

* * * 1/2 / * * * *

CURACAO je televizijski film koji je režirao veteran malog ekrana Carl Schultz po scenariju Jamesa D. Buchanana u kom je ovaj adaptirao vlastiti roman.

Schultz u glavnim ulogama ima Williama Petersena i George C. Scotta, i to je garant da imamo teškaše da iznesu celu stvar i prevazilaze izazove koje nameće skromna produkcija.

I zbilja, iako CURACAO ne donosi obilje akcije, niti ima naročito genijalan zaplet, ova dvojica "masnih" glumaca uspevaju da "prodaju" priču. Ono što je recimo zanimljiv X-faktor jeste da ovaj zaplet sa enigmatičnim afrikanerskim moreplovcem kog igra Scott i poluodbačenim agentom CIA koji ima neki besmislen posao na Kurasau, ima u sebi neku političku dimenziju, ne izričito aktivističku i sl. ali izvedenu sa ozbiljnoću koju danas takvi elementi obično ne mogu da proizvedu kad se pojave u filmovima kao nešto usputno.

Carl Schultz sve režira sa dozom "dramskog", ne potencira žanrovsku dimenziju priče i to na kraju stoji kao adut jer zapravo žanrovskog gradiva i nema previše. S druge strane, kad se sve sabere, Schultzova režija ipak ostaje uz glumu ključni kohezivni faktor koji ovaj minorni film i suštinski promašaj čini boljim nego što jeste.

Lynne Ramsey je u svom novom filmu DIE MY LOVE ekranizovala roman argentinske književnice Ariane Harwicz i ovaj film se stilski uklapa sa njenim ranijim radom ali posle premijere u Kanu ipak ne možemo pobeći ni od paralela sa radovima novog talasa francuskih rediteljki koje povremeno prestanu da uzimaju lekove pa osvoje Zlatnu palmu, ali inače snimaju dobre filmove.

Jennifer Lawrence je već igrala u filmu MOTHER! Darrena Aronofskog i zli jezici bi rekli da je ovo njegov nastavak jer ponovo imamo mračnu apsurdnu priču o ljubavi, opsesiji, stvaranju i sl. datu u visokoestetizovanom maniru. Međutim, iako zli jezici imaju donekle pravo, DIE MY LOVE je ipak neuporedivo uspeliji film koji se bavi psihozama na mnogo ubedljiviji način, koristeći se oniričkim zahvatima, raznim pripovedačkim trikovima ali bez izlaženja iz okvira "povišenog realizma" u kom ipak postoje uspostavljeni odnosi između akcija i reakcija, ponašanja i posledica i sl.

Da li je psihoza glavne junakinje primer postpartum krize ili ipak nečeg trajnijeg nije na meni da sudim, ali protagonistkinja jeste žena koja gubi razum, ne samo u kršenju socijalnih normi već i kroz krizu percepcije stvarnosti i potonuća u svet fantazije.

U tom smislu, DIE MY LOVE funkcioniše i kao jedno situaciono ispitivanje ženske psihe u krajnje ekspresivnoj formi, ali se može razumeti i kao priča o potonuću u mentalnu bolest i ta višestrukost čitanja jeste kvalitet filma i ne gura ga u smeru nečega što ne zna šta bi htelo da bude i sl.

Rekao bih da je s jedne strane ovo relativno tipičan festivalski film koji pokušava da nam prikaže koliko su vrloženja ženske duše drugačija od muške i koliko je sve to bilo suspregnuto i kako eksplodira, kako u samim pričama, tako i kulturalno, kada su žene dobile veću priliku da rade.

Međutim, s druge strane, ovo je za klasu bolje od nekog takvog filma jer Lynne Ramsey radi sa vrhunskim glumcima koji su se maksimalno posvetili ulogama, ima snažan vizuelni rukopis i punu kontrolu nad onim što pokušava da kaže i ovo je prosto kinematografija višeg nivoa.

Kada imate pokušaje inkluzivnije kinematografije recimo kod nas, to je u suštini samo smena u kojoj se muškarci koji decenijama snimaju loše filmove zamene žena koje će u sledećem periodu snimati loše filmove (s tim što to niko neće smeti da im govori tako često). Međutim, kada se inkluzija desi u jačoj kinematografiji gde ljudi inače snimaju dobre filmove, onda muškarce koji snimaju dobre filmove, zamene žene koje snimaju dobre filmove.

U tom pogledu, ovo je primer jedne žestoko inkluzivne ženske intervencije koja međutim ne ispituje kredibilitet same kinematografije.

Lynne Ramsey nije izvršila promenu u samoj suštini ozbiljnosti industrije u kojoj radi, samo je zamenila teme, unela jednu drugačiju vizuru. Međutim, klasa je jasna. Ovo je i dalje film u kom je evidentno znanje svih sektora, vidi se da se razmišlja, da se čitaju knjige, prate dešavanja, i da se ne zanemaruje film kao prostor za tehničku bravuru.

U tom pogledu, DIE MY LOVE je prosto ozbiljan film koji iskoračujući iz narativno-rodnih standarda ne razara ono što je prethodno bilo dobro.

* * * / * * * *

Jacob Michael King je autor kog sam zapazio kao scenaristu filma CITY OF WOLVES, nastavka Stalbergovog MUZZLE tako da sam odmah morao da vidim i njegov puni autorski showcase u no budget filmu CAVIAR.

Ovaj film je izveden u found footage formi i najbolji je kada se bavi dramskim scenama, odnosno dramskim kofrontacijama junaka. U svoja 83 minuta, ima barem dve odlične čisto dramske scene, veoma uspele situaciono i duhovite u glumačkoj igri.

Nažalost, kada se okrene onome što mu je high concept a to je integracija materijala iz "drugih medija" kao što su deep fake, mock-podcasti i sl. postaje karikaturalan, neuverljiv, i praktično sve te elemente koristi iz kontre.

Umesto da je uzeo te mock materijale i njima pojačao utisak ubedljivosti svoje priče, naročito jer je dijegeza prilično uspela u pomenutim dramsskim scenema, on ih karikira do tačke da to postaje neki maltene naivni vid arhaične parodije.

U tom pogledu, film pada zapravo na onome gde je po definiciji trebalo da traži svoje adute a stoji solidno u onome što je trebalo da mu bude izazov.

Imajući u vidu da je CITY OF WOLVES prilično MAGA-adjacent, ovaj film je u suštini jedna opšta satira svih strana, no sad kad se celokupan rad ovog autora uzme u obzir, verovatno će nepravedno biti otpisivan kao MAGA pokušaj, što realno nije.

* 1/2 / * * * *

Prošli film Edgara Wrighta imao je neke dosta krupne probleme, međutim, krajnje pojednostavljeno rečeno - imao je dosta briljantnih sekvenci i dosta delova u kojima je funkcionisao.

Ipak, LAST NIGHT IN SOHO je uprkos kvalitetima bio razočaranje za pažljive gledaoce i poštovaoce ovog autora jer je bio slab u segmentu u kom je on najjači, to je forma.

THE RUNNING MAN ipak nije mogao biti najavljen ovim posrnućem jer dok je Wright tumara kroz LAST NIGHT IN SOHO evidentno nejednako zainteresovan za sve neophodne aspekte filma, ali sa sposobnošću da izgura dobar deo kako treba - ovo je pad jer ovo je film u kom praktično ništa ne valja.

Zamisao da se rimejkuje THE RUNNING MAN kao Glaserov film odnosno Kingov roman je pogrešna jer je tema bila potrošena još kad je to priređeno za Arnolda. Isto tako taj loš film bio je dosta zastareo idejno pa i u pogledu tehnologije koju prikazuje još tada. Paradoksalno jedini istinski novum iz toga filma ovde je iskorišćen do besvesti a to je deepfake tehnologija. Međutim, deepfake je nešto što mi imamo danas kao nešto što je svakodnevica junaka u srpskim serijama i prosto THE RUNNING MAN je kao zamisao apsurdno passe na svakom nivou i raubovan je do besmisla.

Ali, ako je nešto raubovano do besmisla upravo je Edgar Wright majstor koji to može da dekonstruiše i kroz iskustvo celokupne kinematografije a zatim i svog duha, dođe do neke formalne barem inovacije koja će svojom silovitošću osvežiti suštinu.

Ipak, deluje kao da taj Edgar Wright nije bio na setu ovog filma. Ovaj film je režirao neki Edgar Wright koji nije gledao Verhoevena i sve ostale filmove koji su u međuvremenu spajali satiru i visokooktansku akciju, koji nije mnogo razmišljao o tome kako osvežiti i celinu i detalje, koji je podlegao kolektivnoj iluziji da Glen Powell može zameniti Arnolda što je besmisleno u najavi čak i ako ste uvereni da je taj momak uopšte zvezda.

Ovaj film je režirao neki Edgar Wright koji zapravo nema nikakvu ideju kako da realizuje ovaj film i onda nabacuje masu scena jednu za drugom koje su pre svega neinventivne a što je najgore nisu baš genijalno realizovane. Film je sačinjen od polovnog zapleta, polovnih vizuala, polovnih mizanscena, koreografija i pokreta kamere, i jedine stvari koja je kudikamo dobra u filmu - polovne sadašnjosti koja čini tu potrošenu budućnost.

THE RUNNING MAN rimejk je sve ono što ne bismo očekivali da nam pruži Edgar Wright. Jedna kritika je rekla da je Wright ovde rimejkoval Arnoldov film pretvorivši ga u Brunov. Ja bih rekao da je ovde Wright rimejkoval Arnoldov film i pretvorio ga u isključivo Glaserov, dakle film u kome nema zvezde i samo je tu rukopis osrednjeg televizijskog reditelja.

Informacija da je David Ellison bio očajan kad je video ovo uneređenje motke potpuno je logična i ovu bruku je trebalo baciti na streaming da se ne uzurpiraju bioskopi bez razloga.

I prvi film je slabo zaradio za Arnoldove standarde a rimejk je težak promašaj, što bi verovatno bio i da je dobar ali ovako kao loš film to apsolutno zaslužuje.

Film je neosmišljen i estetski inferioran. Međutim, on je nažalost i jezivo glup a to su sve stvari na koje nas talentovani i oštroumni Wright nije navikao.

* * / * * * *

James Cellan-Jones, veliki britanski televizijski reditelj, danas verovatno najpoznatiji kao otac reditelja Simona Cellan-Jonesa, režirao je televizijski film DR WATSON AND THE DARKWELL MYSTERY koji je napisao Kingsley Amis, oslonjen na likove Arthura Conan Doyle.

U ovoj misteriji, Watson odlazi sam na imanje u unutrašnjosti da reši slučaj i... pa ništa, reši ga.

Kinsgley Amis je poznat po svom parodičnom stilu i nestašnom pristupu, međutim, u ovom televizijskom filmu neke naročite intervencije nema izuzev što je sve veoma relaksirano u domenu misterije i dedukcije, do tačke da u nekom trenutku malo i zaboravimo koji žanr zapravo gledamo. I to je verovatno osnovna Amisova intencija i parodična intervencija. Watson dolazi da reši slučaj sudije kome se preti i onda se zapravo čekaju zločin i počinilac i rešavaju nekim naivnim i nesofsticiranim deduktivnim tehnikama.

Osim što je dekonstruisao Holmesa time što je napravio celinu gde je on na odmoru a stvar rešava Watson koji to ne ume, i pokušao da se izmakne strukturi misterije, prilično neuspešno, Amis nije ovde pružio ništa drugo.

SIRAT je film u kom se prvi kadar koji ima neke veze sa pričom desi u sedmom minutu filma. Doduše, kako je ovo evropski fondovski film, bar minut i po prođe u nabrajanju svih fondova koji su ga pomogli. Dakle, recimo u petom-šestom minutu "krtine" imamo prvi kadar koji ima neke veze sa pričom.

Naravno, film ne mora imati priču, ili može da je ima ali da mu izraz ne bude narativan. Međutim, SIRAT zapravo jedino što ima je priča i bez tog pripovedačkog okvira koji je mahom situacioni, zapravo nema filma.

U jednoj kritici neko je poredio SIRAT sa Cluzotovim masterpisom LA SALAIRE DE LA PEUR. To poređenje je kao da uzmete film sa Radošem Bajićem u kom Sekula vozi moped i uporedite ga sa TERMINATORom 2 jer u njemu dečko vozi kros-motor.

U filmu postoji jedna scena nekakve napetosti, koju u toj fazi ove gledalačke agonije više ni ne znamo kako da percipiramo - kao metaforu ili kao suspense, u tom trenutku odavno ne znamo šta gledamo, koja bi mogla nekoga eventualno u šali podsetiti na Cluzota, ali navesti taj film u bilo kom kontekstu kao referencu pokazuje da živimo u vremenu kad se zaista debili bave filmskom kritikom u uticajnim reputacijom, jer prosto to je postao neplaćen posao i njime se bave neki grebatori u potrazi za akreditacijama i smeštajem.

Jedna kritika naravno ne znači ništa, ali može poslužiti da konstatujemo u kom stepenu debilizacije recepcije filma mi egzistiramo i kako to utiče na stepen debilizacije produkcije.

Ono što je najtužnije od svega jeste činjenica da je sve što gledamo u ovom filmu bajato. Ovako nešto je stilski snimao recimo Ulrich Seidl u svoje vreme u svojoj trećesvetskoj fazi. S podelom u kojoj se ne zna ko je vizuelno i glumački odvratniji, da li Sergi Lopez, šmirolog za kog sam mislio da smo ga prebrinuli pre dvadesetak godina ili intencionalno skupljena podela nekih inkluzivno skupljenih građana koje su očigledno namerno birali da bi film "začudan" i sirov, SIRAT valjda želi da bude provokativan jer publika zbilja odavno nije videla neke raspade u kadru.

Kad je počeo film, pala su mi na pamet dva francuska filma iz Audiardove orbite, kao superiorni primerci. Do kraja filma iskreno bilo me je sramota što sam uopšte pomislio da se SIRAT sa bilo kojim od njih može pominjati, makar i kao loš primer.

Činjenica da je Mendoncin film u igri za "oskara" predstavlja sjajan uvod i za SIRATovo uključivanje u istu tu konkurenciju. To su filmovi koji zbilja zaslužuju da se nadmeću.

* 1/2 / * * * *

Kelly Reichardt je zanimljiva autorka koja još uvek do sad nije snimila nešto što bi je kvalifikovalo za najvišu ligu ali ni nešto što bi je skroz izbacilo iz te trke.

Njen ovogodišnji kanski učesnim THE MASTERMIND počinje vrlo zanimljivo - kao egzistencijalistička priča o propalom studentu istorije umetnosti koji životari sa suprugom i dvoje dece, nezadovoljan sobom. Kada primeti da lokalni muzej nema nikakvo ozbiljno obezbeđenje, organizuje dva lokalna propaliteta da ukradu neke vredne slike.

Muzej zbilja nema obezbeđenje ali mali grad ima policiju i trećerazredne lopove tako da je glavni mastermind iz naslova brzo prepoznat.

Glavni junak se daje u bekstvo i tokom njega sreće ljude sa kojima je odrastao i koji su ga formirali a sada su u različitim stadijumima pristajanja ili sukoba sa društvom.

THE MASTERMIND počinje zanimljivo, kao studija malograđanske učmalosti koju propali student umetnosti koji je sebe video na nekom mnogo zanimljivijem mestu, pokušava da prevaziđe čineći zločin, ovog puta krađu umetnine. Ta transgresija gde je on sposoban da "oživi" čineći nešto što vidi kao victimless crime, trenutak u kom čovek da bi se pokrenuo krši zakon i radi nešto zabranjeno,velika je vrednost filma. I uostalom nešto što odavno naglašavam kao čest nedostatak savremenih krimića kod kojih su transgresivni heroji često "premotivisani" životnim okolnostima.

Međutim, zlločin kao i filozofija najbolje nastaje bez prinude, u plemenitoj dokolici.

Ipak, kad u drugoj polovini, THE MASTERMIND postane elegija o tome kako svet u koji je junak želeo da se "vrati" zapravo više ne postoji, i odbacuje ga, film gubi svoj cilj.

Kelly naravno nije rediteljka kod koje priča ima klasičan pripovedački zamajac. Ipak, THE MASTERMIND u drugoj polovini zaista deluje dezorijentisano, i svoju emociju razočaranja kanališe u ispraznost, završavajaću se bitno lošije nego što počinje.

Ovo je film od koga sam imao izvesna očekivanja, i uprkos tome što su delimično ispunjena, i što nisam zadovoljan, ovo ipak jeste film "Kelly Reicherdt i t najboljem smislu te reči.

* * / * * * *

GANG BOYS koji je imao još nekoliko alternativnih naslova kao što je SKINS ili SKIN GANG izašao je između ROMPER STOMPERa i AMERICAN HISTORY X koji predstavljaju svojevrsne vrhunce ili bar standard kad je reč o prikazivanju skinheda na filmu.

GANG BOYS naravno nije bitan film o ovoj temi i dotiče je se u suštini sporedno, mada ne onoliko bez ambicija koliko bi se očekivalo.

Wings Hauser je u Srbiji shvaćen kao desni reditelj ali on je u suštini više bio neko koga zanimaju exploitation priče o junacima koji su svojeglavi usamljenici. U ovom film koji je režirao i izneo kao glavni glumac, on igra policajca alkoholičara koji se iz Meksika vraća porodici u Los Anđeles jer mu je banda skinheda koja teroriše narod oko Hollywood Boulevarda prebila sina homoseksualca.

Odlazi da se osveti i ne uspeva jer je naravno nesposobna pijandura. A onda sa svojom ženom koju igra Hauserova tadašnja partnerka Linda Blair, popravlja odnose, prestaje da pije i prihvata sina sa njegovom seksualnom orijentacijom.

Na kraju, odlazi sa celokupnim komšilukom da isprebijaju bandu skinheda.

I praktično, to je to što se tiče akcije, dakle, ovo nije ni blizu očekivanog DEATH WISH derivata u kom Hauser čisti ulicu od bandi. Zapravo, on ovde najviše vremena provodi dolazeći sebi i potom mobilišući komšiluk da putem dizanja kuke i motike počisti bandu.

Ono što najbolje ilustruje ovaj film je činjenica da traje oko 86 minuta a od toga dva-dva i po minuta imamo softkor montažu u kojoj Hauser vodi ljubav sa Lindom Blair kad se "tata i mama" pomire.

Što nas dovodi do onoga što je u filmu na jedan začudan način zanimljivo, i što čini Hauseove filmove generalno uvek zanimljvim za gledanje (iako ja zapravo nisam baš prava adresa za njegov rad koliko bi se očekivalo).

Dakle, njegovi filmovi čak i kada nisu dobri (a uglavnom je tako) imaju neki neobičan integritet i tu centralnu ulogu koju igra on gde vidimo da je on zapravo glumac koji nadrasta okvire u kojima radi.

Ovde taj glumački zadatak ima Wingsov sin Cole, danas jelte veoma poznat kao protagonista serije YELLOWSTONE koji se toliko omilio gledalištu da dobija i svoj spin-off.

Elem, Cole Hauser igra vođu skinheda, i Wings provodi neobično mnogo vremena prikazujući tu grupu, na jedan fetišistički način, bavi se njihovim koncertom, njihove prostorije smešta u jedan veoma dizajniran prostor koji dobija jednu meta-dimenziju jer je njegovo postojanje praktično u domenu nemogućeg. I tu on snima nekoliko sekvenci u kojima želi da zabeleži tu ritualnost, fetišizam i u suštini (homo)erotičnost skinheda.

On nikada ne uspeva da to artikuliše na način kako je to napravio Tony Kaye koji je uz pomoć scenarija Davea McKenne i glumačke igre Edwarda Nortona izgradio svet koji zavodi mlade ljude na uključivanje u bandu. Ali, deluje mi da je Wings Hauser želeo da napravi tako nešto.

No, Wings je platio cenu svom robovanju exploitationu, i na kraju, evidentno je da je imao neku nad-žanrovsku viziju ali nije do kraja realizovao ni nju, ni onu usko žanrovsku.

Iako izašao 1994., film u slici ima nekog old school 80s vajba i imajući u vidu budžet ima film look koji više vuče na bioskop nego na straight-to-video.

Hauserov film može da nagradi gledaoca specifičnog senzibiliteta ali generalna publika će ga videti kao nešto apsolutno kretenski.

* 1/2 / * * * *

Angel Studios je posle solidnog rezultata sa ambicioznim filmom BONHOEFFER koji je naišao na prilične kontroverze, izašavši u najvećoj histeriji liberala zbog izbora Trumpa, na kraju morao da bude ispraćen i disclaimerom ekipe koja je dokazivala da ovim naslovom ne daje nikakve čudne ideje gledaocima sa desnice, kojima se obraća program ove kuće.

Sam film se ispostavio kao benignije delo nego što su ga predstavljali.

TRUTH AND TREASON nije naišao ni na kakve kontroverze. On postoji u dve varijante, kao film i kao mini serija od četiri epizode. Ja sam gledao film i ne znam da li je nešto od ovoga o čemu sad govorim razrađeno u seriji.

No, film je film, i bavimo se njime.

Dakle, ovo je slično kao BOHNOEFFER, biografska priča o religioznom čoveku koji se opire Hitleru. Čini mi se da je Angel Studios u tome prepoznao neki podžanr, da li iskreno ili kako bi se profilisao u odnosu na deo ekstremne desnice koja je zauzela drugačiji stav ili nema stav o Hitleru. Ipak, obrni-okreni BONHOEFFER je bio ozbiljnija produkcija, režirao ga je Todd Komarnicki koji ima iskustva i imao je nekih poznativh glumaca da mu daju težinu. Ovaj film deluje kao jedan bitno jednostavniji follow up sa britanskom ekipom koja snima u baltičkim zemljama.

Helmuth Huebener je dosta jasniji slučaj od Bonhoeffera kod kog je predmet kontroverze bilo to kako religiozan čovek, sveštenik, uzima oružje protiv Hitlera. Ovde imamo slučaj momka koji je religiozan ali nije sveštenik koji je prepoznao da je Hitler jedna štetna pojava i krenuo da širi letke protiv njega, usput radeći kao pripadnk Hitler Jugenda u administraciji.

Slično Bonhoefferu kog je u Toddovom filmu formirao boravak u Americi, ovde imamo glavnog junaka Mormona, dakle pripadnika jedne američke denominacije, koja je u Nemačkoj bila tretirana kao sekta kod Hitlera a pre toga u 19. veku i početkom 20. sve do kraja Velikog rata bila zabranjena.

Dakle, Helmuth Huebener je heroj mormonske crkve, i tu je ključ kako je on zainteresovao Angel Studios koji su inače kuća koja naginje ovoj denominaciji.

No, mormoni u nacističkoj Nemačkoj su kontroverzna tema. Film tu nešto prikazuje, nešto ne. Prikazuje kako su sveštenici pozivali vernike da se pokore vlasti, pa ako je to Firer onda je to Firer. Isto tako, prikazuje da je njen član učesnik Hitler Jugenda ali ne i da su deo svojih omladinskih aktivnosti u jednom trenutku bili primorani da preliju u HJ. Ne prikazuje da su nacisti i mormoni delili interesovsanje za fizičku kulturu, sport i eugeniku. I konačno, ne prikazuje da je Helmuth bio ekskomuniciran iz crkve kada je osuđen, pa tek posle vraćen i slavljen kao mučenik.

Sasvim je moguće da je sve ovo prikazano u seriji jer ne mogu da kažem da su sve kontroverze prećutane. Štaviše, scene mormonskih propovedi u kojima se vernicima objašnjava da smanje doživljaj oko opiranja vlasti deluju nimalo laskavo za ovu crkvu. No, u filmu nekih stvari nema.

Ključni problem u tom verskom aspektu jeste to što ovde ne vidimo da je Helmutha versko nadahnuće uvelo u otpor Hitleru. U ovom filmu on deluje kao mladić koji iako je socijalizovan po standardima Rajha prosto vidi da je to sve bezveze i opire se, a samo sticajem okolnosti je mormon.

Inicijalni otpor kod njega zapravo kreće kada mu je drug koji je delom Jevrejin odveden u logor, i u tom pogledu, film je atipičan za Angel Studios jer zapravo ne ističe u punoj meri versku motivaciju junaka.

Matt Whitaker snima film dosta ravno i bez neke dinamike. Upoznaje nas sa likom pripadnika policije koji juri neprijatelje države, brutalnog operativca ali i nežnog porodičnog čoveka koji posle stradanja porodice u bombardovanju postaje "mekši" pa ipak nedovoljno da Helmutha i njegovu družinu ne istera na čistac.

Međutim, ni Helmuth koji ide pravolinijski i bez mnogo dilema ka svojoj herojskoj smrti, tako ni policajac sa složenijom putanjom ne stvara dinamiku.

Otud, film je možda prećutao ponešto, a ponešto i hrabro rekao spram svojih finansijera, ali ono što nije dobro sproveo je osnovna priča.

Naprosto, TRUTH AND TREASON je ravan film koji me je jedino podsetio da iznova pogledam SWING KIDS i malo ga se podsetim.

* * / * * * *

Legendarni Leo McCarey imao je manje poznatog brata Raya koji je takođe bio reditelj.

Ray McCarey snimio je za RKO jedan izvanredan B-film pod naslovom PASSPORT TO DESTINY u kome naivna služavka, ubeđena da ima amajliju pokojnog muža koja je štiti od zla, odlazi u Berlin da ubije Hitlera, u čemu umalo uspeva.

Ovo je komični triler koji traje malo preko sat vremena a u glavnoj ulozi je Elsa Lanchaster koju sam voleo u Wilderovom WITNESS FOR THE PROSECUTION i ovde je ona ništa manje briljantna kao naivna ali domišljata služavka koja praveći se da je gluvonema uspeva da se infiltrira u sam vrh Rajha i da postane čistačica raznih kancelarija pa i Firerove.

Na tom putu sreće poštenog Nemca, ratnog heroja koji je ustao protiv Hitlera, britanskog izdajnika koji se obraća na radiju i zovu ga Lord Haw, što je direktan prikaz čuvenog Lorda Haw-Hawa, ozloglašenog glasa koji se sa nacističkog radija obraćao Englezima i za kog se misli da je zapravo legenda iza koje stoji više ljudi, od kojih su barem dva pogubljena za izdaju kasnije.

Film je jednostavan, dinamičan, duhovit i izvlači maksimum iz Else Lanchester koja je okosnica filma. Iako silom prilika i same forme, vezan za nekoliko objekata, izgleda dinamičnije i raskošnije od mnogih produkcija ovog tipa.

Treba imati na umu da je ovo film o ratu koji stoji dan-danas, i posebno je zanimljiv zbog akcenta koji je stavljen na Lorda Haw-Hawa kao dijaboličnu ličnost čiji je uticaj na britanski auditorijum svakako prevazilazio njegovu realnu ulogu. Međutim, čak i da vas taj detalj ne zanima, svejedno PASSPORT TO DESTINY je izvanredan mali film.

* * * 1/2 / * * * *

NOW YOU SEE ME NOW YOU DON'T je u pogledu imena reditelja i scenarista koji su umešani možda i najjači deo u ovom serijalu.

Nažalost, Ruben Fleischer i scenaristički duo iz ZOMBIELANDa koji čine Paul Wernick i Rhett Reese nisu doneli ono što bih očekivao od njih.

Fleischer je prekaljeni profesionalac čiji opus meni izuzev filma GANGSTER SQUAD nije previše ubedljiv, pa u tom pogledu mogu reći da ja više "znam" da on može da pruži dosta nego što je to zaista i uradio - odnosno u većini slučajeva nije. Međutim, u dobrim primerima svog rada, uspevao je da napravi nešto visokoestetizovano. No, ovog puta rekao bih da je u ono štimu u kom je bio kad je s Marky Markom i Tomom Hollandom snimao UNCHARTED koji je bio baš upečatljiv po tome koliko je prazno i neubedljivo izgledao, za Rubenove standarde.

U NOW YOU SEE ME NOW YOU DON'T nažalost, Ruben snima team up film koji je očigledno koncipiran tako da se "relativno brzo snime ljudi", i onda to sve izgleda neubedljivo i televizijski, čak i onda kad pokušava da bude maštovito. Za razliku od drugog dela gde je postojao grčeviti pokušaj da se dosegne prvi film, koji nije uspeo ali je bio respektabilan sav trud, rekao bih da ovde nema ni toga. Film je sav u proizvoljnosti, a iz tog anything goes aspekta nažalost ne proističe spektakl koji bi to nekako opravdao.

Wernick i Reese su pisali scenario za Bayov film 6 UNDERGROUND, i kada sam ga gledao bilo je potpuno jasno da je to film koji referiše na NOW YOU SEE ME. U tom pogledu čini mi se da su oni pravi ljudi na pravom mestu kad je reč o ovom threequelu. Konačno, odluka dvojice scenarista sa takvom reputacijom da se upuste u threequel tuđeg serijala mnogo govori o tome da je njima ovo nešto što ipak koliko-toliko vole. Na scenariju su potpisani još i Michael Lesslie ispred njih i Seth-Grahame Smith iza. No, četiri pisca scenarija uz još jednog autora priče, nisu napravili film koji ima išta upadljivo dobro. Niti je jak kao celina, niti ima senzacionalan zaplet, niti unutar scena vrca od duhovitosti.

Ova vrsta high concept filma često nastaje uporedo sa izborom lokacija i smišljanjem kaskaderskih tački, pa samim tim scenaristi ponekad ne mogu da imaju punu kontrolu nad celinom. Međutim, mikro nivo bi samo sa Wernickom i Reeseom trebalo da puca od kvaliteta i humora. Ali, nije tako.

Ovaj film je mlak, i naprosto sad kad su tu svi iz ekipe, iz Jesse Eisenberg i Woody Harrelson i Isla Fisher i Lizzy Caplan i Dave Franco plus Justice Smith i još par mladih glumaca, teško je da to bude slabo. Lang grab je preveliki. Naročito jer je Rosamund Pike naročito samouverena kao južnoafrička negativka, i osećamo kako se nije namirila u svom jedinom Bond-nastupu. Ipak, priča i akcija u kojoj ovi ljudi učesvuju ne dobacuje do njihovog potencijala, premda ne može se osporiti da su na ekranu svi delovali raspoloženo da daju sve od sebe. No, niko im to nije tražio.

Posle prvog filma koji je prijatno iznenadio, i drugog koji je grčevito želeo da ga isprati po tonusu ali nije, dolazi treći film u kom imamo elitnu ekipu, i ispred i iza kamere, ali u ishodu imamo jednu komociju da ne kažem lenjost uz kakvu se ne pravi ovaj tip blokbastera.

Na papiru, ova imena bi garantovala uspeh. Wernick i Reese su koliko iste sezone imali film EENIE MEANIE, kao producenti, a koji je doktorat u domenu filma "velike pljačke" u odnosu na ovo. Ako gledamo imena, ovde nema slabog mesta, međutim, dešavanja na ekranu to nisu ispratila.

* * / * * * *