ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pročitao sam kolekciju James Bond 007: Your Cold, Cold Heart izašlu krajem proleća ove godine a koja sakuplja svih šest delova istoimenog miniserijala što je Dynamite Entertainment izdavao od Januara 2024. pa do polovine te godine. Dynamite se poslednjih godina vrlo pristojno stabilizovao kao izdavač koji pažljivo i sa merom rukuje raznim licenciranim propertijima, od Alicea Coopera, do Zorroa, da tako kažemo, uključujući i Diznijeve IP-jeve kao što je Darkwing Duck, howardovski swords and sandals fentezi kao što je Red Sonja, Sherlocka Holmesa, Kiss, Terminatora, Vampirellu, Thundercats... Ono što vredi pohvaliti kod ove firme je to da njihov rad sa ovim predlošcima nije puka komercijalna eksploatacija sa najnižim nivoom ulaganja gde će reputacija licence – kakva je, takva je – uraditi većinu posla a kreativni rad će se nisko vrednovati. Vampirella i Red Sonja, na primer, imaju svoje najkonzistentnije ambiciozne periode baš tokom svog života na Dynamiteu, a i James Bond je dobio vrlo korektan tretman.



Poslednji put kada sam pisao o Jamesu Bondu, a to je bilo negde kada je Dynamite započeo sa eksploatacijom licence pre skoro pune decenije, pisao ga je Warren Ellis, još uvek neosramoćen u industriji i prihvatljiv kao čovek čiji će prepoznatljivi blend engleskog cinizma, kinematske akcije i antropološkog pesimizma biti pogodan za ovaj IP. Filmski James Bond je zahvaljujući svom blokbaster statusu dugi niz decenija bio praktično porodična zabava – pogotovo u vreme kada ga je igrao Roger Moore – i mada je u filmovima sa Danielom Craigom napravljen svestan napor da se skrene ka mračnijem, nihilističkijem pogledu na svet, pumpajući izvorni Flemingov hladnoratovski pesimizam steroidima i testosteronskim injekcijama i puštajući krv da slobodno pljušti po ekranu, ovi su filmovi, nakon Casino Royale mahom bili slabi, dosadni, strašno uozbiljeni a bez dovoljno metaforičkih varnica da iz njih zapršte kad je najpotrebnije. Naravno to da je ovo po definiciji bila skupa franšiza akcionog spektakla i egzotičnih lokaliteta i da ste morali da kombinujete ultra hi-tech maštarije i visokobudžetni prodakt plejsment sa svetonazorom tajnog agenta koji je pre svega SNALAŽLJIV i istovremeno lišen empatije nije pomoglo da ovi filmovi nađu svoju pravu radnu temperaturu uprkos sve većim budžetima koje je MGM bacao na njih. Naravno, onda je MGM otišao na doboš, danas je to samo brend u porfoliju Amazona i videćemo ko će biti sledeći Bond (moj glas, ako se iko interesuje bi išao Stevenu Heu. DON'T @ ME!!!!!!!!!!).

No, stripovi su, zahvaljujući svojoj srazmerno niskoj ceni produkcije uvek imali više slobode da rade izvan korporacijskih stega i eksperimentišu sa tonom i sadržajem, tako da se nakon Ellisovog rada na Bondu izređalo dosta scenarista vrlo respektabilne reputacije (Andy Diggle, James Robinson, Jody Houser, Christos Gage, Jeff Parker, Benjamin Percy...) i uglavnom je držan ton ozbiljne, mračne, gritty trilerske drame sa snažnim posthladnoratovskim, još uvek paranoičnim tonovima i mnogo nihilističke filozofije kako, eto, ljudi koji štite mir i poredak moraju da rade i mnogo gadne stvari mnogo gadnim drugim ljudima da bi se taj mir i poredak koliko-toliko sačuvali.

Skoro da je i šokantno da je Garthu Ennisu James Bond 007: Your Cold, Cold Heart prvi put da piše Jamesa Bonda, imajući u vidu da je irski scenarista radio sa nekim zaista ikoničkim britanskim propertijima u svojoj karijeri kao što su Judge Dredd, Rogue Trooper, Strontium Dogs, Hawk the Slayer, Johnny Red, naravno Dan Dare... No, valjda čak ni tako prolifičan autor poput Ennisa nema više od 24 sata dnevno na raspolaganju pa je James Bond, eto, stigao na red tek 2024. godine. Naravno, Ennis sa Dynamiteom ima dugu i plodnu saradnju, uključujući antologijski serijal Battlefields – i sam inspirisan starim britanskim ratnim strip-magazinima kao i Johnny Red – ali naravno i brutalnu superherojsku satiru The Boys koje je nakon što je započeta na Wildstormu promptno oslobođena jer verovatno Dan Didio nije bordu direktora u DC-ju uspeo da objasni zašto firma objavljuje strip koji maltene bukvalno crta kurčeve po facama njenih najvećih superheroja.



Poenta je, da se ne rasplinemo, da je Ennis istorijski bio JAKO dobar za Dynamite (i objavio zapravo najveći broj svojih DOBRIH stripova u poslednjih desetak godina baš kod ovog izdavača) a da su onda i oni dobri prema njemu i to da su se na kraju zvezde poklopile i Ennis je dospeo da piše Jamesa Bonda je bila praktično istorijska neminovnost. Za crtača na James Bond 007: Your Cold Cold Heart je odabran Rapha Lobosco, ne samo zato što ovaj čovek živi u Dablinu već pre svega jer je on već radio Jamesa Bonda za Dynamite i njegov gritty, pomalo prljavi stil odgovara stripu koji treba da bude najmračniji – ali potencijalno i najsuvlje crnohumorno duhoviti – strip o Jamesu Bondu u recentnom sećanju. Kolore je radio Jorge Sutil, Dynamiteov pouzdani, dugogodišnji saradnik i Španac je Loboscov crtež veoma oživeo i dinamizovao snažnim, moćnim tonovima, dajući povremeno malo i krutim kompozicijama dobru kinematsku energiju. Letering je radio još jedan pouzdani šljaker, Rob Steen i James Bond 007: Your Cold Cold Heart možda nema look and feel nekakve najvisokobudžetnije strip-produkcije koju Amerika poznaje ali je ovo vrlo pristojan ,,B" rad u nekakvoj krajnjoj analizi.

Odmah da ovde budem najjasniji što mogu: James Bond 007: Your Cold Cold Heart je strip koji amplifikuje mnoge loše dimenzije savremenog Gartha Ennisa ali ni slučajno nije među njegovim najgorim radovima u poslednjih nekoliko godina. Nije ni među najboljim, naravno (tu su ipak njegovi ratni stripovi i dalje neprikosnoveni i da oće bog da nas pogleda da samo njih radi PREPORODILI BISMO SE KAO ČOVEČANSTVO), a ako ne volite tu neku recentnu fazu Jamesa Bonda (dake, onu koju je začeo film Casino Royale pre, uh, evo, sad će još malo dvadeset godina), u kojoj se dosta eksplicitno radi sa idejom da je James Bond možda i psihopata, ali da je baš zato tako efikasan u onome što radi, ovaj strip će vam verovatno izazvati konvulzije.

Ennis ovde gleda da radi na nekakvom secištu mračne trilerske drame u kojoj tajni agenti raznih zemalja vode tajne ratove praktično iza naših leđa i ginu anonimno i grozno da bi svet prespavao još jednu mirnu noć, i mračne komedije u kojoj glavni junak ima spremnu foru i perfektni oneliner da ih ispali u najzajebanijim trenucima u kojima bismo se mi ostali SMRZLI. Prigodno, strip se i bavi smrzavanjem, nekom vrstom eksperimentalnog sueproružja koje su razvijali Sovjeti, pa ga od njih preoteli Britanci pa se tu onda desila sabotaža i krađa i Bond je taj koji jedini može da raščivija je li unutar MI6 smeštena neka vrlo dobro skrivena krtica i kako uopšte da krene da traži ukradenu eksperimentalnu dokumentaciju i uzorke kad su svi koji su bili povezani sa projektom mrtvi.



Scenario nimalo prikriveno obrazlaže da je zaista samo Bond taj koji ima šansu da ikako pronađe trag sabotera na ime svoje drugačije psihologije. M veli da Bond naprosto vidi svet drugačije, ali ovde se ne radi samo o dobro izraženom deduktivnom čulu, James Bond na kraju krajeva nije Šerlok Holms, koliko o tome da Bond sumnja u sve i svakoga, ne veruje nikome i uvek će biti ne samo na oprezu već i spreman da muči i ubije ako treba i dobroćudnu staricu koja u parku hrai golubove, ako posumnja da ima kritična obaveštajna znanja.

I onda je ceo strip nekakva serija Bondovih dolazaka u kontakt sa ljudima koje će na kraju mučiti, ubiti ili i jedno i drugo. I sad je to jedna nezgodna situacija za čitaoca. Sa jedne strane, impuls je da ovaj ultranasilni, vrlo sociopatski strip sa Bondom koji ispaljuje neke dobre prijave u replikama, ali je na momente bližu Punisher MAX-u iz vremena kada ga je pisao Ennis, dakle da taj strip nazovete satiričnim. Na kraju krajeva, on počinje – kao i svaki klasični JB film – set pisom koji nema veze sa ostatkom priče i zapravo je povezivanje preostalih niti neke prethodne priče, a koji je eksplicitno ispisan satirično, sa narko kartelom ofarbanim snažnim etničkim tonovima i pokoljem koji će Bond izvesti sa sadističkim uživanjem. Ali onda čitate ostatak stripa i shvatite da se Ennis i dalje zaista loži na te ultramaskuline, ultramačo stereotipe (setimo se koliko je John Wayne bio bitan simbolički element Preachera) i da to kod njega nije ironično.

Štaviše, kada je Ennis pokušao da ironizuje svoj odnos prema džemsbondovskom arhetipu, dakle prema figuri koja u ime imperijalne vlasti ubija i jebe bez kažnjivosti dobili smo jedan od najgorih stripova koje je ovaj scenarista ikada uradio (Jimmy's Bastards, dakako) i onda je James Bond 007: Your Cold Cold Heart ipak bolji strip time da makar Irac može da iživi svoje hipermaskuline fantazije a da ne smišlja načine kako da ih maskira u satiru. Naravno, to ne znači da je ovo i DOBAR strip, ali on ima relativno zanimljiv zaplet i radnju gde Bond ide od lokacije do lokacije, uključujući svemirsku stanicu u orbiti i tamo se sureće sa zaverom i velikim rizicima koje mora da rešava svojom snalažljivošću i beskrupuloznošću koja garantuje da će na kraju svakog sukoba on biti taj koji stoji na dve noge, ma koliko da su svi izgledi na početku bili protiv njega.

I ima tu tog nekog izvornog ,,stripovskog" uzbuđenja, bilo u toj epizodi u Zemljinoj orbiti gde imamo superiorno osmišljenu horor-scenu sa otrovnom zmijom u kosmonautskom skafanderu, bilo u set-pisu na Bliskom istoku gde Bond mora da se suoči sa dva teško naoružana ruska helikoptera a on samo sa pištoljem u ruci. Lobosco radi sve ovo sasvim korektno, potpomognut vrlo solidnim Sutilovim kolorima, a kombinacija vrlo nasilne akcije (sa sve telima iskidanim na pola, sečivima koja probadaju lica i okeanima krvi) i crnohumornog, ciničnog teksta u dijalozima radi posao.



No, naravno, u nekom trezvenijem pogledu na stvar, ovo je strip gde je već i crtež pre svega funkcionalan i Loboscove karakterizacije su jednodimenzionalne, ne ikonične, već u najboljem slučaju stereotipne, a vizuelni spektakl jeste, pa, spektakularan, ali nije nužno ,,režiran" na memorabilne načine. A u samom tekstu i radnji vrlo brzo se oseti zasićenje tim glavnim junakom koji je (u najboljem slučaju šarmantni) psihopata koji ne da nema nikakav problem sa ubijanjem već to radi onako kako bi neko drugi počupao korov i ostavio ga da leži na tlu da truli. Istina je da su ljudi u ono vreme dosta gunđali kako je Mooreov James Bond isuviše goofy i da je franšizu fatalno razdvojio od njenog gritty hladnoratovskog jezgra, ali Moore je ovom liku dao i humanost i empatiju što su kod Fleminga, ne zaboravimo, izvorno postojali. Takođe, oni su nekada postojali i u Ennisovim protagonistima.

U kontrastu sa tim, James Bond 007: Your Cold, Cold Heart je zaoštravanje post-casinoroyaleovskog Jamesa Bonda do paroksizma. On nije dosadan, razvučen i filozofski jalov kao što je bila većina post-campbellovskih filmova ali nije ni neko remek-delo špijunske literature – makar na planu zapleta i radnje – a i sam ima na kraju prilično zamornu filozofsku dimenziju u kojoj je psihopatsko nasilje temperirano ,,humorom" kako bi bilo probavljivije (sa sve Ennisom koji ne može da izdrži a da ne ubaci prilično krindži anti-woke foricu već u prvi set pis i podseti nas koliko se filozofski srozao poslednjih godina) ali na kraju ostavlja dosta gorak ukus u ustima. No, ako ste neko ko MORA da pročita sve vezano za Jamesa Bonda ili, kao neki od nas, sve što uradi Garth Ennis, ovo je manje bolno iskustvo od nekih drugih Ennisovih stripova pa izvolite do Dynamiteovog sajta po kolekciju ili dvije.

Kao četrdesetčetvrto izdanje u Ultimativnoj kolekciji grafičkih novela, a koja je, da podsetimo zaboravne, u realnosti serijal od stotinu isključivo Marvelovih vrhunskih* grafičkih romana**, u Oktobru ove godine je izdavač Hachette izdao prilično infamozni Vulverin: Starac Logan. Dosta toga o mojoj istoriji sa ovim stripom govori činjenica da sam se, videvši ga na rafu prodavnice u kojoj kupujem stripove, ozbiljno štrecnuo i osetio simptome praktično posttraumatskog stresnog poremećaja. Jebotebog, rekao sam sebi, hiperventilirajući kao da su mi upravo rekli da ponovo moram da idem da odslužim vojsku, zar se nikada nećemo osloboditi ovog JEBENOG govneta od stripa?
*Ehhh, barem pola izdanja u ovoj ediciji bih opisao kao loše, barem četvrtinu kao ne naročito dobre ali čitljive i značajne, a možda četvrtinu kao blizu vrhunskog
**Ovo je, pak, uglavnom sasvim netačno, jer se uglavnom radi o kolekcijama miniserijala, ili samo kolekcijama delova tekućh serijala koji MOŽDA tvore nekakvu zaokruženu priču, ili, kao u slučaju Osvetnici protiv X-mena, kolekciji gomile stripova koji su delovi company crossover događaja i zapravo su skup manjih priča u okviru jedne velike



Old Man Logan se pokazao kao veoma žilav lik koji je daleko nadrastao svoj inicijalni narativ – prikazan baš u ovoj kolekciji – i imao dugačak i iznenađujuće plodan život u Marvelu godinama nakon što se taj inicijalni narativ (na jedvite jade) završio, produkujući ne samo vitalan – i, evo, do nekog svog kraja i neočekivano pristojan – tekući serijal, već i inspirišući i druge ,,old man" i ,,old woman" projekte u Marvelu (Old Man Hawkeye, Old Man Star-Lord, Old Woman Laura, Wastelanders), pa je čak i DC uzvratio sa Old Lady Harley. O Dead Man Logan, koji je bio samo završnica tekućeg serijala o Starcu Loganu sam ispisao i neke sasvim pozitivne misli i ovo je podsećanje da ponekada na đubrištu zaista može da izraste lep, mirisan cvet. No, Old Man Logan je, ma koliko da sam ga u svojim osvrtima na stripove iznova proglašavao za beznačajan serijal – u smislu da je tekući serijal bio tu samo da greje sedište dok ,,pravi" Wolverine ne oživi – imao i dalje efekte na popularnu kulturu, pa je jedini istinski dobar film o Wolverineu, naime Logan iz 2017. godine, bio eksplicitno inspirisan originalnom pričom o Starcu Loganu, onom koju je Hachette izdao u Oktobru ove godine na srpskom jeziku i koju sam MORAO da kupim iako mi je delovalo kao da bukvalno plaćam svom zlostavljaču da me još malo maltretira uprkos tome što je trebalo da smo se konačno rastali pre više od deceniju i po.

Jer, posle svega, Starac Logan, ova njegova originalna inkarnacija, jeste značajan strip i jeste, te davne 2008. godine tretiran kao događaj za sebe – nažalost, na štetu drugih stripova o Wolverineu, ali o tome malo niže – i pošto je produciran vrlo bogato, neću lagati, osećam sasvim visceralno zadovoljstvo u tome da u 2025. godini u ruci držim tvrdo koričenu, kvalitetno štampanu knjigu u kojoj su neki od najkrvoločnijih crteža što ih je Steve McNiven ikada nacrtao stavio na papir. Vulverin: Starac Logan je, da se niko ne zbuni, i dalje loš strip, ali jeste važan, uticajan strip čija istorijska uloga potvrđuje da ne morate biti dobri u onome što radite ako ste dobri u promovisanju onog što radite.

Takođe, da se neko ponovo ne zbuni, Steve McNiven je DOBAR u onome što radi (mada sam gledao šta sam pisao u vreme kada je Old Man Logan najavljivan, i vidim da sam tu gunđao kako mi McNiven nije omiljeni crtač ALI MOŽDA SAM GA POMEŠAO SA EDOM MCGUINNESSOM PA SLIČNA SU IM IMENA) i, uostalom, iz celog gornjeg opisa je valjda jasno ko je mastermajnd iza Starca Logana: Mark JEBENI Millar, naravno.



O Old Man Logan sam pisao čak tri puta za UPPS u vreme kada je to udruženje imalo sajt a ja na njemu nedeljnu kolumnu o stripovima. Prvi put odmah nakon najave, drugi put nakon prve epizode, treći put nakon sedme. Možda sam pisao i čevrti put, kada je konačno, petnaest meseci nakon sedme epizode, Marvel na jedvite jade izbacio osmu, završnu, kao poseban one-shot, ali nisam imao snage da tražim i tu kolumnu jer me je čitanje prve tri već bacilo u depresiju. Ispostavlja se da je Mehmet od pre deceniju i po već bio ozbiljno oštećen Millarovštinom i mada je i on na par mesta uredno podsetio čitaoce da u principu prilično voli škotskog scenaristu, reakcije na Old Man Logan su bile somatske i loše.

Da bi bilo jasno zašto je Old Man Logan bio ne samo loš strip čim se pojavio, nego loš strip koji sprečava dobre stripove da se pojavljuju i generalno skreće čitav medijum u lošem, smeru, vredi da se podsetimo na to da je Mark Millar 2008. godine bio jednako nepodnošljiv kao danas, samo je još tu nepodnošljivost mogao da sprovodi kurcem otvarajući vrata u Marvelu i odlučujući sam šta želi da radi. Kako to dosta često ide u industriji koja proizvodi popularnu kulturu, kreator koji je nekada bio originalan i intenzivan, u međuvremenu je postao slavan i razotkrio se kao narcisoidan a radovi su mu, što su urednici imali manje moći da na njih utiču, bilo sve gori, samozaljubljeniji i bljutaviji.

Millar je u 2008. godini već bio čovek koji je mitologizovao svoj sukob sa DC-jem i cenzuru njegovog rada na Wildstormovom serijalu The Authority i koji je, svestan da neće skoro imati prilike da radi za ovu kompaniju, uložio ozbiljne napore da se u Marvelu istakne kao jedan od ako ne najboljih a ono najčitanijih scenarista. Njegovi radovi u Ultimate univerzumu, na Ultimate X-Men i Ultimate Fantastic Four su bili eksplozivni i spektakularni – ako već nisu mogli da se pohvale velikom dubinom – a sa Ultimates su on i Bryan Hitch napravili jedan od najboljih stripova čitave Ultimate linije i udarili templejt za veliki deo onoga što će kasnije postati Marvel Cinematic Universe. Uz uspešan rad na Marvel Knights Spider-man, Millar je Marvelu dao dovoljno dobru prodaju i prostora u medijima da zaradi unapređenje u mejnstrim univerzum i šansu da napiše prvi godišnji company crossover posle više godina koji neće pisati Brian Bendis niti će on biti centriran na X-Men.

Civil War je bio STRAHOVITO uspešan projekat uprkos tome da je bio u principu loš strip i pored pisanja Wolverinea sa crtačem Johnom Romitom Juniorom koji je isto bio uspešan, spektakularan i visceralan, Civil War će Millara i McNivena koji ga je crtao, označiti kao Marvelove zlatne koke.

Međutim, istovremeno je Millar pravio velike uspehe i izvan Marvela. Njegov, kako sam ga i tada opisao ,,koncepcijski zanimljivi ali egzekucijski slabušni superherojski strip Wanted" za nezavisni Top Cow je nekako uspeo da postane neverovatno uspešan filmski blokbaster u režiji Timura Bekmambetova i Škotlanđanin je video da mu pisanje uspešnih stripova za Marvel nije endgame, već da bi ga fokusiranje na Marvel zapravo sputavalo.



Utoliko, Millar će već tada krenuti u snažno forsiranje svog creator-owned opusa, sa eksplicitnim ambicijama da mu stripovi budu adaptirani u filmove. Kick-Ass je bio prilično uspešan u ovome, kasnije će doći i Kingsman, a čak su i neki njegovi nedovršeni stripovi poput War Heroes uspeli da budu prodati Holivudu zarad ekranizacije (mada War Heroes, u skladu sa činjenicom da je Millar strip napustio posle, ako se ne varam dve ili tri epizode i nikada mu se nije vratio, nikada nije ni ekranizovan).

Potpuni prelazak u ekskluzivno creator-owned vode će se desiti tek nekoliko godina kasnije, jer je Millar procenjivao da mu rad za Marvel još uvek – reputacijski i finansijski – koristi pa je, nošen uspehom Civil War i tom svojom kurčevitom, narcisoidnom energijom sebi izboksovao da radi tekući serijal Fantastic Four, jedan od Marvelovih tentpole naslova, istorijski neizmerno bitan time da je kroz njega i utemeljena moderna Marvelova epoha početkom šezdesetih.

Fantastic Four je već nekoliko godina bio u priličnom kanalu i prodavao se više po inerciji nego zbog kvaliteta aktuelnih stripova. J. Michael Straczynski ga je pisao prilično kao od bede i slutim da je samo to da je u pitanju bio i dalje ugledni televizijski scenarista bilo zaslužno što ga Marvel nije mnogo ranije uklonio. Kada je JMS konačno otišao da radi nešto što će ga više ispunjavati, scenarističke dužnosti je preuzeo sjajni, neprežaljeni Dwayne McDuffie i ovo je bila jedna tiha, metodična renesansa. McDuffie se tek nedavno bio vratio pisanju stripova posle puno rada za televizijsku animaciju i njegov rad na Justice League of America u DC-ju i Fantastic Four u Marvelu je osvežio oba serijala, dajući im klasičan ,,stripovski" šmek, ali sa modernim senzibilitetom. Nažalost, ovo neće potrajati jer će McDuffie preminuo 2011. godine, dan nakon svog 49. rođendana zbog komplikacija tokom operacije na srcu.

Neću da tvrdim da je Millar kriv i za preranu smrt prvog afroameričkog scenariste koji je radio glavni serijal Fantastic Four, ali nikada nisam prestao da ga krivim za to što je ponudio svoj pič Marvelu za ovaj strip i time McDuffieja praktično izurao sa serijala. Millar i Bryan Hitch – dakle ekipa koja je radila proslavljeni Ultimates – kao autori Fantastic Four je bio prejak marketinški volej da bi ga Marvel odbio.



Taj Fantastic Four je bio smeće. Pristojno nacrtan, naravno (mada je Hitch već tada umeo da šmira jer mu mesečni tempo nije posebno odgovarao), i sa nekim standardno millarovskim SPEKTAKULARNIM idejama, on je ipak bio smandrljan u izvedbi i daleko od one maštovitosti ali i senzibiliteta koje istorijski vezujemo za FF stripove (i koje će im nešto posle toga dati Matt Fraction pa Jonathan Hickman, a u današnje vreme sjajni Ryan North). Evo šta sam u ono vreme pisao o ovom serijalu:

Fantastic Four je, posle perioda u kome je J. Michael Straczynski lagano umirao pišući ga, prošao kroz neku vrstu renesanse po scenarijima Dwaynea McDuffiea. Avaj, kada je Millar izrazio želju da se on i Bryan Hitch prihvate ovog posla, Marvel teško da je mogao da kaže išta osim 'kada možete da počnete?' Na kraju krajeva 'kreativni tim koji je stvorio The Ultimates' je mnogo bolji teglajn nego 'Dwayne McDuffie: korektan pisac korektnih superherojskih stripova'.

Pokazaće se da ćemo žaliti za McDuffijem. Njegov sadašnji rad na DC-jevom Justice League of America svakako nije otkrovenje, ali u poređenju sa Millarovim prvim story arcom Fantastic Four...

Millar pokušava Fantastic Fouru da vrati senzibilitet epske naučnofantastične avanture uvodeći smele nove motive, spajajući nemoguću, sumanuto ambicioznu nauku sa porodičnom melodramom po receptu koji je dobro radio u The Ultimates. Nažalost, ovaj strip je, namerno ili slučajno, primetno infantilniji. Nije toliko stvar u samom zapletu koliko u karakterizaciji i raspletu. Millar nam prikazuje članove Fantastične Četvorke kao primetno 'ekstremnije' nego što su bili u poslednjih nekoliko godina pod JMS-om i McDuffiejem. Reed Richards je ekscentričniji i autističniji, Johnny Storm je plitkiji i gluplji, Susan Richards ima veće sise... Ovo nije nužno loše, ako scenarista ume da postigne onaj poslovični 'stripovski' senzibilitet u kome nemoguće i neverovatno postaje moguće i plauzibilno pa se čitalac prepušta uraganu ludačkih ideja i toboganu sulude akcije. Sam osnovni zaplet je svakako ambiciozno postavljen na ideji da grupa naučnika gradi 'Zemlju 2', veštački proizvedenu planetu na koju bi se čovečanstvo preselilo onda kada zagađenje i klimatske promene našu originalnu planetu učine nenaseljivom.

Avaj, Millar ovako veliku ideju koristi samo da bi Fantastičnu Četvorku (i ostatak prve postave Marvelovih superheroja) uvukao u apsolutno detinjastu tuču protiv humanoidnog robota zamišljenog da bude neka vrsta policijskih snaga nove zemlje a koji je dizajniran da bude neuništiv i da – liči na Kapetana Ameriku. Millarova simbolika u ovom slučaju je nedopustivo prejeftina a zanimljivi naučnofantastični motivi nisu ni istraženi jer je ogroman broj strana posvećen akciji koju Hitch, razume se, crta dobro, ali opet ne i dovoljno dobro da ovaj strip ne ostavi utisak grdne plitkoće.

Millarov tekst i karakterizacija su, nažalost, prostački, na prvu loptu, pomalo i uvredljivi ako ste dugogodišnji ljubitelj ovog serijala ili ako samo više volite da tekst i slike dopunjuju jedni druge, umesto da tekst prepričava ono što i sami vidimo. Nisam baš prezadovoljan sa prve četiri epizode Millarovog i Hitchovog Fantastic Four i videćemo da li će sledećih osam uspeti na bilo koji način da izvuku stvar*. Ovako kako jeste, Millarov rad od pre nekoliko godina na serijalu Ultimate Fantastic Four je i pored svog kiča kojim je bio opterećen superioran u odnosu na njegovu interpretaciju mejnstrim likova.
*spojler: nisu uspeli (prim. Mehmet 2025.)

Zašto ovoliko pišem o Fantastic Four? Pa, zato što je Starac Logan debitovao upravo na stranicama ovog stripa, pojavljujući se u jednom kratkom momentu, kao tek jedna od ideja koje je Millar bacio na zid da vidi šta će od njih da opstane. Ovo je i inače bio njegov manir, ta neka kreativna razbarušenost, a koja se u prošlosti pokazala kao efektna: na kraju krajeva, jedna od njegovih priča u Ultmate Fantastic Four je onda porodila čitav Marvel Zombies fenomen na kome Marvel i danas, dvadeset godina kasnije, lepo zarađuje.



Utoliko, kada je Millar nekoliko meseci kasnije Joeu Quesadi i Tomu Brevoortu ušao na vrata (metaforička ili prava, svejedno), zapalio cigaru (metaforičku ili pravu) krešući šibicu o sopstveno dupe, podižući noge na sto i instruirajući ih da natoče tri viskija i da oni uzmu sebi šta će da piju jer će im ponovo napraviti mnogo para, oni verovatno nisu rekli ništa sem ,,jel' treba led?".

Ako je čak i stupidni Fantastic Four imao dobru prodaju i bio popularan, rezonovao je sigurno Millar, koliko će tek biti popularan strip o Wolverineu – u tom trenutku jednom od najpopularnijih Marvelovih likova – ALI URAĐEN KAO MAD MAX? Urednik Panini izdavaštva za Evropu, Marko Lupoj u uvodniku za Vulverin: Starac Logan pored Pobesnelog Maksa pominje i Eastwoodov revizionistički vestern The Unforgiven, pa onda i McCarthyjev monumentalni roman The Road kao referentne tačke i ma koliko ovo bila NEUMERENO teška artiljerija, nije da Millar nije prvi počeo. U hajpovanju Old Man Logana pre nego što će serijal izaći on je ovaj strip najavljivao kao Wolverineov Dark Knight Returns.

Vulverin: Starac Logan, da se ne zbunimo, nije Wolverineov Dark Knight Returns iako baštini neke slične motive, po mnogo čemu. Prvo, uprkos daljem prisustvu u stripovima i uticaju na film, Vulverin: Starac Logan ni slučajno nije proizveo onakav kopernikanski obrt kakav je osamdesetih usledio nakon Dark Knight Returns, praktično pretvarajući stripove u deo kulture glavnog toka i krčeći put za neverovatne prodore na literarnom, kinematografskom i drugim poljima. Drugo, Dark Knight Returns je od strane DC-ja tretiran kao poseban događaj, izašao kao poseban miniserijal i na taj način izdvojen, i ,,tehnički" i senzibilitetski od onog što je Betmen u tom trenutku bio u stripovima.

U kontrastu sa tim, Old Man Logan je udenut u tekući Wolverine serijal, i to odmah nakon što je novi, mladi scenarista dobio svoju godinama očekivanu šansu da piše mejnstrim Wolverinea. Taj novi, mladi scenarista je bio, ko se ne seća, Jason Aaron.



U 2025. godini je neobično ali i slatko čitati šta sam 2008. pisao o Aaronu i njegovom radu u vreme kad tog rada još nije bilo TAKO mnogo. Wolverine je u to vreme bio OČAJAN strip, sa Jephom Loebom i Marcom Guggenheimom koji su ga pisali jedan gore od drugoga, pa je Aaronov dolazak na serijal bio neka vrsta otvaranja prozora  da uđe svež vazduh i da se spasemo bede. Evo šta sam tada rekao:

U osnovnom Wolverine serijalu je, kako već rekosmo poslednjih dvanaest meseci na programu krš i lom u režiji prvo Jepha Loeba a zatim Marca Guggenheima. Prilično je blesavo kada se čovek osvrne unazad i shvati da je u protekloj godini najbolja epizoda bila tranziciona priča koja nije imala nikakve veze sa tekućim događajima i koju je napisao relativni žutokljunac Jason Aaron.

Tim pre mi je bilo milo kada sam čuo da će Guggenheimov rad na Wolverineu nastaviti baš Aaron, momak koji je pre nekoliko godina pobedio na Marvelovom takmičenju talenata a koji je u međuvremenu uspeo da okrene mnoge glave (...) svojim serijalom Scalped na Vertigo imprintu. Aaron, reklo bi se ima potrebne kvalitete i afinitete za pisanje tvrdih, mračnih, ali razumno prizemljenih stripova kakvi stripovi o Wolverineu baš i treba da budu. Još kad bi se neko setio i ponudio mu da piše i Punisher MAX nakon Ennisovog odlaska...

No, najavu o Aaronovom dolasku na serijal vrlo brzo je sledila najava Marka Millara da će on i Steve McNiven (radili su zajedno na Civil War) već posle četiri epizode iz Aaronovog pera preuzeti serijal kako bi ispričali priču iz čak osam delova a koju Millar u tipično hipertrofiranom tonu opisuje 'skoro kao Dark Knight Returns za Wolverinea'.

Heh, ne samo što je bilo moguće i nekontroverzno reći za Jasona Aarona da je ,,relativni žutokljunac" (ali bio je, kad su superheroji u pitanju) i nadati se da će u Marvelu neko imarti dovoljno prisebnosti da mu poveri Punisher MAX na staranje (bio je, i ovo je bio jedini Punisher MAX posle Ennisovog koji je išta valjao), nego je, mislim, i danas sasvim okej reći da je ovo što su mu uradili bila POTPUNA svinjarija. Aaron je bio mlad, poletan, imao uzbudljive planove za Wolverinea i dan-danas sam kivan na Marvel što mu je prekinuo rad na serijalu da bi u njega Millar uglavio svoju priču koja nije imala NIKAKVE JEBENE VEZE sa tekućim događajima u Wolverineovom životu i događala se pedeset godina u budućnosti, ali u budućnosti koja isto nije imala nikakve veze sa ijednom budućnošću koju su X-men ili bilo koji drugi Marvelovi likovi posetili u svoji prethodnim avanturama.



Aaron je, da se razumemo, nekoliko godina kasnije vraćen na serijal i izgurao neku svoju viziju i, u užasnom sudbinskom preokretu, ovo je za mene bio mnogo slabiji strip od njegovih prethodnih radova sa Wolverineom u serijalu Weapon X. PROKLETSTVO. Do danas se pitam šta bi bilo da je Aaron mogao nesmetano, organski da razvija Wolverinea bez Millarovog grubog upada i kasnijeg potpunog sletanja serijala u kanal sa Dark Reign kada ga je pisao Daniel Way.

No, Aaron će se posle višestruko iskupiti pisanjem užasno zabavnog Wolverine and the X-men pa i pristojnog Avengers vs. X-men. Millara neće imati šta da iskupi. I ne mogu da mu oprostim što naprosto nije tražio da ovaj strip izađe kao poseban maksi serijal od osam brojeva. Pogotovo što je unutar tekućeg serijala o Wolverineu izašlo samo prvih sedam epizoda Old Man Logan a onda je završna, osma, izašla tek petnaestak meseci kasnije kao Giant Size Wolverine specijal. Krš, lom, karambol. U negativnom smislu.

Jedna i jedina dobra stvar koja može da se kaže za narativ Vulverin: Starac Logan, dakle ta da se radi o samostalnoj priči koju možete razumeti i ispratiti bez potrebe da ste čitali nešto pre nje što bi bilo za nju direktno vezano, je onda uspešno poništena time da ste, originalno, ovaj strip mogli dočitati do kraja tek uz ogromno strpljenje i napore. Aktuelna kolekacija, Vulverin: Starac Logan nema taj problem i ona donosi integralnu priču u vrlo dobroj produkciji pa onda, koliko je ZAISTA loš Vulverin: Starac Logan?

Eh, loš je. Ali hajde da kažemo da sam u 2025. godini odavno preboleo ideju da je Mark Millar hvalisavi narcis koji stripove radi usput, maltene samo da bi mogao i dalje da se predstavlja kao scenarista stripova, da sam na njegove grube, trapave scenarije malo i otupeo, kao i da sam neobično raznežen gledajući sa koliko je ljubavi i pažnje McNiven nacrtao ovaj strip. Imajući u vidu da se radi o jednoj brutalnoj medmaksovskoj eksploataciji, ovde ćete svedočiti nekim praktično horor-prizorima kidanja i uništavanja ljudskih (i životinjskih) tela, pa ako to volite, a sigurno volite, ko normalan uopšte čita dovde, imaćete čemu da se poradujete.

Vulverin: Starac Logan se događa pedeset godina u budućnosti u kojoj je Amerika neka vrsta postapokaliptičnog, rasutog društva. Narod preživljava obrađujući zemlju i snalazeći se sa ostacima stare tehnologije*, centralna vlast više ne postoji – sem na papiru – a teritoriju kontinenta su između sebe podelili ,,vladari", brutalni despoti koji su se uzdigli iz nekadašnje zajednice superkriminalaca, pa Amerikom vladaju Kingpin, Doctor Doom, Hulk i ,,Predsednik". Taj predsednik krnjih i nefunkcionalnih SAD je jedan od najvećih superzločinaca ali pošto na početku stripa nije eksplicitno rečeno ko je to, nećemo da spojlujemo. Ako ste nekako preskočili poslednjih petnaest godina Marvelovih stripova u kojima je ovo ekstenzivno diskutovano (najpre u pomenutom Wastelanders), ljudski je da Vulverin: Starac Logan čitate bez prethodnih znanja o njegovom kraju.
*mada ovde, kada se kasnije razotkrije šta se desilo Americi, bude dosta nejasno zašto su tehnologija i generalno industrija posrnuli jer se državi nije desila ,,prava" apokalipsa već samo, ajde da kažemo, nasilna smena vlasti



Ili o tome zašto je Logan u ovom stripu samo skromni, smrknuti farmer koji teško radi na parčetu zemlje da prehrani suprugu i dvoje dece, insistira da nema nikakve veze sa superherojštinom i ljuti se kada ga neko nazove Wolverineom. Millar ovde radi u stereotipnom ključu azijskih antiherojskih narativa pa je Logan i neko ko se zakleo da nikada više neće dopustiti zveri u sebi da izađe na slobodu i trpi i neka brutalna poniženja od bande Hulkovih potomaka koji dolaze da naplate kiriju a on, zbog lošeg prinosa svojih skromnih useva, nema da im plati.

Kada se onda pojavi Hawkeye, jedan od retkih preživelih superheroja iz ,,onog" vremena i ponudi mu relativno jednostavan posao za relativno mnogo para, Logan, uz dosta nećkanja pristaje. Hawkeye, nekada najbolji streličar na svetu i paradigmatični superheroj-bez-supermoći je, ko je TO očekivao, praktično slep zahvaljujući glaukomu koji mu je sasvim zamaglio vid i njemu treba neko da ga vozi na drugi kraj Amerike kako bi isporučio ,,paket". On ne kaže Loganu šta je u paketu a ovaj ne insistira, računajući da će tako lakše da umiri svoju savest. Dva antiheroja sa mnogo stare zajedničke istorije kreću onda kolima* sa zapadne obale na daleki istok SAD, u Novi Vavilon, koji je na mestu nekadašnjeg Njujorka, nadajući se da opasan, dugačak put pređu bez mnogo problema,
*"kola" su u ovom slučaju Spajder-bagi, specijalni automobil pokojnog Spajdermena

Naravno, to se neće desiti i problema će biti BAŠ MNOGO, a čitalac će usput saznati i kako je došlo do toga da su superheroji praktično svi izginuli – sem ovih par ostataka nekada slavne zajednice – kako to da su superzločinci zavladali Amerikom i koja je Wolverineova uloga u svemu ovome.

Vulverin: Starac Logan ima fundamentalni problem već u tome da po atmosferi pokušava da bude ozbiljan, težak, refleksivan, zamišljen i zreo, ali da istovremeno hoće da bude pun ,,easter eggs" forica za old school čitaoce koji će da uhću i ahću kad prepoznaju ekscentrične ili bizarne reference na Marvelovu klasiku, uključujući ogromni skelet Giant Mana u pustinji, velociraptore koje su poseli tuđinski Venom simbioti ili to da Spajder-bagi može da se penje uz zidove. Millar, kao, piše ozbiljan strip o čoveku koji se odrekao nasilja i drugom čoveku koji je, silom prilika, reklo bi se, ponovo postao kriminalac iako je bio svetao primer reformiranog lupeža koji je bio požrtvovani superheroj, ali Millar onda piše i spektakl u kome se dvojica matorih momaka jure sa čoporom dinosaurusa i u kome jedan od likova drugog tako jako udari sačmarom po glavi da ovome glava odleti.



Da budem možda još sažetij: Vulverin: Starac Logan ima fundamentalni problem u tome što ga je pisao Millar. Sama ideja je, hajde da kažemo, sasvim na mestu, ali da ju je onda uzeo neki drugi scenarista, svakako neki scenarista kome bi urednik mogao da kaže ,,e, brt, mojne to, uhapsiće nas" i od toga napravio smisleniji strip, Vulverin: Starac Logan je mogao biti sasvim okej. Uostalom, kada je nekoliko godina kasnije Ed Brisson pisao tekući Old Man Logan/ Dead Man Logan, to je zaista bilo sasvim okej.

Ali Millar's gonna Millar i ovo je strip izanđalih stereotipova, grubih, postiđujućih karakterizacija i prostačkih zapleta. Millar je, to je već tada bilo jasno, nakon Civil War potpuno izgubio poštovanje za likove i njihove nekakve legate koje je imao kada je pisao Ultimates, i umesto da nam Wolverine i Hawkeye budu nekakvi stari ljudi sa mnogo životnih grešaka koje žale ali ipak prave jedan poslednji, verovatno najposlednjiji napor da spasu duše svoje, oni su dva neprijatna glupana sa kojima čovek ne bi hteo da sedne ni da popije kafu, jedan sav umušen i dosadan i naporan sa svojim klišeiziranim zavetom na nenasilje, drugi naprosto loš lik i oportunista koji laže sve oko sebe na najpredvidivje načine. Takođe, Millar je već onda shvatao da može svojim sadističkim opsesijama da pusti na volju pa su negativci odvratne patološke kreature koje čine odvratne patološke stvari i ovo je strip u kome maltene nemate za koga da navijate. I, ne, to ne znači da je on pravilno preneo moralno sivilo postapokalipse, već samo da Millar u svom pisanju koristi prečice jer ga mrzi da se trudi. Dijalozi su prostački, bezvezni, na prvu loptu pa ni prevod Darka Tuševljakovića tu ne može bgznašta da im pomogne (mada je izbegao neke od najgorih nagaznih mina i, recimo Millarov ,,That's right bitches. Just keep making noises" preveo kao malo dostojanstvenije ,,Samo napred kulovi. Pravite vi buku"), a pogotovo je korišćenje Loganove porodice bedno po tome da oni treba da budu samo emocionalna ucena za čitaoca i da nikada nemaju ni trunku karaktera. Dopustiću Mehmetu iz 2008. godine da vam ponudi malo više detalja o svemu ovome:

U godini kada je Marvel u bioskope ugurao film o Wolverineu od nekih 130 miliona dolara*, pak, tekući stripovi o Wolverineu su ili nemušti Wayjev Origins koji pretpostavljam niko (sem mene, nerado) ne čita i Old Man Logan koji apsolutno nema nikakve veze sa bilo čim što se u filmu da videti. Dobro odigrano, nema šta...
*ovde se misli na X-Men Origins: Wolverine Gavina Hooda, a koji je em bio očajan, em na wikipediji sada stoji da mu je budžet bio čak 150 miliona (prim. Mehmet 2025.)

Sve bi se to dalo oprostiti da je Old man Logan iole dobro štivo. Ali... nije. Millar ga je nažalost zamislio kao road-novel u kome (matori) Wolverine i (matori i gotovo slepi) Hawkeye putuju Spajdermenovim bagijem sa kraja na kraj opustošene Amerike (koju su među sobom podelili Dr. Doom, Hulk, CENZURISANO* i Kingpin) u nekakvoj potrazi koja u početku izgleda trivijalno, ali se posle ispostavlja kao herojska itd. itd. Legitimno kao ideja, anemično kao implementacija.
*rekli smo bez spojlera (prim. Mehmet 2025.)



Millar naprosto ove stvari sada piše na brzinu, preko kolena. Skoro da mogu da se zakunem da je uz scenario za ovaj strip imao čeklistu svega što treba pomenuti i svakoga čije kameo-pojavljivanje treba ubaciti, tako da je utisak konfekcijskog spektakla i superherojskog krosovera neporeciv. Ne bi to bilo ni toliko strašno da Millarova karakterizacija danas ne može da se opiše kao grubo karikiranje. Na primer, kada gledamo kako Hawkeye u prvoj polovini stripa ubija protivnike mačem i strelama bez da makar trepne svojim (skoro) slijepim okom (dok Wolverine izigrava Brusa Lija iz filma Veliki Gazda, zarekavši se da nikada više neće podići pesnicu u gnijevu), to nije dobro odmeren prikaz ponašanja ostarelih heroja koji su došli do ivice svojih etičkih ubeđenja, pritisnuti okolnostima, već detinjast spektakl krvi i moždanica. Millarovi superheroji su ovde karakterisani ravno, neubedljivo, sa Loganom koji je patetično neuverljiv u svojoj pozi posvećenog oca porodice što krije u sećanju užasnu katastrofu za koju je, kao, sam kriv i Hawkeyjem koji je simpatičan ali ultimativno sumanuto predvidiv.

Superzločinci prolaze još gore jer ih je Millar napisao kao stereotipizirane sociopate sklone narcisoidnim monolozima i infantilnoj nasilnosti. Možda mi ovo ne bi baš toliko smetalo da Millar nije pomenuo Dark Knight Returns – strip koji je stereotipe iscepao na komade da bi Betmenu vratio moć arhetipa. Old Man Logan je samo ređanje stereotipa jednog za drugim, počev od drastično neuverljivog prikaza pada superheroja za koji je Logan indirektno kriv. Mislim, problem sa ovakvom Millarovom zamisli (koju ne želim da vam spojlujem) u kojoj se jedna specifična sposobnost jednog specifičnog superzločinca koristi da bi se balans između snaga dobra i zla jako narušio što rezultira potpunom promenom istorije sveta je u tome što bi je, da je ona imala smisla, Stan Lee bio iskoristio pre četiri decenije. Ali ona nema smisla, ni narativno (način na koji Mysteriove moći rade nije ovakav) niti, u krajnjoj liniji istorijski jer je nezamislivo da bi Wolverine čak i potpuno lud od besa mogao da učini to što je prikazano da čini...

To na stranu, sama priča je takođe zasićena nepodnošljivo očiglednim 'iznenadnim' preokretima. Lepo je što Millar pokušava da piše ljubavno pismo samurajskim filmovima, vesternima i Mad Maxu, ali to pismo makar treba da bude dostojanstveno. Ono to nije, a najveća uvreda koja čitaocima dolazi na kraju sedme epizode je najava da će zaključak (i kulminaciju dramatične scene sa poslednje strane) videti u specijalnom Giant Size Old Man Logan koji će izaći... kad izađe. Ako ikad izađe. Da budem iskren, kako je Marvel napravio gomilu grešaka i gafova (na primer, naredna epizoda koju su pisali Way i Jason Aaron i događa se u savremenom trenutku izašla je pre sedmog nastavka Old Man Logan), ne bi me čudilo da zaključak Old Man Logan nikada i ne vidimo.*
*kao što smo već rekli, ovaj prikaz je pisan pre izlaska osme epizode a koja se jeste pojavila, ali tek petnaest meseci kasnije (prim. Mehmet 2025.)



Ne da ćemo bogznašta izgubiti. Ipak, Millar je McNivenu dao da nacrta neke veoma lepe scene i McNiven iako na drugim mestima pošteno šmira i crta očajnu anatomiju, na drugim drugim mestima istinski blista. Spektakularnost pojedinih akcionih scena ne može se poreći i iako ovde ne pričamo o nekakvim likovnim vrhuncima našeg doba, opet, treba biti od kamena pa ne uživati u scenama kada vozila proleću kroz zidove a Venom-dinosaurus proganja bagi sa našim prijateljima...

Zanimljivo je da i posle (ne stvarnog) završetka ovog story arca, Marvel i dalje nema dovoljno ubedljiv strip koji bi ponudio ljudima što, ponukani filmom žele da krenu sa čitanjem. Nakon dve tranzicione epizode koje su Way i Aaron odradili... korektno, od 75. broja Wolverine se nastavlja kao Dark Wolverine (tie-in za Dark Reign) i tu pratimo ne Logana nego njegovog sina Dakena i njegove peripetije u Dark Avengersima. Ovo jeste jedan od boljih radova Daniela Wayja u poslednje vreme, ali opet, to i nije neka preporuka.

S druge strane, Aaronu je u ruke dat potpun nov tekući serijal Wolverine: Weapon X čije su dosadašnje tri epizode korektne ali još uvek čekam da se materijalizuje Aaronovo obećanje da će ovaj strip za Wolverinea biti ono što je Ennisov MAX bio za Punishera. Detaljnije o ovome kad izađe više brojeva.

E, pa, dakle, red je da kažemo da Aaronov Weapon X NIJE bilo za Wolverinea ono što je Ennisov Punisher MAX bio za Punishera, ali jeste bio korektan strip. Aaron će, rekosmo već, kasnije da se vrati da piše mejnstrim Wolverinea i taj je serijal – sa Wolverineom koji ide u pakao – meni bio prilično razočaranje. Millar će, pak, još neko vreme ostati u Marvelu, taman da učestvuje u relansiranju Ultimate univerzuma nakon krosovera Ultimatum i napiše jedan od svojih najgorih stripova u Marvelu kojim je uspeo da retroaktivno nekako pojeftini i odlični Ultimates (pričamo o Ultimate Comics: Avengers iz 2009. godine, naravno). McNiven će se zadržati u Marvelu znatno duže, radeći i Kapetana Ameriku i Guardians of the Galaxy, a onda i još jednu bitnu priču o Wolverineu, Death of Wolverine sa Charlesom Souleom 2014. godine.

Death of Wolverine je bilo i mesto na kome se Marvel pravio da ,,misli ozbiljno" i posle perioda sasvim solidnog tekućeg Wolverinea u kome ga je pisao Si Spurrier ga je spektakularno ubio (u ne naročito dobrom miniserijalu, for the record) a onda se i nekoliko godina pravio da je Wolverine ,,stvarno" i ,,permanentno" mrtav pa je njegovu ulogu u X-men igrao, haha, baš Starac Logan. Kako to kod Marvela biva, budućnost Old Man Logana je proglašena za posebni paralelni univerzum a Starac Logan je iz njega prebačen u mejnstrim univerzum nakon događaja iz krosovera Secret Wars i zapravo imao sasvim okej momente u X-men stripovima.

Superherojski stripovi, jelte? TOTALNI HAOS SVE VREME. Vulverin: Starac Logan je imao sve predispozicije da ne bude deo tog haosa, da bude posebna, jedinstvena priča koja će imati slobodu da kaže nešto ozbiljnije ili makar trajnije o jednom od najpopularnijih Marvelovih strip-likova ikada, ali je na kraju ovo bila samo odskočna daska Marka Millara u njegovom pohodu na svet. Uprkos svemu, dakle, ovo je važan strip. Ne i dobar, ali važan i zaista lepo nacrtan (na tuševima Dexter Vines, Jay Liesten, Mark Morales) i kolorisan (Morry Hollowell, Christina Strain, Justin Ponsor, Jason Keith, Paul Mounts, Nathan Fairbairn), sa leteringom Coryja Petita, koji zaslužuje mesto na polici možda ne svakog ljubitelja stripova ali svakoga ko sebe smatra velikim ljubiteljem Marvela i spreman je da za to podnosi žrtve. U trenutku dok ovo kucam, dostupan u domaćim knuižarama, pa evo link do Delfija.

Prošle su dve i po godine otkada je beogradska čarobna knjiga izdala prve dve tankobon kolekcije serijala Dedpul Samuraj (odnosno Deadpool Samurai, ili u japanskom originalu デッドプール：SAMURAI), a koje su u tom trenutku bile i jedine dve kolekcije ovog stripa. No, kako se u 2024. godini pojavio i nastavak (デッドプール：SAMURAI: Second Season) a koji je i sam onda dobio tankobon kolekciju Decembra prošle godine, tako sam pomislio da je red da i mi odavde malo poguramo kako bi domaća publika dobila i srpski prevod te druge sezone o kojoj, uostalom, Dedpul ne prestaje da priča u ovom stripu, svestan da je obnavljanje ugovora za drugu sezonu samo korak ka STVARNOM cilju a to je da ova manga dobije svoju anime adaptaciju i da se zarade neke propisne pare.



Čarobna knjiga je bila jako dobra prema nama poslednjih nekoliko godina, objavljujući iskreno neverovatnu količinu uglavnom šonen mangi, i birajući neke dokazane hitove kao što su Oštrica besmrtnika* (Blade of the Immortal), Tokijski Gul (Tokyo Ghoul), Borbeni anđeo Alita (Battle Angel Alita), Čelični alhemičar (Full Metal Alchemist) itd. Kad se tome pribroje šonen izdanja drugih domaćih izdavača (na primer Lagunina Obećana Nedođija i Komi ne ume da komunicira, uz seinen serijale poput Sani ili Ja sam heroj, pa onda Najkulin pionirski izlet u manhva publikaciju sa Solo leveling) ovo je, valjda, najbolji moguć dokaz da naši klinci danas ipak čitaju stripove i da ih nisu potpuno preoteli Minecraft, Fortnite, Roblox, TikTok, Skibidi Toilets i Italian Brainrot.
*oprostićete mi, nadam se što ću na ovom mestu priznati da uvek kada negde pročitam ili neko kaže ,,oštrica besmrtnika" ja u sebi izgovorim ,,toljaga bestidnika".

A što mi neizmerno greje srce. Možda ja baš nisam uspeo da dočitam ceo Komi ne ume da komunicira iz jednog sedenja, IMA GA MNOGO i dosta se ponavlja, ali samo to da je neko ovde našao ekonomsku računicu u publikovanju više od trideset kolekcija mange o (komično) introvertnoj srednjoškolki i njenom simpatičnom ansamblu ortakinja i ortaka znači da tamo napolju ima klinaca koji ovo ČITAJU i lože se na japanski strip i strip uopšte. Istina je da je srpsko (i šire balkansko) strip-izdavaštvo generalno kvalitetno i da se može pohvaliti odličnim izborom onoga što se nudi domaćoj publici ali istina je i da su ovo stripovi uglavnom namenjeni nešto starijoj i BAŠ matoroj klijenteli. Onda je kosmička pravda ali i čista ekonomska logika da su šonen mange uletele u prazan prostor i pokazale da nije tačno da klince strip ne zanima već  da naprosto nije bilo izdavača koji su se usudili da eksperimentišu sa publikovanjem sadržaja koji je njima eksplicitno namenjen. Imajući u vidu i da naše knjižare imaju vrlo respektabilan izbor uvezenih šonen mangi na engleskom (od Beastars do Chainsaw Man), ovo znači da se priroda, naprosto, obnavlja i da mlada publika guta ovo sranje sa istim žarom sa kojim smo mi pre 45-50 godina gutali Denise, Stripoteke, Mikijeve zabavnike...



Dedpul Samuraj je onda nekako bio jedan od najlogičnijih projekata da dobije srpsko izdanje, iako se ne radi o stripu koji ima neku ogromnu popularnost niti je kod kuće u Japanu oborio ikakve rekorde prodaje*. Dedpul Samuraj je, naravno, proračunata i malo lukava saradnja velikih kompanija sa prepoznatljivim IP-jevima i velikom publikom koja je još jednom dokazala da je ,,merc with a mouth" u ovom trenutku jedan od najpopularnijih superheroja na planeti, rame uz rame sa Betmenom, Supermenom, pa i samim Spajdermenom. Ne MNOGO iznenađujuće, Spajdermen će imati i malo kameo-pojavljivanje u ovom stripu, da zamiriše, ali Dedpul je, da se razumemo, ovde apsolutno glavni i verovatno je, kad se sve sabere i oduzme, imao više čitalaca u ovoj formi nego što je imao u to vreme ,,glavni" serijal o Dedpulu koji je izdavao Marvel a iz pera Kelly Thompson.
*uostalom, tamo nikada nije serijalizova na papiru, već onlajn, a na papiru će izaći tek u kolekcijama. Te je kolekcije na Engleskom onda objavio Viz Media.



Dedpul Samuraj je nastao kao ekstenzija originalne saradnje američkog Marvela i japanskog gigantskog manga-izdavača Shueisha, a koja je, ta saradnja veoma paradigmatičan primer za to gde danas stojimo sa stripom za mlade na zapadu a gde na istoku. Marvel u velikoj meri – pogotovo otkada je u Diznijevom vlasništvu – stripove tretira kao inkubator ideja i intelektualne svojine koja će možda procvetati u nekom drugom medijumu. Primeri Milesa Moralesa. Ms. Marvel (Kamale Khan) pa onda i samog Dedpula (iako je on dosta stariji od ove priče) su ilustrativni. Ms. Marvel je bila osrednje prodavan strip u svom originalnom magazinskom izdanju, pa onda bolje prodavana u kolekcijama a onda je od nje nastala televizijska serija i film (doduše loš film, ali ipak film u koji je neko spucao preko dvestapedeset miliona dolara). Miles Morales je danas popularniji Spajdermen od Petera Parkera, najviše na ime izvanrednih animiranih filmova. Dedpul je od stripa namenjenog pre svega '90s kultistima postao planetarni fenomen. Utoliko, ovi likovi su isplatili investicije i u sebe i u mnoge neuspešne druge likove poput Young Avengers, Americe Chavez, pa i mojih voljenih Runawaysa. Njihovi stripovi se, pak, prodaju pristojno ali nisu blokbasteri. Zanimljivo je, ipak, da je u nedelji u kojoj kucam ovaj tekst, izašao prvi broj krosovera između Betmena i Dedpula (i to iz pera samog Granta Morrisona!!!!!!) kao najiščekivaniji deo aktuelnog krosovera između DC-ja i Marvela što nekako sugeriše da je Dedpul zanimljiviji ,,mejnstrim" publici koja ga zna iz filmova i memova, nego nekakvom tvrdom jezgru superherojskih čitalaca.

Utoliko, to da je Dedpul ispao najuspešniji deo i krosovera između Marvela i Shueishe isto nije neko iznenađenje.

Mada ovo nije bio ,,pravi" krosover i radilo se o inicijativi Marvel × Shōnen Jump+ Super Collaboration iz 2019. godine u kojoj je Marvel dao prava na likove (uz nekakvu superviziju) Shueishi, a japanski izdavač je dao japanskim autorima da urade sedam one-shot stripova koji su publikovni onlajn putem servisa Shōnen Jump+. Dakle, za japansku stranu je i samo objavljivanje stripova biznis za sebe, bez obzira što se i u Japanu smatra da je strip ZAISTA uspešan onda kada dobije anime adaptaciju. Shōnen Jump je i dalje magazin sa milionskim tiražima (o kakvima Marvel ne može ni da sanja) pa onda čak i njegov onlajn offshot, Shōnen Jump+ ima mnogo ozbiljniju biznis-logiku od Marvelovog pretplatničkog servisa Marvel Unlimited i na njemu se redovno obajavljuju ekskluzivni serijali.



U svakom slučaju, od svih sedam one-shotova koji su bili deo originalne kolaboracije, onaj sa Dedpulom je bio najpopularniji pa je onda Decembra 2020. godine krenuo serijalizovani Dedpul Samuraj. Možda i tipično, iako se originalni one-shot zaista bavio Dedpulom koji je posredstvom putovanja kroz vreme otišao u feudalni Japan i učestvovao u samurajskoj akciji, sam serijal se događa u savremenom trenutku i tiče se osnivanja japanske podružnice američkog superherojskog tima Avendžers (tj. Osvetnici) a na čijem čelu treba da bude baš Dedpul.

Sanshirō Kasama i Hikaru Uesugi su radili i originalni one-shot i ovde su se bez mnogo problema prilagodili savremenom mizanscenu i crtanju amerilčkih superheroja. Ovaj tandem relativno mladih autora je već bio uhodan na ime svog rada na kraćim radovima poput Noukin Ouji, Shomin ni Naru ili Tsugihagi Quest. Prošle godine su započeli i serijal Secret★Steward a koji je jedini publikovan i na Engleskom i to zato što se zapravo pod krinkom romantiče komedije ovde krila promocija za drugu sezonu Dedpul Samuraj. Fer.

Posle cele ove priče, malo je i antiklimaks ako kažem da je Dedpul Samuraj sasvim osrednja šonen manga koju verovatno ne bih ni čitao ni preporučivao da nije centrirana na omiljenog američkog superheroja. No, kako jeste, onda sam iz nje ekstrahovao dovoljno zabave da je preporučim i drugim čitaocima koji sa mnom dele afinitete.

Kao i svi ostali stripovi iz kolaboracije Marvel × Shōnen Jump+ Super Collaboration, Dedpul Samuraj nije strip koji će se mnogo baviti svojim zapletom i pokušavati da ispriča kompleksnu priču. Marvelov glavni urednik, C.B. Cebulski je, u najavama ove saradnje (a koja je i bila tempirana da se poklopi sa hajpom oko filma Avengers: Endgame) objasnio da su ovo stripovi kod kojih je glavna ,,akcija usmerena na likove, zajedno sa vrhunskim kreatorima koje podržavaju čitaoci svih uzrasta". Naravno, ,,vrhunski kreatori" su ovde ipak uglavnom ljudi još uvek relativno novi i nedokazani u manga industriji, ali stoji da ja Dedpul Samuraj pre svega usmeren na akciju i humor, sa najtanjim mogućim narativnim okvirom koji to sve treba da drži na okupu.



Hoću reći, od ovoga ne treba očekivati kvalitet jednog Chainsaw Man ili Kaiju No. 8, priča je ne samo stereotipna već i zaista tanka: Dedpul je u Japanu i tamo zasniva ogranak Avendžersa zajedno sa nekim lokalnim superheroinama a onda se na Japan obruši Loki čija želja da uništi ovu državu ima korene u ličnoj traumi za koju ćemo saznati tek pri kraju druge kolekcije.

Nema ovde nikakvih velikih preokreta niti uopšte, kreativnih ideja i najveći deo Kasaminog kreativnog rada se usmerava na smišljanje smešnih ili parodičnih situacija vezanih za sukobe sa Lokijevim izmećarima u kojima će Dedpul raditi neke bizarne stvari a njegova saradnica Sakura Spajder očajavati što je poznati američki superheroj jedno veliko derište.

U principu se onda najveći deo ovog stripa odvija na ulici, sa dugačkim set pisovima tuča i drugih sukoba između Dedpula i njegovih ,,japanskih Avendžersa" sa jedne strane i Lokija ili Lokijevih zatočnika sa druge. Cebulski je ovo uporedio sa Dragon Ball i My Hero Academia, ali radi se o ipak onoj najpovršnijoj sličnosti, dakle da su ovo strukturalno slični stripovi gde su borbe dugačke i traju nekoliko brojeva (a da se tokom borbi odvijaju i dijalozi i karakterizacije) ali naravno da Dedpul Samuraj nema ni dubinu ,,lorea" ni jednog od ova dva serijala, niti njihove filozofske ambicije. No, u jednom od set pisova se pojavljuje All Might iz My Hero Academia, kao ,,najmoćniji japanski superheroj" tako da se ovde tehnički zaista može govoriti o krosoveru.

Ipak, ostatak ansambla je gotovo u potpunosti Marvelov, od Iron Mana, Kapetana Amerike, Hulka i Black Widow koji se pojavljuju u sporednim ulogama da podrže Dedpula kad zagusti, preko pomenutog kamea Spajdermena, pa do negativaca kao što su Loki i Thanos. Kasama likove svodi na njihove najjednostavnije karakterizacije i njima dobro barata ali neog velikog ,,japanskog" doprinosa njihovim ličnim mitologijama ovde nema. I sama Sakura Spajder je, da se ne zabunimo, Marvelov lik, a jedini lik koji je ,,stvarno" japanski je idolka Neiro Aratabi, kreirana za ovaj serijal a koja je u ovom stripu domaćica za tuđinskog Venom simbiota. Naravno, scenario bazira dosta humora na ideji da je mlada pop-zvezda istovremeno i članica Avendžersa ali da je njoj važnija njena publika nego spasavanje sveta od Lokijevih mahinacija, kao i na tome da se simbiot kod nje ponaša drugačije nego što smo navikli. Takođe naravno, simbiot će u jednom momentu završiti i u Dedpulu pa dobijamo ,,venomizovanog" Dedpula i to izgleda lepo.



I, generalno, scenario nije naročito inspirisan, ali strip izgleda lepo.  Uesugi radi dobre, ,,šonenizovane" verzije američkih superheroja i mada će, ne sumnjam, nekom starijem ljubitelju Marvela smetati Kapetan Amerika, Loki ili Hulk koji izgledaju kao adolescenti*, Dedpul je odličan i akcija je generalno crtana dobro i spektakularno, bez MNOGO ,,režije" ali sa dosta dobrih, dinamičnih scena.
*meni ne smetaju a klinci ih, verujem, obožavaju

Pritom, Kasama pravi značajan napor da iskoristi do maksimuma Dedpulovu sposobnost rušenja četvrtog zida i ovo je Dedpul svesniji nego ikada da se nalazi u stripu sa rafalnim ispaljivanjem metatekstualnih referenci, pominjanjem izdavača, komentarisanjem uobičajenih pripovednih tropa i klišea dok se oni odvijaju pred našim očima itd. Ko voli ovakav humor, biće BOGATO uslužen.

U nekoj sumi svi stvari, Dedpul Samuraj nije neki veliki strip i ne bi mi bio u prvih deset, pa ni dvadeset šonen mangi koje bih preporučio početniku. Njegov zaplet jedva da postoji a karakterni lukovi su spori i predvidivi. No, za publiku koja voli i Dedpula i šonen mange, ovo nudi solidan fan-service sa dobrim crtežom, nešto dobre akcije i solidnog, tematski adekvatnog humora. Tako da mu vredi posvetiti malo pažnje ako pripadate pravoj demografiji. Još jednom da podsetimo da ovaj prikaz izlazi skoro tačno godinu dana nakon što je originalna kolekcija druge sezone publikovana u Japanu pa se nadam da time podstaknemo Čarobnu knjigu da je u dogledno vreme vidimo i na našem jeziku. Prve dve možete od izdavača kupiti ovde, ili se prošetati do najbliže knjižare.

Nisam znao u šta se upuštam uzimajući da čitam Ionheart (u nemačkom originalu briljantno naslovljen Prinz Giga Hertz), grafički roman koji je drugom polovinom Avgusta izdao IDW, ali pod patronatom i besprekornim uredničkim radom Chrisa Starosa, glavnog urednika imprinta Top Shelf, jedne od najsvetlijih institucija savremenog američkog stripa. Ironija je, naravno, u tome da se doprinos firme Top Shelf Productions ne sastoji samo od objavljivanja nekih od ključnih autorskih imena severnoameričkog kontinenta (Craig Thompson, Jeffrey Brown, Renée French, James Kochalka, Alex Robinson, Nate Powell, Jeff lemire, Matt Kindt...) već i, možda i važnije, od donošenja na američko tržište nekih jednako ključnih autora iz drugih strip-tradicija.  Alan Moore, Nicolas Mahler, Sean Michael Wilson, Masahiko Matsumoto kao i naš Saša Rakezić (tj. Aleksandar Zograf) su svi imali priliku da američkoj publici prikažu nešto različito od onog na šta je ona generalno navikla putem ove kuće, pa je fer i reći da današnja publika koja kupuje Top Shelfova izdanja što ih sada radi IDW i očekuje da joj se horizonti prošire i da dobije nešto nesvakidašnje.



Pošto sam i ja deo te publike, uprkos činjenici da sa Amerikom nemam baš mnogo veze, vredi naglasiti da sam uz SVA ta očekivanja bio praktično poravnat sa patosom čitajući Ionheart. Jednostavan, praktično child-friendly stil kojim je ovaj strip nacrtan i debljina ovog albuma sa preko tri stotine tabli su mi sugerisali da se radi o nekakvom radu za omladinu, možda i adolescente, nekakvom postmodernom ,,viteškom" stripu u kome će neodređeno srednjevekovni likovi naučiti neke važne životne lekcije u skladu sa svetonazorom prosvećenog dvadesetprvog veka. Nisam, sestre moje i braćo, bio ni malo spreman za multidimenzioni naučno/ fantastični MAJNDFAK koji mi je pripremio Lukas Kummer.

Kummer nije prvi austrijski autor što je objavio svoj strip za Top Shelf, ali ovo njemu JESTE prvi strip objavljen na Engleskom jeziku. Kako je sam napisao na svom instagramu, za njega je objavljivanje na prekookeanskom tržištu bilo jedan od životnih ciljeva i sada je veoma ponosan što se to desilo. Ima i rašta biti ponosan!

No, Kummer nije baš ni početnik. Zapravo, uopšte nije početnik. Iako relativno mlad – 2009. godine* se iz rodne Austrije preselio u Nemačku da studira na Univerzitetu lepih umetnosti, a tamo i sada živi – on iza sebe ima zanimljiv opus stripova. Neki od njih su rađeni po narudžbini, kao pomagala vezana za nastavu (mašinstvo, biologija, održivost) a neki od njih su  ,,klasični" grafički romani, doduše sa vrlo različitim temama i žanrovskim identitetom.
*na njegovom sajtu stoji 2019. ali kako onda navodi da je ,,završio" 2014, posle čega je objavio nekoliko grafičkih romana, pretpostavljam da je to ,,2019" greška u kucanju

The Rupture (Die  Verwerfung) je tako, kao njegov poslednji univerzitetski projekat (i prvi objavljeni strip), bio istorijski grafički roman o dvoje dece-vojnika koja ,,lutaju pustošnim predelima tokom poslednjih dana Tridesetogodišnjeg rata", a Thomas Bernhard (Die Ursache) je bila adaptacija autobiografskih pisanja velikog austrijskog pisca u strip. Kummer je sa ovim romanom strahovito transformisao svoj izraz (u The Rupture se, recimo, može još uvek videti uticaj savremene mange), trudeći se da bude dostojan predloška, pa i sam kaže: ,,Za mene je najvažnije bilo pronaći vizuelni prikaz koji odgovara načinu na koji je on pisao: bez kompromisa, uvek preterujući, uz beskrajna ponavljanja i potpuno manično."



Ali evo šta je: ni jedan od ovih stripova, čak i ako ste ih čitali – a ne samo pogledali odabrane table na Kummerovom sajtu i divili se njegovoj tehnici i imaginativnosti – neće vas adekvatno pripremiti za pomenuti MAJNDFAK koji stiže uz Ionheart. Sa ovim grafičkim romanom je Kummer ponovo reinventovao svoj vizuelni izraz ali i spravio scenario koji je istovremeno izluđujuće kompleksan – do granice izbezumljenja – filozofski ambiciozan, žanrovski zreo a emotivno potentan. Ionheart je ono kako bi omladinski strip izgledao u svetu koji ne bi bio vođen tržišnim principima već onim najplemenitijim porivima da pred decu i mlade stavimo nešto što će za njih biti izazov i što im neće samo reći kako treba da razmišljaju već ih naterati da, pa, RAZMIŠLJAJU, čak i uz rizik da neki od njih nastave da razmišljaju na načine koji neće uvek biti u skladu sa tim nekim društvenim vrednostima glavnog toka.

Struktura Ionheart je zapanjujuće ambiciozna. Ovo je strip koji počinje kao zaista uobičajen young adult rad iz treće decenije 21. veka. Imamo fikcionalni srednjevekovni svet, imamo posvetu autora svojoj ženi i ćerki na početku, imamo napomenu da se ovo sve događa u jednom drugom svetu i onda imamo viteza koji preko pustinje beži od demona što ga progoni. Demona ne vidimo, vitez je običan mladi čovek sa svetlom kosom, onako lepuškast ali istovremeno moderno senzitivan, a ruševni zamak na steni u kome traži pribežište je vrlo stilizovano naheren da nam se sugeriše protok vremena koje je nekada svetlu građevinu, simbol kraljevske moći pretvorilo u samo memento što svedoči o padu civilizacije i kulture.

Kada se vitez sukobi sa kanibalima koji sede u zamku i čekaju putnike-namernike, pa ga spase samo to da naleće na nekadašnjeg saveznika po imenu Brancelot, sve zaista deluje kao stereotipna neo-arturijanska bajka koja treba da razgali, zabavi i malo poduči moderne klince lepim manirima.

Ali Ionheart je mnogo, MNOGO više od toga. Već Kummerov crtež sugeriše da ovde nemamo posla sa uobičajenim evropskim ,,autorskim" variranjem klasične žanrovske matrice. Njegov rad sa prirodom i arhitekturom ima jednu praktično surovu geometrijsku disciplinu – posebno vidljivu kasnije kada glavni junak dođe do naseljenog mesta u kome je nekada i sam živeo – svu u oštrim, strogim paralelnim linijama i aksonometrijskim projekcijama. Kummerovi pejsaži su na granici apstrakcije, sa senkama koje su često samo gruba, ali disciplinovana kaskada šrafura, dok su mu zgrade impresivno košmarna zdanja visokih vertikala, oštrih uglova, komplikovano narušenih balansa i simetrija. Već na ovom mestu postajete svesni da ne čitate američki strip jer je gotovo nezamislivo da bi ijedan američki crtač imao vremena  za ovako složene i gotovo perverzno detaljne geometrijske kompozicije u koje se čitalac unese, praktično useli i na njima provede mnogo više vremena nego što puko pripovedanje zahteva.



No, Kummer nije samo esteta arhitekture. Njegovo pripovedanje jeste efikasno, i jeste dinamično i pošto je Ionheart velikim svojim delom akcioni strip – sa čak vizuelnim i estetskim ehoima superherojske kulture – treba da se istakne i da su scene saspensa, akcije i horora urađene vrhunskim tempom i sa izuzetnim osećajem za smenu rakursa, kadriranje, akcente. Takođe, kada vidite koliko groteskno izgleda Brancelot na početku stripa, a koji je hronološki zapravo njegova sredina, shvatićete da ovo po nekakvim uobičajenim standardima nije strip za decu. Sem ako ne želite da imaju košmare. A možda malo i treba da ih imaju, jer će tako plemeniti momenti ovog stripa imati jači efekat.

Ionheart onda izgleda kao strip gde vitez beži od demona koji je neuništiv, koji se ne umara i koji nikada ne odustaje. Standardna, dakle, priča. Ali demon je zapravo robot, a magija koju vitez koristi da se očajnički brani nije nikakva magija već tehnologija koju mi, stanovnici 21. veka prepoznajemo i kao nešto savremeno ili samo malo futuristički. Baterijska lampa? Metak sa pancirnom košuljicom? Pa to imamo i mi danas. Tu je onda lebdeći automobil koji vitez nalazi u podrumu lokalne krčme i samo on sugeriše da protagonist nije došao baš iz našeg vremena.* Ali sve to je sekundarno u odnosu na sam zaplet, na tu tenziju između najavljene smrti za koju vitez zna da mu neumoljivo ide iza leđa, da mu gazi po senci, i njegovog nastojanja da ipak nađe način da je spreči, makar odgodi, i pored toga što nam je svima jasno da on sam nije baš najsigurniji da je uopšte zaslužio da živi.
*Možda iz 2026. godine za koju nam je Vučić obećao leteće automobile?

Protagonist koga mori krivica i antagonist koji zbog te krivice želi da ga kazni – ovo je savršen književni par – i čitalac sebe zatiče u konfliktu emocija i želji da zna više. Kada to više i dobije u katarzičnoj kulminaciji narativa i trka smrti se završi kako se završi, ovo je, osećate, bio jedan od najintenzivnijih stripova koje ste u ruke uzeli ove godine. A do njegovog kraja ostalo je još dvesta strana!

Ionheart je podeljen u tri velike celine a koje su ne samo hronološki već i žanrovski različite jedna od druge. Zajedno one tvore kompletan narativ a taj narativ neće prestati da vas iznenađuje pa i šokira sve do poslednjih tabli i emotivnog finala. Njegova stvarna priroda vam neće biti zaista jasna ni posle prvog ni posle drugog dela, sa tom vrtogalvo komplikovanom kombinacijom fantazije, naučne fantastike, oporog neorealizma, palp krimića, samurajskog vesterna, policijskog procedurala itd. koju strip baštini, ostavljajući dovoljno prostora i za jednu tehnički praktično nemoguću, sasvim nesentimentalnu a opet emotivno snažnu romansu. Kummer ovde drži masterklas iz pripovedanja uspevajući da čitaoca stalno drži u saspensu, stalno ga terajući da nagađa kuda će narativ sledeće da ode i smejući mu se dobronamerno kad ovaj okrene stranicu i promumla jedno zapanjeno WTF. Veoma malo znam scenarista koji su u stanju da se na ovaj način igraju ne samo skačući između žanrova – tako da svaki od njih bude upotrebljen kao neophodna pripovedna alatka da bi se shvatila suština priče a ne samo kao osvežavanje njene estetike – već i raspoređujući osnovne gradivne elemente naracije tako da ni u jednom trenutku ne znate šta vas još čeka a onda kada do tog što vas čeka dođete budete impresionirani.



Hoću reći, Kummer Ionheart može da završi najmanje 4-5 puta pre nego što stvarno stavi tačku na ovu priču i to da sam posle prvog poglavlja koje je sasvim zaokružena – narativno i filozofski – celina za sebe ušao u drugo, koje je delovalo POTPUNO SUVIŠNO, a da me je ono posle dve-tri table i samo potpuno uvuklo u sebe pričajuči drugu priču, na drugom mestu, sa (uglavnom) drugim likovima i da je taj koktel realističke drame i naučnofantastičnog krimića smisleno korespondirao sa kombinacijom fentezija i prilično lo-tech naučne fantastike iz prvog pogavlja – pa to je pravo malo čudo. Dok čitalac stigne do trećeg poglavlja svestan je da više ništa što je mislio da zna o ovom stripu, ovom svetu (i svetovima) gde se on događa, o njegovim likovima i njihovim odnosima neće nužno biti tačno i do kraja će ovo biti divlja toboganska vožnja za pamćenje.

Nisam siguran kako ljudi sednu i napišu nešto ovako. Ionheart je jedna i zaokružea priča u kojoj likovi imaju jasne konflikte, jasne motivacije, povlače jasne poteze sa jasnim efektima, ali je ona istovremeno i priča što se dešava u više realnosti, u više vremenskih planova koji se sloj po sloj – poput nekakve metaforičke glavice luka – otvaraju pred čitaocem ostavljajući ga da zapanjeno oseća kako mu se sinapse u mozgu spajaju na načine koje nije predvideo kada je jutros pravio plan dnevnih aktivnosti. To da sam ne jednom tokom čitanja pomislio na Moebiusa i Jodorowskog treba da služi kao nekakva indikacija da ovde imamo posla sa nečim nesvakidašnjim.

Sve to a da je Ionheart i gotovo postiđujuće nepretenciozan u svom izrazu. Likovi ovde dramu proživljavaju i ne osećaju potrebu da je ,,veštački" poetizuju za čitaoca, da mu je objašnjavaju u dugačkim monološkim ruminacijama, oni su, iako se izražavaju uglavnom kroz akciju i prirodan, svakodnevni dijalog, zbog toga životniji i ,,stvarniji" od onog što očekujete kada vidite njihov jednostavni, izuzetno ,,stripovski" dizajn. Ionheart je i duhovit strip, koji ne beži od toga da napravi klasičan humoristički geg kada mu se dobro namesti, siguran da on neće ničim narušiti tu ozbiljnu dramu niti ijedan od žanrovskih elemenata koje Kummer tako sigurno koristi. Kad je akcija, onda je akcija IZVRSNA, sa promišljenim kompozicijama i izvanrednim korišćenjem inače urednog, smirenog kolora. Kad je atmosfera, pa, onda je atmosfera i mada Ionheart izgleda vrlo ,,stripovski" na ime tog dizajna i same art-direkcije, mnogi njegovi alati dolaze iz filmskog arsenala sa čestim scenama dekomprimovane akcije, ali i mudrim smenama ugla gledanja i rakursa kojim se čitalac vodi kroz ove svetove začudnosti.

Ionheart je dakle remek-delo modernog stripa, izvanredna mešavina žanrova i njihovih tropa a koja onda posle svega ima jedno sasvim neposredno, vrlo zrelo, vrlo lično emotivno razrešenje. Ovakve stvari, mislim, može da izvede samo medijum stripa, partikularno stripa koji pravi samo jedan čovek i u potpunosti kontroliše svaki njegov aspekt, od, ugla gledanja na prizor, do tempa kojim će se odvijati scene i kao takav on je kulturna dragocenost, deo nematerijalne baštine cele planete. Kupite Ionheart na Amazonu jer ga IDW na svom sajtu vodi kao rasprodat, kupite ga BILO GDE, samo ga pročitajte!!

Ne znam da li je We're Taking Everyone Down With Us baš NAJBOLJI strip koji je izašao 2025. godine u američkoj industriji – i verovatno bi se moglo naći mnogo argumenata da se kaže da nije – ali da je bio NAJZABAVNIJI miniserijal koji je izdao Image Comics tokom godine, to je skoro nesporno. Šestodelna, urnebesna toboganska vožnja kroz dekonstrukciju i parodiju klasičnih kinematskih špijunskih trilera i proznih palp-predložaka koji su ih inspirisali, dopremljena do naših očiju od strane nekih od najboljih profesionalaca u američkom stripu, uspela je da nešto i KAŽE o porodici, odnosu roditelja i dece, ambicijama roditelja projektovanim na decu i iracionalnim emocijama koje deca imaju za svoje roditelje čak i kada je  samoj deci sasvim jasno da njihovi roditelji nisu baš DOBRE osobe – taman toliko da ovo ne bude samo fastfood obrok posle koga podrignete i već ste ga sledećeg trenutka zaboravili. On je stoga i podsećanje da je strip i dalje taj unikatni medij na secištu gotovo ničim sputane kreativnosti i srazmerno niskih produkcionih troškova u kome je moguće napraviti beskompromisni akcioni triler gde tinejdžerka sa robotskom rukom na kolenima kliza između nogu profesionalnog ubice i otkine mu genitalije jednim žustrim potezom, a da je ovo istovremeno i narativ iz koga zrači autentična ljudska emocija i toplina, refleksija njegovih autora na neka pitanja iz stvarnog, svakodnevnog života, jedan trezven pogled na ljudsko stanje koji ne ide toliko daleko da nudi odgovore i rešenja ali postavlja prava pitanja i prepoznaje probleme.



Matthew Rosenberg, scenarista ovog šestodelnog tur d forsa, je, naravno, neko ko se već uveliko dokazao kako svojim radom na superherojskom mejnstrimu, tako i intrigantnim, uspešnim creator-owned naslovima. Iako po pravilu nimalo stidljivo ,,žanrovski" stripovi, Rosenbergovi projekti poput 4 Kids Walk into a Bank ili What's The Furthest Place From Here? su istovremeno i duboki ulasci u pomenuto ljudsko stanje, karakterne studije i drame koje se bave ,,pravim" emocijama i imaju nešto da kažutm. No, sa We're Taking Everyone Down With Us je on napravio blagi zaokret, možda svesno ulažući napor da poveže taj svoj više mejnstrim rad – na primer ono što je radio sa X-Men u Marvelu i sa Task Force Z i WildC.A.T.S. u DC-ju – sa tim svojim više ,,indi" radom i napravi strip koji će biti bučna, eksplozivna, vrlo naglašeno ,,žanrovska" ponuda za ljude kojima ,,indi" strip simbolizuje nekakve ljigave ,,emocije" i odbojni ,,lični" senzibilitet, a da istovremeno sačuva tu dubinu karaktera i njihovih unutrašnjih života.

Ovo je i projekat sa kojim je Rosenberg eksplicitno ušao u eksperiment sa samopublikovanjem putem Substacka, iako je, naravno, strip objavio i Image Comics na tradicionalan način. Kako je Rosenberg već godinama prilično posvećen korisnik Substacka i u poslednje vreme je on i primarna platforma putem koje se distribuira njegov podkast Ideas don't Bleed, tako je i We're Taking Everyone Down With Us objavljivan u digitalnoj formi na https://ashcanpress.substack.com otprilike nedelju dana pre nego što će se pojaviti u Imageovoj papirnoj i digitalnoj ediciji, naravno, samo za pretplatnike. Videćemo kako će ovaj eksperiment uticati na dalje Rosenbergove radove, ali moj generalni utisak je da je revolucija u samoizdavanju koju je Substack prilično jako gurao pre neku godinu pa i odvukao neke vrlo jake autore sa njihovih projekata kod velikih izdavača (na primer Nick Spencer je napustio Spajdermena da bi radio stripove na Substacku, James Tynion IV Betmena, a Jonathan Hickman je isto kreirao veliki projekat na ovoj platformi nakon okončanja rada na X-Men), bila, prošla i nije donela nekakvu veliku promenu. Hickman ponovo radi za Marvel, i to punom parom, Tynion IV definitivno nije napustio svoje lukrativne creator owned projekte poput Something's Killing the Children da bi radio Substack itd*. Ova platforma svakako ima smisla kao nekakav fan-club vektor za dopremanje creator-owned sadržaja u ruke najtvrdokornijih ljubitelja pre nego što taj isti sadržaj bude publikovan na tradicionalne načine i to je nešto što Chip Zdarsky, recimo, radi sa solidnim uspehom, ali utisak je da ona nema kapacitet da zameni tradicionalno izdavaštvo, naprosto jer je to ipak MNOGO posla da se njime bave osobe koje ionako pišu (ili crtaju) po 5-6 stripova u isto vreme. Pogotovo što ovde pričamo ne o fanzinskom, razbarušenom stripu koji hvata na šarm i imaginativnost, već je obećanje da ćemo imati profesionalno producirane stripove koji se ni po čemu ne razlikuju od onog što publikuju ,,prave" firme.
*za Nicka Spencera nisam siguran šta sad radi, ali dobio je specijalnu zahvalnicu u OVOM stripu, a i to se broji



We're Taking Everyone Down With Us svakako može da se pohvali zvezdanim ansamblom kreatora koji su radili na ovom projektu. Rosenberg se ovde ponovo udružio sa svojim starim saradnikom sa Punishera, Italijanom Stefanom Landinijem, čovekom koji je u Italiji za Bonelli radio Dilana Doga i K-11 a onda u Marvelu i u DC-ju popriličan broj stripova od Hellblazera i Batmana do Daredevila i Black Panthera. Poslednji put sam Landinija pominjao na ime Millarovog stripa Prodigy. Slaves of Mars i tu sam zapravo bio pomalo i iznenađen lapidarnim odnosom Italijana prema crtežu koji nije bio LOŠ ali je svakako bio ispod standarda koji bismo od njega očekivali. To sam tada pripisao činjenici da je i Millarov scenario bio očigledno smandrljan bez mnogo ljubavi te da je i crtač onda osećao dužnost da uradi puki minimum.

I, sad, zanimljivo je porediti Prodigy. Slaves of Mars i We're Taking Everyone Down With Us jer su u pitanju koncepcijski vrlo slični radovi, samo u jednome je očigledno da su autori stvari radili minimalno profesionalno i bez unošenja naročito mnogo duše u projekat, dok je drugi primer iznošenja srca na teren i za ovu priliku mogu da kažem da se Landini itekako iskupio za Prodigy. Slaves of Mars, a onda i otišao nekoliko koraka dalje i napravio strip koji je vizuelno barem isto toliko atraktivan, karakteran i upečatljiv koliko je i scenario po kome je rađen.

Naravno, doprineli su tu malo i ostali saradnici. Roman Titov i Jason Wordie su radili kolore, briljantno oživljavajući Landinijev već užurbani, dinamični crtež, a Hassan Otsmane-Elhaou je radio letering i po ko zna koji put potvrdio 1) da je najbolji u ovoj industriji i 2) da za njega apsolutno ne važi ona floskula da je najbolji letering onaj koji ne primećujete. Naprotiv, Hassan Otsmane-Elhaou je u ovom stripu Rosenbergov razigrani, sočni dijalog još više razigrao, igrajući se sa veličinama i smerovima fontova, uspevajući da postigne praktično idealnu ravnotežu između čitljivosti i karaktera, nešto gde i najveći letereri često umeju da posrnu.



Uopšte, We're Taking Everyone Down With Us izgleda UPEČATLJIVO, sa ,,bučnim" logotipom (dizajnirala ga je takođe sjajna letererka Becca Carey) i lejautom tabli koji je, opet, i barem za moj ukus, na idealnoj srednjoj poziciji između agresivne dinamičnosti i disciplinovane urednosti. Tako su ovde paneli uglavnom pravougaoni i Landini često igra na simetrije (a onda stručno i šmekerski ume da nakrivi samo JEDAN panel na čitavoj tabli i poremeti vam mozak) ali je broj panela po stranici gotovo nemoguće predvideti. Neke od dugačkih dijaloških razmena on smešta na table koje imaju po trinaest panela, pa čak i po sedamnaest, spretno radeći sa smenama plana i kontraplana, unoseći male ali karakterne izmene u ekspresije likova dok razgovaraju, čineći tako stvari vizuelno dinamičnim i zanimljivim i pored toga što ste svesni da je solidan deo toga na ovim tablama kopipejstovan.

Na drugim mestima, notabilno kad strip ima akcione scene, Landini razigrava mišiće i radi neke sjajne stvari, od toga da panelima daje iskošene ivice i oštre uglove, preko efektnih promena rakursa, ekstremnih zumova i usredsređenja na detalje pre nego što se ode u total i kreira spektakularna kompozicija kojom scena kulminira, pa do dekomprimovanja nekih vrhunaca akcije i njihovog deljenja na više sukcesivnih slika koje vam ostavljaju utisak da gledate akcioni film u slow motionu (videti na primer pomenutu scenu klizanja između nogu neprijatelja i en-passant kastracije koja se dešava u šestoj, finalnoj epizodi). Sa kolorima koje daje uglavnom Wordie – Titov je bio samo na prvoj epizodi – We're Taking Everyone Down With Us ima energiju rekonstrukcije old school, palpi špijunskog trilera i akcijaša, samo u R-rated izvedbi i sa halucinantnim, psihodeličnim prelivima koji idu uz strip što se dešava u jednoj retrofuturističkoj, parodičnoj ali ne i POTPUNO farsičnoj vremenskoj liniji.

Rosenbergov scenario se ovde poigrava nekim vrlo klasičnim tropima. Annalise je obična devojčica frustrirana što žmurke i druge dečije igre mora da igra sa inteligentnim robotima napravljenim da je služe i da joj ugađaju jer njen otac, Dante Alderman, briljantni naučnik, inženjer i izumitelj nema mnogo vremena za nju, obuzet svojim eksperimentima a koji obuhvataju i kiboršku protetiku, pa i transfer ličnosti iz organske, jelte, materije, u elektronske sklopove.

Annalisein otac jeste briljantan naučnik ali nije sjajan otac i mada i on shvata da nije sjajan otac, pa povremeno i pravi određene ustupke kako bi provodio malo vremena sa ćerkom, dete je razumljivo neraspoloženo i besno što em nema majku em oca vidi uglavnom okrenutog leđima, povijenog iznad stola, kako radi na nekom svom novom projektu. Posledično, Annalise je ,,razmažena" ćerka koja ima svu moguću materijalnu raskoš – uključujući robote koje je služe i igraju se s njom – ali nema potrebnu emotivnu podršku u životu.



Naravno, onda se perspektiva malo menja i shvatamo da njen otac nije tek ,,briljantan naučnik" već i pripadnik globalnog kružoka superzločinaca – manje u superherojskom smislu, više u džemsbondovskom – iz koga je istupio pre dosta godina da bi se bavio svojom naukom, ali da ga britanska kontraobaveštajna služba V.E.I.L. nije zaboravila. Zapravo, radi se o njihovom agentu po imenu Rook koji organizuje napad na Danteovo zabačeno ostrvo kako bi likvidirao starog rivala. Ovaj napad je bučan, neorganizovan ali dovoljan da razruši sve što je Dante tamo deceniju unazad gradio i da mu uništi najveći deo robotizovane posluge/ vojske. Annalise uspeva da pobegne sa ostrva zajedno sa jednim robotom u koga je, ali tako da ona to ne zna, Dante pred smrt aploudovao svoju ličnost i sećanja...

We're Taking Everyone Down With Us onda postaje brza, zabavna osvetnička priča u kojoj mlađa tinejdžerka i polufunkcionalni robot koji se trudi da se ne ponaša suviše očinski prema njoj, ali da joj sačuva život po svaku cenu, kreću na krvavi put odmazde kako bi agentu Rooku, ali i članovima superzločinačkog kružoka koji su iskoristili gužvu za neke svoje interese, pokazali da sa porodicom Alderman nema zajebavanja, ma koliko malo da je od nje zapravo ostalo. Annalise u procesu otkriva da pored strahovitog besa koji oseća – a za koji sada ima legitimnu metu – ona takođe ima i neke neočekivane borilačke kapacitete vezane za koordinaciju pokreta, preciznost nišanjenja, poznavanje funkcionisanja vatrenog oružja... Ispostavlja se da je njen otac i svoju ćerku video kao svojevrsni eksperiment i da se njegovo loše ,,roditeljevanje" nije iscrpljivalo samo na stadijumu zanemarivanja ćerke.

Sad to sve zvuči jako mračno, ali We're Taking Everyone Down With Us je rađen kao brzi, zabavni, kaleidoskopski šareni akcioni špijunski triler sa vodviljskim negativcima i generalno mnogo verbalnog humora koji parodira Džemsa Bonda ali i generalnu koncepciju visokotehnoloških trilera stare škole, od Man from U.N.C.L.E. do starog Mission: Impossible. Rosenberg čak uspeva da usvoji razumno sočan i autentičan britanski govor za britanske likove pa je agent Rook jedna brutalna dekonstrukcija i parodija Džemsa Bonda, narcisoidni psihopata opsednut pričanjem o sopstvenoj harizmi ali i hedonističkim iskustvima koja podrazumevaju razuzdani seks i korišćenje svih opijata koji mu padnu pod ruku. Takođe, superzločinci koji čine kružok iz kojeg je Annalisein otac svojevoljno istupio su veoma smešni sa svojim prenaglašenim personama, narcisoidnim deluzijama, hvalisavim napumpavanjima svojih kapaciteta, podviga, svoje sopstvene vrednosti.



Nisam slučajno pominjao Marka Millara gore jer We're Taking Everyone Down With Us je kao da ste uzeli neki od novijih Millarovih stripova i uradili ga KAKO TREBA. Sve ono što mi je smetalo u Prodigy, Kingsman, Nemesis, King of Spies itd, dakle Millarovo snažno oslanjanje na stereotipove uz najtanji moguć izgovor da ih on, kao, dekonstruiše, Millarov prezir za ljudskost kao takvu i fetišističko, pornografsko usredsređivanje na sadizam i nihilistička rešenja koja čak i nemaju neku dublju filozofsku utvrdu već samo služe da šokiraju, sve to se u ovom stripu briljantno izvrće naopako, SMISLENO dekonstruiše, duhovito parodira. Likovi dobijaju karakterizacije koje ih ne ponižavaju iako je čitalac svedok da su svi nesavršeni i da niko tu nije baš dobra osoba – uključujući samu Annalise ali koja makar ima opravdanje da je odgojena na izolovanom ostrvu od strane čopora servilnih robota i duhom odsutnog oca-superzločinca.

Pritom je i sam ritam pripovedanja prilično dobar i strip dosta sigurno i kurčevito skače od set pisa do set pisa, menjajući lokacije onako kako se priča, u skladu sa predlošcima koje spufuje, razvija, a Landini odlično crta te nove lokalitete, uključujući voz iz treće epizode, veliki gotski zamak u kome živi Annaliseina majka ili tajnu zločinačku bazu sagrađenu u grotlu vulkana a u kojoj se dešava eksplozivno finale stripa.

We're Taking Everyone Down With Us je visokooktanska, kalorična zabava koja uspeva da neke vrlo mračne teme provuče žovijalno i elegantno, da parodiju nekih vrlo starih tropa učini svežom, da vizuelno bude jednako razigrana i pitka kao i u dijalozima, ali da i u svoj toj parodiji i dekonstrukciji ima ipak neko živo, humano srce koje kuca i ostavlja čitaoca sa dobrim ukusom u ustima i zadovoljstvom što su ,,naši" ipak nekako na kraju pobedili makar to značilo da su loši ljudi pobedili još lošije ljude. Rosenberg kaže da je tužan što se sve ovo završilo, ali verujem da je gotovo nezamislivo da We're Taking Everyone Down With Us neće imati nastavak, pa ćemo biti strpljivi i čekati. Image Comics bi trebalo da je kolekciju objavio i da je ona dobavljiva na ovom mestu pa ako niste, sebe svakako ovim obradujte.

Ponekada univerzum iskombinuje nekoliko dobrih stvari u jednu. Jedan primer je Čoko-Smoki a drugi je Super Šilja, spoj diznijevske, deci namenjene komedije i superherojske akcije. Bile su šezdesete godine, nevinije vreme, ali Super Šilja je bio na neki način i proračunati, možda i očajnički potez da se Disneyjevi stripovi učine relevantnijim za savremenu strip-publiku. Walt Disney's Goofy: Super Goof and the Strange Case of Dr. Syclocks: Disney Masters Vol. 27 je kolekcija stripova o Super Šilji izašla početkom Oktobra a deo je Disney Masters edicije koju već godinama izdaje američki Fantagraphics. Često su to stripovi koji Amerikancima predstavljaju evropske crtače koji su na našem kontinentu bili superzvezde a u SAD su bili samo sporadično reprintovani (pisali smo već o kolekcijama crtača kao što su Romano Scarpa, Giorgio Cavazzano, Giovan Battista Carpi, Daniel Branca, Corrado Mastantuono i Marco Rota), ali ponekada su to i veliki Amerikanci. A jedan od najvećih među njima bio je Paul Murry.



Murry je već imao pet kolekcija unutar edicije Disney Masters a što samo po sebi govori o njegovoj važnosti ali i o tome da je ovaj čovek nacrtao MNOGO stripova u svojoj višedecenijskoj saradnji sa kompanijom Walt Disney. Štaviše, iako je počeo da radi za nju, kao i mnogi drugi strip-crtači o kojima smo pisali, kao animator, on je postepeno, tokom četrdesetih gotovo kompletno prešao u strip-departman (sa jednim docnijim vraćanjem na animaciju). Tamo je bio dodeljen najvećem od najvećih da od njega uči pa i da ga zamenjuje na poslu kada ovaj ne bi mogao da postigne i povremeno – striktno inkognito – crtao neke od dnevnih, novinskih stripova o Mikiju Mausu. Da, pričamo o tome da je Murry bio ,,ghost-artist" na više od jednog kaiša Mikija Mausa Floyda Gottfredsona između 1944. i 1946. godine i da je ovo na neki način bila i najava onoga što će njegovu karijeru obeležiti.

No, da se razumemo, da su se zvezde drugačije namestile, Murry je mogao biti i sasvim druge neke profesije. Rođen 1911. godine i bez formalne naobrazbe vezane za crtanje ili dizajn, Murry je 1938 – samo zato što je autobus iz gradića St. Joseph u Misuriju, kojim je trebalo da se vrati kući bio otkazan zbog snega – otišao u bioskop i pogledao Diznijevu Snežanu i sedam patuljaka. Ovo je na njega ostavilo strahovit utisak i mada je imao posao u kompaniji koja se bavila graviranjem (a koji je dobio na takmičenju u crtanju gde je prva nagrada bila, ne šalim se, klavir), javio se na oglas kompanije Walt Disney i bio primljen, pa postavljen da radi i uči od Freda Moorea, animatora koji je u to vreme bio ,,glavni za Mikija".

Murry je učio brzo i kvalitetno i radio na nekim od – još uvek – najboljih animiranih filmova svih vremena. Ovo je već bio period kada je kompanija Walt Disney investirala u visokobudžetne bioskopske projekte koji su animirani film legitimisali kao sadržaj za celu porodicu i Murry je radio kao animator na Fantaziji, Dambu i Saludos Amigos. Onda je došao njegov prelazak na stripove i rad pod Gottfredsonom ali je rastuća porodica zahtevala da se njegovi prihodi uvećaju pa je Murry napustio radno mesto u firmi Walt Disney da bi postao frilens crtač.

Išlo mu je dobro sa radovima za razne magazine (neretko sa erotskom notom) i stripovima koji su bili objavljivani i u novinama i u magazinima i kada je po novom preseljenju u Kaliforniju i kratkog povratka u Diznijeve animatorske redove novinski strip Buck O'Rue što ga je Murry radio sa Dickom Huemerom morao biti otkazan jer ga je premalo novina kupovalo, crtač će se vratiti starom jatu, Dizniju, ovoga puta da crta magazinske stripove.



Murry je najpoznatiji kao crtač Mikija Mausa (i većina pomenutih Fantagraphicsovih kolekcija se bavi upravo njegovim stripovima o ovom liku), ali je Murry već tokom pedesetih pokazivao da on ima više ideja vezanih za Mikijevog druga Šilju. Miki je do tada već bio ,,ozbiljan" lik, obučen formalno, sa šeširom na glavi i statusom cenjenog građanina koji pomaže policiji u rešavanju teških slučajeva i generalno se ponaša odgovorno i zrelo tako da je Murry sve komičke ideje koje je imao i svu animatorsku veštinu koju je godinama gradio ulivao u Šilju, njegove danas legendarne ,,goofy" poze i izraze lica, trapave gestove i dobroćudnu zbunjenost.

Super Goof and the Strange Case of Dr. Syclocks je, onda, kolekcija stripova fokusirana na Super Šilju, superherojski alter ego Mikijevog najboljeg druga, a koji su crtani uglavnom u drugoj polovini šezdesetih (sa jednom epizodom iz 1971. i jednom iz 1978. godine među njima). Murry je do polovine šezdesetih već bio prepoznat kao jedan od najpouzdanijih crtača što se tiče stripova o Mikiju Mausu i radio kao mašina na njima (praktično do 1984. godine) ali je već tada bilo jasno da stripovi o Mikiju i generalno Diznijevi magazinski stripovi moraju da evoluiraju ili umru. U publici je nastupila smena generacija, bioskop i televizija su odvlačili deo njene pažnje a tinejdžeri i omladina koji su bili verni Diznijevi čitaoci pedesetih godina su sada imali novo doba superherojskog stripa označeno revitalizacijom žanra koju su u Marvelu izveli Lee, Kirby i Ditko, da ih potpuno opčini.

Jedan od načina da Walt Disney stripovi ostanu komercijalno relevantni bio je da se njima gađa mlađa publika, pa je često i ono što će Murry crtati biti kombinacija ,,klasičnih" Diznijevih junaka sa kid-friendly likovima iz njihovih crtanih filmova, kao što su na primer Knjiga o Džungli ili Petar Pan.

Drugi način je bio žanrovski krosover, pa je 1965. godine u stripovima debitovao Super Goof odnosno Super Šilja, i to, kako naglašava autor uvodnika za ovu kolekciju, ugledni poznavalac istorije američkog stripa Joe Torcivia, sa tri različite priče o njegovom superherojskom poreklu, sve u istoj godini. U prvoj je je ovo bila samo komička zabuna gde je Šilja samo MISLIO da ima supermoći. U drugoj je od Proke Pronalazača dobio plašt koji mu je moći zaista obezbedio. U trećoj, a koja će na kraju ostati kanonska, i koja će biti fundament serijala Super Goof začetog 1965. godine, Šilji supermoći naprosto daje superkikiriki koji raste na žbunu u njegovoj bašti. Otkud taj superkikiriki tu, koje je NJEGOVO poreklo i kako je Šilja jednog dana saznao da može da se pretvori u ,,super" verziju sebe ovi stripovi nisu objašnjavali, barem ne u ono vreme*. Super Šilja je bio prosto jasan, samorazumljiv koncept, delom parodija na ponovo veoma popularne superherojske stripove, delom iskreni, dobrohotni herojski narativ.
*a i u kasnija vremena su, kako Torcivia ukazuje, davana različita, često oprečna objašnjenja



Iako je Marvel bio kompanija koja je revitalizovala superherojski strip u šezdesetima, Super Šilja je, onako kako su ga osmislili urednici Del Connell i Chase Craig, te scenarista Bob Ogle, svoj ,,set moći" bazirao na nečemu što je u tom momentu već tradicionalnije bila old school postavka, polovinom šezdesetih možda i intuitivno vezivana za dominantne DC-jeve likove. Let, supersnaga, neranjivost, rentgenski vid, superdah, teleskopski vid, pa i sam plašt su bili zaista mnogo više DC-kodirani, oslanjajući se prevashodno na Supermena, ali onda, pošto je lik transformisan na praktično magičan način iz običnog, lenjog mlitavka u superiorno biće, može da se govori i o uticaju Shazama!/ Kapetana Marvela koji je, doduše, 1964. godine i dalje pripadao Fawcett Comicsu a koji nije smeo da publikuje stripove o njemu zahvaljujući nagodbi sa DC-jem i koji će nekoliko godina kasnije ionako pripasti DC-ju.

No, jedna od komponenti uspeha Super Šilje je svakako bila i izvesna ,,marvelovska" crta u samom karakteru glavnog junaka koga će svi njegovi poznanici gledati samo kao šeprtlju i dobroćudnog ali priglupog Mikijevog asistenta a koji će morati da pravi i velike napore da se ne sazna kako je baš on alter ego superheroja kome se svi dive. Naravno, komički element ovde je to da je Super Šilja ISTI kao ,,obični" Šilja, samo u untercigeru i da je već ovde ideja o tome da Supermen ne nosi masku i da niko ne prepoznaje kako je on Klark Kent, jer je skinuo naočari, sama po sebi smešna, naivna i legitimna meta za sprdnju.

Murry je dugo i kvalitetno radio na serijalu Super Goof, a koji je išao od 1965. do 1984. godine i ova kolekcija nam donosi sadržaj iz prvih šest brojeva ovog serijala, zatim materijale iz Walt Disney Comics Digest te jednu priču iz Walt Disney's Comics and Stories. Sve ih je crtao Murry i ovo je izvrsna demonstracija njegovih grafičkih kvaliteta.

Kako smo i rekli, ovo su već bili stripovi za koje se smatralo da treba da ih čita mlađa publika pa je ton njoj prilagođen, sa humorom koji se oslanja na slepstik gegove i povremene igre reči. I jedno i drugo je zasnovano na ideji da je Super Šilja, supermoći na stranu, mentalno i dalje regularni Šilja, dakle, neko ko nije preterano socijalno inteligentan, često mu promiče smisao nekih kompleksnijih situacija, rasejan je i zaboravan, neretko bukvalan u shvatanjima. No druga strana ove karakterizacije je da Šilja ima duboko usađenu srž dobrote i da je ovo lik u kome nema ni trunke mržnje, straha ili ikakve sumnje u to da li treba da radi to što radi – dakle da pomaže slabijima da ih jači a nemoralniji ne smrve. Super Šilja će se u nekim od ovih epizoda na momente i razbesneti, pogotovo kada ga zločinci budu stavljali na teška iskušenja ali ni tada on neće gubiti kontrolu nad sobom niti želeti da ikog povredi. U jednoj od priča on treba da se bori sa bikom u areni, u ulozi matadora ali njemu je sama pomisao da povredi nedužnu životinju nepodnošljiva. U drugom zločinci koriste njegovu izjavu da nikada ne bi udario čoveka sa naočarima tako što se kriju iza ogromnih naočara kada kreću u štetu.



Utoliko, ovo i jeste nekakav prototip superheroja za BAŠ mladu publiku i, ako mogu sebe da uzmem za primer, on perfektno radi posao u tome da demonstrira kako praviti dramu, triler i akciju u slučaju kada je glavni lik toliko moćan da je gotovo nedodirljiv. Tako, dakle, što ćete ga učiniti toliko senzibilnim na tuđu patnju i toliko svesnim da uz velike moći moraju ići i velike odgovornosti da će drama biti u tome kako da superheroj živi sa svojom savešću ako ne da sve od sebe da spase živote i spreči krivce da ih dalje ugrožavaju.

Drugim rečima, ja sam Supermena i Betmena, Šang Čija i Spajdermena, Belog tigra i Gvozdenu pesnicu počeo da čitam negde 1978. godine, u Eks Almanahu, ali sam već pre toga bi temeljito senzibilisan na superherojski strip upravo kroz epizode Super Šilje koje je objavljivao Mikijev Zabavnik, a od kojih su neke i u ovoj kolekciji.

Tako je The Thief of Zanzipar, a kojom je magazin Super Goof i počeo svoje izlaženje 1965. godine vrlo dobar privju za ono kako će avanture Super Šilje izgledati. Ovo je internacionalna avantura u kojoj će Super Šilja preletati okeane i onda će obični Šilja morati da nalazi bizarne izgovore za to što ga njegovi prijatelji zatiču u dalekim, egzotičnim zemljama u koje su otputovali nakon što su mu reki zbogom na aerodromu, a on tamo stigao pre njih, ali i dobroćudna komedija zabune u kojoj naš junak trijumfuje delom na srce u junaka a delom na puku sreću i povoljan splet okolnosti. Super Goof nikada neće postati ČISTA parodija koja bi samo ismevala neplauzibilnost superherojskog žanra, i uvek će očuvati plemenitost glavnog junaka koji daje SVE da porazi zle i zaštiti dobre, ali će se i veliki deo humora vrteti oko činjenice da Šilja nikada ne zna kada će dejstvo superkikirikija prestati a on se iz svoje ,,super" verzije transformisati u ,,običnog" Šilju.

Egzotični predeli i ljudi obučeni u blisokoistočno kodirane kostime su Murryju jako dobro išli od ruke pa će i naredna epizoda, The Vanishing Zoo imati transkontinentalnu komponentu. No, sam zaplet je ovde decidno farsičniji i dok je The Thief of Zanzipar imao elemente klasične pustolovne avanture – žena koju kidnapuje egzotični lupež a ona je rastrzana između straha i erotskog uzbuđenja* – The Vanishing Zoo je otvorenije parodičan, sa ,,genijalnim" planom bande Braće Buldoga da kradu životinje iz zoološkog vrta i ispisuju na tablama ispred kaveza da su u njima nevidljive verzije životinja, e ne bi li zavarali posetioce.
*naravno, ovde je to urađeno u komičkom ključu a ta žena je Belka

Šilju svakako uspevaju da zavaraju, ali posle dosta peripetija u Africi Super Šilja uspešno rešava ovaj slučaj. I The Vanishing Zoo ima propisan trilerski narativ, sa našim junakom koji, kada prestane da bude baš skroz tupav, pokazuje i požrtvovanost i preduzimljivost, pa na momente bude i stvarno ugrožen, a što su sve dobri elementi priče u kojoj Murry pravi sjajnu vizuelnu komediju u scenama kada se Šilja maskira u gorilu i ubeđuje buldoge da je ,,životinja koja govori". Nasuprot tome su policijski inspektor O'Hara i Miki Maus,kao ,,konsultujući detektiv" a koji su uvek korak iza Šilje koji nestandardnim metodama rešava ovaj slučaj.



Naslovna priča, The Strange Case of Dr. Syclocks uzima sličnu matricu ali se trudi da napravi krosover sa ,,dečijom" literaturom i ovde se u jedoj od uloga pojavljuje i majstor Đepeto. Razrešenje tajanstvenog niza pljački prodavnica satova je izvedeno prilično na silu i preokret koji strip pravi u finalu i dalje ne objašnjava zašto se jedna od Đepetovih kreacija ponaša ,,zlo", a što mi je i kao klincu bio vidan nedostatak ovog narativa. No, Murryjev vizuelni dizajn za masku glavog negativca je sjajan, a pogotovo se sjajno kombinuje sa Šiljinim urnebesnim neuspevanjem da zapamti kako on izgleda. Akcija u ovom stripu je, pak, gotovo isključivo slepstik tipa, sa Super Šiljom koji stalno pogrešno procenjuje svoju snagu i situacije rešava slučajno a ne svesnim naporom.

The Giant Windoola Jade je onda zanimljiv metafikcionalni eksperiment u kome na početku Šilja čeka da mu poštar donese novu epizodu stripa o ,,Barzanu"* ali onda saznaje zašto te epizode nema, pa odleće u Afriku da se susretne sa sopsvenim idolom. Šokantno, Barzan je ispošćen čovek, sveden na oronuli skelet ispod suve usahle kože. Barzan objašnjava Šilji da ga je napor održavanja reda u džungli fizički toliko iznurio da mora da uzme odmor. Šilja, iako ima samo dve mahune superkikirikija sa sobom, pristaje da ga zameni dok se ovaj rekuperira na nekoj dalekoj turističkoj lokaciji i onda se ovaj strip vrti oko tenzije gde Šilja, što manje koristeći moći Super Šilje, mora da spreči dobro organizovanu i opremljenu bandu da ukrade džinovski smaragd iz lokalnog hrama.
*Walt Disney u ono vreme još uvek nije imao prava ni na jednu inačicu Tarzana, ali ih to nije sprečilo da promene jedno slovo u njegovom imenu i imaju sopstvenu verziju kralja džungle

Ovo je u prvom redu akciona komedija, sa klasičnim set pisovima na egzotičnoj prašumskoj lokaciji koje Murry sjajno prilagođava svom nespretnom ali dobronamernom junaku, dajući nam sjajne momente borbe Šilje i futurističke podmornice, ali i njegovih nesporazuma sa lokalnim životinjama (divlje svinje i slonovi). Strip u sebi ima i sasvim pristojnu osudu kolonijalne pljačke trećeg sveta, ali ja sam kao klinac čitajući ovaj strip uvek salivirao na prizor ogromnog dragog kamena koji Šilja i njegov sajdkik, pametni papagaj Poli, tegle kroz džunglu. Ideja da će Šilji supermoći trajati vrlo kratko jer jede samo mrvica superkikirikija je takođe iskorišćena da sjajno dinamizuje akcione scene i ovo je vrlo dobra epizoda.



Kako su Murryjev forte bile česte promene mizanscena i egzotične lokacije tako i naredna epizoda, Super Thief ima ekstravagantne momente, kao onaj gde lopov stavlja raketni motor u krivi toranj u Pizi i ,,ukrade" ga tako što ga odveze na Mesec. No, ova priča je modernija od prethodne dve i bavi se sukobom Super Šilje i ,,pravog" superzločinca, odnosno lopova koji ima veliku naučnu naobrazbu i tehnološke talente. Superlopov u ovom stripu više puta biva osujećen kada ukrade neke poznate zgrade i traži otkup za njih ali nakon tri takva pokušaja, on razume da nije dorastao Super Šiljinom setu moći pa pribegava jednoj ekstravagantnoj taktici kojom uspeva da zavara čitav grad kako je ukrao čitav jedan most. Super Šilji ovde pomažu Pajini sestrići, Raja, Gaja i Vlaja, a to da u finalu stripa Šilji – koji je u međuvremenu pretrpeo amneziju na ime toga da ga je lupila po glavi džinovska mišolovka – pritiču veverice koje su pojele superkikiriki je preokret dostojan apsurdističke komedije jedne braće Marks.

The Twister Resisters je onda naredna varijacija na ,,tehnološkog negativca" ali su ulozi ovde manji jer se radi o naučniku koji proizvodi veštačka tornada kako bi farmere naterao da mu prodaju svoja imanja, sa planom da tako kupi zemljište u čitavoj državi. No, ovaj zaplet je nekako bliži običnom čoveku i pokazuje Super Šilju kako štiti vredne zemljoradnike i njihove kuće i pomoćne zgrade a što je osvežavajuće nakon zapleta u kome je ,,branio" arhitekturu čija je primarna vrednost simbolička. Ovo je i prva epizoda u kojoj Super Šilja otkriva svoj tajni identitet nekoj osobi a ta osoba je Šiljin nećak Gilbert, mali genijalac koji će odmah i sam zgutati superkikiriki i postati mu sajdkik. Naravno, Gilbert je mnogo inteligentniji od Šilje i kombinacija Šiljinog iskustva i Gilbertovog naučnog i inženjerskog talenta daju ovom dinamičnom duu mnogo novih opcija u bori protiv superkriminala.

Gilberta, nažalost, nema u narednoj epizodi The Cold Ray iako bi bio od velike pomoći. Super Šilja se ovde suočava sa bandom lopova čiji je vođa izumeo ,,zrak za smrzavanje" i koristi ga da zamrzne policiju pa i samog superheroja kako im niko ne bi smetao dok pljačkaju. Šlja ovde, naravno, ima neke bizarne ideje kako da se izbori sa problemom – uključujući 144 untercigera jedan ispod drugog – ali na kraju stvari eskaliraju i banda se seli na Mesec, sa namerom da tamo izgradi ledeni top kojim će da zamrzne čitavu planetu Zemlju. U odjeku popularnih srebrnodobnih pričao Supermenu, Super Šilja rešenje nalazi u dubinama kosmosa, pomažući naprednoj civilizaciji da se odbrani od kiše meteora a zauzvrat od njih dobijajući pištolj sa ,,sunčevim zracima". Iako u finalu dramaturški ono što on radi nema nikakvog smisla i ceo problem je mogao da bude rešen i bez tog ,,tuđinskog" oružja, simbolika je efektna pa je ovaj strip bio veoma popularan i prvi je od svih epizoda Super Goofa koje su reprintovane u ovom magazinu.

(Uzgred, ovde ne pokrivam pojedinačne geg-stripove od po jedne table iz magazina Super Goof koje su Fantagraphicsovi urednici smestili između ovih dužih, akcionih priča, ali vredi da se ukaže da su one, iako su u originalu bile crno-bele, sada kolorisane u istom visokom kvalitetu kao i ostatak kolekcije pa izgledaju luksuznije i BOLJE nego pre šezdeset godina.)



Gilbert se vraća u A Clean Sweep a u kojoj opet nemoralni naučnik nalazi način da doaka Super Šilji. Ovo je već skoro pa prava moderna superherojska priča jer naučnikov plan nije vezan za pljačku već direktno usmeren na osujećenje i uništenje superheroja. On podrazumeva i da će naučnik i njegov sajdkik biti smešteni u zatvor a sprava koju je naučnik kreirao treba da ubije Super Šilju pojačavanjem vibracija njegovog tela. Naučno objašnjenje da ovo ne radi kada Šilja ima zapušene uši nema smisla, ali je vizuelno Murry ovo spakovao genijalno pa su prizori destrukcije i rekonstrukcije grada ono po čemu se pamti ovaj narativ.

Sledi nekoliko kraćih priča u kojima će Murry raditi sa vertikalnim kompozicijama i MNOGO kraćim scenarijima. Ovo su priče od po tri i po do pet i po strana, kondenzovane u naraciji i prilično jednostavne, no Murryjevo snalaženje u visokim a uskim panelima je zadivljujuće.

Kolekciju zatvara The Secret Key Mystery iz 1978. a gde je Murry imati prilike da crta drugog lika sa kojim je godinama radio, Fantomsku Mrlju. Ovo je povratak na pustolovnije narative, sa sve inspektorom O'Harom i Mikijem koji pokušavaju da reše složen slučaj i odlaskom na egtozične prekomorske lokacije. No, priča je srazmerno kratka i dinamizovana komičnom dimenzijom u kojoj Šilja uzima šaku običnog kikirikija, misleći da će mu dati supermoći, ali i interesantnim karakternim radom sa glavnim likom koji demonstrira detektivsku dedukciju i pažnju za detalje što su promakli profesionalni detektivima.

Priroda ovih stripova jeste da su oni namenjeni mlađima i da su u pitanju jednostavnije priče sa mešavinom slepstika, akcije i parodije. Kompanija Walt Disney će u kasnijim decenijama imati i superheroje dekonstruktivnog tipa – Darkwing Duck, naravno – ali ove priče o Super Šilji su primer potrage za formulom kako da se Diznijevi stripovi osavremene a da istovremeno sačuvaju nevinost. Murry je, naravno, bio ključni element te formule, pa ako vam se čini da je sve to vaša ćasa (super)kikirikija, poletite do Fantagraphicsovog sajta i obradujte sebe ovom kolekcijom.

U Hachetteovoj seriji Marvelovih grafičkih romana – za koje smo već utvrdili da mnogi uopšte nisu ,,romani" čak i u labavoj definiciji koju koristimo za ,,ozbiljnije" stripove – pre par meseci smo stigli do nečeg uistinu značajnog. Marvel grafičke novele 45 - Kuća M, ili, u engleskom originalu samo House of M, je po mnogo elemenata neka vrsta kamena-međaša u Marvelovoj istoriji i, makar meni služi i kao nekakva razdelnica od koje računam da se nalazimo u eri ,,modernog Marvela".



Što zvuči malo ludački, jer je sasvim fer kazati da je ,,moderni Marvel" počeo nekoliko sezona ranije, sa dolaskom Joea Quesade na mesto glavnog urednika, sa njegovim naporom da u tada već prilično ostarelu ergelu autora dovede nove, mlađe snage iz sveta nezavisnog i autorskog stripa, sa pokretanjem smelih novih inicijativa u formi Marvel Knights i pogotovo Ultimate Universea. No, ovo su sve bili potezi, inicijative i napori. House of M je bio DOGAĐAJ koji je po mnogo čemu promenio sve i nakon kojeg je solidifikovana nova praksa, ona zbog koje se mi, matori čitaoci Marvelovih stripova i danas rutinski vajkamo da je sve naopako i da ovi u Marvelu ne znaju šta rade.

Nekakva ,,objektivna" istina je i to da su danas dobri Marvelovi stripovi često među najboljim stripovima koje je Marvel ikada objavio i da je generalni ton i duh medijuma osavremenjen i u dosluhu je sa zeitgeistom na mnogo ubedljiviji način nego što je to bio na prelazu milenijuma, a House of M JESTE bio vrlo instrumentalan u tome kako je promenjen odnos urednika i autora prema materijalu sa kojim rade i kako je publika, na kraju krajeva, počela da percipira superherojski strip.

House of M je i paradigmatičan strip za Briana Bendisa, njegovog scenaristu o kome sam pisao mnogo, mnogo puta. Iako mu je partner na ovom stripu bio izvanredni francuski crtač Olivier Coipel (sa tušem odličnog tima koji je predvodio Tim Townsend, a tu su bili i Rick Magyar, Scott Hanna i John Dell, kolore je sjajno uradio Frank D'Armata, dok je letering napravio Chris Eliopoulos), sa House of M će Bendis bez ostatka utvrditi svoj status ,,arhitekte" Marvelovog univerzuma, a koji će neprikosnoveno držati još punu deceniju, radeći šta hoće i povlačeći čitave kreativne timove, desetine scenarista, urednika, crtača itd. u smeru sve banalnijih ideja i zapleta, ozvaničavajući, MOŽDA i tu tektonsku promenu u američkoj industriji gde su scenaristi počeli da se percipiraju kao de fakto autori stripa a crtači kao podizvođači radova i njihova produžena ruka.

Bendisove zasluge za Marvelove uspehe u ranim godinama ovog veka ne mogu se prenaglasiti. Doveden skoro pa slučajno, da pomogne Davidu Macku da radi Daredevila – Mack je ovaj strip i pisao i crtao, trošeći ogromne količine vremena na praktično slikarski urađene table i veoma poetizovanu naraciju – ovaj će dotadašnji autor nezavisnih krimi-stripova sa raspričanim gangsterima i old school crno-belom noar estetikom svog mentora – i prijatelja – Macka skoro odmah izgurati iz Marvela. Bendis je preuzimajući štafetnu palicu u trku od Macka kreirao manje poetičnog, manje ,,arty" ali uzbudljivog, zrelog Daredevila koji je posle skoro dve decenije od Franka Millera ovom stripu ponovo dao tu tvrdu uličnu teksturu*ali sa onda čitavom dodatnom dimenzijom psihološkog nijansiranja i prikaza unutrašnjeg života konfliktnog heroja.
*Miller je, kada je Bendis dobio drugog Ajznera za ovaj strip, kažu, došao do mlađeg scenariste i rekao mu ,,Svestan si da jedna od tih nagrada pripada meni, zar ne?"



Onda je krenuo Ultimate univerzum, Bendis je uzeo da piše Ultimativnog Spajdermena i maltene svojeručno promenio estetiku novog superherojskog stripa. Njegovi likovi su bili raspričani i govorili tonom koji do tada maltene nije postojao u ovom medijumu, nudeći bogate karakterizacije kroz dijaloge, svet mnogo opipljiviji i širi od onog što je bio standard za superherojštinu, a spora, dekomprimovana naracija je njegovim stripovima – pored Ultimate Spider-mana i Daredevila vredi da pomenemo i Alias, naravno, započet 2001. godine na Marvelovom ,,odraslijem" imprintu Marvel MAX – dala šmek televizijske serije i to onakve kakve će biti godinu ili dve kasnije prepoznate kao nositeljke ,,peak TV" ere.

Kada je Bendis preuzeo da piše Avengers ovo je bila sledeća etapa prevrata. Avengers su, kako smo to već više puta pominjali, uvek bili voljen ali skoro nikada Marvelov ,,glavni" naslov, onako kako su to u tom trenutku već decenijama bili X-Men, Spider-man, Fantastic Four ili, u neko ranije vreme Thor i Hulk... Bendis je znao da u ruke dobija strip uglavnom usmeren na beskonačnu reciklažu akcionih scena koji su tek u skorije vreme noviji autori poput Kurta Busieka i Geoffa Johnsa pokušavali da prodube. Johnsov rad je pogotovo danas smatran prilično neujednačenim, pa i na momente kontroverznim i kako se bližio izlazak petstotog broja magazina tako je i Marvel uposlio Bendisa da napravi nešto posebno od ovog stripa. Bendis će uraditi nešto do tada nezamislivo i u narativu danas poznatom kao Avengers Disassembled ne samo pobiti neke od glavnih članova Avengersa, već i okončati decenijsko izlaženje magazina a koji će nakon svega zameniti novi strip – New Avengers.

Avengers Disassembled je bio očigledna prekretnica za Bendisa. Scenarista do tada pre svega usredsređen na stripove sa jasnim glavnim likom i posvećen dubokim karakterološkim studijama je, pišući strip o timu superheroja, pre svega usmerio energiju na to da ovo bude spektakularan pa onda i kontroverzan rad. Sećam se da sam još tada čitao razložne kritike starije garde čitalaca koji su bili zgađeni ne samo Bendisovim poigravanjem sa očekivanjima čitalaca dok će jedan po jedan član Avengersa ginuti, već i Marvelovim oblapornim sadizmom u marketingu gde se za sve pare igralo na ,,ko će sledeći biti ubijen" kartu. Ovo je bilo doba u kome se smrt superheroja još uvek doživljavala kao ozbiljan događaj, a sa Disassembled će Bendis tu ideju opasno izlizati, insistirajući na šok-efektu ubijanja likova iz Srebrnog doba a koji će onda, jednako šokantno biti oživljavani posle određenog vremena kako bi se i na tome, jelte, profitiralo.



U dvadesetak godina koliko je prošlo od Disassembled skoro da je nemoguće setiti se većeg superheroja koji NIJE prošao kroz ,,Death of..." fazu. Spajdermen je ubijen i oživeo nekoliko puta (poslednji put u 8 Deaths of Spider-man), ginuli su i Kapetan Amerika, Wolverine, Daredevil, Silver Surfer, Ms. Marvel... Što se Thora tiče, Al Ewing je barem od cele te ideje napravio nekakav visoki koncept.

Da ne bude velike zabune, danas je otužno kad se superheroj ubija samo da bi se zaradilo malo medijske pažnje, ali 2004. godine je ovo bilo i otužno, ali i na neki način opsceno. U drugim stripovima – pa i nekima koje je Bendis pisao – smrt je i dalje tretirana ,,ozbiljno", kao traumatični rascep sa dotadašnjim kontinuitetom pa je tim više ono što je Bendis radio u Disassembled delovalo kao neukusna interpunkcija.

Ako je ovo prvi put da me čitate kako pišem o Bendisu onda vredi da ponovim: Brian Bendis je bio veoma dobar scenarista u svojoj prvoj fazi u Marvelu. Dok god je radio sa ,,street level" herojima i pričama fokusiranim na jednog glavnog junaka i njegovu karakterizaciju, to je bilo u solidnoj meri bolje od većine onog što su radile kolege, ili je makar bilo novo, karakterno, sveže i zanimljivo. No, Disassembled je prodao toliko kopija i bio takav hit za Marvel da je Bendis poslednjih dvadeset godina proveo ubeđen da je sposoban da piše kvalitetne ansambl-stripove, sa velikim timovima i puno spektakla i posledica toga su po pravilu slabi a ponekada i katastrofalni stripovi u formi, recimo, New Avengers i Dark Avengers, Guardians of the Galaxy, Young Justice, Legion of Superheroes ili Checkmate.

House of M je, onda, bio i neka vrsta ,,zvaničnog" prelaska Briana Bendisa u ovu svoju formu. Nije da nakon ovog stripa on više nije pisao stripove o individualnim likovima (u Marvelu će kasnije raditi Moon Knighta i Iron Mana i oba ta stripa su bili bolji od Avengers-dreka koji je pisao nakon House of M, a Supermen mu je bio... okej), ali gro njegovih napora je bilo usmereno na rad sa ansamblima i ,,velikim" zapletima koji će često obuhvatati putovanje kroz vreme, paralelne dimenzije, više verzija istih likova... Čak je i Ultimate Spider-man OZBILJNO popustio u kvalitetu kada je Bendis počeo da se troši na Avengerse (Daredevila je preuzeo Ed Brubaker i to je, makar, bilo dobro, osvajajući Brubakeru prvog Ajznera posle četrnaest godina nominacija) a kompani-krosoveri kojima je on bio arhitekta u godinama što će doći su bili, da se složimo, sve jedan gluplji od drugog (Secret Invasion, Siege, Age of Ultron, Civil War II...).

Iako za House of M ne smatram da je ODLIČAN strip, na ovom mestu ću reći da je on i važniji ali i po čistom literarnom kvalitetu osetno BOLJI od svega što je Bendis kasnije radio u sličnom maniru, kreirajući DOGAĐAJ za DOGAĐAJEM u kojima će učestvovati ceo Marvelov univerzum (ili makar njegov glavni deo) i insistirajući na velikim, često kontroverznim promenama kontinuiteta koje će biti potpala za strahovite reakcije na internetu i time držati Marvel i njegove stripove u vestima. Iako prodaja nije više nužno pratila te zapaljive reakcije, može se reći da je Bendisov pristup odradio povereni posao pa je Walt Disney krajem 2009. godine kupio Marvel – naravno, najviše zbog filmske produkcije koja je već u tom trenutku pokazala da proizvodi revoluciju u američkoj industriji – i mnoge će od Bendisovih ideja iz stripova kasnije završiti kao predlošci (u najširem mogućem smislu) za MCU filmove i serije...



No, čak i tako, izdvajanje House of M kao posebnog grafičkog romana je, u 2025. godini, pomalo kontroverzna ideja, iako i dalje smatram da je ovo u principu OKEJ strip, kao i da je njegova važnost za moderni Marvel neizmerno velika. To da on još nije poslužio kao predložak za neki film ili seriju ne treba nikoga da zavara: razlog za to je isključivo što Walt Disney do nedavno nije imao pristup X-Men likovima. Sada kada Marvel, kupovinom 20th Century Fox ima prava i na ove likove, House of M je skoro neizbežno već u nekoj od faza razvoja u pogledu njegove ekranizacije.

No, strip, House of M u 2025. godini, kao miniserijal od osam epizoda koje su sakupljene u ovu kolekciju je gotovo nemoguće čitati kao zasebnu priču jer ovaj strip to naprosto nije. Brian Bendis je House of M napisao kao direktan nastavak Avengers Disassembled ali i kao seme iz kog će izrasti narednih pola decenije Marvelovih stripova, poglavito onih koji će se baviti X-Men i drugim mutantima. Izdvajanje samog House of M u poseban miniserijal jeste bio na neki način ustupak samom Bendisu, priznanje njegovog posebnog statusa u Marvelu u tom momentu. Štaviše, pored toga što je House of M bio zaseban miniserijal, a ne tekuća priča u Avengers ili X-Men, Marvel je izdao i nekoliko satelitskih miniserijala (House of M: Spider-man, House of M: Incredible Hulk, House of M: Uncanny X-Men itd.) a koji su svi proširivali osnovni HoM narativ i davali dodatne perspektive na svet u kome se ova priča događala, time uspostavljajući praksu kojoj će se Marvel nadalje obilato vraćati za naredne krosovere, trudeći se da svaki od njih pretvori u kros-marketing orgiju.

U tom smislu, nisam siguran kako čitalac u 2025. godini koji nema nužno pristup nekim ključnim prethodnim stripovima – niti znanje da treba da ih prethodno pročita – može da pravilno ,,shvati" Kuću M.

Ovo je narativ koji se najvećim delom događa u alternativnoj realnosti, onoj u kojoj su mutanti, u inverziji onog što je za Marvelov univerzum ,,default" stanje, dominantna rasa na planeti Zemlji. ,,Obični" ljudi, dakle, Homo Sapiensi, su možda ne nužno matematička manjina ali jesu deo populacije koji prihvata da ga evolucija ostavlja za sobom i da je Homo Superior – kako sebe mutanti nazivaju – naredni korak u razvoju čovečanstva. Mutantska utopija je na neki način i utopija za sve jer uspešni superheroji ne-mutantskog profila, poput Spajdermena ili Ms. Marvel* i sami imaju visok društveni profil, i cenjeni su i od strane mutanata. Osnovni serijal, onaj koji čitamo u ovoj kolekciji prikazuje samo malo i suptilno, da ipak postoji određen sistemski rasizam i da su ,,sapiensi" nedvosmisleno građani drugog reda, ali to je i jedna od poenti ovog stripa.
*ovo ime je u to vreme nosila Carol Danvers, današnja Kapetanica Marvel, sa sve bizarnim kostimom u kome je više izgledala kao striptizeta nego kao, jelte, ,,kapetanica" bilo čega



Bendis nije čitaoca spustio u ovu isekai-fantaziju baš bez ikakve predigre, posvećujući uvodnu epizodu nelagodnoj tenziji koja među superherojima vlada nakon događaja iz Disassembled. Nakon što je – a izvinjavam se na spojlerima za dve decenije stare priče – otkriveno da su izazovi sa kojima su se Avengersi suočili, i pogibije koje su se u timu desile, bili delo njihove članice, Wande Maximoff, Skerletne veštice* čije su moći lokalizovane promene verovatnoće eskalirale u neočekivanom smeru zajedno sa njenom psihozom, grupa superheroja odlučuje da Wandu – i njenog oca i brata, koji je čuvaju na napuštenom ostrvu Genoša** suoče sa činjenicom da je ona opasna po svoju okolinu, pa i potencijalno čitav svet.
*koju iz meni sasvim neobjašnjivih razloga inače vrlo solidni prevodilac i generalno dobar lik, Draško Roganović prevodi kao Grimizna veštica
**nekada mutantskoj utopiji, pretvorenoj u poprište genocida tokom serijala New X-Men koji je pisao Grant Morrison

Wandin brat, Pietro, odnosno Quicksilver, jako privržen sestri, ubeđen je da superheroji dolaze da je ubiju – da budemo fer, neki od njih smatraju da nema drugog izlaza iz situacije u kojoj je žena sa opadajućim mentalnim zdravljem i rastućim moćima koje menjaju realnost već pokazala da je spremna da ubije svoje saborce – i pokušava da oca, moćnog mutanta sa istorijom hegemonih ambicija ubedi da se mora naći drastično rešenje. Posle neobjašnjivog bljeska u finalu prve epizode čitalac nastavlja da prati Wolverinea koji se zatiče u izmenjenom svetu u kome, rekosmo, mutanti vladaju i svi su srećni.

Kliše je reći da utopijski mizanscen u modernom narativu nužno služi da prekrije preteću ili koruptivnu istinu iza kulisa, ali Bendisu se u pobede mora uračunati i to da ovaj strip sadrži makar tragove diskusije o tome da li superheroji, koji su svesni da ovo nije ,,normalan" svet, zapravo treba da se trude da stvari vrate u normalu. Marvel će ove motive mnogo puta varirati u narednim decenijama (npr. u Age of X-Man), ali u House of M smo po prvi put videli koliko-toliko ozbiljnu argumentaciju iznesenu od strane nekih likova da je nova realnost, ma koliko ,,lažna" bila možda zapravo objektivno bolja od stare i da će povratak na staro izazvati nove traume kod likova, poput recimo Spajdermena, koji u House of M realnosti imaju uspešne porodice, karijere i gubicima neopterećen život.



No, da bude jasno, House of M nije bio toliko bitan zbog onoga ŠTA je govorio, koliko zbog onoga KAKO je to radio. Bendis će sa ovim stripom u velikoj meri napustiti važeći supeherojski obrazac pisanja stripova i House of M je spori, trilerski intoniran ,,mystery" narativ mnogo sličniji po senzibilitetu televizijskoj seriji Lost (začetoj 2004. godine, a čiji će neki od scenarista ubrzo raditi za Marvel) nego standardnom superherojskom stripu. Ovo je narativ sa veoma malo akcije ali i, za kasnijeg Bendisa, iznenađujuće malo dijaloških razmena i generalne ,,buke" u replikama, usredsređen na osećaj začudnosti i tenzičnu razliku između dve realnosti, a onda i na postepeno razotkrivanje razmera tragičkih odnosa u porodici ,,M"* i dubokih trauma koje su oblikovale odnos između Magnetoa i njegove dece a koji je na kraju bio presudan za oblikovanje čitave realnosti.
*jasnoće radi: dok se Wanda i Pietro prezivaju Maximoff, njihov otac, Magneto se preziva Lehnsherr, mada mu je originalno prezime u Nemačkoj bilo Eisenhardt. No, njegovo srednje ime je Magnus pa se tu slovo ,,M" nekako provlači preko veze. Naravno, da bude komplikovanije, 2003. godine je potvrđeno da je Lorna Dane, odnosno superheroina Polaris, takođe Magnetova ćerka, a ona se isto pojavljuje u ovom stripu, bez ikakvog slova M u svom imenu da nekako sve poveže...



Ima nečeg veličanstvenog, antičkog skoro u finalu gde je promena čitave realnosti zapravo samo pozadina za nerazrešene odnose između dve generacije u jednoj istoj porodici i Bendis je ovde nesumnjivo dotakao nešto snažno, ali naravno, priroda superherojskog stripa, onakvog kakav je on u 2004. i 2005. godini već mislio da superherojski strip treba da bude, nije mu dopustila da House of M-u podari elegantnu, pa čak ni urednu završnicu. Ovo je strip koji počinje teško a završava se još teže, raspršujući se u pregršt pojedinačnih priča koje će uslediti tokom narednih pola decenije. Na njegovom početku Wanda Maximoff je bila psihotični ubica, na kraju počinitelj drugog genocida nad mutantima i ovo su stvari koje je Bendisu već mnogo teže praštati.

House of M je, uprkos tome što je izgledao kao drama-za-sebe, zapravo bio samo uvod za Decimation, sveobuhvatni novi narativ usredsređen pre svega na mutante u Marvelovom univerzumu i činjenicu da su sa populacije od nekoliko desetina hiljada pre House of M svedeni na svega 198 na čitavoj planeti nakon House of M. Suočeni sa vrlo realnom ekstinkcijom (na ime, takođe, izostanka pojavljivanja novih mutanata u populaciji), mutanti će se tokom nekoliko narednih godina boriti da opstanu na sve grčevitije načine.

Bilo je tu i dobrih stripova, štaviše, Bendisov gromopucateljni potez da izvrši genocid nad mutantima je bio okidač za jednu od najboljih era X-men u ovom veku, sa možda malo nategnutim počecima u Deadly Genesis i Messiah Complex ali sa onda odličnim kombinovanjem nekoliko narativa koji će se svi veličanstveno okončati u uistinu dobrom Second Coming. Pored toga, Davidov X-Factor je bio iznenađujuće kvalitetan street-level pogled na živote običnih mutanata koji su izgubili svoje moći i identitet i služio kao nekakvo opravdanje koje je Marvel mogao da potegne svaki put kada bi ga neko – s punim pravom – optužio da podstiče Bendisa i kolege da kreiraju što je moguće više kontroverze kroz zaplete i rasplete bez dubine ali sa jakim šok-efektom. David je čak i spretno preuzeo Lajlu Miler, lik kreiran u House of M da bude neka vrsta puke literarne alatke i sa njom napravio dobre stvari...

Čitajući House of M u 2025. godini ne mogu da ne primetim da je ovo spor narativ koji zaista troši previše vremena na ,,kako", a praktično ni malo na ,,zašto". Gro srednjeg dela priče otpada na postepeno otkrivanje stanovnicima ,,House of M realnosti" da ne žive u ,,stvarnom" svetu i praćenje njihovih reakcija. U 2005. godini jeste bilo i malo sveže i zanimljivo da gledamo likove poput Petera Parkera ili Stevea Rogersa u alternativnoj realnosti i sa alternativnim biografijama ili Sama Wilsona ili Lukea Cagea kao, respektivno, pandura i vođu afroameričke bande, kako jedan drugog podbadaju i vređaju, svakako Wolverinea koji predvodi S.H.I.E.L.D.-ov terenski tim preko dana a strasno se valja u metaforičkom senu sa Mystique (a koja je i sama članica tog tima) preko noći, gledati kako Emma Frost i Scott Summers imaju normalne, civilne poslove, a Magneto je benevolentni suveren što pravi skupe prijeme za druge moćne ljude poput Doctora Dooma, ali u međuvremenu smo pročitali TOLIKO stripova sa istim ovakvim alternativnim realnostima da je, makar meni, u 2025. godini bilo nemoguće da House of M gledam kao išta više od uspešno nametnutog klišea koji je zatim BESOMUČNO repliciran godinama.



Opet, da se vratim na ono ,,kako": Bendisovo sporo, dekomprimovano pripovedanje, veoma mali broj scena akcije (a i tada bez neke velike režije), ali onda i Coipelovo vrsno razmontiravanja scena na male kadrove i njihovo raspoređivanje po tablama da se dobije spora, filmska naracija, ovo su bili nesumnjivi vrhunci superherojskog stripa u 2005. godini, sveži načini da se mejnstrim narativi izdignu na naredni plato zrelosti i estetske ambicije i, pa, reći ću to najjednostavnijim mogućim rečnikom: skoro ni jedan strip koji je Bendis uradio posle House of M nije izgledao ovako elegantno, ovako odmereno i nenametljivo VAŽNO i nije imao ovako dobro određen ritam pripovedanja i razotkrivanja čitaocu novih istina. Da samo House of M nije morao da se završi najavom Decimation, da je do kraja mogao da bude usredsređen na porodicu i njenu tragediju, ovo je zaista mogao biti veliki grafički roman.

No, znamo šta je bilo dalje. Avengersi su pod Bendisom sa godinama postajali sve gori i gori, a on ih je pisao sve više i više, radeći po dva serijala u isto vreme i insistirajući na sve mehaničkijim ,,događajima" i ,,kontroverzama" koji bi trebalo da pariraju diptihu Disassembled/ House of M. Kad je tu cigaru izgoreo do kraja, preuzeo je X-Men i bio energizovan nekoliko meseci dok se i to nije strmeknulo u ponor koji će postati njegov zaštitni znak u poslednjih deset godina: gromoglasan, visokokonceptualni početak i odsustvo jasnog ili makar elementarno logičnog kraja koji taj koncept prepoznaje i nekako zaokružuje. House of M je, avaj, bio začetnik i TOG trenda pa je i na taj način značajan rad u Bendisovom opusu ali i generalno u Marvelu.

Ne želim da zvučim previše negativno. House of M je jedan strip iz serijala ,,Ultimativna serija grafičkih novela" koji zavređuje tu ,,ultimativnu" kvalifikaciju. Ovo jeste narativ kojim je kulminirala promena u Marvelu i posle koga zaista stvari nikada više nisu bile iste. Povrh toga, iako neobično vođen, bez mnogo akcije i sa početkom i krajem koji od Skerletne veštice prave čudovište – što ona ne samo da nije zaslužila nego joj je i trebalo duže od deceniju i po da se otrese etikete genocidnog psihopate – on JESTE i elegantniji i u nekom emotivnom smislu iskreniji i dublji od bilo čega što će Bendis kasnije u Marvelu napisati. Vredi ga, hoću da kažem, imati na polici u sobi i pored toga što ga je Marvel OPASNO pojeftinio kasnijim reciklažama (pa i povracima u ovaj svet tokom krosovera Secret Wars) jer ovo je deo strip-istorije na kontroverzan ali dostojanstveniji način od mnogo toga što će kasnije uslediti. Delfi će vam pola kila ovog stripa rado prodati na ovom mestu.

Marvel grafičke novele 24 - Kapetan Amerika: Novi poredak je jedan od značajnijih grafičkih romana koje je Hachette objavio u svom serijalu Ultimativna kolekcija grafičkih novela. Publikovan na našem jeziku početkom prošle godine, on je veoma dobar polaroid onoga gde su se Marvel i superheroji uopšte nalazili početkom veka, usred grčevite transformacije usmerene da se očuva status strip-mejnstrima a koji su u to vreme od superheroja skoro bezobraznom lakoćom preuzimale prevedene mange publikovane u sve većem broju na američkom tržištu.



Superheroji će, to danas znamo, deo mejnstrim kulture (p)ostati kroz uspešnu translaciju u filmski medijum, prvo kroz Nolanovu trilogiju o Betmenu a onda kroz Marvelov pobednički juriš krajem prve decenije stoleća. Stripovima je, pak, trebalo dosta vremena da postignu nekakvu novu stabilnost i određeni rast prodaje, ali nikada nije ostvaren povratak na položaje koje su superheroji u američkom stripu imali u prethodnim decenijama, poglavito početkom devedesetih sa milionskim tiražima serijala poput X-Men ili Spawn.

Prolivene su reke mastila da se objasni kako su superherojski stripovi došli od pozicije de-fakto glavnog toka industrije zabave, pogotovo za adolescente i mlade odrasle osobe, do margine koja više praktično ne može da plati račune na kraju meseca ako ne uleti neki anđeoski investitor. Marvel je ovde pogotovo paradigmatičan sa svojim kratkim putovanjem od toga da je 1992. godine prvi broj (re)lansiranog X-Men prodao preko osam miliona primeraka – rekord za individualni broj strip-magazina koji do danas nije oboren – pa do Decembra 1996. godine kada je firma zvanično ušla u stečaj. Razlozi su bili višestruki, od toga da je Marvel nesmotreno uleteo u avanturu distribuiranja sopstvenih stripova, preko predatorskog fokusiranja na kolekcionare stripova i BESOMUČNOG publikovanja istih stripova sa različitim naslovnim stranama i visokim cenama, pa do potpunog potčinjavanja kreativnog dela kompanije marketinškom odeljenju koje je gledalo cifre i diktiralo šta će dalje da se radi, koliko će krosoveri trajati, ko će od protagonista živeti a ko umreti, ko oživeti a ko izgubiti pamćenje.

Danas smo svesni da je Marvel i dalje imao duboki IP bunar koji ga je držao da ne potone, da je prodaja igračaka i dalje išla, da je firma sebe panično spasavala prodajući prava na filmove svakome ko je u džepu imao čekovnu knjižicu, a što je donelo i dobre i loše rezultate u nekim narednim dekadama, ali je za potrebe ovog teksta najbitnije da se prepozna kako su u Marvelu i sami bili svesni da su im stripovi, u prevelikoj meri, postali smeće, rađeni na brzinu, bez prostora da se kreativna inspiracija zaista iskoristi, bez uredničko-autorske sinergije, štancovani kao na traci, reciklirani, uvezani u konstantne krosovere koji su kolekcionare možda rajcali do neba, ali su neku generalnu publiku zamorili i oterali je od superheroja u naručje vražijih Japanaca.



Prvi pokušaj da se ovo ispravi bio je površan, simboličan gest, ono što je ,,stari" Marvel i do tada radio, samo po novim imenom. Iskorišćen je veliki krosover da se – praktično – pobiju svi postojeći superheroji i vrate u novim, osavremenjenim verzijama, a inicijativa Heroes Reborn je poslužila i da se svi tekući magazini renumerišu kako bi ponovo krenuli od prvog broja, time dajući iluziju novim čitaocima da se ne uključuju u narative koji su, za neke od likova, u tom trenutku trajali i po više od pola stoleća (partikularno za Kapetana Ameriku o kome danas pričamo).

Heroes Reborn jeste doneo kratkoročan skok prodaje Marvelovih stripova ali njegov dugoročni efekat nije bio zadovoljavajući. Posebno su tradicionalno jaki stripovi poput, na primer, Spajdermena iskusili ozbiljan pad prodaje nakon inicijalnog skoka posle renumerisanja, na ime, da ne uvijamo mnogo, i dalje naprosto slabog kvaliteta. U Marvelu su počeli da shvataju da same old same old više nema prođu jer se publika nepovratno promenila.

Rešenje za ovaj problem se, uzgred, i dalje traži, ali je tada traženo u dva smera. Jedan smer je bio onaj u kome bi Marvel pronašao novu publiku, dakle, mlade čitaoce koji su tradicionalno bili njihova glavna baza a koji su se u drugoj polovini devedesetih odrodili od Marvela na ime slabog kvaliteta stripova i fetišizacije krosovera i kontinuiteta u kojima su mogli da se snađu samo dugogodišnji Marvel Zombiji. Mange su klincima, uostalom, pružale svo uzbuđenje superherojskih radova ali bez ovakvih zamornih problema, pa je Marvel dosta vremena i napora uložio u pokušaje da napravi sopstvene ,,mange", a koji su, uglavnom, prošli neslavno. Uostalom, da li poznajete ikoga ko je čitao ijedan Marvel Mangaverse strip? Čak i ako poznajete, i taj će vam reći da je sasvim jasno ZAŠTO Marvel danas te stvari ne republikuje niti na njih ikako referira u modernoj produkciji.* Drugi smer se ticao privlačenja odrasl(ij)e publike.
*jedan od bizarnijih postraničnih efekata ovog perioda je i to da je današnji glavni urednik Marvela, C.B. Cebulski godinama uspešno varao izdavača predstavljajući se kao Japanac po imenu Akira Yoshida i pišući scenarije za stripove koji su imali ,,autentičnije" japanski miris. Naravno, teško je verovati da baš niko u uredništvu nije bio svestan da nema posla sa pravim Japancem, ali, eto, nekako se to danas više ne pominje... Sem na tviteru, kad god Cebulski nešto napiše. Ili ga neko pomene...



Ovde je, makar, teorija bila zdravija: Marvel JESTE izgubio solidnu količinu čitalaca koje je imao početkom devedesetih ne na ime nekog prirodnog otpadanja ,,matore" publike (koju bi isto tako ,,prirodno" zamenila mlađa) nego na ime toga da su im stripovi bili smeće namenjeno ne klincima nego glupacima (i kolekcionarima koje nije bilo briga je li strip smeće ako su uspeli da nabave sve alternativne naslovne strane i sebi tako kreiraju skroman penzioni fond). Publika sa malo više ukusa je u devedesetima dobila zdravu alternativu – a bez potrebe da zaranja u ponore andergraund i avangardnog stripa – u vidu glavnotokovskih stripova koje je izdavao konkurentski DC pod svojim imprintom Vertigo. Ovo je pokazalo Marvelu dve važne stvari: 1. da kvalitetniji i literarno zreliji stripovi mogu da budu stabilan komercijalni fenomen i 2. da prodaja na direktnom tržištu, dakle, onom koje je prodavalo mesečne sveske, nije jedini, niti nužno glavni način plasmana tih kvalitetnijih i literarno zrelijih stripova i  da je prodaja kolekcija epizoda koje bi tvorile prirodne celine kroz knjižarsku mrežu nešto što ovakvim operacijama donosi nezanemarljivu zaradu.

E, sad, kažem ,,Marvelu" ali veliki deo zasluga ovde ide na račun Joea Quesade. Quesada je prvo za Marvel radio kao spoljni saradnik, odnosno, on i Jimmy Palmiotti su, kratko nakon Marvelovog ulaska u stečajni postupak, dobili predlog da njihova firma, Event Comics pokrene posebnu liniju stripova za Marvel. Ta će se linija zvati Marvel Knights i Quesada i njegovi saradnici su od 1998. godine radili na različitim stripovima sa ovim logom, sami birajući autore i forsirajući primetnu estetsku razliku u odnosu na u to vreme standardni Marvelov autput. Stripovi iz Marvel Knights ergele se jesu bavili tradicionalnim likovima kao što su bili Daredevil, Black Panther, Punisher, Inhumans, Spider-man, Captain America, Hulk, Wolverine itd, ali sa sasvim drugačiji pristupom od onog što je u tom trenutku bila tradicija. Forsirane su suštinske karakterološke strane likova umesto opsesije decenijskim kontinuitetom i krosoverima, stripovi su imali naglašenije dramske zaplete i karakterološke analize, priče su imale jasan početak i kraj i funkcionisale kao celine.

Naravno da je Marvel Knights bio toliko dokazano uspešan projekat da je Quesada već 2000. godine postavljen za glavnog urednika Marvela i praktično preneo ovaj postupak na čitav ostatak Marvelove produkcije, pritom dajući posao novim, nepotrošenim autorima poput Davida Macka, Briana Bendisa, Gartha Ennisa, Mikea Allreda, Petera Milligana itd, a koji su dolazili iz različitih sfera strip-medijuma (iz Evrope, iz nezavisnog stripa, iz avangarde...) i ovo je obeležilo prvu polovinu prve decenije ovog stoleća, sa naglašenije ozbiljnim temama i zrelijim, pa i umetničkijim izrazom i u tekstu i u crtežu, sa generalno ,,odraslijim" pristupom superherojima. Koji je u međuvremenu, možda ste primetili, i uglavnom napušten, ali ne bez nepromenljivog traga koji je ostavio na Marvelovim stripovima.

Strip o kome danas pričamo, Kapetan Amerika: Novi poredak, je izdanak upravo ove priče jer je u pitanju prvih šest epizoda serijala Marvel Knights: Captain America, odnosno Captain America Vol. 4, pokrenutog 2002. godine. No, on je imao i tu distinkciju da je pravljen kao direktna reakcija na najveću traumu koju je američka nacija iskusila u ovom stoleću, terorističke napade na pre svega Njujork jedanaestog Septembra 2001. godine.

Scenarista John Ney Rieber u svom tekstu koji stiže uz ovu kolekciju govori o tome koliki je bes ali i odgovornost osećao kada je seo da piše ovaj scenario, doslovno jedan dan nakon napada na zgradu WTC-a u Njujorku. Bes je, prirodno, bio zbog izgubljenih nevinih života i generalnog traumatizovanja ne samo SAD već i celog sveta jednim ovako velikim napadom motivisanim najnižim ljudskim porivima. Odgovornost, pak, je išla na ime njegovog straha da će odgovor Amerike na ovakav napad biti motivisan jednako niskim porivima.



Rieber je u vreme pisanja ovog stripa bio već vrlo iskusan strip-autor sa velikom kilometražom pisanja baš za DC-jev Vertigo (uglavnom na Books of Magic) a posao na Marvel Knights je dobio gotovo sigurno na ime baš te vrste ekspertize iako kaže da je mislio da će tako važan lik kao što je Kapetan Amerika biti poveren nekom većem imenu. No, Quesada je znao šta radi i kao crtač za Kapetan Amerika: Novi poredak je odabran pokojni (i neprežaljeni) John Cassaday, u to vreme zvezda u strahovitom usponu na ime toga da je, posle zapaženog rada za Marvel i DC tokom devedesetih, prosto eksplodirao sarađujući sa Warrenom Ellisom na hit-serijalu Planetary za (u to vreme već DC-jev) Wildstorm. Cassaday i kolorist Dave Stewart su Kapetanu Americi dali idealan odnos superherojskog glamura i ozbiljne kinematske drame (leterer Wes Abbott je, naravno, dao svoj nezanemarljivi doprinos tonu stripa) i Kapetan Amerika: Novi poredak je, ulazeći u prodaju u kasno proleće 2002. godine bio baš onako snažan, jasan iskaz kakav je Marvelu u tom trenutku bio potreban.

Marvel je, da bude jasno, već u prethodnim mesecima reagovao na jedanaesti Septembar, prilično dostojanstvenim omažima ,,pravim herojima" (tj. vatrogascima, paramedicima, svima koji su u momentu nezapamćene katastrofe u Njujorku nesebično pomagali sugrađanima i neznancima), prilično elegantnim ugrađivanjem događaja iz stvarnog sveta u stilizovani svet stripa, sa prepoznavanjem da se ovako nešto ne može ignorisati ali i da na njega ne valja reagovati ishitrenim, prenaglašenim gestovima. Današnji Marvel – niti ijedan drugi veliki izdavač stripova – nema ovu vrstu vizije niti osećaja za komunikaciju pa se ovo mora upisati u velike pobede Joea Quesade (kome ćemo ionako nekoliko godina kasnije upisati mnogo kreativnih i uredničkih poraza, ali nećemo sad o tome).

Kapetan Amerika: Novi poredak je onda bio taj sledeći gest, strip koji neće samo prepoznati traumu i ispoštovati ljude koji su priskočili u pomoć, već naredni korak, začetak dijaloga u kome se jasno i glasno prepoznaje zašto i kako je terorizam zlo, ali i – možda iznenađujuće otvoreno – ukazuje da je Amerika počinila velika zla širom sveta koja njeni građani kao takva i ne prepoznaju a koja u očima mnogih neamerikanaca opravdavaju zla počinjena u odmazdu Americi.

Rieberova priča je zapravo dramaturški relativno jednostavna i tiče se, suštinski, samo jednog incidenta ispričanog kroz šest brojeva, u kojoj grupa dobro naoružanih i opremljenih terorista drži civile kao taoce u crkvi u američkoj provinciji, eksplicitno najavljujući da će ih pobiti jer Amerika ubija civile po celom svetu i američki građani za to ne haju, a jedini njihov zahtev je da Kapetan Amerika lično dođe da se sa njima suoči.

Naravno, ovaj strip i ne treba da bude složen, trilerski konstruisan narativ, njegova ambicija je mnogo više da ovu postavku iskoristi za kontemplaciju glavnog junaka o tome šta dobri ljudi mogu da učine kada su suočeni sa velikim zlom – još više, šta mogu da učine da ne padnu i sami u zamku odgovaranja na zlo još većim zlom – i njegovog suočavanja sa teroristima koji će, pored svih svojih fanatičkih parola, imati mogućnost i da izgovore neke neugodne istine o kojima i Steve Rogers i čitalac treba da razmisle.



Kapetan Amerika: Novi poredak je veoma dobar reprezent epohe u kojoj je nastao. Cassadayjev crtež ima ikoničku dimenziju – što se praktično podrazumeva kada pričamo o Kapetanu Americi koji je, kako je to mnogo puta rečeno, praktično hodajuća zastava – i mnogo kinematskog kadriranja i tranzicija koje su osetno bliže filmu nego standardnom stripovskom pripovedanju. Njegove kompozicije se učestalo fokusiraju na samu figuru Kapetana Amerike u statičnim scenama – praktično pozama koje sugerišu snagu, zamišljenost, shrvanost emocijama – ili u scenama akcije koje nisu nužno borba i sukob već, zapravo i češće, samo scene glavnog junaka u pokretu, dok prelazi teren. U borbi je ,,režija" retka i one se više bave kompozicijama koje podsećaju na skulpture. Svaka od ovih scena podseća na fokus na ljudsko telo kome se pripisuje praktično natčovečanska snaga (i odlučnost duha) onako kako je to bilo uobičajeno u slikarstvu autoritarnih i totalitarnih sistema – fašističkih i komunističkih – u dvadesetim, tridesetim i četrdesetim godinama prošlog veka. Često prisustvo američkih nacionalnih simbola u kadru pojačava ovaj utisak – bilo na štitu i kostimu glavnog junaka, ili putem zastava koje figurišu u nekim scenama – ali ambicija ovog stripa je da ove prikaze snage, moći, nepokolebljivosti i odlučnosti temperira prikazima empatije, saosećanja, solidarnosti koja prevazilazi institucionalizovani kolektivizam i utemeljena je u duhu glavnog junaka a koji je nesebična, požrtvovana osoba što uvek staje na stranu slabijeg.

Ovo je naravno osetljiva ravnoteža da se postigne, ali Cassaday je više nego sposoban da nam sugeriše glavnog junaka koji je melanholičan jer je video najveći rat koji je ljudska rasa ikada vodila u svojoj istoriji i prizori ljudske surovosti prema drugim ljudima ga čine istinski tužnim. Iako je Kapetan Amerika ovde vrlo često prikazivan iz donjeg rakursa da bi delovao monumentalno, moćno i veličanstveno, Cassadayju polazi za rukom da i u ovakvim scenama prikaže glavnog junaka koji je autentično šokiran ljudskom surovošću i sposoban da oseti tugu i saoseća sa nedužnima.

Rieber onda kroz scenario i tekst takođe šalje istu poruku. Jedna od prvih scena u stripu gde Kapetana Ameriku vidimo u punom kostimu je kada on štitom sprečava čin uličnog nasilja gde ,,rođeni Njujorčanin" lud od bola zbog gubitka koji je pretrpeo jedanaestog Septembra nasrće nožem na arapskog komšiju – koji je takođe rođeni Njujorčanin. Više puta sam govorio koliko je neizmerno značajno što su u posleratnom periodu stripovi o Kapetanu Americi napustili ideju da je on ,,vojnik koji nosi oružje", a što je bio redovan prikaz u originalnim stripovima o ovom junaku tokom Drugog svetskog rata i fokusirali se na ideju da je njegova glavna alatka – štit. To da Amerika sebe, kroz Kapetana Ameriku treba da vidi kao ZAŠTITNIKA a ne kao ratnika je bitna diferencija specifika stripova rađenih nakon 1962. godine i, da još jednom ponovim, bitan aspirativni simbol.



Rieber tako i piše svog protagonistu, nekog ko nema sumnju u to da teroristi treba da budu zaustavljeni i kažnjeni ali koji će i eksplicitno prihvatiti krivicu za to što je jednog od njih (barem tako izgleda) ubio tokom akcije spasavanja jer smatra da je važno da se razume da tog čoveka nije ubila država Amerika već čovek sa imenom i prezimenom. On će takođe nastojati da svoje druge protivnike ovde ne ubija, komunicirajući tokom borbe sa njima to da im on ne želi zlo i da ne želi da se bori već da to radi iz nužde jer oni ugrožavaju civile.

To sada može da zvuči naivno, pa i banalno, ali scenarista je toga svestan i svog glavnog junaka ne piše kao salonskog idealistu već kao vojnika koji poštuje herojstvo i mrzi rat, ali i kao saradnika američkih vlasti koji nije slep za loše stvari koja ta vlast takođe čini. U dinamičnom finalu stripa, kada se Kapetan Amerika bori sa vođom terorista on je suočen sa pitanjima na koja nema odgovore a koja se tiču masovnih zločina američke vojske u prekomorskim državama, ali njegova poenta je i ta da on na pitanja nema odgovore ali jeste spreman da sluša i uči. Takođe, on i sam ima sopstvene uvide u američka kršenja međunarodnog humanitarnog prava i neetičke prakse – uključujući prema sopstvenim vojnicima i saradnicima – i ovaj strip šalje vrlo nedvosmislenu poruku da se heroj (i u ovom slučaju superheroj) stavlja na stranu naroda a ne administracije.



A što je najbolja poruka koju ovakav strip može da pošalje. Štaviše, Kapetan Amerika: Novi poredak ide nekoliko koraka dalje nego što bi DANAS strip o Kapetanu Americi realistično mogao da ode, sa porukom – ponovo možda samo aspirativnom, ali to je sasvim pristojan horizont očekivanja za jedno umetničko delo – da Amerika zaista greši i čini loše stvari, ali da Amerika može, ume i treba da uči da ih ne čini.

To na kraju ovaploćuje ovaj strip kao skoro pa utopijsku emanaciju nečeg dobrog iz nečeg užasnog, nade da trauma može da bude ne samo prevaziđena već i prepoznata kao važna, kao između ostalog i poziv na buđenje, zbližavanje sa drugima, takođe traumiranima, uvećanje empatije. Nažalost, sam Rieber u svom pogovoru veli da je američki odgovor na jedanaesti Septembar bio bliži onome čega se plašio nego onome što je napisao u ovom stripu.

Ali on se i nije naročito dugo zadržao na ovom serijalu, sa svega dvanaest brojeva koje je potpisao (od čega je tri, po njegovim zapletima zapravo napisao Chuck Austen), da bi dalje radio stripove po G.I. Joe, Tomb Raider, Army of Two i drugim licenciranim predlošcima, sa ponekim autorskim radom između.

No, Kapetan Amerika: Novi poredak jeste bio kamen-međaš i predvodnik jednog talasa u Marvelovim stripovima gde se najveća američka ikona među superherojima podvrgavala snažnom preispitivanju i dekonstrukcijama. Iste godine kada je izašao ovaj strip, ali par meseci ranije, Macan i Žeželj su imali svoj miniserijal Captain America: Dead Man Running u kome se glavni junak otvoreno sukobio sa američkim vojnicima koji su prekršili pravila ratovanja. Naredne je izašao ikonički Truth: Red, White & Black Roberta Moralesa i Kylea Bakera o ,,prvom", nezvaničnom Kapetanu Americi, crnom vojniku na kome je takođe eksperimentisano sa serumom za kreiranje supervojnika a koji je iz određenih razloga smatran neuspelim i ovaj je strip ostavio dubokog traga u Marvelu, sa sve odjecima u recentnom četvrtom filmu o Kapetanu Americi.



Naravno, Kapetan Amerika: Novi poredak nosi i nedostatke svog vremena, i ovde ne mislim na ideološke obrasce koje će mnogi smatrati isuviše popustljivim prema Amerikancima. Mislim pre svega na tu jaku, možda i usiljenu ozbiljnost u ekspresiji sa kontemplirajućim glavnim junacima i prenaglašeno melanholičnim i ,,gritty" tonom a koja se iz Marvel Knights prelila i u sve ostale stripove u Marvelu i jedno vreme pretila da proguta sve što postoji. Ruku pod ruku uz to je išla i grafička estetika koja će forsirati te filmske kadrove, hiperrealistični stil, jako dekomprimovano pripovedanje sa sve ,,writing for trade" mentalitetom gde su priče koje bi prirodno stale u jednu, dve ili tri epizode razvlačene na šest. Hoću reći, ovo je strip u kome nema vanzemaljaca, robota, niti kostimiranih negativaca sa kojima bi se Kapetan Amerika borio, ali u nekom momentu je delovalo da će svaki Marvelov strip morati da bude isti takav i to, videlo se relativno brzo, ni samo ne bi bilo bez ostatka dobro. Ne ume svako ni da piše ni da crta ovakve stripove niti je jedini superherojski izraz vredan pažnje taj ozbiljni, sumorni, kontemplativni glas spakovan u dekomprimovanu kinematsku prezentaciju.

No, znamo da se Marvel brzo otresao ovog imperativa pa su i scenaristi koji su bili njegove možda i najveće perjanice (Brian Bendis, naravno), promenili način na koji rade. I to je u redu, treba da cveta hiljadu cvetova i da imamo i stripove kao što su The Unbeatable Squirrel Girl ili Runaways paralelno sa Punisher MAX. No, Kapetan Amerika: Novi poredak – u originalu The New Deal i nisam siguran da je prevodilac, Nikola Dragomirović uopšte mogao da nađe srećnije rešenje – je kvalitetan strip unutar onog što pokušava da uradi i, imajući u vidu zaokruženost naracije ali i motiva koji su obrađivani, kvalifikuje se za jedno od boljih izdanja cele ove edicije. A i volim Cassadayja, ne mogu da lažem. Nećete ga naći na kioscima, ali Delfi ga i dalje ima u prodaji na ovom mestu.

Danas pričamo o petom miniserijalu iz ciklusa Universal Monsters a koji od 2024. godine izlazi za Image Comics, dakle o Universal Monsters: Invisible Man. O prva dva – koji su se bavili Drakulom i Stvorenjem iz Crne lagune – sam pisao na ovom mestu, a Universal Monsters: Frankenstein i The Mummy, treći i četvrti po redu, sam preskočio, ali sa punom ambicijom da ih se dočepam čim budem imao malo vremena pa ćemo i o njima prozboriti koju. Kako sam srazmerno nedavno pisao o jednoj drugoj strip-adaptaciji Frankenštajna, nekako me je srce vuklo da prvo obradimo Nevidljivog čoveka, pogotovo što je ovo crtala grčka umetnica DaNi o kojoj se, moj je osećaj, ne piše dovoljno imajući u vidu koliko je zanimljiva ilustratorka.



Universal Monsters: Invisible Man je izlazio od Avgusta do Novembra prošle godine i u pitanju je drugi strip u kolekciji Universal Monsters koji je napisao scenarista James Tynion IV. Kao što znamo, on je bio autor i miniserijala kojim je ova cela avantura počela, onog o Drakuli, a u predgovoru za Universal Monsters: Invisible Man on veli da je njegovo učešće u ovom projektu bilo više stvar toga da su mu dali ponudu koju nije mogao da odbije nego nekakvog njegovog planiranja. Uostalom, da li biste VI odbili mogućnost da radite sa nekim od najikoničkijih likova popularne kulture dvadesetog veka, dobijajući srazmerno veliku kreativnu slobodu i upareni sa nekim od najboljih crtača koji rade u američkoj industriji? Universal Monsters je možda serijal kojim se iz IP-ja cede poslednje kapi sitnog profita pre nego što ove partikularne verzije likova pređu u javno vlasništvo, ali u Skyboundu, koji je obavio sav urednički posao za Image, nisu štedeli na produkciji i angažovani su zaista neki ugledni autori kako bi ovo bili legitimni novi dodaci mitosu svojih respektivnih ,,čudovišta".

Tynion IV u pomenutom predgovoru i kaže da je u momentu kada je Skyboundov Alex Antone, urednik ovog izdanja, na San Diego Comic-Conu pre nekoliko godina pomenuo da je firma od Universala obezbedila licencu za adaptacije njihovih filmskih klasika u nove stripove, on bio u totalno drugom mentalnom, jelte, prostoru. Upravo je bio završio rad za DC, gde je pisao Batmana i Justice League Dark i sebi je rekao da je dosta rada na superherojima i, uopšte, na tuđim likovima i licenciranim propertijima i da je vreme da se posveti svojim autorskim radovima (a koje sam ja, da bude jasno, dosta hvalio poslednjih godina). No, ovo je zaista bila prilika kakva se ne propušta, da se radi sa likovima koji su definisali horor kao žanr i zbilja ostavili neizbrisiv, presudan trag na popularnoj kulturi što nije na važnosti izgubio do danas. Protivno nekom svom dotadašnjem razmišljanju, scenarista je odmah kaparisao Grofa Drakulu i kaže da je već u tom trenutku, u baru u San Dijegu zamišljao kako će strip izgledati kada ga bude crtao Martin Simmonds (podsećanja radi, izgledao je spektakularno i ja sam napisao da je sasvim razložno reći da ,,njegov ekstremno ekspresivni, ekstremno detaljni stil, u kome se mnogo radi sa teksturama i kolorom, sa osvetljenjem i senkom, paše Draculi kao što guza paše noši.").

Ali, Drakula očigledno nije bio dovoljan (kako smo već rekli, za scenaristu je ovo više bila tezga da se zapljune a manje nekakav prevratnički, dekonstruktivni rad) pa je Tynion u istom razgovoru rekao da mu ostave na stranu i Nevidljivog čoveka. Iz sasvim partikularnih razloga: Nevidljivi čovek je RAZLIČIT od ostalih likova koje je Universal od tridesetih do pedesetih godina prošlog veka pretvarao u horor ikone. Čudovišta koja je Universal promovisao – ako se na stranu stavi grof Drakula – su bila tragični, neshvaćeni likovi koji su u gledaocu izazivali empatiju makar isto koliko i stravu, a ovo partikularno važi za Stvorenje iz Crne lagune i Frankenštajnovo čudovište*. Nevidljivi čovek je, naprotiv, definisan nečim suprotnim, svojom psihopatijom, narcisoidnim resantimanom usmerenim prema ostatku ljudske rase, žudnjom za superiornošću, odsustvom saosećanja... Čak je i autor originalnog romana (izašlog 1897. godine prvo kao serijal u novinama a odmah zatim kao knjiga), H. G. Wells, napravio jasnu distancu u odnosu na svoja prethodna dva romana (Vremeplov iz 1895. i Ostrvo doktora Moroa iz 1896.) prelazeći iz tada uobičajenog pripovedanja u prvom licu u treće lice. I sam Wells je možda osećao da bi naracija iz vizure Jacka Griffina bila previše za čitaoca i napravio odmak u treće lice...
*iako Universal danas poseduje prava na King Konga, on je originalno bio produkcija studija RKO, ali i tu se prepoznaje identična matrica



Tynion veli da je bio privučen ovom liku na ime Universalovog filma iz 1933. godine u kome je prikazana Griffinova psihopatska priroda i ,,teror koji je priredio Velikoj Britaniji", no njegov strip je zapravo pre svega usmeren na ispitivanje toga koliko je čudovište bio ovaj čovek izvorno, pre nego što je počeo na sebi da eksperimentiše korišćenjem kombinacije hemikalija koja je sadržala i monokain*, i kao takav je veoma interesantna adaptacija, ali delimično i prikvel za originalni predložak (i film i roman), koji raspakuje mnoge elemente što su tamo bili pokriveni u prolazu i daje nam jedan ,,slow burn" horor gde od početka imamo osećaj da prisustvujemo razbuktavanju bolesti što je vrebala od rođenja

*Monokain je lokalni anestetik nekada korišćen za razne kliničke zahvate, prvenstveno u stomatologiji kao bolja opcija od tada uobičajenog Prokaina (tj. onog što mi zovemo Novokain). Danas je, pretpostavljam odavno napušten od strane čitavog civilizovanog sveta jer koliko može da se vidi, period njegove aplikacije bio je prevashodno u četrdesetim godinama prošlog stoleća. Zanimljivo je da Žurnal Američkog udruženja stomatologa u svom izdanju iz Avgusta 1941. godine tvrdi da je ova supstanca prvi put sintetizovana 1935. godine, sa publikacijom rezultata 1937. Imajući u vidu da je Universalov film, rekosmo, u bioskope ušao 1933. godine i imao eksplicitne reference na monokain (čega nije bilo u Wellsovom romanu), ovo sugeriše da je naučnik koji je monokain sintetizovao u stvarnom životu, Samuel D. Goldberg iz Bruklina, gledao film i smatrao da je monokain pravo ime za njegov izum a koji je, javlja tadašnji Njujork Tajms, u testiranjima na stomatološkim pacijentima dao bolje rezultate od Novokaina i drugih tada korišćenih lokalnih anestetika...

Tako, za razliku od romana i filma koji počinju in medias res i prikazuju Griffina kako je već postigao nevidljivost i počeo da ubija, kako dolazi u krčmu u kojoj će mu jedno vreme biti baza operacija, strip Universal Monsters: Invisible Man posle tri uvodne table u ,,sadašnjosti", odmah pravi skok unatrag, prikazujući Jacka Griffina kao jednog od dvojice rivalskih hemičara koji rade za malu kompaniju što je drži doktor Cranley. Ono što gledamo u stripu je sve prisutno u ranijim predlošcima, kako u filmu Jamesa Whalea, tako i u Wellsovom romanu, ali je tamo u pitanju samo neka vrsta kraćeg flešbeka u kome Griffin bez ulaženja u previše detalja trasira svoj put od nezadovoljnog službenika male firme do čudovišta kome nevidljivost garantuje imunitet od morala i koje će učiniti drugim ljudima bilo šta što mu padne na pamet.



U ovom stripu dobijamo te detalje i mada sam automatski sumnjičav prema svakom prikvelu koji smatra da svaku rečenicu koju je neko od likova izgovorio mora da razvije u poseban podzaplet, Tynion to jako solidno radi. Ovde je njegovo eksperimentisanje na mački samo deo serije eksperimenata na životinjama a koje kreće od, prirodno, laboratorijskog pacova. Ispričan u prvom licu – kako bi se dobila ekstra dimenzija strave a čitalac doveo lice u lice sa psihopatskim hororom – ovo je narativ o čoveku koga lome narcisoidna ljubomora i resantiman, bolesna ambicija, pre svega jedan patološki osećaj da je drugačiji, superiorniji u odnosu na druge ljude i da je nepravda to što mora da se pred njima pretvara da su isti. Rivalitet sa kolegom, doktorom Kempom ovde jako dobro oslikava tu Griffinovu iskrivljenu percepciju stvarnosti, a Tynion pazi da ni Kempa ni njihovog gazdu, Cranleyja ne prikaže kao nekakve savršene, moralno besprekorne i eminentno simpatične likove, time uvlačeći i čitaoca u svojevrsno saučesništvo. Cranleyjeva ćerka, Flora je, uprkos tome što čitalac vidi da je Griffin nedvosmisleno bolesna osoba, njemu bliska i želi da se uda za njega, a gde je opet spretno sugerisana ta stvarna hemija narcisoidnih psihopata koje često ljudi percipiraju kao šarmantno ekscentrične i magnetski privlačne.

Tynion, dakle, ovde zaista ide na to da svog protagonistu, bez nasilnog ,,osavremenjivanja" prikaže kao glavnu sponu između klasične, viktorijanske pojave kao što je bio Džek Trbosek i modernih psihopatskih arhetipova poput Patricka Batemana ili, eto, Hanibala Lectora...



Pripovedanje je sporo, metodično i mada je od početka jasno da glavni junak ima psihopatsku prirodu, ulazak u devijantnost je postepen. Ovo priči daje osoben ton u odnosu na klasične predloške koji su nam Griffina prikazivali kao misteriju i već formirano čudovište. Kroz ovaj narativ pratimo kako njegove sumnje u sebe, ljubomora i žeđ za uspehom korak po korak vode ka sve smelijim eksperimentima, a vidimo i kako on reaguje na rezultate tih eksperimenata sa posebno uspešnim kanalisanjem ideje da monokain uvećava inteligenciju test-subjekata i Griffinove ushićene reakcije kada vidi da pacov, prva životinja koju uspeva da učini nevidljivom, reaguje ubijajući druge pacove i time demonstrirajući svoju ,,superiornost". Istovremeno, vidimo njegove opsesije nevidljivošću koja čoveku daje moć pa i fantazije da će ćutanjem i nenametljivim ponašanjem među drugim ljudima ostvariti neku vrstu funkcionalne nevidljivosti koja će ga osloboditi. Kada strip poče da pokazuje Griffinovo napredovanje ka testiranju na ljudima, ulazimo u novi nivo viktorijanskog horora i to vrlo uspešno, gde nisu samo viscera i krv već i duboko poremećeni ljudski i socijalni odnosi komponente strave.

DaNi je po vokaciji vizuelna umetnica – studirala je vajarstvo – i nakon uspešnog samopublikovanog serijala koji je u Grčkoj bio zapažen i doneo joj nagradu publike na ceremoniji strip-nagrada 2015. godine, ostavila je već solidan trag u američkoj industriji. Već sam je jako hvalio za serijal Coffin Bound koji je radila sa Danom Wattersom a na kome ju je kolorisao Brad Simpson, koji i ovde radi kolore i njihova sinergija je opipljiva. Grkinja ne radi istim stilom kojim je crtala Coffin Bound i ovde je možda bliža ekonomičnijem, bržem crtežu koji je karakterisao njen rad za DC-jeve superherojske serijale. Linije su ovde grublje, senčenja i kontrasti brutalniji, ovo je strip stroge viktorijanske atmosfere i bizarnih, bolesnih fantazija glavnog junaka koje su grafički prikazane fantastičnim, a opet svedenim kompozicijama. Prikaz nevidljivosti je takođe dobro rešen i Simpson ovde i sam ima neke odlične ideje a letering je radila sjajna Becca Carey i on daje stripu komponentu palpa koja odgovara periodu a bez nekakvog forsiranja ,,starinskog" izgleda.

Universal Monsters: Invisible Man je vrlo solidan strip. Radi se o predlošku koji je adaptiran MNOGO puta, i na filmu (poslednji je bio 2020. godine), na televiziji, ali i u stripu (The Nobody je bio prvi strip Jeffa Lemirea koji sam ikada pročitao, recimo). No, back to basics pristup koji je Tynion ovde usvojio, metodična naracija i atmosferičan, opresivan vizuelni identitet stripa daju jake argumente da ovo treba pročitati. U trenutku dok ovo kucam možete kupiti pojedinačne epizode putem Amazona a kolekcija će izaći u Martu.

Kako sam i pretio, pročitao sam kolekciju Metamorpho: The Element Man a koje je izašla krajem Jula prošle godine, sakupljajući svih šest brojeva istoimenog DC-jevog miniserijala koji je izlazio između Februara i Jula. Kao jedan od dva stripa koje je Al Ewing uzeo da piše po dolasku u DC, Metamorpho je, predvidivo, onaj luđi, bizarniji i, ključno, ZABAVNIJI nego što je, barem u prvih nekoliko brojeva bio Absolute Green Lantern (o kome sam pisao ovde).



Nemali deo anarhične, old school energije koju je ovaj serijal emitovao u svet dolazi na ime toga da ga je crtao jedan i jedini Steve Lieber u svom verovatno najrazobručenijem izdanju otkada ga čitam. Lieber je tokom poslednjih desetak i nešto jače godina sebe uspostavio kao nezaustavljivu silu dobronamerne ali britke autoparodije superherojskog stripa, radeći neke apsolutno briljantne projekte sa likovima koji su karijerni pripadnici B i  C liste, od Superior Foes of Spider-Man za Marvel (sa čijim je scenaristom Lieber nešto kasnije radio urnebesni nezavisni serijal The Fix za Image), preko Superman's Pal Jimmy Olsen sa Mattom Fractionom do One-Star Squadron sa Markom Russellom. Lieber se, dakle, vrlo komforno oseća radeći u DC-ju poslednjih godina, ali zato mi je i zadovoljstvo da prijavim kako je Metamorpho: The Element Man apsolutno novi izazov i nov horizont imaginacije za iskusnog crtača. Takođe, ovde kolore radi Lee Loughridge a letering Ferran Delgado i Metamorpho: The Element Man nema ni trunku formalne discipline i atmosfere televizijske serije koju ste možda voleli u One-Star Squadron. Naprotiv, ovo je STRIP za sve pare u prvom redu, a onda i strip koji parodira, uz puno ljubavi, neke od klasičnih stilema srebrnog doba superherojštine.

Al Ewing je, da se podsetimo, čovek koji je u Marvelu svoje ime izgradio konstruišući kompleksne, visokokonceptualne stripove što će uzimati neke klasične likove i timove, posegnuti duboko u njihovu semiotičku nutrinu i tamo pronaći neslućena bogatstva simbolike i značaja. Nešto od ovoga su bili monumentalni serijali koji će zauvek promeniti percepciju likova o kojima se radi (Immortal Hulk, naravno), nešto su bili kraće ali ne manje vrtoglavo ambiciozne reimaginacije Marvelovih ,,B" timova, sa ponovnim ispisivanjem istorije čitavog Marvelovog univerzuma (Defenders, jelte), a onda je sa Guardians of the Galaxy Britanac pokazao da ume da piše i prvoklasnu akcionu komediju, ne napuštajući pritom interesovanja vezana za ezoteriju i simbolike.

Ewing, dakle, ume da radi ovakve stvari i Marvel može da računa da je veoma srećan što je nakon završetka serijala The Immortal Thor (obrađenog ovde) on nastavio da piše Thora – spajajući akciju, komediju, mitologiju i religioznu simboliku – u formi novog tekućeg serijala Mortal Thor. No, dobro je da čovek u svojoj profesionalnoj karijeri ima mogućnost da radi u različitim kontekstima i Ewingova avantura u DC-ju, iako mi je Absolute Green Lantern još uvek osrednji strip sa nekim upitnim izborima kada je grafizam u pitanju, je lansirana sa jednim nepobitnim BIG BENGOM u formi Metamorpho: The Element Man. Štaviše, ovo je toliko zabavan, istovremeno ,,glup" i ,,pametan" strip da pomišljam kako je Ewing ovde imao građe i za više od šestodelnog minija. Uostalom, u ovom su serijalu pojedinačne epizode i pisane kao zasebni zapleti sa distinktnim glavnim neprijateljima i problemima koje treba rešiti, dakle, na decidno old school način, i moj je utisak da je, uprkos jednom povezujućem metazapletu koji smo ovde imali, scenarista mogao da ovo pretvori u tekući serijal koji bi nam na duži vremenski rok donosio dah začudnosti i bizarne akcione komedije što prepoznaje da je Srebrno doba superherojskog stripa evoluiralo medijum u intenzivno suprotnim a opet komplementarnim smerovima.



Naravno, problem je što danas nije Srebrno doba, i što, ako se ne zovete Supermen, Betmen, Wonder Woman ili Flash, mogućnost da imate tekući serijal iole značajnije dužine vrlo energično stremi ka nuli. Čak i neki voljeni – i kvalitetni – stripovi poput, na primer, recentnog Birds of Prey nisu dočekali ni treći rođendan, što još više čini fakat da Catwoman i Nightwing imaju neprekinute serijale od osam i deset godina značajnim. No, ovo su likovi iz bliske Betmenove orbite. Metamorpho je... pa... klasični produkt Srebrnog doba, lik nastao polovinom šezdesetih kao neka vrsta sudara psihodelične vizije, interesovanja za stvarnu nauku i ambicije da se superherojska paleta proširi novim, nestandardnim likovima koji neće emitovati kopipejstovanu auru uobičajene alfa-mužjačke, etički neupitne herojštine.

Metamorpho je, tako, sa svojim antiherojskim poreklom i bizarnim supermoćima (da ,,molekule svog tela može da transformiše u bilo koji element u ljudskom organizmu") produkt svog doba koji, kada se doba promenilo, nije dobijao mnogo prilika za protagonizam. Relativno redovan gost u krosoverima – a pojavio se, po prvi put, i na filmu u prošlogodišnjem Gunnovom Supermanu – on će uglavnom biti ubacivan novije u stripove kao član ovog ili onog tima (Outsiders, recimo) i samo retko biti glavi junak u sopstvenim serijalima (na primer u Jurgensovom Metamorpho: Year One od pre dobrih, uh, devetnaest godina).

Ewingov i Lieberov strip je onda jedna bestidna orgija omažiranja i parodiranja tona, energije i bizarnih zapleta stripova Srebrnog doba, jedna od boljih koje smo čitali u poslednje vreme, stručno postavljena na temelj bombastičnog, teatralnog glasa koji su ovi stripovi imali šezdesetih godina prošlog veka, a onda iznenađujuće spretno upletena sa nekim savremenim temama i senzibilitetima. Tako je, na primer, ovo strip u kome se sveznajući narator sve vreme obraća direktno čitaocu, stupajući u dijalog sa njim kroz proklamacije koje hajpuju glavnog junaka i najavljuju spektakularne momente što slede kada okrenete stranicu (u jednom momentu u poslednjoj epizodi, čak se na jednom od panela čuje i glas čitaoca pa je rušenje četvrtog zida ovde obavljeno sa obe strane). Tekst je ,,glasan", pun uzvičnika i bučnih, eksplozivnih aliteracija a čitaoci su od milošte zvani ,,metamanijacima" u emulaciji bliskosti koja je krasila urednička i scenaristička obraćanja publici onog doba, u prepoznavanju da njihove stripove čitaju adolescenti željni identifikacije.

Zaplet ovog stripa je komplikovan i zapravo ga je veoma teško sažeti pa čak i prepričati u nekoj opširnijoj formi jer Metamorpho: The Element Man ide što je moguće dužim putem od svog inicijalnog zametka radnje – koji se dešava u nekoj drugoj dimenziji, sa suncem u formi dragulja na nebu – do zaključka koji povezuje sve visokokonceptualne niti radnje sa tog kriptičnog početka i Metamorpha pravi na heroja kakav nikada u svojoj karijeri nije bio. U nekom ,,pravom" stripu iz Srebrnog doba, ovo bi bi narativ od jedne, maksimalno dve epizode, ali Ewing vrlo dobro razume savremeni ,,writing for trade" pristup u kome se svaka priča mora pretvoriti u petodelni ili šestodelni narativ pogodan za sakupljanje u kolekciju i onda uz mnogo parodične energije izmišlja nove preokrete za svaku sledeću epizodu, preuzimajući od prošle samo deliće zapleta i šaljući Metamorpha u novom smeru. To da on na kraju ipak nekako stigne tamo kuda je strip na svom početku krenuo i da ima sukob sa jednim od najpitoresknijih DC-jevih negativaca nudeći zaključak bukvalno kosmičkih razmera je svedočanstvo o Ewingovom majstorstvu.



Ali to da je strip celim tokom i zabavan ali i napet, sa stalnim skretanjima u novim smerovima ali sa uspešnim definisanjem trenutne pretnje, trenutnog problema koji treba rešiti je još veće majstorstvo. Ewing se ovde očigledno nada da će hemija između likova i spretno ponovljeno pozivanje na inicijalni incident koji je od Rexa Masona stvorio Metamorpha a koji, taj incident predstavlja traumu, dodatno produbljenu nekim etički dubioznim potezima nekih od likova što u Metamorphu vide alat za dosezanje svojih ambicija, da će sve to biti dovoljno da strip izgura do šestog broja. I nije u krivu. Komički dijalozi su ovde vrlo solidni i izazivaju spontane eksplozije kikota kod čitaoca – pogotovo jer Lieber ima unikatni dar da digresije i flešbekove od svega jednog ili dva kadra unutar tekuće naracije učini perfektno čitkim i efektnim – ali ovde zaista postoji ceo kompleks odnosa između Rexa, njegove verenice Saphire Stagg – uspešne pevačice i pop-zvezde – njenog oca Simona Stagga, naučnika i industrijalca koji nominalno traži lek za Metamorphovo ,,stanje" a zapravo iz sve snage gleda kako da eksploatiše njegove moći, njegovog asistenta, Jave, neandertalca otopljenog iz tisućljetnog leda koji služi kao ,,objektivni" komentator bizarnosti modernog sveta, a onda i čitave armije negativaca ali i drugih likova sa ,,metamorfičkim" moćima koji defiluju kroz ovaj strip.

Sam Rex Mason/ Metamorpho je ,,loveable rogue", lik za koga nam je jasno da ima mnogo nedostataka ali koji ima čisto srce ispod svoje bizarne spoljašnjosti i Ewing ovde vešto uspeva da ga pored sukoba sa neprijateljima koji su mu i simbolički – a ne samo interesno – suprotstavljeni, ubaci i u kompleksnu sapunsku operu sa čitavim lavirintom romantičnih izazova. Saphire je samo na svojoj površini čista i nedužna verenica koja nesebično stoji iza svog čoveka i heroja i zapravo je i ona kompleksan lik sa nekim nedostacima, a otac Simon je, i pored svoje autoritarne, a onda i pohlepne, vrlo patrijarhalne prirode, neko za koga čitalac nalazi simpatije.

Možda je najveštija stvar koju Ewing radi ta da uspeva da strip koji zvuči, izgleda i ponaša se kao nešto iz šezdesetih, sa sve snažnim aluzijama na eru rađanja rokenrola, psihodelične kulture i slobodne ljubavi, istovremeno ima i veoma efektne satirične elemente koji se bave sasvim modernim temama, od epidemije parasocijalnih drama koje su vezane za influensere i kulturu ,,striminga" ,,sadržaja" (što je zamenila ,,posedovanje" konkretnih kulturnih artefakta), preko kritike onog što je Janis Varufakis krstio kao tehnofeudalizam, pa do urnebesno preciznih kasapljenja koncepta kreiranja popkulturnih ,,sadržaja" od strane veštačke inteligencije. Hoću reći, Metamorpho: The Element Man nije samo zabavan pastiš Silver-Age anarhije i psihodelije već i strip koji dobro zna koja je godina.



Kada na kraju, u poslednjoj epizodi Rex staje nasuprot jednog od najsrebrnodobnijih negativaca DC panteona i ima sudbinski sukob sa tiranskim suncem, Solarisom*, ovo je briljantno povezivanje niti zapleta ali i simbola, sa finišom u kome jedno sunce guta drugo sunce sa optimističnim osmehom na licu, a koji, taj finiš, niko ne bi umeo da nacrta kao Steve Lieber.
*koji uopšte nije nastao u Srebrnom dobu i kreacija je Granta Morrisona, koji je i sam bio opsednut srebrnodobnom psihodelijom i njenom intersekcijom sa magijskim i religijskim tradicijama i simbolikama

Lieber ovde napušta veoma uredni, formalni lejaut koji je čest u njegovim stripovima (videti, pored One-Star Squadron i The Fix, i recentniji Backflash) i mada su mu kadrovi i dalje pravilni, njihov raspored po tablama je dinamičniji i energičniji i prati same kompozicije koje su često psihodelične i sugerišu izmenjena stanja svesti, satiričku subverziju, dijaboličnu komediju. Loughridgeovi drečavi, psihodelični kolori ali pogotovo Delgadov letering dodatno dinamizuju table, rušeći konvencionalne logike i izvodeći čitaoca iz ravnoteže. Onda na to dolaze komičan, ekspresivan rad sa likovima i to za Liebera karakteristično lako skakanje između vremenskih linija, ali i dimenzija koje podseća da je Metamorpho: The Element Man narativ što je zaista mogao da se ovaploti kako treba samo u medijumu stripa i bio bi verovatno previše anarhičan i neshvatljiv na televiziji ili na filmu. Lieberovo superiorno poništavanje distanci i razlika između lokaliteta (koji se ne moraju nužno nalaziti ni u istom svemiru ili su razdvojeni eonima) je ono što Metamorpho: The Element Man drži na okupu a negde pred kraj on ima dve table savršeno ispripovedanog ,,mita" koji deluje kao da ga čitate sa zida nekog muzeja. Vrhunski rad.

I mada Metamorpho: The Element Man jeste vrhunski rad, stoji i da će on čitaocu naviklom na mračnije i više ,,kinematski" pripovedane stripove (kakav je uostalom dobar deo DC-jeve aktuelne ,,Absolute" inicijative) ovo biti dosta snažna promena tona i smera kretanja. I možda će nekom to i smetati. No, biram da verujem da će većina umeti da prepozna optimističku energiju (i melanholični antiherojski podtekst) ovog projekta i uživati u miniserijalu, ali i da će u DC-ju razumeti da je sasvim okej raditi ovakve ,,out of continuity" projekte koji se ne bave aktuelnim dešavanjima u DC-univerzumu (mada strip eksplicitno pokazuje da je Vandal Savage šef policije Gotama u sinergiji sa dešavanjima iz serijala Batman Chipa Zdarskog) i u kojima je dopušteno da sunce na nebu iznad zemlje bude ugašeno i zamenjeno novim i da niko nema veliki problem sa tim. Metamorpho: The Element Man je destilovana zabava i inteligentno žongliranje sa mnogo konceptualnih loptica u vazduhu i preporučujem ga od sveg srca. Kolekcija na Amazonu je ovde, a strip možete naći i u našim knjižarama, na primer u Delfiju.

White Shadows je naslov prvog engleskog – i kompletnog – izdanja francuskog dvodelnog grafičkog romana L'Ombre Blanche,* originalno publikovanog za Soleil, a koje je, po prvi put, dakle, u prevodu na Engleski izašlo polovinom prošle godine (dok tvrdo koričena verzija izlazi ovih dana). Magnetic Press se poduhvatio ovog projekta, a nakon što je sa priličnim uspehom publikovao Temudjin, strip istih autora, 2022. godine, u njegovoj integralnoj verziji a koja je za Francuski Daniel Maghen izašla 2019.
*što je, uzgred, i francuski prevod naslova filma Stevena Seagala, The Glimmer Man...



Temudjin i L'Ombre Blanche su izlazili maltene paralelno, za dva različita francuska izdavača pre više od decenije, a oba su, rekosmo, pisali i crtali isti ljudi. Antoine Ozanam i Antoine Carrion (koga možda znate i pod nadimkom Tentacle Eye što ga on rado koristi) sarađuju rado, često i uspešno, sa ranim uspesima koje su im doneli stripovi poput Le Chant des Sabres i L'Amourir izašli za Casterman krajem prve decenije ovog veka. Posle ove avanture, dvojica Antoinea su sela da, rekosmo, paralelno rade L'Ombre Blanche i Temudjin. Ovaj prvi je u dva albuma uzašao 2013. i 2014. godine, za Soleil, ovaj drugi između 2013. i 2015. za Daniel Maghen. Temudjin je poznatiji od ova dva serijala po tome da je ranije dobio publikaciju na Engleski, a onda i na naš jezik (hrvatska Fibra je ovaj integral izdala 2024. godine i, evo, obećavam da ću u neko dogledno vreme i o njemu ispisati koju reč), a svakako je doprinelo to da se u ovom stripu u centru nalazi jedna ipak nadaleko čuvena istorijska figura, te da je njegova mešavina istorijske fikcije i fantastike veoma lepo legla u kulturni krajolik koji je u solidnoj meri oblikovan od strane igračkog serijala Assassin's Creed...

L'Ombre Blanche na svojoj strani nema tu vrstu istorijskog uporišta, ovo je u punoj meri ,,fantazijski", ili makar kvaziistorijski narativ koji se događa u ,,žanrovskom" srednjem veku i mada ima i malo magijsko-spiritualne dimenzije, pre svega se oslanja na format političkog trilera u kome se masa loših likova bori da nasledi tron umirućeg kralja. Magnetic Press u svom pres-materijalu IZ SVE SNAGE aludiraju na gritty, moralno sivi senzibilitet koji je za svoje fentezi romane konstruisao George R.R. Martin a koji će onda postati deo kulture glavnog toka kroz ekranizaciju u HBO serijalu Game of Thrones. Što je sasvim fer. Ozanam i Carrion su ovaj projekat radili dok je Game of Thrones bio u svojim prvim sezonama i inspiracija martinovštinom je nesumnjiva, no ovo je i izvan toga vrlo pristojan, vrlo solidno postavljen i realizovan, kompleksan narativ o političkoj borbi a koja, zahvaljujući svom žanrovskom setingu može da se ovaploti i u mnogim akcionim scenama što se dešavaju po raznoraznim šumama i gorama, ali i u spavaćim sobama (i spavaćim šatorima) širom sveta koji podseća na srednjevekovnu kontinentalnu Evropu a što čini osvežavajuću razliku u odnosu na Martinov ipak prevashodno anglosaksonski i keltski seting.

Štaviše, White Shadows* počinje jednom vrlo kinematskom akcionom scenom koja treba da postavi ton čitavog stripa. Ovo su dve table bez dijaloga (sem jedne jedine replike) i zvučnih efekata uokvirene bestelesnim glasom naratora koji prepričava horor scenu što ju je jedva preživeo. U pitanju je, to ćemo brzo shvatiti, kidnapovanje princa, maloletnog dečaka i jedinog sina starog, bolesnog, uskoro-počivšeg kralja a koji je, pod teškom oružanom pratnjom putovao kroz provinciju i preko noći se ulogorio da se odmori.
*u daljem tekstu ćemo ovako zvati ovaj strip jer sam ga ja čitao u engleskom prevodu



Narator, za koga uskoro shvatamo da je bio jedan od komandanata odreda zaduženog za bezbednost princa, objašnjava da ne zna da li ih je napadač čekao tu gde su udarili bivak, ili ga je ,,prizvala neka snažna magija" ali humanoidno stvorenje koje je ubilo praktično sve vojnike, sem komandanta – on se spasao samo sa teškom povredom od koje je pao u nesvest, kako kaže, trenutak nakon što će videti kako stvorenje kida utrobu princu – deluje zaista nadljudski, gotovo kao zver u čovečijem obliku.

No, naravno, ovo je strip u kome su intrige i spletke glavni sadržaj i onda treba imati na umu i to da naratori, pogotovo oni koji pričaju o događajima čiji su jedini preživeli, nisu nužno pouzdani. Kralj svakako deluje kao da nije baš u sve poverovao, pogotovo što on ovu priču čuje od svog savetnika, barona koji ima neke svoje političke ambicije i to da li je princ živ ili mrtav na ovom mestu u stripu ostaje nedorečeno, neodređeno, praktično više pitanje oportunosti i političkog uverenja nego nekakve materijalne stvarnosti.

No, kralj odlučuje da je važno da se organizuje potraga za njegovim krvnim naslednikom i nalaže svom savetniku da mobiliše sve najvažnije plemiće u državi kako bi predvodili tu akciju. Da bude jasno, ovo su sve ljudi sa raznim krvnim vezama sa samim kraljem, od kojih svaki (i svaka) imaju snažnije ili manje uverljive pretenzije da jednom i sami zasednu na presto. Imajući u vidu da je kralj – nekada strašan ratnik, vojskovođa i moćan političar – u ovom trenutku i star i slaba zdravlja, oporavljajući se već dugo od trovanja kojim je neko, a ne zna se i dalje ko, nasrnuo na njegov život, cela ova situacija uzburka duhove i mnoge od ovih plemića inspiriše da stave u pokret neke svoje planove što su ih kovali godinama.

Ali, s druge strane, ispostavlja se da ni kralj nije baš sisao vesla i da nije na tronu tolike godine samo zato što ga je nasledio od svog oca. Čitava ova kompleksna potraga za njegovim naslednikom – za koga se ne zna da li je živ ili mrtav i ta šredingerovska situacija uokviruje i samu potragu kao neku formu postmodernog igrokaza – je istovremeno i svojevrsni battle royale, način da se, daleko od prestonice i očiju javnosti i, jelte, ,,institucija" odigraju prljave, kvarne borbe između rivalskih pretendenata na najvišu poziciju u državi.



Tu, dakle, do izražaja dolazi ta ,,Game of Thrones" dimenzija ove priče u kojoj čitalac prati putanje nekoliko likova od kojih svaki ima svoje ideje o tome kako kraljevina treba da se dalje razvija i ko treba da je predvodi (ona ili on, naravno), a kontakti sa rivalima su prilike da se o tome prodiskutuje ali i da se na kvarno, bez upozorenja i objave, jelte, rata, eliminiše konkurencija.

Ovo daje stripu jednu relativno rasutu naraciju, gde se mesto radnje često menja, a sa likovima provodimo po tablu ili dve pre nego što skočimo na druge likove koji se nalaze negde drugde u svetu. Treba odmah dati pohvalu autorima za to što ovakav način pripovedanja ne proizvodi mnogo konfuzije, ali, možda još važnije, ni dosade na strani čitaoca. Iz neke moje perspektive, veliki je rizik kreirati narativ u kome se sa likovima upoznajemo u poslednjih par dana ili sati njihovog života, čujemo šta misle o partikularnom istorijskom trenutku i političkom kontekstu i zatim ih vidimo kako odlaze na onaj svet neispunjene ambicije. Po pravilu, naša investicija u njih je u trenutku njihove smrti prilično skromna jer ih ne poznajemo, nismo imali vremena da se srodimo sa njihovim karakterima i u sebi ,,proradimo" njihove ideje, te njihove državnike ambicije i manje ili više nemoralne stvari koje su spremni da urade da bi ih ostvarili.

No, dva Antoinea za volanom ovog stripa dosta dobro navigiraju između tih partikularnih zanatskih hridina. Ozanamovi dijalozi su ekonomični i nose sa sobom dovoljno informacije a bez preopterećivanja čitaoca suvišnim bekgraundom, dok im Carrion kroz crtež daje dovoljno karaktera da svi deluju unikatno (iako su obučeni slično i imaju sličan stajling) i da osećamo kako u svetu dolazi do značajne promene balansa onda kada oni poginu. Da bude jasno, stotinak strana ovog stripa ne dopušta da se sa likovima radi posebno DUBOKO i sofisticirano, ali oba autora dobro razumeju kako da priču guraju napred bez mnogo razvlačenja a da likovi ipak imaju dovoljno LIČNOSTI da bi nam ova partikularna borba za presto bila interesantna.

Može se argumentovati da je ,,pravi" narativ ovog stripa pokazivanje onog šta je bilo sa princom a da je sve ostalo što se dešava oko potrage i uzajamne eliminacije pretendenata na presto zapravo samo način da se potroši vreme, ali ovo ne bi bilo fer. Ozanam investira značajan trud u to da nam pokaže dubinu i beskrupuloznost intriga što se pletu oko trona i legata umirućeg kralja i strip – ne skrećući predaleko sa putanje gritty realizma i ne zazivajući mnogo supernaturalnih elemenata, magije i spiritizma – uspeva da nam servira i neke šokantne i iznenađujuće preokrete koji snažno dinamizuju ovaj deo narativa i drže nas na proverbijalnoj ivici sjedala čitavim putem.

Sama priča o princu je takođe zanimljiva mada je njen imanentni hendikep što zapravo ne dobija mnogo strana i onda su prinčeve transformacije i stadijumi sazrevanja kroz koje prolazi tokom samo nekoliko dana koji se u stripu pokazuju relativno mehanički i predvidivo izvedeni, bez nekakvog posebnog nijansiranja u prikazu njegovog unutrašnjeg života. Autori su ovde verovatno računali na žanrovsku pismenost čitalaca i uglavnom ispravno nagađali da ćemo mi razumeti kako i zašto se princ razvija u stranu u koju se razvije i bez potrebe da nam strip to potanko oslikava. To je u redu, naravno, mada stoji da jeste predvidivo i da bih makar ja lično bio srećniji da White Shadows svoj stožerni lik tretira više kao osobu a manje kao predmet u središtu radnje kome se stvari dešavaju.



Ali dobro, White Shadows je strip abrazivne teksture, sa likovima od kojih ni jedan nije dobar ali je svaki na svoj način intenzivan i strastven, i njegova politička tragedija sasvim korektno odjekuje na fonu šekspirovskih pa i antičkih predložaka provučenih kroz martinovsku postmodernu prizmu. Imam možda izvesne rezerve na to kako strip tretira ,,stvorenje" u središtu zapleta koje napada vojnike i princa na početku jer postoji dosta nedoslednosti u daljem razvoju ovog motiva, ali to nije dovoljno da ugrozi generalni utisak.

Carrionov crtež i kolor su zato odlični i nude nam uverljiv, vrlo atmosferičan ,,gritty srednji vek" sa mnogo kvalitetnog korišćenja svetla i senke, likovima koji su istovremeno i glamurozni i mračno-realistični, kinematskih akcionih sekvenci i visceralnih, praktično horor-intoniranih kulminacija. Carrion radi sa urednim, pravilnim lejautom koji je svejedno dinamičan i obezbeđuje dosta prostora za pripovedanje i atmosferu kroz popriličan broj panela po tabli. Ovde je zaista primetno koliko crtač dobro razume i primenjuje veštinu ,,brejkdauna", dakle kreiranja cele table putem skica pre nego što pređe na ,,prave" crteže tako da se drži jedan tečan, energičan tempo naracije, a onda svaki kadar ima potreban minimum detalja i ne pati ni od pretrpanosti ni od nejasnoće ma koliko sitan bio. Kolori su vrlo atmosferični i mnoge scene koje nemaju ni dijaloga niti, striktno govoreći, narativnu funkciju stripu zapravo daju njegov karakter.

White Shadows je dakle DOBAR evropski strip smisleno napravljen na temeljima američkih trendova u modernoj fantazijskoj sferi. On nije originalan po postavci ali je veoma siguran u realizaciji i kao takav vredan svake pažnje. Izvolite do Magneticovog sajta, a za hardcover ćete se obratiti Amazonu.

Čitao mi se neki kratak, energičan strip sa kombinacijom tenzije, akcije i emocije (ne nužno, jelte, pozitivne emocije) i napravio sam dobar izbor čitanjem grafičkog  romana The Long Yesterday koji je Marta 2024. godine publikovao britanski izdavač Markosia Enterprises. Priznajem da me je njemu pre svega privukla upečatljiva naslovna strana sa prilično jakim vajbom old school crime/ noir stripa iz vremena kada je serijal Dick Tracy scenariste i crtača Chestera Goulda harao američkim novinama. Uostalom, ko ne voli tvrde antiheroje obučene u uredno odelo sa kravatom i šeširom na glavi kako pištoljima brane ono malo pravde što je ostalo u svetu? Elegancija, muževnost PLUS požrtvovanost i odlučnost? Pa morali biste da budete osoba zaista sumnjivog morala da vas ovo ostavi hladnim.



Markosia Enterprises, takođe, nije izdavač sa kojim imam nekog ozbiljnog iskustva i zapravo su poslednji stripovi koje je on publikovao a koje sam ja čitao izašli još u prvoj deceniji ovog stoleća, kada je ova kuća i bila najaktivnija. Osnovana 2004. godine ova firma ima vrlo šarenolik katalog, od licenciranih stvari kao što su, recimo, bili Starship Troopers, Shadowmancer i Kong: King of Skull Island, preko romansiranih biografskih radova poput Kate and William: A Very Public Love Story, pa do originalnih grafičkih romana manje ili više poznatih autora a koji čine najveći deo materijala koji Markosia izdaje poslednjih godina.

The Long Yesterday spada u ovu poslednju grupu ali u pitanju je zapravo prevod na Engleski već postojećeg grafičkog romana izašlog u originalu na Portugalskom jeziku pre dvadeset godina, tačnije 2005. godine, pod nazivom koji mogu samo da nagađam jer Markosijina verzija ne daje ime originala. Da budemo iskreni, ona ne daje NIŠTA, čak ni ne pominje da je u pitanju strip od pre par decenija originalno objavljen na drugom jeziku i jedan jedini detaljčić koji neupućenom čitaocu može da pobudi radoznalost i možda ga podstakne na samostalno istraživanje je napomena da je ,,Intempol kreirao Octavio Aragão". Intempol se, da bude jasno, jedva pominje u ovom stripu – dvaputa na stranici koja navodi autore i na samo jednom jedinom panelu na poslednjoj tabli stripa – pa je i sasvim legitimno da čitalac ne obrati pažnju.

Srećom, tu smo mi da pomognemo. Intempol, odnosno Polícia Internacional do Tempo, je ime fiktivne organizacije (,,Međunarodna vremenska policija", dakle), a koja figuriše u ,,deljenom univerzumu" fikcije i naučne fantastike koji je početkom ovog veka izmaštao brazilski grafički dizajner, univerzitetski profesor i pisac Octavio Aragão. Aragão je prvo svoju karijeru dizajnera i akademskog, jelte, predavača dobro utemeljio tokom osamdesetih i devedesetih, zatim će i uređivati stručne dizajn-magazine pre nego što će 1998. godine debitovati kao pisac objavljujući svoju prvu kratku priču, Eu Matei Paolo Rossi (tj. Ja sam ubio Paola Rossija). Sklon žanru, Aragão je onda dve godine kasnije osmislio Intempol kao multimedijalni projekat na kome će učestvovati više autora u različitim formatima, utemeljujući se u naučnoj fantastici ali koristeći što više može u to vreme još uvek mladi internet kao medijum komunikacije i distribucije.



Prvi korak je bilo objavljivanje zbirke pripovedaka, Intempol – Uma Antologia de Contos sobre Viagens no Tempo u kojoj je pored Aragãoa pisali još nekoliko autora a jedan od njih je bio i Osmarco Valladão, ime koje ćemo videti potpisano i na ovom stripu. Od 2002. godine je fokus stavljen na internet pa je kreiran portal koji je služio kao platforma za priče i web-stripove iz Intempol univerzuma a u 2005. godini će izaći The Long Yesterday, kao prvi ,,pravi", odnosno papirni, tradicionalno publikovani strip vezan za Intempol. Adaptaciju je uradio Manoel Magalhães, profesionalni ilustrator i strip-crtač iz Rio De Žaneira, čovek koji ima iskustva i u animaciji i koji je radio stripove i za brazilske i za američke izdavače u svojoj karijeri. Imajući u vidu koliko su crtež i kolor odlični u ovom albumu malo je i nepravda da Magalhães nije bolje poznat na anglofonom govornom području, pogotovo jer sa The Long Yesterday nudi jednu sigurnu, raskošnu reinterpretaciju klasičnog česterguldovskog stila i strip koji je milina samo videti. Takođe, Magalhães je zajedno sa Osmarcom Valladãom – a koji se i sam profesionalno bavi stripom, kao kolorist, dizajner itd. – potpisan kao koscenarista ovog grafičkog romana i jedna od najboljih stvari u vezi njega je kvalitetno pripovedanje koje Valladãovu kratku priču stručno razvija u narativ pun saspensa, misterije, snažne emocije i vrlo solidne akcije.

Markosijin impresum ne kaže čak ni ko je uradio prevod teksta stripa na Engleski, ali ovo je veoma dobro obavljen posao i The Long Yesterday od prve do poslednje stranice emituje hard-boiled šmekčinu, koristeći i jezik i senzibilitet palp-krimića da vas upeca a zatim i zadrži u svojoj noir-fantaziji i daleko preko granice na kojoj ona prestaje da biva samo puki omaž Dicky Tracyju i odlazi u sasvim neočekivanim smerovima.

OK, možda ne SASVIM neočekivanim pošto smo potrošili dosta vremena na objašnjenje da je čitav kontekst u kome se ovaj strip dešava obeležen idejom hronomocije, putovanja kroz vreme i nekakvom policijom koja, pretpostavka je, sve to nadzire i ne da da se napravi prevelika šteta vremenskim, jelte, tokovima. No, prednost činjenice da je ovo stari strip, napisan po jednoj od prvih priča iz Intempol projekta je i to da je tretman teme ovde svež, energičan, da se naučnofantastični novum i začudnost  koriste efektno i daju jednoj naoko ,,običnoj" urbanoj drami iz okruženja Holivud Hilsa sloj spekulativnog glamura.

The Long Yesterday u svom centru ima glavnog junaka od koga u mnogome zavisi kako ćete primiti čitavu radnju ovog stripa. Lace O'Malley je taj lik koji na naslovnici sa dva pištolja brani, jelte, nešto, dok mu se kravata vijori na vetru a fedora-šešir mu je čvrsto natučen na glavu i  Lace O'Malley je arhetipski antiheroj ovakvih narativa, privatni detektiv u Los Anđelesu pedesetih godina prošlog stoleća čiji posao nije da hvata supružnike u preljubi ili da traži decu pobeglu od kuće. Gore od toga, Lace je tip koga holivudski studiji zovu kada imaju problem sa ,,bezbednošću" a što u prevodu znači kada treba rešiti situaciju u kojoj je neko od glumaca ili glumica napravio seks-skandal ili bio uhvaćen kako troši ilegalne supstance i sada se oportunisti spremaju da ucenjuju a tabloidi da ga razvlače. Laceov posao je da ponudi i štap i šargarepu potencijalnim ucenjivačima i tabloidima: prvo ide koverat s novcem u zamenu za njihovu šutnju, a ako se ovi baš razuzdaju od pohlepe, vadi se željezo. Lace se vlasniku bara Mickey's, u kome se ovi radni sastanci uglavnom održavaju, hvali kako to radi već godinama u njegovom lokalu i da mu još nije ostavio ni jednu rupu od metka na zidovima, ali znate već kako funkcionišu obrnuti čehovljevski principi u ovim situacijama: pandur koji pomene da nikada nije bio ranjen na dužnosti, obavezno će biti ranjen u toku priče, pa tako i mučeni Mickey pre kraja stripa ima da posvedoči više nego jednoj rupi u zidovima svoje diskretne kafanice u koju ljudi dolaze da popiju po koju ljutu i u pola glasa dogovore poslove što nisu nužno sasvim u skladu sa zakonskom regulativom.



Strip vrlo spretno postavlja vreme, mesto, senzibilitet, čitavu estetiku i literarni prosede time da nam pokazuje Lacea kako završava ovakav jedan posao na početku a onda još spretnije pravi organski prelaz u drugi žanrovski glas. Lace se posle obavljenog posla vraća kući, odlučuje da, pošto mu supruga trenutno nije tu, prođe kroz stari pisaći sto svog oca, pregleda šta je iza pokojnika ostalo, pobaca bezvredno, odluči šta vredi sačuvati za neku njegovu hipotetičku buduću decu da bi ipak upoznala dedu koga nikada nisu srela. I onda usred malo nostalgične a malo mučne trijaže naleće na zalepljenu kovertu bez adrese i poštanske marke za koju je jasno da je novijeg datuma. Otvarajući je on u njoj nalazi nemoguće pismo, čiji autor mu objašnjava da zna kako će reagovati na svaku rečenicu i do u sekund mu predviđa nekoliko narednih minuta života. Kako se i radi o situaciji života i smrti, a Lace, kada vidi potpis shvati da je ili sišao sa uma ili da je ovo najvažnija poruka koju je ikada primio, njegov je instinkt da posluša šta mu se kaže i onda počinje jedna sumanuta pustolovina posle koje ništa više za njega neće biti isto.

Nećemo, naravno, prepričavati šta se dalje događa i kako Lace od običnog privatnog detektiva koji ljude radije plaši ciničnim izrazom lica nego revolverom – ali vadi revolver bez oklevanja kad mora – postaje neka vrsta neočekivanog heroja, ali valja reći da autori The Long Yesterday vode veoma dobro. Ovo je strip sa svega pedesetak strana na kojima su paneli velikog formata i kinematske ekspresije, bez previše teksta i bez previše filozofiranja. Njegova radnja se odvija na nekoliko jasno definisanih lokacija od kojih svaka ima neki problem što ga treba rešiti i ovde su Laceova preduzimljivost i instinkti, ali i požrtvovanost ljudi sa kojima on ulazi u ovu pustolovinu, motivisan ličnim ali do kraja inspirisan na nesebične činove herojstva, ono što pleni čitaočevu pažnju. The Long Yesterday je kao dobro režiran film nevelikog budžeta ali rešen da do maksimuma iskoristi svaki set i lokaciju na kojima je odabrano da se radi.



Autori se sjajno poigravaju sa motivom temporalne manipulacije i putovanja kroz vreme, ne gubeći se u širini vizije i kreirajući zanimljive, paradoksalne ali više nego funkcionalne scene u kojima taktičko razmišljanje mora uzeti u obzir ne samo ,,normalne" tri dimenzije i jednosmerni protok vremena, već i tu četvrtu dimenziju i mogućnost da sve što se dešava neko već unapred zna i ima pripremljenu kontrameru.

No, onako kako se naracija ne izgubi u filozofiranju o vremenu i ljudskoj percepciji istog, tako su i scene razrešenja dobro vođene, pažljivo kontrolisane i umesto nekakvog jalovog spektakla pružaju opipljive, kvalitetne isplate u kojima protagonisti izvode uverljive akcije i presuđuju ne samo svojim sudbinama, kreirajući nesrazmerno velike efekte svojim malim ali odlučnim potezima.

Već sam pohvalio Magalhãesov crtež i kolor, ali mislim da on zaslužuje još jedan osvrt. Njegov estetski i stilski omaž klasičnom novinskom detektivskom stripu Chestera Goulda (i njegovih savremenika, naravno) je perfektan, sa tim svojim stilizacijama i arhetipizacijama likova, a da se sve opet besprekorno uklapa uz pomenuto kinematsko kadriranje i odmerenu, filmsku naraciju čiju raskoš novinski strip ne bi trpeo. Magalhães apsolutno vlada i lejautom stranice i fokusom čitaočeve pažnje na svakoj slici i brojem detalja u svakom svom kadru i naracija mu je perfektna a perfektni su mu i likovi sa svojim čistim, jasnim konturama, minimumom kolornih gradijenata i senčenja, arhetipski a opet ekspresivni i sa postojećim unutrašnjim životom. I sama akcija je vrlo solidno urađena sa kinematskim kadriranjem i finim krešendima koja opet ne preplavljuju strip i dopuštaju mu vraćanje u saspens kada akcija prođe.

The Long Yesterday je, prosto, odličan mali strip koji svoju temu istraži sigurno, sa filozofskom usredsređenošću i grafičkom sigurnošću koji su impresivni. Nadam se da će nam Markosia priuštiti još po neki ovako dobar brazilski naslov u svom katalogu jer sam ovde zaista uživao. Izvolite do Amazona.

Početkom januara izašla je kolekcija trodelnog miniserijala Tramps of the Apocalypse, a koji je Dark Horse izdavao počev od Juna prošle godine. Radi se o radikalnom i istovremeno old school kempi feminističkom eksploatacijskom stripu po šnitu kreiranom u šezdesetim godinama prošlog stoleća i njegov šarm je baš u tome što je bestidno agresivan u promociji svojih – neki bi rekli ,,ekstremnih" – ideja, a da je opet na jedan prepoznatljiv način retro i uklapa se u postojeću tradiciju koja, istorija je pokazala, zapravo i nije bila naročito ekstremna u efektima što su je njene ideološke pozicije proizvele. Svejedno, prilično sam siguran da je ovo strip od koga ,,aktivisti za muška prava" i sličan otpad imaju jake i javne konvulzije, ne najmanje jer se uklapa u njihov – izmišljeni, oportunistički – narativ o tome da su u savremenoj kulturi muškarci nekako ugroženi i diskriminisani.



To da Dark Horse, pogotovo otkada je postao deo Embracera, publikuje sve raznolikije i, smem li da se usudim da to kažem, neretko UMETNIČKIJE stripove je već poznato. Mike Richardson svakako nije svoju dušu (ili makar firmu) prodao Embraceru zato što su mu trebale pare – ovo je kompanija koja je pod njegovim vođstvom poslovala vrlo dobro praktično sve vreme od osnivanja – i rekao bih da je u velikoj meri on sada u fazi kada je zadovoljan da drugima prepusti da se bave administracijom i korporativnom politikom dok on može da se posveti kreativnom delu posla i pronalazi zanimljive, ekscentrične stripove koji nisu ni blizu komercijalnog potencijala Hellboyja ili Usagija Yojimba ili Sin Cityja ili, jelte, Millarworld stripova, ali dolikuju firmi što ove godine slavi svoj četrdeseti rođendan.

Kejs in point: Alice Darrow nije autorka koja ima nekakvu veliku reputaciju u strip-industriji, štaviše, skoro da nema nikakvu. Rođena u Francuskoj, danas bazirana u Los Anđelesu, Darrow je zapravo uglavnom zaposlena u animaciji, kao animator i ilustrator, sa poslednjih nekoliko godina u kojima je radila na Futurami i Disenchantmentu, a jedan od njenih najranijih profesionalnih radova vezan je za Speed Racer sestara Wachowski  gde je radila koncept-art. No, Darrow kaže da su joj stripovi ,,prva ljubav" što, mislim, i nije neko veliko iznenađenje ako znamo da joj je otac Geof Darrow, legenda iza naslova poput Shaolin Cowboy i u saradnji sa Frankom Millerom urađenih The Big Guy and Rusty the Boy Robot i Hard Boiled. Darrow je, uzgred, bio i koncept-artist za The Matrix pa je i tu jasno da iver nije pao daleko od klade.

Alice Darrow je Tramps of the Apocalypse uzela da radi polovinom 2024. godine i onda, posmatrajući kako se politička atmosfera u SAD menja, a što se završilo onako kako znamo da se završilo, pobedom Donalda Trumpa na predsedničkim izborima i osvajanjem njegovog drugog mandata, u jednom trenutku stala. Kaže da ju je ovakav ishod izbora ,,izlomio" i da je sebe uspela da natera da se stripu vrati maltene samo zato što je imala ugovor sa izdavačem i dedlajn. No, Tramps of the Apocalypse je onda za nju bio i neka vrsta terapije: ,,mislila sam da će mi biti veoma teško (da dalje radim na ovome) ali (strip) je na kraju ispao čamac za spasavanje".



Nije neka velika tajna da živimo u istorijskom trenutku u kome neke dokazano nazadne ideologije i filozofije prolaze kroz renesansu. Istoričari će već jednog dana raščivijati da li je tu krivlji američki (neo)konzervativizam u nesvetom savezništvu sa neoliberalizmom, rusko botovanje ili, šta ja znam,  kineski blend državnog kapitalizma i autoritarnog kolektivizma, ali fakat je da vidimo uspon vrlo totalitarnih ideja, od dna do vrha, od Trampove zlostavljačke retorike da će Grenland uzeti za SAD ,,na ovaj ili onaj način", pa do kojekakvih TikTok griftera koji zarađuju pare šireći toksičnu ženomrzačku propagandu protiv ,,feminizma" ili, još gore ,,kulturnog markiszma". Identitet ,,incela", a koji je nastao kao pozitivna ideja o uzajamnoj pomoći uglavnom mladim uglavnom muškarcima da navigiraju za njih sve komplikovanije lavirinte socijalnih odnosa i razumeju pa onda i pobede društvene pritiske koji ih čine anksioznim i nesrećnim je brzo kooptiran od strane ne naročito pozitivnih likova i organizacija i transformisan u vojsku pokretanu besom pothranjivanim pričama o tajnim agendama koje su namerile da muškarcima uskrate ono što im po pravu pripada, o sistemskoj diskriminaciji grupe koja je u svakom pogledu među najprivilegovanijima u društvu. Linija koja se može povući od onlajn influensera ili čak samo ,,uticajnijih" 4Chan članova pa do ljudi na čelima autoritarnih režima (Orban, Trump, Modi, Putin, ovaj naš nesrećnik...) bi pre samo petnaestak godina delovala apsurdno, u najboljem slučaju nateguto, ali danas smo sasvim svesni da ona nije ni apsurdna ni nategnuta ni slučajna i da je sve ovo deo jednog usredsređenog napora da se ponište procesi koji su posle Drugog svetskog rata vodili ka slobodnijim, ali možda važnije, RAVNOPRAVNIJIM društvima.

U takvom kontekstu, strip kao što je Tramps of the Apocalypse je od nečega što je mogao biti samo simpatični omaž starim filmovima Russa Meyera dobija na važnosti kao iskaz ,,feminizma" koji nije ,,konstruktivan" i svakako nije ,,akademski" već je pre svega jedna eksploatacijska fantazija o preuzimanju moći i odmazdi koja je, jebiga, i dalje sasvim razumljiva aspiracija i možda i mora da se desi kako bi se simboličke terazije malo izravnale, pa da bi na njeno mesto došla pravda.

Tramps of the Apocalypse se dešava u 2094. godini, dakle, sedamdeset godina u budućnosti a nakon desetogodinjeg rata započetog 2053. godine koji je uspeo da sasvim sruši civilizaciju i vrati društvo u predpolitičku zajednicu gde su gradovi razoreni a najveći deo Amerike je pustoš kojom lutaju bande što  sebi uzimaju sve što požele, od namirnica, goriva i drugih resursa, pa do žena koje će biti držane kao roblje.

Danas smo skloni da ovakvu negativnu utopiju nazovemo ,,medmaksovskom", još više nakon Millerovih naglašenije feminističkih radova u Fury Road i Furiosa, ali istina je da se ovaj strip pre svega oslanja na estetsku zaostavštinu Russa Meyera i njegove eksploatacijske filmove sa pohotnim, vrlo seksualizovanim ženama koje prave haos po prašnjavoj američkoj provinciji gde, u svakom praktičnom smislu caruje bezvlašće i haos. U vreme kada sam ja bio klinac, Meyerovi filmovi su još uvek imali auru čistog treša među domačim kritičarima i njihova satirična i feministička dimenzija nije bila široko prepoznata u njihovoj zajednici. No, sa vremenom je, mislim, preovladalo shvatanje subverzivnosti Meyerovih radova i Tramps of the Apocalypse ga omažira veoma snažno, sa jednom od članica ansambla ovog stripa koja je veoma vidljiva vizuelna posveta legendarnoj glumici (i plesačici, striptizeti itd.) po imenu Tura Satana a koja je igrala jednu od glavnih uloga u Meyeorovom verovatno najpoznatijem filmu, Faster, Pussycat! Kill! Kill!



Tramps of the Apocalypse je i praktično neka vrsta fan-fiction nastavka Faster, Pussycat! Kill! Kill!, još nasilniji i još apsurdnije seksualizovan, sa izraženijom satiričkom oštricom. Ovo je strip koji je pravila žena (sa kolornim toniranjima što ga je radio Hugo Blanc, Alicein kolega animator i storibord crtač, poreklom Francuz, sada nastanjen u Los Anđelesu, te sa kvalitetnim leteringom Franka Cvetkovića) a koja je sasvim u dosluhu sa Meyerovom estetikom jake seksualizacije žena kao konfrontativne, provokativne strategije u suočavanju sa patrijarhatom. Patrijarhat i muškarci uopšte imaju taj komplikovan odnos sa ženskom seksualnošću i često ih u rasulo ubacuje spoznaja da ne mogu da je kontrolišu* pa Alice Darrow pravi svestan napor da naglašeno seksualizovan prikaz žena pretvori u žensko oruđe. Sama kaže: ,,Mislim vodim ovu debatu manje-više još od fakulteta sa svojim profesorima, (o tome) kako prikazujemo žene i činjenici da muškarci, znate, očigledno mnogo seksualizuju žene u svojim crtežima. I moj cilj je uvek bio da to preokrenemo jer nema ničeg lošeg u vezi sa ženskim telom." i dodaje da je pored očiglednog napora da se ove žene u stripu prikažu kao poželjne i seksi, pazila i da crteži odražavaju i ,,ženski pogled" na ženu, da se izbegne stereotipna muška hiperseksualizacija ženskog tela – pa kao primer navodi to koliko je pažnje obratila na to kako se kosa protagonistkinja kreće u akcionim scenama.
*verovatno nepotrebno dodati ali pošto živimo u vremenu vrlo suženog vidnog polja: ne postoji ni jedan dobar razlog da muškarci kontrolišu žensku seksualnost. Don't @me.

Tramps of the Apocalypse je, da se razumemo, pre svega akcioni strip i u njemu nema seksa. On prati tri glavne junakinje (Baby, Belladonna i Babette) koje su opisane kao ,,apeks predatori" postapokaliptične pustinjske teritorije na kojoj se priča odvija i pomenute osvetničke fantazije su naglašene već u prvoj od tri epizode sa njihovom vrlo fizičkom dominacijom nad grupom mušakaraca koji pripadaju jednoj od bandi. No, Tramps of the Apocalypse je zapravo iznad svega satiričan strip pa je grafički prikaz muškaraca koji su antagonisti u ovoj priči konzistentno zabavan i spretno ismeva brojne savremene stereotipe vezane za ,,manosphere" identitete. Naravno da je ,,poglavica" neprijatelja jedan hiperseksualizovani muškarac koji vas neće podsetiti na Andrewa Tatea ili, uh, Jordana Petersona, već je, u zabavnom preokretu motiva, on neka vrsta satirično preterane ženske fantazije o privlačnom muškarcu.

Radnja i dijalozi u stripu su urađeni da budu jedostavni, i sasvim namerno ,,corny", sa centralnim konfliktom koji se, naravno, vrti oko muškog straha od erektilne disfunkcije i generalno muške opsednutosti performativnom ,,muževnošću" i mada je ratno prijateljstvo između tri protagonistkinje čvrsto i prezentirano u aspirativnom, osnažujućem ključu, autorka nema problem da satirizuje i same glavne junakinje, pa je, recimo, u poslednjoj trećini stripa jedan od najzabavnijih grafičkih prikaza to kako one sve tri sede na jednom biciklu, nakon što su izgubile verni Folksvagen ,,bubu" u sukobu sa predvodnikom muške bande. Akciono razrešenje stripa je spektakularno, duboko zadovoljavajuće i u punoj meri u dosluhu sa ikoničkim prizorima iz Meyerovih filmova, ali Alice Darrow u priču ubacuje savremeni humor on rezonira sa modernim patrijarhalnim i konzervativnim diskursom na efektan način.

Tramps of the Apocalypse, dakle, treba čitati i u njemu uživati. On je jedna lowbrow ali ne nesofisticirana osvetnička fantazija i omaž feminizmu neakademskog, ,,akcionog" tipa koji meni na lice donosi samo osmeh. Naravno da će postojati ljudi (ne isključivo, ali većinski muškarci) koji će pokušavati da vas ubede kako je ovo ,,niska" umetnost i opasna propaganda, ali već to da pričamo o omažiranju filmova starijih od pola veka bi trebalo da vas podseti koliko su te argumentacije stare, izanđale i neubedljive. Dark Horse će vam ovaj strip prodati putem svog sajta.

U predgovoru za kolekciju miniserijala They Choose Violence sveže izašlu početkom Januara, sakupljajući pet epizoda koje su krenule sa izlaženjem Juna prošle godine, glavni urednik AWA, Axel Alonso primećuje kako su mnogi projekti u Marvelu, dok je on tamo bio urednik pa onda glavni i odgovorni urednik kritikovani za to kako su baratali rasnim pitanjima i manjinskim kulturnim dimenzijama, bez obzira na to kako su ove teme tretirane. Kritike su, kaže on, dolazile sa obe strane političkog spektra, na primer sa konzervativne strane kada je Alonso bio urednik miniserijala Truth: Red, White and Black, koji sam pominjao mnogo puta, a onda su levičari, kada je Marvel najavio da će imati seriju naslovnih strana koje će omažirati poznate hip-hop albume, gunđali o kulturnoj aproprijaciji. Sve ovo je neka vrsta predigre za čitaoca, da mu se naglasi kako They Choose Violence nije kao drugi stripovi koji se bave rasnim pitanjima i da sve svoje pretpostavke o tome kako će se ovo završiti treba da ostavite na ulaznim vratima i u iskustvo čitanja uđete neokaljani i bez predrasude.



Jedna stvar je sigurna, They Choose Violence ne bi mogao da bude objavljen za Marvel. Ni početkom veka kada je Marvel bio u fazi najzrelijeg tona svojih stripova a neki od MAX serijala (npr. Azzarellov i Corbenov Cage) su koristili jezik i imaginarijum koji bi svega par godina kasnije njegove ne-afroameričke autore uvalio u ozbiljne nevolje, niti u nekom modernijem periodu gde su ,,diverzitet, ravnopravnost i inkluzija" vrednosti kojima stripovi teže, ali bi puka nasilnost i korišćenje rasnih stereotipova u ovom narativu bili previše za bilo kog urednika u Kući ideja.

U tom smislu, They Choose Violence je idealan projekat za AWA, izdavača koji je i osnovalo dosta ljudi sa ozbiljnim minulim radom za Marvel i – makar u početku – dosta očiglednim ambicijama da se variraju neki od dokazano uspešnih Marvelovih motiva ali u univerzumu koji će biti mračniji, ozbiljniji, zreliji itd.

They Choose Violence eksplicitno NIJE deo deljenog univerzuma koji su AWA stripovi uspostavili na svom početku i spada u onaj deo produkcije ove firme gde se radi na generalnom žanrovskom programu ali bez obaveze da se stvari uvežu u taj neki metanarativ koji je odavno deakcentovan u AWA izdavaštvu. No, scenarista i, ajde da kažemo, glavni kreator ovog projekta, Sheldon Allen jeste neko ko je pisao za Marvel (bio je jedan od scenarista na Spider-man: Unlimited), ali je pre svega poznat po svojim creator-owned stripovima, poput Concrete Jungle, Snatched ili Crucified, sva tri za Scout Comics i sva tri stripovi sa naglašenom žanrovskom dimenzijom i MNOGO nasilja. Allen jeste neko ko je kroz ove priče nastojao da se dotakne i nekih ozbiljnih tema, da postavi pitanja, kreira izvesne satiričke uvide itd, ali utisak je da je tek sa They Choose Violence momak sa Floride pokazao šta zna i ume kada se uklone barijere uredničke cenzure i omogući mu se da stvarno kaže šta želi. For better, što se kaže, or for worse.

Allenov partner na olovkama i tuševima – ali uglavnom digitalnim – je Mauricio Campetella, dosta zaposlen profesionalac koji je sa Allenom već radio na Crucified a crtao je i za Aspen Comics, dok je kolore radio iskusni Italijan Daniele Caramanico (najpoznatiji po radu za Sergio Bonelli ali i za američke izdavače poput Dynamite) dok je na leteringu Matt Bowers. Ovo je solidna ekipa profesionalaca koji imaju iza sebe kilometražu ali se, siguran sam, bore da ih prepoznaju i oni urednici koji rade na stripovima čistog glavnog toka i They Choose Violence je, koliko god kontroverzan bio, istovremeno i šoukejs na koji će se pozivati kada budu tražili nove projekte.



Odmah da kažem da način na koji Campatellin crtež i Caramanicovi kolori rade jedan sa drugim nije previše po mom ukusu. Oba umetnika rade digitalnim alatkama i mada je ovo SASVIM SOLIDNO urađen strip koji treba da prenese energiju gritty, eksploatacijskog filma a koji pritom ima i snažan sociopolitički stav (više stav nego poruku), veliki broj tabli izgleda iznenađujuće tamno iako Italijan koristi dosta svetlih, živih tonova. Nekako crtačeva digitalna senčenja i koloristini digitalni gradijenti zajedno rade da ostave utisak stripa koji je mutan, taman i lišen detalja, mada tehnički gledano ništa od ovoga nije tačno. Campatella radi dobre, maštovite kompozicije sa dinamičnim promenama rakursa, pripovedanje mu je sigurno a slike imaju živost kojoj svakako doprinosi i taj jaki kolor, dok se Bowers junački snalazi sa povelikom količinom teksta koju Allen sipa u ovaj strip kao da ga plaćaju po broju karaktera, i sve ima dosta energije, ali onda je valjda sam taj kreativni izbor lokaliteta koji su često namerno neosvetljeni i rađeni da imaju puno senki ono što kreira problem. U praksi, dakle, kada se iskombinuju Campatellino senčenje i Caramanicov kolor slike naprosto nemaju kontrasta i deluju zamućeno.

Dobro, možda je sve to i stvar ukusa. Fakat je da nisam imao nikakav problem da pročitam i dočitam They Choose Violence i da je, zapravo, kvalitet crteža u poslednjoj epizodi bio notabilno na najvišem nivou od početka serijala što je uvek prijatno iznenađenje i treba autorima stisnuti kolektivnu desnicu za to kako su brutalno finale uradili bez mnogo teksta i sa MNOGO umešno osmišljenog grafičkog, kinematskog nasilja.

Nasilje je i proverbijalno ime igre u ovom stripu. Allen ovde piše neku vrstu osvetničke fantazije kakvu bi Tarantino napisao da je mladi Afroamerikanac što je odrastao u paviljonima i da se 90% njegove filmske dijete u osetljivom adolescentskom dobu sastojalo od blaxploitation filmova iz sedamdesetih godina. OK, ovo poslednje je donekle i tačno, ali poenta je da je They Choose Violence misaoni eksperiment iz proverbijalnog ,,okretanja stolova", način da pripadnici ugnjetene manjine u jednom ,,bezbednom" okruženju istraže ontološku razliku između pravde i osvete. I, da odmah kažemo, ne sa nužno konkluzivnim rezultatima. Kako rekosmo, They Choose Violence je više strip stava nego strip pouke i to je okej, sve dok stripove ne tretirate baš kao uputstvo kako da postupate u životu.

U centru narativa su tri mlade afroameričke žene, drugarice iz mladosti i svaka od njih sada sa profesionalnom karijerom koja ih čini legitimnim članicama građanske klase. Štaviše, dok jedna od njih vodi centar za ulepšavanje i relaksaciju sa sve spa uslugama, orošavanjima vagine i sličnim programima, druge dve su advokatica i policajka, dakle zauzimaju pozicije simboličke moći u društvu.



No, sve tri i dalje u sebi nose bes kreiran godinama odrastanja u Americi koja je Afroamerikance tretirala neravnopravno i diskriminatorski i Allen ovde partikularan akcenat stavlja na ubijanje afroameričkih građana u incidentima sa policijom ili samo naoružanim (ne-afroameričkim) građanima, a u kojima bela osoba ne bi poginula. Strip vrlo blizu početka pravi jasne reference na Trayvona Martina ili Breonnu Taylor, osobe koje su ubijene naprosto zato što policija i neafroamerički građani SAD i dalje u opasnoj meri imaju uvrežene predrasude vezane za Afroamerikance i implicitna verovanja da su crni životi manje vredni i da ih je pravično okončati za svaki slučaj.

Tri protagonistkinje, dakle, i pored svojih karijera i prihoda, gaje u sebi bes što ovakve stvari ne prestaju da budu deo svakodnevnog života Afroamerikanaca, što je rizik od nasilne smrti počinjene od strane policije ili uplašenog belca* za njih daleko viši nego za pripadnike drugih populacija, što postoje zakoni koji štite njihove ubice jer su napisani sa predrasudnim postulatima što favorizuju deo stanovništva koji već ima više moći itd
*strip se ne bavi rizicima od black-on-black nasilja a koji takođe nisu zanemarljivi, ali naprosto nisu tema OVOG narativa i nije neophodno da se njome on bavi. Ako to tražite, kupite neki drugi strip. Samo kažem.

I onda naše tri žene svoj bes kanališu kroz aktivizam koji je, pa, ozbiljno kontroverzan. Umesto da protestuju i nose transparente – što vidimo da su i radile ranije – tri glavne junakinje koriste svoja znanja i iskustva da love počinitelje ubistava Afroamerikanaca a koje je pravosudni sistem oslobodio krivice, te da ih zatim kazne mučenjem i ubijanjem što za njih tri ima katarzičnu, osvetničku energiju.

They Choose Violence je, sasvim eksplicitno, strip o serijskim ubicama koje pritom nemaju STVARNI horizont planiranja u smislu da se nadaju kako će njihovo ubijanje rasista i zaštićenih belaca nekako uticati na druge da budu manje skloni da ubijaju Afroamerikance u situacijama visokog rizika. On je više eksploracija uzbuđenja i osećaja MOĆI koje daje voljno, svesno, namerno i planirano okončanje života za koje su se tri žene dogovorile da nisu više vredni da postoje, prikaz deljenog psihopatskog tripa na kome se one nalaze.

Ovo čini They Choose Violence možda i malo teškim za varenje. Protagonistkinje nisu ni naročito simpatične, ovo su tri crne žene koje su samovlasne, nezavisne, preduzimljive, ali koje nemaju naročito mnogo empatije ni za koga i njihovo je delanje samo u najapstraktnijem smislu refleksija kolektivne patnje crne populacije pod čizmom još uvek institucionalizovane diskriminacije. One i jedna drugu sve vreme oslovljavaju sa ,,kučko" i ,,kurvo", stalno se nadmudruju i pokazuju jedna drugoj da su pametnije, sposobnije, duhovitije od ostale dve, dok i implicitno i eksplicitno dele razumevanje da je planiranje ubijanja i samo ubijanje najintenzivnija stvar koju su u životu radile i da ono čini njihov mali kolektiv ne samo posebnim već i dragocenim za njih tri.



To je vrlo mračno mesto da iz njega pišete akcioni triler, ali Allen se apsolutno drži ovog rakursa. Njegove protagonistkinje su ne samo nasilne već ispoljavaju čist, ničim ublažen sadizam kada muče svoje žrtve za koje smatraju da su ovo zaslužile i lično i putem nekakve nasleđene kolektivne krivice. One pričaju povišenim, skoro karikiranim ,,African American Vernacular English" dijalektom i dijalozi na momente deluju kao da gledate gomilu crnih reperki koje na ulici fristajluju stihove i spremaju se za betl. Ovo, da se razumemo, ne samo da ne zvuči u svakoj sceni prirodno već je i pomalo krindži, ali ključno je da u samim dijalozima prosto ne razlikujete likove i da sve tri pričaju istim glasom.

Allen je ovoga svestan pa onda pravi napor da svaku epizodu u ulozi naratorke priča druga protagonistkinja a koje nam kroz svoje monologe prikazuju i svoj karakter i svoje svetonazore. To obogaćuje ton stripa i čini ga generalno zanimljivijim za čitanje ali nema stvarnog uticaja na njegovu ideološku srž i akcije koje iz nje proizilaze. U smislu odnosa ka ljudima koje ubijaju, sve tri glavne junakinje su identične i imaju sasvim monolitan, nepokolebljiv stav i, kako rekosmo, taj stav nije kompleksan. One ubijaju jer im to daje dobar osećaj: uklonili su nekog štetnog sa planete, a i na jednom visceralnom nivou iskusili su ultimativnu moć. To je to.

Allen stripu dalje daje trilerski zaplet ali ovo je više strip o ,,vajbu" nego o komplikovanoj igri mačke i miša. Takođe, on je pripovedan nestandardno u zanatskom smislu, sa rušenjima četvrtog zida (protagonistkinje prave eksplicitne reference na epizode stripa u kome se nalaze), ali i sa brojnim tangentama i digresijama koje, striktno govoreći, nisu nužno uvek neophodne za razumevanje radnje i više su deo Allenove ambicije da stripu podari i autobiografsku crtu. Ali opet, ovo je strip ,,vajba" i takvo mu je i finale koje nema stvaran preokret ili iznenađujuću poentu već pre svega spektakularan osvetnički momenat u set pisu gde se sukobljavaju dve vizije o ,,crnom iskustvu" u  SAD ali koje, te vizije, ne pobeđuju jedna drugu snagom argumenata već, jelte, običnom snagom.

Što znači da They Choose Violence, da ponovim ono sa početka, nije tu da pruži odgovore već da iznese stav. A vi onda polemišite ako želite. Taj stav ne pretenduje da je idealno pravičan, pritom, ali on zrači osvetničkom energijom a onda i taj vizuelni identitet stripa, koliko god da sam ga u detaljima kritikovao, kao celina ima tu istu energiju besa, katarze, kosmičke, ako već ne ljudske pravde. They Choose Violence sigurno neće biti istican kao primer prefinjenog zanata u školama koje se bave podučavanjem mladih osoba veštini pravljenja stripova, ali on jeste strip stava i energije i nesumnjivo je da mu nikada i nije bila namera da se drži bezbednih, oprobanih rešenja. Pa vi sad vidite. Amazon kolekciju ima ovde.

The Tin Can Society je superherojski strip za ljude koji smatraju da su suviše odrasli za superherojski strip i, ako ovo deluje kao nekakva negativna kritika, odmah da kažem da ja sa takvim žanrovskim i stilskim pristupom nemam nikakav problem. Naprotiv, mnogi od meni vrlo dragih stripova bi se mogli opisati sličnim rečima, od Mooreovog i Gibbonsovog Watchmen, preko raznih radova Warrena Ellisa (ali možda partikularno Black Summer koji je bio otvoreno dekonstruktivan pa i destruktivan), Riddleyjevog The American Way, Brubakerovog i Phillipsovog Sleeper, do nezavisnih radova Kierona Gillena poput Uber, The Wicked + The Divine ili aktuelnog The Power Fantasy. I mnogi stripovi Marka Millara (Jupiter Legacy, Wanted, Nemesis...) se mogu svrstati u ono što sam u nekom momentu krstio post-superherojskim stripom, a i Massive-Verse radovi Kylea Higginsa ili čitav Minor Threats univerzum su prilično bliski tom senzibilitetu i ovo je danas, dakle, dosta živ (pod)žanr, distinktan u odnosu na klasični superherojski strip a sa očiglednim istorijskim dokazima da oba mogu da postoje rame uz rame i dalje se razvijaju.



Hoću da kažem, u nekom trenutku, posle Watchmena ali svakako nakon što su Vertigo pa Wildstorm svako za sebe radili u evoluciji postsuperherojske estetike, možda je i delovalo da bi ovakav strip ,,prirodno" trebalo da zameni klasičnu superherojštinu, uozbiljujući teme, produbljujući karakterizacije, dekonstruišući tipska rešenja itd. Marvelova mejnstrim produkcija početkom veka je velikim delom išla u baš ovom smeru. No, iz više razloga, pokazalo se da klasična superherojština i njene stileme i tropi nisu automatski zastareli a da taj dekonstruktivni(ji) pristup ima nezanemarljiva ograničenja koja su posle određenog vremena značila i da takvi stripovi nemaju dovoljno tržišne moći. Otud je klasični superherojski strip – mada, naravno, i sam promenjen, osavremenjen – danas i dalje glavni deo programa kod velikih izdavača poput Marvela i DC-ja, a postsuperherojski stripovi, čak i kada su JAKO DOBRI kao što je bio slučaj sa recimo 20th Century Men stoje u nekoj vrsti tržišne niše namenjene pre svega probirljivijoj publici

Ovo sve pričam jer je The Tin Can Society u svojoj dekonstruktivnoj ambiciji i pomalo retro i mada je izlazio od Septembra 2024. godine do Decembra 2025, sa devet brojeva za Image, on je na mene ostavio utisak projekta jako inspirisanog Wildstormovim stripovima sa početka stoleća, dakle u vreme kada su ovakve ,,gritty" dekonstrukcije superherojštine tek uspostavljale svoja žanrovska pravila i trope. Ovo je i duži i komplikovaniji način da kažem kako The Tin Can Society, inače sasvim solidan rad, ne odiše aromom nekakvog esencijalnog stripa koji superherojštini dodaje neku specijalno značajnu novu ideju i pre svega se radi o kvalitetnoj stilskoj vežbi.

A što je i, čini mi se sasvim okej jer i jeste u pitanju prvi objavljen strip za scenaristu Petera Warrena, čoveka za koga blurb na naslovnoj strani prvog broja ovog serijala potiče iz pera Taike Waititija a koji veli da je u pitanju ,,jedna od najiskrenijih, najljudskijih, najpotresnijih superherojskih priča koje sam ikada pročitao" i kaže da je ovo Peter Warren ,,at his best". Warren nema previše stavki na IMDb-ju i u pitanju je uglavnom televizijski scenarista (i producent) za koga je fer reći da njegovo vreme tek dolazi. No, kako on sarađuje sa Waititijem na adaptaciji Inkala za veliki ekran ovo nam govori dve važne stvari: Warren verovatno nije čovek bez spretnosti u pisanju scenarija (na kraju krajeva on sa Waititijem radi i na televizijskoj seriji The Auteur) PLUS, verovatno poznaje strip kao medij, ako se već prihvatio da radi adaptaciju Jodorowskog i Moebiusa.



Za svaki slučaj, u ovom je projektu Warrenu podršku pružio i Rick Remender, gde je iskusni scenarista sarađivao na priči a njegov studio, Giant Generator je bio odgovoran i za produkciju i logistiku serijala. A što je već, da se razumemo, meni delovalo ohrabrujuće. Remender uglavnom isporučuje kvalitet i sam je relativno nedavno imao sasvim okej postsuperherojski rad u vidu serijala The Holy Roller.

Na crtežu se ovde iskazao Francesco Mobili, Remenderov pouzdani saradnik sa Imageovog serijala Scumbag i jedan od onih italijanskih ilustratora koji su svoju karijeru napravili uglavnom u prekomorskim produkcijama. Mobili je crtao i za BOOM! i za Scout Comics, ali je najviše radio za Marvel, notabilno na X-Men i Avengers. Kolore je radio Chris Chuckry, ilustrator sa više od trideset godina iskustva u industriji, a leterer je bio uobičajeni i uobičajeno sjajni Rus Wooton i ovo je naravno kvalitetno produciran, vrlo mejnstrim strip kakav smo uostalom i navikli da čitamo u Imageu.

The Tin Can Society ima nekoliko interesantnih dimenzija, a prva je da kao i mnoge dobre priče počinje in medias res i već prvom tablom snažno hvata pažnju čitaoca. Možda je tu samo moja izopačena priroda u pitanju ali volim kada strip počinje slikom na kojoj vidimo mrtvog superheroja. Ovo odmah sugeriše tu ,,gritty" dimenziju koja vas obaveštava da ovo nije tek još jedna superherojska reciklaža, ali naravno da je druga strana te medalje i to da već imamo toliko gritty i dekonstruktivnih stripova koji počinju ovakvim scenama da je rizik od upadanja u izlizani kliše povisok.

Warren se od ovoga delimično odbrani na mostu ali onda delimično posrne na Ćupriji i The Tin Can Society je strip koji bi na mene ostavio mnogo bolji utisak da JESTE bio napravljen pre 25 godina i da ga JESAM čitao negde stišnjenog između tadašnjih Wildstormovih i Marvelovih dekonstrukcija.

Prvo da vidimo to dobro što Warren ovde unosi. Glavni lik ovog stripa, taj superheroj koga vidimo ne samo mrtvog nego i bizarno, groteskno  izlomljenog na prvoj tabli je osoba sa invaliditetom. Warren ovde možda ide malo predebelim đonom pa je njegov Johnny Moore, nesuđeni glavni lik ovog stripa (or is he?) Afroameričko dete rođeno sa spinom bifidom pa posle dato na usvajanje dvama belcima koji su bili ,,hrišćanski naučnici"* a koji se posle dokazao kao naučni i inženjerski genije, pre nego što će se reinventovati kao superheroj.
*komentar naratora da to znači da nisu mnogo verovali u nauku ili medicinu je, smem da stavim glavu na panj, došao direktno iz Remenderovog ciničnog pera iako je on zvanično potpisan samo kao koautor zapleta a ne i samog teksta



Hoću da kažem, kontrast između njegovog teškog početka života i kasnije slave, moći i bogatstva je toliko veliki da zalazi u domen parodije na superherojski strip. Ali dobro, nije ovo nešto što će potopiti The Tin Can Society. Idemo dalje.

Strip se inače zove The Tin Can Society jer je Johnny kao dečak u školi sklopio čvrsto prijateljstvo sa nekoliko klinaca koji su – uključujući njega – postali nerazdvojna ekipa, prvo u nestašlucima i kreativnim načinima da iskoriste slobodno vreme, u stvaranju zajedničkog fronta za borbu protiv školskih siledžija i budala koje misle da je dobra fora da zajebavate klinca koji u školu dolazi na štakama, a onda i kasnije u životu. ,,Limenka" koja se pominje je i doslovna limenka u koju će Johnny stavljati neke sebi važne stvari kao klinac, zakopavati je u parku da bi sve te stvari imao da ih se seti kao odrasla osoba i to je jedna slatka književna slika gde su predmeti iz detinjstva isti i nepromenjeni dok su se svi prijatelji, uključujući Johnnyja jako promenili tokom decenija.

The Tin Can Society je onda takav strip, u kome pratimo ekipu iz mladosti kako se ponovo okuplja jer joj je ubijen zajednički prijatelj – koji je pritom bio selebriti industrijalac PLUS superheroj u svetu koji inače nema superheroje – a to njihovo okupljanje je i opravdanje za mnogo flešbekova koji pokazuju kako su se odnosi među svima razvijali onako kako su odrastali.

Možda je  nepotrebno naglasiti ali: ovo ima snažan vajb televizijske serije. I, mislim, to je OKEJ ako volite takve stvari i to Warren radi sasvim korektno, ali naravno da ja nisam osoba koja kada uzme u ruke strip želi da čita ilustrovani scenario za televizijsku seriju. Nije to uopšte nužno loše, ali Warren zaista ovo piše vrlo rutinerski i to je sa jedne strane DOBRO jer likovi imaju izražene karaktere i govore prilično distinktnim glasovima (a tu imamo bivše ljubavnice, bivše rivale, bivše poslovne saradnike koji su kasnije bili kivni na Johnnyja jer ih je u prenesenom smislu i malko izjebao kada je odlučio da mu je bolje da biznis dalje razvija sam) i ovo je jedna vrlo solidna stilska vežba na temu ,,GLAVNI LIK je odsutan, njegovi prijatelji i poznanici u zaostalom vakuumu pretresaju razne protivrečnosti, istorije, drame, lepe i gorke uspomene itd."

Sa druge strane, pa, da, ovo je jedna stilska vežba i strip nema neku veliku propulzivnost niti stvarno interesantnu intrigu u tim svojim prvim epizodama. Mobili sve to crta solidno ali pripovedanje se neretko svede na prepričavanje.



Srećom, od sredine on postaje tradicionalniji hi-tech triler sa izvesnim superherojskim odmakom i ulazi u klasičniji Wildstorm modus rada. Warren ovde ne piše ne znam kako inspirisano u smislu rada sa likovima ali su sami preokreti u priči, akcija koja se odvija u finalu i čitav taj koncept ,,šta bi bilo da je Iron Man bio osoba sa invaliditetom iz manjinske zajednice" dovoljni da ovaj strip ipak prenesu preko linije cilja. Hoću da kažem, The Tin Can Society zapravo ne govori bogznašta novo ili pametno ali kada se otrese te neke velike dekonstruktivne ambicije u drugoj polovini on bude kompetentan, gritty superherojski narativ energije B filma, koji pročitate i nije vam žao.

Naravno da tome doprinosi i kompetencija koju u naraciju unosi Mobili. Njegov crtež je nenametljivo dobar, jasan i karakteran i da budem iskren, meni se u The Tin Can Society prevashodno ne dopada Chuckryjevo kolorisanje i mislim da je za ovakvu priču već sam izbor tonova bio problematičan. Chuckry mi je ranije bio nekako jači i vibrantniji a ovde radi sa zagasitim bojama i – za moje oko – ružnim digitalni gradijentima koji svemu daju utisak plastičnosti i ,,veštačkog" osvetljenja. Naravno da je sve možda samo stvar preferenci ali više puta sam se u toku čitanja prisećao Wildstormovog The Winter Men gde je John Paul Leon radio crtež a Dave Stewart kolor i ovo je bio spektakl snažnih kontrasta, tvrdih, jakih senki i nemilosrdne, sažižuće svetlosti. Mnenja sam da bi ovaj strip zaista profitirao da je Chuckry i sam išao na više kontrasta, manje smuljanih senki i difuznog svetla.

Ali da se vratim na Mobilija, on ovo crta DINAMIČNO. On nije John Paul Leon, ali i ne treba da bude, njegov lejaut stripu daje formalnu disciplinu a onda kompozicije dinamizuju njegov izgled i ovde ima mnogo jakog igranja sa kamerom, iskrivljivanja rakursa, dramatičnih totala, dobre grafičke naracije. Dizajn futurističke tehnologije mu je OKEJ – ne preterano inovativan ali ne ni nešto uvredljivo derivativan – i kada mu Warren u poslednje dve epizode gotovo sasvim prepusti pripovedanje, sa mnogo akcije koja eskalira do ultramanovskih tokutatsu razmera, ovo je, kako već rekosmo, solidan ,,b" rad bez dekonstruktive ambicije i bez mnogo ,,televizijskog" filozofiranja.

The Tin Can Society nije neka obavezna lektira, posebno ne ako niste čitali Wildstorm predloške ili, na primer Marvelove Iron Man stripove iz pera Warrena Ellisa, porodice Knauf ili Matta Fractiona. No, on nije rđav i nakon što se, rekosmo, otrese te naglašenije televizične narativne direkcije, postane sasvim okej tehno-triler sa ludačkom teorijom zavere u centru i bizarnim preokretima, te spektakularnom akcionom završnicom. Ništa od toga nije ,,best in class" ali je sve korektno i, zapravo, sad razmišljam, ako u stvari nemate mnogo kilometraže vezano za post-superherojski strip, ovo će vam možda i delovati svežije i snažnije nego meni. Pa proverite: Image Comics ga ima ovde a kolekcija izlazi ovih dana.

Prošle godine je Marvel lansirao novi tekući serijal Spider-Man & Wolverine, u podsećanju da su ovo i dalje dvojica od njihovih najpopularnijih likova i da je magazin u kome će oni zajednički imati spektakularne avanture naprosto good business, bez obzira na to koliko drugih stripova obojica imaju u ovom trenutku. Narod je malo gunđao što je scenarista na ovom serijalu Marc Guggenheim, ,,najdosadniji scenarista X-Men u istoriji*" ali je makar crtačke dužnosti na sebe preuzeo Kaare Andrews koji je, jelte, grozan scenarista ali je prilično osoben crtač i doneo je u ovaj strip dosta karaktera. Treće nedelje Januara ove godine izašla je kolekcija prvih pet brojeva, koja ima celu, zaokruženu prvu priču, a naslovljena Spider-Man & Wolverine Vol 1: The Janus Directory i danas ćemo da porazgovaramo o ceni koju plaćamo za svoje nostalgične impulse.
*harsh but fair, rekli bi mangupi



Iako je širim narodnim masama možda poznatiji kao televizijski scenarista, pogotovo jer je on bio jedna od najodgovornijih osoba što su rane adaptacije DC-jevih stripova za televiziju u ovom stoleću bile DOBRE, Guggenheim je hardcore stripadžija i veoma vezan za Marvelove stripove i Marvelovu istoriju. Ovo ne mora da bude nužno prednost, kao što smo videli kada je radio X-Men Gold pre nekoliko godina (evo još malo će decenija od tada) a koji je bio reciklatorski strip sa snažnom ,,greatest hits" aromom. Meni je to bilo pitko i zabavno ali ovo je taj strip zbog koga Guggenheima nazivaju najdosadnijim X-Men scenaristom ikad. No, rekao bih da je Guggenheim veoma dobar izbor za strip u kome je Spajdermen jedan od titularnih protagonista i koji se bazira na kontrastu između žovijalnijeg, više ,,nerdi" lika kao što je Spajdi i mračnog, gritty antiheroja kao što je Wolverine. Guggenheim ume da radi swashbuckling akcionu komediju a u kojoj je prirodno da Spajdermen bude komičar a Wolverine straight man i, uz Andrewsov eksplozivni rad na olovkama i tušu – četvrtu epizodu je nacrtao Gerardo Sandoval a tuširao Victor Nava – sa kolorima Briana Rebera i vatrometnim leteringom Travisa Lanhama, The Janus Directory je svakako imao potencijal da bude uzbudljiv globtroterski hi-tech triler u kome Wolverine odvlači nevoljnog Spajdermena u avanturu gde se ovaj nikada neće osećati ugodno pošto naprosto ne pripada moralno sivom, brutalnom svetu visoke špijunaže i asasinacije.

Na početku je odmah jasno da se ova premisa ima tretirati kao readymade žanrovska postavka i strip ne gubi mnogo vremena na objašnjavanje, startujući akciju u prilično duhovitoj sceni na početku gde Wolverine dolazi na motoru i praktično kidnapuje Petera Parkera sa romantičnog izlaska u Coffee Bean a gde je ovaj jedva – sa dvadesetdva minuta zakašnjenja – stigao da popije kafu sa Shay Marken. Shay utemeljuje ovaj strip u sada-i-ovde epohi Spajdermena pošto se ona pojavljuje kao lik i u aktuelnim Amazing Spider-man pričama i ako stavimo na stranu da je ona kao lik prilično nezanimljiva i lišena nekakve karakterne vatre,* signal koji ovde čitalac dobija je da se radi o savremenoj priči.
*Da budemo velikodušni prema Joeu Kellyju i da kažemo da je to u stvari implicitna refleksija toga da Peter nikako ne stiže da je upozna jer mu svaki napor da sa njom ostvari dublju bliskost remeti njegov haotični superherojski ,,poziv", a što Guggenheim uredno pominje u ovoj sceni.



A što naglašavam jer već pogled na naslovnu stranu prve epizode, a koja je i naslovnica kolekcije šalje sasvim suprotne signale i sugeriše da se radi o retro-stripu. Andrews je ovde kanalisao stil poznih osamdesetih i ranih devedesetih i u njegovom crtežu ne samo na naslovnici već i na samim tablama možete videti mnogo Marca Silvestrija, Todda McFarlanea, Sama Keitha ili Marca Bagleyja. Fajn. Ovo su neki veoma cenjeni crtači iz Marvelove istorije i Andrews je jedan od savremenih autora koji ume da njihov eksplozivni, pa i agresivni rad spakuje u moderno ruho. Takođe, on sam naglašava da je ovde radio u stoprocentno stripovskom modusu naracije i prezentacije, bez ikakvih pomišljanja na televiziju ili film i The Janus Directory svakako ima taj old school lejaut što je bio popularan u periodu kasnih osamdesetih i devedesetih godina, sa likovima koji iskaču iz panela, čestim superpozicijama događaja iz raznih vremenskih perioda jednih preko drugih, divljim promenama rakursa... Ja sa ovakvim pripovedanjem često umem da imam problem, moj mozak, valjda jer je u osetljivom periodu bio istreniran na veoma urednim sekvencijalnim narativima Diznijevih stripova, Hogara, Denisa i evropskih stripova, sa pravilnim panelima iste veličine i kadriranjem pozorišnog tipa, ovako agresivnu naraciju često percipira kao haotičnu, ali Andrews se ovde pokazao dosta dobro – pripovedanje mu je shvatljivo, a akcija solidna.

Naravno i sama struktura stripa je takva da ovde nema mnogo komplikacije, The Janus Directory je serija praktično istih epizoda u kojima se smenjuju scene borbe sa scenama u kojima likovi stoje (ili trče) i diskutuju i Andrews (i Sandoval) samo ima da varira kostime i pozadine, a glavni junaci se samo na početku i na kraju pojavljuju u ,,civilu" a inače su sve vreme u kostimima i na terenu u jednoj neprekinutoj pustolovnoj akciji i to sve bude na kraju okej. Guggenheim je neko ko ovakve stvari ima u malom prstu i piše ih vrlo zanatski i fer je reći da The Janus Directory neće biti upamćen kao nekakav primer vrhunske literature ili nadahnutog poigravanja sa tropima superherojštine. Naprotiv, on je vrlo ,,tropi" i onda dobrim delom živi ili umire na hemiji koja se formira i održava između dvojice protagonista. I mada je tu Guggenheim tradicionalno jak, The Janus Directory ima tu otežavajuću okolnost da Spajdermena i Wolverinea već od kraja prve epizode okreće jednog protiv drugog.

Tu sad dolazimo do te nostalgije i cene koju plaćamo onda kada pokleknemo i prepustimo se njenom zavodljivom ali često korozivnom zovu. Jer, kad krenete da čitate The Janus Directory mislite da ćete imati posla sa, rekosmo, hi-tech trilerom o međunarodnoj špijunaži i asasinaciji – prva epizoda postavlja upravo ovakav narativ i čitav strip je i strukturiran tako, sa neprekidnom globtroterskom akcijom gotovo bez predaha – gde dvojica glavnih junaka pokušavaju da obezbede da ,,spisak svih svetskih dvostrukih agenata" ne dospe u pogrešne ruke jer bi tu mogao da napravi mnogo štete.

Ovo je, naravno, nebulozna ,,sprava zapleta" ali, opet, whatever, nije da je u ovom stripu najvažniji inteligentan zaplet, on treba da služi samo tome da Spajdi i Wolverine proputuju svet, ulete u uzbudljive avanture, demonstriraju domišljatost i požrtvovanost, i, uostalom, simpatično je i iskorišćeno to da je ovo mnogo više zaplet za Wolverinea nego za Spajdermena, pa je izgovor što ovaj dovlači mlađeg kolegu u čitavu ovu avanturu to da mu treba neko ko će znati da prodre u kompjuter zaštićen enkripcijom (gde se, kao, nalazi pomeniti spisak) a Peter je ,,dork" pa to valjda znači i da ume da ,,hakuje". Sasvim korektan nivo frivolnosti za strip pun brzih dijaloških razmena i doskočica između dvojice heroja gde je jedan namrgođen i ćutljiv a drugi ne može da podnese tišinu i stalno ispaljuje dosetke. Travis Lanham ovde radi prekovremeno da uglavi sav Guggenheimov dijalog a da ne prekrije Andrewsov crtež u fatalnoj meri i to ipak lepo funkcioniše.



No, The Janus Directory onda od druge epizode postaje strip o nečemu sasvim drugom i tu upadamo u tu zamku nostalgije i užasne navike (sada već praktično politike) superherojskog stripa da svaka nova epizoda mora da bude referenca na neku staru epizodu, da svaki novi zaplet zapravo mora da bude novi nastavak starog zapleta, po mogućstvu nečega što je Stan Lee već napisao u šezdesetim godinama prošlog veka. I u tom smislu, The Janus Directory, koji je na početku delovao kao ,,just another day in the office" postaje novo poglavlje u sagi o roditeljima Petera Parkera.

I čujte, ako ćete da pišete ,,špijunsku" priču u kojoj se pojavljuje Spajdermen, onda, da, ima logike da će se pominjati njegovi pokojni roditelji koji su, jelte, bili obaveštajci i poginuli na poslu, ali, evo, da ovde kažem da je od svih glupih stvari koje je Stan Lee na brzinu izmajstorisao kada je Spajdermen u šezdesetima postao ogroman fenomen i bilo je potrebno da se proširi njegov ,,lore", lična istorija, ansambl itd, ideja da su Peterovi roditelji bili internacionalni, vrhunski špijuni što su radili na strani, jelte, dobrih momaka je verovatno najgluplja. Možda ne i najgora jer je, hvala Alahu, bila toliko glupa da su se kasniji scenaristi vrlo retko doticali ove teme i ona je nanela srazmerno malo kumulativne štete Spajdermenovim stripovima tokom narednih šest decenija.

Ali, evo, Guggenheim se upisuje na tu listu ljudi koji misle da je ovo okej motiv i zanimljiva ideja i onda tokom dobrog dela ovog stripa dobijamo besnog, na momente nekontrolisanog Spajdermena a pošto je preko puta Wolverine, dakle, lik sklon zaslepljujućem, berserk-besu onda se i ta delikatna hemija između njih dvojice remeti, umesto finog swashbuckling vodvilja dobijamo edgy dramu, a da sve bude umotano u još nekoliko oblandi nostalgije potrudiće se i glavni negativac u ovoj priči koji će u jednom momentu, imajući svoje neprijatelje na milost i nemilost, umesto da ih, jelte, pobije ili na neki drugi način onesposobi, da ih presvuče u ,,stare" kostime, pa se tako Spajdi pola stripa šeta u crnom kostimu a Logan nosi smeđi X-Men kostim sa velikim ,,ušima". I, mislim, to Kaare Andrews super crta, ali količina suspenzije neverice potrebne da se radnja prati vrlo brzo prelazi bezbednosnim protokolima propisane granice.



I, uopšte, The Janus Directory generalno radi više kao kolekcija set pisova nego kao priča sa uverljivim tokom i doslednim pripovedanjem – skokovi između lokacija, halucinacija i stvarnosti su česti, nagli, bez mnogo briga za dramaturška pravila i onda se i pažnja čitaoca rastače, pogotovo kada shvati da su stari Wolverineovi i Spajdermenovi neprijatelji ovde ubačeni čisto da glavni junaci imaju nešto da rade i imaju najtanju moguću motivaciju da budu ovde, a da je glavni negativac izrezan od najtanjeg mogućeg kartona i da je opterećen i mučnom ličnom motivacijom koja stoji u bizarnom kontrastu sa prekomplikovanim planom što ga je napravio da privede ovu dvojicu poznaniju prava. Nekada su ovakvi negativci bili uobičajeni sa tom kombinacijom komplikovanih metoda i ekploatacijski tretiranih tragičnih istorija, ali superherojski strip je ipak napredovao u međuvremenu i ovo je naprosto slab, nefunkcionalan lik u centru zapleta.

Guggenheim onda na bis uradi i nešto za šta još ne mogu da odlučim je li dobro po efektima ali loše u egzekuciji ili je loše bez ostatka. Naime, čitaoci sa malčice dužim stažom se možda sećaju da je Chip Zdarsky pre nekih devet godina radio sopstveni serijal, Peter Parker: The Spectacular Spider-Man i da je to u načelu bio prilično dobar strip u kome su i neke upitne ideje dale sasvim solidne rezultate. Najupitnija ideja je svakako bilo uvođenje lika Terese Parker, sestre Petera Parkera za koju ovaj do malopre nije znao a koju je Zdarsky iskoristio da ponovo poveže Petera sa kontra/ obaveštajnim miljeom u kome su njemu i Teresi radili roditelji i svemu da malo supstance. I, mislim, Zdarsky je, rekoh, od toga napravio solidan strip, ali Teresa je besmislen lik sa kojim scenaristi danas ne znaju šta da rade i koriste je nezgrapno i bez dobrih rezultata. Guggenheim onda ovde stvari retkonuje na jedan takođe nezgrapan način ali sa, makar, rekao bih, dobrom namerom koja treba da malo uredi kontinuitet Spajdermena. Do sledeće, jelte, loše ideje nekog urednika ili scenariste...

U svakom slučaju, ovo je jedan od boljih Andrewsovih radova koje sam čitao u poslednje vreme i mada on radi sporo – otud je i Sandoval morao da uleti za četvrtu epizodu i sasvim korektno uhvatio Andrewsov stil i izraz – pa je posle petog broja i zamenjen drugim crtačem, sa rezultatima se ovde nema šta mnogo polemisati. Ako, dakle, nemate problem sa tim bučnim lejautom i agresivnim radom ,,kamere", onda ćete uživati u tome kako Andrews radi sa likovima i akcijom. Ovo nisu elegantni Spajdermen i stoički Wolverine kakve bi danas radili Pepe Larraz ili neki sličan crtač. U Andrewsovim rukama njihova su tela veoma elastična, sklona skoro crtanofilmovskim deformacijama i prenaglašenim, dramatičnim pozama. Andrews ovde ima priliku da radi i sa nekim klasičnim negativcima a da onda i crta varijacije na neke ključne scene iz istorija oba lika i to je sve šarmantno. Ovo definitivno nije strip gde su realistični prikaz i detaljni mizanscen prioriteti i Andrews se vrlo retko zamara kreiranjem nekakvih razrađenih pozadina, ali to ni malo ne smeta. Akcija je britka, a umešno korišćenje ,,speed lines" dodataka oko likova kreira sasvim dovoljno detalja da nemate utisak kako se ta akcija odvija u vakuumu. Reberovi kolori jesu tamniji nego što ja načelno volim, ali ne mogu da se žalim na to kako on radi kostime i daje crveno-plavom Spajdermenu i žutom Wolverineu upečatljivost i ikoničnost na svakoj tabli gde imaju te kolorne šeme.

Generalno, ovo je strip akcije i mada negde u prvoj epizodi ona služi samo kao podloga za dijaloge, scena u drugoj epizodi u kojoj se dvojica protagonista potuku međusobno je jedna od najboljih u mom recentnom sećanju, sa strašno mnogo energije i kvalitetnom ,,režijom" i ona onda uspostavlja predložak za ostatak stripa koji, iako ne doseže vrhunce te scene, uglavnom drži dobar nivo akcije i čovek ga neće zaklopiti nezadovoljan. Ili makar ne sasvim nezadovoljan.

The Janus Directory je čitljiv strip, ali svakako ne vrhunski. Njegova struktura je rutinerska a fokus na ,,loreu" i dalje prežvakavanje zapleta od pre šezdeset godina a koji ni tada nisu bili sjajni mu ne čini mnogo usluga. Povrh toga, on je predugačak i ista ova količina priče je mogla da stane u dve epizode da Guggenheim nije morao da piše ,,za kolekciju" pa ga to dodatno vuče ka dnu. No, solidni dijalozi i generalno dobar grafički program znače da ovo ipak može da se preporuči ljudima koji vole Spajdermena i Wolverinea i da, uz oprezan menadžment očekivanja, iz The Janus Directory može da se ekstrahuje dovoljno zabave. Amazon kolekciju prodaje na ovom mestu.

Vatican City je najnoviji miniserijal iz kreativne kuhinje Marka Millara, sakupljen sa svega tri broja u kolekciju koju je njegov trenutni izdavač, Dark Horse izbacio na tržište u drugoj polovini Oktobra. Naravno, kada strip otvorite, logotipi i druga IP-signalizacija Netflixa su prominentniji od Dark Horse brendinga pa vas to podseti da Millar poslednjih nekoliko godina stripove piše sa nimalo implicitnom ambicijom da se oni božezdravlje transformišu u televiziju ili film.



Za ovu priliku, umesto jurnjave za nečim što bi bio novi Jupiter's Legacy, Millar kao da je seo, uradio kalkulacije, shvatio da njegovi ,,shared universe" serijali i srazmerno dugoročnije planiranje ne daju rezultate kojima se nadao, pa je napravio strip koji je brz, prljav, jednostavan i svu bombastičnost, po kojoj uostalom jedino i pamtite Marka Millara ako ga čitate isključivo u njegovoj creator-owned epohi, on komprimuje u tri epizode maksimalno krvopljusne i minimalno suptilne naracije. Millarworld logotipa nema nigde na ovoj kolekciji, a što je i primereno jer svet u kome se ova priča dešava prolazi tako radikalnu transformaciju da bi smišljanje načina da ga se učini delom tog Millarovog deljenog univerzuma zahtevalo napor koji prolifični Škot naprosto u poslednje vreme nije spreman da učini.

Kažem da je ovo strip ,,iz kreativne kuhinje Marka Millara" ali to je uglavnom zato što ne želim da baš u prvoj rečenici prikaza krenem sa mračnim, negativnim diskursom. No, već smo tri pasusa unutar ovog teksta, vi ste odrasla osoba i znate šta radite, i sasvim je fer da kažemo da Vatican City ima vrlo malo kreativnog u sebi. Ovo je kao da je Millar video Marvelov pretprošlogodišnji Blood Hunt i pomislio ,,PA JA SAM NJIH NAUČIO SVEMU ŠTO ZNAJU, DAKLE, SVE ŠTO MOGU ONI MOGU I JA" pa se onda Vatican City ovaplotio kao komprimovani akcioni horor sa vampirima koji je napisao jedan strašno cinični katolik. Ako to vidite kao nekakav imanentni kvalitet, svakako možete računati da je ovo strip za vas.

No, najkreativnija stvar u vezi sa Vatican City je Millarov izbor kreativnog partnera. Crtač, tušer, kolorist i leterer na ovom stripu je Per Berg, momak iz gradića Port Angeles na američkom Pacifičkom severozapadu (praktično na sredini nekakve zamišljene rute između Sijetla i Vankuvera) a koji je, kaže njegova biografija, do sada imao određenog uspeha sa sopstvenim – putem kraudfandinga finansiranim – stripom Earthbound, lakom akcionom naučnofantastičnom pričom koja možda ne u pripovednoj tehnici ali u estetici dosta kao da duguje azijskom stripu i filmu. Moram da pohvalim Millara tamo gde mi se čini da je napravio zanimljivo odstupanje od formule i umesto da, kao što je pravilo za njegove Millarworld stripove, uzme za crtača neko veliko ime sa američke scene ili makar etabliranog evropskog autora koji traži prolaz na američko tržište, on je, A NE KAŽEM DA UŠTEDA NA HONORARU OVDE NIJE IGRALA BAŠ NIKAKVU ULOGU, MILLAR JE TO, naprotiv, dao šansu jednom srazmerno nepoznatom indi-crtaču da zablista posred mejnstrima i potencijalno sebi izgradi stepenište za profesionalnu karijeru. OK, bolje da ne razmišljam mnogo dalje o tome kako je Millar Škotlanđanin i kako nije baš nezamislivo da je on Bergu sat i po telefonom objašnjavao da mu je ovo životna šansa, da on u njemu vidi potencijal al mora da sve uradi kako mu on kaže, i polako s te pare, znaš ti koliko ćeš ovde dobiti važan ESKPOUŽR?



Per Berg je za ovaj strip odabrao stil kojim se njegov rad sa Earthbound transformiše u smeru R-rated horora. Svetlosni kontrasti i kolorni efekti su jaki do mere da mnoge scene namerno izgledaju kao da su provučene kro solarizujuće filtere, rakursi su često iskrivljeni a paneli sečeni dijagonalno tako da čitalac stalno ima utisak nestabilnosti, haosa, konfuzije i dezorijentacije. Naravno na to onda dolaze stilizovani likovi, često na ivici grube skice, a koji izgledaju upečatljivo ali uz napomenu da im neretko nedostaje karakter. Ovo jeste problem koji se i inače da primetiti kod Millarovih stripova poslednjih godina gde njegovo pisanje dijaloga likovima ne daje nikakvu karakternu dubinu ili išta zanimljivo, pa onda i crtači kao da ne umeju da smisle ništa bolje od rešenja koja deluju kao default podešavanja za glavne likove u nekom jeftinom, generičkom RPG-u. Berg je svakako na visini zadatka u scenama koje prikazuju brutalnu, visceralnu akciju sa puno krvi, dima, eksplozija, neujednačenog osvetljenja i bljeskova u mraku ali njegov crtež u ,,običnim" scenama gde ljudi samo stoje i pričaju bi mogao biti i malo suviše sirov za normalnu publiku. No, Vatican City je kratak strip i to je jedna od njegovih jakih strana. Odnosno, da to kažem na najjasniji moguć način: sve ono što u ovom stripu ne valja je već standardno milarovsko nevaljanje, plus onda ima i taj Bergov crtež koji vam može presdstavljati izvestan izazov – video sam neke veoma strastvene negativne reakcije na internetu – ali svega toga ima MANJE i nekako je utisak da je ovaj format od tri epizode taman idealan da dobronamernog čitaoca zaintrigira, zabavi i da onda ustane i ode pre nego što stigne da ga iziritira.

E, sad, problem je što sam ja, ne svojom voljom, odavno prestao da budem dobronamerni čitalac kad je Millar u pitanju. Ne da sad njegovim stripovima prilazim oštreći proverbijalnu sekiru da njome, jelte, grajndujem, i već činjenica da čitam SVE što on napravi valjda dovoljno govori o tome da ga smatram autorom koji je po definiciji usklađen sa mojim interesovanjima, ali stoji i da je teško nemati gard prema ovim stripovima, kada iznova i iznova čitate priče koje su sa jedne strane generički sklopovi žanrovskih readymade rešenja a sa druge gotovo patološka iživljavanja nad konceptima humanosti, empatije, ljudskosti same.

Vatican City naravno od samog početka kreće u baš ovakvom tonu, pokazujući kako grupa naoružanih vampira upada usred noći u kuću unviverzitetskog profesora u Nju Džersiju, preti njegovoj porodici, zahteva potpunu poslušnost od njega pokazujući mu masakrirane komšije, sa objašnjenjem da će se isto desiti njegovoj porodici ako on ne pristane da bude vampirski rob. Ovo nisu kul vTube vampiri iz Night Club, toliko da bude jasno.

Neki drugi autor bi čoveku kome daje ovako težak početak stripa kasnije ponudio NEKAKAV alternativni rakurs, dao mu barem momenat refleksije u kome može da kontemplira o svojoj ljudskosti i jedinstvenosti svog duha, ako ne već put izbavljenja i odmazde, ali Millar svoje likove često tretira kao puko topovsko meso pa i profesor – koji se, urnebesno, preziva Derrida, ali je arheolog – ima isključivo utilitarnu ulogu u daljem narativu i NULA delatne ili makar misaone suverenosti.



Millar ovo piše kao majklbejevski spektakl sa skromnijim budžetom: vampiri za jednu noć uspevaju da sruše cele Sjedinjene američke države i najveći deo Evrope. Kina i Rusija ovo posmatraju sa dosta zebnje, svesne da su one sledeće, ali vampirski napor je usredsređen prevashodno na Vatikan i osvajanje bazilike Svetog Petra. Zašto? Nećemo da spojlujemo, ali IMA RAZLOGA.

Millaru možete mnogo toga zameriti ali bazična dramaturgija je njemu uglavnom uvek zdrava. Vatican City zahteva određene SNAŽNE suspenzije neverice kako na svom početku tako i pri kraju gde čitalac mora da odabere da prihata da će geopolitički ishodi biti baš ovakvi iako ne deluju verovatno, ali ovo je strip koji ume da sagradi saspens. Par stotina preživelih ljudi koji su se zatekli u Svetoj stolici na dan napada vampira pribežište nalaze baš u pomenutoj bazlici a koja je, kao sveto zemljište, nedostupna vampirima. No, baš zato oni imaju te ljudske robove koji treba da pomognu u njihovom projektu vezanom za iskopavanje NEČEGA što već vekovima stoji u temelju bazilike.

Preživele predvodi Guido, momak koji je svoju vojnu karijeru pilota lovačkog aviona želeo da apgrejduje u smeru ulaska u Švajcarsku gardu i tog jutra došao na intervju za posao, ali se onda desio vampirski smak sveta i tu smo gde smo. Guido je tipično preduzimljivi a nenametljivo šarmantni akcioni heroj sa nula stvarnog karaktera, ali kako rekosmo, ovo je kratka i brza priča u kojoj NIKO nema nešto mnogo karaktera i, znajući da Millar generalno dijaloge piše na autopilotu i ovde je prednost što ih ima manje. Dakle, imamo malo flertovanja, malo utilitarnih, ekspozitornih razmena, par brižnih replika – jer ipak je kraj sveta – a onda par ohrabrujućih, herojskih odgovora na njih i to je to. Da budem iskren, preferiram ovakav Millarov pristup a ne da je on sad odlučio da ovo mora da ima četiri ili pet brojeva pa da je seo da smišlja nekakve prošlosti za svakog od likova, a koje bi nam oni otkrivali u ispovednim monolozima. To bi baš bio smor, a Vatican City nije sjajan strip, ali nije ni SMOR.

Elem, Vatican City je prevashodno narativ koji se bavi onim ŠTA se dešava a ne onim ZBOG ČEGA se to  dešava i to je onda taj millarovski sindrom u kome će on da smisli VISOKI KONCEPT ali će ga onda skicirati samo u najgrubljim crtama i strip će provesti baveći se tehnologijom vođenja radnje a ne eksploracijom filozofskih i drugih implikacija tog visokog koncepta. Vatican City je u pogledu tretmana odnosa katolicizma i vampirizma vrlo grub i priprost, bliži old school horor stripovima iz šezdesetih sa jako jednostavnim tezama i sa vrlo malo rasprave o njima, a najveći deo stripa je zapravo klasični opsadni akcioni triler: ljudi su zabarikadirani u crkvi oko koje su stotine vampira a cela Evropa i SAD su već vampirske I ŠTA ĆEMO SAD?



I Millar ne smišlja naročito zanimljive odgovore na to pitanje, pa je Vatican City tek minimalno zanatski korektan opsadni akcioni triler koji ne nalazi nikakva sveža, originalna ili uzbudljiva rešenja. Bergov crtež eskalira u smeru sve veće apstrakcije prema kraju narativa, onako kako ulozi postaju sve viši a akcioni rasplet sve eksplozivniji i MENI je to bilo simpatično, kao da čitamo Alberta Brecciju na grindhouse podešavanjima, ali da u svemu tome ima neke specijalne dubine ili posebno velikih uzbuđenja – pa nema. Korektno je, ali je ovo ipak fast food.

Što ne mora da bude dilbrejker, naravno, ponekad skoro svako od nas žudi za malo fast fooda i Vatican City može da tu glad utaži. Onda samo treba još progutati Millarov finalni obrt kojim za sada rešava status kvo ovog sveta i – potencijalno – ostavlja vrata odškrinutim za nekakve nastavke, a koji je sa jedne strane BAŠ smandrljan u tehničkom smislu a sa druge je veoma ciničan i prosto možete da vidite Millara kako se kvarno smeška za tastaturom i sebi čestita što je ponovo mogao da uživa u sadističkim fantazijama od kojih bi Peter Kurten malko pocrveneo a da sve to predstavlja kao nekakvu poučnu parabolu o, jelte, ljudskoj prirodi ali i prirodi vere... Nema zajebanijih katolika od omatorelih katolika, i ovaj strip nas na to podseća.

Vatican City, dakle. Nije sjajno. Nije čak ni dobro. Ali jeste srazmerno bezbolno i, ako imate interesovanja za Millara ili samo želite brz, prljav i ne mnogo pametan strip koji se bavi vampirskim osvajanjem sveta ali bez komplikovane epike kakve su nam dali pomenuti Marvelov Blood Hunt ili DC-jev DC vs. Vampires, ovo bi moglo biti za vas. Evo kolekcije na Amazonu.

QuoteOnda samo treba još progutati Millarov finalni obrt kojim za sada rešava...

postoje u prici dvije svete stolice ili je ostao u fantastici pri raspletu?

Suva fantastika.

Da dodam, nevezano, da sam danas konačno upoznao Krešu i to je jedan toliko divan čovek da uopšte ne shvatam kako je tolike godine bio na Sagiti i nije se pretvorio u čudovište kao mi ostali.

Da li je zaista na forumu, ako je u poslednjoj deceniji imao samo jednu poruku, a i ta je samo da te pohvali na predanosti. Osećam manjak predanosti ideji forumaštva...

divni ljudi? ti su najgori, dodju minimalno kao bar pola trukija.

Quote from: mac on 10-02-2026, 17:45:36Da li je zaista na forumu, ako je u poslednjoj deceniji imao samo jednu poruku, a i ta je samo da te pohvali na predanosti. Osećam manjak predanosti ideji forumaštva...

Čita!!!!!!!!!

After the Storm (odnosno, u originalu, Après l'orage) je prošlogodišnji strip-album u izdanju Le Lombard koji, mislim, dosta dobro ilustruje razliku između američkog i franko-belgijskog stripa, makar u njihovim mejnstrim formatima. I ta je razlika, barem u mojoj glavi ista ona koju vidimo između holivudskog filma i, recimo, francuskih filmskih produkcija. Naravno, u domenu filma je ovu razliku lakše uočiti pošto je ona u velikoj meri razlika produkcijske infrastrukture i budžeta, ali kako je strip medijum u kome je razlika između ,,velike" i ,,male" produkcije mnogo manja i, štaviše, franko-belgijski autori često imaju mnogo više vremena da rade na svojim stripovima od ljudi koji rade u američkom mejnstrimu, onda moramo govoriti i o razlici u mentalitetu.



Da je strip poput After the Storm nastao unutar američke industrije on bi, bez obzira na tretiranje ozbiljnih, odraslih tema, gotovo sigurno imao ,,žanrovskiji" senzibilitet. Drama bi bila bučnija, sa više ,,pokazivanja", više grafičkih prikaza njenih vrhunaca, likovi bi više i otvorenije pričali o onome što ih tišti, razrešenje bi verovatno bilo eksplicitnije. No, kako je ovo belgijski strip, onda je on i veoma sveden u izrazu, sa praktično celom radnjom koja se dešava u jednoj jedinoj kući, sa likovima koji razgovaraju ali mnogo toga prećutkuju, sa drugim likovima koji su u narativu prisutni samo kao imena koja se pominju i retke poruke koje šalju a čija je važnost nesrazmerno velika u odnosu na to njihovo naglašeno odsustvo. Ovo je i strip koji mnogo toga što čini njegovu dramu prevashodno sugeriše, bez eksplicitnog prikazivanja ili diskutovanja, nudeći u više navrata stranice i stranice slika bez teksta na kojima će čitalac upijati tišinu u kojoj se veliki deo radnje odvija, imati prostor da kontemplira o situaciji, ali pre svega da oseti delić teskobe i muke koju oseća protagonistkinja. Čak i njene krivice i samooptuživanja iako strip pravi vrlo plemenit napor da pokaže da Hélène zaista ni za šta nije kriva, osim za tu inerciju srednjeklasnog života koja često ume da vas neosetno provede kroz nekoliko decenija dok se odjednom ne trgnete, shvatite da ste u depresiji i pitate se kako se, za ime sveta sve to dogodilo i to baš vama.

Da je film, dakle, Après l'orage bi bio arthouse produkcija, smeštena u jednu kuću, tokom dugačke oluje sa mnogo kiše, prekidima snabdevanja električnom energijom i izlivanjem okolnih vodotokova koji će preseći sve izlaze iz sela ali i zatim zarobiti malu porodicu na gornjim spratovima kuće u razuđenom naselju smeštenom u belgijsku provinciju. On ne bi bio energični prikaz borbe malog čoveka sa vodenom stihijom i pronalaženja u sebi snage da se žrtvujete za svoju familiju i prenebregnete decenije svađanja jer sada, kada su vam svima životi ugroženi, shvatate šta je sve u tim životima bitno a šta nebitno i bacićete se u prljavu, mutnu vodu da drugi ne bi morali.

After the Storm se ne bavi ovim temama iako se, svakako, bavi porodicom, odanošću i podrškom unutar biološke familije, požrtvovanjem i odvajanjem bitnog od nebitnog. No on to radi na jedan, hajde da kažemo, ,,kamerniji" način, sa manje buke, manje, doslovno, zvuka: ljudi ovde manje pričaju, voda ne KULJA nego sporo i postojano raste, automobili se ne prevrću pod bujičnim udarima već samo elegantno, bezglasno plutaju ispred kuće... Oluja je ovde, iako sasvim stvarna, pa u svojim poslednjim naletima i doslovno bučna, sa grmljavinom koja je besprekorno sugerisana dovitljivo upotrebljenim grafičkim sredstvima, ipak pre svega metafora, proverbijalna kušnja nakon koje preživeli vide stvarnost sa novom jasnoćom i transformisani su iznutra isto koliko je to i okruženje uništeno divljim, oslobođenim  elementima.



Moram da kažem da sam impresioniran da je ovakav strip napravio čovek koji ovde godine tek puni trideset godina. OK, After the Storm nije ORIGINALAN ni u svojim temama ni u tonu kojim o njima diskutuje i iz neke najciničnije moguće pozicije bi se mogao opisati kao kvalitetna stilska vežba, ali njegov autor je demonstrirao zaista zavidne veštine na svim planovima i još jednom pokazao da neki ljudi naprosto imaju talenta za sve a neki nemamo ništa.

Jean Cremers je, dakle, mlada osoba, rođena 1996. godine u Liježu, i sa još četvoro braće i sestara. Njegova biografija napominje da su roditelji i njega gurnuli u iste škole kao i ostalu decu u familiji, pa se Jean obrazovao na jezičkom smeru sve dok nije došlo vreme da se studira. Onda se on odlučio da njega ipak više od svega zanima umetnost i upisao Akademiju lepih umetnosti u Liježu na kojoj će potom i diplomirati. Još 2020. godine je osvojio nagradu za mlade talente na festivalu Quai des bubles koji se u mestu Saint-Malo u Bretanji održava od 1981. godine. Jedan od utemeljivača ovog festivala bio je i meni dragi Jean-Claude Fournier pa, dakle, smem da garantujem da imamo posla sa uglednom manifestacijom.

Cremers je počeo sa profesionalnim objavljivanjem stripova 2023. godine kada je za Le Lombard izašao njegov debitantski album, Cold Front. Čitajući šta sam o njemu tada napisao, vidim da sam bio jednako impresioniran da ovoliko mlada osoba radi ovoliko snažno promišljene stripove koji ne samo da proniču u nutrine i dubine ljudskog stanja već i uspevaju da ga stave naspram prizora i sila prirode od kojih zastaje dah. U Cold Front ovo je bila norveška ledena, pusta provincija. U After the Storm pričamo o srazmerno mnogo pitomijoj, belgijskoj provinciji sa malim porodičnim imanjima i ljupkim kućama na sprat, ali je u ovom stripu ono što je u ljudima mnogo teže i mučnije.

Za razliku od protagoniste Cold Front, glavna junakinja ovog stripa, Hélène nije sama odabrala da se odvoji od svog svakodnevnog okruženja i da se suoči sa nemom, divljom i neumoljivom prirodom kako bi u njoj pronašla odgovore što se u normalnim okolnostima ne usuđuje da potraži u sebi. Hélène, naprotiv, samo jedno subotnje popodne dosta mrzovoljno dođe kolima do sela u kome joj žive stari roditelji, kako bi ih obišla. Ona ovo radi svakog drugog vikenda i na prvim stranama stripa vidimo da nije ni malo oduševljena što na svu tu zamornu obavezu i generalnu muku dolazi i činjenica da počinje kiša i da će, dok joj otac ne otvori ulazna vrata, ona poprilično da pokisne.



Muka i zamorna obaveza imaju više dimenzija. Majka i otac žive sami u kući koja je daleko od urbanih košnica moderne Evrope, što je sve fino i pastoralno – oni imaju svoj spokoj, mogu da spavaju bez buke automobila, smrada izduvnih gasova i nervoznih sirena na ulici, a otac može da mirno u podrumu kuće gde je sebi napravio atelje, radi na skulpturama za koje nam strip ne kaže, ali sugeriše da su mu pre svega hobi a ne nekakav životni poziv. Dakle, sve je super, osim što majka, Jacqueline, već par godina gazi po baruštini Alchajmera i mada je još uvek srazmerno samostalna u smislu oblačenja i održavanja lične higijene, pa čak i spremanja hrane za njih dvoje, komunikacija sa njom se sastoji od zamornih ponavljanja istih stvari koje ste joj rekli mnogo puta, od stalnih apdejta situacije tako da ona bude svesna koja je godina i koliko svi ostali imaju godina itd.

Nije to jedina, pa čak ni prva muka za Hélène, a što vidimo još pre nego što stupi u porodičnu kuću dok u kolima, u retrovizoru posmatra svoje lice i pita se, zajedno sa čitaocem, da li je crvena fleka na usnama samo od razmazanog karmina ili od nečeg drugog.

After the Storm veoma uspešno balansira između za franko-belgijski strip tradicionalno ljupke porodične minijature gde ostareli roditelji sa jasnoćom što im ih daju decenije, svojoj ćerci izgubljenoj u tunelu krize srednjih godina nude neke nenametljive ali dragocene životne lekcije i bezuslovnu podršku, i veoma realistične, verističke drame u kojoj na sasvim indirektne ali tim efektnije načine svedočimo času anatomije porodičnog nasilja. Cremers Hélène ne prikazuje u nekom velikom nivou detalja, ona nekakve ispovedne pasaže ima samo kada je u njih baš priteraju okolnosti i sagovornici i nije sklona detaljnom objašnjavanju sebe i svoje životne situacije. Utoliko je i realističnije kada se ona otvara, pred roditeljima ali i pred neznancem koji se zatiče u okruženju silom prilika, i kada vidimo da je ovo žena koja se plaši i da razmišlja o tome gde je pogrešila jer je lome krivica i osećaj da je sama kriva za svoje životne nedaće. Prikaz samog porodičnog nasilja je ubedljiv već i tome što osoba koja ga trpi uspeva o njemu da govori samo kroz ponovljene analize sopstvene krivice za to nasilje i pokušaja da prikaže da u svemu tome ona ima nekakvu ulogu i delatnu suverenost.

Oluja, pa onda poplava koje će Hélène zarobiti u porodičnoj kući mnogo duže od tih par sati koliko je planirala da po dužnosti provede sa roditeljima je onda katalizator duboke i snažne refleksije, prevrednovanja vrednosti i reimaginacije sopstvenog identiteta, i ovo je nešto sasvim očekivano, čak standardno za ovakve narative. No, Cremers jednu uobičajenu priču o samoispitivanju u uslovima izolacije i nesvakidašnje drame uspeva da ispripoveda na veoma spretne načine, ne štedeći reči kada su potrebne (sa par sasvim didaktičnih ali i dalje prilično dobro odmerenih i realističnih momenata) ali puštajući crtež da radi najveći deo posla.



Pošto je ovo moderan franko-belgijski album, Cremers se ne brine oko broja strana, pa ima prostora da mnoge scene dekomprimuje i pretvori u dugačke, kinematske poglede na prostor. Strip otvaraju i zatvaraju table koje prikazuju isti prizor u razmaku od nekoliko dana, sa postepenim približavanjem (na početku) i udaljavanjem (na kraju) gledišta čitaoca i mada ovo deluje kao najjednostavnija, skoro banalna grafička ,,rima" kada se ovako napiše, vizuelni efekat je izvanredan, naročito ako strip čitate u jednom sedenju. Cremers kroz jednu istu sliku prikazuje koliko se sve dramatično promenilo za par dana, dajući svom stripu tu sudbinsku, snažno simboličnu punktuaciju i podvlačeći prirodu ovog stripa kao inicijantskog putovanja na koje niko nije došao pripremljen, ali sa koga nema povratka.

Njegovo pripovedanje je i generalno sporo i metodično, sa mnogo nemih slika i dekomprimovanjem radnji i situacija na uredne, pažljivo komponovane kadrove koji često jednu istu ,,ideju" prikazuju kroz više njenih elemenata detalja, ili iz više uglova. Ovo mogu biti slike na kojima Hélène istražuje svoje sopstveno telo, ili prizori poplavljenog podruma i prizemlja porodične kuće, koji jesu dramatični ali je i ta drama spora, neizbežna a bez veštačke ,,proizvodnje" spektakla, mogu biti Hélènini mračni momenti nemog samosažaljenja dok napolju pljušti kiša...

Cremers nam je svakako i svojim prvim albumom pokazao da ume da radi tu sporu, meditativnu dramu i nemu, elegantnu naraciju, ali sa After the Storm su stvari intimnije, smeštene na manji prostor, sa manje fizičkih objekata u okruženju i ovde se vidi jedno dodatno istesano majstorstvo u kreiranju atmosfere i pripovedanju.

Takođe, njegov rad sa linijama je suptilniji, sa vrlo efektno korišćenim različitim debljinama pera i smanjenim brojem samih linija do nekog vrlo elegantnog, vrlo ekonomičnog minimuma. Senčenje mu je suptilnije (i takođe ga ima manje) a veliki napredak se vidi i u koloru gde su sada gradijenti i osvetljenje na jednom sasvim novom nivou u odnosu na Cold Front i ovaj strip ima i širu, smeliju paletu.

After the Storm je u svakom pogledu veoma dobar rad, strip o ljudskoj intimi nasuprot slepe, beslovesne silini prirode, kao to je bio i Cold Front, samo urađen nekoliko procenata elegantnije, spretnije, sa besprekorno realističnim pristupom koji na kraju odiše jakom simbolikom. Snažno ga preporučujem za čitanje, pa ako znate Francuski možete da ga kupite direktno od Le Lombard na ovom mestu a anglofoni će izvoleti da se putem vebsajta Amazon posluže ovde.

Osvetnici zauvek je objektivno loš strip. Ovo je predugačka, prerazvučena epska storija od čak dvanaest brojeva sa krešendima koja se dešavaju svakih nekoliko strana do mere kada postaju puki šum i u čitaocu ne izazivaju stvarne reakcije, priča koja negde posle svoje sredine čak uzima predah kako bi u narativ ionako prepun objašnjavanja stvari koje su se desile mnogo pre aktuelnih događaja, uglavila čitavu detaljno ispripovedanu biografiju jednog od likova.



Ovo je pripovest sa apsolutnim prezirom za načelo jedinstva mesta i vremena radnje, štaviše sa apsolutnim prezirom za koncepcije vremena i mesta onako kako se one koriste u literaturi: likovi ovde slobodno manipulišu vremenom i prelaze nezamislive distance u treptaju oka, jedan od centralnih sukoba u narativu se odnosi na dve verzije istog lika razdvojene sa više hiljada godina gde mlađa, drčna i energična prezire stariju koju smatra knjiškim moljcem zainteresovanim samo za znanje a ne za akciju a starija mlađu ne sme da ubije – iako ova radi strašne stvari – jer bi to poništilo i nju.

Osvetnici zauvek je narativ prepun flešbekova, opsežnog retkonovanja i tokom velikog broja strana svodi se na ono što obično volimo da nazovemo ,,Wikipedijom sa ilustracijama", uz napomenu da u vreme kada je ovaj strip nastajao Wikipedija još nije postojala. Osvetnici zauvek je devedeset posto administrativno sređivanje kontinuiteta Avendžersa uz mnogo dreke i eksplozija, a deset posto stvarna, opipljiva drama sa kojom normalan čitalac može da se poveže.

Osvetnici zauvek je toliko veliki da je morao biti smešten u ne jednu već dve knjige Hachetteovog serijala Ultimativnih grafičkih novela, smeštajući se – u domaćoj verziji – na njegovu aritmetičku sredinu u brojeve 49 i 50 i na neki način idealno podsećajući čitaoca na to da je ovo bio i serijal koji je na neki način signalizirao kraj jedne čitave epohe u Marvelu, posle koga je ,,novi" Marvel, sa novim glavnim urednikom i dolaskom mnogih novih scenarista bez prethodnog superherojskog staža usvojio nove pripovedne tehnike, nove estetske vrednosti, nove, uostalom, marketinške mete sa većim naglaskom na pričama koje će moći da budu uredno zaokružene u pet ili šest brojeva, spakovane u kolekcije i prodavane kao grafički romani u knjižarama.



Utoliko, Osvetnici zauvek je i neka vrsta poslednje grandiozne predstave ,,starog" Marvela, poveznica kroz trideset godina neprekinutog kontinuiteta i iskren, veliki napor da se on uredi, da se kreira nešto konzistentno, dosledno i logično a da se i dalje očuva operetska teatralnost ekspresije, epska predimenzioniranost estetike, ali i streetwise neposrednost karakterizacija. Urednik domaćeg izdanja, Marko Lupoj ukazuje koliko se ljubav prema Marvelovim Avendžersima koju imaju dvojica primarnih autora ovog serijala vidi na svakoj tabli ovog stripa, i ima onda i nečeg dijaboličnog u tome što znamo da će posle Avengers Forever, kako se ovaj dvanaestodelni serijal iz 1998. i 1999. godine u originalu zvao, čitav taj strahoviti napor da se kontinuitet Avendžersa posloži, uredi, učini konzistentnim, Marvel praktično baciti u đubre predajući serijal na staranje Brianu Bendisu koji je onda veliki deo tima ubio tokom priče ,,Avengers: Disassembled" i promptno lansirao New Avengers, simbolički oglašavajući da ,,stari" kontinuitet zapravo nije toliko bitan i da će nove priče sa novim izazovima, novom dinamikom u timu, novim odnosima likova biti ono što će nositi Marvel u budućnost. Ironično, Osvetnici zauvek je u velikoj meri napisan kao manifestni otpor onome što je scenarista serijala, Kurt Busiek video kao negativne vrednosti koje su zagadile superherojski strip a partikularno Marvel i Avengerse tokom devedesetih godina, rastrzanje veze i braka između Visiona i Scarlet Witch, pretvaranje Iron Mana u moralno upitnu figuru sa grehom ubistva na svojoj savesti, samo da bi u post-bendisovskom Marvelu, sve ovo bilo promptno vraćeno na agendu. Scarlet Witch će imati užasnu psihotičnu epizodu vezanu za patološki izraženu želju da ima potomstvo (prema kojoj je ono iz devedesetih bila sitnica) a koja će je odvesti putem genocida za koji je Marvelu trebala decenija i po da joj ga skine sa savesti (nešto o tome smo pomenuli pišući o Kući M), a Iron Man će, hm, pa, ponovo postati ubica...

Osvetnici zauvek je, da ponovimo, objektivno loš strip po bilo kom merilu literarnih kvaliteta i on je kao takav, i pored snažnih reakcija i dobre prodaje što su ga pratile, bio jedan od poslednjih plotuna starog Marvela, podsećanje da više nije minut do dvanaest da se zgaze kočnice i malo pažljivije prouči mapa daljeg napredovanja, nego da su prednji točkovi Marvelovog vozila već prešli preko ivice i nemoćno se vrte u praznom vazduhu i da se moraju povlačiti drastični potezi. Bob Harras će tako biti smenjen sa pozicije glavnog urednika iako je napravio lavovske – i u dobroj meri uspešne – napore da u drugoj polovini devedesetih održi Marvel profitabilnim iako je firma zvanično ušla u stečaj, a njegovo će mesto zauzeti Joe Quesada i tokom nešto više od deset godina na poziciji glavnog urednika preći čitav put od anđela-spasitelja do demona-uništitelja kuće ideja.



U tom pogledu, Osvetnici zauvek je istovremeno i podsećanje da superherojski strip naprosto ne možete meriti istim aršinom kao i drugu literaturu, čak ni kao drugi strip. ,,Objektivno loše" je skoro i beznačajna kvalifikacija kada se ima u vidu šta su zaista bili cilj i svrha ovog projekta i kako su čitaoci na njega reagovali.

Kurt Busiek je ovaj narativ osmislio sa Rogerom Sternom, dugogodišnjim scenaristom Avengersa, kao grandioznu priču koja će skakati kroz vreme, kosmos i alternativne stvarnosti jer je to jedini način da se skoro četrdeset godina kontinuiteta nekako ispegla i dovede u dosledan red. Busiek je čovek obdaren enciklopedijskim poznavanjem Marvelove istorije – možete ga pratiti na Bluskaju za razne sitne bisere koje on tamo često zna da izbaci bez najave i pošalje vas u grozničava istraživanja koja traju danima – i ogromnom ljubavlju za klasičnije periode ovog stripa, uključujući rad Roya Thomasa iz sedamdesetih, i njegova inspiracija za ovaj strip je bila u velikoj meri vezana za to protivljenje nekim estetskim odlukama iz ,,mračnih devedesetih" i povratak na herojski senziblitet iz vremena Thomasovog rada.

No, ključni faktor u nastanku ovog stripa bilo je što je pokojni Carlos Pacheco želeo da crta Avengerse. Španski crtač je po dolasku u Marvel iz DC-ja polovinom devedesetih brzo uspostavio svoju reputaciju crtajući Fantastičnu četvorku, Excalibur, Wolverinea ali pre svega X-Men i kada je izrazio želju da crta Avengers, i eksplicitno pomenuo Busiekovo ime kao scenariste sa kojim bi želeo da radi, Marvelovi urednici su ovo prihvatili sa velikim entuzijazmom. Još bolje, pošto je u tom trenutku tekući serijal Avengers, koji je pisao Busiek, crtao superstar George Perez, dogovoreno je da se projekat sa Pachecom odvoji u poseban serijal, da Buisek i Pacheco sami odaberu ansambl koji će biti u stripu i da on može da bude i drastično različit od onog u glavnom serijalu kako se dizajn kostima ne bi sudarao sa Perezovim idejama. Konačno, Busiek i Pacheco su dobili od urednika Toma Brevoorta – sive eminencije koja u Marvelu donosi već decenijama mnoge važne odluke i preživljava smene svih glavnih urednika – zeleno svetlo da krenu u produkciju sa samo sirovim drafrom serijala, uz dogovor da će se detalji razrađivati od epizode do epizode. Busiek kaže da je Brevoortu rekao kako on misli da su Roy Thomas, Neal Adams i Sal Buscema upravo tako radili svoj prvi veliki epski nartiv u Avendžersima, Kree-Skrull War 1971. godine i Brevoort je, vele rekao ,,ma, da, samo napred". Na kraju se to sve dosta dobro završilo. Pacheco i tušer Jesús Merino su ovim stripom započeli svoju dugogodišnju saradnju uz zaista veliki prasak, dok je Steve Oliff na kolorima uspeo da Pachecovim često vrtoglavo kompikovanim kompozicijama podari malo vizuelnog reda ali i epske energije. Letering je radio legendarni Richard Starkings i Osvetnici zauvek je i u vreme kada je izlazio bio dobro primljen uz česte eksplozivne reakcije na retkonovanje kojim je Busiek ,,ispravljao" zamršeni, nedosledni kontinuitet, i jake pohvale za crtež. I danas je Osvetnici zauvek cenjen kao projekat i ima česte reprinte, sa Hachetteovim dvodelnim uvršćenjem u Ultimativnu kolekciju grafičkih novela (na Engleskom su ovo bili brojevi 14 i 15 u serijalu, izašli 2012.) a onda i sa Marvelovim integralnim kolekcijama od kojih sam ja kao referencu koristio onu iz 2020.

Kad kažem da se ovaj strip mora gledati kao ne samo drugačiji žanr nego i gotovo drugačiji medij od drugog stripa ili druge literature, zaista imam na umu to da ovo nije pripovest u kojoj je stvaran prioritet pričanje konkretne priče gde postoji jasan zaplet, jasan konflikt, jasna borba, jasan preokret, jasna kulminacija i rasplet. Osvetnici zauvek je komplikovan narativ sklopljen od delića priča ispričanih u razmaku od trideset godina po raznim Marvelovim stripovima, priča koje su pisane u različitim periodima, od strane različitih ljudi sa različitim senzibilitetima i interesovanjima, priča sa sasvim različitim ansamblima – i, da se razumemo, u mnogo slučajeva sa istim ansamblima koje čine drugi ljudi ili, još gore, istim ljudima koji nose druga imena, žive u drugim vremenskim periodima, izgledaju drugačije – priča koje su i same često bile epske sage sa puno svojih podzapleta i kofliktnih elemenata a koje onda jedna drugoj neretko sasvim protivreče.



Stvarna, dakle, veličina stripa Osvetnici zauvek nije u tome da ima moćan, propulzivan trilerski zaplet u kome su čitaocu jasni ulozi, u kome on proživljava tenzije i kulminacije zajedno sa protagonistima, strepi kad je teško pa odahne kada stvari na kraju budu dobre, u kome on uživa u kvalitetnim karakterizacijama i tečnim, organskim dijalozima i na kraju nauči i neki dobru pouku o prijateljstvu ili važnosti porodice ili jednakosti svih ljudi. Ne, njena veličina je u tome da jednu neurednu, strahovito razbarušenu tapiseriju motiva, dešavanja, individualnih događaja, ratova, likova, karakterizacija, objašnjenja i objašnjenja koja objašnjavaju da prethodna odbjašnjenja nisu bila dobra uspeva da spakuje u jedan jedini narativ i da taj narativ ima nekakav početak i kraj i da su na tom kraju stvari malo jednostavnije i lakše za razumevanje nego na početku.

,,Normalnom" čitaocu se u glavi vrtelo već na polovini prethodnog pasusa, ali pravi, okoreli Marvelovi Zombiji će Osvetnike zauvek zauvek doživljavati kao jedan od vrhunaca Marvelove celokupne produkcije zato što je u pitanju jedan gotovo demijurški čin kreiranja reda iz primordijalnog haosa, ma koliko taj red zapravo na kraju bio suvo, pa i dosadno štivo.

Kao osoba koja Marvelove stripove čita već gotovo pola stoleća, reći ću i da sam ja ipak neko ko više ceni literarniji pristup superherojskom stripu, onaj koji je pod Quesadinim vođstvom bio forsiran u prvim godinama ovog milenijuma, a to je jer sam odrastao na srazmerno ,,linearnijem" pripovedanju superherojskih stripova šezdesetih i ranih sedamdesetih u kojima epika nije bila uvek na nivou CELOG kosmosa i SVOG vremena. U tom smislu, za mene Osvetnici zauvek naprosto nije dobar strip, kao što je potpuno jasno da on ni slučajno nije namenjen osobi koja nema dovoljno prethodnih znanja o Marvelu. Ovde naprosto nije dovoljno ni ono osmotsko znanje koje danas prosečna osoba može da ima gledanjem nekih Marvelovih filmova i drive-by čitanjem o Marvelu po raznim vestima. Osvetnici zauvek je priča koja za svoj temelj uzima pominjani Kree-Skrull War iz ranih sedamdesetih, ali se veoma snažno oslanja i na same početke Avengersa iz šezdesetih, a onda i na sagu o Zvezdanoj bogorodici koju je Steve Englehart osmislio i pisao šezdesetih (TV Tropes kaže, a verujem da bi malo ko ovo doveo u pitanje, da se radi o najkompleksnijem narativu u superherojskom stripu do tog momenta) ali je onda sa raznim nastavcima i dodatnim pričama proširen u masivan rad koji se završio tek 1996. godine.



Ali to su samo najveće, najočiglednije reference koje je lako locirati u ovom stripu, a Busiek i Pacheco idu mnogo dalje i šire od njih, baveći se između ostalog nekim od najranijih superherojskih stripova iz predratnog doba, kada se Marvel još zvao Timely Comics i povezujući elemente njihovih zapleta sa uzbudljivim momentima devedesetih.

Posmatranje celog univerzuma kao jedne neprekinute i konzistentne priče nije samo filozofski stav; ovo je i sveti gral superherojskog stripa i autori poput Marva Wolfmana, Georgea Pereza, Marka Waida, Granta Morrisona pa onda u skorije vreme Jinathana Hickmana i Scotta Snydera su nalazili različite načine da ovu ideju pretoče u stvarnost tako da se SVE što se vidi u SVIM stripovima iz jednog superherojskog univerzuma može postaviti na logičnu, konzistentu vremensku liniju gde će se uvek znati kada se šta desilo, šta je čemu prethodilo, šta je iz čega proizašlo, i, ključno, da ništa što je neko rekao, ili učinio ne protivreči ničem drugom što je taj neko ili neko drugi rekao ili učinio, i da svet ima jednu i doslednu istoriju.

Perez i Wolfman su, da bi ovo postigli, ubili stotine likova i ukinuli desetine paralelnih univerzuma, Waid i Morrison su smislili koncept hipervremena, a Snyder je izmaštao nekoliko multiverzuma, ali Busiek je sebi očigledno voleo da postavi najteži moguć zadatak: da priča jednu nominalno spektakularnu akcionu priču u kojoj se sedam Avendžera bori protiv Kanga Osvajača, a da onda sve što od kontinuiteta treba ispeglati, ispraviti, retkonovati, on uradi u hodu, kroz dijaloge, flešbekove, objašnjenja koja će stići usput.

I to je sada jedna veličanstvena salata koju zaista na pravi način mogu da konzumiraju samo najupućeniji. Već u startu ovaj tim Avendžersa biva sklopljen ne na neki ,,organski" način već povlačenjem različitih pripadnika Avendžersa iz različitih perioda istorije pa tako ovde, recimo, imamo Kapetana Ameriku koji je u depresiji nakon gubitka vere u Ameriku zbog afere Votergejt, a onda imamo i Songbird – bivšu superzločinku koju je Busiek već rehabilitovao pišući Thunderbolts – koja nikada zapravo neće postati stvarni, stalni član Avendžersa uprkos Busiekovoj ljubavi prema liku i prominentnoj poziciji koju je dobila u ovom stripu. Hawkeye je ovde u svojoj ,,post-Golijat" fazi i ne nosi trik-strele ali na nekim mestima u narativu može da menja veličinu. Wasp je de fakto liderka tima i donosi praktično sve odluke na terenu a u timu su – bizarno – ne jedna već dve verzije njenog muža, Henryja Pyma, od kojih jedna ima amneziju i koristi Yellowjacket identitet, a obe onu drugu posmatraju sa nepoverenjem i antagonizmom.



Hank Pym nije ni jedini lik koji se pojavljuje u stripu u dve verzije; Kang Osvajač je ovde nominalno glavni antagonist osim što on veći deo vremena provede radeći SA Avengersima a ne protiv njih, jer su se udružili da se odupru vremenskim mahinacijama njegove starije verzije po imenu Immortus. Ali ni Immortus, iako najveći deo vremena u ovom stripu predstavlja protivnika za Avendžerse (i otkriva se da im je bio GLAVNI protivnik čitavo vreme njihovog postojanja), nije finalni boss pa će i on u nekom momentu početi sa njima da sarađuje. Naravno, Immortus i Kang su samo dva od više imena koje ova osoba koristi za sebe u različitim periodima istorije pa će jedan solidan deo stripa otpasti na opširan flešbek koji se tiče faraona po imenu Rama-tut a koji predstavlja još jedan od njegovih identiteta. Dalje, tvrdokorniji Marvelovi čitaoci znaju da postoji decenijska dilema je li Kang u stvari potomak oca Reeda Richardsa (vođe Fantastične četvorke) ili Doktora Dooma (najvećeg neprijatelja Fantastiče četvorke) i ovaj strip odvaja jedan deo svog vremena da malo diskutuje o ovim tezama.

Kao što odvaja i solidan deo vremena da prodiskutuje o tezama vezanim za poreklo superheroja po imenu Vision, ,,sintezoida", odnosno veštački napravljenog ljudskog bića koje ima supermoći i partner je pa suprug Skerletne veštice*, a koji se, dakle, Vision, uopšte ne pojavljuje u zapletu ovog stripa i ne učestvuje u borbi koju Avendžersi vode protiv prvo Kanga, potom Immortusa a onda protiv samih Čuvara vremena, bića koja vode računa o tome da moćni čarobnjaci i naučnici ne poremete tkanje vremena.
*koju prevodilac Nikola Dragomirović i u ovom stripu iz nerazumljivih razloga prevodi kao Grimizna veštica

Ispostavlja se onda, u jednom konceptualno zanimljivom ali neuredno ispripovedanom momentu, da je čitava ljudska istorija, a partikularno istorija vezana za superheroje predmet manipulacije moćnih sila koje rade na tome da ljudsku rasu zadrže na planeti Zemlji i što je više moguće odlože a idealno spreče njeno otiskivanje u svemir na ime toga da bića sa pogledom iz perspektive čitavog vremena smatraju ljudsku rasu najopasnijim oblikom života u kosmosu. Ovo je zanimljiv predložak za priču ali opet treba ukazati da ga Busiek koristi pre svega utilitarno i ne posvećuje mu skoro ni malo pažnje sa nekakvog filozofskog aspekta. Umesto toga, ovo je pozicija koja se koristi da objasni mnoge stvari koje deluju nelogično ili nekonzistentno a deo su Marvelove istorije pa tako Busiek koristi ,,svemirske fantome" grupu eteričnih bića koja mogu da menjaju oblik (i za koje do ovog stripa niko, uključujući Avendžerse nije bio svestan da postoji više od jednog u kosmosu) i u službi su Immortusa, da efikasno retkonuje sve što se ne uklapa u kontinuitet onako kako ga on vidi. Štagod dakle, da deluje nekozistentno ili protivrečno a da ga je neko uradio ili rekao i to je zabeleženo na stranicama Marvelovih stripova, Busiek kroz Osvetnici zauvek postulira da je to u stvari bio svemirski fantom koji se pretvarao da je neko drugi, služeći nekoj jako komplikovanoj Immortusovoj agendi, i da je to objašnjenje za svaku nejasnoću.



U komplikovanijim slučajevima, kao što su sasvim kontradiktorne tvrdnje i svedočenja o poreklu Visiona, Busiek na teren isteruje tešku artiljeriju u vidu literarne alatke vremenskih račvanja koja omogućuju da dve očigledno suprotne i suprostavljene stvari budu istovremeno istinite.

A opet, Busiek je nesklon da stvari ostavi tako – Morrison i Waid pa kasnije Hickman i Snyder su prigrlili paralelna račvanja vremena i alternativne istorije kao legitimne i ravnopravne, ,,dok god je priča dobra" – i njega žulja mogućnost da kasniji scenaristi u ruke dobiju vremensku liniju koja više podseća na rizom, sa mnogo račvi, žila i paralelnih tokova pa je veliki deo njegovog vremena utrošen upravo na sečenje tih paralelnih tokova i račvi u vremenu da bi do kraja stripa sve nekako ugurao u jedan konzistentan tok.

Pričamo o ogromnom naporu i stripu koji je ne samo prepun teksta već i, kako rekosmo, vrlo često suv i dosadan za čitanje. Ogromni delovi ovog narativa otpadaju na prepričavanje i sažimanje događaja iz starih stripova a čitava jedna epizoda odvojena je na stranu da, dok radnja stoji, Kang sedi i priseća se svog života a Busiek pokušava da raskupusani kontinuitet decenijskog negativca koga su pisale desetine scenarista od šezdesetih naovamo nekako privoli jednoj koliko-toliko doslednoj biografiji.

Ovo je, primetićete, nemoguć zadatak i Osvetnici zauvek je, rekosmo, loš strip u objektivnom smislu, čak i ako na stranu stavimo da čovek od koga sve počinje – Rick Jones, Hulkov drugar – tokom njega dobija supermoći pa gubi supermoći pa opet dobija supermoći pa otkriva da je drugi lik u stripu isto Rick Jones, samo stariji i bez ruke, ali da se sve vreme krio u telu drugog lika... Osvetnici zauvek je, naprosto, skoro pa enciklopedijska kolekcija svih loših literarnih alatki koje superherojski scenaristi koriste da bi svoje stripove nekako prilagodili činjenici da su njihovi likovi funkcionalno besmrtna, bogolika bića koja pola vremena govore kao vodviljski glumci a pola kao napaljeni ulični fajteri, a da ipak ove priče imaju minimum dramske strukture i bazične trilerske napetosti koja će se razrešiti akcijom i spektaklom.



I, dok sam ja veoma sklon da kritikujem korišćenje ovakvih alatki u superherojskom stripu jer deluje lenjo kada scenarista sebe pritera u ćošak pa onda nemoguće stvari rešava putovanjem kroz vreme, paralelnim univerzumima, kloniranjem ili menjačima oblika, ima nečeg zbilja impresivno MONUMENTALNOG u ovome što Busiek radi. U globalu, dramaturgija ovog stripa je slaba, karakterizacije su grube a dijalozi nespretni i krindži, i vidi se da je mnogo toga Busiek smišljao u hodu i uz sleganje ramenima prihvatao da bolje ne može, ali taj strip istovremeno nastaje na tako širokom platnu da je nemoguće ne biti impresioniran tom širokom slikom čak i ako vas svaki detalj na koji posebno obratite pažnju malo iznervira.

Ovde je već ideja toga da se Avendžerski bore protiv ljudi (i bića) što kontrolišu totalitet vremena grandiozna i mada je Busiek često koristi za polušaljive momente (intermeco na Divljem zapadu sa, naravno, dinosaurusima, pa onda epizoda sa Avendžersima u pedesetim godinama 20. veka gde se ispostavlja da je Richarda Nixona zamenio Skrull), postoji i jedna autentična naučnofantastična i filozofska začudnost u tome da likovi moraju da planiraju svoje akcije znajući da sa druge strane stoji neko ko je bukvalno bio na kraju vremena, video završetak ovog univerzuma i može da se kroz čitavo vreme kreće kao po svojoj dnevnoj sobi. Naravno, onda tu postoji čitavo vreme-izvan-vremena, pa lokacije koje se dodiruju sa svim vremenskim erama u isto vreme (ako to uopšte tako može da se kaže – i sam jezik se ovde raspada jer je suočen sa poništenjem bazičnih koncepata postojanja) i mada Busiek nikada ne ulazi u neki strogi naučnofantastični modus rada, taj preko totaliteta vremeprostora razvučeni mizanscen ima svoj šarm.



I onda je, naravno, finale u kome se bore dve armije Avendžersa iz ,,dobrih" i ,,loših" vremenskih račvi onoliko spektakularno koliko superherojski strip uopšte može da bude a taj nivo spektakla superherojski film nikada nije dostigao niti to fizički može da učini. Prosto, ono što Pacheco (sa saradnicima) radi sa scenama masovne akcije je VELIČANSTVENO, sa neverovatnom pažnjom posvećenom anatomijama, proporcijama, distkinktnim kostimima, jednom neverovatnom dinamizmu kompozicija. Ovde nema mnogo ,,režije" akcije i ona je dobrim svojim delom samo pozadina za dijaloge koji i dalje objašnjavaju komplikovane koncepte, ali Pacheco svaku od akcionih slika komponuje do najsitnijih detalja koje onda Merino urezuje u table sa najvećom oštrinom a Oliff podseća na to koliko su superherojski stripovi VELIČANSTVENO izgledali kada su ih kolorisali ljudi a ne klete mašine, kada je boja bila BOJA, skup snažnih, vibrantih tonova primarnih kolora stručno umešanih sa senkama, a ne samo pedeset gradijenata smeđe. Neću da kažem da je Osvetnici zauvek poslednji put da su Marvelovi stripovi imali ovaj nivo spektakla i vizuelne discipline – Mark Bagley je, recimo, uradio veličanstvene stvari u inače nažalost slabo napisanom The End of Spider-verse pre par godina – ali veoma je mali broj crtača pored Pacheca i, recimo, baš Georgea Pereza, u ovom periodu radio ovako veličanstveno.

Osvetnici zauvek je objektivno loš strip ali je u pitanju veliki superherojski strip i važan kamen-međaš u Marvelovoj istoriji. Uostalom, Jason Aaron je svoj maksi-serijal kojim se ispisao iz Avengersa i iz Marvela pre koju godinu naslovio identično – Avengers Forever – svakako u omažu onome što su radili Busiek i kolege. Ovo je, dakle, strip koji pre ili kasnije svaki ljubitelj Marvela MORA da pročita, da bi razumeo i da bi cenio i ono što je bilo i ono što će tek biti. Pa, eto, izvolite do Delfija da ga uzmete ili ga već nađite na nekom svom omiljenom mestu.

Meni ovi akcioni stripovi sa srpskim prevodom izgledaju kao filmovi i serije sa srpskom sinhronizacijom. Ne mogu da se naviknem.

Haha, jeste, ima ta neka dimenzija neadekvatnog.

The Stoneshore Register je tačno onaj tip stripa koji mi je legao na zimsku hladnoću i tmurne, depresivne dane: tih, topao, spokojan ali sa traumatičnim jezgrom koje je prikazano bez stida ali i bez teatra i proizvodnje drame, pre svega strip o ljudskoj dobroti i tome da su zajednice, dakle, grupe ljudi koje osećaju zajedništvo i uzajamno pripadanje, ona mesta koja tu dobrotu amplifikuju dok ne postane više od sume svojih činilaca.



The Stoneshore Register je izašao kao grafički roman za Dark Horse prošlog Avgusta, podeljen na urednih pet poglavlja i mada kažem ,,Dark Horse", jedan jedini pogled na naslovnu stranu, čak i pre nego što otvorite strip, saopštiće vam ono što je najneophodnije da znate: ovo je strip sa Berger Books imprinta i još jedno podsećanje na to šta smo izgubili kada je DC pre nekih četrnaest godina ubedio Karen Berger da je potrebno da se skloni sa čela njihovog imprinta Vertigo, te da pomogne novom uredničkom timu da odvede firmu u novom smeru. Istorija je zabeležila da je DC spektakularno fejlovao u svim subsekventnim naporima, menjajući urednike i restrukturirajući zaposlene, trudeći se da kroz relansiranja i nekakva meka rebrendiranja pronađe novi identitet za Vertigo. Naravno da je sve to bilo neuspešno – Vertigo je bio VEOMA autorski entitet koji je Karen Berger vodila kao nezavisnu kuću kojoj je u prvom planu bila, jelte, umetnička ekspresija a zarada – ako se desi, dobro je, ako se ne desi idemo dalje – i ni jedna količina korporacijskog brljanja po kontrolama nije mogla da nasumično nađe pravu formulu. Vertigo i danas postoji, ako možda toga niste svesni, sa prilično mlitavim relansiranjem linije u 2024. godini (uglavnom kroz prekomandu već postojećih DC Black Label serijala pod novi logo) i obećanjem novih, dobrih stripova, ali već devet godina Karen Berger radi za Dark Horse, gde ima veliku kreativnu slobodu i vrlo metodično, vrlo ,,ručno" bira autore sa kojima će da sarađuje i stripove koje će oni napraviti za Berger Books. Utoliko, ako igde imamo ,,pravi" ,,novi Vertigo" to je na ovom imprintu i to je jedan od malih blagoslova ovog sumornog istorijskog trenutka.

The Stoneshore Register jeste rad nekih ljudi koji su već sarađivali sa Bergerkom, štaviše, ovo je neka vrsta ponovnog ujedinjenja za ljude koji su svoj mejnstrim debi u američkom stripu imali baš na ime njenog poverenja i podrške pre izvesnog broja godina. G. Willow Wilson i M. K. Perker su pre sada skoro pune dve decenije za Vertigo uradili grafički roman Cairo, intrigantni triler ispunjen arapskim fantazijama, ali i tenzijama iz stvarnog sveta vezanim za bliskoistočne traume, terorizam, izraelsku okupaciju Gaze... Ugledni turski autor na grafičkim dužnostima i novopečena muslimanka iz Nju Džersija sa svojim prvim profesionalnim scenarijom dali su u rezultanti strip koji je imao drugačiji miris, ukus i duh od uobičajene Vertigo ponude za ono vreme i okrenuli mnoge glave prema sebi, pa im je ovo obezbedilo dalju Bergerkinu milost i serijal, ponovo za Vertigo, naslovljen Air, a koji je potrajao solidna 24 broja iako ova trilerska i (blago) magičko-realistička priča nikada nije imala sjajnu prodaju.

No, Air je doživeo i svoje reizdanje baš za Berger Books pre četiri godine a nakon prilično uspešnog serijala Invisible Kingdom koji je Wilsonova radila za isti ovaj imprint sa Christianom Wardom (a o kome sam ja sa mnogo entuzijazma pisao ovde). G. Willow Wilson je u međuvremenu, naravno, izrasla u uspešnu i cenjenu autorsku strip-mejnstrima, prvo kroz kreaciju Kamale Khan/ Ms. Marvel, neodoljivo šarmantne pakistanske tinejdžerke sa supermoćima u Nju Džersiju za Marvel, a onda i kvalitetnim radom za DC uključujući dugovečni – a prvi ikada – tekući Poison Ivy serijal za DC. Wilsonova je objavila i neke prilično dobro primljene romane, trenutno je ponovo u Marvelu gde radi Black Cat a njen kreativni partner na ovom projektu, Mustafa Kutlukhan Perker je jedan od najuspešnijih modernih turskih strip-autora, sa mnogo rada za dnevne novine u poslednjih deceniju i po, ali i sa nekim cenjenim grafičkim romanima koje je uradio za američko tržište nakon saradnji sa Wilsonovom (npr. Insomnia Cafe). Perker je u ovom stripu uradio crtež i toniranja jer je ovo jedan od VEOMA retkih američkih stripova glavnog toka u ovom trenutku koji nije kolorisan.



Treći član tima, leterer, je Richard Bruning, jedan veoma poznat i cenjen grafički dizajner koji je godinama i decenijama radio za DC (na primer, bio je jedan od dizajnera vezanih za projekte poput Watchmen ili The Dark Knight Returns, bio je autor redizajniranog DC logotipa početkom ovog veka), uključujući na poziciji kreativnog direktora i potpredsednika čitave firme 2002. godine. Bruning je DC permanentno napustio 2010. godine kako bi se pozabavio sopstvenim stripovima (na primer, Bob! the Presidential Atheist, satirični politički i ateistički onlajn strip koji je izlazio dvaput nedeljno) a kada mu je žena praktično oterana iz DC-ja i pokrenula sopstveni imprint za drugog izdavača, postao je njegov art-direktor. Oh, zar nisam pomenuo da je Bruning suprug Karen Berger? Izvinjavam se!

The Stoneshore Register je od glave do pete ,,post-Vertigo" strip utoliko da je ovo još uvek žanrovski ali vrlo literaran rad koji se ne zamara pokušajima da bude štivo namenjeno publici koja čita prevashodno X-Men ili Justice League i sužava svoj fokus na onaj deo čitateljstva u potrazi za zrelijim, višeznačnijim narativima. Ovim prevashodni mislim na to da je The Stoneshore Register priča koja svoje centralne – žanrovske – motive sasvim prominentno stavlja u izlog i koristi ih da čitaoca privuče, ali da on na drugu stranu stiže svestan da je čitao nešto različito od onoga što je očekivao, da nije dobio čistu ,,zabavu" niti samo intelektualno intrigantnu priču već jednu emotivnu, a dostojanstveno tihu eksploraciju nutrina ljudske humanosti, solidarnosti, prirodnog čovekoljublja koje se na temelji na nekakvim kompleksnim etičkim i moralnim/ moralističkim sistemima već naprosto na činjenici da provodite vreme u nečijoj blizini i razumete da ste po prirodi stvari na neki način postali jedno.

Dobar trik koji Wilsonova i Perker ovde izvode je to da u strip odmah uvode jedan očigledno žanrovski element i koriste ga kao pogonsko gorivo da pošalju protagonistkinju priče u potragu a onda tu njenu potragu znalački upotrebe za istraživanje ne samo nekakvog generalnog ljudskog stanja već i za disekciju jednog vrlo partikularnog modernog fenomena koji traumatizuje američko društvo u trenutku dok ja ovo kucam i u trenutku dok vi ovo čitate. Wilsonova ni ranije nije imala problem da se u svojim stripovima bavi političkim temama, prikazujući već u Ms. Marvel te tenzije između autoritarnih sila u društvu koje se zaogrću plaštom institucionalnog autoriteta naspram zajednica koje pokušavaju da sačuvaju svoj integritet i svoje članove bezbednim. The Stoneshore Register je zapravo slična priča ovome ali je ispričana mnogo tiše, bez akcije, jednim odmerenim, urednim korakom, puštajući svoje likove da imaju svoju intimu i tajne i da ih samo delimično i na momente otkrivaju drugima (i čitaocu), podsećajući tako da je svaka osoba jedan čitav univerzum i da je pravo čudo to kako se univerzumi nekada dodirnu.



Titularni Stoneshore je gradić na obali okeana na pacifičkom severozapadu SAD, smešten u državu Vašington i sa sada već vrlo malim brojem stanovnika. Nekada prilično uspešno mesto izgrađeno na ribolovu, sada je Stoneshore opadajuća zajednica iz koje mladi odlaze a stariji su sve sumorniji jer vide da industrijsko izlovljavanje ribe, pogotovo lososa, ostavlja vrlo malo posla za starosedelačke pregaoce koji i dalje stvari rade na old school načine, voze se olupanim, decenijama raubovanim brodićima i jednu malo jaču havariju su udaljeni od totalnog bankrota. No, gradić i dalje ima jednu pozorišnu dvoranu, ima školu i biblioteku, pa ima i lokalni dnevni list, titularni Stoneshore Register, i svi stanovnici prave znatan napor da žive koliko mogu normalno. Barovi rade, škola pravi dečije predstave – koje đaci sami pišu i za njih pripremaju svoje kostime, pa i u njima glume – a Stoneshore Register, iako izlazi samo jednom nedeljno (dakle, nije STVARNO ,,dnevni") i dalje svim stanovnicima pruža ne samo informacije, ne samo priče, već praktično hroniku njihovih života, očišćenu od nejasnog i banalnog, formatiranu kao istorija koja je vredna beleženja.

Wilsonova u ovaj srazmerno kratki narativ ubacuje mnogo tema koje paralelno istražuje. Jedna od njih je upravo taj koncept ,,priče" važne ne samo na individualnom nivou već i na nivou zajednice. Likovi u ovom narativu imaju svoje životne priče – mnogi od njih sa traumama iz prošlosti koje pokušavaju da prevaziđu – i, kao i svako od nas smatraju sebe njihovim glavnim protagonistima a smisao pronalaze u povezivanju elemenata tih priča nekakvim logičnim, kauzalnim redosledom, ali i sam gradić ima svoju priču – zapravo više svojih priča – koje mu daju i identitet i smisao.

Wilsonova ovo radi spretno pa i suptilno, pogotovo kada znate da se strip u dobroj meri vrti oko velike kamene statue džina koji sedi u  zalivu oko koga je gradić podignut i da je inicijalni motiv glavne junakinje, Fadumo, sveže zaposlene novinarke-izveštačice u lokalnom listu, taj da otkrije poreklo i značenje ovog kipa.

I ovo je zanimljiv pokretač radnje jer Fadumo, pričajući sa starosedeocima, brzo shvata ne samo da niko ne zna kada je ova statua podignuta niti ko ju je podigao, da niko ne zna koja je njena simbolika i istorija, već i da to nikome u gradu nije važno. Ova statua je bila tu kada su se svi sa kojima Fadumo priča rodili i svi znaju da će ona biti tu i kada oni umru ili odu iz grada. Ona je naprosto deo grada, njegovog krajolika ali i njegovog identiteta, po palcu statue se zove kafe u zalivu a klinci, kada uveče žele da se malo izluduju a da budu na bezbednom od roditelja, popentraju se do njenog vrha, svesni da matorci nemaju šanse da ih prate uz glatke, skoro vertikalne površine.



Fadumo je misteriozna skoro isto koliko i kameni div time da informacije o sebi pruža nerado pa da urednik novine koji ju je zaposlio kada ga je molila da joj da nešto da radi jer je, bežeći od nečega, odabrala baš ovaj gradić da se u njemu skrasi, dobija samo deliće njene životne priče, o ranom životu i žurnalističkom obrazovanju u Mogadišu, o traumatičnom bekstvu prvo iz Somalije a zatim iz Afrike, o rođacima koji su se udavili usput... Fadumo zapravo ne želi da priča o sebi i ona nije tip osobe koji će svoju traumu nositi kao bedž na reveru i čitav svoj identitet graditi oko nje. Nju više interesuju priče ljudi u gradiću gde se praktično svi poznaju a i dalje imaju svoje tajne i razne nerešene misterije. Reporterski instinkt joj govori da će istinu pronaći ako zagrebe malo dublje ispod površine, da će pronaći odgovore na šuškanja o starom ribaru koji je otišao da živi sa sirenom ili o dečacima i devojčicama koji su otišli u šumu i ostali da tamo žive među životinjama, a umesto njih se u porodične kuće vratilo nešto što samo LIČI na decu, ali The Stoneshore Register je strip koji se bavi snagom, moći i lepotom PRIČA a ne banalnošću istine.

Wilsonova ovo veoma uspelo podvlači kako kroz nekoliko halucinantnih scena koje koketiraju sa magičkim realizmom – iako mogu biti objašnjene i svakodnevnim terminima, a gde je posebno efektan momenat kada ceo grad gleda pozorišnu predstavu sa decom pod maskama – a kojima kontrastira sasvim trezvene, svakodnevne razgovore u kojima ljudi na jedan prirodan, spontan način otkrivaju svoje lične filozofije i istorije koje objašnjavaju grad, njegov identitet i prirodu i čine ih značajno opipljivijim nego što bi to puko novinarsko izveštavanje fokusirano na činjenice moglo. Wilsonova ima tendenciju da u unutrašnjim monolozima svojih protagonista forsira melodramatične, malčice pompezne refleksije – i ovde se to ponovo vidi – ali su joj dijalozi veoma kvalitetni i daju likovima treću dimenziju koja često fali stripovskim karakterima.

Druga velika tema se prepliće sa ovom i tiče se toga šta – i koga – zajednica podrazumeva kao ,,svoje" i šta će učiniti kada to ,,svoje" bude ugroženo od strane spoljnih naleta sile i nepravde. U osvežavajućem kontrastu sa preovlađujućom žanrovskom praksom gde male zajednice prema ljudima što u njih dolaze nezvani ispoljavaju neprijateljstvo i nepoverenje, zatvarajući se u sebe i podižući simboličke barijere, stanovništvo Stoneshorea pokazuje jedan sasvim prirodan, sasvim spontan entuzijazam prema Fadumo. Ovo nije neka usiljena gostoprimljivost, niti nekakav idealizovani inkluzivni prikaz provincije pacifičkog severozapada, Wilsonova, naprotiv, majstorski postiže to da Fadumo, uprkos tome što je dramatično različita od starosedelaca – na kraju krajeva ona je crna muslimanka sa kontinenta koji je toliko daleko da kada kaže da je iz Mogadiša ljudi pitaju jel' to u Oregonu – i što će činiti i neke greške u ophođenju sa njima, naprosto ima puno prostora da se upozna sa ljudima, da se s njima zbliži, da postane deo zajednice onako kako su svi oni deo zajednice koja će imati i dobre i loše dane u budućnosti ali će biti ZAJEDNO.



Kada onda u grad dođu te spoljne sile i nepravde koje smo pomenuli, dobijamo jedan ponovo vrlo uspeo, vrlo prirodan prikaz ljudske solidarnosti. To da je Wilsonova ovo napisala u periodu pre nego što su metode koje Departman domovinske bezbednosti i njena agencija ICE koriste u ,,rešavanju" pitanja nedokumentovanih migranata došle do svog sasvim represivnog vrhunca, sa sve podsećanjem da neofašistički influenseri poput Matta Walsha* upravo somalijske migrante u SAD (na severozapadu, u Montani) napadaju izrazito rasističkim rečnikom i lažima, je, verujem, ne samo srećna koincidencija već i produkt velike senzitivnosti autorke za aktuelna dešavanja i poznavanja teme mnogo, mnogo bolje od prosečnog Amerikanca. Hoću reći, G. Willow Wilson je jedno blago američkog stripa koje treba pažljivo čuvati.
*on bi sebe bez sumnje nazvao ,,anti woke" aktivistom, iako je, da razjasnimo, čist fašista

M.K. Perker je takođe izvanredan u ovom stripu sa prikazom malog grada koji zajednici daje snažan, jedinstven identitet i karakter. I ovo mislim izvan činjenice da zalivom dominira impozantna kamena figura muškarca duge kose i brade za koju niko ne zna kako je i kada napravljena. Njegove panorame zaliva i okoline su besprekorno uverljive i na njima prosto čujete tu tišinu i mirnoću malog mesta koje zna da je odavno prešlo svoj maksimum ali odlazi ka sutonu sa dostojanstvom.

Likovi su mu takođe odlični, sa karakterom i izražajnošću koje moraju da prikažu bez, za strip uobičajenih, akcionih krešenda i jakih ekspresija i ovo je jedan od onih stripova u kojima vam obični ljudi posle određenog vremena deluju sasvim ikonički, MOĆNO, iako ne rade gotovo ništa posebno sem što stoje (ili sede) i pričaju. Pogotovo je glavna junakinja prikazana sjajno, sa jednim povišenim tonom u njenoj figuri umotanoj u maramu i tamnim tenom koji je izdvaja od okoline i čini centrom pažnje gdegod da se zatekne.

Perker koristi dosta digitalnih alatki u ovom stripu, pogotovo za senčenje i toniranje i ovo mu, a što je često moj problem, NE oduzima na toplini. Ovde nema beživotnih kolornih gradijenata (mada, jelte, kolor i jeste sveden na nijanse sive) niti ružnog, muljavog osvetljenja i pogotovo su scene na otvorenom, i one na kojima se vidi more – sa niskim horizontom i gotovo potpuno crnom, zimskom vodom okeana – lepe i snažno dišu.

Zapravo jedina zamerka koju imam na izgled stripa otpada na Bruningov letering zvučnih efekata gde on koristi iznenađujuće neprikladne, ,,kompjuterske" fontove čija digitalna oštrina i rigidnost stoji u neugodnom kontrastu sa Perkerovim mnogo suptilnijim, prirodnijim radom na crtežu i koloru.

No, ovo je veoma sitna zamerka i The Stoneshore Register je strip koji preporučujem sa velikim entuzijazmom. On je tih, lišen akcije a opet emotivno – i intelektualno – snažan, sa toplim, a realističnim prikazom zajednice i zrelim, a opet nesavršenim likovima, smešten u vreme i na mesto gde neke velike nade nema i ne može je biti a opet oslonjen na nepokolebljivu volju ljudi da prežive i to ne samo kao jedinke nego kao i zajednica. Još jedan, što se mene tiče, apsolutni slem dank za Berger Books i same autore. Pa molim da odete do Dark Horsea i sebi ga kupite. Valjaće vam.

Onako kako Fantagraphics nastavlja da ih izdaje tako mi nastavljamo da ih čitamo, pa smo, eto, u Januaru imali najnoviju kolekciju iz edicije ,,Kompletna biblioteka Karla Barksa" a u koju se udobno smestio jedan lep broj možda ne najpoznatijih Barksovih priča, ali priča koje svaki njegov poštovalac treba da pročita. Walt Disney's Donald Duck: ,,The Lonely Lighthouse on Cape Quack": The Complete Carl Barks Disney Library Vol. 29 je, naravno, tek prvi put da ću ove godine pisati o Barksovim stripovima, imajući u vidu da je Egmont izdao još dva toma svojeg serijala Karl Barks Patkovgrad na Srpskom jeziku pa će biti još skorih prilika da se kaže nešto o nekim njegovim najvažnijim radovima.



No, u međuvremenu, The Lonely Lighthouse on Cape Quack je nešto što bi se najpre moglo opisati kao ,,i ostale priče", dakle, zbirka ne toliko esencijalnih kraćih radova koje je Barks radio nakon onoga što se smatra njegovim zlatnim periodom. Ovo je, onda, verovatno loše – ili makar ne najbolje – mesto da neupućeni čitalac započne svoju odiseju upoznavanja sa opusom velikog autora, ali za nekoga ko Barksa već poznaje i svrstava u najviši red panteona američkih strip-autora ova kolekcija je veoma važan izbor koji pokazuje Barksovo ,,opadanje", njegovo sopstveno gubljenje interesovanja za ,,veliku" ekspresiju, a onda i svojevrstan gubitak poštovanja na strani njegovih poslodavaca da se čoveku koji je u najmanju ruku bio najveći od svih tokom deceniju i po, makar obezbedi mirna penzija.

The Lonely Lighthouse on Cape Quack je, pre svega, kolekcija kratkih stripova od po deset strana. Ona, za razliku od većine drugih kolekcija u ovom serijalu, nema ni dugačke, pustolovne narative od po tridesetak strana koji su bili unikatno prepoznatljivi u Barksovom opusu ali i generalno se izdvajali između radova autora njegove generacije svojom kompleksnošću tema i slojevitošću pripovedanja, ali ni gegove od jedne table u kojima je Barks destilovao svoje filozofske stavove i komedijaške sposobnosti na najfiniju čistotu. U pitanju je zbirka, dakle, kratkih priča rađenih uglavnom šezdesetih godina prošlog veka, sa Barksom kao kompletnim autorom, a onda i dodatak od nekoliko takođe kratkih priča koje je on uradio samo kao scenarista i to nakon penzionisanja 1966. godine pa onda ,,povratka" iz penzije da piše scenarije za druge crtače a na nagovor urednika po imenu Chase Craig. Tu, dakle, dobijamo nekoliko radova iz ranih sedamdesetih u njihovim rekonstruisanim verzijama iz ranih godina ovog stoleća.

Ako ovo zvuči neobično to je zato što jeste: Western Publishing je želeo da i dalje ima Barksa na rosteru, delom zbog imena koje je i dalje bilo prepoznatljivo, delom jer je on i dalje bio profesionalac kome je malo ko mogao da parira, ali očigledno nije želeo da se mnogo troši oko crtača koji bi Barksove scenarije adekvatno grafički predstavili pa su poslednje četiri priče, sve originalno izašle 1971. i 1972. godine gde je Barksove skice i brejkdaunove u gotov crtež i tuš preveo Kay Wright, ovde objavljene u njihovim novim verzijama koje je početkom ovog veka uradio nizozemski crtač Daan Jippes, jedan od najcenjenijih nastavljača Barksovog rada.



Idemo onda redom.

Naslovna priča, čiji je stvarni naslov zapravo Northeaster on Cape Quack je iz 1962. godine i ovo je primer poznog Carla Barksa koji sve svoje najbolje strane uspeva da spakuje u svega deset tabli uzbudljive, neverovatno ekonomične naracije. Ovaj strip ima sve, i nostalgičnu dimenziju ruminacije o tome da moderni svet svojim novim, nesavršenim tehnologijama potiskuje stare, proverene načine i običaje u opskurnost i da time objektivno gubi, i kritiku predatorskog investitorskog kapitalizma koji nema problem da pregazi zakone i ljudska prava da bi se oplodio, a onda i veoma uzbudljivi akcioni sadržaj koji se bavi najvećom olujom što stiže na rt na kome stoji stara kula svetilja, te brodovima kojima jedino svetlo tog svetionika može da pomogne da bezbedno stignu do obale. Ovo je istovremeno i ,,disaster movie" spektakl (sa sve vrtoglavo visokim ulogom da brod koji treba spasti nosi poklone za božićnu proslavu u Patkovgradu i da ako on potone, nema ništa od božića) i akcioni triler i božićna bajka i zaista je bio potreban majstor kalibra Carla Barksa na vrhuncu njegovih sposobnosti da se ova pripovest izvede kako treba. Barks je uvek razjarene elemente, a posebno okean, crtao sa neverovatnim žarom a ovde imamo i izvanredan kontrast između prkosno nepobeđene kule svetilje na vrhu i ponosno uspravne božićne jelke na dnu poslednje table.

Hound Hounder onda spušta ton nekoliko registara niže i počinje seriju urbanih priča sa Pajom Patkom koji se bavi posebnim zanimanjima i u tim je zanimanjima dobar, ali zbog nekog greha, često greha gordosti ili pohlepe, do kraja proizvede katastrofu. Ovo je uobičajeni Barksov format, ali Hound Hounder ima ekstra dimenziju socijalne satire jer je u ovoj priči Paja šinter a na meti njegovog lova je pas koji služi kao maskota, ali i izvežbani pas-tragač za lokalne Mlade izviđače gde njegova tri sestrića imaju visoke činove.

Paja ovde ima elemente visoke nadarenosti za posao koje smo videli i u drugim sličnim pričama, on koristi razne hemijska i mehanička pomagala da namami pse-lutalice u svoju mrežu a zatim ih odvozi u kafileriju gde se prema njima postupa humano (on sam tvrdi da ih grad hrani burgerima), ali ne može se prikriti dimenzija represivnosti koju Barks ovde pripisuje čoveku u službi institucije što lovi sasvim nedužne životinje i zatvara ih.

Naravno, ovaj strip je komedija, pogotovo jer Paja psa koji pripada Mladim izviđačima ne može da ulovi koristeći uobičajene tehnike i na kraju koristi činjenicu da je ovaj pismen kako bi ga zbunio i sklepetao, ali njegov mračni podtekst je više nego očigledan. Da je nastala 2026. godine ova priča bi bila (pre)očigledna parabola o autoritarnom, praktično fašističkom postupanju Homeland Security/ ICE službenika prema nedokumentovanim migrantima u SAD ili samo ljudima koji na njih liče, pa je Barks, u ovim godinama već prilično socijalno narogušen, ovim stripom još jednom potvrdio svoju pesimističnu ali nepogrešivu vidovitost.



Pesimizam i cinizam su prisutni već na prvoj tabli narednog stripa, Jet Witch, gde se u gradskoj većnici Patkovgrada raspravlja o ,,problemu" dece koja na Noć veštica prave haos po komšiluku kucajući kostimirana na sva vrata i tražeći slatkiše. Paja, u svojoj najboljoj pozi uznemirenog građanina već na prvom panelu uspaničeno proklamuje da nešto mora da se uradi, samo da bi već četiri panela dalje, u dnu strane, izašao iz većnice pre nego što diskusija o tome ŠTA bi moglo da se uradi uopšte započne, objašnjavajući da nema vremena i da je, uostalom, rekao šta je imao. Odbijanje građana da preuzmu svoj deo odgovornosti, prebacivanje obaveza na apstraktni ,,sistem", moralna panika zbog zapravo posve benevolentnog ponašanja omladine jedan dan u godini: sve je spakovano u svega pet kadrova.

Ostatak stripa je generalno žovijalniji i bavi se intersekcijom sujeverja i futurističke tehnologije, sa scenama haosa koji Paja kreira u lokalnom zoološkom vrtu i koji se zatim izliva na ulice grada. Barks ovo, naravno, radi sa jakim apetitom.

Boat Buster je, pak, prva od dve priče koje kao da najavljuju OPEK krizu vezanu za cene uvoznog goriva a koja se u stvarnom životu desila tek deceniju kasnije. U Boat Buster se Baja Patak i njegov suparnik, takođe biznismen i bogataš Rockerduck (kod nas prevođen kao Varalić ili ponekad Paralić) takmiče u trci čamaca da bi pokazali čije je gorivo ekonomičnije i ovo je, nakon što malo razmislite, i adekvatna tema za godinu (1961.) u kojoj su cene goriva u SAD ne samo bile na istorijskom minimumu već su i američke firme vodile ,,benzinski rat" pokušavajući jedna drugu da istisnu sa tržišta spuštajući se u maltene bescenje. Baja sebi ovde napravi medveđu uslugu time što njegov takmičar, po običaju, bude zlosrećni Paja a koji, da stvari budu grđe uspeva da pobedi u trci a da ipak razočara strica. Barks ovde kreira jednu kinetičku, uzbudljivu akcionu komediju sa jasno odvojena tri dela gega koji vodi do pančlajna i ovo je jedna od najbolje nacrtanih priča u kolekciji.

Kuriozitet je da je ovo prva a onda i jedina priča u kojoj je Barks koristio Rockerducka, dajući mu sjajan vizuelni dizajn i karakter ali se nikada posle ne vraćajući ovoj svojoj kreaciji. Srećom, italijanski autori koji su radili za Dizni u narednim decenijama su spasli ovaj lik od zaborava i dali mu mnogo važnih uloga u budućim stripovima.

Movie Mad je, pak, još jedna od onih situacija u kojima imate utisak da je Barks nekim čudom video budućnost i onda nacrtao strip koji satiriše toksični mentalitet treće decenije dvadesetprvog veka vezan za prenosne kamere koje svi danas imamo u džepu, samo je taj strip nekako izašao 1962. godine. U njemu Paja Patak pokušava da smisli kako da iskoristi malu, ručnu filmsku kameru koju je na poklon dobio za božić i kada mu sestrići predlože da snima njih kako se klizaju na ledu jer će i njima to pomoći da unaprede svoje figure i koreografije, on se složi i krene s njima na klizalište...



...ali naravno prvo počne da snima žene u kratkim suknjama koje im se podižu kada rade piruete. Pajina voajerska sladostrast, koja je šezdesetih mogla biti i simpatična – Barks to svakako crta u jednom pozitivnom tonu – međutim skreće u patološkom smeru kada shvati da mu je zanimljivije da snima sestriće kada padaju i generalno se zatiču u ponižavajućim situacijama nego da ih snima kada klizaju dobro i strip od ove tačke postaje osuda ne samo društva spektakla već baš onih niskih poriva u kojima su razni tipovi osramoćenja i poniženja magnetski privlačni kameri i ,,prirodan" materijal za šerovanje. Naravno, Barks stripu daje jednu kinetičnu, vrlo propulzivnu komponentu a Paja do kraja POPRILIČNO strada i dobija karmičku kaznu za svoje grehe. Postoji i čitava dodatna dimenzija emaskulacije ili makar satirisanja rodnih identiteta, prvo sa sestrićima koji umesto mokre odeće moraju da navuku devojačke haljinice, a onda sa samim Pajom koji kameru – visokotehnološki komad moderne, praktično futurističke opreme – nakon poniženja koja je sam pretrpeo pretvara u ženski kodirani mikser za mućenje jaja. Barks na svojim najciničnijim podešavanjima.

Kako su priče ovde, sem prve, objavljivane hronološkim redosledom, Ten-Cent Valentine se bavi Danom zaljubljenih i u njoj imamo drugo ikada pojavljivanje Mage Vračević, veštice sa Vezuva koja pokušava da ukrade prvi novčić što ga je Deda Baja ikada zaradio kako bi ga magijskim pretapanjem pretvorila u amajliju koja će njoj samoj doneti bogatstvo. Barks ovde pravi neke suptilne reference na stare stripove, dodajući priči više kontinuiteta nego što je za njih bio standard u ono vreme (ili nego što je i sada) ali je njen prvenstveni šarm u tome kako veštica u  centru narativa menja svoj izgled kroz priču i poigrava se sa odraslim muškarcima da bi deca – prirodno imuna na njene feminine mahinacije – bila ta koja spasavaju stvar.

Jungle Bungle je, pak neka vrsta Barksovog rimejka sopstvene priče stare nekoliko godina, The Darkest Africa, pa tako on ovde ponovo šalje Paju Patka u Afriku kako bi naučniku pomogao u lovu na ,,nosoroga sa ružičastim okom". Ovo je pre svega brza, slepstik komedija sa divljim životinjama koje ne tolerišu prisustvo čoveka u svom okruženju, sa čovekom koji se maskira u drvo (tu je i igra reči jer se naučnik preziva Livingstump umesto Livingstone), ali cela fokusirana na još jedan Pajin specijalni talenat. Ovog puta to je streličarstvo.

Barks je morao i da menja uvodni panel za priču sa vilijemtelovskim prizorom za koji su se urednici plašili da će deca pokušati da ga imitiraju i jedna druge povrediti strelama, ali farsični i komični deo narativa dolazi na red kada Paja u Africi treba da nosoroga pogodi nesmrtonosnom strelom namazanom sredstvom za uspavljivanje. Naučnik koji ga je tim strelama opremio mu daje i strele sa suprotnim dejstvom i Naravno da Barks onda proizvodi urnebesni haos sa strelama koje u životinjama proizvode praktično berserk bes ali i onima koje mogu da sruše drvo tako što će ga uspavati. Ovo je strip u kome se životinje koje na kraju završavaju u kavezima i dalje podsmevaju ,,ljudima" – a koji su ovde, dakako, samo antropomorfizovane životinje – pokazujući im da znaju nešto što se ovi ne usuđuju da sebi priznaju, pa imamo posla sa superiorno pesimističnim i istovremeno urnebesno smešnim Barksom u odličnoj formi.



Merry Ferry onda spada u drugu podvrstu narativa u kojima Paja Patak ima neki svoj mali biznis. U takvim pričama on nije ,,šampion" svoje profesije, već samo pošteni mali privrednik koji pokušava da opstane u surovom svetu, radeći sa malim profitnim marginama, neograničenim radnim vremenom i boreći se sa nadirućim talasom obezljuđene industrijalizacije i automatizacije. Ovakve narative je Barks radio mnogo puta pre Merry Ferry, ali ovo je verovatno jedna od najboljih njegovih varijacija na ovu temu, kako zbog izvrsno odabranog vizuelnog koncepta na koji se priča oslanja, tako i zbog tople, humane poente koju pravi usred oštre socijalne satire kojom autor vitla unaokolo.

Naime, Paja je ovde ,,kapetan lađe" ali zapravo samo malog feribota koji prevozi Patkovgrađane sa kontinentalnog dela grada do jednog od njegovih ostrva. Na početku stripa Pajini sestrići posmatraju velike feribote što saobraćaju preko širokih kanala i prolaze ispod dugačkih mostova, vozeći putnike i vozila na važne destinacije i kontrast sa Pajinom olupanom dereglijom na kojoj jedva da ima mesta za tesnu kabinu, četiri koze, pastira, dve kokoške i jedno kuče je vizuelni simbol klasne razlike koju produkuje prodor modernih tehnologija i velikih investicija u delove svakodnevnog života što su nekada bili domen običnih građana. Paji je, naravno, jasno da je big biznis na putu da ga sasvim istisne iz posla, ali on ima profesionalni ponos i smatra da i dalje radi važnu i korisnu stvar za onaj mali deo zajednice koji ide svakog dana na ostrvo Mudhen, pa makar to uključivalo samo tih par pastira i životinja. Naš kapetan sa velikom ceremonijom svakog jutra vozi i kravu Bossy koja sama ide da pase na ostrvu, a odakle je on uveče i vraća a sa vlasnikom ima dogovor da se vožnja plaća muženjem kante mleka iz njenog vimena. ,,Da nije ove kofe mleka, ova linija feribota bi bankrotirala" kaže Paja.

Kontrast njemu nisu samo veliki, skupi feriboti već i proliferacija privatnih motornih čamaca kojima se bogatiji Patkovgrađani voze po reci i kanalima, štaviše često ga drsko i nebrižljivo prskajući vodom i ponekada mu i otimajući mušterije uz implicitan podsmeh. Kada se onda desi nepredviđena prirodna nepogoda i Paja je jedini koji, pored svih čamaca i ferija, može da ljude, mnoge od njih bogataše i ugledne poslovne ljude , bezbedno i na vreme preveze na destinaciju, vreme je za slatku klasnu osvetu. No, Barks bira da u Paji pronađe najplemenitiju zamislivu crtu i njegova lekcija novoj, nadmenoj visokotehnološkoj eliti je briljantno dostojanstvena. Jedan od meni najdražih Barksovih kratkih stripova.

Medaling Around je nova priča o ,,sukobu" između Paje i Mladih izviđača i partikularno njihovog ,,službenog psa". U ovom partikularnom slučaju, Paja nije negativac – onako kako je bio kodiran u Hound Hounder – već pokušava da napravi dobru fotografiju divlje životinje u šumi oko Patkovgrada kako bi je poslao na lokalni natječaj i osvojio zlatnu medalju. No, slike mu upropaštava previše radoznali pas Mladih izviđača koji mu stalno fotobombuje kadrove i tera životinje kojima se Paja prikrao. Kada stvari eskaliraju naravno da će se doći i do lava, iako tih životinja ne bi trebalo da ima u okruženju civilizovanog severnoameričkog velegrada.



Medaling Around nije preterano dubok narativ i pre svega se bavi kvalitetnom vizuelnom komedijom sa divljim životinjama koju Barks tako dobro crta i satirom pseudomilitarističke prirode organizacije Mladih izviđača, ali je notabilna po tome da se na jednoj slici pri kraju u publici koja aplaudira dobitniku medalje pored Raje, Gaje i Vlaje vidi i četvrto identično pače. U ,,loreu" Paje Patka ovo je njegov nezvanični ,,četvrti sestrić" koga su čitaoci krstili ,,Phooey" (kod nas bi, verovatno, morao da bude ,,Jaja") a koga je Barks nacrtao još dva puta u nekim drugim stripovima, kako kažu anotacije u ovoj zbirci: ,,ili kao privatnu šalu, ili greškom – čak i geniji greše".

Way out Yonder je, pak, brzi povratak na ruminacije o industrijalizaciji koja više nije samo stvar velikih fabrika i hektara nekada obradive zemlje zauzetih postrojenjima već koja prodire u stvarni, svakodnevni život običnih ljudi vektorom konzumerističkog životnog stila. Barks ovde kontraste postavlja izuzetno snažno: Paja i sestrići kreću na godišnji odmor ,,koji će otplatiti samog sebe" tako što će porodica kampovati po divljini duboke provincije i nalaziti zlato ili istorijske artefakte koje će kasnije prodati. Potraga za vrhovima strela nativnih Amerikanaca što se mogu prodati za izvesnu sumu novca se pojavljivala kao motiv u nekim ranijim pričama (o jednoj od njih ćemo pričati u nekim dolazećim nedeljama jer se nalazi u pomenutim Egmontovim zbirkama), ali se ovde pominju i kosti dinosaurusa.

No, Paja i njegovi klinci onda doživljavaju neprijatno iznenađenje kada shvate da je ,,duboka provincija" koju oni i dalje naivno smatraju udaljenim, vrlo retko naseljenim pa i mitologizovanim ,,Indian Country" mestom istorije i relativno nevine prvobitne zajednice, zapravo sada poprište turističke zabave gde se moderni Amerikanci i potomci starosedelaca jure na skuterima imitirajući bitke koje su videli u vestern-filmovima. Ovo je jedna od najšokantnijih Barksovih vizuelnih metafora, pogotovo kada nam na dnu druge table pokaže odred vojske američke federacije kako juriša na komično premalim mašinama na dva točka.

No, strip se zatim pretvara u Pajin pokušaj da, ako već ne može da ih pobedi onda da proba da im se pridruži i tako ih pobedi: varirajući motiv vezan za nadmetanje proizvođača goriva, ovde Barks Paju stavlja u trku malih motocikala gde on pokušava na sve načine da stigne prvi i zaradi pare koje bi, u nedostatku kostiju dinosaurusa i urođeničkih artefakta, isplatile njegov odmor. Naravno, ovo je još jedna urnebesna Barksova trka a koja vizuelno zabavlja na mnogo načina, kulminirajući u inteligentnom vizuelnom omažu poznatoj karikaturi Charlieja Addamsa iz Njujorkera sa skijaškim tragovima koji prolaze sa obe strane drveta, a njegov protagonist, iako tehnički na kraju uspeva da bude u finansijskom plusu završava sa polomljene obe noge i u invalidskim kolicima, zatvarajući tako komični narativ jednom veselo ciničnom slikom.



The Candy Kid je najotvorenije kritički nastrojen Carl Barks koga ćete čitati u ovoj kolekciji. Klasna tenzija tako česta u njegovim stripovima, pogotovo u ovom poznijem periodu ovde je dodatno zaoštrena akcentovanjem postojanja nove klase (fejk) tehnokrata, ljudi koji se ubacuju u radni proces i nešto u njemu odlučuju iako nemaju nikakve stvarne kvalitete i kapacitete. Ima mnogo stripova u kojima Paja Patak ima novi posao, izrazito se trudi da u njemu bude dobar ali na kraju zbog sopstvene nesmotrenosti ili zbog kučke karme napravo takav haos da mora da pobegne iz grada i, svakako, i ovaj se strip završava sa Pajom na ulicama Timbuktua, ali The Candy Kid je posebno otrovan u svojoj satiri pogotovo jer njena meta nije prevashodno Paja.

Naime, protagonist ovde samo pokušava da smisli način da poseti patkovgradski ,,Svetski sajam" a koji je aluzija na isti takav sajam održan 1960. godine u Sijetlu a gde je američka ambicija da se ozbiljno uključi u svemirsku trku stavljena u prvi plan, između ostalog prikazom čuvene ,,svemirske igle". Paja na ovaj sajam ne može da uđe kao ,,publika" jer su karte preskupe i klasno je, dakle, onemogućen da vidi američke snove o budućnosti koji bi trebalo da budu i njegovi snovi. Zbog toga on odluči da nađe neki, bilo kakav posao na sajmu i završava u kancelariji midl-menadžera koji ga za najgluplji mogući posao prodavanja hrane na štandu podvrgava ponižavajućem i prezahtevnom testu sposobnosti za rad.

Barks ovde ne nosi rukavice: menadžer je narcisoidni ljigavac koji će prvo Paju vrteti na stolici kako bi ,,simulirao stres na radnom mestu" a onda mu dati da rešava ,,veoma kompleksni problem" koji je sam dizajnirao. Taj problem se bukvalno odnosi na pogađanje da li četvrtasta igračka ide u četvrtastu ili u okruglu rupu, dakle, radi se o testu koji je u stvarnom svetu namenjen deci što još nisu prohodala i njegova nadmena gordost i objašnjavanje nadređenima da je Paja genije jer je rešio sve bez ijedne greške su, naravno, temelj na kome Barks gradi dalju komediju. Paja će, ne sumnjajte, napraviti RŠUM na sajmu, vršeći nenamernu ali veoma slatku klasnu osvetu nad patkovgradskom elitom, bogatašima i političarima. I to je PRELEPO.

Narednu priču, Master Wrecker sam obožavao kao klinac jer je imala za Barksa karakterističnu vizuelnu maštovitost i spajanje nespojivih vizuelnih ideja u skladnu celinu. Ovo je još jedna tipska priča u kojoj Paja ima posebnu ekspertizu i radi svoj posao ne samo bolje od drugih već na nivou koji se nalazi negde između umetnosti i magije. U ovom slučaju radi se o rušenju dotrajalih zgrada korišćenjem mašine koja ima kran, sajlu i veliku gvozdenu kuglu na kraju sajle – a kakve svi znamo iz starih crtanih filmova.

Barks radi sjajne stvari i u tekstu i u crtežu kontrastirajući apsolutno predimenzioniranu mačo-dimenziju Pajinih priprema za rad suptilnosti tog istog rada. Tako je doručak koji Paja jede pre posla ojačan ne samo cinkom, bakrom, kalcijumom već i ,,bronzom" pa i ,,kuglagerima", palačinke kojima se zasladi su pečene u ,,masti divljeg jaka" i namazane bufalo-puterom a kada izađe iz kuće on pored šlema na glavi nosi i oklopljene rukavice kojima iz čiste obesti odvali parče stuba u sopstvenom dvorištu.



Jasno je da ga do kraja stripa čeka resetovanje na uobičajeni luzerski status ali dok se to ne desi apsolutna je milina gledati kako on svoju mašinu koristi da zgrade poruši sa minimumom proizvodnje đubreta, tako da se i drvena, betonska pa čak i staklena građa uredno složi kada se zgrada sruši. Njegov mačoidni nastup sa početka (pogotovo kada kaže da obožava da ruši škole) ima kontrast u tome koliko je njegov rad zapravo precizan, suptilan i artistički i onda čitalac, uprkos tome što ZNA da sledi karmičko poravnanje u jednom momentu krene da navija za patka koji nije STVARNO učinio nikome ništa loše – sem jednom moljcu.

Tragična greška koju Paja čini rušeći klub lokalnih bogataša ne ide njemu na savest i ovo je ponovo više prikaz – i  to veličanstven – klasne osvete gde proleter, opremljen moćnom rušilačkom mašinerijom, uništava ,,safe space" otuđene vladajuće klike. Barks ovo apsolutno planski kreira kao spektakl namenjen onima koji sanjaju o revoluciji jer je u poslednjim kadrovima stripa Paja, iako proteran među pingvine*, i dalje ponosno koristi svoju ekspertizu da samo dletom i čekićem sruši iglo i za to dobija aplauz, poražen ali nikada ponižen.

*sestrići pominju da je ovo ,,Little America" ali ovaj se lokalitet zapravo nalazi u Vajomingu i u njemu teško da ima igloa i pingvina

Raven Mad je onda poslednja priča iz Barksovog originalnog opusa u ovoj knjizi i poslednja koju je on nacrtao u ovoj kolekciji i ovo nije jedan od njegovih koheretnijih scenarija. Borba se ovde vodi ponovo sa Magom Vračević koja pokušava da ukrade prvi zarađeni novčić Deda Baje a koji je isuviše škrt da plati pravo obezbeđenje dok taj novčić izlaže na lokalnom bazaru što se tog dana održava u patkovgradskom parku. Paja i sestrići su onda regrutovani da brane ovu njegovu dragocenost i ovo je grafički veoma potentna akciona minijatura sa bizarnim metodama obezbeđenja, još bizarnijim metodama pljačke, planom da se novčić lansira pravo u Sunce... I ova priča ima jaku refleksiju na američki veoma bučni ulazak u trku za osvajanje kosmosa, ali njena glavna diferencija specifika je enigmatični gavran koji ponavlja reč što je znamo iz poeme ,,Gavran" Edgara Alana Poa i koji je presudan element zapleta i raspleta ovog narativa. Barks čak i u ovakvom haosu motiva i ideja zadržava izvanrednu pripovednu disciplinu i njegov je crtež kao i uvek briljantno čist i uzbudljiv.



Time je, naravno, razočaranje veće kada znate da poslednje četiri priče u kolekciji nije crtao Barks. Kako rekosmo, ovo su scenariji koje je on pisao nakon što su ga ubedili da se vrati iz penzije i koje je originalno crtao Kay Wright po njegovim predlošcima. No, Wrightov rad je smatran nedovoljno dobrim pa je nove verzije stripova trideset godina kasnije uradio Daan Jippes i ova kolekcija objavljuje upravo te rekonstrukcije. I Jippes je, naravno, IZVRSTAN crtač ali onda se mora primetiti i da su ovo scenariji koje je Barks štancovao mehanički, preko volje, bez nekakvog velikog ulaganja intelektualne ili emotivne energije.

Sve četiri priče: Eagle Savers, Hound of the Moaning Hills, Storm Dancers i The Day the Mountain Shook se bave Mladim izviđačima i u tri od četiri se oni sukobljavaju sa Bajom Patkom koji je skoro pa resetovan na svoja fabrička podešavanja iz četrdesetih godina prošlog veka. Ovo više nije odvažni pustolov za koga znamo da je svaku svoju paru zaradio krvavim radim i razumemo što tako fetišizuje novac, već ponovo beskrupulozni kapitalista koji ruši i eksploatiše prirodu zbog svoje zarade i nije ga briga što priroda životna sredina strada zbog toga. Naravno, priroda uzvraća a Mladi izviđači su negde u sredini, trudeći se da zaustave nadiranje industrijskog magnata koje razara dragocene prirodne resurse i tera životinje, ali i da mu spasu život kada se on zaigra.



Ima ovde zanimljivih slika – u drugoj priči sa džinovskim životinjama koje su produkt posebne dijete a u četvrtoj sa ogromnim robotom na daljinsko upravljanje koji kopa ispod planine i doslovno produkuje kataklizmu – ali sve ove tri priče su relativno siromašne u domenu slojeva, svode se na akciju i mada Jippes radi odlično, nemaju dubinu i snagu klasičnog Barksa. Jedina koja tome prilazi je Storm Dancers sa svojim halucinantnim prikazom tornada koji podiže školu sa decom nebu pod oblake i prilično suptilnom igrom krivice i karme koju Barks izvodi sa Mladim izviđačima besnim što se leto završava i što će od sutra u školi da ponovo budu ,,niko i ništa" nakon meseci provedenih u organizaciji gde imaju visoke činove i pomenutu pseudomilitarističku ,,ozbiljnost". Šteta je da je ovo priča koju je napisao kasni Barks jer bi ona u njegovim rukama u nekoj od prethodnih decenija lako mogla da stekne status klasika.

No, i tako The Lonely Lighthouse on Cape Quack je kolekcija sa najmanje dve-tri priče koje JESU klasični Barks u domenu popularnosti i kvaliteta, a činjenica da ih je radio čovek sada već prilično mator i ogorčen na svet koji je video oko sebe i njegove pogrešne smerove razvoja i kretanja joj daje posebnu aromu. Ne moram ni da vam kažem da svako ko sebe smatra Barksovim poštovaocem ovo mora da pročita ako je već savladao poznatije i klasičnije njegove radove, pa izvolite do Fantagraphicsovog sajta da se poslužite.

Red Vector je strip u kome pomoćnica zapovednika osvajačke kosmičke flote što dolazi sa planete Galarije svom šefu planetu Zemlju opisuje sledećim rečima: ,,Planeta sa jednim mesecom i 8,1 milijardom humanoida koji zauzimaju površinu približno duplo veću od Galarije. A sve to prilično neefikasno brani dosta primitivan sistem projektila koje su oni izgleda uperili sami na sebe."  Oh...



Red Vector, petodelni serijal izdavača Mad Cave Studios od prošle godine i sa kolekcijom koja je izašla početkom Februara, ima te simpatične momente jukstapozicioniranja klasične spejs-opere sa apsurdnostima našeg aktuelnog istorijskog trenutka. Štaviše, njegova temeljna ideja je upravo taj kontrast fantastičnog/ naučnofantastičnog, sa sve baroknim uniformama kosmičkih trupa, nezamislivo moćnim kvantnim kompjuterima, energetskim oružjem, nadrndanim veštačkim inteligencijama i skokovima kroz vremeprostor, i svakodnevnog života na planeti Zemlji u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti a gde Zemljani muče svoje muke i jedni druge maltretiraju oko gluposti koje, kada se uzme u obzir veličina kosmosa i sve što se u njemu dešava, deluju banalno, besmisleno, glupo. Mad Cave Studios i baziraju dobar deo marketinga ovog stripa na pitanju ,,šta ako se međuzvezdani rat odjednom sruši u vaše zadnje dvorište" i stavljaju u glavnu ulogu – i na prvu tablu prve epizode – Coru Martinez, američku rendžerku koja u pustinji Sonora sedi na granici sa Meksikom i pokušava da nađe zdravu ravnotežu između pomaganja ilegalnim migrantima da ne izginu i odvraćanja njihovih rođaka od pokušaja da pređu u SAD.

Iako je ideja da je Cora Martinez, dakle, protagonistkinja ovog stripa, to čitaocu nikako neće biti jasno na toj prvoj tabli, pogotovo što na toj prvoj tabli Cora nema ni uniformu ni opremu ni oznake i, imajući u vidu plašt i kapuljaču, te kuče sa zaštitnim naočarima, više deluje kao da je i ona deo ,,fantastičkog" sloja ovog stripa. A onda je strip napušta, lansira se u svemir, bavi se drugim likovima i vraća joj se tek mnogo strana kasnije, preko drugih likova.

Ovo nije idealan način pripovedanja, čak i ako vam je bio cilj da ta prva tabla zaista bude malo nedorečena, dvosmislena, da svojim ne do kraja objašnjenim kontekstom bude navlaka koja će čitaoca zaintrigirati i uvući u dalji narativ. Red Vector ima više nedostataka ovog tipa i radi se o stripu kome je, i pored vrlo solidnih autorskih imena u kokpitu, valjalo malo više uredničkog peglanja. Ponegde tempo nije idealan, ponegde su tranzicije između scena malo nagle – a ne na dobar način – a ponegde čitalac mora da pronađe rezervno gorivo za suspenziju neverice jer su situacije gotovo detinje naivne i cheesy, čak i za spejs operu. No, ovo je šarmantan strip, brzog tempa, simpatičnih likova i atraktivnog crteža i mada u njemu ima psovki i nešto malo ,,pravog" nasilja (tj. vidi se krv), verujem da bi mladi čitaoci a.k.a. deca u njemu prilično uživali.



Scenario su ovde radili David DB Andry i Tim Daniel, ljudi koji imaju solidnog iskustva u strip industriji. Andry je preko dana fizioterapeut a noću piše stripove i do sada je zabeležio nekoliko serijala za Vault (End After End, Denizen, Resonant), pisao je za Creepshow za Skybound/ Image a na Mad Caveu je pisao ili piše serijale poput Morning Star i Crush Depth, oba u tandemu sa Danielom. Daniel je, pak, svoju strip-karijeru počeo pišući The Walking Dead: Survivor's Guide, pa ga je Kirkman kasnije ubacio i u televizijsku seriju The Walking Dead, gde je, naravno, bio jedan od zombija. No, 2012. godine mu je Image, verovatno po istoj vezi, publikovao autorski strip Enormous – kasnije serijalizovan za 215Ink – pa je Daniel onda radio za BOOM!, Vault (saradnja sa Andryjem na End After End) i Monkeybrain.

Solidan, dakle, spisateljski pedigre, ali po mom osećaju, crtač ovog serijala, Chris Evenhuis je neko ko će od ovog stripa najviše dobiti u CV-ju. Evenhuisu ovo nije nekakav debi u mejnstrimu, on već iza sebe ima serijale za Image (Sister Crash, Radiant Black - Shift), Aftershock (Monstro Mechanica) i IDW (GI Joe, Wynona Erp), no, ovde se prilično snažno iskazao na polju dizajna, kreirajući nekoliko prilično kul  i ikoničkih detalja, a i generalno na polju lejauta, naracije i kolorisanja. Leterer je ovde bio Buddy Beaudoin i imao dosta solidnih rešenja, doduše u nekim momentima na granici čitkosti. Ali cenimo trud!

Red Vector ima standardnu, možda i generičku spejs operu u svojoj srži, ali Daniel i Andry mudro i spretno računaju na to da čitalac ima nekakva prethodna iskustva sa tim žanrom pa je onda njihova naracija efikasna, brza i milosrdno lišena obimnih ekspozitornih dampova. Štaviše, jedna od stvari koje mi se najviše dopadaju u vezi sa Red Vector je baš to da on kreće sasvim in medias res i ostvaruje veoma dinamičan, snažan start koji čitaoca zgrabi za revere, ubaci ga usred kosmičkog rata gde borbene letelice zuje unaokolo i gađaju se laserima, prikaže mu negativca sklonjenog iza šlema i okićenog dugačkim plaštom a koji drži tipično psihopatske govore za koje on smatra da su otmeni, onda ga baci u smeru međudimenzionog prolaza koji je jedan od likova u stripu, talentovani inženjer, uspeo da iz teorijske ravni premesti u domen opipljive realnosti ali ga je pomenuti negativac odmah upotrebio kao oružje, pa ga strmekne na planetu Zemlju gde će, zajedno sa glavnim likovima da za dlaku izbegne pogibiju i susretne se sa Zemljanima kojima će saznanje da su upravo postali poprište međuzvezdane bitke između imperijalističkih ugnjetavača i plemenitih pobunjenika prilično da pokvari popodne.

To da se čitalac u ovome svemu neće pogubiti jeste posledica spretnog korišćenja žanrovskih tropa i samorazumljivih koncepata u scenariju, ali Evenhuisu ovde svakako treba skinuti kapu za to kako je on sve to nacrtao da može da se isprati ta ekstremna promena lokacije i tona stripa.



No, Red Vector JESTE nesavršeno realizovan i ono što mogu da kažem je da je ovo ambiciozna priča sa više likova i više ideja i koncepata nego što je skromni petodelni format ovog miniserijala – pritom ispunjenog sa dosta akcije – mogao da idealno iznese. Ovde želim da hvalim Daniela i Andryja za sve što su hteli da udenu u jednu nominalno prostu i generičku spejs operu, ali i da ukažem da činjenica kako Mad Cave funkcioniše maltene isključivo na bazi miniserijala (sem kad su u pitanju stripovi sa jakim, licenciranim IP-jem poput Flasha Gordona) treba da služi kao putokaz scenaristima da se ne zaleću baš bezglavo u kompleksne narative koji će na kraju morati da posežu za pomenutim detinjim i cheesy razrešenjima da bi nekako zaokružili sve što su autori zamislili.

Notabilno, kada dvojica protagonista stripa padnu na Zemlju i susretnu se sa Corom Martinez, Red Vector prestaje da bude samo spejs opera i ulazi u domen simboličkog, višeslojnog pripovedanja u kome čitalac treba da prepozna sličnosti i kontraste između dva sloja priče. Jedan je taj kosmički rat, dobrim delom kopipejstovan iz Star Wars, u kome imamo veliku represivnu naciju što tlači druge, i inženjerskog genija koji, iako visoko pozicioniran u imperijalističkoj hijerarhiji, gledajući kako njegova tehnologija biva korišćena za praktično genocid, odlučuje da se okrene protivi svojih i pridruži pobunjenicima a koji mu, s razlogom, ne veruju i zapravo ga mrze jer su njegovi izumi korišćeni da ubijaju njihov narod. Sa druge strane, na Zemlji, imamo mučnu tenziju u pustinji sa pripadnicima pograničnih patrola koji maltretiraju migrante i ponašaju se prema njima daleko represivnije i nehumanije nego što bi ijedna ideja ,,očuvanja bezbednosti američkih granica" zahtevala ili čak dopustila.

Daniel i Andry nastoje da ovde povuku paralele a da opet ne ispišu svoje pančlajne do kraja, to jest da stvari drže dovoljno apstraktnim kako bi čitalac sam pronalazio poente. Ovde se ne pominju ni ICE ni DHS, niti strip pravi nekakve direktne aluzije na Izrael i ono što njegova administracija radi u Gazi* ali strip sasvim korektno obilazi sve ove teme na jedan žanrovski, simbolički način i nudi nimalo dvosmislenu kritiku tamo gde je potrebna, ali i optimističke epizode ljudske požrtvovanosti i solidarnosti tamo gde je TO potrebno.
*Genocid. To radi, ako ste se pitali šta radi.

A što je sasvim okej za jednu ipak akcijom nabijenu spejs operu. Red Vector pored Star Warsa ima u svoj DNK udenute i niti OG verzije Battlestar Galactica te romana/ filma Enemy Mine i veoma je simpatično videti kako gomila koncepata iz sedamdesetih godina prošlog veka sasvim pristojno funkcioniše u modernom stripu. Takođe, neke karakterizacije su prilično uspele i kada se spontano formira ansambl u središtu radnje, sastavljen delom od vanzemaljaca-u-bekstvu, delom od zbunjenih, pa i nevoljnih Zemljana koji nisu očekivali da će baš danas da saznaju da postoji inteligentni život u svemiru i da taj inteligentni život dolazi da ih sve pobije, tu imamo lepe kontraste, dobre interakcije, korektan humor i par zanimljivih akcionih momenata u kojima nije poenta u spektaklu nego u detaljnosti postavke set pisa i potrebi da se u magnovenju nađe inteligentno rešenje za nemoguću situaciju.



Tek u završnici strip postaje naglašenije zbrzan, dok scenaristi nastoje da materijal koji bi, idealno, zahtevao tri ili četiri broja razrade, spidranuju u jednoj i po epizodi i to onda znači da je finale slabije od sredine a što nije ni toliko retko u ovom našem voljenom medijumu, ali nikada nije ni idealno ni poželjno.

E, sad, kako sam već rekao, Chris Evenhuis je MVP ovog stripa i on je taj koji uspeva da stvari izgura preko linije cilja bez osramoćenja i sa dovoljnim nivoom kvaliteta da ne odemo na spavanje namršteni. Njegov stil mi u nekom drugom kontekstu možda i ne bi odgovarao, ali je za ovaj strip, mislim, vrlo prikladan. Evenhuis koristi digitalne alatke za crtanje i linije su mu veoma uredne, štaviše preuredne za neke moje standarde, pozadine su mu uglavnom skromne i bez detalja a senčenja gotovo mehanička, ali u ovom stripu to sve nekako RADI. Delom jer je lejaut dinamičan i uklapa se sa maštovitim, često kinematskim komponovanjem kadrova. Delom jer Evenhuis radi lepe, upečatljive likove kao ispale iz nekog old school omladinskog štiva i daje im ponovo dinamične, energične poze i gestove, pakujući ih pritom u jednostavan ali ponovo upečatljiv dizajn odeće i opreme. Delom je i jer mu je kolor iznenađujuće dobar, sa ponovo jako naglašenim digitalnim radom, ali koji je dovoljno vibrantan, dovoljno dinamičan, sa puno interesantnih kontrasta i kvalitetnog svetla. Ja se često žalim na digitalne kolore kada ih ljudi rade na brzinu i stripovi izgledaju beživotno i nedinamično, ali Red Vector je primer da se sve to može uraditi mnogo bolje ako čovek ima znanja, vremena i volje da se cima.

Red Vector, dakle, nije nikakav budući klasik, štaviše u pitanju je simpatičan ali decidno nesavršen strip za mlade. No, njegovo baratanje žanrom je ugodno, njegova ambicija da se to spoji sa ,,realnim" temama i nešto o njima kaže je plemenita, a crtež je lep i ovo je jedan od modernih stripova koji me podsećaju na to kakvi su stripovi bili u mom detinjstvu, kada nisam od svakog očekivao vrhunsku literaturu niti životni preokret i zadovoljavao sam se dobrom akcijom, simpatičnim likovima i iskrenom porukom. Pa ako biste da se i vi zadovoljite, a pošto Mad Cave nikako da srede svoj sajt, izvolite do Amazona da kupite kolekciju. Nećete se kajati.

Među Marvelovim krosoverima u kojima se njihovi klasični superheroji susreću sa propertijima što su nekada pripadali 20th Century Foxu a sada su, kao i uostalom, Marvelovi superheroji, deo Diznijevog kataloga, Alien vs. Captain America je jedan od boljih primera kako ovakve stvari mogu i treba da se rade. Ovaj četvorodelni miniserijal izlazio je između Novembra prošle i Februara ove godine i nekako se vrlo udobno smestio u ta svoja četiri broja, praveći prirodnu sponu između Marvelovih ekstravagantnih, epskih koncepata i visceralnog, vrlo telesnog horora Aliena. Autori su pokazali da strip može da bude ,,mali" po formatu i ugodno sveden po zapletu a da ipak servira ozbiljan spektakl i ostavi čitaoca na kraju bez daha, sa osećajem da je prisustvovao nečem istorijskom – ili makar istorijski neminovnom i više nego opravdanom.



Lepo je videti Franka Tierija kako ponovo radi za Marvel. Njujorški scenarista je pre dvadeset, petnaest, pa i deset godina bio dosta aktivan u Marvelu (i DC-ju) i u međuvremenu se očigledno bavio nečim drugim, mada nisam siguran čim jer ni IMDb ne pokazuje da je bio posebno aktivan u polju video igara, televizije ili filma nakon 2013. godine. Možda se samo dobro udao pa ne mora da radi? Kako, god, iako Tieri ima tu distinkciju da verovatno niko na svetu njega ne bi naveo kao svog omiljenog superherojskog scenaristu,* po mom nekakvom kriterijumu, on nikada nije ni baš upropastio ijedan strip na kome je radio, nudeći uglavnom solidan, ako već ne revolucionaran rad.
*ako odete na Comic Vine, pa pogledate forum, od dve forumske teme koje se bave Tierijem, jedna počinje sa ,,Ne želim da preterujem, ali postoji li gori scenarista od Franka Tierija?"**
**narod na ovo odgovara navođenjem imena kao što su Daniel Way, Bruce Jones, Reginald Hudlin, Fabian Nicieza, pa onda padaju i najveći kao što su John Byrne, Brian Bendis, Marjorie Liu, Matt Fraction, Geoff Johns, Dan Abnett i Andy Lanning... Ljubitelji superherojskog stripa pre sedamnaest godina su bili JEBENO edgy ekipa.

Hoću da kažem, Tieri nije neki inovator i eksperimentator, ali kod njega jednako i znate da neće odvesti likove u smeru nekakve nepodnošljive nove karakterizacije, da neće svesno ići na to da ,,polomi internet" pisanjem ekstravagantnih zapleta u kojima se likovi ponašaju sasvim suprotno svojim ličnostima što ih znamo decenijama a radnja status kvou radi stvari koje bi i najdobronamernija porota na sudu proglasila teškim krivičnim delom sa baš mnogo umišljaja. Otud, Tieri nikada nije bio ZVEZDA kalibra jednog na primer Bendisa, ali istovremeno i nije neko čijem svakom novom stripu pristupam sa mešavinom morbidne radoznalosti i straha od toga da ću čitati nešto što izaziva nivo krindža u čoveku od kog taj čovek može i da rikne.  Dati, dakle, Tieriju da radi krosover između Kapetana Amerike i Aliena je najprirodnija stvar na svetu.

Druga najprirodnija stvar na svetu je, ispostavlja se, regrutovati pouzdanog profesionalca Stefana Raffaelea da nacrta taj krosover. Italijan je autor sa decenijama iskustva rada i kod Amerikanaca i u Evropi (štaviše, na franko-belgijskom tržištu koje ima izvestan, jelte, oreol prestiža) i u pitanju je vrlo prilagodljiv profesionalac koji svoj pristup ume da adaptira tako da odgovara tonu i žanru priče sa kojom radi. U Alien vs. Captain America je Raffaele u razuzdanoj formi i ovim smo stripom dobili VIŠE nego što sam očekivao na tom vizuelnom planu. Definitivno nije smetalo što je kolore radio sada već prilično iskusni Indus Neeraj Menon, koji se lepo uklopio uz Raffaeleov prilično old school stil za ovu priliku a trešnju na vrh, jelte, torte, postavio je Clayton Cowles radeći svoj standardni energični, dinamični a praktično neprimetno efikasni letering.



Alien vs. Captain America smešten je u 1944. godinu i u ratom razrovanu Evropu, jedan mitski prostor u kome se dešava tako mnogo priča o Kapetanu Americi. Naravno, razlozi za to su jasni – pored činjenice da Kapetan Amerika JESTE nastao u prvim mesecima Drugog svetskog rata, bio delo dvojice američkih Jevreja sa eksplicitnom agendom da izraze svoje gađenje nad Hitlerom i nacizmom i usmere Ameriku na pravu stranu u sukobu koji će zahvatiti veliki deo globusa, Drugi svetski rat je i simbolički JASAN kontekst u kome – za današnjeg čitaoca – nema konfuzije u pogledu toga ko je dobar, ko loš, za koga se može navijati bez rezervi a ko zaslužuje sve loše što može da mu se desi. I dok, naravno, možemo da se složimo da stvari ni tada nisu bile baš toliko crno-bele (daleko od toga), istina je i da su svi kasniji konteksti, hladnoratovski sukobi i postmilenijalski neoimperijalistički ratovi u svakom pogledu ,,sivlji" od onog kako percipiramo Drugi svetski rat.

Naravno, bilo je u istoriji Kapetana Amerike i dosta napora da se uloga Amerike i američke vojske u globalnim sukobima ispita i iz drugih, manje herojskih perspektiva, ali kada pričamo o narativima koji se dešavaju u Drugom svetskom ratu, ovoga je znatno manje i na pamet mi pada pre svega Truth: Red White and Black kao naglašeno dekonstruktivan, revolucionaran narativ koji za svoj mizanscen uzima evropski teatar iz Drugog svetskog rata.

Alien vs. Captain America nema dekonstruktivne ambicije, ali je ovo narativ koji se dešava u sopstvenom kontinuitetu i onda ima slobodu da neke poznate elemente istorije o Kapetanu Americi i njegovim saborcima rasporedi na nove načine, dajući nam priču koja decidno nije deo ,,stvarne" istorije Kapetana Amerike, ali koja deluje ,,stvarno". Dakle, u njoj su karakterizacije prepoznatljive, dosadašnja istorija likova je u skladu sa onim što znamo i onda susret sa tuđinskom rasom organskih mašina za ubijanje ima tu šokantnu, prevratničku energiju koju su old school krosoveri nekada znali da unesu u naše živote.

Dakle, u 1944. smo godini i američke snage u Evropi još uvek su prisutne samo u vidu raštrkanih grupa konsultanata koji pomažu lokalnim pokretima otpora i pripremaju teren za invaziju na Normandiju. Strip prati Kapetana Ameriku i vernog mu saradnika Buckyja Barnesa dok pokušavaju da uđu u trag Baronu Wolfgangu Von Struckeru, predvodniku posebne grupe nacističkih ekstremista, Hydra, a koji, svestan da ratna sreća polako ali nezaustavljivo okreće leđa Hitleru i njegovom Rajhu, pokušava da smisli plan u kome će ne samo Vermaht biti u stanju da se odupre sada već izvesnom američkom uključenju u rat u Evropi i da zadrži osvojene teritorije, već i gde će Hydra preuzeti kontrolu nad Rajhom i povesti ga u osvajanje čitave planete.



Old school Marvelovi čitaoci znaju da je Von Strucker istorijski prevashodno oponent Nicku Furyju, američkom specijalcu koji je prevodio te neke posebne operacije u Evropi u periodu pre američkog dolaska na stari kontinent* pa je onda u Alien vs. Captain America prisutan i sam Fury, sa svojim odredom komandosa i Tieri izvlači dosta simpatične kilometraže iz suparništva i frikcijom ispunjene saradnje između Kapetana Amerike i Nicka Furyja, dva, jelte, alfa-kodirana muškarca od kojih je jedan obučen u zastavu i treba da transparentno i manifestno predstavlja američku vrlinu a drugi nosi uniformu bez oznaka i radi operacije iza neprijateljskih linija uz puno ignorisanje pravila ratovanja.
*ni Von Strucker ni Fury nisu u stripovima postojali tokom samog Drugog svetskog rata i produkt su Marvelovog reinventovanja superherojskog stripa tokom Srebrnog doba, šezdesetih godina kada su Stan Lee i Jack Kirby pored sada klasičnih superherojskih stripova poput Spajdermena, Fantastične četvorke i  X-Men, pokrenuli i ratni strip, Sgt. Fury and his Howling Commandos

Strip u prvom momentu ima jednu zaista prilično svedenu dinamiku sa dve grupe američkih operativaca koje su prinuđene da sarađuju kada postane jasno da su nacisti pronašli novi adut u krvavom sukobu i Tieri i kolege dosta dobro prikazuju momente horora i šoka kada se ljudi suočavaju sa, jelte, ksenomorfima. Da bude odmah jasno, ovo je ,,ratni" strip, bliži filmu Aliens nego Alien, i ovde ima MNOGO tuđinskih jedinki koje nacisti koriste kao pokretna, samonavodeća oružja. No, Raffaele uspešno kreira scene saspensa i horor-klimaksa što tuđine uvode u priču standardnom, prijatnom krivom postepene eskalacije. Pritom, Tieri ne troši mnogo vremena ni da detaljiše to kako su Aliensi uopšte na Zemlji niti da piše nekakve dugačke scene dijaloga u kojima naši junaci diskutuju o tome što vide i pokušavaju da shvate o čemu se radi. Ovo je strip koji implicitno prihvata da su Aliensi naprosto samorazumljiv deo popularne kulture i onda je sasvim ,,prirodno" da i Kapetan Amerika i Nick Fury i njegovi zavijajući komandosi, i Bucky i svi ostali brzo prevazilaze šok i prihvataju da je ovo novi tip neprijatelja sa kojim sad valja umeti izaći na kraj.

Ovo sa sobom nosi rizik od banalizacije Aliensa, naravno, ali Tieri se sa time bori na dva načina. A oba se tiču dalje eskalacije. Jedan je to da se uvodi JOŠ naučnofantastičnih elemenata u priču pa se Amerikancima priključuje i odred Kree vojnika iz, jelte, svemira, i ovde dobijamo flešbek koji prikazuje zašto su Kreeji motivisani da se protiv ksenomorfa bore na tuđoj planeti. Taj flešbek je brutalan i teško da bi mogao da bude deo mejnstrim kontinuiteta Marvelovih stripova pa onda on čini i jedan emotivni apeks ove priče.

Druga eskalacija je to da umesto Von Struckera poslednju reč u tome kako će se ksenomorfi koristiti za pobedu nacizma ima Red Skull, tradicionalni protivnik Kapetana Amerike (uveden još u prvom broju njegovog magazina 1941. godine), direktni Hitlerov proteže i neko ko ima ambiciju da bude firer umesto firera, pa makar po cenu žrtvovanja sopstvene ljudskosti, ali sa moći koja bi mogla da ga odvede u osvajanje i drugih planeta. Tradicija u derivatima Aliena je, već nekoliko decenija, da se smišljaju novi tipovi ksenomorfa, a koji će imati karakteristike vezane za nekog svog domaćina tokom faze geštacije i kombinacija Red Skulla i tuđinske, jelte, matice, je jedan od vizuelnih i konceptualnih hajlajta ovog stripa.



I sama radnja prirodno eskalira iz pozicije saspensa i horora u poziciju masovnog ratovanja. Invazija na Normandiju – ali sa Aliensima – je kulminacija stripa, a u borbu ulaze i Invadersi, stari saveznici kapetana Amerike i neki od najprvijih Marvelovih superheroja.

Tieri sve ovo piše funkcionalno, prateći rivalstva i uspevajući da efektno iskombinuje herojstvo i horor, humor i patos. Ovo nije, da se razumemo, strip neke visokokonceptualne, filozofske ambicije već masivna palpčina, ali Tieri upravi i jeste čovek za ovako nešto i ISPORUČUJE.

Stefano Raffaele, pak, isporučuje još više. Italijan za ovu priliku spretno imitira stil old school ratnog stripa, ne onog iz četrdesetih, ali definitivno onog iz  šezdesetih, u rasponu od Prattovih Pustinjskih škorpija, do britanskih stripova iz magazina Combat ili Commando. OK, možda se može nazreti i malo Miltona Cannifa i njegovog Stevea Canyona koji je, da ne zaboravimo, tokom korejskog rata uredno bio ratni strip. Raffaele onda taj osnovni stil perfektno kombinuje sa horor-akcijom vezanom za Aliena, uspevajući da prirodno uklopi veoma detaljno i ubedljivo nacrtane ksenomorfe (u svim njihovim fazama života) u veristički mizanscen Evrope razrušene ratom. Pripovedanje mu je ovde vrlo efikasno i ekonomično, bez nekakvih eksperimenata i naglašenog artizma, ali sa odličnom ,,režijom" scena gde se stvari vide koliko treba da se vide, kada treba da se vide, i priča naprosto ima prirodnu krivu saspensa, kulminacija, razrešenja i postskriptuma na svom vizuelnom planu

Rafaelle odlično radi sa linijama i mada ne znam koliko on koristi digitalnih alatki u svom poslu, ovaj strip, partikularno, odaje utisak jedne old school produkcije gde su se upotrebljavale olovke i tuš i gde je crtač uvek tačno razumeo koliko detalja scena treba da ima, koliko pozadine treba da ,,nacrta" a koliko da samo sugeriše da bi table imale pravu energiju i pravi tempo čitanja. Menon radi solidan kolor preko svega toga, uvažavajući da ovo mora biti strip tamnijih, više pretećih tonova, ali i dalje pazeći da superherojski kostimi blistaju i da iskaču na svakoj slici kao ikone koje treba da predstavljaju.

Alien vs. Captain America je, dakle, naprosto dobar ,,b" strip, rad u kome se ne pomera ništa značajno u Marvelovom kontinuitetu – jer se strip dešava u zasebnom kontinuitetu – ali čitalac oseti svaku smrt poznatih likova i ima utisak da prisustvuje istorijskom presedanu. Vrlo solidan grafički rad u pogledu spajanja ratnog stripa sa ksenomorfnim hororom i taj neki generalni old school izgled daju čoveku osećaj da čita jedan pošten, častan strip napravljen za radnike i seljake i to na kraju bude vrlo lepo da se potroši. Izvolite miniserijal na Amazonu.

Kada mi je ljubazni nameštenik strip-odeljenja knjižare Delfi u centru Beograda, da ne pominjem hodajuća enciklopedija stripa, čovek sa partizanskim imenom Kreša, preporučivao za čitanje mangu Sani (odnosno, u originalu, Sunny) na čitanje, između ostalog je, hvaleći na sva usta njenog autora, rekao da je u pitanju ,,japanski Sivi dom". Nisam stigao da pitam čoveka sa objektivno premalo godina da zna šta je Sivi dom kako uopšte zna za Sivi dom, jer sam bio suviše zauzet nošenjem svih šest kolekcija ovog stripa prema kasi. Ispostavilo se da je Sani zaista uporediv sa još uvek najboljim umetničkim radom Darka Bajića, gde strip i njegova serija čak i pokrivaju približno isti period recentne istorije, ali i akcentuju humanu, empatičnu stranu ljudske prirode u, jelte, neprirodnim uslovima. Uz, naravno, razlike koje su i pre pedesetak godina postojale između Japana i Srbije.



Lagunina izdavačka strategija kada su mange u pitanju čini se da je dobrim delom utemeljena na dugačkim, šonen hit-serijalima poput Alise u Ničijoj zemlji, Obećane Nedođije, Komi ne ume da komunicira... Ovaj poslednji je, čak, jedino od strane Lagune i jedino u Srbiji objavljen u celini na bilo kom drugom mestu na planeti nakon Japana, a što sugeriše i da DECA U SRBIJI OVO ČITAJU. I to je, da još jednom isprojektujem sentiment koji me čitavog obuzme kada pišem o šonen stripovima što ih publikuju domaći izdavači, prelepo. Strip je jedna od najpristupačnijih i, ako ćemo da se gađamo teškim rečima, najdemokratskijih formi umetnosti i uzgajanje novih generacija strip-čitalaca (a onda među njima i autora) je društveno koristan, bogougodan posao.

Sani je, onda, neka vrsta blage anomalije u Laguninom manga-katalogu. U prvom redu, ovo je seinen manga, dakle strip formalno namenjen nešto starijoj, zrelijoj publici (onoj što je anglofoni zovu ,,young adult" populacijom). U drugom redu, ovo je srazmerno kratak serijal koji je u svom originalnom magazinskom životnom veku – ili, da budemo tehnički precizni, dva svoja originalna magazinska životna veka – izgurao skromnih tridesetsedam epizoda i one su zatim sakupljene u pomenutih šest kolekcija a koje su u Laguninoj ediciji ugledale svetlo srpskog dana tokom leta 2024. godine u vrlo solidnom prevodu Mateje Matejića – čoveka koji je, uostalom, svoju reputaciju izgradio prevodeći neke od najvažnijih japanskih proznih autora poput Mišime i Dazaija a radio je i kultne mange Monster i Berserk.

No, to što je ovo ,,seinen" strip ne znači da pričamo o narativu nabijenom nasiljem, eksplicitnim seksom ili drugim žanrovskim sadržajem. Naprotiv: ovde nema zombija kao što je slučaj sa drugom Laguninom velikom seinen mangom (Ja sam heroj) a, ako  ćemo da poredimo, čak je i Alisa u Ničijoj zemlji značajno nasilniji i po mnogo osnova stresniji strip nego što je to Sani. Sani je publikovan u magazinima specijalizovanim za zreliju publiku jer ima po koju psovku i momente u kojima adolescenti prelistavaju pornografske časopise i komentarišu žene u njima, ali pre svega jer je u pitanju ne-žanrovski rad, onako kako žanrove shvataju i klasifikuju u Japanu ali i onako kako ih mi vidimo. Ovo nije čak ni ,,drama" u nekakvom tehničkom smislu jer Sani zaista nema mnogo dramske dinamike i narativnih lukova koji smišljeno rade ka kulminaciji što treba da oslobodi nakupljenu tenziju. Sani je pre svega ono što u engleskoj žanrovskoj taksonomiji zovu ,,slice of life", strip koji prikazuje život grupe osoba na jednom mestu i ima i pomalo dokumentarističku dimenziju u tom svom prikazu, samo suptilno, umetnički dodajući malo poetskih aroma u svoje verističko, realističko pričanje o grupi dece koja žive u ,,domu" i ljudima što se tamo o njima staraju.



Kada smo rekli da između Sani i Sivog doma postoje razlike a koje su vezane za razlike između Srbije i Japana, onda je važno da se definiše o kakvom ,,domu" zapravo pričamo. Zvezdana deca, dom u regionu Kansai je nešto što u Srbiji nije postojalo krajem sedamdesetih godina, pa ni danas zapravo ne postoji. Ovo nije ,,Kazneno popravni dom" za maloletnike koji su prekršili zakon – kao što je slučaj sa serijom Sivi dom – niti je, tehnički gledano, u pitanju dom za nezbrinutu decu. Iako u prevodu na Srpski sami klinci iz ovog doma govore da žive u sirotištu i o sebi pričaju kao o siročićima, istina je da veliki deo njih ima roditelje i da nisu u pitanju uvek nužno roditelji koji su izgubili pravo starateljstva nad svojim potomcima na ime socijalne ili neke druge problematike.

Diferencija specifika ovog doma, ali i celog serijala Sani, u odnosu na ono što bi nama bilo blisko i prirodno je, dakle u tome da su mnogu decu u ovom stripu, u dom doveli baš roditelji, koliko mi možemo da vidimo u nekim slučajevima osobe sasvim integrisane u društvo, ali koje su zbog određenih okolnosti u nekim momentima odlučile da nisu u stanju da se adekvatno staraju o svojoj deci i predale ih instituciji.

Ovo je naravno prilično nezamislivo u našem društvu, ali u Aziji sistemi socijalne podrške ne rade na iste načine kao u Evropi i percepcija socijalne isključenosti, siromaštva, deprivacije itd. je drugačija. Otud je jedan od najvećih izvora stresa za decu koju gledamo u ovom stripu ne iskustvo socijalne uskraćenosti ili porodično nasilje koje je onda proizvelo razdvajanje od roditelja već, suprotno, osećaj da su se njihovi roditelji njih voljno odrekli jer im se deca ne uklapaju u preferirani životni stil. Ovo zvuči brutalno i u nekim scenama ovog stripa čitaocu će se srce legitimno izlomiti na komadiće kada bude svedočio momentima u kojima se vidi da roditelj svoj život organizuje da mu bude lakše – emotivno, socijalno, finansijski – i da u njemu naprosto nema mesta za izdržavanu osobu, odnosno dete, koja zahteva pažnju, vreme, toplinu, novac...

Ali Sani nije brutalan strip i njegova ambicija nikada nije da prikaže ljudsku hladnoću i surovost, naprotiv. Ovo je strip u kome su ljudi, pa, puni mana i nesavršeni, u kome svi, deca i odrasli, često greše i rade stvari zbog kojih će se kajati, ali on nije strip osude i moralne poduke koja treba da prikaže kako svaka akcija ima reakciju i da je život zapravo tehnička vežba iz minimiziranja štete a maksimizovanja profita. Sani je pre svega strip o zajedništvu a koje je i samo fluidna kategorija, sa likovima koji će se često osećati usamljeno u grupi, odbačeno usred napora da im se obezbedi najbolje odrastanje, nevoljeno iako im se i prašta i ugađa.



Drugim rečima, zajedništvo je ovde vrhunska vrednost ali ono u Sani nema, za Japan često karakterističnu, idealizovanu sliku kolektivizma sa strogim podsećanjima da se žrtvovanje pojedinca za kolektiv podrazumeva i da individualne sudbine nisu važne sve dok kolektiv opstaje. Ovde je kolektiv – dom u kome žive deca, upravnik i zaposleni u domu, njihova rodbina – mesto i tuge i razočaranja i dosade, zatupljujuće repeticije stalno istih dana i stalno istih jeftinih i ne mnogo ukusnih obroka, ali i mesto na kome je mašta najslobodnija na svetu, a osuda, ako i postoji, ima samo vaspitnu funkciju i ne nosi uz sebe resantiman odrasle osobe ka slobodnom, nesputanom detetu. Dom u ovom stripu je, najkraće rečeno, mesto beskonačnih drugih šansi i po tome je savršen.

Autor ove mange, Taiyō Matsumoto je šest godina živeo u sličnoj instituciji, ali po sopstvenim rečima, iako je oduvek planirao da nacrta strip koji će se baviti ovom temom, delovalo mu je kao malo čudno da svoju karijeru započne baš takvim stripom. Njegov prvi strip, objavljen kada je imao samo dvadeset godina nije se bavio ovom temom, a nisu to radili ni njegovi naredni stripovi koji su ga proslavili. Matsumotov prvi hit bila je bokserska manga Zero 1990. godine, pa je onda i Hanaotoko iz 1991. bio serijal usredsređen na bejzbol. No, Matsumoto nije imao nameru da radi isključivo sportske mange pa je njegov prvi VELIKI hit, Tekkonkinkreet iz 1993. godine bio uže žanrovska, fantastička pripovest o klincima koji se bore protiv jakuza u fiktivnom futurističkom (i praktično distopijskom) gradu. Tekkonkinkreet je i prvi Matsumotov rad koji je ekranizovan, mada je animirani film nastao tek 2006. godine.

Matsumotova kasnija manga, ponovo sportski orijentisani Ping Pong je dobila ekranizaciju ranije, 2002. godine, a za njom je sledio fantazijski GoGoMonster pa onda psihodelični, eksperimentalni No. 5, vidno inspirisan evropskim bande dessinée herojima, pre svih Moebiusom. Matsumoto je i inače sazrevao pod jakim uticajem francuskog stripa, sa Bilalom i Moebiusom među njegovim uzorima, mada se, naravno, njegovi primarni uzori nalaze među nekim od najvećih imena japanskog stripa, kao što su Shotaro Ishinomori, tvorac serijala Kamen Rider i Super Sentai, jedan od utemeljivača tokusatsu televizije i bioskopa i čovek koga ne bez razloga već decenijama zovu ,,kraljem mange" i, naravno, Katsuhiro Otomo, čovek sa mnogim zaslugama ali u najširim krugovima poznat prevashodno kao tvorac Akire a onda i neko ko će sa ekranizacijom Akire celom svetu predstaviti Anime ne više kao jeftinu televizijsku zabavu za decu već kao vizionarski animirani bioskop za odrasle.

Štaviše, Otomo je i bio presudan za izbor profesije kod Matsumota koji je prvo planirao da bude fudbaler ali je onda pročitao Otomov Dōmu, pa je tokom studija književnosti počeo da crta mange. Matsumoto je svoj uspeh u stripu pronašao relativno rano, ali je i ulagao u sebe, pa je tako, čim je pobedio na prvom konkursu za strip sebi platio put u Francusku i odlazak na reli Pariz-Dakar.



Njegove stripove onda zaista u velikoj meri informiše bogatstvo interesovanja i iskustava i kada ih čitate jasno vam je da nije u pitanju mangaka koji od jutra do mraka samo sedi i crta a onda ode na večeru uz koju strese nekoliko šoljica sakea pa se vrati kući da kolabira. Za Sani, Matsumoto je isprva planirao da svoja iskustva šestogodišnjeg života u domu pretoči u autobiografski narativ ali je na kraju nacrtao strip sa fiktivnim likovima i radnjom prožet uspomenama na dom u kome je živeo.

Sani iz naslova je, naravno, Sunny, model automobila japanske firme Nissan koji je imao dug život i veliku nacionalnu a onda i nezanemarljivu internacionalnu popularnost. Kao jedan od simbola japanskog podizanja iz pepela Drugog svetskog rata i autoritativnog ulaska u modernu potrošačku kulturu, Sunny je u ovom stripu iskorišćen na ironičan ali ne negativan način. Naime, pokvareni, već poprilično zarđali Sunny, ostavljen blizu doma u kome stanuju deca je neka vrsta neksusa ovih priča, lokalitet gde je ,,odraslima strogo zabranjen pristup" i mesto na kome se klinci skupljaju da sede za volanom i zamišljaju sebe kao sportske vozače ili tajne agente, ali i da na zadnjem sedištu prelistavaju porno-časopise ili da u njemu imaju teške, sudbinske razgovore o tome kako polako zaboravljaju lica svojih roditelja i kako se zbog toga plaše.

Matsumoto je Sani pisao kao seriju samostalnih priča, praktično polaroida iz života dece iz doma i njihovih tamošnjih staratelja, povezanih više preovlađujućom atmosferom euforičnog očaja nego postojećim ali ne naročito snažno akcentovanim narativnim kontinuitetom. Matsumota ovde najviše interesuju emocije i raspoloženja dok likove stavlja u svakodnevne situacije i istražuje njihov unutrašnje živote. Deca ovde imaju momente zaljubljivanja, momente rešenosti da pobegnu i svoju sreću traže na drugom mestu (među jakuzama u velikom gradu, ili sa majkom koja, pokazuje se, živi mnogo srećnije otkada je ostavila muža, propalicu a sinu okrenula leđa), imaju momente u kojima se odlučuju da usvoje životinju nađenu na ulici, imaju opsesije koje traju dan ili dva, imaju sukobe u školi sa ,,običnom decom" i epizode intenzivnog stida što nisu kao obična deca i što im, čini se, na čelu piše da su domci, imaju momente velikih lomova ali i malih epifanija, momente plemenitosti a koji ponekada podrazumevaju inventivno i dosledno laganje onih do kojih im je najviše stalo.

Potpuno je jasno da je ovaj strip napravio neko ko je ovaj život proživeo. Konstantna buka, konstantna dečija graja, konfuzija, kakofonija sukobljenih želja, potreba, frustracija, oduševljenja, zahteva, inaćenja, ideja i ambicija je u ovom stripu predstavljena sa neverovatnom životnom ubedljivošću i ovde taj Matsumotov pristup, bez građenja velikih dramskih lukova i teatralnih kulminacija omogućava da Sani čitate uz osećaj da samo kroz prozor gledate u zgradu koja se nalazi u komšiluku, da svu ovu decu poznajete ako već ne možete u svakom trenutku da se setite svačijeg imena, da su sve njihove životne priče o napuštanjima, tugi, snovima o povratku u roditeljsku kuću, njihove kapricioznosti i gluposti koje prave iz dosade skupljene u jedan metaiskaz svakog dana, ali da taj metaiskaz nikada ne iscrpljuje svoju životnu energiju.



Ima u ovom stripu i ,,pravih" dramskih momenata, sa klasičnim zapletima, kulminacijama, preokretima i raspletima, ali i oni su uvek tihi, realistični, bilo onda kada jedan od starijih dečaka dopušta svom ocu, pijancu da ga zameni jedno veče u njegovom poslu raznošenja novina, bilo kada problematični, albino-delinkvent iz doma odlazi na par dana kod majke i shvata da majka od njega traži da je zove po imenu a ne da joj govori ,,mama" kako bi se lakše napravila distanca, kako bi, da ne uvijamo, NJOJ bilo lakše, bilo kada klinci imaju susrete sa ,,pravom" problematičnom omladinom koja je već zagazila u vode organizovanog kriminala, razbojništava, iznude, seks-trafikinga... No, Matsumoto nikada ne dozvoljava da osnovni ton stripa bude kompromitovan i ovo su uvek dostojanstvene, tihe priče koje se neretko završavaju sa nekoliko panela – ili tabli – potpune tišine i kontemplativnog lebdenja iznad statičnih ali živih prizora predgrađa.

Takođe, njegovi glavni likovi su uvek dostojanstvena, plemenita ljudska bića, čak i kada greše i kada se ponašaju glupo. Pažnja sa kojom su oslikani upravnik doma i njegovi saradnici, ali i njegov sin (za koga ne znamo je li njegovo biološko ili usvojeno dete) koji  povremeno poseti dom i klinci ga OBOŽAVAJU su ne očigledno idealizovane ali zapravo IDEALNE starateljske figure, ljudi koji znaju i da se iznerviraju pa i da kazne decu kada ova preteraju, ali kojima je dužnost brige za mlade osobe DALEKO više od pukog posla i jedan potpuno podrazumevani, apsolutni moralni imperativ. Ovo je vrlo ,,azijski" postavljeno, ali su likovi pritom oslikani sa toplinom i dubinom koje nisu karakteristične za uobičajeno rigidne, patrijarhalne starateljske figure u japanskoj fikciji.

Matsumoto je vrlo osoben crtač, spreman da eksperimentiše sa različitim stilovima od stripa do stripa. Možda je ova raznolikost i zaslužna za njegovu prepoznatljivost i relativno često osvajanje nagrada (pored nekoliko japanskih prestižnih nagrada za strip, on u vitrini ima i dva američka Ajznera sa konstantnim prisustvom na ovom velikom tržištu), ali kod njega je ipak uvek prepoznatljivo to da on crta slobodno, bez geometrijske strogosti i snažnog oslanjanja na fotoreference koje karakterišu veliki deo savremene mange. Sani je kvintesencijalni Matsumoto sa svojim neurednim, bučnim linijama, stalnim ljuljanjem i krivljenjem rakursa, likovima koji prkosno idu nasuprot standardu lepote koji važi za gotovo sav moderni japanski strip. Njegovi likovi su pre svega ekspresivni – čak i kada pokušavaju da licem ne odaju ni delić emotivne bure koja se dešava ispod površine – i Matsumoto ih često crta sa zarumenjenim obrazima, otvorenim ustima, slinama koje im cure iz nosa, uzimajući japanske folklorne i popkulturne stereotipove i dajući im treću dimenziju i sirovu, jaku emociju iza prepoznatljive fasade. Reći da je Sani strip osobenog izgleda je, naravno, najmanje što može da se primeti i važno je dalje prepoznati Matsumotovo majstorstvo u variranju lejauta tabli i perfektnom rasporedu oblačića za tekst i zvučnih efekata tako da postigne taj fon dezorijentišuće buke, stalno dinamične komunikacije koju deca ispaljuju na sve strane u očajničkoj nadi da će dobiti fidbek, biti prepoznata, biti VREDNOVANA.

Sani je izlazio prvo u magazinu Monthly Ikki japanskog izdavača Shogakukan, između 2010. i 2014. godine, a onda je uspeo da preživi i gašenje tog magazina i 2015. se dostojanstveno završi u drugoj publikaciji iste kuće, Monthly Big Comic Spirits. Amerikanci su ovaj strip u izdanju Viz Media imali prilike da čitaju već od 2012. godine a iako smo ga mi dobili znatno kasnije, vredi napomenuti da je najava da će se raditi animirana filmska adaptacija stripa došla tek prošle godine. I ovde u režiserskoj stolici sedi Michael Arias, dakle, Amerikanac na već decenijskoj pečalbi u Japanu a koji je pravio i Tekkonkinkreet (a zapadna publika ga zna i kao producenta serijala The Animatrix), ali je i vrlo intimno vezan za Matsumotov rad i zapravo je preveo na Engleski većinu njegovih stripova koji su publikovani u SAD. Film se ne očekuje pre 2029. godine pa imate JAKO mnogo vremena da strip pročitate, zavolite ga, otplačete koliko je potrebno i budete ona osoba koja će sebi bližnje ODVUĆI u bioskop da zajedno plačete kad dođe vreme. Laguna će vam ovaj izvanredni umetnički rad prodati na ovom mestu.

Sa popriličnim i nimalo opravdanim zakašnjenjem, ali sa VELIKIM entuzijazmom pročitao sam kolekciju Zatanna: Bring Down the House, koju je DC izdao negde proleća prošle godine, sakupljajući originalni petodelni miniserijal što je izlazio još 2024. Znajući da je tokom izlaženja ovo bio veoma dobro primljen strip, te da su ga radili autorka i autori koje IZUZETNO cenim, pa i da je nasred naslovne strane kolekcije zalepljen CBR-ov blurb kako je u pitanju ,,najbolji strip objavljen ove godine", stvarno je malo i sumanuto da ga nisam čitao kad je bilo vreme, ali za dobre stvari nikada nije kasno. PLUS, interesantno je bilo posmatrati da li je DC, nakon stripa koji je u svakom praktičnom smislu rebutovanje i osavremenjivanje lika mađioničarke Zatanne, seo i uradio nešto novo i zanimljivo sa sada, jelte, osavremenjenom mađioničarkom Zatannom. Spojler: nije. Ali DC je makar (i) ovim stripom pokazao da tu ima ljudi koji se TRUDE i to je lepo.



Hoću da kažem, Zatanna: Bring Down the House je Black Label izdanje DC-jevih stripova, a što je nešto što bi trebalo da znači nešto ali ne znači, zaista, ništa. Jasnije: kada je DC pokrenuo Black Label inicijativu pre nekoliko godina, nije bilo baš najjasnije šta će ova oznaka zaista značiti. Ovo nije ni poseban imprint unutar DC-jevog izdavačkog korpusa (mada ga DC administrativno tako vodi), niti poseban, jelte, univerzum unutar multiverzuma DC-jevih stripova, a svakako nije grupa stripova sa ujedinjenom estetikom. Black Label je tako u nekim svojim momentima bio mesto da se prave stripovi izvan glavnog, kanonskog kontinuiteta DC-jevog mejnstrima, gde će Betmeni, Supermeni i ostali likovi moći da imaju avanture koje bi unutar tog kanonskog kontinuiteta bile nemoguće ili bi imale veliku uredničku cenu jer bi remetile status kvo (dakle, ,,Elseworlds" bez Elseworlds brendinga). U drugim je bio ,,Vertigo-lite", u trećim najpre šoukejs za autore young adult ili SF proze sa Njujork Tajmsove liste bestselera, da rade sa DC-jevim likovima onako kako se to sa njima inače ne radi itd.

A što je fajn, da se razumemo. Na stranu pompezni brending, ako se Black Label shvati kao prostor za eksperimentisanje, pokušaje koji bi bili ,,opasni" u glavnom kontinuitetu, za neobična uparivanja autora sa likovima, drugim autorima i temama, za razmišljanje ,,izvan kutije", a sve to bez nekakve čvršće uredničke direkcije (poput onog što su imali Bendisov ili Wayjev imprint), onda će on, svakako, proizvoditi i dosta šuma koji neće imati veliku literarnu ili istorijsku vrednost, ali će iz njega povremeno ispadati i neki biser koji nikada ne bi mogao da nastane ,,planski", već upravo tim pomalo nasumičnim mahanjem na sve strane i verom u demone stohastike.

Ne zvuči kao OZBILJNA strategija koju biste smeli da predstavite korporacijskom bordrumu i da očekujete da sutra i dalje imate svoj posao, ali DC je imao dovoljno hitova na Black Labelu (sigurno nije odmoglo ni što je Geoff Johns u prvo vreme Black Label shvatao kao prostor za sopstvene umetničke eksperimente a on je ipak ime sa velikom težinom u DC-ju) da ova inicijativa opstane tokom godina i preživi razne zajebane momente kroz koje je firma prolazila. Štaviše, ako se kvalitet onog što DC radi poslednjih godina meri jedinim validnim kriterijumom – dakle, ,,da li su bolji od Marvela?" – onda nema nikakve sumnje da je generalni DC-jev autput bio osetno bolji od Marvelovog (i po prodaji i po, da kažemo, umetničkoj konzistenciji) i da je nekakvo utakanje dobrih iskustava i praksi iz Black Label dela spektra u mejnstrim ovome doprinelo. Otići ću toliko daleko da kažem da je DC-jeva ,,Absolute" inicijativa a koja nam je dala par IZVANREDNIH stripova a onda i par prilično dobrih, u priličnoj meri informisana performansom Black Labela, koji je pokazao da publika ima apetita i za radikalnija, pa i eksperimentalnija čitanja superheroja unutar vrlo mejnstrim konteksta.



Ovde sad pravimo prirodan prelaz natrag na temu današnjeg teksta, Zatanna: Bring Down the House, jer je crtač ovog serijala baš Javier Rodriguez, Španac koji je iza i jednog od najboljih stripova unutar Absolute inicijative (Absolute Martian Manhunter, dakako). Iako pričamo o čoveku koji je, nakon diplomiranja na Univerzitetu lepih umetnosti u Barseloni i poludecenijskog rada na španskom tržištu već 2003. godine debitovao u američkoj industriji, i to baš radeći za DC, koji, dakle, ima više od dve decenije iskustva rada u superherojskom stripu, utisak je da tek poslednjih nekoliko godina urednici shvataju kakav je to vanserijski talenat i kako ga je IDIOTSKI traćiti na rad u tekućim serijalima. Utoliko, Rodriguez poslednjih godina dobija poslove koji su odvojeni projekti na kojima on ne treba da se prilagođava već uspostavljenoj estetici i pripovednom pristupu što su ga odredili prethodni crtači već, naprotiv, da svakom od njih da SVOJ pečat i napravi stripove koji će biti NI NALIK onome što pored njih stoji na polici.

Veoma snažno stenujem Rodrigueza godinama unazad jer su njegovi stripovi zaista NI NALIK drugim superherojskim stripovima, bilo dok je radio u Marvelu, bilo dok je radio u DC-ju, a pogotovo kada je došlo do toga da i on može da bira šta će da radi a i da urednici kapiraju da nema smisla da on crta tek obični superherojski program, pa je onda verovatno i ova Zatanna: Bring Down the House doprinela tome da Španca rasporede na Absolute Martian Manhunter. Sa stripa u kome je imao da crta magiju i demone, na strip u kome crta psihotične halucinacije i otelotvorene misli.

Scenaristkinja ovog stripa je Mariko Tamaki, autorka prema kojoj nemam tako unificirano obožavateljski odnos ali čiji su mi neki stripovi bili veoma dobri a neki makar interesantni ako ne idealno realizovani. Kanađanka je, istorijski, autorka koju najviše interesuju mladi, ženski likovi koji ili prolaze kroz traumatizujuće iskustvo ili pokušavaju da zaleče postojeću traumu, ali je i generalno neko kome prilično dobro idu stripovi namenjeni mlađoj publici (hvalio sam neke njene Double Trouble radove za Marvel, recimo). Pre nekoliko godina je imala i, ispostavilo se kontroverzni (meni prilično dobri) grafički roman za DC, I am not Starfire, a koji je bio deo tadašnje DC-jeve inicijative kreiranja serije originalnih grafičkih romana sa eksperimentalnim varijacijama na klasične superheroje. Iako ovo nije bilo u okviru Black Labela, rekao bih da se Zatanna: Bring Down the House nekako prirodno nastavlja na njega.

No, da odmah kažemo, Zatanna: Bring Down the House je manje radikalno odstupanje od ,,prave", tj. kanonske Zatanne i glavna stvar u vezi ovog miniserijala je osavremenjavanje Zatanninog ,,origin storyja" kako bi se približila modernim senzibilitetima i bila prirodnije uključena u aktuelno ,,važeću" istoriju DC univerzuma. Dakle, retkonovanje koje se dešava izvan mejnstrim kontinuiteta ali koje će, verujem na kraju biti upotrebljeno i da se ova ,,nova prošlost" pripiše i kanonskoj Zatanni.



Čak i da se to ne desi, a kako rekoh, DC nije u međuvremenu sa Zatannom uradio bogznašta novo niti interesantno, ovo je strip koji smisleno apdejtuje Zatannino poreklo, nudeći savremenoj publici bliskiji mizanscen i lične okolnosti, a da pritom ne kompromituje u nekom fatalnom smislu zrelu verziju Zatanne koju čitamo u tekućem kontinuitetu. Ja sam Tamakijevu, ako se dobro sećam malo i kritikovao što je pišući She-Hulk u Marvelu forsirala traumatski problem glavne junakinje, na neki način obesmišljavajući njene kanonske karakteristike snage, samovlasnosti, autonomije duha i pokušavajući da ranjivost na njih zavari na silu. No, u Zatanna: Bring Down the House ovaj problem ne postoji i mislim da se Zatanna u ovom stripu lako i bez velikih mentalnih salto-mortalea može prepoznati kao nešto mlađa i neiskusnija verzija odrasle, zrele Zatanne koju znamo.

Elem, Zatanna: Bring Down the House se pre svega bavi, dakle, traumom vezanom za Zatannin odnos prema svom ocu. Na početku stripa protagonistkinja je samo obična mađioničarka koja izvodi trikove na pozornici u teatru u Las Vegasu a u koji se ulazi ako ste kupili celodnevnu propusnicu za akvapark. Nije, dakle, po sredi, neki glamur i to je i poenta. Zatanna je žena bez porodice, otac joj je mrtav, i mada je očigledno ODLIČNA mađioničarka, ona nema ni ambicije ni poverenja u sebe da traži u životu nešto više od jeftinog šoua u Las Vegasu i male iznajmljene gajbe koju deli sa zečevima što ih koristi tokom svog nastupa. Čak i kad joj nude bolju tezgu, ona je neće i mada je odbija sa puno šarma i ekstrovertne energije, čitaocu se jasno i spretno saopštava da je ovo žena koja nije prebolela traumu iz detinjstva i  koja u sebe nema dovoljno poverenja.

Ta trauma iz detinjstva nije samo autoritarni otac koji je u dete instalirao kompleks niže vrednosti i refleksno povlačenje pred maskulinim, agresivnim figurama, već i gubitak oca pod okolnostima vezanim za PRAVU magiju, a gde Zatanna nije sigurna koliko treba ili ne treba da krivi sebe. No, očigledno je da krivi sebe POPRILIČNO jer čak i kada se pojave osobe koje se bave PRAVOM magijom i kažu joj da je to i njen talenat, ona insistira da to nije istina i da ona samo ume da izvodi mađioničarske trikove. Dakle, Zatanna je ,,mađioničarka" (magician) radije nego ,,maginja"* (mage) i ovo je onda mesto na kome se dešava njen, jelte, personalni rast u ovom stripu i na kome, uz solidne napore i dosta bolne samorefleksije ona sazreva i pronalazi novu sebe.
*termin za ,,ženskog maga" koji sam workshopovao sa koleginicom, doktorkom filologije i koja mi je dala zeleno svetlo da ga uvedem u srpski jezik, ali i dodala da će sve poreći na sudu ako dođe do toga

Ono što je zaista odlično u ovom stripu je da Mariko Tamaki ne odbacuje taj neki originalni Zatannin, uh, ,,origin". Gardner Fox i Murphy Anderson su Zatannu i osmislili kao mađioničarku koja radi trikove na pozornici a da istovremeno ima i dodir sa ,,stvarnom" magijom/ magikom* i taj spoj burlesknog sa magijskim je bio i zanimljiv i duhovit i blago revolucionaran za šezdesete godine prošlog veka, dajući magijskim motivima preliv subverzivnog i odvajajući ih od old school tretmana magije u stripovima tog doba. Takođe, formatiranje Zatannine (prave) magije kroz izgovaranje fraza unatrag je dalo svemu jedan razumljiv simbolički (i vizuelni) identitet, uspešno otresajući dobar deo balasta koji magija sa sobom nosi u stripovima gde je autori koriste kao deus ex machina rešenje za sve, pošto niko nije seo i napisao jasna pravila kako ona funkcioniše.
*distinkciju između engleskog ,,magic" i ,,magick" su neki kod nas pokušali da naprave koristeći ,,magija" za jedno i ,,magika" za drugo ali ne znam je li to dovoljno zaživelo da ga koristim bez objašnjenja?



Elem, Zatanna se u ovom stripu, dakle, nakon nećkanja i želje da ostane u nekom svom malom svetu i doživotno bude smalltime mađioničarka za uglavnom ne mnogo zainteresovanu publiku, prvo susretne sa demonom a onda zatekne i usred napora dve suprotstavljene škole (klana) osoba-koje-koriste-magiju da je privuku svaki na svoju stranu i, pretpostavka je, iskoriste za trijumf u sukobu, a sve uz argumentaciju da je Zatanna jedinstveno moćna i da mora da pronađe u sebi odgovornost za korišćenje moćne magije. Ona to ne bi, ali pre svega ne bi da bude alatka u tuđim rukama pa bude ovde malo bežanja i skrivanja dok se traga za sopstvenim, jelte, identitetom i ambicijama. Pojavi se i John Constantine koga Mariko Tamaki piše prilično uspešno, dajući mu jedan ,,mekši", senzitivniji karakter od surovog, ciničnog, britanskog streetwise kodiranja koje mu kanonski pripada, ali mu to ovde i sasvim lepo stoji. Zatanna do kraja, naravno, nalazi sebe, ili makar esencijalni deo sebe, razrešava konflikt koji ju je držao u depresivnoj neodlučnosti tolike godine, prevazilazi traumatsku ukočenost i počinje proces zalečenja.

I to je napisano, pa, korektno, ali ne nužno SJAJNO. Tamakijeva je vrlo solidna na mikroplanu, sa brzim, energičnim dijalozima i relatabilnim reakcijama likova na vrlo, jelte, ekstraordinarne okolnosti u kojima se zatiču. Takođe, likovi su SIMPATIČNI, čak i negativnije kodirani među njima, i imaju karaktera. Problem nastaje na nekom višem nivou, delom jer je sama struktura priče predvidiva i klišeizirana – ali ovo i ne bi bio problem da je egzekucija u mehaničkom smislu bolja – a delom jer, pa, baš ta egzekucija malo škripi.

Ne MNOGO. Ne FATALNO, ovo je i dalje pitak, čitljiv, zabavan strip, ali on ipak ne uspeva da umakne baš sasvim problemu što ga ima mnogo drugih stripova koji se bave magijom a to je to, kako već rekosmo, odsustvo čvrstih pravila kako magija funkcioniše i improvizovanje u prostoru koji nema jasne granice. Neki scenaristi su svesni ovog problema i naprave takođe svestan napor da ga reše – Neil Gaiman* u ranim epizodama Sandmana, Jamie Delano i Garth Ennis (pa i Paul Jenkins) u Hellblazeru, čak i srazmerno nedavno Ram V u Justice League Dark – a neki ne. Mariko Tamaki ovde kao da pravi taj napor, uvodeći prvo previše pravila a onda do kraja ne poentira korišćenjem tih pravila. Strip, konsekventno, ima previše priče o tome da je ,,ukrasti tuđu magiju" ,,najjača magija", pa objašnjava da od toga ,,nastaju demoni", tvrdi da je ,,davanje magije drugome" ili nemoguće ili samo tabu itd. itd. itd. ali se do kraja ne raspetlja iz ovoga, niti postavi nekakvu ujedinjujuću teoriju magije koja bi makar čitaocu pomogla da postavi svoje hipoteze o tome šta se dešava i kako stvari funkcionišu (i da se svađa sa drugim čitaocima na internetu o tome). Sve to a da naravno, ovaj strip, koristeći svoj Black Label status, ne ulazi ni u kakav odnos sa onim kako magija ,,kanonski" funkcioniše u DC-jevom glavnom univerzumu. Što mu se za sada može, ali ako ,,ova" Zatanna ,,zvanično" bude unapređena u ,,pravu" Zatannu u glavnom univerzumu, biće tu belaja.
*hrk, pljuc



Dakle, sa te strane, Tamakijeva nije uradila nekakav SAVRŠEN posao ali Tamakijeva je uradila apsolutno SAVRŠEN posao na jedan drugi način. Naime, kako rekoh, Javier Rodriguez je crtač koga ne treba traćiti na ,,obične" narative. On će UMETI da nacrta i scenu u kojoj likovi samo stoje i pričaju ali to ume da nacrta i bilo koji drugi crtač što radi za DC. Ako ste za crtača dobili Javiera Rodrigueza a ne dajete mu scenario u kome on iz table u tablu radi stvari strašne začudnosti i neshvatljivo višeznačne grafičke i kolorne simbolike, onda ste fejlovali na svom glavnom zadatku. A Mariko Tamaki ovde nije fejlovala i Zatanna: Bring Down the House je strip apsolutne grafičke raskoši od prve do poslednje strane.

Čak i ,,obične" scene, kao što je Zatannino buđenje iz sna u prvoj epizodi, ćaskanje sa zečevima u kavezu u sobi pa onda izlazak na trčanje po drumu što ide kroz pustinju Nevade, da bi se posle vratila do centra grada su prepune vatrometa. Zatannina soba je u Rodriguezovoj interpretaciji mesto prepuno scenskih rekvizita i ispunjeno (scenskom) magijom od zida do zida: plakati sa Zatannom u mrežastim čarapama, sjajnom fraku i sa cilindrom na glavi, karte, na stolu, kristalna kugla na stočiću sa prekrivkom od crvene čoje pored zida, tabla za bacanje noževa sa sečivima zarivenim oko ljudske figure – ovo je mesto na kome magija spava i odmara i posle njega je pustinja Nevade, sa svojim ekstremno niskim horizontom i brutalnim osvetljenjem, mesto na kome su senke PRIRODNA pretnja a posle toga je Vegas Strip mesto na kome veštačko osvetljenje i gomila glamura* tvore, jelte, ,,magične" prizore i to su naprosto fantastični kontrasti. A tek onda počinje PRAVI deo stripa.
*još jedna od reči za magiju 



Rodriguez je crtač koji, reklo bi se, posle skoro trideset godina profesionalnog rada u industriji, i dalje sebi ne dozvoljava da nacrta tablu koja će biti tek korektno prenošenje vizuelne informacije. Ili makar ne u projektima kao što su ovi koje crta poslednjih godina, gde nije nateran da radi u grafičkom i pripovednom modusu koji je uspostavio neko drugi niti je pritisnut brutalnim rokovima. Utisak je da on želi da čitaoca iznenadi, oduševi ili šokira sa svakim okretanjem stranice, i da će smatrati da je fejlovao ako se to ne desi pa su njemu i ,,obične" scene pravi vatromet ideja, eksperimenata (koji su, jer je u pitanju genije, praktično uvek uspešni) i inventivnih korišćenja linije, boje, osvetljenja.

Rodriguez je jedan od retkih savremenih crtača i kolorista koji može da radi praktično bez ikakvog teksturiranja i da to izgleda ne samo dobro nego i savršeno. Čak su mu i senčenja minimalna i najveći deo njegovih tabli otpada na ,,ravne", neprekinute površine iste boje i bez detalja. Ali je na tim tablama svaka linija BAŠ tamo gde treba da bude – dakle u pitanju je perfektan CRTAČ – a onda se svetlom on bavi velikim delom kroz kolor i tu drži velikom broju svojih kolega apsolutni masterklas.

Ponovo, na papiru ovo ne bi trebalo da radi, ili makar ne bi trebalo da radi tokom celog stripa: Rodriguezove boje gotovo da uopšte nemaju gradijente, svaka osvetljena površina je osvetljena jednako po celoj površini a sve koje su u senci su jednako u senci, ali sve to izgleda FANTASTIČNO i umesto ,,ravne" neuverljive imitacije života naše oko vidi BOLJI život od pravog života, bolje svetlo od pravog svetla. Kontrasti su mu SNAŽNI i kada na slici vidite crno, to je CRNO. A tonovi su mu smeli, jarki i često ih na tabli ima toliko da, ponovo, ne bi trebalo da ovo sve zajedno funkcioniše, trebalo bi da izaziva haos i disonantno sudaranje boja, ali se to nikada ne događa.

Svojim perfektnim komponovanjem slika, ali i postavljanjem tabli tako da su čas modni crtež, čas pastiš evropskih plakata od pre stotinu i više godina, čas crtež u kome nema mnogo samog crteža a konture nam se sugerišu negativnim, belim prostorom omeđenim bojama, Rodriguez izlaže čitaoca stalnom baražu začudnog i divnog, daje mu simbole tamo gde očekuje predmete i vice versa i drži ga u svetu koji je sklopljen od magije i kolektivnog nesvesnog da na svakoj tabli ostane mnogo duže nego što je standard za bilo koji strip i na kraju ostane u tom svetu dugo nakon zaklapanja korica.

A ako još dodam da je letering radio onaj najbolji u celoj industriji, dakle, Hassan Otsmane-Elhaou, a koji svaku liniju dijaloga i svaki zvučni efekat čini osobenim i pravi vam, praktično saundtrak––– za strip onda znate: Zatanna: Bring Down the House se mora pročitati i posedovati. Ne prihvatam opravdanja. Amazon će vam kolekciju prodati ovde.

U preobilju ponude japanskog stripa koji nam štedro na raspolaganje stavlja beogradska Čarobna knjiga serijal Muzej autora Ryôsukea Tomoea je odličan izbor ako hoćete da testirate stvari kao što su kvalitet hartije, štampe, prevoda ili poveza ovih izdanja, ali i generalno ako niste sigurni da li su te mange uopšte za vas i ima li u njima nečega što može da zainteresuje odraslu, nominalno ozbiljnu osobu. Klinci, naravno, već znaju šta vole i za njih Čarobna knjiga ima Oštricu besmrtnika, Moju lutku za oblačenje,  Oblik glasa, Čeličnog alhemičara...



No, vi ste možda osoba koja smatra da ima rafiniraniji ukus i koju puke šonen mange za adolescente i nikada sazrele otaku gubitnike ne mogu da zadovolje. Takođe, možda imate posao, porodicu i toliko malo slobodnog vremena da bi uletanje u serijal koji ima petnaest kolekcija ili neki sličan, zastrašujuće visok dvocifreni broj delovalo kao naprosto nepristojna ponuda. U upravo TAJ brisani prostor uleće Muzej, kao strip koji se zapravo može iščitati u celini za jedno veče i koji se bavi ozbiljnijom tematikom, baštineći deljene tradicije policijskog procedurala, trilera o tematskom serijskom ubici i, naravno, dobrog starog horora. Nota bene: kada kažemo ,,horor" ovde pre svega mislimo na njegovu patološku varijantu sa elementima ekstremnog sadizma, prikazima ili sugestijama amputacija, kanibalizma, seksualnog nasilja, nasilja nad decom, dehumanizacije... Ovo nije seksi gotski horor ili prijatna BDSM fantazija već strip koji ide na to da izazove mučninu dajući nam portret zastrašujuće doslednog, metodičnog narcisoidnog psihopate, i udara tamo gde smo najslabiji: na žene i decu.

Ryôsuke Tomoe je autor koga svet u principu i poznaje samo na osnovu ove mange. Rođen 1983. godine on je u japansku strip-industriju ušao na osnovu kraće priče Devojčica i ubica koju je objavila Kodansha u nekom od svojih magazina 2009. godine. Za ovaj pesimistični, nasilni narativ o profesionalnom ubici koji pronalazi svoju savest suočen sa ljudskom surovošću Tomoe je dobio nagradu koju Kodansha dodeljuje mladim manga-autorima što tek treba da budu otkriveni. Ima naravno neke ironije u tome da je ova nagrada nazvana po velikom mangaki Tetsuyi Chibi koji je najpoznatiji po optimističnim, često sportu okrenutim stripovima za decu a da je Tomoe negde na sasvim suprotnoj strani i da njegovi stripovi traže – i uglavnom pronalaze – ono najgore u ljudima i zatim ga sporo, metodično prikazuju čitaocu.

Muzej (odnosno Myūjiamu, ako preferirate romanizovani japanski original) je izlazio u Kodanshinoj nedeljnoj publikaciji Weely Young Magazine 2013. i 2014. godine i uz najbolju volju koju sam imao i najveće napore koje sam uložio, nisam uspeo da pronađem podatak o tome da li je Tomoe ikada nakon ovog serijala uradio neki drugi strip. Ni jedan uobičajeni izvor informacija o mangakama na Engleskom ili Japanskom nema ni traga nekom njegovom kasnijem radu pa moramo da pretpostavimo da se autoru dogodilo ili nešto mnogo dobro – na primer da su ovaj strip i njegove adaptacije zaradile toliko para da je mogao bezbrižno da se penzioniše i napusti rudnike japanske strip-industrije za vjeki vjekov – ili nešto mnogo loše – tipa, uhvaćen sa džointom u džepu – zbog čega mu je povratak u entertejnment biznis zauvek zabranjen. Gde god da je, nadamo se da je dobro i da mu je bolje nego nama.



Činjenica je da je Muzej bio prilično uspešan i nakon magazinske serijalizacije imao vrlo pristojan knjižarski život u tri kolekcije – koliko ih ima i izdanje Čarobne knjige – koje su vrlo brzo prevedene na Engleski a onda i na nekoliko drugih zapadnih jezika i Muzej je dobio solidnu distribuciju i sledbeništvo u Evropi i SAD. Kako je nekakva idealna trajektorija za mangu da ,,prave" pare zaradi u bioskopu i na televiziji, tako je i Muzej vrlo brzo dobio novelizaciju, pa filmsku adaptaciju i kratku televizijsku seriju, i to sve 2016. godine. Film je režirao Keishi Otomo koga možda znate po brojnim manga adaptacijama (radio je više Rurouni Kenshin filmova), a glavnu ulogu je dobio popularni Shun Oguri koga sam ja voleo još u Miikeovom Crows Zero a koji je u i pre toga a i posle toga nakupio baš MNOGO manga adaptacija u svojoj profesionalnoj biografiji.

Štaviše, kad znate da je Shun Oguri odabran da u filmu igra ulogu policijskog detektiva po imenu Hisashi Sawamura, teško je da već i u samom stripu ne vidite njegove crte u Sawamurinom liku, kao da je Tomoe planski išao na strip koji će lako dobiti filmsku adaptaciju i za tu adaptaciju kastovati Ogurija u glavnoj ulozi.

A što je onda i dosta dobar šlagvort da kažemo kako je Muzej vrlo pristojan strip u okvirima koje je njegov autor odabrao (dakle u tom trouglu istražnog procedurala, trilera i horora) ali da je njegova fatalna falinka to da je izrazito, možda čak i agresivno neoriginalan, kao da je autor toliko hteo da ide na sigurno da se nije usudio da mrdne izvan ideja i rešenja koje su pre njega drugi već testirali i pokazali kao uspešna, kako na stripu, tako i na filmu i televiziji. Naravno, ovo ne mora da bude zaista fatalan nedostatak Muzeja, pogotovo za čitaoca kome ovo može biti jedna od prvih mangi-za-starije sa kojima dolazi u kontakt. Tomoe ovde svakako radi jednu sigurnu, autoritativnu pokaznu vežbu kako se prave ovakve stvari, kako se gradi saspens, kako se glavni junak voza – zajedno sa čitaocem – od strane dijaboličnog kriminalca koji uživa u tome da psihološki muči svoje žrtve i time potvrđuje svoju superiornost, kako se, konačno, stiže do katarzičnog finala koje za sobom ostavlja mučan ukus u ustima, ali, još i gore, pitanja šta se STVARNO dogodilo.



U osnovi, Muzej je priča o policijskom odredu koji pokušava da uhvati serijskog ubicu sa vrlo komplikovanom temom. Započinjući, kao i mnogi slični procedurali, scenom na kojoj se ubistvo već desilo i policijski službenici isleđuju poprište zločina, Muzej svoj dominantni ton i atmosferu postavlja manifestno i bez mnogo predigre, tako da rastera vikendaše i sačuva samo posvećene horor-frikove među čitaocima. Zapravo, u ,,predigru" se može računati prvih nekoliko tabli na kojima vidimo kako pomenuti policijski detektiv Hisashi Sawamura prilično dosledno i često zapostavlja svoju porodicu za račun svog posla. Nije da mu je to drago ali osećaj dužnosti i jedna prkosna stoička superiornost koja ga prožima jači su od prekora supruge* i suza malog sina koji ne razume zašto tata nikada nema vremena za njega. No, i suprugi je, vidimo to u tom otvarajućem flešbeku, svega dosta pa ona uzima dete i muža napušta, samo da bi on par tabli kasnije počeo da radi na izuzetno mučnom slučaju ubistva gde je NEKO vezao ženu (ne njegovu, neku drugu ženu) i pustio gladne pse da je izujedaju na smrt.
*kuriozitet za ljubitelje japanskog gejming serijala Ryu Ga Gotoku, odnosno Yakuza/ Like a Dragon, kako ga mi na zapadu najpre znamo, je da se Hisashijeva supruga zove Haruka Sawamura, dakle, identično kao usvojena ćerka Kiryua Kazume u ovim igrama. Nemam neko veliko objašnjenje za ovo sem pretpostavke da je Tomoe, kao i svaki čovek od ukusa, voleo rane Ryu Ga Gotoku igre.

Muzej, dakle, nije nešto što čitate samo da se ,,zabavite" i on je sastavljen gotovo u potpunosti od mučnih elemenata. Hisashijeve kolege povraćaju na sceni zločina a u službi nema mnogo empatije za ljudi koji nemaju stomak za gadosti koje ovaj rad podrazumeva. Uostalom, počinilac ne daje policajcima previše vremena da sede i teoretišu o tome kako je ovako grozno ubistvo isplanirao i počinio a da nije ostavio nikakav trag iza sebe, nastavljajući svoj krvavi pir tako što će u kratkom vremenskom razmaku ubiti još nekoliko osoba na sve groznije i, ako je ta reč uopšte adekvatna, maštovitije načine. Takođe, on očigledno ne pokušava da baš sve tragove koji bi do njega vodili zametne, ostavljajući policiji dovoljno indikatora da se radi o jednom čoveku koji je sve ovo učinio, štaviše, ispisujući poruke kojima objašnjava kako se koja kazna za koju od njegovih žrtava zove.



Isprva je ovo za policiju sasvim zbunjujuće jer nema naizgled baš nikakve veze između žrtava – ovo su sve osobe različitih uzrasta, potpuno različitih socijalnih miljea i interesovanja – ali se onda u nekom momentu prepoznaje da među njima ipak postoji poveznica a koja se odnosi na učešće u poroti na suđenju kojim je mladi muškarac osuđen na smrt za patološki intonirano ubistvo devojčice. Hisashi Sawamura konačno ima trag i sada je samo pitanje da li će uspeti da izbalansira svoju lojalnu posvećenost profesionalnim obavezama sa svojim raspadajućim privatnim životom. Obrazac je ovde jasan i depresivno poznat: dok suprugu i porodicu tretirate kao podrazumevane, puni ste profesionalnog ponosa što istrajavate na poslu i više nego što je zdravo. Onog trenutka kada izgubite to uporište porodice i osobe koja vas podržava iz najveće blzine, osećate se izgubljeno i čak ni svoje profesionalne uspehe  više ne doživljavate kao jasno samopotvrđivanje.

Ovo će Hisashija povesti prilično džombastom stazom kršenja pravila službe i nestandardnih metoda istrage, pogotovo kada postane jasno da ubica može da ugrozi i njegov lični prostor. Strip onda negde oko polovine prestaje da bude klasičan detektivski procedural i pretvara se u čist horor-triler sa patološkim, enigmatičnim ubicom u središtu i glavnim junakom čija se ne samo profesionala već i ljudska fasada sve više nagriza i ruši u suočenju sa nezamislivo jakim zlom što prebiva u dubinama ljudskog srca.

Muzej je, kako več rekosmo, vrlo neoriginalan narativ, pun isprobanih rešenja iz drugih mangi, filmova, romana. Onda i taj njegov žanrovski pivot na sredini, iako izveden spretno, ne donosi dovoljno jak estetski skok da bi čitalac bio zatečen. Utisak je najviše da smo prešli iz omaža Fincherovom Seven u omaž filmskom serijalu Saw, sa nekim elementima koje će ljubitelji japanskog stripa umeti da prepoznaju kao predloške drugih, starijih mangi (na primer Kadokawinog MPD Psycho a koji je imao televizijsku adaptaciju u režiji već pomenutog Takashija Miikea). Drugim rečima, samo malo iskusniji čitalac će vrlo teško biti iznenađen bilo čime u ovom stripu i to je objektivno njegov najveći nedostatak.

Tomoe priču vodi solidno ali teško je u njoj pronaći nekakvu originalnu inspiraciju. Štaviše i ta promena žanra na sredini bi mogla biti rezultat pre svega prikupljenog fidbeka od strane čitalaca – onako kako je to u manga industriji standard – tokom magazinskog izlaženja, gde je možda prepoznato da publiku više interesuje sam ubica i njegova devijantna ličnost a manje je privlače policijski rad i detektivske procedure. Štaviše, strip na samom svom početku dosta eksplicitno sugeriše da su ubistva izvedena kao činovi vigilantizma, dakle, vaninstitucionalnog deljenja pravde (ili osvete), ali ovaj element kasnije biva napušten zarad drugačije motivacije ubice pa nije nerazumno spekulisati da je Tomoe imao jednu priču u glavi na početku a onda usput morao da sklopi drugu kada je video šta se publici zapravo najviše dopada.



Muzeju takođe možemo zameriti i spor tempo, mnogo dekompresije u pripovedanju, često ponavljanje scena, i dok ovo jeste nekakva generalna odlika medijuma o kome pričamo, najbolji manga-serijali umeju da takve stvari rade ekonomičnije i elegantnije. Kod Tomoea je sve to pomalo mehanički.

No, makar je na grafičkom planu ovo VEOMA siguran rad. Tomoe crta u realističnom stilu seinen drame, bez mnogo stilizacija, radeći jedan ,,televizijski", na momente skoro dokumentaristički prikaz policijskog posla a kasnije i prilično kvalitetnu horor-akciju koja ipak zadržava taj ton dramatičnog, ozbiljnog, realističnog. Likovi su mu karakterni a bez upadanja u karikiranje a lejaut tabli često zanimljivo dinamičan i kadar da kreira kvalitetnu atmosferu ili energičnu akciju. Ako imam ikakvu zamerku na grafizam ovog stripa to bi najpre bilo na ime činjenice da on povremeno ima naprosto previše teksta na tablama, koji onda opterećuje crtež, ali ovo je objektivan problem koji imate kada prevodite slikovno pismo, kao što je kanđi koji dominira mangama, pismom koje za svaki glas mora da ima poseban karakter.

Tomoe je svakako u ovom stripu na vrhuncu svojih grafičkih sposobnosti a što vidimo i na osnovu dva druga njegova, kraća stripa dodata ovim kolekcijama. Druga kolekcija ima na kraju taj njegov prvi profesionalni rad o plaćenom ubici i devojčici i ovo je korektno nacrtan strip, ali sa decidno manjim opsegom emocija i ekspresija kod likova. Naravno i sama priča je grublja i, ako je moguće, još VIŠE klišeizirana od Muzeja. Treću kolekciju zatvara narativ o tri najbolja prijatelja koji pred kraj srednje škole idu na izlet a onda se u šumi dešava nešto strašno i njihovo prijateljstvo dolazi na ozbiljnu kušnju. Tomoe ovde crta atmosferično i ulazi dublje u imaginarijum folklorne strave – a da istovremeno ima i eksplicitan shout out za Capcomov igrački serijal Resident Evil – i mada je sama priča ponovo veoma klišeizirana i predvidiva, grafički i artmosferički se radi o vrlo sigurnom projektu.

Muzej je, u celini dobar strip. Neoriginalnost mu jeste značajna zamerka – od najboljih japanskih autora prosto očekujete da će uz sav rad baziran na poznatoj matrici uložiti ekstra napor da naprave nešto svoje i originalno – ali za čitaoca koji želi da pročita dobar patološki triler, propati uz policajca koji je jednim solidnim delom sam kriv za svoje patnje i bude fasciniran ubicom koji nosi (opet prilično stereotipnu) masku žapca kad radi to što radi, ovo je vrlo pristojna ponuda. Kolekcije direktno od Čarobne knjige možete naručiti na ovom mestu ili otići do najbliže knjižare ako ste jedna od tih osoba, a ako ste bez para ali znate Engleski PLUS imate internet-konekciju, Kodansha vam ceo serijal velikodušno daje na čitanje na svom sajtu. Prijatno.

Prošlogodišnji Marvelov sezonski krosover, osmodelni One World Under Doom je svoju kolekciju dobio početkom Februara ove godine pa sam onda zgodno iskoristio ovu priliku da obnovim gradivo i sednem da konačno napišem prikaz koji je, realno, trebalo da publikujem još jesenas. Eh, lenjost-ludost. U svakom slučaju, One World Under Doom je definitivno jedan od boljih godišnjih DOGAĐAJA koje je Marvel imao u poslednjih par, pa, decenija, sa dosta pozitivnih strana u pogledu tematske jasnoće, narativne čistote, jedne ipak svedenosti konteksta koja dopušta da se filozofske i karakterološke poente stripa prepoznaju i obrade a da ne budu bespomoćno zatrpane neprebrojnim podzapletima, sajdkvestovima i obavezom da se strip razreši kroz akciju (a što se, da ne bude zabune, svejedno na kraju dešava, ali ne nauštrb karaktera). No, sa neke recimo negativnije strane, One World Under Doom je i strip koji pokazuje ograničavajuće elemente ovog formata i njegova tema, interesovanje za likove i njihove karakterizacije i generalna filozofska diskusija u centru ovog narativa bi, mislim, bili bolje usluženi unutar drugačijeg stripa, nekog i dalje superherojskog i nošenog od strane nekih od istorijski najvažnijih Marvelovih likova ali možda izmeštenog iz samog centra glavnog toka, slobodnog da ode dalje u svojim eksploracijama politike kao ,,umetnosti mogućeg", manje sputanog uredničkim ediktima i jednom ipak rigidnom pripovednom karoserijom u koju je morao da se smesti.



Kada sam prošlog leta pisao o aktuelnom serijalu Fantastic Four, hvalio sam njegovog scenaristu Ryana Northa na sva usta baš jer je uspeo jedan vrlo tradicionalan, pa i po nekoj inerciji vrlo konzervativan strip o ,,porodici naučnih heroja" da učini ponovo svežim, inventivnim i uzbudljivim. North je tradicionalni format i teme, jezik i ton uspeo da u dovoljnoj meri rekonstruiše a onda u dovoljnoj meri postmodernistički iskomentariše da novi Fantastic Four bude zaista NOV, a klasične zaplete sa očiglednim korenima u naučnofantastičnim radovima pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka učini aktuelnim na ime njihovog ozbiljnog tretmana, pažnje posvećene karakterima i njihovim rešenjima za velike pretnje koja nisu uvek nužno bila iz ,,it's clobbering time" kataloga.

Utoliko, to da je North postavljen u pilotsko sedište za One World Under Doom jeste bilo u startu intrigantno. Doktor Doom, diktator iz male istočnoevropske države i istorijski jedan od najvećih protivnika Fantastične četvorke, narcisoidni megaloman sa stalnim planovima da zavlada čovečanstvom i planetu učini u potpunosti svojom, ali istovremeno i autentično plemenita osoba sa neobičnim ali doslednim etičkim kodom – ovo je tip karaktera upravo podesan za Northovu analizu i vivisekciju. Doom nikada nije bio čisto ,,chaotic evil" lik, kao neki drugi Marvelovi negativci (nedavno pominjani Red Skull, ili, na primer, Purple Man) i u najboljim stripovima, borba protiv Dooma je bila pre svega sukob na konceptualnom planu, filozofska debata u kojoj ste na kraju zaista morali da pobedite pre svega argumentima a tek onda snažnom desnicom da bi se pobeda zaista računala. Nije, dakle, neko preveliko iznenađenje da je kada je One World Under Doom počeo, jedan deo čitalaca po internetu započinjao diskusije rečenicom ,,ne vidim na koji je način Doom ovde negativac". A što je, mislim, znak da je North veoma dobro prepoznao Doomovu srž i veoma uspešno prezentovao Doomovu perspektivu u diskusiji o tome kuda čovečanstvo može da ide, kuda on misli da TREBA da ide i koja je cena takvog progresa prihvatljiva za celu planetu.



North je ovde, naravno sasvim svesno, radio unutar jednog potpuno poznatog formata. Veliki deo Marvelovih sezonskih krosovera poslednjih par decenija priča u osnovi istu priču: moćan čovek, grupa ljudi, organizacija ili u ekstremnim slučajevima čitava rasa odlučuje da osvoji planetu Zemlju, čovečanstvo stavi pod kontrolu i, tvrdeći da je u perspektivi ovo dobro i za samo čovečanstvo, uvede represivnu vlast koja tipično ograničava brojne danas podrazumevane slobode a neke resurse za koje smatramo da pripadaju ,,svima" (u nekim slučajevima doslovno živote) koristi za sopstvene ciljeve; zemaljski heroji su prvo poraženi i ne mogu da adekvatno odgovore na superiornu silu koja uvodi novi poredak, ali se do kraja pregrupišu, uglavnom otkriju neku tajnu slabost protivnika, a koja je često istovremeno i moralne i logističke prirode i ovo iskoriste za jedan odsudni, sve-ili-ništa-braćo juriš kojim, uz nezanemarljive žrtve uspevaju da zbace tiraniju i vrate planetu Zemlju u stanje standardnog status kvoa nesavršene vladavine prava, nestabilnih građanskih sloboda, proklamovane ali često ugrožene ravnopravnosti.

One World Under Doom je sve ovo što sam nabrojao, ali njegova diferencija specifika jeste u tome da u svom centru ima jedan zaista višeslojni, kompleksni lik koji centralnu diskusiju stripa dobar deo vremena čini autentičnijom od onog što je prosek za ovakve krosovere i po tome se ova priča ipak izdvaja. Ko me čita dovoljno dugo zna da sam se pre nepune decenije prilično negativno izrazio o, recimo, Spencerovom Secret Empire koji je, detalji na stranu, imao veoma sličan koncept u svom središtu (,,šta ako nacisti zavladaju Amerikom?"), a ovo je bio strip napisan od strane čoveka čiji je životni poziv pre nego što je postao strip-scenarista bukvalno bio ,,profesionalni političar".  A što, vidimo, nije garantovalo kvalitetnu političku raspravu u formatu superherojskog stripa. Ko me čita još duže, možda se priseća mog skandalizovanja nad krosoverom Fear Itself, objavljenim za pokojni UPPS, a ovo pominjem jer je to pisao jedan od meni najomiljenijih američkih strip-scenarista iz poslednjih dvadeset godina, Matt Fraction, a koji je pre toga imao odličan rad na tekućem serijalu Iron Man – ovo pominjem kao podsećanje da to što je neko maštovit i osoben autor ne znači da će unutar rigidne, vrlo urednički kontrolisane forme kao što je godišnji DOGAĐAJ produkovati išta iole kvalitetno.

North je, naravno, za One World Under Doom na svojoj strani imao neke veoma dobre saradnike, kako je i običaj za ovakve događaje. Brazilski maestro R.B. Silva na crtežu, meksički mag David Curiel na kolorima i američki, er, virtualni kaligraf Travis Lanham na leteringu obezbeđuju produkcijske kvalitete za One World Under Doom kakvi se podrazumevaju za strip koji treba da bude šoukejs za mejnstrim superherojštinu gde će Marvel s pravom moći da kaže ,,evo, imamo da vam ponudimo prvorazredni akcioni spektakl PLUS ozbiljnu filozofsku diskusiju o etici društvenog uređenja." Silva ovo radi jednim vrlo čistim, vrlo ,,digitalno procesiranim" stilom, sa ekstremnom – skoro kliničkom – disciplinom u linijama, senčenjima, konturama, ali kompozicije su mu odlične, pripovedanje vrlo efikasno (,,filmsko", ako hoćete, ali u najpozitivnijoj konotaciji odličnog tempa i osećaja za detalj i ono što je važno u svakom sukcesivnom kadru, bez pretrpavanja i nejasnih kompozicija), a onda Curiel svojim kolorima ovaj strip EKSTREMNO oživljava, dajući mu vibrantnu, futurističku atmosferu. I Lanham se u leteringu jako dobro uklopio u Silvine kompozicije, često ubacujući zvučne efekte kao integralni – pojačavajući – deo same kompozicije (a da to ne izgleda ,,stripovski" cheesy), ali Curielova paleta, njegov rad sa osvetljenjem i digitalnim efektima, već i to da je preovlađujuća boja u stripu prepoznatljiva nijansa zelene koju podsvesno vezujemo za Doomov plašt, a koja se pojavljuje u pozadinama, pa i u zvučnim efektima, znači da je kolorista u zaista presudnoj meri doprineo da čitalac, i bez potrebe da mu se mnogo objašnjava, oseća da zajedno sa likovima živi u svetu u kome je Doom sveprisutan.



Prethodni Marvelov sezonski krosover bio je Blood Hunt, storija o vampirskoj revoluciji na planeti Zemlji koju će, uz mnogo muke, superheroji na kraju osujetiti i vratiti svet ljudskoj rasi (Mutantima, Inhumansima itd.). Jed MacKay je ovo uradio kao jedan prilično old school krosover, ne preterujući sa filozofijom i to je bilo sasvim čitljivo. Na kraju ovog stripa, kako je to i običaj, posejano je seme narednog DOGAĐAJA, a u formi činjenice da je baš Doctor Doom bio taj koji će dati presudni doprinos borbi protiv vampira i, karakteristično neskromno, na kraju proklamovati da je baš ON oslobodio planetu od pošasti, uspevajući tamo gde su superheroji fejlovali. Da bude nezgodnije, Doom je ovo postigao uspevši da ubedi sve-koji-se-broje, da je jedini način da se pobedi to da on dobije titulu (i moći) Vrhunskog čarobnjaka Zemlje, a koje mu je Doctor Strange nevoljko prepustio, računajući da uvek postoji sutrašnjica u kojoj se možete rvati sa Doomom ako treba, ali da sutrašnjica neće doći ako se svet ne oslobodi ovih rkhmdtjenih vampira.

One World Under Doom je onda prikaz toga kako će Doctor Doom, sasvim predvidivo, iskoristiti svoje novostečene – i izvanredno velike – magijske moći da svoju diktatorsku vlast, kako i naslov stripa sugeriše, proširi na čitav svet. Strip počinje Doomovim obraćanjem čitavoj populaciji planete da bi, nakon tipično pompeznog uvoda gde će čovečanstvo kritikovati za njegovu koruptivnost, neefikasnost postojećih oblika vlasti, žalosne nesavršenosti ljudske prirode itd, objasnio kako je samo moć jednog, prosvećenog i korupciji nesklonog vladara ono što može da spase Zemlju i ljude na njoj, te da su se ranije tog jutra svetski lideri svi do jednog složili da Dooma priznaju kao vladara planete i da je od ovog trenutka na dalje, praktično čitava planeta Zemlja samo ekstenzija njegove matične države Latverije.

North ovaj govor piše vrlo efektno jer Doom, iako i dalje zvuči kao pompezni narcis, pravi neke tačne i nesporne poente o nejednakosti, neravnopravnosti, nepoštovanju onoga za šta su se svi nominalno složili da je minimalni standard kvaliteta života ispod kog se ne sme ići. On je u ovom trenutku refleksija harizmatičnih demagoga iz našeg sveta koji dolaze sa pozicija moći i establišmenta a koji pritom mrze regulativu i mehanizme ograničavanja moći za račun građana, i drže govore o elitama što su izdale malog čoveka i vraćanju dostojanstva tom čoveku. Doom ovde nije Trump, odnosno nije samo Trump, već svaki populista koji se pojavio na planeti u poslednjih stotinu godina, idući unazad sve do Mussolinija i Hitlera.

I njegov nastup jeste efektan, pogotovo jer na svojoj strani ima tu magijsku moć koja mu dozvoljava da onda populaciji planete kaže i to da u njegovog Latveriji niko neće biti napušten i da uvodi samo dve ključne promene u funkcionisanje društva: jedna je zabrana ratovanja između nacija a druga neograničen i besplatan pristup univerzalnoj zdravstvenoj zaštiti i isti takav pristup obrazovanju sve do i uključujući postdiplomske studije, za svakog ko to želi.



Ovo, naravno, zvuči vrlo primamljivo, pogotovo jer vladar naglašava da će nacionalne vlade i dalje imati suverenost na svojim teritorijama, samo uz obavezu pridržavanja dve navedene politike, i da se svakodnevni život stanovništva zapravo neće promeniti (sem na bolje). Ovo je, naravno, na prvi pogled veoma udaljeno od stereotipnih percepcija totalitarnih društava u kojima caruju cenzura, prismotra i uniformisanje govora, mišljenja, izgleda, pa onda i narod, u reakcijama, zapravo zvuči mnogo pozitivnije nego što biste očekivali od ljudi kojima je saopšteno da su upravo postali vlasništvo izuzetno moćnog diktatora.

Northova antiutopija je zanimljiva i intrigantna baš zato što obećava da će građanin imati sve benefite koje su obećavali old school kolektivistički sistemi kasnije razobličeni kao totalitarne diktature – komunizam i fašizam – zajedno sa svim pogodnostima modernog potrošačkog društva. Na početku vidimo kako Doom odmah, preko svojih Doombotova, u zametku skrši pokušaj ustanka koji priprema vojni vrh jedne od nacija, ali Doom ne uvodi nacionalističke rituale pevanja himne Latveriji i vođi u škole i fabrike, ne gasi Tik Tok ili popularne talk show emisije, ne smeta mu da narod i dalje gleda rijaliti televiziju ili snima pornografiju, njegova diktatura na početku mnogima izgleda kao ono što su imali do tada, ali uz značajno apgrejdovan pristup zdravstvu i školstvu. Žrtvovanje delića apstraktne slobode u tom momentu izgleda kao sasvim fer trgovina.

Osim, naravno, američkim superherojima koji imaju istoriju borbe protiv Dooma i koji još ne znaju kako ali znaju da ovo što Doom radi JESTE loše. U suštinskom filozofskom smislu, ali i u nekom praktičnom smislu gde će se pokazati da postoji skrivena cena tog blagostanja koje građani u početku nisu svesni.

North centralnu raspravu ovog stripa – ,,zašto je demokratija* bolja od fašizma**" – vodi prvo kroz pokušaje američkih superheroja da pokažu Dooma kao neiskrenog slatkorečivca koji naprosto laže o pravoj prirodi svoje vlasti i koji iza fasade blagostanja krije neinstitucionalizovanu, golu represiju, a onda, kada to ne uspe, kroz napor da se Doom razobliči kao narcisoidni egoista za koga nije bitno šta radi već to da je motivacija zbog koje to rad sebična i ultimativno ne zasnovana na istinskoj empatiji za građane i čovečanstvo.
*nesavršena, nezgrapna, često samo polovično funkcionalna
**čak i kad blagostanje nosi



Oba ova napora su neuspešna i North spretno i uverljivo pokazuje da ni istina ni humanost nisu vrednosti koje populacija nužno zahteva od lidera. Njegovo pisanje je didaktičko, ali organsko i ono se ne oslanja na puko kopiranje ,,trampizama", ali ih uspešno sažima i plasira u uverljivim, za Marvelov univerzum, formama koje čitalac prepoznaje kao ,,stvarne". Recimo, kada se u stripu pokaže da je Doom čitavu jednu situaciju u kojoj se pokazao kao mudar, odmeren državnik i potencijalni konflikt zaustavio bez žrtava a svoje protivnike ubedio da mu se pridruže, zapravo inscenirao i da je populaciji prikazao potpunu fabrikaciju koja ni u detaljima ni u celini nije istinita, njegova ,,odbrana" pred narodom je razoružavajuće prosta i neposredna: da, lagao je, ali na kraju dana pobijeni su samo loši ljudi (doslovno kaže da su u pitanju nacisti i rasisti koje superheroji nisu uspevali da reše još od Drugog svetskog rata) a njegova laž je donela mir i saradnju. I ovo mu, neiznenađujuće, unapređuje rejting.

Ovaj tekst kucam u sedmom danu američko-izraelskog napada na Iran, nečega što su mnogi bili skloni da – i pre nego što se desilo – obeleže kao ,,zvanični" početak Trećeg svetskog rata. Za to ćemo da vidimo, ali jeste notabilno kako Trump i njegova administracija praktično svakog dana kažu nešto drugo u pogledu povoda za napad ali i ciljeva koji se žele ostvariti, projektovanog horizonta trajanja rata, žrtava koje se očekuju. Sinoć sam na televiziji gledao kako ratnog veterana iznose sa sastanka jer je glasno govorio da američka nacija ne želi rat i da niko od Amerikanaca ne želi da ratuje. Američka nacija, u ovom momentu možda ne želi da ratuje – retko nacije to ZAISTA žele i lideri obično moraju da ih obrlate da bi se rat desio – ali ona ne reaguje posebno energično na činjenicu da Trump za svoj napad na Iran nije dobio ni zeleno svetlo u Savetu bezbednosti UN, pa čak ni odobrenje od svog Kongresa, a što je zakonski minimum u SAD. Videćemo da li će američka nacija da reaguje na rast cena goriva koji je tek počeo dok ovo pišemo, ali nije da su samo Amerikanci obamrli, umorni od konstantnog dotoka laži koje više niko ne stiže ni da isprocesuje, hipnotisani ,,harizmom" čoveka koji hvali sam sebe onako kako ga niko nije hvalio u životu. Mi živimo u gotovo identičnom simulakrumu i to da nismo još nikoga vojno napali (u ovom veku) je samo posledica objektivnih okolnosti, ne znak benevolentnosti našeg režima. Totalitarizam mora da ima neprijatelja protiv koga će se boriti da bi mogao da radi, a u Doomovom slučaju to su superheroji.

I čitalac ZNA, zna čitajući One World Under Doom, da će superheroji na kraju ipak naći proverbijalnu naprslinu u proverbijalnom Doomovom oklopu, da će na kraju razotkriti tajnu cenu koja se plaća za prosperitet što ga on ZAISTA obezbeđuje populaciji, da će ta cena biti previsoka za čak i pacifikovano stanovništvo i da će superheroji onda moći, nošeni pravičnim narodnim gnevom, da pobede Dooma. I North zna da čitalac ovo zna, ovakvi krosoveri uvek se tako završavaju i njegovo razotkrivanje Doomove strašne tajne je onda pre svega uslužne prirode i nema težinu nečeg neočekivanog što bi drami dodalo novi sloj značenja. Na kraju krajeva, ako je diskusija koja se vodi o tome zašto je demokratija bolja od fašizma, a demokratija makar nominalno sebe zasniva na ravnopravnosti, dok fašizam u svoju filozofsku srž ugrađuje diskriminaciju i zadate superiornosti i inferiornosti, onda je jedino pitanje na koje čekamo odgovor to koja će grupa u društvu biti diskriminisana da bi fašistička utopija funkcionisala. I North ovde ne nalazi posebno originalno ili iznenađujuće rešenje.



No, ono što on ipak radi dobro i zbog čega je One World Under Doom ipak natprosečno dobar DOGAĐAJ je da scenarista veoma dobro razume Dooma, svestan je njegove istorijski složene, višeslojne karakterizacije – koja potiče još iz najranijih Lee/ Kirby dana – pa ga onda ne svodi na PUKOG narcisoidnog psihopatu čija je volja za moć na kraju prosečnom čoveku opscena i odbojna i daje mu par epizoda u kojima će on pokazati i dubinu ali i fatalne nedostatke svog karaktera. I to je prilična vrednost ovog teksta. U sceni gde Doom Valeriji Richards, svom kumčetu – a koja je ćerka njegovog najvećeg neprijatelja, Reeda Richardsa, jednog od predvodnika Fantastične četvorke – pokušava da objasni zašto njegova vizija za svet ima veću vrednost od svih drugih vizija čitaocu postaje jasno da je Doom, uprkos svim svojim grandioznim proklamacijama u kojima podvlači svoju mudrost i odmerenost i distancira se od nedostataka ljudskog karaktera, zapravo i sam ima slepe mrlje u logici, emotivne potrebe da se ,,opravda" osobama koje je u svojoj percepciji fiksirao kao ,,validatore" svoje ličnosti itd. Utoliko, spektakularno finale u kome Doom pravi ogromnu grešku a koja onda dovodi do rušenja čitavog njegovog globalnog sistema nema političku već pre svega ličnu, karakternu dimenziju. I mada je to u filozofskom smislu možda manje ambiciozan zaključak od onog kome se čitalac nadao, on je dostojan samog Dooma koji je ovde autentično prikazan kao osoba-sa-nedostacima i, paradoksalno, čitaocu je bliskiji zbog toga.

Naravno, North ne propušta da u postskriptumu pokaže i da su neki od stanovnika Zemlje i dalje kivni na superheroje što su napadali lidera i razmontirali njegovu utopiju iako je ,,objektivno" i van svake sumnje prikazano da je ona bila zasnovana na nepravičnoj diskriminaciji i to je zgodno podsećanje na ljudsku prirodu kakva ona jeste i od nje nema bega. No, idealizam jeste u korenu svake ideologije, pa i demokratske i ovaj strip časno podseća da bez ideala ne bi bilo nikakve akcije, na kako oni apstraktni bili.

Dodao bih još i da je meni One World Under Doom prijao i već zato što je ovo strip u kome se heroji ponašaju kao heroji – dakle niko od njih nije opterećen nekakvom glupom, istorijski neopravdivom karakterizacijom – a to obuhvata i činjenicu da se oni povremeno ponašaju glupo, predvidivo, na osnovu predrasuda, i ovime autori rukuju jako dobro. Takođe, ovo je vizuelno uvek kvalitetan a na momente fascinantno spektakularan strip i pod tim NE mislim samo na scene u kojima Doom jaše Doombota u obliku Tiranosaurusa Reksa. Mislim, vizuelne metafore za narcisoidni karakter verovatno i ne mogu da budu genijalnije od robotskog tiranosaurusa koji nosi zeleni plašt i kapuljaču a na kome jaše čovek u istom takvom oklopu sa istim takvim plaštom i kapuljačom, n'est-ce pas?

One World Under Doom je tehnički uredan i dobro izveden company crossover koji neće biti pamćen kao nekakva vododelnica u Marvelovoj istoriji, ali jeste značajan momenat u karakterizaciji Victora Von Dooma, i jedna je pomalo udžbenička, ali opet dovoljno u stvarnom, aktuelnom istorijskom trenutku utemeljena rasprava o zavodljivosti i kobi fašizma. Superherojski strip svakako ima i ambicioznije napisane i smelije nacrtane radove u svom korpusu, ali za godišnji DOGAĐAJ ovo je, u trenutnoj konstelaciji stvari, onoliko dobro koliko uopšte može da bude, dakle, hajlajt poslednjih nekoliko godina (i ovde računam i DC-jeve i Marvelove radove). Ne bih imao ništa protiv da North nastavi da dobija još ovakvih poslova (i zapravo od Maja meseca kreće isto njegov Doomquest), a vi slobodno i nesputano možete kolekciju putem Amazona kupiti na ovom mestu.

Pročitao sam francuski strip-album, Scarecrow, koji je publikovao Europe Comics krajem Januara a koji je u svom originalu, pod naslovom Épouvantail izašao prošle godine za ugledni francuski Dargaud. Radi se o projektu dvojice veoma iskusnih autora, a usmerenom da uhvati magiju – pa i tugu, usamljenost, razočaranost, začetke sazrevanja – detinjih godina, fokusirajući se na malu i prilično nesrećnu porodicu koja živi negde duboko u francuskoj provinciji.



Scarecrow je napisao Philippe Pelaez, inače profesor engleskog jezika a koji je poslednjih desetak godina sebe reinventovao u formi prolifičnog, plodnog strip-scenariste. Ima nečeg otmenog, pa i veličanstvenog u činjenici da u Francuskoj i Belgiji još uvek možete legitimno biti ,,strip-scenarista" po vokaciji i da to bude i cenjena pa i dovoljno lukrativna profesija da možete da radite natenane i ne mislite svakog budnog trenutka o tome kako da prava na svoje stripove prodate nekome ko bi od njih mogao da napravi film ili televizijsku seriju, ne biste li konačno dosegli nekakav prag preživljavanja. Pelaez pritom živi na ostrvu Reinion, udaljenoj francuskoj prekomorskoj teritoriji u Indijskom okeanu i nije baš u, jelte, epicentru franko-belgijske strip scene. Ipak, on je 2015. godine, sa zrelih 45, započeo strip-karijeru publikovanjem svog debitantskog albuma Gaultier de Châlus za nedavno pre toga osnovanog reinionskog izdavača Des bulles dans l'océan. Pelaez  jeste pre toga sarađivao na dva strip-projekta za istog izdavača a onda je narednih nekoliko godina radio stripove za različite kuće, nešto od toga podržavano kraudfandingom, nešto od toga zapaženo i hvaljeno od strane velikana kao što je Régis Loisel, etablirajući sebe kao autora koji eksperimentiše u različitim žanrovima (vestern, krimić, adaptacije savremenih proznih autora...) i dobro se uklapa sa različitim crtačima. U ovih desetak godina Pelaez je objavljivao i za Casterman i za Glenat i za Dargaud, kao i za manje izdavače kao što je Bamboo Édition.

Ovaj poslednji je i notabilan jer je u pitanju kuća specijalizovana za humorističke stripove namenjene deci i mada je Scarecrow izašao za ,,ozbiljnog" i velikog izdavača kao što je Dargaud i zapravo sadrži u sebi i dosta odrastao, svakako tematski zreo (pa i mračan) zaplet koji se tiče policijske istrage i sumnje na ubistvo bračnog partnera, istovremeno je ovo i strip koji zbilja sa puno posvećenosti ispituje – i u nemaloj meri rekonstruiše – tu nevinu, čistu magiju detinjstva, sa svim radostima i tugama koje detinjstvo podrazumeva. Uostalom, Pelaez se na zadnjoj strani ovog albuma eksplicitno zahvaljuje onima koji ,,pričaju sa zamišljenim prijateljima, koji nikad nisu izgubili detinji duh, koji se i dalje plaše sobe u dubini kuće i koji znaju da se majke uvek vraćaju."

Njegov je partner na ovom projektu Stéphane Sénégas, u ovom slučaju crtač i tušer, ali u svojoj karijeri neko ko je znao da bude i scenarista sopstvenih radova. Sénégas je rođen u Karkasoneu u Francuskoj, 1974. godine i iza sebe ima više od trideset albuma za različite izdavače. Kao dete je, pogađate, gutao Asteriksa i Tintina, Taličnog Toma i Spirua i crtajući za svoju dušu tokom osnovnog i srednjeg obrazovanja – kažu na marginama svojih udžbenika – uspeo da se upiše u umetničku školu Émile-Cohl u Lionu. Tamo je diplomirao 1998. godine i jedno vreme radio kao slikar, ali i autor fresaka, da bi od početka veka fokus stavio na strip, usmeravajući veliki deo svog stvaralaštva prema deci.



Sa prvim albumom objavljenim još 2002. godine, Sénégas je neke od svojih najvećih uspeha postigao kasnije, serijalom Anuki (za Les Éditions de la gouttière) u kolaboraciji sa Frédéricom Maupoméom koji je od 2011. godine do danas naređao jedanaest tomova, a negde od 2022. godine radi i stripove za odraslu publiku, započinjući albumom Lucien za Delcourt koji je radio sa Guillaumeom Carayolom. Scarecrow mu je prvi rad za Dargaud i prva saradnja sa Pelaezom, ali autori su ovde ostvarili tako dobru sinergiju da je gotovo nezamislivo da će biti i poslednji. Scarecrow je i poetičan i duhovit, i simbolički bremenit i zabavan, kadar da priča ozbiljne i tragične stvari a da čitaoca ne optereti obavezom da se oseća loše dok ga čita, konačno optimističan u svojoj veri da će ljudi, nesavršeni kakvi jesu, ipak uvek nalaziti načina da sazrevaju, evoluiraju svoje razmišljanje, u svojim emocijama nalaze rezervoar energije da rade dobre, nesebične i požrtvovane stvari umesto da traže krivce za to što se loše osećaju.

Scarecrow je crno-beli strip a što je skoro neophodno ovako verbalno napomenuti jer je veoma lako da vam ovaj detalj promakne. Nije da Sénégas ne radi sa vrlo jakim kontrastima između bele boje hamera i crne boje tuša, mnogi od prizora u ovom stripu upravo počivaju na ovom kontrapunktu i umeju da ga jako forsiraju kako bi jedna možda i banalna – ma koliko suštinski tužna bila – provincijska priča dobila kvalitet začudnosti i snažne ljudske drame, ali crtač istovremeno i toliko umešno i efektno radi sa senčenjem, toniranjem, korišćenjem raznih tehnika da kreira gradijente i dinamiku svetla i tame na svojim slikama da je ovo jedan od onih stripova gde prosto poželite da ste bili proverbijalna muva-na-zidu iza autorovih leđa dok ga je radio, čisto da biste potvrdili neke svoje teorije.

Iako je, verujem, Sénégas koristio dosta digitalnih tehnika, pogotovo u nekakvoj završnoj obradi svojih tabli u ovom stripu, ja zamišljam da je jako veliki deo vremena na njemu on proveo sa mekom olovkom u ruci ili razvodnjavajući svoj tuš a onda ih strpljivo, palcem, možda i nekim drugim prstom razmazujući po tablama, oko crteža. Scarecrow se događa na selu, u francuskoj provinciji gde je priroda mnogo bliža čoveku i mnogo više utiče na njegov život od onog što je standard za urbanu sredinu i ovde oblačno nebo, vetar koji duva kroz krošnje drveća ili blato u polju imaju dalekosežnije posledice po ljudske planove od proste odluke da li da na posao idete svojim kolima ili metroom. I to treba znati nacrtati.

Štaviše, prvi konflikt koji vidimo u stripu tiče se baš blata u dvorištu seoskog domaćinstva u kome glavna junakinja, mala i veoma maloletna Lily hrani piliće i ćaska sa njima a maćeha je onda iz bezbrižne jutarnje rutine prekida glasnim prekorom što je obula nove-novcate bele patike i sa njima zabasala u blatište. Sénégas ove scene crta sa energičnom smenom pristupa i tehnika, negde radeći atmosferične, detaljne panorame sa mnogo senčenja i intenzivnim osvetljenjem i senkama, negde svodeći kadrove samo na konture bez ikakve pozadine, kreirajući jako širok raspon raspoloženja i kompleksnu dinamiku između likova a da ne mora da potroši mnogo prostora. Da se razumemo, ovo je album od skoro 170 strana, ima tu mesta, ali Sénégas pametnim lejautom tabli i pomenutim drugim tehnikama svoje pripovedanje slaže vrlo ekonomičnim tempom, dajući stripu jedan ,,prirodan" seoski ugođaj, gde dani protiču sporo, ljudi su navikli da se nikud ne žuri, pitanja se rešavaju tako što dođete jedni kod drugih i razgovarate, bez telefona ili slanja nekakvih mejlova.



Sénégas sebi zadaje neke prilično impresivne izazove. Recimo, sama Lily ima konturu čija je glavna odlika to da nema ,,stvarne" gornje granice između nje i pozadine. Tamo gde je najveći deo devojčice klasičan crtež, njenu glavu karakteriše tršava frizura sa šiškama koje se spuštaju skoro do očiju (i sugerišu da je ovo klinka spremna i za prilično surove odmazde ako joj se zamerite, a što se kasnije u priči i potvrđuje) ali je gore samo gomila pramenova koje streme ka nebu kao neuredno pokošen travnjak, i tanje se dok granica između Lily i sveta ne bude samo prazan prostor, za koji imate utisak da je odsjaj Sunca stalno uhvaćen u Lilynoj kosi. Maestralno, ali i vrlo zahtevno za crtanje, pogotovo što pričamo  o protagonistkinji ovog stripa.

No, Sénégas očigledno ne beži od teškog posla koji proizvodi jake estetske efekte i mnogo slika u ovom stripu karakteriše detaljno, skoro opsesivno senčenje sa mnogo tankih crta i crtica (pored već postojećeg toniranja koje rade kompjuter ili šira, mekša četkica), pa su i neke naizgled veoma jednostavne scene zapravo remek-dela suptilnog rada sa svetlom i kontrastima. Recimo, na četrnaestoj tabli imamo kadar gde koza, ispravljena na zadnje noge gleda kroz prozorsko okno kuće kako ljudi iz policije uzimaju izjavu od Lilynog oca, gazde farme na kojoj se priča događa, i ovo je naprosto NEPOTREBNO ali VELIČANSTVENO urađen kadar, sa pažljivo iscrtanom teksturom kapaka prozora, marljivo osenčenom ovcom, razmazanim siluetama ljudi koji se vide kroz staklo, detaljima i detaljčićima na samom zidu. Sénégas ovde koristi pera nekoliko debljina, kombinuje čist i razblažen tuš, radi i prstima na nečemu što je samo kratka scena, praktično delić razgovora koji je razvučen na nekoliko kadrova a koje bi neki drugi crtač, pritisnut rokovima, ili samo nevoljan da radi više nego što je logično potrebno, smestio u jedan kadar a koji bi i sam bio bez detalja, bez svetala i senki, bez efekata stakla...

Ako Sénégas ovako marljivo i posvećeno radi obične, banalne kadrove, takoreći samo međuscene, onda možete da zamislite koliko se investira u set pisove u stripu, kao što je na primer onaj koji ga otvara, psihodelična, skurilna scena sa strašilom koje stoji na brdu iznad polja i, iako se ne pomera (ali mu se slama i tkanina vijore na vetru), tvori atmosferu neshvatljive, mračne pretnje koja stiže s onu stranu racionalnog, prelazi granicu podsvesti i ostaje u čoveku – ili, evo, u detetu – i nakon momenta u kome postaje jasno da je u pitanju bio samo san. Ova scena, pritom, a da to čitalac još ne zna, sadrži veliki deo zapleta ovog stripa, ali čak i da to znate, bićete suviše hipnotisani rastačućim lejautom tabli i strašilom koje se transformiše u nešto ni živo ni mrtvo, već baš na sredini između ove dve klasifikacije i ceri se u lice čitaoca, da biste i o čemu mogli da mislite sem o tom pretećem, dementnom osmehu.



U spretno izvedenom preokretu, strašilo koje zaista stoji na brdašcetu blizu Lilyne kuće i nadzire polje koje obrađuje njen otac, postaje predmet devojčicine fiksacije. Nešto što je VAMA, odrasloj osobi koja čita ovaj strip bilo zastrašujuće u njegovom uvodu, za Lily, koja je još u osnovnoj školi (i treba da nađe način da ispuni duge dane kasnog letnjeg raspusta) je naprotiv – fascinantno. Ona je besna na svog oca što joj stalno govori da će se njena majka vratiti a majka se nikada ne vraća, besna je na maćehu koja je, kako to dete vidi, niti razume niti voli, a svakako ne može da se poredi sa odsutnom i apsolutno idealizovanom majkom, i svoje utočište nalazi u strašilu za koje je možda i ne racionalno svesna da jeste na neki način povezano sa tom njenom majkom.

Kao i mnoga usamljena deca, Lily zamišlja da razgovara sa strašilom i ovde autori prave istinski dobru stvar time što neusiljeno i spretno kombinuju detinji ,,magički realizam" i ,,objektivni" pogled na radnju stripa, pa su dijalozi sa strašilom, kada je Lily nasamo sa njim prikazani sasvim prirodno i bez nekakvog isforsiranog ,,bajkovitog" diskursa a onda i scene u kojima su odrasli prisutni – i čitalac vidi da strašilo ne može da ,,zaista" govori – deluju spontano i uverljivo i ne narušavaju željenu atmosferu.

Ovo je značajno jer Scarecrow priča prilično kompleksnu priču u kojoj se prepliću elementi teške porodične istorije, izmešani sa realnostima života u provinciji koja ima svoja sujeverja ali i gde pravna zaštita stanovništva nije baš, jelte, institucionalno zagarantovana kako to jeste u gradovima, na to dodaju murder mystery zaplet a sve to onda omotaju oko priče o devojčici kojoj nedostaje majka i koja svoju usamljenost i osećaj da joj se čini nepravda projektuje na strašilo od koga pravi svog jedinog pravog prijatelja.



Pelaez i Sénégas se izuzetno snalaze u ovom zahtevnom poslu. Strip je pripovedan odmerenim, relaksiranim tempom a da opet uspeva da kreira momente autentičnog saspensa i jeze. Lily je protagonistkinja koja ne može da vam ne bude simpatična iako ume da bude i sebična i tvrdoglava. Onda je strašilo, kao njenom maštom oživljeni drugi glavni junak stripa isto tako zanimljivo, simpatično i karakterno i njihova hemija koja kreće od inaćenja i antagonizma a završava se toplim, privrženim prijateljstvom je jako elegantno izvedena, sa momentima humora, akcije, nepatvorene emotivne ranjivosti i požrtvovanosti. Scarecrow je dirljiv strip a da umešno izbegava patetiku i kad god je u opasnosti da se saplete o sentimentalnost, spasava se sa nekoliko kadrova ili nekoliko tabli atmosferičnih, nemih slika polja i šuma zatalasanih od vetra i neme figure strašila koja nad njima autoritativno bdi. Predmet koji imitira čoveka i kome je čitav opis posla da bude ,,strašan" se do kraja stripa transformiše u prizor koji umiruje i leči, a što je za mene prosto zapanjujuće dostignuće. Ove slike imaju svu crno-belu snagu poznog Franquina i njegovih ,,crnih ideja" a da se istovremeno, tokom ovog stripa rekodiraju od prizora pretnje i jeze u prizore osnažujuće moći mašte i prijateljstva. Malo stripova za decu ili o deci uspeva da ovako ubedljivo koristi gotovo iste slike za dijametralno suprotne poruke na početku i na kraju i veoma malo stripova prepoznaje da je u redu da glavni junak ili junakinja u sebi imaju i crticu zla – jer to svi imamo – i da ih to ne čini nesavršenim, naprotiv.
Scarecrow je trijumf na tako mnogo polja, uključujući forenzički rad na rasvetljenju pomenutog murder mystery zapleta, uključujući karakterizaciju Lilynog oca i maćehe koji i sami nisu ni savršeni ni idealizovani, uključujući ,,akcione" scene u kojima Lily juri u kolicima po seoskim putevima sa strašilom koje je spakovala u ,,gepek", uključujući horor-minijaturu pred kraj, i ovde tekst i slike rade u tako izvrsnoj sinergiji (a ovde uključujem i izvanredan engleski letering koji je radila firma Cromatik) da ne mogu da ovaj album ne preporučim od sveg srca svakome ko ovo čita. Iako na prvi pogled isuviše mračan i strašan za decu, sa nekim teškim temama u svojoj srži, ovo je strip koji i odraslog čitaoca, ali i dete može da ispuni nadom i pozitivnim emocijama i ostaće ugodna uspomena u životu koji im predstoji. Uverite se i sami. Amazon ima Kindle ediciju na Engleskom na ovom mestu a za frankofone čitaoce, Dargaud original ima ovde.

Moram da prestanem da se iščuđavam kako to da neki stripovi koje ja smatram u najboljem slučaju osrednjim dobijaju izuzetno pozitivne reakcije od, jelte, ostataka američke strip-kritike i širokog pučanstva. Marvel je sa Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe, desetodelnim serijalom što je nastao da se još malo pojaše na talasu uspeha pretprošlogodišnjeg EKSTRAVAGANTNO uspešnog filma o ovoj dvojici antiheroja napravio odličan posao i na tom poslu uposlio neke cenjene autore. Možda je problem samo u meni što sam ovo čitao vrteći glavom i sebi u bradu mrmljajući ,,ne, ne, ne... ovo je sve pogrešno, NE RADI SE TO TAKO KO VAM JE BRE UREDNIK BIO*", stalno pogrešno obavešten da u superherojskom stripu treba da tražimo nekakvu literarnost. Svakako su reakcije velikog broja čitalaca, a koje sam nasumično semplovao putem društvene mreže internet bile pozitivne, sa pohvalama za akciju i dobru hemiju između likova, te posebnim komplimentima kako je jedan komplikovan deo X-Men ,,lorea" ovde predstavljen u dajdžestovanoj formi tako da i čitalac koji je uspeo da eskivira bizarne devedesete (ili je imao sreću da tada još nije bio rođen) može da isprati radnju ovog stripa bez previše odlazaka na Wikipediju.
*Mark Basso, naravno, i Tom Brevoort kao kapo di tuti kapi



Deadpool i Wolverine su, tu nema neke velike rasprave, trenutno među najpopularnijim Marvelovim likovima, sa penetracijom u popularnu kulturu glavnog toka ravnom onoj koju ostvaruju Spajdermeni, Ajronmeni, Kapetani Amerike i Torovi, a o kakvoj čak i voljeni drugopozivci (Black Widow, Scarlet Witch ili Vision) mogu samo da sanjaju. Wolverineov martirski stoicizam i muževna tragika – pogotovo dobro uhvaćeni u Mangoldovom filmu Logan – i Deadpoolova sprdalačka, meme-friendly nasumičnost – a koja i sama krije tragiku u njegovom životu – su od dvojice popularnih strip-likova napravili veoma uspešne filmske ikone, ne malom zaslugom dvojice glumaca koji su u karakterizacije ušli vrlo duboko i studiozno.

Kad se sve sabere i oduzme, Hugh Jackman je, računajući i X-Men filmove, igrao u barem isto toliko loših koliko i pristojnih (i samo par odličnih) filmova sa Marvelovom licencom i likovima, i čak i u najlošijima od njih on je, kao Wolverine, bio najbolji, svakako najmemorabilniji element. Za Ryana Reynoldsa treba i reći da je posle zaista groznog prvog filma u kome je igrao Deadpoola (užasni X-Men Origins: Wolverine Gavina Hooda iz 2009. godine) on demonstrirao takvu posvećenost liku (koji je u tom filmu pretrpeo takoreći asasinaciju karaktera) da je napravio čudo, vraćajući ga u holivudsku rotaciju i to serijalom koji je preko tri nastavka postao apsolutni blokbaster. Čak je i Jackman vraćen iz penzije za Deadpool & Wolverine i koliko god da je taj film za mene bio prilično problematičan, odnos dvojice glavnih likova je makar imao onu hemiju koju znamo iz dobrih stripova u kojima se njih dvojica uparuju.

E, sad, Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe treba da bude baš takav strip, ali Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe posrće već u prvoj epizodi kada postaje jasno da scenarista nije baš siguran kako da nabode tu hemiju, taj specifični, frikcijom ali i nekom sudbinskom odanošću ispunjen ,,frenemy" odnos između dvojice titularnih protagonista. Kada Deadpool u prvoj epizodi dođe u Kanadu, prekine kafansku tuču za koju se Wolverine tek zagrejao time što će pucati njegovim protivnicima u kolena i onda samo kaže Loganu: ,,Vreme je. Čeka nas misija", a ovaj bez reči krene za njim, čitaocu odmah bude jasno da je ovo strip sklapan prilično mehanički, bez preteranog unošenja u to kako da se kreiraju uverljive karakterološke epizode, kako da se protagonisti logično premeste od tačke A do tačke B i da to premeštanje, ta putanja bude zanimljiva.



Umesto toga, ovo je strip eksplozivnih set pisova i neuverljivih, mehaničkih preokreta u ponašanju, bizarnih koncepata nabačenih na table zato što u izolaciji deluju kul, ali bez previše brige o tome kako rade u kontekstu ove priče i tako dalje. Na ovom mestu moram i da kažem da to da Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe nije mučan ni neprijatan za čitanje imamo da zahvalimo pre svega grafičkom timu, dvojici odličnih crtača (Joshua Cassara na sedam epizoda, Robert Gill na tri), dvojici odličnih kolorista (pouzdani GURU-eFX, odnosno Joe Weltjens i Lee Duhig) i kvalitetnom letereru u liku Joea Sabina. Razume se da je Marvel za ovaj maksi serijal odrešio kesu i platio kvalitetan, jelte, ,,talenat" pa je Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe jedna vrhunski producirana, uglavnom spektakularno izgledajuća akciona ekstravaganca u kojoj oko ljubitelja superherojskog stripa može dosta da uživa. Ima samo jedan problem: prilično je glup. Strip, ne ljubitelj.

Scenarista o kome pričamo je, nažalost, u poslednje vreme sklon proizvodnji ovakvih stripova. Ne nužno GLUPIH glupih, ali superherojskih stripova koji imaju set pisove i vizuelno zanimljive scene ali kojima uglavnom fali kvalitetno vezivno tkivo. Karakterizacije su klišeizirane i na prvu loptu, zaplet je prepun logičkih nedoslednosti i isforsiranih momenata koji radnju teraju dalje ali čitalac u nju više ne veruje, čitava priča deluje frivolno, sa likovima koji su plitki i glupi i akcijom koja je bučna ali takođe glupa i nema pripovednu funkciju već samo popunjava zadat broj strana.

Taj scenarista je, ako već niste sami pogodili, Benjamin Percy, neko koga sam umeo da ozbiljno hvalim za superherojske stripove pre desetak ili tako nešto godina i koji je na osnovu pisanja podkasta* Wolverine: Long Night u kome je demonstrirao dobro razumevanje karaktera glavnog junaka i tipa priča koje mu odgovaraju, kasnije regrutovan da piše tekući serijal Wolverine u periodu kada je glavni arhitekta X-Men stripova bio Jonathan Hickman.
*u moje vreme se ovo prosto zvalo radio-drama

Meni to nije bilo sjajno, mada je bilo čitljivo a jednako nesjajno ali čitljivo je bilo i to kako su Percy i Joshua Cassara kao crtač radili paralelno serijal X-Force koji je praktično bio samo drugi tekući serijal o Wolverineu.



Mislim da Percy nije scenarista koji zaista DOBRO može da radi nekoliko ovakvih projekata odjednom, pa su, kada je krenuo da piše i Ghost Ridera, postali vrlo očigledni znaci zamora materijala, kreiranje stripova koji su mnogo više hvatali na buku nego na nekakvu dubinu. Srećom, danas Percy više ne radi Wolverinea, ali nesrećom i dalje piše nekoliko serijala za Marvel u isto vreme, uključujući aktuelne projekte poput Wade Wilson Deadpool, Punisher, Star Wars: Shadows of Maul... Ja i dalje mislim da je u pitanju dobar scenarista (Percy je, uzgred, prevashodno autor proze i paralelno objavljuje silne romane) koji se pokazao nekim vrlo dobrim stripovima i kome samo rad na previše projekata u isto vreme ne dopušta da pokaže sve svoje najbolje strane.

Enivej, Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe je, kako mu i naslov sugeriše, strip za X-Men lojaliste i odmah na ovom mestu vredi da se kaže da je to verovatno najpogrešnija stvar sa kojom možete da ispratite film koji je, da podsetimo, polupao blagajne i dovukao veliki broj ,,normija" u bioskope. Da se razumemo, i taj film je furiozno masturbirao na ,,lore" i 90% njegovog sadržaja bavilo se sadržajem već postojećih superherojskih filmova, ali se on sa tim ipak najviše sprdao i uspeo u sve da udene i neke pokušaje ,,stvarne" ljudske drame u kojoj će likovi pokazati svoju ranjivost i pronaći požrtvovanost kojom će demonstrirati da nisu baš TOLIKI nihilisti kakvi se skoro sve vreme prave da jesu.

U kontrastu sa tim, Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe je strip potpuno ravnih, readymade karakterizacija u kome niko neće ostvariti, jelte, ,,personalni rast" niti se promeniti na neki zanimljiv način, što je u redu, ne mora svaki superherojski strip da bude revolucionarna promena u ličnostima protagonista, ali je, da ponovim, ovo strip potpuno ravnih, readymade karakterizacija. Ovakvog Wolverinea i ovakvog Deadpoola može da piše i ChatGPT i Percy nigde ne nalazi nekakve sveže, duhovite, na bilo koji način zanimljive načine da nam predstavi odnos između dva lika povezana funkcionalnom besmrtnošću ali različita po mnogo drugih osnova.

Takođe, Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe je strip banalnog, a onda daleko prekomplikovanog zapleta u kome dvojica antiheroja moraju da spreče Stryfea, starog neprijatelja mutanata i partikularno tima X-Force da, hmmmmm, da valjda uništi svet. Ovo sam sad pročitao na Amazonovoj stranici koja prodaje kolekciju jer, uz sve slabašne intelektualne napore što sam u stanju da ih napravim, ne uspevam da se STVARNO setim šta Stryfe* u ovom stripu zapravo hoće. Delimično je fer reći da je problem moja poslovična neispavanost i generalno kognitivno opadanje koje ide sa godinama, ali delimično je kriv i Percy koji naprosto nema vremena ili volje da sedne i napiše kršten scenario i onda ova priča ide od set pisa do set pisa a umesto nekakvog smislenog vezivnog tkiva scenarista samo nabacuje uobičajene elemente ovakvih stripova rekombinovane bez nekakve velike inspiracije. Dakle, ovde imamo i ,,tehno virus" i kloniranje i X-Cutionerse i Apocalypsea i dok čitam ovakve stripove ne mogu da ne budem malko i ogorčen što se Marvel tako nebrižljivo, nedomaćinski odnosi prema svom nasleđu. Ono što su nekada bile originalne ideje** za Marvelove zaplete sa godinama je postalo samo reciklažni materijal gde se ponavljaju čitavi zapleti ili se, kao u ovom slučaju, delići tih stripova samo rearanžiraju nekakvim novim rasporedom i to je ,,novi" strip. Ovo je prilično nesrećan način da se tretira jedan ipak važan legat.
*a koji je zapravo Apocalypse u Stryfeovom telu...
**mada su, da budemo fer, neke od tih ideja često uzimane iz popularnih filmova poput Aliensa, Terminatora itd.



Naravno, problem je što postoji dovoljna kritična masa tih Marvelovih lojalista kojima će nostalgija pomračiti intelekt u potrebnoj meri da u stripu kao što je Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe uživaju i iskreno i glasno i onda to na neki način legitimizuje ovakav pristup kreiranju stripova. I da ne budem nerazumen: ja nisam neko ko će ljudima govoriti da u stripu uživaju na pogrešan način i teško da sam imun na nostalgiju i, kako sam već na početku rekao, meni je Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe osrednji a ne očajan strip. Ali isto tako ja nisam neko ko će zbog nostalgije da previdi koliko je ovo u spisateljskom smislu nenadahnuto.

Percy naprosto NEMA materijala za deset epizoda pa scene razvlači prepuštajući crtačima da ga vade i, pošto su ovo dobri crtači, to uglavnom bude čitljivo, ali Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe je strip od preko dvesta strana koji se slupa za malo više od pola sata jer naprosto nema supstance. Nema dijaloga koji vas provociraju da o njima razmišljate, nema likove koji imaju slojevitu karakterizaciju, nema ni slike koje ćete proučavati i u njih dugo gledati – naprosto ovo je stripovski fast food bučan i kaloričan ali ne i zaista hranljiv. Likovi poput Mavericka – mutanta koji radi za agenciju koja lovi mutante – ili njegove šefice Talyn su potpuni višak i ni na koji način ne doprinose radnji*, a čitava zapletena priča oko Stryfea je – bez obzira na Percyjevu sposobnost da je makar prepriča u relativno kondenzovanoj formi – dodatni balast za strip koji ni malo ne profitira od isforsiranog povezivanja sa starim X-Force stripovima i sa krosoverima poput X-Cutioner's Song i Messiah War.
*štaviše, skoro eksplicitno služe da povećaju broj strana bez da unesu bilo šta bitno za priču. U sedmoj epizodi imaju čitave dve table na kojima Talyn svojoj podređenoj kaže ,,Objasni mi ponovo šta ste otkrili" pa onda ide dugačka, razvučena rekapitulacija nečega što čitalac već zna.



Ruku na srce, ne morate znati skoro ništa o pomenutim stripovima da biste mogli da ispratite radnju Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe, ali tim pre je očiglednije koliko je naprosto nebitno što je baš Stryfe negativac ovog narativa. I uostalom, probajte da nekom ko ove stripove ne čita objasnite da je glavni negativac (duboko udahnite) klon Cablea, sina dvoje mutanata od kojih je Wolverine kratko bio i partner onom ženskom (Jean Grey), ali klon sina to dvoje mutanata iz alternativne vremenske linije a u čijem telu sada, ponovo, živi Apocalypse, prvi mutant ikada rođen na planeti Zemlji i posmatrajte ga kako beži u brda i pre nego što ste stigli da objasnite šta je ,,Legacy Virus" i zašto Cable ima jednu ruku od metala...

A Cable se u ovom stripu ni ne pojavljuje.

Ali se pojavljuje Nick Fury. Dobro, ne BAŠ Nick Fury nego njegov ,,Life Model Decoy". Zašto? E, pa zato. 

Dakle, Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe je razvučen, neekonomično pripovedan strip nenadahnutih karakterizacija, glupog a komplikovanog zapleta, sa viškom likova i viškom prethodne istorije a koji NISU BITNI za njegovu radnju, ali na ovom mestu hoću da ga zapravo preporučim za čitanje svakome ko od superherojskog stripa ne očekuje kvalitetnu LITERATURU ali zahteva dobar, atraktivan crtež.



I, mislim, Cassara, Gill i Guruovci ovde stvari apsolutno RAZBIJAJU. Deadpool/Wolverine: A Time Of Stryfe je rađen u povišenom, spektakularnom stilu gde se nominalno realistički režim rada vrlo dobro prilagođuje intenzivnim stilizacijama potrebnim da se ispriča ovako sumanuta priča. Ovo je strip bez civila, dakle, svi su u nekim kostimima ili uniformama a kada se i dešava na ,,civilnoj" teritoriji, nekadašnji civil su ili mrtvi ili konvertovani u zombije. Dakle, ne pričamo o grafizmu koji treba da predstavi osetljivo ljudsko stanje kroz ubedljive prikaze svakodnevnice, niti suptilne emocije kroz jedva vidne gestove, položaje tela i izraze lica. Naprotiv, ovo je strip gotovo non-stop akcije, visceralnih krešenda, apsolutno preteranih (,,stripovskih") eskalacija. Pomenuli smo zombije, ali Stryfe/ Apocalypse ovde ima i leteće spojene piramide, skeletalne zmajeve sa rožnatim krilima, a onda – bez ikakvog razloga – Wolverinea koji, nakon što ga Apocalypse stavi pod kontrolu, dobije jedno 300% na gabaritima i pretvori se u skoro pa Hulka, bez ikakvog objašnjenja.

Ovo je, da se složimo, debilno, ali izgleda PREMOĆNO i ako je čovek spreman da pređe preko scenarija koji je do tog momenta vidno odustao od ambicije da glumi ikakvu kauzalnu povezanost između dešavanja na stranicama stripa, ovde ima BAŠ MNOGO toga lepog da se vidi.

Svakako, ja sam i dalje neko ko misli da superherojski strip može da ima i ,,glupu", frivolnu ekspresiju, i da bude najvećim delom napravljen od recikliranog materijala i da mu ni jedno ni drugo neće presudno smetati ako je bazična dramaturgija dobra i ako su karakterizacije kako treba. Percy, nažalost podbacuje na oba ta plana, ali zato ima crtače i koloriste koji ga STRAŠNO mnogo izvade nudeći non-stop spektakl, i vizuelnu energiju kakvu ni jedan drugi žanr u stripu ne postiže. I ako je to u redu, onda nema šta da se mislite, Amazon kolekciju ima ovde pa NAVALITE.

Pročitao sam kolekciju Endless Night a koja sakuplja sve četiri epizode miniserijala iz prošle godine, reklamiranog i kao klasični letnji company crossover. Sad se vi malo zbunjeno osvrćete oko sebe, proveravate ko je ovo izdao, kažete da niste bili svesni da Mad Cave Studios ima ,,shared universe" i da je tu uopšte moguće napraviti company crossover, ali, eto ima, moguće je i ja sam ovde da diskutujemo o tome koliko nam je ovako nešto potrebno u životu i da li uopšte da ga čitate. I pošto živimo u vremenu gde se traži instant-zadovoljenje svake potrebe, gde su nanosekunde skupe kao nekada meseci, odmah ću da kažem kako je odgovor na oba ova pitanja ,,Da! Ako ste kao ja." Ili kao Mark London.



Mark London je, naravno, osnivač, CEO i ,,Glavni kreativni oficir" izdavača Mad Cave Studios i mada se kao osnivač u njihovim stripovima i dalje vodi njegova supruga Laura Chacón, to je prevashodno jer je ona svom mužu dala zeleno svetlo i podršku da se bavi nečim o čemu je sanjao celog života i, kako i navodi sajt Mad Cavea, bila ,,glas razuma od samog početka." Već sam više puta izrazio poštovanje za Londona koji je u ovu avanturu krenuo bez nekakvih investitorskih sredstava od strane venture-capital-bros struktura, bez prethodnih dogovora sa televizijskim, striming ili filmskim kompanijama o potencijalnim saradnjama i krosmedijskoj proizvodnji, jelte, sadržaja, čak i bez mnogo veza u industriji koje bi mu omogućile da izdavački biznis startuje makar stavljajući neka velika, poznata imena na naslovne strane svojih prvih stripova. Umesto toga je Mad Cave pošao težim ali časnijim putem građenja sopstvenog rostera umetnika i scenarista, postepenim negovanjem hobističkih talenata da se uklope u industrijske standarde a onda laganim, organskim privlačenjem već etabliranih imena. Takođe, Mad Cave je uveliko posvećen žanrovskom stripu ali je većinu vremena zaobilazio današnji superherojski mejnstrim, i dodatno najveći deo svog autputa stavio u format samostalnih miniserijala koje možete pročitati od početka do kraja i dobiti jednu zaokruženu, celovitu priču.

Ovim je firma izgradila dovoljno jaku reputaciju i privukla dovoljno čitalaca da može da investira i u neke licence pa Mad Cave poslednjih godina objavljuju nove stripove utemeljene na King Features propertijima (Phantom, Flash Gordon, Defenders of the Earth...) ali i nove stripove iz opusa o Dicku Tracyju, Gatchamanu, Speed Raceru...

No, London je neko ko je odrastao u osamdesetima i čitao sve one klasične Marvelove i DC-jeve krosovere što su klincima u toj deceniji istopili mozgove i onda ih izbaždarili na frekvenciju sezonskih DOGAĐAJA kojima kulminira gomila individualnih narativa iz do tada odvojenih magazina. Čovek bi pomislio da Mad Cave, sa svojim fokusom na miniserijale i gotovo potpunim odsustvom tekućih serijala ako se ne računaju licencirani propertiji naprosto nije firma koja može da ovako nešto stavi u svoj itinerar ali čovek bi se tu mučki zajevao. London je nešto poput Endless Night pripremao od samog početka rada firme, dakle već duže od decenije, strpljivo slažući kockice, povlačeći promišljene i oprezne poslovne poteze tako da svojoj kompaniji omogući organski rast, bez pohlepnih impulsa da se ,,kreće brzo i lomi stvari" ne bi li bljesnuo viralnom popularnošću, uzeo u tom trenutku pomamljene investitorske pare i zapalio u pravcu zalazećeg sunca a kako je to, čini se, plan mnogim drugim ljudima koji danas kreću u avanturu osnivanja firmi što treba da se bave kreativnim radom. Otud je moje poštovanje za Londona poveliko jer iako Mad Cave nije firma koja će pomračiti slavu Marvela ili DC-ja, a bogami ni Imagea ili Dark Horsea u neko dogledno vreme, ona je istovremeno i prilično imuna na enštitifikaciju koja dolazi kao posledica robovanja velikom kapitalu i njen opstanak za sada zavisi uglavnom od toga koliko su dobre stripove London i njegovi ljudi u stanju da proizvedu.



Sam London je za svoju firmu već pisao neke stripove, nalazeći vremena između menadžerskih obaveza i zapravo je putem tri dosadašnja miniserijala – Hour of the Wolf, Exit City i Revolution 9 – planski i metodično uspostavljao deljeni univerzum koji se zove Underworld. Endless Night, koji je izlazio leta prošle godine, a kolekciju smo dobili ovog Januara, je došao odmah nakon ovih stripova kao njihova kulminacija i doslovni krosover između njihovih protagonista koji će ovde morati da rade rame uz rame, uprkos svojim popriličnim razlikama, ne bi li preživeli noć i iz krvavih čeljusti gorke nepravde izvukli makar delić uplakane pravde. Zvuči dobro? Nego šta je!

Blagi rizik u ovakvom poduhvatu je to da čitalac koji sada prolazi kroz ovaj tekst i oseća kako mu apetit raste istovremeno sedi i preračunava se ima li on vremena i para da čita prethodne miniserijale kako bi uopšte imao kontekst u kome može da razume Endless Night, i ovo je sasvim razumljivo. No, naravno, sa druge strane postoji i benefit za čitaoca koji je pratio Underworld naslove od početka i koji sada ima posebne emotivne pogodnosti kada čita tu neku kulminaciju prve faze ovog deljenog univerzuma. Tako krosoveri odvajkada funkcionišu a prednost ovog partikularnog je u tome da investicija zaista nije velika i da čitav Underworld univerzum pre Endless Night ima svega dvanaest brojeva tri odvojena miniserijala. Tako nešto bi moglo da pročita i dete! Štaviše dete bi, krijući tablet ispod klupe, savladalo svih dvanaest komada tokom svega 2-3 školska časa i ludo bi se zabavilo.

E, sad, vi niste dete (nadam se, jer ću inače biti u problemu sa vašim roditeljima na ime mnogih gadosti koje sam do sada ispisao u ovim svojim tekstovima) i, da se ne lažemo, NISTE čitali ni Revolution 9 ni Exit City ni Hour of the Wolf. Vaše pitanje je, sasvim prirodno, koliko ima smisla da trošite novac i vreme na Endless Night ako nećete moći da ga, jelte, razumete. Ali zato i pišemo ovaj tekst, da vam umirimo strahove, zagladimo nakostrešeno krzno, namažemo melem na emotivne rane i razgorimo glad za klasičnim žanrovskim trešerajem koji ume da peva baš onako kako su sužnji pevali o slobodi, pod uslovom da su slobodu zamišljali kao gritty, '80s akcioni triler sastavljen malo od sajberpanka, malo od pandurskog akcijaša, malo od supernaturalnog, vremeplovnog, ,,borbeni-mag" fentezija, a u kome figuriše nekakav mistični zidni sat koji, er, ubija ljude lavkraftovskim pipcima i čeljustima. Ozbiljno.



Endless Night svakako profitira od toga da znate ko su ljudi čije ćete probijanje kroz tu beskrajnu noć pratiti, i London dosta spretno igra na kartu već uspostavljenih karakterizacija, ali istovremeno, ovo je strip nimalo stidljivo utemeljen u '80s tropima pa ćete njegov zaplet i radnju i bez prethodnih znanja pratiti bez ikakvih stvarnih problema. Uostalom, nije ovaj zaplet ni TOLIKO komplikovan. Organizacija Order of Nine je onaj tipični kvazi-iluminati red likova koji iza sebe imaju old money resurse, a ispred sebe planove za osvajanje sveta, ukidanje demokratije (koju programski mrze) i restoraciju monarhističke vladavine samo na globalnom nivou. Na početku stripa oni obećavaju uspešnom – i VRLO nemoralnom – biznismenu da će ga primiti na upražnjeno mesto koje je ostalo posle atentata na jednog od njihovih članova ako eliminiše profesionalnu ubojicu koja je taj atentat počinila i njenog saradnika, hakera. Ovaj onda, pošto pametni menadžeri delegiraju odgovornosti, svom šefu obezbeđenja naloži da ode i odradi taj poslić korišćenjem pomenutog ,,Časovnika nepravde", mističnog objekta koji je, apokrfino, napravljen od kostiju Luciusa Juniusa Brutusa, čoveka koji je stari Rim iz monarhije preveo u, jelte, republiku. Taj njegov šef obezbeđenja nije baš prepametan pa fejluje u svojoj misiji i njegovom pokušaju ubistva pomenutog hakera strada samo hotelski noćni menadžer. Al baš GADNO strada pošto je sat vrlo nezgodan, jelte, svat. To onda na mesto zločina prizove policiju, odnosno par detektiva futurističkog Exit Cityja – gde se sve događa – ali i pomenutog vremeplovnog maga koji radi za organizaciju koja diljem vremenske linije nalazi i neutrališe opasne objekte što mogu da naškode čitavoj realnosti. Pa jel' to komplikovano? Ja sam Endless Night pročitao u veterinarskoj čekaonici, dok su mi mačke bile na operacionom stolu i čak ni uz taj STRAHOVITI nivo stresa nisam imao problem da sve ispratim.

Ako ste čitali Underworld naslove do sada, svesni ste da su dvoje detektiva, McCormick i Miller, protagonisti miniserijala Exit City, da je pomenuti mag Owen Blackwood iz Hour of the Wolf a asasinka koja se na početku samo pominje i London je čuva za kasniji momenat u stripu kada je uvodi uz puno fanfara je Velveteen iz Revolution 9, i bićete pozitivno uzbuđeni da vidite kako će ovi eksplozivni, ljupki '80s stereotipovi da stupe u interakciju jedni sa drugima. Ako niste, pa, ovo su EKSPLOZIVNI, i jesam li pomenuo LJUPKI '80s stereotipovi i neće vam biti potrebni preveliki intelektualni napori da shvatite njihove karakterizacije i motivacije.

Poenta je da se Endless Night ne oslanja na baš preveliku količinu prethodnog ,,lorea" i da ovde nećete imati momente u kojima likovi imaju opširne refleksije na događaje iz starih stripova (sa sve, jelte, obaveznim uredničkim fusnotama). Endless Night je, naprotiv, strip o četvoro ljudi koji se ne poznaju (osim McCormicka i Millerove koji su policijski partneri i, tipično, jedno drugo jedva da trpe a prinuđeni su da svuda idu zajedno) ali koji su svi ušetali u isti zaplet jer su prirodni oponenti organizaciji koja pokušava da svet podjarmi svojim patološkim shvatanjima ,,pravične" hijerarhije. Svako od njih ima malčice drugačiji motiv – Velveteen da sačuva život jer je jure ubice u službi čoveka sa bestidno premnogo novca i nezauzdanom, nezdravom ambicijom da bude u vladajućoj strukturi čitave planete, McCormick i Millerova su tu da obave svoj posao i privedu zločince poznaniju prava čak i kada postane jasno da zločinci čitav policijski kontingent Exit Cityja mogu da na jednu noć zaustave naređenjem što stiže sa neinstitucionalnog vrha ove urbane zajednice, a Owen je tu da uništi pomenuti Časovnik nepravde. Njihovi se putevi ne toliko ukrštaju koliko je jasno da svi vode u istom smeru i da je jedini način da prežive i doakaju odvratnom korporativnom liku (koji se još i zove Axel Black, kao neki, božemeprosti haker koji je, na primer, pisao piratski firmware za prenosne konzole za igranje u prvoj deceniji ovog veka) to da udruže svoje, jelte, resurse i zajednički se probiju kroz lavinu živog mesa koju na njih baca Blackova firma.



Iako je Endless Night svakako i blago metaforički naslov koji treba da sugeriše perpetualno mračnu i gritty prirodu sveta u kome se ovaj strip dešava, jedna od Londonovih najboljih kreativnih odluka je bila ta da se čitava radnja stripa odvija tokom jedne jedine noći u kojoj se prolije mnogo krvi, skuju se savezništva iz nužde i pregaze se mnoge linije socijalno prihvatljivog ponašanja (da ne pominjem zakone) kako bi zli ljudi bili zaustavljeni a demokratija i čovečanstvo imali šansu da žive barem još koji dan. Ovo znači da je Endless Night jedna energična, sumanuta toboganska vožnja kroz neonski purgatorijum Exit Cityja sa mnogo pucnjave, psovki, prolivanja krvi i bacanja kul prijava usred belo usijane akcije. Endless Night je '80s Action Movie: The Comic, ako mogu tako da kažem, niz set pisova postavljenih u jasne geografske pozicije, na logične lokalitete, sa neprijateljskim snagama koje su ona amoralna topovska hrana za koju nam nije žao da je naši (anti)heroji zbrišu sa lica Zemlje bez mnogo razmišljanja. Iako je sam inicijalni zaplet stripa pomalo ,,awkward" kako bi se u njega uklopili svi protagonisti i imali propisne motivacije,* radnja koja sledi kada akcija krene je predivno vođena, jasna, laka za praćenje i prepuna old school pucnjave, eksplozija, tuče i frivolnih a cool dijaloga. Znate već, McCormick i Millerova će jedno druge podbadati sve vreme, Velveteen je psihopata sa više života na savesti od hemoragične groznice, ali je duhovita i cool i ne možete a da je malo ne stenujete, a Blackwood je superkul dugokosi šmeker iz viktorijanske ere koji nije ni zainteresovan da saznaje mnogo o futurističkom vremenu u koje je dospeo sve dok mu ne smetaju da u njemu obavi svoj posao. Plus, nosi značku u obliku demonske lobanje koja može da poraste do veličine ogromnog štita iza kog može da se sakrije cela ekipa. To možda zvuči malo detinjasto ali U STVARNOSTI JE VEOMA COOL.
*mislim, pogubljenje čoveka časovnikom koji, jelte jede ljude, je ipak manje efikasno od toga da mu ušetate u sobu i izrokate ga iz blizine nekim visokokalibarskim vatrenim oružjem. Da su u našoj Srbijici naivno smatrali kako se na časovnike možete osloniti da obavljaju ovakve poslove, Knele i Arkan bi danas još bili živi.

Naravno, mnogo zavisi od toga da li crtač sve to ume da dobro nacrta pa Endless Night profitira od toga da je London mogao da za ovaj posao dobije Toma Derenicka. Stara (i to baš STARA stara, dakle, sa više nego trodecenijskim iskustvom u profesionalnom stripu) kajla kaljena u Malibu Comics a onda dugo godina zaposlena na DC-jevim stripovima je već radila Flash Gordon za Mad Cave i mada je Derenick crtač bez PREVIŠE osobenih dimenzija, bez mnogo nekakvog KARAKTERA, on je 1) iskusni profesionalac i 2) neko kome palpi '80s SF akcija perfektno leži.



U tom smislu, iako Endless Night nije nekakav glamurozni strip sa kompozicijski bravurama i velikim brojem sa ljubavlju rađenih detalja u pozadinama, njemu to I NE TREBA. Ovo je brz, akcijom nabijen narativ sa likovima koji treba da izgledaju cool dok otpremaju na onaj svet desetine protivnika u kevlarskoj, pancirnoj opremi, u kome čovek može pištoljem da pogodi raketni projektil što ga je na njega ispalio neprijatelj udaljen ne više od dvadeset metara i da čitalac sve to može da isprati i da poveruje da je moguće. I Derenick to radi perfektno, do kraja razumejući kakav se ovde kvalitet treša traži, isporučujući stranicu za stranicom kinetičke, prljave a moćne akcije i cool likova koji gledaju mrko dok ispaljuju '80s onelinere. Kolore je radio Juancho! (aka Juancho Velez) i mada je njegov kompjuterski rad i dalje malo grub za moj ukus a Endless Night je dosta taman, ovo je svakako sigurnije i zabavnije kolorisano nego što je bio Defenders of the Earth a tamniji tonovi se prirodnije uklapaju uz Derenickove crteže i senčenja. Letering je radio Simon Bowland, jedan iskusni britanski leterer sa dugom istorijom rada za 2000AD ali i za brojne američke izdavače i vidi se da je ovo čovek koji kapira te trashy, pulpy svetove i dobro se u njih uklapa.

Endless Night, dakle, nije neko literarno remek-delo ili obećanje nekakve revolucije u stripu, ali on JESTE nešto što nam možda i očajnički nedostaje u trećoj deceniji dvadesetprvog veka: kompaktan, akcijom nabijen strip koji uživa u toj svojoj kombinaciji grafičke dinamičnosti i nestašnih dijaloga, neopterećen potencijalnim franšizacijama i privlačenjem krosmedijskog kapitala, lišen postmodernog odmaka prema stvarima koje omažira (kako bi recimo Warren Ellis radio ovakav krosover) ali i sadističkog cinizma (kako bi, recimo, Mark Millar radio ovakav krosover), već naprosto brz, prljav i ZABAVAN. I to je, neću lagati, prelepo. TREBA da imamo ovakve stripove jer su oni ne samo kompost na kome nastaju svi ti ambiciozniji, avangardniji žanrovski radovi što ih potpisuju razni Ram V-ovi, Charles Souleovi, Dan Wattersi, Al Ewinzi i ostali Jonathan Hickmani već i jer su oni standard pripovedanja, fokusiranja na likove, radnju (umesto na lore i razuzdani worldbuilding) i AKCIJU ispod kog ne bi trebalo da idemo. Endless Night u kolekciji možete kupiti putem Mad Caveovog sajta, a ako vam je sve ovo razgorelo glad da se ipak upustite u avanturu istraživanja čitavog Underworld univerzuma do sada, izdavač je za April pripremio vrlo zgodnu kolekciju sa sva tri originalna serijala plus Endless Night koja se zove Underworld: The Complete Collection – Vol. 1 i može se preorderovati ovde. PA PRIJATNO i nema na čemu.

Black Canary: Best of the Best je, onako kako je to postalo već depresivno predvidivo kada je u pitanju Tom King, strip koji intrigira, impresionira i frustrira u jednakoj meri. Napravljen da bude svedena, mala priča koja se sva dešava na jednoj lokaciji u vrlo ograničenom vremenskom periodu – glavna radnja stripa, ona koja se odvija u sadašnjosti, traje svega oko pola sata – on istovremeno predstavlja i duboko zaranjanje u unutrašnji život glavne junakinje, prikaz njenog rvanja sa temeljima sopstvenog identiteta, ali i napora da donese odluku o tome ne samo kako treba da sazri već i DA LI treba da sazri i suoči se sa životom kakav ne poznaje, ili da i dalje bude ,,mamina devojčica" uz sve mikroagresije i pasivnu emotivnu štetu koju joj život sa ovom i ovakvom majkom donosi. A sve to urađeno u formatu borilačkog stripa gde se dve žene u ringu nadmeću za titulu najbolje borkinje golim rukama u poznatom univerzumu!



DC ovde nije žalio para pa na olovkama i tušu nastupa Ryan Sook, čovek koji je u ovoj firmi ostavio neke duboke i neizbrisive tragove a godinama unazad radi uglavnom naslovne strane i generalno je SKUP. Njegov crtež uparen sa snažnim disciplinovanim kolorima Davea Stewarta te leteringom Claytona Cowlesa znači i prvorazredni superherojski spektakl već u najavi, a ako vas još lože priče u kojima se dve žene NEMILOSRDNO tuku u ringu, u pitanju je zbilja prvorazredni događaj.

Black Canary: Best of the Best je izlazio u prvoj polovini prošle godine, kao miniserijal od šest epizoda – po jedna za svaku rundu prikazanu u stripu – a sa kolekcijom koja je ušla u prodaju u Septembru. Trebalo mi je dosta vremena da se privolim na čitanje uprkos zaista atraktivnom grafičkom programu jer je ime Toma Kinga na koricama postalo nešto od čega sam počeo malo i da zazirem. Pogotovo sam imao teške, konfliktne misli vezane za njegov rad na tekućem serijalu Wonder Woman[/url, u kome, čini mi se, mnoge Kingove problematične strane vezane za narativni format ali i tretman likova dolaze do paroksizma. U tom smislu Black Canary: Best of the Best je i bolji i gori strip, bolji jer je ovo kraća, svedenija priča u kojoj scenarista može da se fokusira na jednu glavnu temu i obradi je bez lutanja i potrebe da se dodaju podzapleti i udice za naredne nastavke, gori jer ta kraća, svedenija priča onda pomalo i fatalno razotkriva Kinga kao čoveka koji više nema luksuz da radi sa ,,malim" idejama i ,,malim stripovima" pa onda i u ovakvom kontekstu oseća dužnost da proizvede nešto VELIKO i ZNAČAJNO i zadaje sebi preveliki broj strana koje nema zaista čime da popuni.

I onda i sami znate čime će to King popunjavati: često manirističkim ponavljanjem jednih istih ideja i koncepata, razvlačenjem psihološke analize glavnog lika tako da se ona pretvori u igranje rečima radije nego u tezu i njeno dokazivanje, konačno jednim teatrom surovosti koji treba da čitaocu sugeriše da je ovo ozbiljan strip, sa temama za odrasle ali koji, naravno, do kraja odaje utisak pukog eksploatacijskog mahanja tinejdž-publici kojoj je ovaj strip, uostalom i svojim 15+ rejtingom namenjen. Ono što bi se dalo primetiti kao distinktno za ovaj miniserijal je Kingovo dalje nastojanje da piše ,,jake ženske likove" ali iz jedne tipično, zapravo stereotipno muške perspektive.



Ovde su fizička snaga i snaga volje, sposobnost za stoičko, martirsko podnošenje bola i poniženja i istrajavanje preko granice racionalnog da bi se potvrdila srž svog sopstva u prvom planu, i ako sam kritikovao druge scenariste da ovakve motive i atribute u svojim stripovima poistovećuju sa aspirativnim elementima superherojskog karaktera kada su u pitanju muški likovi, pothranjujući mit o usamljenom, neshvaćenom, stoičkom muškarcu-koji-se-žrtvuje kao o poželjnom ili makar kul arhetipu koji bi industrija već jednom trebalo da prevaziđe, onda je fer da i Kinga kritikujem za to isto kada ga bez varijacije i osećaja nabacuje preko ženskih likova.

Jasno je, da se ne zbunimo, zašto je ovakva karakterizacija primamljiva u žanru koji istorijski govori o herojskim figurama neshvaćenim od strane masa i uprkos toj neshvaćenosti se za njih žrtvuju, a radovi Ernesta Hemingwayja u prvoj polovini dvadesetog veka su strahovito snažno utemeljili ovakav arhetip kao nešto veličanstveno i plemenito. Naravno, ovde se mora imati u vidu da je čak i Hemingway sa svojim poslednjim velikim delom – Starac i more, n'est-ce pas? – uradio dosta na demontiranju ovog arhetipa, satirizujući na kraju svoje karijere njegovu jednodimenzionalnost, ali ovo je lekcija što je za mnoge stigla prekasno sa klišeom do tada već čvrsto usidrenim u literaturi i njenim žanrovskim derivatima.

Dobro, Black Canary: Best of the Best ide od jedne jednostavne premise, koja, zapravo na početku može da deluje i bizarno: titularna superheroina, Black Canary, odnosno Dinah Lance, česta članica Lige pravde i supruga Olivera Queena, bogataša bez supermoći koji se protiv zločina i za socijalnu pravdu bori pod nadimkom Green Arrow, ulazi u profesionalni borilački meč u ringu gde joj sa druge strane stoji Lady Shiva, opasna asasinka sa velikim body countom na svojoj savesti. Svrha je jednostavna: ove dve žene se smatraju dvema najboljim borkinjama golim rukama na planeti i ovaj meč treba da utvrdi koja je od njih dve ZAPRAVO najbolja od najboljih. Pravila meča su prosta: sve je dozvoljeno, osim korišćenja supermoći i oružja, a pobeda se ne ostvaruje čak ni nokautom i potrebno je da jedna od dve rivalke jasno i razgovetno kaže da predaje meč ili da po nezavisnom lekarskom mišljenju bude nesposobna da ovo kaže, pa da onda odluku u njeno ime donese njen trener.

Zašto bi Black Canary ovako nešto radila, pitate se sad vi, pogotovo u stripu Toma Kinga koji superheroje shvata veoma ozbiljno, često i preozbiljno, i naravno da je ovo osnovno pitanje na koje  se odgovara kroz šest epizoda. Problem je, kao što je često slučaj sa Kingom, da je odgovor zapravo relativno banalan u odnosu na prostor koji strip sebi uzima da na njega odgovori i ovo onda minira čitav temelj motivacije protagonistkinje.



Kanonski se i Lady Shiva i Black Canary smatraju vrhunskim poznavateljkama borilačkih veština – ova prva je svoj debi u stripu i imala u vreme najžešće kung fu pomame, sredinom sedamdesetih, kao jedan od likova u serijalu Richard Dragon, Kung Fu Fighter – i King se onda temelji na za superherojski žanr prirodnoj znatiželji da se vidi koja je od njih dve ,,bolja". No, naravno, savremeni superherojski strip, sa svojim naslagama istorije, literarnim ambicijama i decenijama građenim karakterima protagonista veoma retko uspeva da dotakne izvornu nevinost i čistotu ideje ,,da se samo vidi ko je jači u tuči" što je u nekim prethodnim decenijama mogla da bude eksploatisana mnogo prirodnije. Posebno je Tom King autor neprikladan za strip koji bi bio baziran pre svega na akciji i u najvećem delu vizuelno pripovedan – ovo je autor koji je sa godinama počeo da brka količinu teksta sa efikasnošću pripovedanja i već sam sa Wonder Woman isticao koliko je njegov tekst ,,glavna" priča oko kojeg crtači moraju da se nekako snađu i isporuče koliko-toliko relevantan sadržaj.

Otud već u startu postaje prilično jasno da je ovo strip koji će svoj dodeljeni broj strana popunjavati prilično mehanički i čitalac već nakon prvog broja može da promrmlja jednu kratku zahvalnicu svevišnjem* što je za ovu priliku King dobio svega šest epizoda da se u njih uklopi. Black Canary: Best of the Best je u nekom nama paralelnom univerzumu bio maksi serijal od dvanaest brojeva i tu su se naše alternativne verzije POŠTENO namučile probijajući se kroz spor, maniristički pripovedan narativ.
*Jimu Leeju, n'est-ce pas?

Ni sa šest epizoda nemate utisak da je scenarista zapravo znao kako da izađe na kraj sa ovolikim brojem tabli. Sad, ja Kinga mnogo kritikujem poslednjih godina, ali ovo je prevashodno na ime koncepata koje on ambiciozno osmisli a onda nekako ne iskoristi njihove potencijale. No on je ipak vrlo solidan u nekom zanatskom smislu, dakle, ima lepu rečenicu, ume da likovima da distinktne glasove, pažljivo odmerava tempo pojedinačnih scena. U tom smislu Black Canary: Best of the Best je uokviren dijalogom dvojice sportskih komentatora koji služe kao postmoderna verzija antičkog hora i svojim komentarima prate čitavu borbu, dajući brutalnoj akciji u ringu neku vrstu titla. Kako su ovo dve, rekosmo, stoičke, tvrde žene koje vrlo malo pričaju dok se bore, onda se njihovi unutarnji životu ospoljavaju upravo kroz dijaloge komentatora koji na osnovu svog dugogodišnjeg iskustva u posmatranju i analiziranju borilačkih sportova ,,tumače" psihološke promene u ponašanju protivnica, čitaju varijacije u njihovim pristupima borbi, spekulišu o njihovim motivacijama.

Ovo je zanimljiv pristup, naročito jer King dvojicu komentatora piše sa tim distinktnim, vrlo aromatičnim glasovima, sve dok ne shvatite da ćete ovo čitati čitavih šest brojeva, uključujući tokom mnogih scena koje se NE dešavaju u ringu. Glasovi komentatora, dakle, prate Black Canary i kroz flešbekove u kojima vidimo kako se ona pripremala za meč ali i saznajemo šta je bila njena motivacija da uđe u nešto što naprosto nije u skladu sa njenim karakterom i istorijom superheroine koja je predvodila Ligu pravde i mnogo puta učestvovala u spasavanju čitavog postojanja. Dakle, ovo je strip koji vrlo retko shvata kada treba da zaćuti i njegova raspričanost odvlači pažnju čitaoca sa pripovedanja i karakterizacije što bi ih sam crtež uradio efikasnije.



Drugo, sama motivacija se ispostavlja kao problematična na jednom vrlo bazičnom nivou a koji u nekom suštinskom smislu nije bitan ali služi da čitaocu skrene pažnju na to da je King ovde verovatno imao osnovnu ideju stripa pre nego što je znao ko će u njemu biti protagonisti pa je onda, kako on to već ume da uradi, umesto da zaplet prilagodi liku, lik prilagodio zapletu. Kako se Black Canary: Best of the Best dešava u nedefinisanom ,,sada"* tako je i relativno neubedljiva ideja da se ova, nama poznata protagonistkinja bori za slavu ili novac u sportskom ali suštinski veoma brutalnom meču, pogotovo jer je ona po pravilu prikazivana kao racionalna polovina para gde drugu polovinu čini često impulsivni, nikad sazreli Oliver Queen.
*nije u pitanju Black Label naslov, ali on baštini isti pristup blagog izmeštanja likova iz kanonskog kontinuiteta tako da sve ono što o njima znamo jeste ,,istinito" u obrisima, ali bez potrebe da se precizira kada se ovo što čitamo dešava i u kakvom je odnosu sa nekim konkretnim momentima iz života likova

King onda njenu motivaciju povezuje sa samom srži njenog identiteta, postavljajući je naspram njene majke, sada starije žene po imenu Dinah Drake, originalne superheroine koja je nosila ime Black Canary i na koji se Dinah Lance od detinjstva ugledala i želela da bude kao majka, iako je majka veliki deo svog vremena umesto odgajanju ćerke posvetila frivolnim superherojskim pustolovinama. Majka je sada, naime, terminalno bolesna i ćerka, paničeći da će je izgubiti a da njih dve nikada nisu do kraja ispeglale odnos pun krivice i uzajamnog optuživanja, ulazi u pakt sa jednim moćnim superzločincem koji može da joj izleči majku ako ćerka pristane na ovakav meč i u njemu – izgubi.

Ovo je neubedljivo na više nivoa, od toga da Dinah skoro da ionako nema nikakve šanse da u meču pobedi, preko činjenice da joj je muž milijarder koji se sam više puta vraćao iz mrtvih pa do toga da su joj prijatelji i kolege superheroji, vanzemaljci i božanstva koji bi svi pomogli šta god da od njih traži i da je verovatno poslednja stvar koja bi joj pala na pamet da sarađuje sa Vandalom Savageom – ali sve to zapravo nije mnogo bitno. Kingu je bila potrebna relativno plauzibilna premisa sa kojom bi Dinah Lance ušla u ring sa Lady Shivom, ali koja bi je, ključno, približila majci kako bi on tokom flešbekova mogao da analizira odnos između dve žene sa imenom Black Canary i psihološki ih secira da pokaže zašto su toliko nesnosne jedna prema drugoj celog života i zašto ne mogu jedna bez druge.

I ovo je, opet, prihvatljiv kompromis da bismo imali strip u kome se naspram brutalne borbe u ringu postavljaju scene brutalnog treninga kojem Dinah Drake izlaže svoju ćerku, podsmevajući joj se da je nespretna i nesposobna i da ne treba ni da ide da se bori ako neće ni ovolicno da se potrudi, dok ova, uprkos svojoj istoriji predvođenja najvećih zemaljskih superheroja i spasavanja celog univerzuma, pred majkom i dalje ne ume da nađe prave reči i oseća se kao devojčica koja se stidi pasivno-agresivnih kritika i ničim zasluženih kazni što ih na nju sipa rođena majka.



Da kažemo da je ovo ZDRAVA srž ovog stripa. King piše odnos dve žene kvalitetno, zaista uspešno hvatajući taj egzistencijalni procep mlađe Dine koja ne uspeva da nađe ravnotežu između činjenice da je majku od detinjstva idolizovala i da je iskreno voli za sve što je ova postigla kao superheroina, ali i da racionalno shvata da je ova uvek bila loš roditelj i da čak ni kao starija žena, na kraju svog životnog puta, svoju ćerku ne ume da tretira kao odraslu osobu koja ima svoje legitimne stavove, mišljenja, pravo da bude u krivu... Takođe, majku on uspeva da prikaže kao tešku, tvrdoglavu ženu ali koja pritom ima i mnogo legitimnog šarma i često je čak i neobično duhovita uprkos tome što, objektivno gledano, ona svoju (sada odraslu) ćerku zlostavlja.

Ali King ima PREVIŠE strana preko kojih ovo mora da razvuče. U nekom klasičnom superherojskom dobu, na primer u sedamdesetim godinama prošlog veka, ovo bi bila jedna epizoda u kojoj bi osetljivi odnos ljubavi i mržnje, potrebe i prezira između majke i ćerke, majčinog neizgovorenog osećaja krivice što nikada nije bila majka, ali i ćerkine krivice (i panike) da će ostati bez majke a da nije bila ćerka kojom bi se ova ponosila, sve ovo bi bilo spakovano unutar, recimo jedne dramatične scene na treningu, a onda bismo imali nekoliko tabli dobre tuče i uzbuđenih proklamacija komentatora.

No, ovo je šest epizoda u kojima King mora da ove stvari razmotava, da ih ponavlja, da ih varira sa nedovoljno stvarne varijacije i sve to onda dolazi na naplatu. Manirizam koji sa pominjao pišući o Wonder Woman ovde se ponovo pojavljuje u njegovom pisanju, sa stalnim ponovnim objašnjenjima onog što likovi osećaju ili misle i, štaviše, mnoge scene koje bi bile daleko efektnije sa manje teksta ili bez teksta – pogotovo kada imate crtača kao što je Sook na zadatku – ovde su zatrpane Kingovim pisanjem. A pošto King mora da svoje misli dovrši, onda imamo i mnogo istih scena u kojima se suparnice mrko gledaju pre nego što se dohvate, stalnih ponavljanja momenata u kojima komentatori proglašavaju meč gotovim samo da bi onda morali da se ujedu za jezik i shvate da prisustvuju nečem vanserijskom.

I opet, King ovo generalno radi DOBRO, i tranzicije između scena – flešbekova na Dinino detinjstvo, momenata sa treninga i momenata u ringu – su DOBRE, King ovo uvek radi kvalitetno, ali strip naprosto gubi na efektnosti tim puževski sporim kretanjem ka klimaksu, tim insistiranjem na raspisanosti u kojoj scenarista mora da vam potanko objasni sve što je imao na umu u vezi sa psihologijom i unutrašnjim životom likova, dok crtač mora da pored njega trči u mestu.

A to je apsolutna greota kada je taj crtač Ryan Sook. Sook poslednjih deceniju i po uglavnom crta naslovnice ili radi po jednu ili dve epizode odabranih serijala. Poslednji njegov zaista serijski rad bio je zlosrećni [url=https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/11/procitani-stripovi-legion-of-super-heroes-brian-bendis/]Legion of Super-Heroes Briana Bendisa, dakle jedan zaista visokoprofilni projekat za čiji je sumnjivi generalni kvalitet bio kriv samo scenarista. Sa ovim stripom Sook nije imao tako veliki ansambl da sa njim radi a imao je i vremena i prostora da dobro prostudira likove, pa da ih onda postavlja u ekstreme. Takođe, ovo je strip realističnog stila, sa likovima koji imaju normalne scene kada vode dijaloge ili treniraju ali i sama borba je formatirana kao realistična. Ovde nema tipično superherojskih scena sa prikazom supermoći i sam meč je predstavljen kao MMA borba sa udaranjem i rvanjem, taktičkim promišljanjem ali i parametrima kao što su iznurenost i povrede koji utiču na dalji tok.



Sook onda vrlo uspešno prikazuje glavnu junakinju u veoma različitim psihološkim i emotivnim stanjima: dok sa majkom pokušava da razgovara na ravnoj nozi – iako je ova uvek posmatra kao nezrelo dete – dok kao devojčica isprobava majčine perike i zamišlja sebe kao superheroinu, a onda i dok u ringu dobija strašne batine i sebe tera da ustane i nastavi da se bori. Njegovo vizuelno pripovedanje je veoma dobro i podseća i da King ima sreće što uvek sarađuje sa crtačima koji uspevaju da njegovu sporu, veoma meandrirajuću naraciju vizuelno predstave u najmanju ruku SOLIDNO. A kad konačno ima prostora da se razmahne i prikaže samu borbu, Sook čini da ona deluje zaista brutalno. Stewart na kolorima radi odlično, smenama distinktnih paleta pomažući čitaocu da se razabere između nekoliko vremenskih planova koji se prepliću kroz narativ.

Black Canary: Best of the Best je strip prepun dobrih elemenata, i to se mora prepoznati. Psihološka analiza odnosa majke i ćerke je minuciozna i ubedljiva, kameo Catmana koji stoji u Dininom uglu tokom meča je odličan, dijalozi dvojice komentatora su živi i sočni, a grafički je strip istovremeno i realističan i superherojski spektakularan sa dobrim prikazom kontemplativnijih momenata tihe drame u kojoj majka i ćerka jedna drugoj ne umeju da izraze ljubav jer se stide krivice, a onda jednako dobrim prikazom brutalne tuče u ringu. I duhovit je na više mesta, recimo cela podcelina sa Betmenom koji zaluta na trening je prilično uspešna.

Ali Black Canary: Best of the Best onda kao celina ima previše strana za premalo poentiranja, previše ponavljanja istih koncepata i ideja, previše Kingovog teksta koji treba da nas ubedi u karakterizacije likova, kao da on sam ne veruje u njegov kvalitet pa mora da ga nadomesti kvantitetom. Možda i najviše razočaravajuće od svega  Black Canary: Best of the Best na kraju pokušava da ima i jare i pare pa tako istovremeno treba da bude i strip koji pokazuje ženu kako napušta detinjaste predstave o (super)heroizmu što se ovaploćuje kroz pobedu u tuči zarad nečeg zrelijeg i suštinski požrtvovanijeg, ali i strip u kome je trpljenje fizičkog bola vrhunac požrtvovanja a pobeda u tuču vrhunac vrline. Malo stripova istovremeno mogu da budu i esej o prevazilaženju infantilnog i stopostotna eksploatacija tog infantilnog i da to bude DOBRO i Black Canary: Best of the Best, naravno, u tome ne uspeva.

Ali to ne znači da je on očajan i da ga ne vredi čitati. Njegova relativna kompaktnost, odličan crtež i dosta finog rada sa karakterizacijama znače da ma koliko nesavršen bio, Black Canary: Best of the Best ipak zavređuje da se pročita pa makar i kao uputstvo šta NE treba raditi kada imate priliku da radite šest brojeva sa jednim od ikoničkih DC-jevih ženskih likova.

(Naime, ne treba da nekoga čije su jake strane to da je racionalna, da je snalažljiva i da je lider na silu uterujete da bude očajna, nesnađena i ucenjena jer to neće delovati ubedljivo i moraćete da smišljate gomilu – dodatno neubedljivih – pojašnjenja zašto je ona ovde takva. I dok se osvrnete oko sebe, strip će izgubiti i tempo i propulzivnost.)

OK, stajemo ovde i ukazujemo da je kolekcija na Amazonu dostupna ovde, pa ko voli Kinga, a pogotovo Sooka, treba da ovo pročita. Over end aut.