ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Alex Russell je alumnus nekih od najboljih (DAVE) i najhajpovanijih serija (BEAR) kao i nekih koje su dosta slavljene (BEEF) tako da njegov rediteljski debi dolazi sa ozbiljnom reputacijom televizijskog igrača iz ozbiljne rotacije.

LURKER je njegova prva dramska režija bilo koje vrste i solo scenario. Reč je o izuzetno zanimljivom trileru o opsesivnim odnosima između slavnih ličnosti i ljudi koji ih okružuju, sa tom razlikom što u odnosu na tipične trilere tog tipa, Russell sagledava dvosmernost tih odnosa i složenost načina na koji se grade.

Glavni junak ovog filma je momak koji radi kao prodavac u hipsterskom butiku i igrom slučaja ulazi u ekipu mladog perspektivnog muzičara koji je na putu da stekne slavu recimo weekndovskih razmera i profila. Međutim, posle inicijalnog brzog uspona u hijerarhiji pevačeve družine, on postaje nezadovoljan kada biva potoršen i odbačen i sprema plan kako da se vrati.

LURKER je sve vreme postavljen kao triler iako se u njemu dese zapravo možda dve tipične trilerske transgresije međutim njegov DNK je trilerski jer svoju melodramu artikuliše kao neprekidnu i napetu borbu za mesto u jednoj ekskluzivnoj grupi. Glavni junak i i zajedno sa njim smo u neprekidnoj napetosti. Uprkos tome što osnovni trilerski elementi zapleta kreću da se aktiviraju u drugoj polovini filma, zapravo od prvog trenutka imamo osećaj napetosti i intrige.

U tom smislu, Alex Russell donosi dosta svoje ekspertize iz raznih dramskih i video obrada sveta muzike kojima se bavio, počev od vizuelnog albuma BILLY STAR, preko serije DAVE, ali u suštini ovo je potpuno drugačija zver, snažan film jednostavnog i ubedljivog rukopisa kojim on odlazi korak dalje u odnosu na sve što je do sada radio na televiziji.

Jedan od veoma uspelih elemenata filma je sama muzika glavnog junaka koja je u suštini takođe vrlo weekndovska, i na neki način varljivo jednostavna, ali veoma ekspresivna, tako da Russell uspeva da iskaže ono što je najdelikatnije u filmovima o fikcionalnim umetnicima - kada su dela "dobra" i kada se "pokvare".

Russell se jeste oslonio na ranija dela iz svog CVa ali u ovom filmu je svemu tome dao jednu novu dimenziju, i višeslojniju interpertaciju sveta kojim se do sada bavio na druge načine, proširujući područje borbe i od sporednog igrača u bitnim delima postao je protagonista nečega što je drugačije i još zanimljivije.

* * * 1/2 / * * * *

VIE PRIVEE je novi film Rebecce Zlotowski u kome se okrenula jednoj par excellence eurotrilerskoj formi. Snimila je francuski film od glave do pete, triler koji je u stvari komedija koja nije smešna ali nesporno ima duha, priču o intelektualcima koji svoje psihoze projektuju u jedan slučaj i počinju da misle da je reč o ubistvu, i u svemu tome vrhunsku ulogu ostvarila je Jodie Foster, kao gostujuća američka ikona, što je takođe karakteristično za starinske francuske radove.

Jodie Foster je briljantna glumica, i to naravno nije neka novost, ali sada je čini se dodatno relaksirana kada je izašla iz svojih središnjih šmiroloških godina u kojima se od nje očekivala neka prestige gluma. Sada, kada je ušla u šerifovske godine, odigrala je za početak šerifa u TRUE DETECTIVE seriji NIGHT COUNTRY i tu je bila impresivna. Koliko god je tamo bila folksy i frontier žena, ovde se prebacila potpuno u taj lik američke intelektualke koja se ostala da radi kao psihoanalitičarka u Parizu, i da svakako nema uverljivije glumice za takav lik od Jodie Foster. Ona zaista jeste po svom habitusu osoba koja deluje kao neko ko bi se odselio u Pariz i ostao da radi kao psihoanalitičar.

U samoj suštini, ovo je zapravo romantična komedija o ponovnom venčanju, jer uporedo sa istragom oko misteriozne smrti svoje klijentkinje, glavna junakinja se iznova vezuje za svog bivšeg muža. I tu Jodie Foster fenomenalno sparinguje sa Danielom Auteilom.

Istovremeno, strukturiran je film kao misterija, u kojoj junakinja istražuje misteriozne događaje oko klijentkinje koja je izvršila samoubistvo, ali možda i nije, i ta istraga je katalizator za njene razne odnose.

Ovaj film po svojim temama jeste hitchcockovski, ali po svojoj izvedbi nije, i više deluje kao jedna moderna reinterpretacija obrazaca koje je hitchcockovski uticaj doneo na francuski film preko Chabrola pre svih ali i Truffauta.

Zlotowski je naravno svesna predistorije ovakvih filmova u francuskoj kinematografiji i ona je nadgrađuje dodajući nešto savremeno i svoje.

U izvesnom smislu, VIE PRIVEE nema problem u poređenju s prethodnicima već pre svega sa savremenicima. Naime, film bi bio značajniji da pre njega nismo imali ELLE Paula Verhoevena. U tom filmu je Djianova prozna dobila baš tu dimenziju francuske filmske zaostavštine ali pojačane Verhoevenovim visokooktanskim nizozemskim relativizovanjem građanskog morala.

Da ne postoji ELLE, ovaj film bi izgledao bolje. Što samo po sebi znači da je vrlo uspeo i vredan pažnje, oslonjen na tradiciju, referentan prema žanru i star personama u kadru, a opet samostalan i u priličnoj meri svež.

* * * / * * * *

THE STRANGERS: CHAPTER 3 je zanimljiv slučaj. Film je nažalost užasan i ne bi zasluživao da se o njemu previše priča ili misli da nije tog paradoksa da su sva tri THE STRANGERS filma u ovom ciklusu snimani zajedno.

Koliko sam shvatio Harlina, u jednom intervjuu je rekao da je praktično snimao sve filmove u isto vreme, kao što bi se recimo snimala televizijska serija. Tim pre, nema nikakve logike da treći bude u svakom pogledu slabiji od prva dva.

Ipak, jeste.

Ne samo da je za ovu vrstu filma veliki problem kada se uđe u demistifikaciju i objašnjavanje odakle potiču misteriozne psihopate, već je naprosto i egzekucija loša, skromna ne samo za ono što poimamo kao Harlinov standard već i za nivo koji je držao u prva dva filma.

Prvi film je bio toliko isplativ da je otplatio sva tri koji su zajedno koštali oko 25 miliona. Sve posle toga bio je čist ćar i drugi je bogami bio neprijatno iznenađenje, nije zaradio enormno ali je bio isplativ sam za sebe i malo čak jači od izvanrednog Tippingovog HIMa. Paradoksalno, drugi je meni bio kudikamo vredniji pažnje od prvog filma u ovom Harlinovom ciklusu.

Treći je međutim zaradio u Americi tačno onoliko koliko je koštao, dakle nije čak ni povratio budžet.

Ukupno uzev, međutim, ova egzibicija sa STRANGERsima kao low key projektom za Lionsgate, bila je pogodak u bioskopima za studio a za Harlina je bila bitna kao njegov povratak na veliko platno.

Ima Harlin skorašnjih filmova koji su zaslužili uspeh više nego STRANGERSi, međutim, eto baš sa njima je opet stigao pred najširu publiku.

* 1/2 / * * * *

Ne spadam među one koji previše očekuju od Davida Koeppa. Štaviše, mislim da on ima jako nizak procenat uspelih realizacija u odnosu na reputaciju koju ima kao scenarista.

Međutim, COLD STORAGE je film koji je ipak nedostojan Koeppa, naročito jer je reč o horor komediji u kojoj glavne uloge igraju Joe Keery iz STRANGER THINGS i Georgina Campbell iz BARBARIANa uz podršku Liama Neesona, i uz reditelja Jonny Campbella, kao veterana ponajbolje britanske televizije, postojale su predispozicije za nešto simpatično što je moglo naći put do publike.

Rečju, ovakav film, da je bio dobar, možda je mogao biti neko iznenađenje na blagajnama. Ipak, ne samo da nije već je posle superbledog izlaska u bioskope utopio u mediokritetski deo DTV ponude.

Ovo je horor komedija koja nije strašna, nije ni smešna, a imajuči u vidu koliko pokušava sa specijalnim efektima maske, i premisom koja daje puno prilika jer film govori o gljivicama iz svemira koje prave haos na Zemlji, film nije ni naročito gadan.

Možda je Campbell kriv za ukupno uzev televizijski vajb ove skromno budžetirane produkcije, međutim Koepp je odgovoran za osećaj da gledamo nešto trećerazredno i da je šteta što je ovakva potentna podela straćena na nešto bezveze.

Istini za volju, ovde ni glumci nisu odigrali sjajno pa da ih nešto žalimo ali po imenima svakako prevazilaze ovakvo ostvarenje.

* 1/2 / * * * *

WINTER KILLS je film Williama Richerta koji je propao kada je izašao 1979. da bi se onda 1983. pojavio premontiran i stekao kultni status kao bitna crna komedija.

Richard Condon je kao pisac ozbiljno zadužio tradiciju holivudskog konspiracijskog trilera sa MANCHURIAN CANDIDATEom, i WINTER KILLS je ekranizacija njegovog romana koja kod Richerta nudi pa maltene pynchonovsku verziju atentata na JFK.

Neposredno posle ONE BATTLE AFTER ANOTHER gde je pynchonovski potencijal za oplemenjivanje mejnstrima dobio svoju najambiciozniju manifestaciju, WINTER KILLS možemo pozitivno posmatrati samo iz čiste samilosti.

Što se mene tiče, Jeff Bridges nije A+ glumačka zvezda kako ga inače smatraju, ali svejedno mislim da je zaslužio bolji materijal od ovoga a ako gledamo ostatak podele, svakako je Tony Perkins možda i najlošije prošao.

Moguće da je u vreme izlaska ovog filma, trauma ubistva JFK bila dovoljno sveža da ovo bude bitno provokativnije nego danas. Ali, isto tako i do tada je izašlo već nekoliko bitno provokativnijih filmova na istu temu. Otud mi kultni status ovog naslova izmiče.

* 1/2 / * * * *

Roy Keane je bio i ostao heroj svima nama koji volimo United, i svakako da nam je svima 2002. bio poznat sukob koji su pred Mundijal u Južnoj Koreji i Japanu imali on i Mick McCarthy, selektor Irske. Ipak, danas se samo sećam da je to bio neki svinjac i da su Irci na Svetskom odigrali zapravo prilično dobro i bez svog najboljeg igrača, odnosno da verovatno ne bi otišli dalje sa njim nego ovako kako je bilo. Na tom prvenstvu stasao je drugi Keane, Robbie, i nametnuo se kao neko ko će vremenom, i kvalitetom i drugačijim pristupom ako ne zaseniti a onda barem u kontekstu reprezentacije dovesti do toga da ne znaš na koga se misli kad se kaže Keane.

U svakom slučaju, Roy je bio poznat kao uporan, borben, svojeglav i talentovan igrač, a premijerligaški fudbal je bio u usponu posle pada engleske igre u post-hejselskom periodu, pa su to sve zajedno pratili mediji intenzivnije nego ikada. Otud je ova pre svega irska priča imala globalni odjek, pa smo eto i mi ovde za nju koliko-toliko znali.

U filmu SAIPAN dobijamo ekranizaciju te priče, i iskreno, iako sam se mnogih stvari podsetio, a malo njih viđenih u filmu nisam znao, ono što sam dobio jeste promišljena i uzbudljiva drama. Doduše, moram reći da je u mom slučaju, ipak bilo dosta podsećanja jer mi ovaj slučaj dugo nije bio na umu.

Rediteljski tandem Lisa Barros D'Sa i Glenn Layburn sam zapazio na severnoirskom omladinskom filmu CHERRYBOMB i ovde su oni pokazali da imaju istančanu sposobnost da se oslone na zanimljive tradicije i rukopise.

Od THE DAMNED UNITEDa preuzimaju osnovno rešenje - prave film o fudbalu bez scena fudbala. I kao što je onaj film o Brianu Cloughu sa Michaelom Sheenom u još jednoj ulozi britanske istorijske ličnosti uspeo da se nametne kao jedno delo univerzalnog značaja i mimo fudbala, tako i ovde imamo oslonac u Steveu Cooganu u ulozi Micka McCarthyja. Coogan je slično Sheenu veoma aktivan kao glumac koji voli da igra istorijske ličnosti i kreće se sličnom putanjom, na filmu i televiziji, i za razliku od Sheena koji se takvim ulogama i probio, Coogan je zapostavio komičarsku karijeru da bi se posvetio tim istorijskim rekonstrukcijama. Dakle, THE DAMNED UNITED je dao mustru, a Coogan je preuzet iz nekoliko sličnih projekata i transplantacija je veoma uspela, njegov McCarthy je srce ovog filma, Salieri koji na kraju priče ipak nije negativac.

Eanna Hardwicke uspeva da dočara Keanea na jedan višeslojan način. U njemu se vrtloži narcistički mačizam, želja za uspehom, neobičan spoj potpune samouverenosti i neverovatne nesigurnosti, i kroz ovu rolu postaje jasno koliko toga je bilo u Keaneovoj glavi kada su se raspleli događaji na Saipanu.

Ono što je međutim novo u postupku, to je nešto što je sa velikim uspehom doneo Justin Tipping u filmove o sportu prošle sezone, a to je gotovo galerijska vizuelna ekspresivnost u pojedinim deonicama. Njegov HIM je doduše u tom pogledu bio radikalan vizuelni rad, dočim je SAIPAN ipak veoma fokusiran na dramu u klasičnom smislu sa povremenim akcentima koji pojačavaju utisak Keanovih unutrašnjih stanja.

U pogledu psihologije sportiste, ovaj film je kapitalno delo jer za mnoge gledaoce odgovara na pitanje kako to neki igrači igraju vrhunski u klubovima ali u reprezentaciji ne pokazuju ništa. Ovde nam je prikazana psihološka kompleksnost jednog takvog asa koji je s jedne strane poznat kao borac koji se ničega ne libi da bi pobedio ali s druge strane, može da bude doveden u red samo autoritetom Sir Alexa Fergusona koji se u ovom filmu javlja samo telefonom kao jedan bestelesni entitet i krajnji autoritet koji arbitrira o svim događajima (i predstavljen je zapravo kao benevolentan faktor uprkos svojoj moći).

No, ovo je film koji može da crossoveruje i kod publike koja se ove zgode ne seća ili koju fudbal ne zanima previše jer je u suštini ovo priča o idolu koji nadrasta svoju okolinu i čoveku klimavog autoriteta koji njime treba da rukovodi.

S jedne strane tu je Mick McCarthy, Irac iz Engleske kome je Jack Charlton životni autoritet i inspiracija, dakle previše anglifikovan za irske standarde, nekada cenjen igrač kog je fudbalski nasledio i višestruko nadmašio Roy Keane, a s druge tu je Roy Keane, igrač koji je otišao na najviši mogući nivo fudbala, svestan da je ikona, da čini razliku na svakom terenu gde se pojavi, i sa snažnim osećajem da mu niko zapravo nije dorastao, ali i da plaća cenu igranja za slabije organizovan savez.

Ovako kompleksan odnos bio bi volatilan i da nije bilo nesposobnog irskog saveza, kao i Keaneovog specifičnog vaspitanja. Rezultat je izvanredna drama koju su nam autori veoma vešto i ekspresivno preneli.

SAIPAN je jednostavan i inteligentan film, postavljen vešto i znalački. Najvažnije je da film ne staje ni na jednu stranu, i da uprkos raznim ekstremnim stvarima koje je doduše mahom radio Keane, istovremeno proizvodi emociju, ali ni pred koga ne stavlja predznak. Imajući u vidu kakvim sirovinama i emotivcima govori, uspeo je da zabeleži atmosferu tog odnosa a da zadrži svoju decentnost.

* * * 1/2 / * * * *

NO TIME FOR FLOWERS je lubitchevsko-wilderovska komedija koju je Don Siegel slikao u okupiranom Beču. Nije van pameti reći da je ovo skromnija verzija NINOTCHKE ali opet je Ernst je snimio takvo remek-delo da je i njegova skromnija varijacija izvanredan film.

Siegel je u svojim režijama pokazivao oduvek da ima smisla za humor a zadužio nas je i barem jednom izvanrednom komedijom, mislim na TWO MULES FOR SISTER SARA, tako da NO TIME FOR FLOWERS nije iznenađenje.

Iako sniman na lokaciji, NO TIME FOR FLOWERS je B-film RKOa, realizovan sa skromnim budžetom. Glavnu ulogu igra tadašnja Siegelova supruga, švedska glumica Viveca Lindfors koju je Warner doveo u Holivud kako bi bila njihova Greta Garbo. Ona igra mladu sekretaricu čehoslovačkog ministra koja je na proveri pred tajnom službom pred dobijanje novog posla u vašingtonskom konzulatu. Služba želi da proveri može li da odoli iskušenjima kapitalizma i šalju glumca da se pred njom pravi da je čehoslovački ataše upravo pristigao iz Amerike, teško zaražen virusom zapadnog načina života i sistema vrednosti, a cilje je da vide hoće li ga ona prijaviti ili ne.

Međutim, među njima se rađa ljubav.

Sasvim sigurno, ovaj film nije ni NINOCHKA ni ONE TWO THREE ali gaji tu vrstu humora sa dosta uspeha.

NO TIME FOR FLOWERS sasvim sigurno ne pripada Siegelovom kanonu. I on sam je više nego svestan da ovde snima priču koja pripada drugim rediteljima, međutim, izvodi je na izuzetan način i od B-produkcije uspeva da napravi film koji je po svom humoru i šarmu bez ikakve sumnje A.

* * * 1/2 / * * * *

SPANISH AFFAIR je film koji je Don Siegel snimio u Španiji za američko-špansku produkciju i tog filma praktično danas više nema jer su materijali u Paramountu propali. Dugo sam tražio tu neku kopiju sa engleskim zvukom i na kraju je nisam našao iako ona negde postoji a podelio ju je lično sin producenta filma, koji je pak bio sin bogatog finansijera.

Siegel se u svojim sećanjima posprdno odnosio prema ovom filmu uprkos tome što je na njemu po prvi put zaradio ozbiljne pare i ponovio saradnju sa svojim pouzdanim saradnicima, scenaristom Richardom Collinsom i snimateljem Samom Leavittom.

Međutim, film je bio prilično determinisan od strane producenata i njima se Collinsov scenario koji je maltene na nivou putopisa u čijoj je osnovi pokretač neka mlaka i tanka ljubavna priča, bio nešto što im se sviđa i što ne bi menjali.

Otud, priča o američkom arhitekti koji dolazi u Španiju i upoznaje prevoditeljku u koju se zaljubljuje a kada mu ona uzvrati, kreće da ih juri njen ljubomorni bivši, deluje čak i intenzivnije kad se ovako iznese nego što je u samoj realizaciji.

Junaci idu od pitoreskne lokacije do pitoreskne lokacije, uspit nailaze na narodne običaje i plesove i uključuju se u njih, sve vreme je sa njima u to vreme ponos španske automobilske industrije, sportski dvosed koji je bio najbrži automobil na svetu.

I to je manje više to. Od individualnih doprinosa izdvaja se fotografija Sama Leavitta koja nosi dozu likovnosti u sebi.

* * / * * * *

HOUND-DOG MAN Dona Siegela je vestern s pevanjem koji nije mnogo opterećen zapletom, odnosima među likovima i bilo čime zanimljivim. U tom pogledu ovo je slabije Siegelovo izdanje od sličnog ali ipak intenzivnijeg FLAMING STARa sa Elvisom.

Ovde glavnu ulogu igra Fabian, pa kakav je Fabian Elvis, takav mu je i film. Ako imamo u vidu da je vestern takođe jedan od žanrova u kojima se Siegel ne samo dobro snalazio već je ostavio i barem jedno remek-delo u amanet, onda je nesporno da su ovi "kaubojci" s pevanjem možda i najzanemarljiviji deo njegovog opusa.

* * / * * * *

THUNDER BAY je moderni vestern koji je snimio Anthony Mann, inače majstor klasičnog vesterna.

Ovaj film iz 1953. godine je savremena priča o sukobu progresa oličenog u naftašima koji žele da naprave naftnu platformu u vodama Luizijane i lokalne zajednice shrimpera koji žive tradicionalno od škampi.

Sukob postaje sveobuhvatan, i od pitanja brojčane i ekonomske nadmoći, odlazi u smeru privatnih i ljubavnih odnosa kada se dve lokalne cure zaljube u novopristigle naftaše.

Kada gledamo ovakve filmove, potpuno je jasno odakle su crpili inspiraciju Vojislav Nanović i Jovan Živanović za svoje filmove o dinamičnim profesionalcima koji donose industrijalizaciju u ruralne krajeve.

Mann postavlja ovaj film kao vestern, samo što umesto rančera i kauboja ovde imamo naftaše i ribare, umesto konja brodiće, a dinamit koriste i jedni i drugi.

James Stewart igra glavnog inženjera, preduzimljivog petrohemijskog avanturistu koji ima snove koje često njegovi saradnici ne mogu da isprate cevima, a Dan Duryea je tu kao verni sidekick.

Sve je na nivou, dinamično, visceralno i tradicionalno.

* * * / * * * *

Украсть свои деньги Timura Dolatova je dinamična kazahstanska komedija koja je profilisana kao vehicle za Danijara Alšinova i on se na tom zadatku odlično snalazi.

Priča prati vlasnika piramidalne firme koji uzima pare od ljudi i živi od raskoši, hipnotišući svoju okolinu raznim lažima i ubeđujući ih u svoje kombinacije.

Kada padne i završi u zatvoru, život mu se ruši - gubi sve od verenice do kuće u kojoj je štekovao keš. Međutim, keš može da izvuče tako što će nekako ući u kući. Međutim, kuću je u međuvremenu preuzeo guru sa svojom verskom sektom, tako da sada on mora da ispadne budala i uđe u nečiju tuđu kombinaciju.

Timur Dolatov je snimio film sasvim sigurno lokalnog dometa i ambicija sa Alšinovim u centru, i u tom pogledu, ovo nema potencijala za neki crossover van bivšeg SSSRa. Međutim, za ono što jeste, film je jednostavan, efektan i što je bitno za ovu vrstu komedije, uprkos svedenosti priče, veoma dobro izgleda, ne samo u ambijentima i dizajnu već i u pogledu kadriranja i ritma.

U tom pogledu, iako lokalna komedija, ovaj film mi je bio zanimljiv za gledanje, i u načelu efektan.

* * * / * * * *

Jedan od poslednjih filmova Freda MacMurraya u "karakternoj fazi", pre odlaska na televiziju i u Disney (čija je igrana produkciji tada imala pežorativan predznak), bio je "mali" vestern FACE OF A FUGITIVE, akcionog specijaliste sa arty atributima Paula Wendkosa.

Fred MacMurray igra pljačkaša banaka koji uz pomoć brata beži od šerifa koji ga vozom vodi na sud. Tokom bekstva šerif i brat popiju po metak i on ostaje sam, u bekstvu zbog ubistva. Stiže u malu rudarsku varoš praveći se da je inspektor i tu se upliće u romansu sa sestrom šerifovog zamenika, i u njihov sukob sa beskrupuloznim rančerom.

Film se dešava u nekih cca 24 sata, od jednog jutra do sledećeg dana i Wendkos uspeva jako dobro da ostavi utisak vrtloga u kom se junak našao. Fred MacMurray je odličan, kao ikoničan ali već i umoran operator koga polako stižu i godine i griža savesti.

Kao mlad, čist, zamenik koji postaje šerif, pomalo je sterilan ali i savršeno usklađen sa pričom Lin McCarthy. Međutim, među sporednjacima se bez dileme izdvaja James Coburn, mlad, virilan, pun energije i nestašluka kao istaknuti rančerov pistolero.

Glumačka ekipa je vrhunska, sa jednom velikom zvezdom u centru i jednom budućom u sporednoj roli, bez slabih mesta. I svi su maksimalno raspoloženi da u Wendkosovom filmu pruže igru sa punim ubeđenjem, kao što on i režira sve, sa puno dinamike, energije, visceralnosti i propulzivnosti.

Ovaj "mali" vestern otud ostavlja utisak vrhunskog primerka žanra na koji se nailazi slučajno ali ostaje zauvek.

* * * 1/2 / * * * *

U sklopu rada na jednom projektu setio sam se filma IMPULSE, i osetio snažnu potrebu da ga repriziram jer sam u onome čega sam se sećao od gledanja pre trideset godina prepoznao nešto što bi mi danas moglo biti zanimljivo, pa možda čak i efektnije nego tada.

I bio sam u pravu. Na novo gledanje, IMPULSE mi je bio još zanimljiviji nego kada sam ga gledao prvi put. Izašao je godinu dana posle BLUE STEELa Kathryn Bigelow, i u izvesnom smislu, kritika ga je tada možda i bolje prihvatila ali je na duže staze BLUE STEEL uspeo da se nametne kao bitan film jer je godinama bio u rotaciji sa karijerom svoje autorke koja je rasla i postajala sve važnija.

Sondra Locke je s druge strane, osoba čija je karijera u sušini bitno ozbiljnija i zanimljivija od onoga po čemu je filmofili mahom znaju, a to je kao suprugu Clinta Eastwooda sa kojom je radio na nekim od svojih najslabijih filmova, što je umnogome zasenilo njenu dosta respektabilnu arty karijeru iz sedamdesetih, pa i njen rediteljski rad.

U svakom slučaju, i BLUE STEEL i IMPULSE su filmovi koji su u trenutku izlaska potpisivale autorke u senci svojih moćnih partnera sa kojima nisu ostale zadugo potom.

IMPULSE je izašao za Warner koji će kasnije biti oglašen krivim u tužbi koju je Locke podnela protiv Eastwooda 1995. godine i imajući u vidu koliko je Malpaso bio bitan na lotu u Burbanku od Warnerovog štita na špici pa nadalje, osećamo Clintov rukopis. Uostalom, tu je i Jeff Fahey, tada baš Clintovo glumačko otkriće.

Međutim, osim Warnera i Faheya, nema nikakve sumnje da je Sondra Locke snimila film koji je po svojoj zrelosti i idejama daleko prevazilazio stvari koje je Eastwood radio pre svog preporoda sa UNFORGIVENom. Ovo je film kakav bi snimio Clint nekada davno, u vreme PLAY MISTY FOR ME, ali svakako ne u vreme ROOKIEja koje je meni drag ali relativno standardan pandurski film.

Sondra Locke ovde radi po scenariju Johna DeMarca, kome je ovo jedini skript, i Leigh Chapman koja je pisala mnogo zanimljivih stvari i sarađivala sa takvim neznanim junacima kakav je Steve Carver ali i sa velikanom kakav je Aldrich.

Ono što je ključni contrivance ovog scenarija ima evropsku aromu, to su one stvari od kojih su francuski trileri izgradili poetiku. Ovde se negde na polovini filma desi jedno "iskliznuće" iz domena uverljivog po standardima američkog filma, ali opet savršeno uverljivo unutar dijegeze ovog filma, i njegovog sistema vrednosti.

Transgresija koja krasi glavni junakinju Lotte koju igra Theresa Russell u svojoj verovatno najboljoj roli, čini da Megan iz BLUE STEELa deluje kao uzor stabilnosti i promišljenosti.

I u samoj postavci glavne junakinje, Sondra Locke unosi jednu evropsku dimenziju - naime, Lotte je policajka koja se specijalizovala da izigrava prostituke i narkomanke i sve češće fantazira o tome da se "otkači" i da na zadatku uroni zbilja u neku od uloga, To priča psihijatru kod koje je šalje Unutrašnja kontrola i ovde imamo redak primer takve junakinje koja ne služi za podsmeh kao u LETHAL WEAPON niti kao oruđe birokratije koje otupljuje oštricu pravde izbrušenu na patologiji glavnog detektiva.

Kada se pojavi mladi tužilac kog igra Jeff Fahey, u vreme kada je bio Brad Pitt 1.0 a ne meme kao danas, Lotte biva uključena u njegov veoma opasni zadatak i na njemu doživi traumu od koje se konačno "otkači" ali se uporedo sa tim i zaljubi u tužioca.

Ono što usledi je vrhunski noir propušten kroz fizionomiju policijskog filma kakav je snimao Clint Eastwood za života, sa australijskim direktorom fotografije Deanom Semlerom u punoj formi da bude istovremeno i sirov i estetizovan.

Dok je BLUE STEEL čitan kao refleksija psihoseksualnog trilera ezsterhasovske provenijencije izvedenog kroz policijski film, kao svojevrsni susret FATAL ATTRACTIONa i DIRTY HARRYja, i samim tim optužen za senzacionalizam, IMPULSE je prepoznat kao čistiji u izrazu. Po mom mišljenju, Ezsterhas je imao svoj trenutak i svakako da je u izvedbi Adriana Lynea i Paula Verhoevena potpisao neke vrhunske trilere tog vremena, međutim, iako poređenje nije sasvim promašeno nije ni potpuno tačno, BLUE STEEL je ipak bio nešto drugo. Isto važi i za IMPULSE.

Ovo su pre svega policijski filmovi koji kroz rodnu intervenciju transformišu neke tropey situacije jer njihove junakinje u ovom hiperseksualizovanom žanru naprosto nose jednu drugačiju vrstu erosa.

Oba su bazirana na veoma sličnom plot contrivanceu, oba se bave rodnim odnosima u policijskom filmu u izvesnom smislu čak i više nego u policijskoj službi u socijalnom pogledu, i interesantni su po raznim tačkama preseka.

Ono što je osnovna razlika jeste u tome što Kathryn Bigelow uvodi lik ubice koji je psihopata i nosi u sebi vrstu strave pred kojom je policija tradicionalno nemoćna, još od slučaja Martina Balsama u filmu PSYCHO. Dakle, njen film u samom finalu prerasta iz policijskog trilera u svojevrsni horor jakog seksualnog naboja, što da se razumemo nije bilo strano ni eastwoodovskim radovima.

Kod Sondre Locke je ipak transformacija žanra unutar policijskog trilera. Ovde nema horora, međutim transgresija je toliko sveprisutna i junaci su toliko popustili pred svojim strastima da prosto policijske procedure ne mogu izaći na kraj s tim, pa policija pred tim postaje nemoćna na isti način kao što je recimo u noiru. Zato, IMPULSE apsolutno nosi odrednicu noira čak i pre nego erotskog trilera jer noir po definiciji to već jeste.

Bigelow je snimila estetizovaniji i u pogledu žanrovskog postavljanja agresivniji film, međutim, ni Sondra Locke nikada ne izlazi izvan okvira čvrstog policijskog trilera i kad treba da je napeto, veoma je napeto, i uprkos tome što BLUE STEEL pamtimo kao nasilniji, IMPULSE nije nimalo nežan. I to ne samo u pogledu krvoprolića. Sondra Locke prikazuje mnogo surovije odnose među likovima u svojoj priči, recimo propala veza glavne junakinje sa starešinom koja se pretvorila u otvoreno zlostavljanje je mnogo žešće nego bilo šta u BLUE STEELu, kao što je opet u onom filmu negativac koji je psihopata nepredvidiviji i opasniji od ovih u IMPULSEu, koji su ipak kriminalci sa nekom razumnom agendom.

U svakom slučaju, IMPULSE je izašao jedanaest meseci posle BLUE STEEL i ova sličnost nije prošla nezapaženo u vreme izlaska, međutim, BLUE STEEL je kasnije rastao u statusu zajedno sa Kathryn Bigelow, a IMPULSE je ostao tu gde je bio. Zato je ovo film koji svakako zaslužuje da se na njega ukaže, jer iako nije nepoznat, nije dovoljno proslavljen.

* * * 1/2 / * * * *

Oh, ja ovo nisam gledao, koliko umem da se prisetim. A valjalo bi! Sondra Locke je celom mom društvu bila apsolutna kraljica zbog Sudden Impact, ali mislim da niko od nas nije gledao ni jednu njenu režiju.

Quote from: Meho Krljic on 16-03-2026, 19:25:11Oh, ja ovo nisam gledao, koliko umem da se prisetim. A valjalo bi! Sondra Locke je celom mom društvu bila apsolutna kraljica zbog Sudden Impact, ali mislim da niko od nas nije gledao ni jednu njenu režiju.

Mora obavezno da se pogleda!

Denis Neimand je privukao moju pažnju u holivudoliko i vešto izvedenom filmu ŽEST. Potom nisam nailazio na njegove radove, sve dok nisam krenuo podrobnije da istražujem igrane filmove koje je producirala Prigožinova kuća Wagner.

ГРАНИТ je film koji je poslužio da 2021. godine prikaže neuspelu Wagnerovu intervenciju u Mozambiku kao nešto ipak herojsko i smisleno.

Celokupna Wagnerova produkcija filmova zapravo i jeste tematski bila vezana za njihovu afričku ekspanziju. Naročito je zanimljivo da ovde imamo film koji se dešava u Mozambiku, državi koju je u filmskom pogledu dosta servisirala i SFRJ, prvo kroz brojne žurnale filmskih novosti u prvim godinama FRELIMOve borbe i vladavine, pa sve do igranog filma VREME LEOPARDA Zdravka Velimirovića iz 1985. godine.

FRELIMO je kao što znamo bio predmet intereseovanja francuskih novotalasnih reditelja i lokalni revolucionari su bili veoma filmski artikulisani, tako da su podjednako koketirali i sa levom avangardom sa Zapada, ne samo iz Francuske već i iz Brazila, ali i sa klasičnijim propagandistima iz SFRJ.

Godnu dana posle izlaska filma VREME LEOPARDA počinje prolog filma ГРАНИТ. Neimand radi inscenaciju čuvene kontroverzne nesreće u kojoj je poginuo lider FRELIMO Samora Machel koju je u ono vreme mozambička vlast sa Sovjetima objašnjavala južnoafričkom diverzijom na radio odašiljaču koji je pogrešno obavestio sovjetski Tu-134 na kojoj se visini nalazi i posada je pogrešno usmerena u smrt.

Dakle, Wagnerova produkcija u dijegezi filma potvrđuje sovjetsko-mozambičku teoriju o nesreći kao istinu. I postavlja ton nostalgije među ljudima u Mozambiku prema Sovjetima, kao jedinim belim ljudima koje nisu želeli da isteraju iz Afrike.

Emocija prema Sovjetima sačuvana je kroz nostagična predavanja starih, tako da kada Wagnerova ekipa bude poslata na molbu vlade iz Sudana da dođe i pomogne u borbi sa jednom islamističkom grupacijom, mnogi se osete sigurnije.

Film prati paralelno dve priče, jednu o grupi Wagnerovaca koji vodi Granit, inače istorijska ličnost, i drugu o dečaku koji biva otet od porodice i primoran da postane dete ratnik u islamističkoj paravojsci. Međutim, taj dečak je odrastao na pričama o Sovjetima i kada vidi da su se pojavili Rusi organizuje bekstvo.

Konačno, paravojska i Wagner se obračunaju u džungli. Zbog brige o civilima i otetoj deci, Wagner ne koristi artiljeriju i u toj bici ginu Granit i nekoliko starešina.

Film se završava natpisima o tome kako se Wagner povukao iz Mozambika a paravojske su nastavile da divljaju same.

Ovaj film je očigledno namenjen pokušaju da spinuje vojni neuspeh Wagnera u Mozambiku koji je doveo do toga da se oni povuku i da ih FRELIMO odbaci, i Neimand pokušava da ga predstavi kao jednu žrtvu ruskih plaćenika položenu za slobodu i red u jednoj afričkoj zemlji koja je na udaru zapadnih korporacija i njihovih eksploatatorskih planova.

Američki operativac koji pomaže Južnoafrikancima 1986. na rušenju aviona sa Machelom u kasnijem delu filma se kao stariji vojni privatnik (po fizionomiji sličan samom Prigožinu) pojavljuje u Mozambiku i organizuje pobunjeničke grupe u saradnji sa izdajnicima iz mozambičke vlasti i radi na destabilizaciji režima kako bi se smanjila rudna renta. Ipak, kolonijalni konkurenti iz Amerike imaju sporednu ulogu i samo povremeno se pojave kao inspiratori.

U pogledu egzekucije, ovo je slabiji film od Batovljevog filma ТУРИСТ. Ima manje akcije, i uprkos tome što je korektno zarobio tu znojavu atmosferu Mozambika na objektima u Centralnoafričkoj Republici (Wagnerovom ključnom afričkom centru), i što deli scenaristu Vladimira Izmailova sa tim filmom, Neimand se nije približio onome što je najavljivao u filmu ŽEST.

Ovo je korektan ruski B-film, ispod najboljeg Wagnerovog rada u domenu akcionog filma, ali svakako u domenu upotrebljivog produkta namenjenog pre svega malom ekranu.

* * / * * * *

Henri Verneuil je sa delimično holivudskom ekipom snimio ekranizaciju romana Pierrea Norda LE TREIZIEME SUICIDE. Nord je bio čuveni pripadnik Pokreta otpora koji je potom postao književnik i publicista, poznat po svojim trilerima.

U filmu LE SERPENT koji je imao i američki naslov NIGHT FLIGHT FROM MOSCOW, ispričana je intriga sa uticajnim prebegom iz KGBa od kog CIA dobija informacije o sovjetskoj mreži agenata u Zapadnoj Evropi ali nije do kraja jasno da li je on tu sa časnim namerama i da li želi da ojača ili izazove haos u NATOu.

Henry Fonda igra šefa CIA, Yul Brynner je prebeg a najrafiniraniji je tradicionalno Dirk Bogarde u jednoj kimphillbyjevskoj funkciji. Dolazak prebega sa kompromatom pokreće seriju samoubistava a priča se kreće od Pariza preko Lenglija, do Nemačke i za kraj opet Pariza.

Zaplet je zamršen, ali u suštini prepoznatljiv, međutim glavni adut je Verneuilova rediteljska egzekucija. Naime, on uspeva da stvori vrlo zanimljivu atmosferu i da odabere i izgradi niz vrlo zanimljivih i ubedljivih ambijenata, koji postaju u izvesnom smislu i priča i lik za sebe.

Za razliku od mnogih evropskih produkcija koje su želele da izgledaju internacionalno na način američkog filma, Verneuilov film u tome uspeva, a njegova rediteljska rešenja, često na nivou visprenog trika ali povremeno i sa fundamentalno veštim postavkama, uspevaju da dodatno približe ovu produkciju utisku elitnog.

Nord nije le Carre, ali glumci iako nisu u prajmu jesu u punoj koncentraciji, što sa nadahnutom režijom, čini da LE SERPENT bude visoka druga liga ili niža prva liga špijunskog filma sedamdesetih.

U tom pogledu, Verneuil bez ikakve dileme uspeva da u produkciji koja je obično rezultirala polovičnim filmovima koji su se prodavali na bazi imena, napravi nešto gde imena nisu beznačajna ali se ipak nudi i još nešto, u najmanju ruku veoma angažovan rediteljski postupaki izvedba.

* * * / * * * *

Za ovo bi trebalo da se ide u Hag:



Val Kilmer Is Dead, But AI Is Bringing Him Back To Star In A New Movie

QuoteTop Gun and Batman Forever actor Val Kilmer died in April 2025. But that won't stop Hollywood. An AI-generated digital version of Kilmer will star in an upcoming movie that he was originally set to be in before he passed away.

On March 18, as first revealed by Variety, Kilmer is being digitally resurrected through the power of generative AI technology to play Father Fintan, a Catholic priest and Native American spiritualist in the upcoming fact-based flick As Deep as the Grave. The film's director told the outlet that he didn't want to recast Kilmer, despite the actor's death.

"He was the actor I wanted to play this role," said director Coerte Voorhees. "It was very much designed around him. It drew on his Native American heritage and his ties to and love of the Southwest. I was looking at a call sheet the other day, and we had him ready to shoot. He was just going through a really, really tough time medically, and he couldn't do it."

So the director decided to use "state-of-the-art" generative AI tech to recreate Kilmer for his film despite the actor never stepping foot on set to film a single scene and being dead for nearly a year now. Kilmer's children and estate are all on board, according to Voorhees.

"His family kept saying how important they thought the movie was and that Val really wanted to be a part of this," said Voorhees. "He really thought it was an important story that he wanted his name on. It was that support that gave me the confidence to say, 'Okay, let's do this.'"

The director admits that reviving a dead actor like this using generative AI is going to be "controversial" but claims that "this is what Val wanted."

"Normally, we would just recast an actor," explained the director. "I'm all about working with our actors, and we have brilliant performances all throughout this movie. But we can't roll camera again. We don't have the budget. We're not a big studio film. So we had to think of innovative ways to do it. And we realized the technology is there for us."

Kilmer's estate approves of using AI to recreate the actor

Kilmer's daughter, Mercedes Kilmer, fully supports the film using AI to bring her deceased father back to life. Voorhees tells Variety that Kilmer's son Jack is also "supportive." Voorhees says the production followed SAG guidelines on AI tech and that Kilmer's estate was properly compensated for his appearance in the film.

"He always looked at emerging technologies with optimism as a tool to expand the possibilities of storytelling," said Mercedes Kilmer. "This spirit is something that we are all honoring within this specific film, of which he was an integral part."

The AI-generated version of Kilmer will appear in "a significant part" of As Deep as the Grave. The AI actor was built using younger images of Kilmer provided to the production by his family as well as footage of the actor during his final years. The idea is to show the character through various stages of his life. AI Kilmer will feature a voice built from recordings of the late actor in his final years after his voice was damaged by a tracheal operation. The director says this was all part of the plan when they cast Kilmer as Father Fintan, a real person who suffered from tuberculosis and also had a damaged voice.

In 2022, Kilmer worked with Sonantic to help create an AI-powered speaking voice for himself when he reprised his role as Iceman in Top Gun: Maverick.

"As human beings, the ability to communicate is the core of our existence, and the side effects from throat cancer have made it difficult for others to understand me," Kilmer said at the time. "The chance to narrate my story, in a voice that feels authentic and familiar, is an incredibly special gift."

UNIVERSAL SOLDIER iz 1971. godine je ozloglašeni film koji je George Lazenby odlučio da snima umesto da nastavi sa Bondom.

Ako imamo u vidu da Lazenby sasvim sigurno nije najbolji Bond ali da jeste glumio u najboljem filmu o Bondu, i da je ON HER MAJESTY'S SECRET SERVICE ostao na neki način neobični izuzetak u serijalu jer je bio izvanredan film i nije potrošio svoju snagu, pa ni svoju zvezdu u predstojećim filmovima do tačke da mora da se menja, ostaje utisak nedorečenosti u ovoj etapi.

Dakle, Lazenby je već tokom snimanja Bonda umeo da bude komplikovan saradnik, a kada je film izašao napustio je serijal i snimio je UNIVERSAL SOLDIER jer je iskreno mislio da je to pravi put i da je to vrednosno i estetski korak napred u odnosu na Bonda i zapravo nešto što će preživeti, za razliku od agenta 007.

Naravno, život ga je demantovao na najsuroviji mogući način, a u tom demantovanju je sigurno pomogao i Cubby kome gangsterske metode nikada nisu bile strane. Lazenby je na kraju ostatak svoje karijere ipak proveo mahom parazitirajući na činjenici da je nekada igrao Bonda, i na tom putu je snimio i poneki dobar film koji je vredan pažnje, ali sve to zajedno ne vredi kao ON HER MAJESTY'S SECRET SERVICE ni u jednom pogledu.

Kada pogledamo UNIVERSAL SOLDIER, međutim, shvatamo da se Lazenby nije baš toliko prevario koliko mislimo. Zapravo, on je tada poželeo da krene putem kojim su išla "Fondina deca" i ceo taj tada progresivni Holivud koji na kraju krajeva jeste u sedamdesetim proizveo filmove koji se smatraju najznačajnijim i neprevaziđenim. U određenom smislu, on je prepoznao kuda se stvari kreću, 1969. godine je izašao ON HER MAJESTY'S SECRET SERVICE kao vrhunski izdanak studio filma, nečega što je delovalo da je na umoru.

Da sami novoholivudski reditelji nisu zapravo izmislili franchise filmmaking koliko 1975. godine, i praktično dali novi impuls i onome što su bili Bond-filmovi, moguće je da bi se Lazenbyjeva odluka ispostavila kao prava i da bi se Bond možda i ugasio ili ostao u nekoj Eurospy niši.

Međutim, kao što znamo, JAWS i STAR WARS su dali novi impuls blokbasteru i eskapizmu, a INDIANA JONES je to zapečatio. Bond je sve to pažljivo ispratio, imitirao ih u svom maniru, i kameleonski uspeo da ih i nadživi.

Dakle, Lazenby kao pojedinac koji je prepoznao neke procese unutar sistema nije imao šanse protiv Cubbyja lično jer bi mu ovaj uništio karijeru i da je Eon propao onomad, ali kao neko ko prepoznaje tokove u kulturi nije skroz omašio.

Cy Endfield nije reditelj velike reputacije u toj epohi transformacije filma, međutim, u UNIVERSAL SOLDIERu snimio je nešto zapravo veoma vredno pažnje.

Ovo jeste jedna vrsta bondovskog EASY RIDERa, atmosferična, hipnotička priča o umornom britanskom plaćeniku koji dolazi u London da sprema ustanak u Africi za neke tamošnje diktatore, i dok CIA kuva puč s njegovim finansijerima, on se opušta sa kontrakulturom, da ne kažem s hipicima, uz druženja i lake droge i vremenom shvata kako je rat besmislen, kako ne vodi nikuda i ne menja ništa, i kako prosto treba uzeti pare i otići.

Cy Endfield sve to režira maltene kao MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, samo bez probijanja četvrtog zida i svega onog lošeg što se moglo videti u Nouvelle Vague ali i sa svim onim dobrim prenetim odande. Otud je UNIVERSAL SOLDIER propulzivan, politički angažovan i izuzetno atmosferičan, sa veoma interesantnim rešenjima u pogledu kadriranja i mizanscena.

Unutar svega toga Lazenbyjev lik postaje praktično besciljni muškarac rafelsonovskog tipa. Naravno, on nije Jack Nicholson da tu rolu zapamtimo i da bude ovenčana nagradama ali je prilično ubedljiv kao potrošeni ratnik koji proširuje svoje horizonte.

Naravno, sve ovo što radi Endfield nije samo oslonjeno na Novi Holivud, na Nouvelle Vague, na Godarda, Rafelsona ili Hoppera, već i na jednu psihodeličnu školu britanskog špijunskog filma, koji nastaje u toj anti-Bond fazi. Naravno, UNIVERSAL SOLDIER je u samoj dijegezi realističan film, i nije na liniji nekih radova kao što je BILLION DOLLAR BRAIN Kena Russella, no ima u njemu nešto od recimo Piersonove adaptacije le Carrea iz THE LOOKING GLASS WAR ili THE QUILLER MEMORANDUMa Michaela Andersona. Dakle, ipak su tada i njuške poput Harolda Pintera i Kena Russella umešale prste u špijunski film i to nije stiglo niotkuda. Uostalom među nekoliko potpisanih scenarista bio je i Derek Marlowe koji je važio za svežeg pisca i proznog i dramskog trilera u čiju smo se svežinu u žanru uverili sa filmom DANDY IN ASPIC.

Konačno, ovaj film je smešten u okvire trilera, i on na neki način jeste triler jer postoji određena zlokobna pretnja nad junacima koja samo delom proističe iz prirode njihove delatnosti, ali je zapravo pre svega psihološka studija o junaku koji se menja. U tom pogledu ovo nije egzistencijalistički akcioni film. Pretnje ima, fizičke konfrontacije takođe ali akcije zapravo nema.

UNIVERSAL SOLDIER je relativno dakle konkurisao klasičnom mačističkom filmu koji je u relaciji sa Bondom i toj celoj kulturi britanskog kolonijalnog i postkolonijalnog filma o vojniku koji dolazi iz daleke zemlje zapravo aktuelne ili bivše kolonije gde brani nacionalne ili korporativne interese, kakvih je britanski film pun.

U ovo vreme, uporediv film sa ovim bio je THE LAST GRENADE Gordona Flemynga, reditelja kog izuzetno uvažavam zbog veoma bitne mada nedovoljno cenjene ekranizacije romana Donalda Westlakea odnosno Richarda Starka THE SPLIT sa Jimom Brownom. Međutim, THE LAST GRENADE je demoralisane britanske plaćenike ipak smestio u klasično akciono ruho i poslao ih na Daleki Istok, dočim je ovo film o predahu u Londonu.

Nesposoban da se nametne kao akcioni vehicle za Lazenbyja jer nije akcioni film, što je logično, a opet nepravedno odstranjen iz konkurencije za neko ozbiljnije sagledavanje u umetničkom pogledu, uz još malo očekivanog Cubbyjevog začina, UNIVERSAL SOLDIER je film kom se danas i sam Lazenby smeje.

Međutim, koliko god da je potcenio rezilijentnost franchise filmmakinga i studio sistema, ovde Lazenby nije promašio osnovne parametre trenutka i rezonovao je ispravno i hrabro. Da nije tako, ne bi ipak danas UNIVERSAL SOLDIER sve više nailazio na razumevanje, pa i uvažavanje.

* * * 1/2 / * * * *

ШУГАЛЕИ је film Denisa Neimanda sa kojim je Wagner ozbiljnije ušao u svet produkcije.

Naslovni junak je stvarna ličnost, sociolog Maksim Šugalej koji je kao politički tehnolog otišao u Libiju i pau u zarobljenoštvo vlasti u Tripoliju.

U knjizi Johna Lechera navodi se da je film ekspresno snimljen kako bi ostvario propagandni uticaj kako u samoj Rusiji, tako i da bi bio iskorišćen za pritisak na generala Kalifu Haftara sa kojim je Wagner želeo da produbi odnose.

Film je relativno rutinski, sa ubedljivo rekonstruisanim utiskom Libije u Tunisu, i pričom koja se pre svega fokusira na Šugalejeve razne  političke kontakte koji će ga na kraju odvesti u ropstvo prestoničkih islamista.

Neimand vodi stvari efikasno, i uprkos tome što Šugalej kako ga igra Kiril Polukin ima inteligenciju i harizmu, i ubedljiv je kad prkosi i za pregovaračkim stolom, i na terenu, i u ćeliji, ne uspeva da ga u potpunosti izgradi kao junaka i da ga izdigne iznad bujice zapleta, vremenskih skokova i obaveze postavljene pred scenaristu Vladimira Izmailova da se kaže sve što treba.

Šugalej je kao junak dobio još dva nastavka svoje epopeje i ako se Wagner-verse uporedi sa MCU, onda je priča o Maksimu Šugaleju bila flagship serijal.

Kasnije će se u trećem filmu čak pojaviti i neki protagonisti iz filma ТУРИСТ koji govori o Centralnoafričkoj Republici.

Posle kraja filma idu dokumentarni snimci nekih osoba koje su bile otete u Libiji kao svedočanstvo da je ono što smo dotle u filmu videli verodostojno.

U tom smislu, zanimljivo je da ono što se dotle vidi u filmu nije neuverljivo u nekoj prevelikoj meri, ima malo povišenog realizma ali suštinski nema tu nekih neverovatnih situacija. Problem svega je taj propagandni grč u kom je sve izvedeno.

* * / * * * *

Dani de la Torre je toliko obećavao u svom debitantskom filmu EL DESCONOCIDO da ga ja i dalje smatram jednim od najperspektivnijih španskih žanrovskih specijalista koji su ostali u Dolini Palih da odmene Jaumea Collet-Serru. Međutim, posle ovog filma, izuzev pristojne serije LA UNIDAD, na filmu nije dorastao tim očekivanjima.

Kada je najavljem Amazonov film ZETA koji režira Dani a scenario piše Oriol Paulo, delovalo je da imamo All-Star žanrovske operativce na zadatku koji će pokušati da naprave špansku špijunsku renesansu iz koje mnogo toga treba da počne. Sa Mariom Casasom u glavnoj ulozi, taj utisak je samo ojačan.

Rezultat je nažalost ne ispod očekivanja već je sramotan.

Na stranu ko su Dani i Oriol i šta bi se od njih očekivalo, a obojica su imali veoma visoke peakove, ZETA je skup promašaj, i to ne samo po budžetu koji je evidentno pretendovao da izbaci ovaj film u ligu globtroterskog trilera bornovskog usmerenja, već pre svega po jednoj impotentnoj estetici, bez ijedne originalne zamisli, ali i bez elementarne veštine da se ono što nije novo kad već nije novo bar izvede dobro.

U ovom filmu ničega nema, a pre svega nema onoga po čemu se španska dramska producija nametnula poslednjih godina a to je sposobnost da se uz neinvazivnu dozu inventivnosti osvežavaju stari žanrovski obrasci i da iz toga nastaju dela koja nisu samo za lokalnu upotrebu.

Nisu se samo Dani i Oriol obrukali do nogu, direktor fotografije Josu Inchaustegui u kom smo mogli da se zakunemo pre koju godinu isporučio je jednu putopisnu blamažu od slike, snimljenu ex-catedra, kao da glavni kreativci nisu ni posetili set nego su režirali i davali komande preko Zooma.

ZETA ima priču koja je na nivou telenovele, prema ovom scenariju ČETVRTI ČOVEK deluje kao Andrew Kevin Walker u prajmu, kako u pogledu kreativnosti, tako i u pogledu stava. Oriol Paulo jeste specijalista za trilere u kojim se sapunica često zapenuša, ali gledati dva sata ove budalaštine je direktno uvredljivo, ali opet manje nego provesti mesece i godine snimajući to isto.

Kada se na sve to doda ona fina doza cinizma gde autori misle da ovo može postati franšiza, pa sad malo i sami skidaju stopalo sa gasa jer ko zna kad će nam neki lik "opet zatrebati", ZETA izgleda kao da je AI napravio sve ono za šta ljudi nepravedno optužuju streaming filmove.

U pogledu montaže, ovo deluje kao nemontiran materijal, ima scena koje su toliko dosadne, da ih čak ni na Telekomu ne bismo videli kao besramno nabijanje minutaže. Pritom, sa sve ogromnom špicom već traje preko dva sata krtine, i predug je, ako imamo u vidu priču koja ne zaslužuje ni da se pomene a nekmoli da se tako dugo gleda.

Španska tajna služba je prikazana na filmu u raznim kontekstima, često parodično, i možemo reći da nema skroz definisan identitet. Ovaj film je mogao biti njen izlazak na veliku pop kulturnu scenu, ali on to svakako neće biti, jednim delom jer služba prikazana u filmu nema apsolutno nikakav identitet po kom bismo je mogli zapamtiti.

Ako imamo u vidu da je CNI zapravo rebrendirana iste godine kada i BIA, i kada su CESID u Španiji i SDB otišli u prošlost, svakako da joj je bilo potrebno i da se iznova definiše u popularnoj kulturi. ZETA nije jedina meč lopta, imaju i seriju EL CENTRO ali ovo je propuštena prilika kapitalnih dimenzija.

Imajući u vidu osetljivost zadataka koje La Casa ima pred sobom, svakako da joj je popkulturni format nešto od čega će imati koristi, a ovakvi filmovi sasvim sigurno nisu to.

* 1/2 / * * * *

QUIET COOL je film koji mi je u obradi već nekoliko godina, sa velikom radoznalošću, i sada je konačno došao na red.

Nažalost, ništa od onoga što sam očekivao nije ispunio i ništa od onoga u šta sam se uzdao nije proradilo.

Veliki sam fan Jamesa Remara, i uvek sam verovao u njega kao heroja, međutim, u ovom filmu on prosto nije dobacio skoro pa ni do minimuma koji je neophodan. Nije naravno on kriv što QUIET COOL ne valja, ali svakako nimalo nije doprineo da ga poboljša.

Stručna literatura beleži QUIET COOL kao suštinski potcenjen izuzetno nasilni akcijaš, i nažalost moram reći da i kad je sahranjen prilikom izlaska, premalo je sahranjen.

Naime, film jeste nasilan, ali na jedan nezanimljiv način. Kvantitet pripreme za nasilje, i usiljene maštovitosti prilikom njegovog sprovođenja, nažalost ovde nije proizveo kvalitet, kao recimo u filmovima iz serijala RAMBO, koji su očigledno bili jedna od referenci.

Ovde njujorški policajac postaje Rambo. Od trenutka kada ga upoznamo kako spava zanesvešćen na leđima u svom stanu sa dva parčeta nepojedene pice ostavljene od sinoć i motorom parkiranim u sred stana, jasno je da su autori hteli da nam kažu kako je on individualac. Međutim, kad pojede tu ohlađenu i sasušenu picu i izađe na ulicu, u motorciklističkoj poteri za kradljivcem tašni na rolšuama vidimo da ovo neće biti baš visceralno i briljantno insceniran film.

Clay Borris je recimo u tom pogledu ostao precenjen u literaturi jer se dosta u novim gledanjima filma pledira da je ovo kakav je-da je ipak vešto insceniran film. Moram prinzati, da i nije. Jeste u nekom jalovom smislu maštovito postavljen ali naprosto nije dovoljno efektno realizovan.

Otud, QUIET COOL me je razočarao jer sam od saradnje Remara i tada još uvek veoma samostalnog New Linea očekivao više. Ipak, to se nije desilo.

* 1/2 / * * * *

THE TIN STAR je sofisticirani vestern Anthonyja Manna, u kome Henry Fonda igra ostarelog lovca na ucene koji se obreo u varoši u kojoj mladi šerif pokušava da uspostavi autoritet, i ima još mnogo toga da nauči, a igra ga Tony Perkins. Mladi šerif dobija mentora u liku ovog lovca na ucene koji ga uči tome kako se boriti protiv razbojnika, ali isto tako i kako da ne bude iskorišćen od strane pokvrenih lokalnih moćnika.

Mannov rukopis izgrađen u noiru dobija novu upotrebu u vesternu gde gradi psihološki dinamičnije odnose u odnosu na većinu drugih reditelja. Tome doprinosi i njegov odnos prema vizuelnom izrazu koji je stavljen u funkciju stvaranja drame.

Rezultat je jedan film koji istovremeno jeste klasični vestern ali nimalo nije rutinski i maksimalno angažuje gledaoca upravo u sagledavanju psihologije likova, mnogo jače nego zapleta i akcije, kojih takođe ima.

Rezultat je naravno vrhunski, i pokazuje zašto je Mann jedan od najvećih autora u istoriji vesterna, a i šire.

* * * / * * * *

Pojam svensksploitation se nije pojavio ali u Švedskoj je zaživeo termin Sensationsfilms koji se odnosio na razne provokativne, shock cinema fenomene koji su se javljali u raznim formama i žanrovima u tom periodu. Ova faza kinematografije je iznedrila nekoliko klasika kao što je THRILLER-A CRUEL PICTURE i ikonu kao što je Christina Lindberg, i čitav niz naslova koji su bili proto-pornografski ali i u bukvalnom smislu "švedski akcioni".

Zapravo, švedski akcioni film je dosta prisutna forma, i Švedska je zemlja koja je oduvek imala razvijenu tradiciju krimića pa i filmskog trilera koja proizlazi iz nje.

THE NINJA MISSION Matsa Helgea Olssona je film iz 1984. godine koji je poznat po tome što je imao internacionalni uspeh i višestruko vratio svoj budžet, između ostalog kroz američku distribuciju koju radio New Line, The House Freddy Built.

New Line je imao poseban soft spot za švedsku filmsku industriju jer je Tom Sjoberg iz Smart Egg Picturesa, producentske kuće koju je držao naš bogati iseljenik Đorđe Zečević, zapravo pakovao neke bitne stvari oko prvog ELM STREETa a Mats Helge je bio njegovo otkriće.

Smart Egg je naime producirao njegov slasher o heavy metal bendu BLOOD TRACKS i u njemu su se pojavili članovi benda Easy Action koji je u to vreme ugovor sa prestižnom kućom Sire i smešila mu se svetska karijera.

Otud, New Line i Mats Helge nisu slučajno našli zajednički jezik.

Danas se THE NINJA MISSION sagledava kao campy ninjasploitation film koji pokušava da kapitalizuje na histeriji koju su u to vreme pravili ninja filmovi, i uprkos tome što je tačan opis jer ovo jeste unekoliko campy i jeste se nadovezalo na ninja craze, suštinski ipak nije baš mnogo naivan i smešan film.

THE NINJA MISSION je film čiji je uspeh iz današnje vizure pre svega nejasan iz razloga strukture. Naime, ovo je film bez jasno profilisanog glavnog junaka, i priči prilazi iz više uglova koji sprečavaju da se u klasičnom smislu formira protagonizam. Glavni glumac je danas zaboravljeni, ali i tada nebitni Krzystof Kolberger ali njegov lik je daleko od najvažnijeg. Kao što se i ninĐe pojave relativno kasno i kao ne toliko bitni likovi.

Film jeste campy ali ne na neki mnogo smešan način. Više je zapravo zanimljiv po tom nekom severnjačkom "soc" vajbu gde scene smeštene u SSSRu deluju kao da su tamo zaista i snimane od strane samih Sovjeta.

Ko odliči da gleda THE NINJA MISSION sa idejom da se ludo provede s društvom i podsmeva onome što je na ekranu, neće se naročito zabaviti. Ovaj film je čudan, i treba ga pogledati pre svega kao apsolutni kuriozitet iz vremena kada je publika akcionog filma bila spremna da nagradi apsolutno sve na šta naiđe.

* 1/2 / * * * *

Guillaume de Fontenay režirao je akcioni triler BADH, i film deluje kao da su u toku realizacije i producenti i autori shvatili da nisu baš snimili nešto reprezentativno i onda su ga sasekli na osamdeset minuta trajanja bar to brzo prođe.

I hvala im na tome.

de Fontenay je očigledno želeo da snimi jedan jednostavan, u startu lean and mean osvetnički film o operativki DGSE zaduženoj za black ops koja se sveti za pokušaj ubistva njenog životnog partnera, i onda na tom putu otkriva da je to bio pokušaj uklanjanja neprijatnog svedoka koji bi predstavljao problem za "guzonje" iz Službe.

Priča je neprijatno poznata, dobro razgažena, i treba biti rutinirani profi da je iznova prodaš kao predložak za neki akcioni vehicle. A de Fontenay je ipak dovoljno inteligentan da shvati, kako njegov filma ima protagonističnu junakinju ali ne i akcionu zvezdu koja to može da nam "proda" i da ovaj film, koliko god ga on ubrzao, ipak u izvesnoj meri vuče na to da mora da se "prati priča".

I u tom eksperimentu, imamo zanimljiv rezultat. Film kao film ne zaslužuje naročitu pažnju onih koji nisu ljubitelji i poznavaoci žanra, pa čak i za njih ovo nije bitno delo, ali filmmejkerima može biti zanimljiva pouka.

Naime, film je ubrzan sa idejom da se pretvori u hiperkinetički akcijaš u kome ćemo "preleteti" preko priče jer ona suštinski nije proradila i samim tim nema smisla gajiti neku njenu dinamiku. U prilog tom rešenju ide i jasno definisan protagonizam junakinje oko koje se mogao izgraditi ceo film, oko nje kao lika i akcionih prizora u kojima ona nastupa.

Međutim, uprkos izvesnom trudu unetom u akciju, pa i svežini glumice koja učestvuje u njoj, ovo ipak nije uspelo da proradi kao propulzivni visokooktanski akcijaš, i da se na taj način "izvuče".

Ipak, autori zaslužuju pohvale što su barem realno sagledali šta su snimili i u čemu su pogrešili.

* 1/2 / * * * *

John Patton Ford je sa filmom EMILY THE CRIMINAL napravio izvanredan debi i izašao je na mapu najpotentnijih mladih američkih filmmejkera. Na njoj je prethodno bio sa scenarijem za film ROTHSCHILD koji je bio cenjen na Black Listu i koji je u jednom trenutku pripreman sa Shiom Lebeoufom i Melom Gibsonom, u režiji Jona S. Bairda.

Suočen sa kontroverzama, film je kanselovan, Ford je u međuvremenu postigao uspeh i dobio je priliku da sam realizuje svoj scenario u, verujem, još elitnijim uslovima. Umesto Bairda došao je on, što je svakako napredak, umesto Shie Glen Powell što verovatno glumački nije apgrejd ali reputaciono jeste jer se na Powella Holivud baš kladi, a Mela je odmenio Ed Harris.

Dakle, stvar je krenula verovatno korak iznad inicijalnih kapaciteta produkcije međutim film koji smo dobili je, malo je reći, skandalozan.

Za HOW TO MAKE A KILLING, kako se sada zove ROTHSCHILD se pre svega može reći da je negacija EMILY THE CRIMINAL. Sve ono što je bilo briljantno u tom filmu - počev od činjenica da jedna obična, socijalizovana žene kreće da ulazi u svet sitnog kriminala vođena unutrašnjom transgresivnošću, zamenjena je jednim sterilizovanim, debilizovanim postupkom u kom se to što glavni junak ubija neke veoma antipatične ljude opravdava do besvesti i neukusa.

John Patton Ford od jedne ultimativne priče o klasnoj i socijalnoj kontradikciji, pravi patetičan, moronski film o čoveku koji je tako eto nekako malo zaveden možda ponečim, ali u suštini svi koje ubija da bi došao do nasledstva koje mu pripada su toliko odvratni, da nam je to pokazano, ponovljeno, overeno i pečatirano za slučaj da nismo shvatili da zaslužuju smrt.

Međutim, Ford ne shvata da ako nema osećaja za transgresiju, zapravo niko u sekularnim okolnostima ne zaslužuje smrt i da što više pravda svog junaka, zapravo pokazuje koliko mu je cela zamisao glupa, nepromišljena, da ne kažem nezrela.

U ovom filmu imamo snažan eho superiornog  A SHOCK TO THE SYSTEM Jan Eglesona, čak imamo i dva vrlo slična ubistva, na jahti i sa kvarenjem sijalice ali prosto, Klavan i Egleson su napravili punokrvan transgresivan film sa junakom koji komunicira sa đavolom u gledaocu.

HOW TO MAKE A KILLING je potpuna glupost.

Ali, pored toga je i loše dramski postavljen. Ceo film je kao jedna velika ekspozicija. Nikada zapravo ne počne, i osim par nametnutih mehaničkih okolnosti ucene i sl. zapravo u njemu nema nikakvog sukoba ili tenzije. Događaji se ređaju bez ikakve unutrašnje ili opšte dinamike. Ekspozicija traje celih dvadeset minuta kao nekakva montažna sekvenca, ali film ni posle toga ne postane ništa drugo do neznatno sporija montažna sekvenca.

U redu je suočiti se sa "problemom drugog filma", ali ovo ipak nije to. Ovo je problem "nultog filma". Ford se ovde vratio korak unazad na scenario koji je prvobitno izašao u svet i ispostavilo se da ga je radio mnogo slabiji autor od onog u kog je izrastao sa EMILY.

Glen Powell nije moj favorit i on kao drvo javorovo ide sada iz filma i uništava dobre reditelje. On jeste bio bitan mada daleko od presudnog razloga zašto je Wrigtov RUNNING MAN bio onako užasan. Ovde je čak i manje kriv ali nije ni doprineo. Mada, kad vidimo Margaret Qualley kako je straćena u drugoj najznačajnijoj ženskoj ulozi, jasno je da ni superharizmatična zvezda u svemu ovome nije mogla da pomogne.

Isti ovakav film ni Shia sa Melom ne bi mogao da spase, ako bi bio realizovan na ovaj način.

Nadam se da će se Ford sada vratiti na onu tačku na kojoj je bio posle EMILY i nastaviti pravim putem. Šteta je što ovaj projekat nije ostavio iza sebe kad je trebalo nego mu se vratio u pogrešnom trenutku.

Jer nije sramota snimiti loš film, sramota je snimiti film koji zapravo negira kvalitete koje si prethodno pokazao, a to se upravo sada desilo.

* 1/2 / * * * *

PROTECTOR Adriana Grunberga je film u kome je Milla Jovovich ušla u liamneesonovski okvir takenizma nekog, izvedenog manje-više pristojno ali sa zjapećom rupom u pogledu kreativnosti.

Film ima dva osnovna problema, nema maštu i u pojedinim (mada ne svim) situacijama Milla Jovovich nije dovedena do toga da nastupi kao ubedljiva akciona zvezda. Ukupno uzev, Milla jeste prekaljena akciona zvezda i većim delom je na nivou ali u par radikalnijih set-pieceova vidljivo je "unapređivanje" kroz specijalne efekte.

Manjak kreacije se mogao nadokaditi kroz smanjivanje opsega koji film pokušava da zahvati, da se stvar svela na igru mačke i miševa koji trguju ljudima, onda bi taj manjak mašte verovatno mogao da se kompenzuje sirovošću i direktnošću, međutim, imamo tu jalovu paralelnu radnju s policijom koja kao pokušava da dokuči ko to tako nemilosrdno čisti tak kartel trgovaca ljudima i tu se jako mnogo energije i vremena izgubi na priče o tome kako je ona jako opasna žena, ratna veteranka kako s njom ne treba da se iko našali a nekmoli sukobi itd.

Da je kad već nema materijala da kvalitetnije popuni segmente oko osnovnog sukoba, Grunberg uzeo da se drži samo njega, napravio bi "čistiji" i efektniji film i još jednom se potvrdio kao solidan profesionalac koji je sazrevao na mestu pomoćnika. Ovako je snimio film koji ne osporava njegovo osnovno znanje ali je proeviše konvencionalan u odnosu na ideje i budžet koji su uloženi.

Samim tim, PROTECTOR je solidan proizvod ali ne i ono potencialno osveženje koje bi u DTV trebalo da donose ovakva imena.

* * / * * * *