ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

THE GATES Johna Burra je film koji se direktno naslanja na JUDGEMENT NIGHT, i na nivou zapleta i meta-filmski, a sam reditelj ne krije da ga je nadahnuo klasik Stephena Hopkinsa.

U GATESu naime glumi sin Cube Goodinga Jra. koji je u JUDGEMENT NIGHT bio deo grupe srednjeklasnih navijača koji na putu za utakmicu zalutaju i getu i postaju progonjeni kada slučajno posvedoče ubistvu koje je počinila lokalna banda.

John Burr ide više u GET OUT smer, tako da kod njega Mason Gooding igra sličnu rolu kao otac, s tim što ovde tri srednjeklasna mlada afroamerička momka sa životom pred sobom zalutaju u teksaški gated community u kom (skoro) isključivo žive belci, i posvedoče ubistvu koje počini lokalni pastor i osnivač naselja.

Ovde nema tako masovnog progona crnih junaka, jednim delom jer je film skromnijeg budžeta, ali Burr svakako koketira sa getoutičnom premisom da belci u tom naselju imaju svoj zaštićeni i izolovani etno-kvart i da su oni zbog svoje boje kože apsolutno nepoželjni.

Nažalost, osim premise koja je mogla dati dobar film, jer dala je već najmanje jedan (mislim na JUDGEMENT NIGHT, dakle ko voli GET OUT, naći će dva) ovde nažalost nemamo dovoljno zanimljivih ideja da održe čak i devedesetak minuta trajanja.

Ipak, rasna dimenzija i činjenica da je ovo jedna od poslednjih rola prerano preminulog Jamesa Van Der Beeka, koji igra pastora-ubicu i licemera, doneli su neku dozu pijeteta u kritikama i THE GATES je naišao na povišenu milost kada se pojavio.

* 1/2 / * * * *

ROAD TRAIN Deana Francisa je klasičan, solidno izveden Ozploitation horor o omladini koju sa pustog autoputa otera veliki šleper, i kada prežive prevrtanje otkriju da ovo nije neka situacija iz Spielbergovog DUELa, štaviše da šleper stoji nedaleko, potpuno pust.

Odlaze do kamiona da bi se prevezli, ali kada se nađu u kabini drumske krstarice shvare da je u stvari ta kabina prostor posednuća i kreću da se ubijaju među sobom.

ROAD TRAIN je dinamičan, ne naročito pametan ali energičan film koji podjednako uvažava i likove i njihova tela i moćnu limenu mašinu koja ih gazi. Ovo nije queer film, što će se ispostaviti kao glavno autorsko opredeljenje Deana Francisa ali u ovom naslovu je pokazao da sasvim sigurno ima kvalitet za produkciju glavnog toka.

* * / * * * *

BROTHERS UNDER FIRE Justina Chadwicka, pošteno govoreći, nije nužno obećavao mnogo ali je imao repromaterijal za više.

Kiefer Sutherland igra kapetana američke vojske koji ide u Meksiko, sa džombama iz svoje jedinice, da bude kum mladom saborcu koji će tom prilikom ne samo postati suprug već i Amerikanac. Međutim, na svadbi se iz nekih razloga pojave protuve iz lokalnog kartela i ubiju mladoženju u nekom trvenju i sad kapetan sa momcima mora da krene u osvetu.

Kiefer je odmah shvatio da tu nema šta mnogo da misli i da je vreme da kanališe Jacka Bauera, uhvati pištolj sa dve ruke i krene sa kurčenjem i upucavanjem. Međutim, iako na Kiefer daje imitaciju Jacka Bauera, film je letargičan, akcija je umorna i nemaštovita, lokacije su nezanimljive, kolorit je tmuran i film je prosto izgledao kao da je sniman bilo kako, bilo gde u bilo koje doba dana.

Otud, Kiefer koji nam nudi imitaciju Bauera iz prve ruke, na kraju, više odmaže filmu jer deluje kao podsetnik šta smo mogli dobiti na nije nam pruženo.

Justin Chadwick je mogao da napravi nešto što će ljubitelji akcije ceniti i što će zahvaljujući Kieferu moći da se izdigne iznad proseka DTV ponude. Umesto toga dao nam je nešto što je pomalo čak i ispod nivoa koji bi se očekivao od nečega sa ovakvom glumačkom podelom.

Šteta. Možda bi neki drugi reditelj znao da ceni taj jedan adut koji mu je obezbeđen jer je ostatak topovskog mesa delovao pristojno i ne bi smetao boljem filmu od ovoga.

* * / * * * *

Madeleine Sims-Fewer i Dusty Mancinelli snimili su film HONEY BUNCH u kom centralne uloge igraju Grace Glowicki i Ben Petrie koje sam upamtio iz zaista potpune nebuloze zvane TITO koja je dobila Hornblower nagradu na SXSW za neke meni nedokučive domete.

Srećom, Sims-Fewer i Mancinelli su se ovde više pitali a Glowicka i Petrie su poneli glavne uloge.

HONEY BUNCH je film koji mi nije "legao", ali mogao bih isto tako da kažem da mislim da je bolji nego što je moj utisak. Reč je o zamršenom retro-hororu u kom se prepliću kanonski Hammer i kanonski Cronenberg, a na špici je potpisan kultrni kanadski Telefilm koji nam je dao veliki broj bitnih doprinosa, među kojima su i neki rani radovi značajnih kanadskih autora, među kojima je i maestro lično.

U tom pogledu, HONEY BUNCH nudi dosta toga što je zanimljivo, pre svega u pogledu imaginarijuma, i atmosfere ali meni je vođenje priče bilo neubedljivo.

Naime, film kreće kao jedan dobar Hammer s početka sedamdesetih smešten u "današnje vreme", odnosno u ono što je tada bila sadašnjica, i gradi se kao jedna priča o gaslightingu i duhovima a onda u nekom trenutku preraste u nešto što je istovremeno i to i body horror, i postane bitno interesantniji.

Zašto me taj "savremeni Hammer" nije zainteresovao, teško je reći, možda zato što je bio samo "red herring", a možda i zbog toga što su svi junaci bili na svoj način "čudni" i falio je onaj straight lik sa kojim ćemo se identifikovati, a Grace Glowicki nam ga nije donela iako je možda trebalo?

No, ako ste gledalac koji je "kupio" film u toj fazi, onda ćete kasnije kako priča odmiče biti zadovoljniji jer svoju već izgrađenu vizuelnu dopadljivost film još produbljuje i diže na viši nivo.

HONEY BUNCH je film za koji mi je zapravo žao što u njemu nisam uspeo da uživam jer je u suštini vrlo strpljivo i interesantno izveden. U njemu nema ničega naročito novog, ali taj retro štimung koji daje referencu na klasike i iz njih crpi svoju stabilnost, pa i kredibilitet, ovde nije sasvim uzalud prizvan.

Da mi je profunkcionisao pripovedački, dao bih mu * * * ali ovako ipak samo * * 1/2.

GEBISSEN WIR DUR NACHTS: DAS HAPPENING DER VAMPIRE je zapadnonemačko-britanska vampirska horor komedija sa elementima erotike iz 1971. godine koju je režirao čuveni žanrovski specijalista Freddie Francis.

Nema nikakve sumnje da se ovaj film može pre svega pamititi kao početak sunovrata Pie Degermark, koja je posle ELVIRE MADIGAN bila posmatrana kao nova Ingrid Bergman, a na ovom snimanju je upoznala svog muža posle kog sve kreće nizbrdo i završava potresno.

Ništa drugo ga ne izdvaja osim Francisovog iskoraka u besprizorni exploitation u kom se - moramo priznati - nije baš sjajno snašao. Ako imamo u vidu da je on snimio i SON OF DRACULA kao veoma sličan vid exploitationa, samo s elementom muzike, možemo reći da nije izbegavao takve angažmane. Međutim, oba ta naslova su bezveze.

DAS HAPPENING DER VAMPIRE najviše obećava u scenama pre nego što se naslednica vrati u svoje transilvanijsko selo kako bi regulisala imovinska pitanja i shvatila da je pljunuta prababa koja je bila vampirica i pustošila kako okolna sela tako i obližnje katoličko semenište.

Horor scene su otupljene humorom, erotika je vulgarna u pokušaju da bude komična, i Francis nema načina da pokaže stil kojim je vladao kad je raspoložen.

* 1/2 / * * * *

Roberto Bianchi Montero režirao je giallo RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE na način koji ga automatski čini kuriozitetom u filmografiji ovog podžanra. Naime, Montero je uspeo da snimi značajan giallo film koji u pogledu stila, pre svega na polju vizuelne kulture i inscenacije nije ni približno zanimljiv kao karakteristični predstavnici ovog pravca. Naprotiv, Monterov film je veoma rutinski, korektno ali nenadahnuto izveden i ako uzmemo u obzri podatak da je imao svoju hardcore verziju u Americi gde su inkorporirani materijali sa Harryjem Reemsom, to zapravo ne deluje čudno i neuklopivo jer ovde zaista igrani film nije postavio stilski kriterijum koji dobar pornić tog vremena ne doseže.

Istini za volju, nisam gledao tu verziju, pa ne mogu da tvrdim da je tako, ali me podatak da su inkorporirani porno materijali nije iznenadio.

Ono po čemu je ovaj film zanimljiv jeste scenario koji je za giallo standarde izuzetno studiozno napisan.

U osnovi naravno imamo giallo senzacionalizam, na teren je izašao serijski ubica koji ubija neverne supruge moćnih muževa, i policijska istraga nailazi na razne prepreke koje dolaze ne samo od strane veštog serijskog ubice već i od društvene elite koja je pogođena ovim ubistvima.

U tom pogledu, ovo je paradoksalan giallo film koji je bolji između scena ubistava nego kada krene nasilje u kom zapravo nema onog žara, voajerizma i bravura koje krase najbolje giallo naslove. Međutim, kako je scenario zanimljiv, i uprkos jednoj generalnoj modularnosti priče gde se ređaju istrage i zločini jedan za drugim, karakteri uspevaju da se profilišu i da se ponudi nekoliko zanimljivo postavljenih scena kako iz policijskog tako i iz bračnog života.

Za razliku od mnogih giallo naslova, ovaj nema previše nelogičnosti, zapravo je dosta konsekventan, izuzev u pogledu identiteta samog ubice koji je malo proizvoljan jer je reč o junaku u kog nismo puno investirali. Međutim, sama scena razrešenja i razotkrivanja ubice nosi jednu drugu dimenziju koja je možda donela i redak primer da je završna scena istovremeno i ključna i najuzbudljivija u psihološkom pogledu.

Američki veteran trilera Farley Granger je relativno rano otišao put Italije i u ovom giallo filmu, deluje uklopljeno ali ne naročito istaknuto kao glavni detektiv.

RIVELAZIONI DI UN MANIACO SESSUALE AL CAPO DELLA SQUADRA MOBILE je u suštini giallo koji je atipičan i verovatno ga ne bih preporučio onima koji su privučeni klasičnim atributima tog podžanra. Međutim, za one koji vole detektivski film u širem smislu, kao i one koji su giallo kompletisti, ovo je svakako nešto što treba da vide.

* * 1/2 / * * * *

L'INTERET D'ADAM je prikazan u Kanu i u centru ima dve zvezde koje rado gledam, Anamariu Vartolomei u manjoj i Leu Drucker u apsolutno glavnoj i dominantnoj ulozi. Nažalost, ovaj film Laure Wandel toliko insistira na tome da je "manje" u stvari "više" pa "manje" na kraju postaje "nimalo":

U ovom slučaju gotovo u realnom vremenu pratimo slučaj majke čije dete je doživelo frakturu ruke od neuhranjenosti a neće da jede jer su ga socijalne službe odvojile od nje, i borbu glavne sestre u bolnici da ga nekako zadrži blizu majke i spase.

Film nažalost toliko želi da bude "stvaran", da na kraju postaje prozaičan, a "životnu" situaciju toliko dekonstruiše da ona na kraju deluje pomalo apsurdno i svakako "rešivije" od onoga kako nam je autori nameću da je tretiramo.

Sve u svemu, ovo je film koji ima enetgiju ali u svojih sedamdesetak minuta trajanja pokazuje da dinamična dešavanja ne znače nužno i dinamično gledalačko iskustvo.

Laura Wandel je u svom postupku i pokušaju da bude vibrantna u atmosferi izgubila suštinu svoje priče i iz jednog socijalnog problema isisala je svu emociju.

* * / * * * *

Možda je ovo samo refleks od nedavnog čitanja romana Jordana Harpera A VIOLENT MASTERPIECE u kom je pružio ellroyevski losanđeleski noir visokog napona. Možda je ovo refleks objašnjavanja mannovštine u filmu WARDRIVER Rebecce Thomas. Ali, zaista je pomalo tužno gledati na šta je straćeno 90 miliona dolara u filmu CRIME 101.

Da se odmah razumemo, CRIME 101 nije loš film, naprotiv, evidentan je trud svih sektora. I glumci odaju utisak da su uvereni kako igraju u nečemu ozbiljnom i značajnom. Međutim, potreba Barta Laytona da snimi svoj HEAT i da ga imitira je malo potresna, ali u redu, nije to najveći greh. Greh je što je rezultat jedan u suštini mrtav film, bez pravog pulsa, i bez razumnog sagledavanja vlastitih mogućnosti.

Ovaj film bez ikakve potrebe traje preko dva sata, valjda i time želi da pokaže da je kao HEAT, ali to deluje kao manjak razumevanja prema publici.

Da je malo kraći, i malo dinamičniji, CRIME 101 bi dosegao format koji mu odgovara. On polazi od petpostavke da je veliki losanđeleski krimić, kakav je bio HEAT, ali nije. Ovo je zapravo jedan "mali" losanđeleski krimić koji je mogao biti odličan, samo da je usaglasio svoj format sa svojim mogućnostima.

Pored blago katatoničnog tempa, CRIME 101 ima naprosto manjak snažnih i važnih događaja, ima viškove koji smetaju ne samo u pogledu trajanja, već i u pogledu utiska, i pre svega, u svojoj želji da istovremeno bude priča izrazite žanrovske mehanike i da bude priča o ljudima koja nadilazi žanr, bolje bi mu išlo ovo prvo nego ono drugo.

Laytonov film deluje razvodnjeno, i uprkos pomenutom trudu svih članova ekipe, deluje pomalo televizijski u tome kako je "blag". Istovremeno ima višak dešavanja ali i manjak razrešenja - recimo obračun glavnog junaka sa mentorom koja ga uklanja jer je "premekan" izostaje ali zato imamo suvišni monolog o položaju žene kada glavna junakinja zaključuje luk svog lika. I kod tog monologa, nije problem u njegovom sadržaju već u tome što nije dovoljno dobar da bi se zadržao u filmu koji pretenduje na ovaj nivo ozbiljnosti.

CRIME 101 nema preveliku amplitudu između onoga što je u njemu uspelo i onoga što nije. Mark Ruffalo zaslužuje pohvale što mnogo manje tumara i mumla u ulozi ruffalovskog policajca u krizi srednjih godina. Halle Berry se odlično poigrava sa svojim imidžom seks simbola čije je vreme prošlo u ulozi agentkinje osiguranja koja više nije u godinama kada lako prodaje polise, a Barry Keoghan je još uvek dovoljno mlad da ne pravi pitanje što igra mladog kretena već u tome vidi dobru priliku za dozu šmirologije.

Konačno, Chris Hemsworth je uozbiljen u ulozi De Nira iz HEATa, Ryana O'Neala iz DRIVERa i Jamesa Caana iz THIEFa i solidan je. Ali, kod Manna u BLACKHATu, nepravedno oklevetanom filmu, bio je bolji i bio je mnogo više zvezda koja galvanizuje dešavanja. Ovde je Hemsworth utišan, ali materijal ne zaslužuje da se zvezda kao on utišava.

Sličan pokušaj, ali mnogo uspeliji napravio je Steve McQueen u svom rimejku WIDOWSa gde je snimio nekonvencionalni heist krimić sa dozom socijalnog komentara i estetizovanog prikaza društvenosti. Na tom putu, McQueen je žrtvovao koherentnost koju zahteva Holivud, i imao je razne asimetričnosti u izvedbi, ali je snimio na kraju svega zanimljiviji i uzbudljiviji film.

CRIME 101 je solidno skrojen, ako zanemarimo činjenicu da je format pogrešno prepoznat i iz toga proističe njegov osnovni problem.

No, s druge strane, sa pričom Dona Winslowa koji je sa rediteljem i svojim pimpom Shaneom Salernom adaptirao vlastitu novelu, i sa ovim zvezdama i budžetom, CRIME 101 ostaje landgrab kome se teško odoleva.

Moj utisak koji je bliži * * ne znači da nije i ovakvom filmu pošteno ipak dati * * * iako je imao potencijala i za mnogo više.

Moram priznati da je slučaj filma THEY WILL KILL YOU veoma zanimljiv.

Ruski reditelj Kiril Sokolov koji - istini za volju - nije u samoj Rusiji snimio neki naslov koji je bio megahit ali je sa svojim filmovima postigao uspeh na međunarodnoj festivalskoj mreži i uspeo da stekne holivudskog agenta, iskoristio je pruženu priliku i za New Line je napravio akcionu horor komediju sa Zazie Beetz u glavnoj ulozi.

Film je izašao na SXSW koji je već bio poprište njegovih ranijih uspeha, i to na istom izdanju gde je prikazan READY OR NOT 2: HERE I COME. I to je prvi paradoks - naime, ova dva filma su identični do nivoa neprijatnosti. Oni se bave dvema sestrama koje jedna drugoj ne mogu da oproste-prebole iznuđeni rastanak, i sada se nalaze u situaciji da moraju da se obračunaju sa grupom bogatih satanista koji su prodali dušu u zamenu za večni život.

Film koji su napisali Sokolov i Alex Litvak nota bene prevashodno liči na nastavak,ne na prvi READY OR NOT, međutim, činjenica da su prikazani na istom SXSW i da su izašli sa jedva dvanaest dana razmaka, čini stvari krajnje neobičnim. Odavno se nisam susreo sa dva ovako slična major filma a da nije bila reč o direktnom rip-offu kada je Fuqua za Lernera snimio OLYMPUS HAS FALLEN i direktno cormanovski plagirao WHITE HOUSE DOWN.

No, kod Fuque je to bilo očigledno i gotovo pravno sporno. Ovde je moguće zamisliti da su zaista dva filma nastajala odvojeno, ali isto tako i da je bilo neko "pristupa materijalu".

READY OR NOT 2 nije zapalio blagajne ali je prošao korektno. THEY WILL KILL YOU baš i nije, dakle platio je cenu tako skorog izlaska iza identičnog filma.

Elem, da odmah ono direktno poređenje ova dva filma, rekao bih da je READY OR NOT 2 bolji. Ali, to ne znači da je THEY WILL KILL YOU bitno lošiji. Zapravo, on je slabiji u nizu elemenata ali je daleko od lošeg filma.

Za razliku od stabilnog holivudskog rukopisa koji Radio Silence donosi u READY OR NOT 2, Kiril Sokolov režira film evropskog senzibiliteta koji ne samo da je sniman van Amerike i da je na granici prihvatljivosti u pogledu toga kako je Amerika fejkovana već nudi i jednu dozu anarhičnosti i drugačijeg pristupa.

Počev od podele, THEY WILL KILL YOU svesno ili nesvesno ima jednu Blaxploitation dimenziju i Zazie Beetz potvrđuje da je sjajna glumica pošto se ovoj ulozi zaista predaje dušom i telom. Humor, napetost, gore na stranu, ali Zazie Beetz donosi jednu fizičku predanost ulozi ne samo u pogledu toga kako njen lik podnosi patnju i izazove već i kako se aktivira u borbi. U tom pogledu donosi jednu neurotičnu varijaciju na Pam Grier.

Zanimljivo rešenje u podeli je My'Hala iz serije INDUSTRY, što je tipično rešenje za evropskog reditelja u Holivudu koji se seti nekoga sa televizije i da filmsku ulogu, slično kako je Refn radio sa Christinom Hendricks u DRIVEu. Ulogu Albertaa Brooksa iz tog filma dobija Patricia Arquette.

Scenario Kirila Sokolova i Alexa Litvaka je manje sadržajan od oba READY OR NOT, i svakako je manje organski od oba, naročito od prvog, međutim, ima svoj smisao i plodna je podloga za jedan akcioni gore za dosta humora koji podseća malo na ranog Raimija, i naslove kao što je CRIMEWAVE, malo i na ranog Jacksona, ali sa jednom novom dimenzijom ubedljivosti glavne junakinje kakvu oni u tim filmovima ipak nisu imali.

Produkcioni dizajn stambene zgrade koju su naselili satanisti podseća na hotel Continental iz istoimene serije, a Sokolov donosi energične i visceralne akcije prizore po kojima je poslednjih godina poznat njegov zemljak Ilja Naišuler. Borbe su bazirane na uspeloj koreografiji a dodatnu energičnost im pružaju veoma dinamični pokreti kamere Isaaca Baumana koji se ovde pokazao kao jedan od najvažnijih Sokolovljevih saradnika.

Produkcioni dizajn ovog filma snimanog u Kejptaunu nije savršen, srećom ta greška ne smeta već zapravo pojačava taj Blaxploitation vibe filma koji mi je prijao.

Spoj horora, akcije i humora, jeste ono što je studio New Line svojevremeno radio sa velikim uspehom i Sokolov je svakako za početak zaslužio da ta etiketa stoji na početku filma. Osvetlao je obraz tim elevated exploitation korenima ove kuće koja je odavno deo mnogo većeg korporativnog džina.

* * * / * * * *

Tri godine sam izbegavao da se suočim sa neizbežnim.

Kada sam 2019. godine pogledao film LITTLE WOODS predvideo sam da Niu DaCostu čeka sjajna karijera i potom je snimila Peeleov CANDYMAN, Ibsenovu HEDDAu i nastavak 28 LATER sage, i u svemu je briljirala.

Ipak, 2023. snimila je film THE MARVELS koji je bio ozloglašen, iako je najkraći film do tada snimljen u MCU što je hvale vredno. Međutim, od tada do danas sam osećao neku nelagodu da se suočim sa ovim njenim izletom u franchise filmmaking.

I, sad kad sam to uradio, nažalost, bilo je razloga za strah.

Svakako da su obe velike strip franšize na kraju bile kancer koji je razorio bioskopsko iskustvo i preveliko oslanjanje na njih je jednim delomm dovelo do ove post-Covid krize. No, to sve na stranu, bilo je sjajnih filmova u tom domenu, i DCEU i u MCU, ali isto tako i mnogi sjajni reditelji su gubili vreme tamo.

Nia je gubila vreme, i nažalost, snimila je film nedostojan svojih ostalih radova.

S jedne strane, imamo krivicu MCU jer je ovo zaista neka onako središnja priča koja apsolutno niti je samostalna niti je pak bitna za neku "veliku" ukupnu sliku, ovo je dosta lapidarno sve, a Nia ga snima kao neku epizodu DOCTOR WHOa.

Kada ne bih znao koliko je ona vešta rediteljka, pomislio bih da je krajnje nevešta jer je cela ta estetika dečje emisije jako mučna za gledanje i iako je cop out i ključ kako savladati neku hrpu budalaštine - Taika ipak to radi nekako bolje jer on jeste u samoj osnovi lo-fi lik a Nia nije.

Svakako da u ovom filmu ima jedna zaista dobra scena, i to je prva kada Kamala Khan zamišlja i crta strip gde je junakinja, kao što ima i nezaboravnih, pre svega na raspevanoj planeti i ono sa mačkama iz druge dimenzije.

No, sve je to premalo za nešto što se plaća kao bioskopska karta. O Nii i njenoj reputaciji i da ne govorim.

* 1/2 / * * * *

Nia je super, samo da se drži autorski(ji)h filmova i za nju skoro da nema granice. I koga briga za superherojske filmove, to je postalo demode.

Quote from: Truman on 29-04-2026, 20:21:59Nia je super, samo da se drži autorski(ji)h filmova i za nju skoro da nema granice. I koga briga za superherojske filmove, to je postalo demode.

Apsolutno se slažem. To je već tad bilo bezveze ali dobro, velika je to lova, velika su to autorska prava kasnije, tantijeme. Mislim da je ona i sa ovakvim neuspelim filmom obezbedila praunuke jer će se to sad puštati, prepakivati, reizdavati itd.

Verovatno joj je to bio i jedini motiv. A i ko ne bi...odradiš jedan prljavi zadatak za veliki studio i posle nastaviš da radiš na projektima koje zaista želiš. Meni ona zapravo deluje kao rediteljka koja nije u stanju da napravi loš film kad ga radi autorski.

Quote from: Truman on 30-04-2026, 01:12:39Verovatno joj je to bio i jedini motiv. A i ko ne bi...odradiš jedan prljavi zadatak za veliki studio i posle nastaviš da radiš na projektima koje zaista želiš. Meni ona zapravo deluje kao rediteljka koja nije u stanju da napravi loš film kad ga radi autorski.

Potpisujem.

Meni je Heda za sada njen favorit, mada mi je i ovaj Bone Temple bio super

DUST BUNNY Bryana Fullera je film koji je imao jako puno predispozicija da mi se dopadne ili bar da mu se divim, ili da ga poštujem.

Međutim, ono što mu je adut u pristupu, prokockao je kroz to kako je koncipirao prvo svoju priču, a zatim i kako ih je izveo u dramskom pogledu.

Ovo je jedan od onih filmova koji namerno želi da bude dvosmislen oko toga o čemu se radi. Odnosno da li je ono što gledamo stvarnost ili bajkovita uobrazilja glavnog junaka.

Glavna junakinja je devojčica koju progone čudovišta koja žive ispod njenog kreveta. Kada joj čudovišta uklone novu starateljsku porodicu, ona angažuje ubicu koji živi u stanu do, sa molbom da ubije čudovišta.

I sad dobro, ovo je kao LEON ukršten sa LABYRINTHom, ništa novo, ali hajde da kažemo zanimljivo. I dok je to zaista bajkovito, hiperestetizovano i bez reči, film deluje ako išta respektabilno, u detaljima impresivno.

Međutim, onda krene polako da deteriorira, Kreću dijalozi. Mahom glupi i vremenom se sve više kreće kao LEONu, koji je čaroban film i remek-delo, a ovaj to nije iako ima ambiciju da bude i jedno i drugo.

Na kraju, film postaje naporan, čak i pomalo nejasan u pogledu toga kome je namenjen, i što ja najvažnije od svega - od ambicionznog autorskog projekta izuzetno uspešnog televizijskog poslenika - a Fuller to nesumnjivo jeste - postaje nekakav jalovi brain fart.

Ko je fan Madsa Mikkelsena može za nijansu više uživati u ovom filmu nego ja koji sam prema njemu ravnodušan, ali ne mnogo jer imam osećaj da je Mads u nekom momentu podelio moju rezignaciju impotencijom ove vizije.

* * / * * * *

SUNCE NIKAD VIŠE Davida Jovanovića je veoma zanimljiv, dosledno izveden i solidno realizovan art house film koji meditira o životu u eri ekološkog i društvenog razaranja,

Smešten u blizinu rudarskog kopa, Jovanovićev film govori o dezintegraciji porodice kojoj razum kaže da se odseli iz socijalno i ekološki devastiranog sela koje odumire ali joj srce govori da tu ostane.

Centralni lik kroz koji se prelama je dete kome je naravno srce dominanrno u sagledavanju stvarnosti.

SUNCE NIKAD VIŠE donosi jednu sofisticiranu narativnost koja je neklasična, i izgrađena je kroz ređanje scena koje više objedinjuje atmosfera nego koherentna priča. Kohezija se gradi kroz atmosferu, kroz osećaj gledaoca pre nego kroz velike dramske razvoje i obrte.

Ovo je film čija dramaturgija nije razvijena kroz usko rečeno dramsko, već se gradi drugim sredstvima čime jasno nameće Jovanovića, i njegovog saradnika scenaristu Đorđa Kosića, kao veoma autentične glasove, ali što je još važnije - kao autore koji u stanju da sprovedu u delo jedan ovako složen koncept.

SUNCE NIKAD VIŠE se u tom pogledu izdvaja kao film koji je veoma jasno definisao svoje gabarite, i u jednom skromnom zahvatu pružio mnogo, u pogledu atmosfere ali i značenja, kroz veoma uspelu realizaciju u svim sektorima.

Otud, u sezoni kada je društvo bilo u kolapsu, slanje ovog filma da bude naš kandidat za oskara ne samo da je dobro ilustrovalo u kom se stanju ovde živi, već je ovo bio retko reprezentativan film za te potrebe, a da je proizveden kod nas.

* * * / * * * *

James Ellroy je odavno prepoznat od autora dokumentarnih filmova kao potentan sagovornik koji može da bude okosnica celog filma, jer ako nije, verovatno je da će zaseniti sve ostale koji se tu pojave.

U tom pogledu, ELLROY VS LA je pre svega značajan kao svež razgovor sa Ellroyem, snimljen 2024. godine. U njemu on pokriva sve ključne tačke svoje životne priče, traumu zbog majčine smrti koju povezuje sa slučajem Black Dahlie, delinkventsko odrastanje, fascinaciju Los Anđelesom iz prošlosti koga više nema i kog novi LA ni približno ne može da zameni.

On to sve govori svojim hipnotičkim melodičnom govorom, koji nam je poznat od ranije i nije se izgubio. Sam sadržaj priče je hardkor fanovima najvećim delom ali ne i u celosti poznat. Kao i sam glas.

Ono što reditelj Francesco Zippel donosi kao inovaciju jeste da i on prepoznaje tu melodiju Ellroyevog glasa. U vizuelnom pogledu, ovo je talking head documentary oslonjen na verbalnost koju Zinpel pokriva zanimljivom arhivom koja ima u sebi neku estetičnost izvan neke tipične rekonstrukcije premda nije ni apstraktna ni ideativna u užem smislu. Međutim, u zvučnom pogledu donosi ključni kvalitet.

Naime, uz Ellroyev govor, uporedo džemuje čuveni italo cinematic funk bend Calibro 35 koji se bavi fetišizacijom stila italijanskih funky skorova iz raznih italo žanrova, među kojima su pre svega Giallo i Poliziotteschi. Ellroy je pisac krimića, i hardboileda pre svega koji je poznat u Evropi, ali je uglavnom krajnje minorno, na nivou video radova ili studentskih filmova i ekranizovan ovde.

Dakle, sam Ellroy nema mnogo dodira sa filmovima koji inspirišu Calibro 35. Ali, oni opet imaju veze sa njim, tako da taj sešn daje filmu veoma upečatljivu atmosferu i čini ga da se bitno izdvoji od onih Ellroyevih ispovesti koje su zabeležene do sada.

* * * / * * * *

Iza televizijskog filma iskusnog australijskog pre svega televizijskog reditelja Kena Camerona, stala su tri majstora koji potpisuju ROAD WARRIOR, producent George Miller, scenarista Terry Hayes i direktor fotografije Dean Semler.

THE CLEAN MACHINE se u tom pogledu može posmatrati kao australijski SERPICO u kom grupa policajaca za račun premijera koji želi da se intenzivira borba protiv korupcije kreću da prave slučaj protiv potkupljenih detektiva i starešina, i kada odu previsoko u hijerarhiji, sve do problematičnog načelnika, suočavaju se sa oklevanjem autoriteta koji su ih inicijalno poslali da rešavaju slučaj.

Hayesov scenario je solidan procedural, sa policajcima koji prave slučaj i skupljaju dokaze, metodičan je i sasvim sigurno je da bi u nekom bioskopskom formatu bio jednostavniji. No, u okvirima onoga što je televizijska produkcija bila te 1988. godine, ovo je najviši nivo.

Isto važi i za fotografiju Deana Semlera, koja je istovremeno sirova i estetizovana, izvlači maksimum iz realnih lokacija i atmosfere.

Cameronova režija je britanski precizna, sa glumcima koji grade kompleksne likove složenih motivacija, u odnosima koji nikada nisu sasvim crno-beli i nečija borba protiv korupcije ne mora nužno proisticati iz poštenja već i iz osvetoljubivosti.

Australijska produkcija konstantno ima visok nivo a u ovom slučaju, imali smo priliku da na delu vidimo i ljude koji su se već dobrano bili uputili za Holivud u tom trenutku već ispisuju svoje oproštajno pismo matičnoj kinematografiji.

LE MAGE DU KREMLIN je ekranizacija romana Giuliana De Empolija koju su za film adaptirali reditelj Olivier Assayas i scenarista Emmanuel Carrere koji je o ruskim pitanjima već napisao kapitalnu knjigu LIMONOV pretvorenu nedavno u Serebrenikovljev film.

De Empoli je napisao roman u kom je fikcionalizovao lik Vladislava Surkova i u suštini naslovni lik je jedini fikcionalni u ovoj priči. Oko njega su svi ostali bitni likovi poput Vladimira Putina i Borisa Jeljcina stvarni.

Surkov deli neke osnovne osobine sa Vadimom Baranovim kako je predstavljen u knjizi i filmu, i De Empoli nije bežao od tog poređenja. Naprotiv, na njemu je insistirao, i ostaje pitanje zbog čega onda nije napravio naprosto knjigu u kojoj je i Surkov u punom smislu istorijska ličnost - naročito jer su sve najzanimljivije osobine tog lika zapravo već sadržane u biografiji istorijske ličnosti.

Assayas i Carrere su napisali scenario koji ima dosta dramaturških problema. Ima jednu arhaičnu dramaturgiju i ne uspeva da uvek vešto upakuje puno događaja u zadatu minutažu. Ovo nije elegantan, atmosferičan film kakav bi se očekivao od Assayasa, kada radi istinitu priču, kao što je onomad bio CARLOS.

Naprotiv. Uprkos tome što ga je snimao Yorick Le Saux, film je prilično televizuelan, kao jedan dobar old school američki televizijski film, što zapravo nije loše, ali opet to nije Assayas.

Dakle, film je u pogledu dramaturgije traljav a u pogledu inscenacije veoma konvencionalan i svakako ne doseže do nivoa koji se očekuje od Assayasa.

Međutim, kao priča o čoveku koji je bio arhitekta Putinovog političkog sistema i iskoristio svoj background u pozorišnoj režiji i televizijskom reality programu da napravi od ruskog političkog života jednu predstavu i da učini Rusiju velesilom medijske manipulacije, gde je vrhunski manipulisao raznim emocijama, od nacionalnog ponosa za lokalnu upotrebu do viralnog kiča za međunarodnu (kao recimo kad ruski policijski hor peva Daft Punk), i gde je na kraju završio režirajući žive ljude i stvarne okolnosti za potrebe čoveka koji je doveden da glumi svežeg vođu Ruske Federacije posle raspalog Jeljcina a onda je glumac postao najbolja verzija stvarne ličnosti koju je trebalo da igra, ovaj film prilično solidno funkcioniše.

Štaviše, uprkos tome što ne mislim da je ovo vrhunski izvedeno delo, smatram ga itekako vrednim pažnje jer pokazuje taj model moderne despotije, prilagođene svim onim tekovinama koje su smatrane nekakvim katalizatorom demokratije, kao što su brojni mediji, globalna povezanost putem interneta, postojanje pluralizma itd.

U tom pogledu, scene kao što su odluka da hor peva Daft Punk i Sočiju ili način kako su Pussy Riot svojim incidentom u crkvi pomogle Putinu, samo pokazuje tu postmodernu diktaturu koju je Surkov u izvesnoj meri projektovao.

Arhaičnost dramaturške postavke naročito je problematična u fikcionalnom intervjuu glavnog junaka koji daje američkom novinaru kada je već otišao s posla i "povukao se s unukom Markom". Taj narativni okvir nije zanemarljivo ubrzao stvari, i evidentan trud su uložili Assayas i Carrer da ga oplemene, ali to prosto formalno deluje poprilično predratno i daje filmu jednu dozu prevaziđene arome polemičke drame.

Junak kao intelektualac, u nizu solidnih scena, generalno voli da polemiše i objašnjava ali takav mu je posao, i autori se većinom "izvlače s tim", ali ipak kroz ceo film ima tih iskliznuća u raspričanost koja nadoknađuje istinsku filmsku naraciju.

Ozloglašeni Paul Dano igra Baranova, fikcionalizovanog Surkova, na veoma zanimljiv način i daje nam jako interesantnu pojavu. On ne podseća previše na Surkova, pa ni na njegovu energiju ali mu daje nešto svoje i sveže. Jude Law je vrlo interesantan u ulozi Putina, i tiom liku je dao malo tog imitatorskog elementa ali se ipak pre svega bavio njegovom psihom.

Putin je u ovom filmu jedan čovek koji je dosta korektan, dok su oni s kojima ima posla korektni prema njemu. Ali je i krajnje nezgodan kada je nečim nezadovoljan. Sve vreme je u filmu nazvan Tzar, što je zanimljivo jer ta reč koju koriste Rusi na engleskom ima jedno šire značenje i koristi se kao naziv za ljude koji u nekoj oblasti imaju supranormativnu nadležnost. Kako je film na engleskom, verujem da su oba značenja ove reči uzeta u obzir. I imajući to u vidu, film prikazuje Putina kao jednog veštog čoveka koji je shvatio da u Rusiji novac može da donese mnogo ali da su moć, uticaj i veze ipak značajniji, i onda je svojim političkim autoritetom srušio oligarhiju izgrađenu na novcu, ali je isto tako zadržao i novac kao polugu moći. Zanimljivo je da Baranov u ovom filmu shvata te pojmove ali ih zapravo Putin operacionalizuje i pomera radnju Baranovljevog odnosno Surkovljevog komada "sa živim ljudima" napred.

Jevrejinov je bio čuveni sovjetski reditelj koji je za godišnjicu revolucije spremao predstavu koja je trebalo da bude inscenacija pohoda na Zimski dvorac. Surkov je na neki način nasledio Jevreinova i ali je umesto komemorativne inscenacije pohoda na vlast, napravio inscenaciju koja je zaista čoveka dovela na vlast.

U zemlji toliko opterećenoj proslavama, inscenacijama i spomenicima, Surkov je shvatio da je inscenacija dovoljna.

Ima kontroverznih delova koje su filmovi ranije uzimali zdravo za gotovo, kao recimo sumnuu da je FSB podmetnuo bombe u moskovske zgrade da bi ubzao ulazak u Putinov čečenski rat. Assayas ipak nikada tu sumnju ne uzima zdravo za gotovo, očigledno smatrajući da ona ako i jeste inscenacija nije Surkovljeva već nečija tuđa. Isto važi i za smrt Berezovskog, Film ne isključuje mogućnost da se zbilja ubio kao propao i očajan čovek, kao što i njegovo pismo u kom se izvinjava Putinu uzima kao nespornu činjenicu ali ne iznosi njegove detalje.

Možemo da nabrajamo sad razne elemente prikazane u filmu i da ih poredimo sa onim što o njima znamo i sa onim kako su prikazani na Zapadu ali to svako treba da pojedinačno otkrije.

Ipak, zanimljivo je da film zanemaruje Sukrovljevo poreklo. On je polu-Čečen iz niže srednje klase u stvarnosti dočim je Baranov Rus iz viših srednjih slojeva. To je istovremeno uz njegovu melodramu sa velikom životnom ljubavlju i najveća intervencija koju su autori napravili.

U zavisnosti od toga koliko vam je stalo da je film bravurozan u izvedbi, možda ovaj film dobacuje i do * * *. Isto tako, sigurno je da će buditi i ideološke reakcije kod dela publike, mada manje nego što bi se očekivalo, i bez problema mogu da vidim srpsku publiku kako uživa u njemu.

* * 1/2 / * * * *

EL SUSURRO Gustava Hernandeza je urugvajsko-argentinski horor film o porodici čudnih ljudi, nekakvih vampira koji putuju po zemlji i žive krijući se, a onda dolaze do nekih saznanja da su komšije iz obližnje kuće možda banda pedofila koja otima tinejdžerke i koristi ih za snuff filmove.

Zvuči atraktivno, kao nekakav LET THE RIGHT ONE IN gde "slučajna čudovišta" sreću one koji su to namerno, ali zaplet se razvija nadalje u smeru koji je konfuzan, više fokusiran na odnose među likovima uz iznenadne izlive nasilja i uvezivanje priče u celinu, i iskreno, nije ispunjen nagovešteni potencijal.

Hernandezov film solidno izgleda, ništa senzacionalno, ali ovo je pristojno izveden horor, i evidentan je pokušaj da se žanr nekako nadgradi i prevaziđe kroz uticaje kakav je recimo LET ME IN i sl. Međutim, na kraju ipak ostaje pre svega utisak propuštene prilike pa i konfuzije.

U suštini, EL SUSURRO ima višak zanimljivih ideja i ne uspeva da ih uspešno plasira što je šteta jer su neke među njima zapravo sveže i relativno inovativne, naročito ovaj motiv iz naslova.

S druge strane, ukupna postavka jeste sastavljena od polovnih delova. Kao što ni urugvajsko poreklo filma nije iznenađenje jer je to ipak domovina Fedea Alvareza, jednog od korektnijih žanrovskih profesionalaca u savremenom Holivudu.

* * / * * * *

Da je Joca Jovanović danas živ, sasvim sigurno bi prodružio japanski film TAIYO O NUSUNDA OTOKO čitavom nizu svetskih filmova koje je neko snimio tako što ga je pokrao.

Argument bi mu bila ne samo izvesna sličnost sa filmom MLAD I ZDRAV KAO RUŽA već i činjenica da je jedan od dvojice scenarista Leonard Schrader, Paulov brat, a znamo da je Paul u centru svih teorija zavere jugoslovenskih filmadžija da im je neko nešto ukrao.

U svakom slučaju, TAIYO O NUSUNDA OTOKO je film iz 1979. godine koji u sebi nosi anarhičnost i društveni pesimizam Jovanovićevog klasika, i govori o besciljnom mladom čoveku koji svoj smisao pronalazi u destrukciji, opet samoj po sebi neopterećenoj smislom.

Poznat je slučaj japanskog levog ekstremizma i veoma nasilnog gotovo bizarnog terorizma koji je iz njega proistekao. Uostalom sudbina japanske frakcije crvene armije je bila tema živopisnih filmova. I ovde se na nju kao propuštenu priliku osvrće autor kada glavni junak usput gleda televiziju dok pravi atomsku bombu i vidi vesti presudu levim aktivistima.

Dakle, levi ekstremizam je mrtav, a mlad čovek je otuđen. I tako glavni junak kao srednješkolski nastavnik fizike i hemije odlučuje da napravi atomsku bombu posle traumatičnog iskustva sa terorističkim aktom dementnog ratnog veterana i susreta sa mačo policajcem koji razrešava situaciju.

Ono što sledi je krajnje transgresivan film koji zaista stoji kao Unicorn u istoriji filma. Naime, ovo je istovremeno satirični, politički angažovani problemski film o otuđenom mladom čoveku bez ideala koji ovlada moćima uništenja ali sa njima ne zna tačno šta da radi, osim da nekako artikuliše svoje nezadovoljstvo konzumerističkim društvom i policijskom državom, ali je isto tako i visokooktanski akcioni triler o terorizmu na liniji naslova kao što su JUGGERNAUT Richarda Lestera i BLACK SUNDAY Johna Frankenheimera koji mu prethode.

Dok Lesterov film ima nešto anarhičnosti u postupku kakva bi se i očekivala od reditelja tog prosedea, Frankenheimerov film je simfonijski primer sklada i metodičnosti, i moram priznati, ako je TAIYO O NUSUNDA OTOKO duhom svakako blizak Lesteru, u realizaciji je ipak sličniji Frankenheimeru.

Kazuhiko Hasegawa, kultni japanski sa samo dva rediteljska filma i puno scenarija za pinko naslove kojima je redom prevazilazio exploitation okvire tog miljea, uspeva da očuva tonus akcionog trilera i njegovu uverljivost iako zapravo sve vreme uporedo pravi buntovničku satiru, i to je zaista neverovatan podvig koji su mnogi pokušali ali je malo ko zapravo uspeo.

Hasegawin film u pogledu žanrovske efikasnosti i egzekucije donosi nešto što bi pružao majstor poput Kenjija Fukasakua u vrhunskoj formi. On na nivou celine i sa trajanjem od 147 minuta, paradoksalno, ima neke poduže scene upravo trilerskog segmenta, svakako da je radni proces spremanja atomske bombe u kućnim uslovima, podugačak i remeti formalni sklad filma, ali to je izvesna asimetričnost koja ovom naslovu daje na osobenosti.

Bunta Sugawara, mačo iz kanonske Fukasakuove Yakuza faze igra policajca kojim glavni junak postaje opsednut, međutim, glavni protagonista je ipak otuđeni nastavnik koji postepeno postaje sve nasilniji, odigran vrlo svedeno i ubedljivo u izvedbi Kenjija Sawade.

U izvesnom smislu, ovaj film jeste DIRTY HARRY sa inverzijom glavnih uloga, gde je glavni junak oštećeni pojedinac sa sposobnošču neograničene destrukcije a sekundarni je policajac koji je vrhunski profesionalac koji pokušava da ga uhvati dok on ucenjuje celu državu. Svakako da je DIRTY HARRY primeren za poređenje više od TAXI DRIVERa sa kojim (pored teorije zavere o Jovanoviću) deli koncept nezadovoljnog junaka koji tone u nasilje, međutim tamo nema policajca kao snažnog sekundarnog protagoniste visoke ikoničnosti i nema jasne agende glavnog junaka.

Motiv ucene od strane čoveka koji zapravo nema nikakvu ideologiju sem jednog generalnog nezadovoljstva je izvanredno rešen kod Hasegawe i Schradera. Naime, prvi zahtev junaka je da se ne prekidaju prenosi bejzbol mečeva emisijama vesti, a kao ključni, završni zahtev jeste da se u Tokiju održi koncert Rolling Stonesa, iako je ovom bendu zbog neke afere s drogom bio zabranjen ulaz u Japan.

U ovom filmu iz 1979. Vlada Japana se povinuje zahtevu iako bend zapravo sve do 1990. nije mogao da nastupi u ovoj zemlji.

Japan kao zemlja u kojoj je i posedovanje vatrenog oružja veliki prekršaj, a atomska bomba je posebno traumatična, u ovakvom liku dobija posebno subverzivnog protagonistu, tako da ne čudi kako je već u vreme izlaska ovaj film bio prepoznat kao jedno moćno ostvarenje u kom su se uspešno prepleli politički angažman i repertoarska usavršenost.

I u okvirima opusa Braće Schrader, a naročito manje poznatog ali veoma cenjenog Leonarda koji se bio ozbiljno posvetio Japanu, ovo spada u vrhunac opusa u svakom pogledu.

* * * 1/2 / * * * *

SEISHUN NO SATETSU Tatsumija Kumashira, nastao je po scenariju Kazuika Hasegawe koji je adaptirao roman Tatsuzoa Ishikawe.

Reč je o energičnoj melodrami o razočaranom levičarskom aktivisti, studentu prava koji se bavi američkim fudbalom na univerzitetu, a uporedo radi kao tutor jednoj srednjoškolki. Oni stupaju u vezu koja se ubrzo nađe u koliziji sa bogatom devojkom za udaju koja glavnom junaku nudi stabilniju budućnost. Sve bi se rešilo lakše da srednjoškolka nije zatrudnela.

Kumashiro je bio prominentan reditelj, između ostalog i u Roman Porno talasu, i ovde ima nešto erotskih scena ali ih nema puno i apsolutno su integrisane u radnju i ne odstupaju od dijegeze filma, odnosno nisu plasirane na silu, naprotiv.

Šraviše, ovaj film je više jedna intenzivna društveno kritička melodrama nego erotska melodrama u klasičnom smislu i u tom pogledu, Kumashiro i Hasegawa iznova prevazilaze ograničenja produkcije.

Film je propulzivan, Kumashirov rad kamerom je visoko aktivan, sa zumovima, intenzivnim švenkovima, snimanjem iz ruke i svim onim energičnim postupcima koji su krasili sirovi stil šezdesetih i sedamdesetih.

Glumci su solidni a produkcioni dizajn je izvanredan, pa u tom pogledu SEISHUN NO SATETSU zaista i upečatljivo izgleda.

Producentske ambicije na stranu, Kumashiro potpisuje jedno snažno ostvarenje i rezignaciji koja je nastupila među japanskom omladinom u periodu kada su se levičarski pokreti izduvali, tu su otuđenost, besciljnost i kriza percepcija budućnosti prikazani opipljivo.

U svojim režijama će Hasegawa ovu temu dodatno razraditi.

* * * / * * * *

Nezumi Kozo je japanski Robin Hood, heroj iz narodnog predanja koji je zaista postojao na prelazu iz osamnaestog u devetnaesti vek.

U filmu SEITO NEZUMI KOZO koji je režirao Chusei Sone po scenariju Kazuhika Hasegawe, imamo jednu Roman Porno parodiju na tog junaka koji ipak nije dovoljno interesantna da iskorači iz okvira efemerne zabave svog vremena i bude zanimljiva savremenom gledaocu kog zanima da gleda kako je Hasegawa prevazilazio ograničenja i žanrove.

Ne može se reći da u ovom filmu nema nekih scena u kojima se prepoznaje nadgradnja u odnosu na očekivane obavezne figure u komičnoj softcore priči o virilnom odmetniku, ali suštinski, osim jedne scene u maniru neme komedije sa sve glasom benshija koji prati-komentariše radnju, ta prevazilaženja okvira očekivanog, a on je nizak, veoma su retka.

* * / * * * *

YOIMACHIGUSA Tatsumija Kumashira, po scenariju Kazuhika Hasegawe, je vrlo interesantan žanrovski hibrid u kome ima elemenata roman porno estetike, ali je u suštini ovo ipak jedna paraistorijska priča s početka 20. veka o avanturama grupe anarhista koje predvodi benshi iz nemog bioskopa, i u akcijama koristi svoju histrioničnost i sposobnost prerušavanja i improvizacije.

Kada otmu ćerku jednog moćnog čoveka, oni pobegnu sa njom, i zaljube se, zaboravivši da ona treba da im posluži za ucenu.

YOIMACHIGUSA nije istorijska rekonstrukcija, više je jedno slobodno tumačenje atmosfere i aure odmetnika u periodu anarhističkog uspona. U stilskom pogledu, ovaj film se kreće negde linijom pustolovnog vesterna kao što je BUTCH & SUNDANCE ali i francuskog Novog talasa.

Uprkos tome što sam film gledao sa prevodom, jasno je da je namenjen ljudima koji znaju jezik jer ima dosta delova u kojima junaci pevaju u svojoj komunikaciji, ne u formi mjuzikla već pesme kao verbalne dosetke.

Ako imamo u vidu da su Kumashiro i Hasegawa radili skromne Nikkatsuove produkcije, ovaj film ne samo da izgleda sjajno već izgleda i hrabro po tome šta je sve postignuto na jednom skromnom budžetu. Neustrašivost reditelja i direktora fotografije da preduzmu i neke spektakularne zahvate se isplatila i film izgleda ne samo energično, već i moderno, 52 godine posle premijere.

YOIMACHIGUSA je svakako film koji zaslužuje da bude ozbiljnije zastupljen među ljubiteljima i poznavaocima japanskog filma, ali i teme anarhizma.

* * * / * * * *